Srce zime

33 Ulica plavog šarana

Min je prekrštenih nogu sedela na krevetu, što nije bilo tako udobno u jahaćoj haljini kao što je bilo u čakširama, i prevrtala nož po ruci. Tom joj je kazao da je to potpuno beskorisna veština, ali ponekad zna da ljudima upadne u oči i da ih privoli da obrate pažnju, tako da ne dođe do nečeg ozbiljnijeg. Na sredini njihove sobe Rand je držao mač u kanijama i proučavao zareze koje je načinio u mirovnoj vezi, ne obraćajuči uopšte pažnju na nju. Zmajeve glave na njegovim nadlanicama metalno su blistale crveno i zlatno.

„Moraš priznati da je ovo sigurno zamka“, siktala je na njega. „I Lan to priznaje. Ćoravi jarac u Selejsinu ima za toliko mozga da ne upada u zamke! Samo budala ljubi stršljene ili grize vatru“, navede ona izreku.

„Zamka baš i nije zamka ako znaš da te čeka“, odgovori joj on odsutno, nameštajući jedan kraj presečene žice tako da bude malčice više u ravni s drugim. „Ako znaš šta te čeka, možda možeš iznaći neki način da izbegneš zamku.“

Ona hitnu nož što je snažnije mogla, a sečivo mu prolete pored lica i zari se u vrata, podrhtavajući od siline. Ona se malčice trže, prisetivši se poslednjeg puta kada je to učinila. Pa, sada ne leži na njemu, a da stvari budu još gore, Kecuejn neće ući na vrata. Spaljen da je taj čovek, onaj ledeni čvor osećanja u njenoj glavi nije ni zadrhtao kada je nož proleteo pored njega - nije bilo čak ni iznenađenog trzaja! „Sve i da vidiš Gedvina i Torvala, znaš da će i drugi biti tamo, samo skriveni. Svetlosti, može biti da te pedeset najamnika čeka u zasedi!“

„U Far Madingu?“ Zastade, gledajući nož što je štrčao iz vrata, ali samo odmahnu glavom i vrati se žicama uvezanim oko krsnice i kanija. „Min, čisto sumnjam da u celom gradu ima dva plaćenika. Veruj mi, nemam namere da ovde poginem. Ako ne budem uočio nekakav način da nateram tu zamku da se sklopi, a da pri tom ne zakači i mene, neću joj ni prilaziti.“ U njemu nije bilo ni trunke straha, kao da je od kamena! A i pametan je kao kamen! Gle, on ne namerava da pogine, kao da je to iko ikada i nameravao!

Ona skoči s kreveta i otvori vratanca noćnog stočića samo na trenutak potreban da izvadi šibu koju je gazdarica Kin stavljala u sve sobe, premda ih izdaje strancima. To čudo je bilo dugačko kao njena ruka i široko kao njena šaka, s drvenom drškom na jednom kraju i tri repa na drugom. „Ako te izdevetam ovim, možda će ti se nos dovoljno pročistiti da osetiš smrad ispred sebe“, vrisnu.

I baš tada uđoše Ninaeva, Lan i Alivija. Ninaeva i Lan bili su ogrnuti plaštovima, a Lan je za pojasom imao mač. Ninaeva je skinula sav svoj nakit, s izuzetkom jedne narukvice ukrašene draguljima i takođe draguljima načičkanog opasača, Zdenca. Lan tiho zatvori vrata. Ninaeva i Alivija su samo blenule u Min koja je stajala sa šibom dignutom iznad glave.

Ona žurno baci to čudo na tepih sa cvetnim šarama i nogom ga gurnu pod krevet. „Ninaeva, ne razumem zašto puštaš Lana da ovo radi“, reče što je odlučnije mogla. Premda, u tom trenutku baš i nije bila nešto naročito odlučna. Zašto ljudi uvek ulaze u najgore vreme?

„Sestra ponekad mora da veruje sudu svog Zaštitnika“, hladno odgovori Ninaeva, navlačeći rukavice. Kao da je bila porcelanska lutka - toliko joj je lice pokazivalo šta oseća. O, pretvorila se u Aes Sedai sve do najsitnije koščice.

Nije ti on Zaštitnik, već ti je suprug, htede Min da kaže, i ti bar možeš da pođeš s njim i da se staraš o njemu. A ja ne znam da li će me moj Zaštitnik ikada uzeti za ženu - i pretio je da će me vezati ako pokušam da pođem s njim! Mada se nije preterano raspravljala. Ako već namerava da bude glup kao gusan, ima pametnijih načina da ga spase nego da nekog proburazi nožem.

„Čobanine, ako ćemo već da radimo ovo“, reče Lan ozbiljan kao smrt, „bolje da krenemo dok se još vidi.“ Njegove plave oči nikada nisu bile hladnije, a pogled mu je bio kao uglačani granit. Ninaeva ga pogleda tako zabrinuto da Min skoro oseti sažaljenje prema njoj. Skoro.

Rand opasa mač preko kaputa, pa ogrnu plašt tako da mu je kapuljača padala niz leđa i okrenu se prema njoj. Lice mu je bilo okamenjeno kao Lanovo, a plavo- sive oči skoro jednako hladne, ali u njenoj glavi taj zaleđeni kamen bleštao je od vena ognjenog zlata. Htela je da ga uhvati za tu u crno obojenu kosu što mu je padala do ramena i da ga poljubi bez obzira na to koliko ih ljudi gleda. Ali mesto toga je prekrstila ruke i digla nos, jasno mu stavljajući do znanja da ne odobrava to što radi. Nije želela da on tu pogine i nije nameravala da dozvoli da on slučajno pomisli kako će ona popustiti samo zato što je tvrdoglav.

Nije ni pokušao da je zagrli. Klimnuvši kao da zapravo razume šta se dešava, uze rukavice sa stočića pored vrata. „Min, vratiću se što pre budem mogao. Onda ćemo kod Kecuejn.“ One zlatne vene nastaviše da blistaju čak i nakon što je pre Lana izašao iz sobe.

Ninaeva zastade, držeći vrata. „Min, paziću na obojicu. Alivija, molim te ostani s njom i gledaj da ne napravi neku glupost.“ Bila je sva hladna i dostojanstvena, staložena kao prava Aes Sedai - dok nije pogledala u hodnik. „Oganj ih spalio!“, ciknu. „Odlaze!“ I potrča, ostavivši vrata napola otvorena.

Alivija ih zatvori. „Min, hoćemo li da igramo neku igru da nam prođe vreme?“ Priđe stolici ispred kamina pa sede i iz torbice za pojasom izvadi parče uzice. „Kolariću-paniću?“

„Ne, hvala ti, Alivija“, odgovori Min, umalo odmahnuvši glavom na čežnju u ženinom glasu. Randu je možda svejedno šta će Alivija raditi, ali Min je zadala sebi da upozna tu ženu i iznenadila se onim što je otkrila. Nekadašnja damane je na površini zrela žena, naizgled dobro zašla u srednje godine, stroga i odlučna, pa čak i zastrašujuća. Svakako joj je polazilo za rukom da zastraši Ninaevu. Ta je retko kome govorila „molim te“ sem Aliviji. Ali postala je damane sa četrnaest godina i njena ljubav prema dečjim igrama nije bila jedina čudna stvar u vezi s njom.

Min je žarko želela da ima časovnik u sobi, premda nije mogla da zamisli gostionicu s časovnicima u svim sobama, sem ako u njoj ne odsedaju kraljice i kraljevi. Koračajući napred-nazad dok ju je Alivija budno pratila pogledom, brojala je sekunde u glavi, pokušavajući da oceni koliko će Randu i ostalima biti potrebno da izgube gostionicu s vidika. Kada je zaključila da je prošlo dovoljno vremena, izvadila je plašt iz ormara.

Alivija polete prema vratima i podboči se ispred njih, ni najmanje detinjastog izraza lica. „Nećeš za njima“, otegnuto reče odlučnim glasom. „To bi sada samo dovelo do nevolja, a ja to ne mogu da dopustim.“ U tom trenutku je podsetila Min na tetku Ranu - premda s tim plavim očima i zlatnom kosom ni najmanje nije ličila na nju - koja je nekako uvek znala kada uradiš nešto loše i uvek bi se postarala da ti ne padne na pamet da to ponoviš.

„Alivija, sećaš li se onih naših priča o muškarcima?“ Žena pocrvene kao bulka, a Min žurno dodade: „Mislim na ono kad sam ti rekla kako često ne razmišljaju glavom.“ Često je imala prilike da čuje neke žene kako se drugima rugaju da ništa ne znaju o muškarcima, ali sve dok nije upoznala Aliviju nikada nije srela neku takvu. Ona zaista ništa ne zna! „Rand će bez mene upasti u gadne nevolje. Ja idem da nađem Kecuejn, a ako pokušaš da me zaustaviš...“ Stisnu pesnicu.

Alivija se jedan dug trenutak samo mrštila na nju. Naposletku reče: „Čekaj da uzmem plašt i poći ću s tobom.“

U Ulici plavog šarana nije bilo nosiljki niti slugu u livrejama, a kočije ne bi ni mogle da prođu kroz uzanu i vijugavu uličicu, omeđenu kamenim radnjama i kućama s krovovima od šindre, mahom dvospratnicama, ponekad zbijenim, a ponekad razdvojenim drugim uličicama. Kaldrma je i dalje bila skliska od kiše, a hladan vetar je pokušavao da otrgne Randu plašt s leđa, ali ljudi su ponovo izašli na ulice. Tri ulična stražara, jedan s arkanom na ramenu, zastala su da bace pogled na Randov mač, pa nastavila svojim putem. Nedaleko odatle, na drugoj strani ulice, zgrada u kojoj je bila radnja obućara Zerama dizala se tri sprata uvis, ne računajući tavan pod kosim krovom.

Jedan žgoljavi čovek veoma slabe brade ubaci Randov novčić u svoju kesu i tankim drvenim štapićem skide hrskavu pitu s mesom s roštilja na ćumur na svojim kolicima. Lice mu je bilo puno bora, tamni kaput dronjav, a duga proseda kosa uvezana kožnom vrpcom. Pogled mu polete prema Randovom maču i smesta odlete s njega. „A zašto se raspituješ za obućara? To ti je najbolja ovčetina u gradu.“ Isceri se tako da mu brada skoro nestade, a pogled mu odjednom postade veoma prevrtljiv. „Ni prva savetnica se ne hrani bolje.“ Kada sam bio dečak, bile su neke pite s mesom koje smo mi zvali piroške, promrmlja Lijus Terin. Kupovali smo ih na selu i..

Prebacujući pitu iz ruke u ruku dok mu se vrelina probijala kroz rukavice, Rand potisnu taj glas. „Volim da znam kakav je čovek koji mi pravi čizme. Na primer, da li je sumnjičav prema strancima? Ako je čovek sumnjičav prema tebi, onda neće da radi najbolje što može.“

„Da, gazdarice“, reče prodavac bez brade, klanjajući se jednoj razrokoj dežmekastoj sedokosoj ženi. Umota četiri pite s mesom u hrapavu hartiju, pa joj pruži smotuljak pre nego što uze novac. „Zadovoljstvo mi je, gazdarice. Svetlost vas obasjala.“ Ona se otetura bez reči, tutnuvši umotane pite pod ogrtač, a on joj se kiselo namršti u leđa pre nego što ponovo posveti pažnju Randu. „Zeram nikada nije bio ni malčice sumnjičav, a sve i da jeste - Milsa mu ne bi dozvolila da to i ostane. To mu je žena. Otkad im je poslednje dete otišlo iz kuće i zasnovalo svoju porodicu, Milsa izdaje poslednji sprat. Barem kada joj pođe za rukom da nađe nekoga kome ne smeta da noću bude zaključan“, zasmeja se. „Milsa je dala da se napravi stepenište pravo do trećeg sprata, tako da je tamo osamljeno, ali nije htela da plati da se probiju i nova vrata, tako da stepenište silazi u radnju, a ona nema toliko poverenja da radnju noću ostavlja otključanu. Hoćeš li da pojedeš tu pitu ili ćeš samo da je gledaš?“

Brzo odgrizavši zalogaj, Rand obrisa vrelu mast s brade i ode do skloništa koje je pružala streha iznad jedne radnjice. I drugi ljudi su od uličnih prodavaca niz ulicu kupovali hranu - pite s mesom, prženu ribu ili fišeke pune pečenog graška. Trojica ili četvorica njegove visine i dve ili tri žene visoke koliko većina drugih mušakaraca na ulici možda su bili Aijeli. Možda onaj prodavac slabe brade nije bio prevrtljiv kako mu je izgledao, a možda je to bilo zbog toga što od doručka ništa nije jeo, ali Randu je došlo da proždere tu pitu i kupi još jednu. Međutim, naterao je sebe da jede lagano. Zeramu izgleda dobro ide posao. U radnju su mu stalno ulazili ljudi, mahom noseći čizme na popravku. Sve i da pusti posetioce da se popnu gore a da ih ne najavi, kasnije će ih sigurno prepoznati, a možda i još jedan ili dvojica njegovih mušterija. Ako su odmetnici iznajmljivali poslednji sprat od obućareve žene, možda im nije mnogo smetalo to što su noću zaključani. Jedna uličica okrenuta jugu delila je obućarevu kuću od jedne prizemne zgrade. Jeste da je to opasan pad, ali s druge strane je jedna dvospratnica s krojačkom radnjom u prizemlju stajala zid uza zid s obućarevom kućom. Zeramova zgrada nije imala prozore sem onih okrenutih prema ulici - a iza je bila još jedna uličica, za odnošenje smeća; Rand je to već proverio - ali mora postojati neki izlaz na krov da bi se šindra popravljala kada se za time ukaže potreba. Odatle je kratak pad do švaljinog krova, nakon čega treba preći još tri pre nego što se stigne do niže zgrade - svećarske radnje - a odatle je lako doskočiti na ulicu, ili u uličicu iza zgrada. Noću, pa čak ni danju, nema previše opasnosti od toga da neko primeti šta se dešava, samo ako onaj ko prelazi krovove pazi da se ne okrene ulici i da pogleda gde su ulične straže pre nego što skoči na kaldrmu. Ulica plavog šarana tako je zavijala da najbliže stražarsko mesto nije bilo na vidiku.

Kada vide da dva čoveka prilaze obućarskoj radnji, okrenu se i stade da se pretvara da kroz debela neravna okna viri u oštračevu radnju i makaze i noževe prikačene za jednu dasku. Jedan od te dvojice bio je visok, mada ne koliko oni što su verovatno bili Aijeli. Lica su im bila skrivena velikim kapuljačama, ali ni jedan ni drugi nisu nosili čizme na popravku. Mada su obojica čvrsto držala plaštove, vetar ih je dovoljno zadizao da otkrije krajeve kanija s mačevima. Jedan nalet vetra skide kapuljaču s glave nižem od te dvojice, a on je ponovo zgrabi i podiže, ali ne pre nego što je šteta već bila učinjena. Gedvin je kosu sad skupljao u rep i pričvrstio je srebrnom ukosnicom ukrašenom krupnim crvenim dragim kamenom, ali i dalje je to bio čovek opasnog izraza lica i izazivačkog držanja. Gedvinovo prisustvo značilo je da je ovaj drugi Torval. Rand je bio spreman da se kladi u to. Niko od ostalih nije bio toliko visok.

Sačekavši da njih dvojica uđu u Zeramovu radnju, Rand otrese nekoliko masnih mrvica s rukavica i ode da potraži Ninaevu i Lana. Našao ih je pre nego što je daleko odmakao niz zakrivljenu ulicu, tako da nije izgubio s vidika obućarsku radnju. Voskarska radnja koju je primetio kao zgodan način da se siđe s krovova bila je malčice iza njega, a uličica je išla pored. Pred njim je uzana ulica zavijala na drugu stranu. Ne više od pedeset koraka odatle bila je osmatračnica s uličnim stražarom na vrhu, ali jedna druga trospratnica - ona sa stolarskom radnjom, koja je delila onu uličicu sa svećarom - zaklanjala je krovove od njegovog pogleda.

„Šestoro ijudi je prepoznalo Torvala i Gedvina“, kaza Lan, „ali nikoga od ostalih.“ Govorio je tiho, mada ih niko od prolaznika nije ozbiljnije pogledao. I najkraći mogući pogled na dva muškarca s mačevima pod plaštovima bio je sasvim dovoljan da svi malčice ubrzaju hod.

„Kasapin niz ulicu kaže da ta dvojica kupuju od njega“, dodade Ninaeva, „ali uvek samo koliko njima treba.“ Pogledala je Lana ispod oka, kao da je njeno otkriće bilo pravi dokaz.

„Video sam ih“, reče Rand. „Sada su unutra. Ninaeva, možeš li da podigneš Lana i mene do onog krova iz uličice iza zgrade?“

Ninaeva namršteno pogleda Zeramovu zgradu, trljajući jednom rukom opasač oko struka. „Mogla bih jednog po jednog“, naposletku kaza. „Ali to bi utrošilo više od pola zalihe u Zdencu. Neću moći da vas spustim.“

„Dovoljno je da nas podigneš“, odgovori joj Rand. „Otići ćemo odatle preko krovova, i spustiti se na kaldrmu tamo pored voskara.“

Ona se, naravno, bunila dok su išli prema obućarevoj radnji. Ninaeva se uvek bunila protiv svega što ona nije smislila. „Zar da vas samo dignem na krov i čekam?“, gunđala je mršteći se i levo i desno tako strašno da je više ljudi bežalo od nje nego od ove dvojice, bez obzira na njihove mačeve. Isturila je šaku ispod plašta da pokaže narukvicu s bledocrvenim kamičcima. „Ovo može da me pokrije oklopom boljim od svakog čelika. Ne bih ni osetila udarac mačem. Mislila sam da ću ići s vama.“

„I šta ćeš da radiš?“, Rand je tiho upita. „Da ih držiš pomoću Moći dok ih mi ubijamo? Da ih sama ubiješ?“ Ona se namršti i spusti pogled na kaldrmu.

Hodajući iza Zeramove radnje, Rand zastade ispred jedne niske kuće i osvrnu se oko sebe što je bezazlenije umeo. Nigde na vidiku nije bilo ulične straže, ali kada je munuo Ninaevu u uličicu, bio je veoma brz. Nije video ni da je straža pratila Rohajda.

„Veoma si tiha“, primeti Lan iza njih dvoje. Ona načini još tri brza koraka pre no što odgovori, ne usporavajući niti se osvrćući. „Ranije nisam razmišljala“, tiho kaza. »Na ovo sam gledala kao na pustolovinu, na suočavanje s Prijateljima Mraka, odmetnutim Aša’manima, ali vi idete tamo da ih pogubite. Ako budete mogli, pobićete ih i pre nego što shvate da ste tu, zar ne?“

Rand se osvrnu i pogleda Lana preko ramena, ali stariji čovek samo odmahnu glavom, jednako zbunjen. Naravno da će ih pobiti bez upozorenja, samo ako mogu. Nije to dvoboj, već pogubljenje, kao što je lepo rekla. Bar se Rand nadao da će tako biti.

Uličica iza zgrada bila je malo šira od one koja je vodila na ulicu, a kamenom prošarana zemlja bila je izrovana tragovima taljiga za odnošenje smeća, tog jutra proguranih ovom uličicom. Svuda oko njih dizali su se slepi kameni zidovi. Niko nije hteo da ima prozor koji gleda na taljige sa smećem.

Ninaeva stade i zagleda se u Zeramovu zgradu, pa odjednom uzdahnu. „ Ako možete, ubijte ih na spavaju“, kaza vrlo tiho za tako strašne reči.

Nešto nevidljivo čvrsto zgrabi Randa ispod pazuha i lagano ga diže u vazduh. Lebdeo je sve više, sve dok nije stigao do ruba strehe. Nevidljive stege nestadoše i čizme mu padoše na kosi krov, malo klizajući po mokroj sivoj šindri. On čučnu i pođe napred na sve četiri. Nekoliko trenutaka kasnije i Land dolebde na krov. I Zaštitnik čučnu, pa se zagleda u uličicu ispod njih.

„Otišla je“, naposletku kaza. Okrenu se da pogleda Randa, pa pokaza. „Eno kuda ćemo ući.“

Bio je to trap pri vrhu krova, s metalnim porubom da se voda ne bi slivala u tavan kada se podigne poklopac. Rand se spusti u prašnjavi otvor, slabašno osvetljen svetlošću odozdo. Na trenutak je visio držeći se rukama za rub, pa se pustio i pao poslednjih nekoliko stopa. Ako se izuzmu jedan tronožac i otvoren kovčeg, duga prostorija je bila prazna baš kao unutrašnjost toga sanduka. Izgleda da je Zeram prestao da skladišti stvari na tavanu kada je njegova žena počela da prima stanare.

Tiho koračajući, njih dvojica počeše da pretražuju pod sve dok ne nađoše još jedan, samo veći poklopac. Lan opipa bronzane šarke i prošapta da su suve, ali ne i zarđale. Rand isuka mač i klimnu, a Lan naglo diže trap.

Rand nije znao šta će ga dočekati kada je skočio kroz otvor, služeći se jednom rukom da ublaži pad. Dočekao se lagano u prostoriji koja je, sudeći po ormarima i kredencima naguranim uza zidove, sanducima naslaganim jedan na drugi i stolovima sa stolicama podignutim na njih preuzela ulogu tavana. Ali ni najmanje nije očekivao da će zateći dva leša, koji kao da su dovučeni u to skladište i bačeni na pod. Crna otekla i naduvena lica bila su neprepoznatljiva, ali na nižem se videla srebrna ukosnica s krupnim crvenim kamenom.

Bešumno doskočivši s tavana, Lan pogleda leševe i izvi jednu obrvu. To je bilo sve. Njega nikada ništa nije moglo da iznenadi.

„Fejn je ovde“, prošapta Rand. Kao da je to ime bilo okidač, dve rane u njegovom boku zabuktaše - starija kao ledeni disk, a svežija kao ognjena prečaga preko njega. „On je poslao pismo.“

Lan mačem pokaza prema poklopcu, ali Rand odmahnu glavom. Hteo je da sopstvenim rukama ubije odmetnike, ali sada kada su Torval i Gedvin mrtvi - a skoro sigurno i Kismen; onaj trgovac u Zlatnom točku pomenuo je natekli leš - sada je shvatio da zapravo nimalo ne mari ko ih je ubio, samo da su mrtvi. Neće biti bitno ako neki stranac dokrajči Dašivu. Fejn je nešto drugo. Fejn je doveo Troloke u Dve Reke i naneo mu drugu ranu koja neće da se zaceli. Ako mu je Fejn nadohvat ruke, Rand nema namere da dopusti da ovaj utekne. Pokaza Lanu da urade isto što i u tavanu, pa stade ispred vrata držeći mač obema rukama. Kada Lan otvori vrata, on ulete u jednu veliku osvetljenu prostoriju; krevet s baldhinom beše gurnut uza suprotni zid, a u malom kaminu je pucketala vatra.

Spasla ga je samo njegova brzina. Treptaj pokreta primećen krajičkom oka, nešto cimnu plašt koji se vijorio za njim i on se nezgodno okrenu da odbije udarce zakrivljenim bodežom. Svaki pokret iziskivao je napor volje. Rane u boku više ga nisu pekle - grizle su ga kao da se rastopljeno gvožđe i sama duša leda bore da ga raspore. Lijus Terin je urlao. Rand je od tih suludih bolova jedva bio u stanju da razmišlja.

„Rekao sam ti da je on moj!“, vrisnu koščati čovek, uzmičući da izbegne Randove udarce. Lica zgrčenog od besa, zbog krupnog nosa i klempavih ušiju ličio je na nešto izmišljeno da plaši decu, ali u očima mu se videlo da je ubica. Iskeženih zuba, izgledao je kao divlja krvoločna lasica. Besna lasica spremna da skoči i na leoparda. S tim bodežom, mogao je da pobije koliko god hoće leoparda. „Moj!“, vrisnu Padan Fejn, ponovo uzmičući kada Lan ulete u sobu. „Ubij ružnog!“

Tek kad se Lan okrenu od Fejna, Rand shvati da je u prostoriji još neko, visoki bledi čovek koji skoro željno napade Zaštitnika sečivom na sečivo. Lice Torama Rijatina bilo je upalo, ali plesao je ples mačeva skladno kao majstor sečiva, što je i bio. Lan ga dočeka jednakim skladom pokreta i njih dvojica zaplesaše igru čelika i smrti.

Premda se Rand iznenadio što u Far Madingu vidi čoveka koji je nekada pokušao da prigrabi presto Kairhijena, a sada je odeven u iznošeni kaput, nije skidao pogled s Fejna niti spuštao mač uperen prema nekadašnjem kotlaru. Moiraina ga je davno nazvala gorim od Prijatelja Mraka. Rand napade Fejna i zatetura se od zaslepljujućeg bola u boku. Nije obraćao pažnju na bat čizama i zveket čelika o čelik iza njega, baš kao ni na ječanje Lijusa Terina u njegovoj glavi. Fejn je poskakivao i skakutao, pokušavajući da se približi dovoljno da zada udarac tim bodežom koji je načinio neisceljiv zasek u Randovom boku, tiho psujući dok je bežao od Randovog sečiva. Odjednom se okrenu i pobeže prema zadnjem delu kuće.

Muke koje su kidale Randa izbledeše u potmuli bol kada Fejn pobeže iz sobe, ali on svejedno oprezno pođe za njim. Međutim, kada dođe do dovratka, vide da Fejn ne pokušava da se sakrije. Stajao je sa zakrivljenim bodežom u ruci i čekao ga kod stepeništa koje je vodilo dole. Veliki rubin u jabuci zablista na svetlosti svetiljki poređanih na stolovima po toj prostoriji bez prozora. Čim Rand zakorači u nju, oganj i led podivljaše u njegovom boku tako da mu srce preskoči. Silnim naporom nesalomive volje jedva se suzdržao da ne padne. Taj napor nije bio ništa naspram truda koji je uložio da načini korak dalje, ali načinio ga je - pa još jedan.

„Hoću da zna ko ga ubija“, cvileo je Fejn. Gledao je pravo u Randa, ali kao da je razgovarao sam sa sobom. „Hoću da zna! Ali ako bude mrtav, prestaće da mi opseda snove. Da. Tada će prestati.“ Nasmeši se i diže slobodnu ruku.

Torval i Gedvin se popeše uz stepenište plaštova prebačenih preko ruku.

„Kažem ti da nećemo ni da mu priđemo dok ne saznamo gde su ostali“, procedi Gedvin. „M’Hejl će nas pobiti ako...“

I ne razmišljajući, Rand izvrnu zglobove u rasecanje vetra nakon čega odmah usledi otvaranje lepeze.

Pričine oživelih mrtvaca nestadoše, a Fejn uz vrisak odskoči dok mu je krv lila niz obraz. Odjednom naheri glavu kao da nešto osluškuje, pa trenutak kasnije - bezumno zaurlavši na Randa - pobeže niz stepenište.

Pitajući se šta se dešava, Rand krenu za topotom Fejnovih čizama koji se sve više spuštao, kad ga Lan uhvati za ruku.

„Ulica se puni stražarima, čobanine.“ Leva strana Lanovog kaputa bila je umrljana tamnom tečnošću, ali mač mu je bio u kanijama, što je bio dokaz ko je bolje plesao. „Ako ćemo ići, vreme nam je da se penjemo na krov.“

„Čovek u ovom gradu ne može ni da izađe na ulicu s mačem“, progunđa Rand, vraćajući sečivo u kanije. Lan se nije nasmejao, ali opet, retko je to činio sem Ninaevi. Iz stepeništa se začu vika i vriska. Možda će ulična straža uhvatiti Fejna. Možda će ga obesiti zbog leševa koje će tu pronaći. To nije dovoljno, ali moraće da posluži. Randu je bila muka od svega toga što mora da posluži.

Kada se popeše na tavan, Lan skoči da uhvati rub otvora na krovu, pa se povuče i izađe. Rand nije bio siguran da može da skoči. Bol je nestao s Fejnom, ali osećao se kao da su ga po boku mlatili držaljom sekire. Taman što se spremao da pokuša, kad Lan gurnu glavu kroz trap i pruži mu ruku.

„Čobanine, možda neće baš odmah doći, ali ima li neke svrhe da ih čekamo?“

Rand zgrabi Lanovu ruku i pusti da ga ovaj podigne dovoljno da sam zgrabi rub i podigne se na krov. Čučeći, njih dvojica pođoše preko mokre šindre prema zadnjem delu zgrade, pa počeše da se penju na vrh krova. Možda na ulici ima stražara, ali i dalje ima izgleda da se neprimećeno izvuku odavde, naročito ako im pođe za rukom da daju znak Ninaevi da ona izazove nekakav metež.

Rand pođe rukom da se uhvati za vrh krova, kad se iza njega Lan uz škripu okliznu po šindri. Uvrnuvši se, Rand ga zgrabi za zglob, ali Lanova težina i njega povuče niz sklisku kosinu. Uzaludno su slobodnim rukama grabili krov pokušavajući da se za nešto uhvate, za rub šindre, za bilo šta. Nijedan ni reč nije rekao. Lanu noge odleteše preko ivice krova, a onda i ostatak tela. Randovi prsti u rukavicama uhvatiše nešto - nije znao šta, niti je mario. Glava i rame štrčali su mu preko strehe, a Lan je visio s njegove ruke deset koraka iznad uličice pored niske kuće.

„Pusti me“, tiho mu reče Lan. Pogleda Randa očima hladnim i okamenjenim, lica bezizražajnog. „Pusti me.“

„Kad sunce pozeleni“, odgovori mu Rand. Kad bi ga samo mogao malo povući nagore, da se uhvati za strehu...

Zašta god da se uhvatio - to se uz prasak slomi i uličica im pohrli u susret.