Srce zime

28 Vesti u platnenoj vreći

Jutro pošto je Met obećao da će pomoći Teslin, ako bude mogao - i Džolini, i toj Edesini koju tek treba da vidi! - Tilin je izjavila da odlazi iz grada.

„Surot će mi pokazati dobar deo Altare koji je sad pod mojom upravom, golupčiću“, rekla je. Njen nožić s pojasa bio je zabijen u stub kreveta i još uvek su ležali na izgužvanim lanenim čaršavima i upetljani u posteljinu - on samo sa svilenom maramom koja mu je prekrivala ožiljak oko vrata, a ona samo u sopstvenoj koži. To je bila vrlo dobra koža - glatka kao bilo koja koju je ikada dotakao. Lenjo je dugim, zeleno lakiranim noktom prelazila preko njegovih ožiljaka. Ovako ili onako, skupio ih je poprilično, i to ne zato što nije pokušavao da ih izbegne. Njegova koža ne bi mnogo vredela da se da na doboš, to je bilo sigurno, ali ona je bila opčinjena ožiljcima. „To u stvari nije bila njena zamisao. Tuon misli da bi mi... pomoglo... ako bih to videla sopstvenim očima, umesto samo na karti, a šta god ta devojka predloži, Surot izvršava. Mada, ona bi volela da je to završeno još juče. Ići ćemo to’rakenom, tako da ćemo brzo prelaziti razdaljine. Po dve stotine milja u jednom danu, kako se čini. O, nemoj da deluješ bolesno, prasence. Neću te terati da se pentraš na jednog od tih stvorova.“

Met ispusti uzdah olakšanja. Nije njega uznemiravala mogućnost leta. Činilo mu se da bi mu se, možda, to zaista dopalo. Ali ako bi izbivao iz Ebou Dara na bilo koje vreme, samo Svetlost zna da bi Teslina ili Džolina ili ta Edesina mogle postati dovoljno nestrpljive da urade nešto glupavo, ili kakva bi glupost mogla Beslanu da padne na pamet. Brinuo je zbog Beslana gotovo koliko i zbog žena. Tilin, uzbuđena zbog svog predstojećeg leta na seanšanskoj zveri, ličila je na orla više nego ikada.

„Biću odsutna malo više od nedelju dana, medenjaku. Hmmm.“ Zeleni nokat prelazio je preko stope dugačkog namreškanog ožiljka koji mu se pružao preko rebara. „Treba li da te vežem za krevet da bih bila sigurna kako ćeš biti bezbedan dok se ne vratim?“

Odgovoriti na njen zlobni osmeh svojim najpobedničkijim kezom bilo je pomalo naporno. Bio je prilično siguran da se ona šali, ali samo prilično. Odeća koju je danas odabrala za njega bila je sva crvena, da su oči od nje bolele; sve je bilo crveno osim cvetova izvezenih na kaputiću i ogrtaču, u svakom slučaju, i osim njegovog crnog šešira i marame. Zbog bele čipke oko vrata i zapešća sve ostalo je delovalo još crvenije. No on se ipak nekako uvuče u nju, nestrpljiv da se što pre udalji iz njenih odaja. S Tilin, čovek je morao da bude dovoljno mudar da ne bude suviše siguran ni u šta. Jer je bilo moguće i da se ne šali.

Tilin nije preterivala kad je govorila o Surotinom nestrpljenju, kako se čini. Za manje od dva sata - sudeći po draguljima ukrašenom stonom satu u Tilininoj dnevnoj sobi, koji je bio poklon od Surot - pratio je kraljicu do dokova. Pa, Surot i Tilin jahale su ispred dvadesetak njih od Krvi, koji će ih pratiti, i njihovih raznoraznih so’đina, žena i muškaraca koji su saginjali upola obrijane glave pred Krvlju, a sve ostale posmatrali dignuta nosa, dok je on jahao iza njih, na Kockici. Ljubimac kraljice Altare nije mogao da jaše s Krvlju, koja je uključivala i samu Tilin sada, naravno. Nije on baš nasledni sluga ili nešto tako visoko.

Krv i većina so’đina su jahali dobre životinje, svilenkaste ždrepce izvijenih vratova i mekog koraka, škopce širokih grudi sa grozničavim očima i snažnim leđima. Njegova sreća izgleda nije imala nikakvog uticaja na trke konja, ali on bi se kladio na Kockicu nasuprot bilo kog od njih. Riđi škopac široke njuške nije bio dopadljiv, ali Met je bio siguran da trči brže od gotovo svih tih lepih životinja na kratkoj i od svih njih na dugoj stazi. Posle toliko vremena u štalama, Kockica je želeo da poigrava, kad već nije mogao da trči, i bila je potrebna sva Metova veština - pa, sva veština koju je stekao sa sećanjima svih tih drugih ljudi - da obuzda životinju. No pre nego što su prošli i pola puta do dokova, noga je počela da ga probada u kuku. Ako je nameravao da napusti Ebou Dar u skorije vreme, to će morati da uradi morem, ili s Lukinom predstavom. Imao je dobre zamisli o tome kako će naterati tog čoveka da krene pre proleća, ako već dođe do toga. Opasne zamisli, možda, ali nije imao mnogo izbora. Druga mogućnost bila je još opasnija.

Nije bio sam pozadi. Više od pedesetoro muškaraca i žena, blagosloveno odevenih u debele, vunene bele ogrtače preko providne odeće u kojoj su obično šetali uokolo, marširalo je iza njega u dva reda, a neki su vodili velike tovarne konje s pleterima punim đakonija. Krv nije mogla bez svojih slugu; tačnije, činilo se da misle kako će im biti teško da noće jer ih je tako malo. Da’kovejli su retko podizali pogled s kaldrme, a lica su im bila blaga poput mleka. Jednom je video jednog da'kovejla koga su poslali na bičevanje - čoveka žute kose, otprilike njegovih godina - i taj je otrčao da donese oruđe za sopstveno kažnjavanje. Nije čak pokušao ni da uspori niti da se sakrije, a još manje da izbegne bičevanje. Met nije mogao da shvati takve ljude.

Ispred njega je jahalo šest sul'dam, a njihove kratke, razdvojene suknje otkrivale su im gležnjeve. Veoma lepe gležnjeve na jednoj ili dve, ali te su žene sedele u svojim sedlima kao da su i one od Krvi. Kapuljače njihovih munjama ukrašenih ogrtača padale su im niz leđa dok su puštale hladan vetar da im zadiže ogrtače kao da ih to i ne dotiče, ili da se ne usuđuje to da učini. Dve su imale na povocima damane, koje su hodale pored njihovih konja.

Met je sujeverno posmatrao te žene. Jedna od damane, niska žena bledih plavih očiju, bila je vezana srebrnim a’damom za punačku sul’dam maslinaste kože koju je bio video kako vodi Teslinu u šetnju. Tamnokosa damane odazivala se na ime Pura. Na njenom glatkom licu jasno se videla bezvremenost jedne Aes Sedai. On nije stvarno verovao Teslini kada je rekla da je ta žena postala prava damane, ali proseda sul’dam se nagla nisko iz svog sedla da kaže nešto ženi koja je nekada bila Rima Galfrej, i šta god da joj je sul’dam promrmljala, Pura se nasmejala i oduševljeno zatapšala.

Met se stresao. Ona bi sasvim sigurno vikala u pomoć ako bi pokušao da joj skine a’dam s vrata. Svetlosti, o čemu razmišlja! Bilo je dovoljno loše što se našao zaglavljen da vadi kestenje iz vatre za Aes Sedai - Spaljen bio, ali činilo mu se da ga takve stvari zasipaju kad god se krvavo okrene oko sebe! - to je bilo dovoljno loše, nije bilo potrebe da razmišlja da izvuče još koju iz Ebou Dara.

Ebou Dar je bio velika morska luka, s možda najvećim pristaništem u poznatom svetu i dokovima koji su kao dugi sivi kameni prsti iznicali s rive koja se pružala celom dužinom grada. Gotovo svi vezovi bili su zauzeti seanšanskim brodovima svih veličina, s posadom na jarbolima koja je glasno klicala kada je Surot prolazila pored njih - grmljavina glasova koji su izvikivali njeno ime. Ljudi na drugim brodovima mahali su i isto tako vikali, mada su mnogi delovali kao da ne znaju kome ili zašto kliču. Nema sumnje, smatrali su da se to od njih očekuje. Na tim plovilima, vetar koji je duvao preko luke zavijorio je zlatne pčele Ilijana i polumesece Tira i majenskog zlatnog jastreba. Izgleda da Rand nije izdao naređenje tamošnjim trgovcima da prekinu posao s lukama koje drže Seanšani, ili mu se ovi trgovci šunjaju iza leđa. Boje zableštaše u Metovoj lobanji, i on odmahnu glavom da je raščisti. Većina trgovaca poslovala bi i sa ubicom sopstvene majke, samo ako bi im to donelo zaradu.

Najjužniji dok bio je očišćen od brodova i seanšanski zapovednici s tankim perjanicama na lakiranim kalpacima stajali su čekajući da pomognu Surot i Tilin da siđu u jedan od onih velikih čamaca na vesla koji je čekao, s po osam ljudi za svakim od dugih vesala. Potom je Tilin poslednji put poljubila Meta, bez obzira na okolnosti, gotovo mu iščupavši kosu da bi mu spustila glavu, pa ga uštinula za zadnjicu kao da niko krvavo ne gleda! Surot se nestrpljivo mrštila dok Tilin nisu preneli u dugi čamac, i usitinu, Seanšanka nije prestajala da se vrpolji čak ni tada, pucketajući prsima na Alvin, svoju so’đin, tako da se žena oštrih crta lica neprekidno teturala između klupa da bi joj dodala ovo ili ono.

Ostatak Krvi zapovednik je pozdravio dubokim naklonima, ali morali su da se spuste niz lestvice uz pomoć svojih so’đina. Sul’dam pomogoše damanama da uđu u čamce, a niko nije pomagao ljudima u belim ogrtačima da ukrcaju svoje zavežljaje i same sebe. Ubrzo su brodovi prelazili luku ka mestu gde su se čuvali rakeni i to’rakeni, južno od Rahada, vijugajući kroz rasutu usidrenu flotu seanšanskih brodova i desetine zarobljenih plovila Morskog naroda raštrkanih po luci. Činilo se da su mnogi sada opremljeni rebrastim seanšanskim jedrima i novom, drugačijom užadi. I njihovu posadu činili su Seanšani. Izuzimajući vetrotragačice, o kojima nije želeo da razmišlja, i neke koji su možda prodati, svi Ata’an Mijere bili su u Rahadu sa ostalim da’kovejlima i raščišćavali su kanale od šuta. I on nije mogao ništa da uradi u vezi s tim. Ništa im nije dugovao, i već je imao na tanjiru više nego što je mogao da proguta, i nije bilo ničega što bi mogao učiniti. To je bilo sve o tome!

Hteo je smesta da odjaše, da ostavi brodove Morskog naroda za sobom. Niko na dokovima nije obraćao ni najmanju pažnju na njega. Zapovednici su se razišli čim su brodovi zaplovili. Neko, nije znao ko, odvede tovarne konje. Pomorci su se spustili s jarbola i vratili se svome poslu, i članovi esnafa nosača poguraše svoja niska, teška ručna kolica puna bala i sanduka i bačvica. Ali ako bi prebrzo odjahao, Tilin bi mogla pomisliti kako namerava da izjaše iz grada, i onda poslati po njega, pa je samo zaustavio Kockicu na kraju doka i mahao kao neka prokleta budala sve dok nije bila dovoljno daleko da ne može da ga vidi bez durbina.

I pored žiganja u nozi, polako je prejahao gotovo celu dužinu rive. Izbegavao je da ponovo pogleda luku. Ozbiljno odeveni trgovci stajali su posmatrajući kako se njihova roba utovara i istovara, ponekad dobacujući kesu novca muškarcu ili ženi u zelenom kožnom prsluku kako bi se pažljivije rukovalo njihovom robom ili da bi se sve ubrzalo, mada nije izgledalo moguće da se ljudi tog esnafa kreću nimalo brže. Činilo se da se južnjaci uvek kreću nekim polutrkom, osim kad je sunce tačno iznad glave, kada je vrućina tolika da se na njoj može ispeći patka; ali sa sivim nebom i uzburkanim vetrom s mora bilo je hladno bez obzira na to gde sunce stoji.

Dok je stigao do Mol Hare, izbrojao je više od dvadeset sul’dam koje su s damanama obilazile dokove, zabadajući noseve u čamce što napuštaju usidrene brodove koji nisu bili seanšanski, ukrcavajući se na svako plovilo tek pristiglo uz dok ili spremno da baci užad i usidri se. Bio je prilično siguran da će biti tu. Moraće poći s Lukom Valanom. Druga mogućnost bila je previše opasna, osim u slučaju krajnje nužde. Ni Luka nije bio najsigurniji, ali je bio jedina prava prilika koja mu je preostala.

Kada se vratio u Tarezinsku palatu, s bolnim grčem na licu je sjahao s Kockice i izvukao svoj štap za hodanje iza sedla. Pustivši konjušara da preuzme riđana, odšepao je unutra, a leva noga ga je jedva držala. Možda će potapanje u kadu tople vode odneti deo bola. Možda će, kada bude mogao da razmišlja, Luka biti iznenađen, ali pre nego što se pozabavi Lukom, postojalo je još nekoliko manjih poteškoća koje je morao prevazići.

„ A, tu si“, reče Noel, pojavivši se pred njim. Met je starca viđao samo u prolazu još otkad ga je doveo da prespava, ali je u svom sveže očetkanom sivom kaputu delovao odmorno - kad se uzme u obzir da je svakog dana nestajao negde u gradu i da se u palatu vraćao samo noću. Popravljajući deliće čipke na svojim rukavima, poverljivo se osmehnuo, otkrivajući praznine među zubima. „Nešto si naumio, lorde Mete, i ja bih želeo da ti ponudim svoje usluge.“

„Naumio sam da se više ne oslanjam na ovu nogu“, reče Met što je opuštenije mogao. Noel je delovao dovoljno bezopasno. Prema Harnanu, pripovedao im je priče pre nego što odu na spavanje, priče koje su Harnan i ostale Crvenruke gutali u celini celosti, čak i onu o mestu po imenu Šibuja, navodno iza Aijelske pustoši, gde su žene koje su mogle da usmeravaju imale istetovirana lica, gde je za preko tri stotine prekršaja bila predviđena smrtna kazna a pod planinama živeli divovi, ljudi viši od Ogijera, s licima na stomacima. Tvrdio je da je bio tamo. Niko ko iznosi takve tvrdnje ne može da bude ništa drugo osim bezopasan. S druge strane, onaj jedan put kada ga je Met video da rukuje tim dugim bodežima koje je nosio ispod kaputa, nije delovao ni najmanje bezopasno. To kako je taj čovek dodirivao oružje ukazivalo je da je naviknut da ga upotrebljava. „Ako odlučim da smislim išta drugo, imaću te na umu.“

I dalje se osmehujući, Noel je kuckao jednim od tih zgrčenih prstiju po kljunu od svog nosa. „Ne veruješ mi, još uvek. To je razumljivo. Mada, da sam hteo da ti naškodim, samo je trebalo da se povučem one večeri u uličici. Imaš taj pogled u oku. Video sam velike ljude koji nešto smeraju, a i zlikovce crne kao Jama usuda. To je taj pogled koji čovek ima kada razmatra opasne zamisli o kojima ne želi da se zna.“

„Moje oči su samo umorne“, nasmejao se Met, naslonivši se na svoj štap. Veliki ljudi koji nešto smeraju? Starac ih je verovatno video u toj Šibuji, s divovima. „Zahvalan sam ti zbog one uličice, znaš to. Ako ima išta što bih mogao da učinim za tebe, pitaj. Ali sada, idem da pronađem toplu kupku.“ „Da li golam pije krv?“, upita Noel uhvativši za ruku Meta pre nego što odšepa pored.

Svetlosti, želeo je da nije pomenuo to tamo gde ga je starac mogao čuti. Želeo je da mu Birgita nikada nije pričala o tom stvoru. „Zašto pitaš?“ Golam živi od krvi. Ne jede ništa drugo.

„Pronađen je sinoć još jedan čovek sa iščupanim grkljanom, samo što nije bilo ni kapi krvi ni u njemu ni na njegovoj posteljini. Jesam li ti pomenuo? Bio je u gostionici, dole, blizu Moldajnske kapije. Ako je to stvorenje i napustilo grad, vratilo se.“ Gledajući iza Meta, nisko i kitnjasto se poklonio nekome. „ Ako promeniš mišljenje, uvek sam spreman“, rekao je tiše dok se uspravljao.

Dok se starac žurno udaljavao, Met pogleđa preko ramena. Tuon je stajala ispod jedne od pozlaćenih podnih svetiljki, posmatrajući ga kroz veo. Makar je gledala prema njemu. Bacala poglede? Kao i uvek, onog trenutka kada ju je ugledao, ona se okrenula i odlebdela niz hodnik, dok su joj razdvojene bele suknje blago šuškale. Danas nije bilo nikoga s njom.

Drugi put toga dana Met se strese. Šteta što ta devojka nije otišla sa Surot i Tilin. Čovek kome su dali čitav hleb ne bi trebalo da se žali zato što nedostaje nekoliko mrvica, ali Aes Sedai i Seanšani, golam koji ga proganja i starci koji zabadaju noseve i mršavc devojke koje pilje u njega - sve to bi bilo dovoljno da se svako naježi. Možda bi trebalo da zaboravi na gubljenje vremena u držanju noge u vreloj vodi.

Bolje se osećao kada je poslao Lopina da mu donese ostatak njegove odeće iz ormana s Beslanovim igračkama. I Nerina da pronađe Džuilina.

Noga ga je još uvek pekla kao da je u plamenu i klecala svaki put kada bi pokušao da hoda, ali ako nije hteo da gubi vreme, onda je trebalo i da se privikne da se kreće na njoj. Želeo je da ode iz Ebou Dara pre nego što se Tilin vrati, a to mu je davalo deset dana. I manje, ako je želeo da bude siguran.

Kada je hvatač lopova proturio glavu kroz vrata spavaće sobe, Met se proučavao u Tilininom stojećem ogledalu. Crvena odeća bila je ugurana u orman sa ostalim što mu je dala. Možda će sledeći Tilinin ljubimac imati neke koristi od njih. Odenuo je najjednostavniji kaput koji je imao, od dobro tkane plave vune bez veza - onakav kakav bi čovek nosio s ponosom, a da ne pilje svi u njega. Pristojan kaput.

„Možda malo čipke“, promrmljao je, prstima prelazeći po okovratniku svoje košulje. „Samo malo.“ To je zaista vrlo jednostavan kaput, kad bolje razmisli. Gotovo ozbiljan.

„Ne znam ništa o čipki“, rekao je Džuilin. „Jesi li me zato tražio?“

„Ne, naravno da nisam. Zbog čega se keziš?“ Nije se samo kezio; osmeh mu je gotovo prepolovio tamno lice na dva dela.

„Srećan sam, to je sve. Surot je otišla, a ja sam srećan. Ako nisi hteo da me ispituješ o čipki, šta si hteo?“

Krvi mu i krvavog pepela! Ta žena za koju se zanimao, mora da je Surotina da’kovejl! Neka koju nije povela sa sobom. Sasvim sigurno nije imao nijedan drugi razlog da se zanima je li ona otišla, a još manje da bude srećan zbog toga. I taj čovek hoće da uzme jednu od njenog vlasništva! Pa, možda to i nije bilo tako mnogo u poređenju sa otmicom nekoliko damana.

Došepavši da obgrli Džuilina oko ramena, Met ga povede u dnevnu sobu. „Potrebna mi je haljina kakvu nose damane, za ženu otprilike ove visine“, pokazivao je prema svojim ramenima. Osmehivao mu se svojim najiskrenijim osmehom, ali Džuilinov osmeh je upadljivo bledeo. „Trebaju mi i tri haljine za sul’dam, kao i jedan a’dam. A onda mi je sinulo da je čovek koji bi najbolje znao kako nešto ukrasti a ne biti uhvaćen, upravo hvatač lopova.“

„Ja sam hvatač lopova“, zareža taj čovek, odgurnuvši Metovu ruku, „nisam lopov!“

Met pusti da mu osmeh izbledi. „Džuiline, znaš da je one sestre moguće izvesti iz grada jedino ako stražari i dalje budu mislili da su one damane. Teslina i Edesina nose ono što je potrebno, ali moram da prerušim Džolinu. Surot se vraća za deset dana, Džuiline. Ako dotle ne budemo nestali, vrlo je verovatno da će tvoja draga i dalje biti njeno vlasništvo kada krenemo.“ Nije mogao da se otarasi osećanja kako, ne budu li dotad nestali, niko od njih neće ni otići. Svetlosti, čovek može da se smrzne nasmrt od drhtanja u ovom gradu, čak i ako se nalazi unutra.

Nabivši pesnice u džepove svog tamnog tairenskog kaputa, Džuilin mu je pokazivao zube. U stvari, pokazivao je zube nečemu iza njega, nečemu što se nije dopadalo hvataču lopova. Konačno, iskrivio je lice i promrmljao: „Neće biti lako.“

Dani koji su usledili bili su sve samo ne laki. Služavke su se kikotale i smejale zbog njegove nove odeće. Tačnije, stare odeće. Kezile su se i kladile se, tamo gde je mogao da ih čuje, koliko će brzo moći da se presvuče kada se Tilin bude vratila - činilo se da većina misli kako će trčati hodnicima, žurno svlačeći šta god bude tada imao na sebi čim bude čuo da je krenula nazad ali on nije obraćao pažnju na njih. Osim onog dela o Tilininom povratku. Prvi put kada je neka služavka to pomenula, gotovo da je iskočio iz sopstvene kože pomislivši da se, iz nepoznatih razloga, već vratila.

Veliki broj žena i gotovo svi muškarci tumačili su njegovu promenu odeće kao znak da odlazi. Bežanje, tako su to nazivali neodobravajući, i činili su sve što su mogli da ga spreče. U njihovim očima, on je bio melem za Tilininu zubobolju, i nisu želeli da se ona vrati i ugrize ih zato što su ga izgubili. Da se nije pobrinuo da Lopin ili Nerim uvek budu u Tilininim odajama čuvajući njegove stvari, odeća bi mu ponovo nestala, a samo su Vanin i Crvenruke uspevali da spreče da Kockica nestane iz štala.

Met se trudio da održi to verovanje. Kada bude otišao i dve damane istovremeno nestanu, te će događaje sasvim sigurno povezati, ali pošto je Tilin otišla i pošto njegove namere postanu jasne pre nego što se ona vrati, biće sigurna od optužbi. Svakog dana, čak i kada je padala kiša, jahao je Kockicu ukrug po štalama, svaki dan sve duže, kao da pokušava da ojača svoju izdržljivost. Što je stvarno i činio, shvatio je posle nekog vremena. Njegova noga i kuk i dalje su pekli kao ludi, ali počeo je da smatra da će moći da pređe čak deset milja pre nego što bude morao da siđe. Osam milja, u svakom slučaju.

Često su, ako je nebo bilo vedro, sul’dam šetale damane dok je on vežbao. Seanšanke su bile svesne da on nije Tilinino vlasništvo, a opet, s druge strane, čuo je kako ga neke nazivaju njenom igračkom! Tilinina igračka, tako su govorile, kao da mu je to ime! Nije im bio dovoljno važan da bi se raspitale ima li neko drugo. Za njih, neko je ili bio da’kovejl ili nije, a ovo pola-pola stanje beskrajno ih je zabavljalo. On je jahao uz smeh sul’dam, i pokušavao je da ubedi samog sebe da je sve dobro. Što više ljudi može reći kako se pripremao za bekstvo pre nego što se Tilin vrati, biće bolje za nju. To samo nije bilo baš prijatno za njega.

Tu i tamo je viđao lica Aes Sedai među damanama koje su vodili u šetnju, tri pored Tesline, ali nije imao pojma kako Edesina izgleda. Mogla je da bude ona niska bleda žena koja ga je podsećala na Moirainu, ili ona visoka, sa srebrno- zlatnom kosom, ili vitka crnka. Dok je klizila pored neke sul’dam, svaka od njih mogla se šetati po sopstvenom izboru da nije bilo ogrlice oko njenog vrata i povoca koji ju je vezivao za zglob sul’dam.Teslina je, nepomičnog pogleda, zurila pravo preda se i delovala smrknutije svakog puta kada bi je video. Svaki put se činilo da na njenom licu ima sve više odlučnosti. I nečega što je možda mogla biti panika. Počeo je da se brine zbog nje i njene nestrpljivosti.

Želeo je da Teslini pruži uveravanja - nisu mu bila potrebna ta stara sećanja da mu kažu kako odlučnost smešana sa strahom dovodi do ubijanja, samo su mu to potvrdila - želeo je da joj pruži uveravanja, samo se nije usuđivao da ponovo ode blizu pregrada na tavanu. Tuon je nastavila da bude prisutna kad god bi se okrenuo, posmatrajući ga ili bacajući poglede sa onog što je radila, i prečesto da bi bio opušten. Ali nedovoljno da bi pomislio kako ga ona prati. Zbog čega li to radi? Samo isuviše često. Povremeno bi njena so’đin Selucija bila sa njom, a tu i tamo i Anat, mada se činilo da čudna visoka žena povremeno nestaje iz palate, ili bar iz hodnika. Ona je bila „u povlačenju“, kako je čuo, šta god to trebalo da znači, i samo je želeo da je sa sobom povela i Tuon. Sumnjao je da bi ta devojka i drugi put poverovala kako nosi slatkiše nekoj vetrotragačici. Možda je još uvek želela da ga kupi? Ako je to bilo u pitanju, nije mogao da shvati zašto. Nikada nije uspevao da shvati šta je to što privlači ženu nekom muškarcu - činilo mu se da su u stanju da iskolače oči zbog nekih sasvim običnih ljudi - ali znao je da to nije lepota, šta god Tilin govorila. Žene su lagale da bi odvukle muškarca u krevet, a kad bi se jednom našao u njemu, lagale su još više.

U svakom slučaju, Tuon je bila samo manja dosada. Muva na uhu. Ništa više. Bilo je potrebno više od rastorokanih žena ili devojaka koje pilje da bi on počeo da se znoji. Međutim, koliko god da je bila odsutna, Tilin je to činila. Ako se bude vratila i ako ga uhvati kako se priprema da ode, može promeniti mišljenje o prodaji. Ona je sada i sama visoka gospa, na kraju krajeva, i bio je siguran da će vrlo uskoro obrijati kosu u krestu. Biće prava seanšanska Visoka krv, a ko zna šta će onda učiniti? Pomalo se znojio zbog Tilin, ali bilo je više nego dovoljno svega ostalog da čovek bude potpuno natopljen.

Nastavio je da sluša od Noela, a ponekad i od Toma, o golamovim ubistvima. Svake noći novo, mada se činilo da niko osim njega i ove dvojice ta ubistva ne povezuje. Met se, koliko je bilo moguće, držao otvorenih prostora, najčešće s ljudima okolo. Prestao je da spava u Tilininom krevetu i nikada nije ostajao na istom mestu dve noći zaredom. Ako je to značilo noć na štalskom seniku - pa spavao je na slami i ranije, iako se nije sećao da se ona tako oštro probija kroz odeću. A opet, bolje da ga ubode neka slamka na kojoj leži nego da ostane iščupanog grkljana.

Odmah pošto je odlučio da pokuša da oslobodi Teslinu potražio je Toma i našao ga kako u kuhinjama ćaska s kuvaricama nad medom glaziranom piletinom. Tom se dobro slagao s kuvaricama, kao što se slagao i sa zemljoradnicima ili trgovcima ili plemićima. On je nekako umeo da se prilagodi svima, taj Tom Merilin, umeo je da čuje svako govorkanje i da ih sve poveže u veću sliku. Umeo je sve iskosa da posmatra i da primeti ono što je svima drugima promicalo. Čim je završio pile, Tom je smislio jedini način kako mogu da provedu Aes Sedai pored stražara. Sve je to delovalo gotovo lako, tada. Vrlo kratko. Ali pojavile su se i druge prepreke.

Džuilin je na isti iskrivljeni način umeo da posmatra stvari, možda zbog godina koje je proveo kao hvatač lopova, i u nekim noćima Met se susretao s njim i Tomom u sobičku koji su ova dvojica delila u odajama za poslugu, pokušavajući da osmisli kako da prevaziđu te prepreke. Zbog toga se Met stvarno znojio.

Za vreme prvog od tih susreta, one noći kada je Tilin otišla, Beslan je upao tražeći Toma, ili je bar tako tvrdio. Na nesreću, prvo je prisluškivao na vratima i čuo je dovoljno da ga nije mogla zavarati nikakva priča. Da bi sve bilo još gore, zahtevao je da učestvuje. Čak im je tačno rekao i kako to da urade.

„Ustanak“, rekao je čučeći na tronošcu između dva uska kreveta. Umivaonik sa okrnjenim starim bokalom, bez ogledala, dopunjavao je ostatak nameštaja u sobi. Džuilin je u potkošulji, nečitkog lica sedeo na ivici jednog kreveta, a Tom je bio ispružen na drugom i smrknuto gledao u svoje pesnice. Tako je Metu ostalo da se nasloni na vrata, sprečavajući da još neko upadne. Nije znao treba li da se smeje ili da plače. Očito, Tom je već duže znao za ovo ludilo; to je pokušavao da umiri. „Ljudi će ustati kad im ja dam znak“, nastavio je Beslan. „Moji prijatelji i ja smo razgovarali s ljudima svuda po gradu. Spremni su da se bore!“

Uzdahnuvši, Met prebaci veći deo težine na zdravu nogu. Pretpostavljao je da će se, kada Beslan da znak, dići samo on i njegovi prijatelji. Većina ljudi je radije govorila o borbi nego učestovovaia u njoj, pogotovo protiv vojnika. „Beslane, u pričama zabavljača konjušari s vilama i pekari s kamenjem pobeđuju vojnike i vojske jer žele da budu slobodni.“ Tom vrlo glasno šmrknu, a beli brkovi mu se nakostrešiše. Met nije obraćao pažnju na njega. „U pravom životu, konjušari i pekari bivaju ubijeni. Ja umem da prepoznam dobrog vojnika kada ga sretnem, a ovi Seanšani su vrlo dobri.“

„Ako budemo oslobodili damane zajedno sa Aes Sedai, one će se boriti uz nas!“, bio je uporan Beslan.

„Ima preko dve stotine damane gore, na tavanu, Beslane, a većina njih su Seanšanke. Oslobodi ih i verovatnije je da će otrćati da pronadu svoje sul’dam. Svetlosti, ne možemo da verujemo ni svim ženama koje nisu Seanšanke!“ Met podiže ruku da prekine Beslanovo negodovanje. „Nemamo naćina da otkrijemo kojoj možemo da verujemo, a ni vremena za to. A i kad bismo ga imali, morali bismo ubiti ostale. Nisam za ubijanje žena čiji je jedini zločin to što su na povocu. A ti?“ Beslan skrenu pogled, ali i dalje je imao grč u vilici. Taj se ne predaje.

„Oslobodili damane ili ne“, nastavio je Met, „ako se ljudi dignu, Seanšani će pretvoriti Ebou Dar u klanicu. Oni se oštro obračunavaju s pobunama, Beslane. Vrlo oštro! Možemo da ubijemo sve damane na tavanu, a oni će dovesti još iz logora. Tvoja majka će se vratiti da pronađe ruševine umesto zidina i tvoju glavu istaknutu ispred njih. A tu će joj se uskoro pridružiti i njena. Ne veruješ valjda da će poverovati kako nije znala šta njen sin namerava, zar ne?“ Svetlosti, zna li? Ta je žena bila dovoljno hrabra da to pokuša. Nije verovao da je toliko glupa, ali...

„Ona kaže da smo mi miševi“, ogorčeno reče Beslan. „Kada vučjaci prolaze, miševi se pritaje ili ih pojedu“, citirao je. „Ne volim da budem miš, Mete.“

Met poče malo lakše da diše. „Bolje živ nego mrtav miš, Beslane.“ Što je možda moglo da se kaže nekako blaže - Beslan se namrštio - ali je bilo istina.

On je hrabrio Beslana da im se pridruži na sastancima, ako ništa, ono da bi ga držao na uzdi, ali Beslan je retko dolazio, a na Tomu je ostalo da pokuša da ga obuzdava, koliko i kako je umeo. Uspelo mu je samo da ubedi Beslana da obeća kako neće podizati ustanak dok ne prođe mesec dana od njihovog odlaska, kako bi se izvukli dovoljno. daleko. To je pomagalo, iako nije bilo zadovoljavajuće. Sve ostalo bilo je kao da dvaput korakne i udari u kameni zid. Ili se saplete o žicu.

Džuilina je poprilično držala njegova ljubljena. Činilo se da, zbog nje, ne mari da odbaci svoju tairensku odeću i zameni je zeleno-belim livrejama slugu, niti da propušta spavanje kako bi proveo dve noći čisteći pod nedaleko od stepenica koje su vodile do pregrada. Niko nije dva puta pogledao slugu koji je držao metlu, čak ni druge sluge. U Tarezinskoj palati bilo ih je sasvim dovoljno da se ne poznaju, i ako su videli čoveka u livreji i s metlom, pretpostavljali su da bi i trebalo tu da je koristi. Džuilin je proveo cela dva dana čisteći, takođe, i konačno je izvestio da sul’dam proveravaju pregrade svakog jutra, pre svega ostalog, i odmah pošto padne mrak, i da ulaze i izlaze u različito doba dana između toga, ali da su noću damane same.

„Čuo sam jednu sul’dam kako kaže da joj je drago što nije napolju, u logoru, gde...“ - ležeći ispružen na jednom od tankih madraca, Džuilin zastade da jako zevne iza šake. Tom je sedeo na ivici svoga kreveta, što je Metu ostavljalo tronožac. To je bilo bolje od stajanja, iako ne previše. Većina ljudi bi spavala u to doba. „...Gde bi morala da čuva stražu nekih noći“, nastavio je hvatač lopova kada je ponovo mogao da govori. „Rekla je kako voli što može da pusti damane da spavaju celu noć, takođe, tako da su sveže kada svane zora.“ „Znači, moramo da krenemo noću“, promrmlja Tom, uvrćući duge bele brkove. Nije bilo potrebe da se doda kako sve što se kreće noću privlači poglede. Seanšani su noću patrolirali ulicama, što Gradska straža nikada nije činila. Isto tako, Straža je bila naklonjena i primanju mita, sve dok je Seanšani nisu raspustili. Sada je, noću, bilo verovatnije da se na ulicama naiđe na Mrtvu stražu, a onaj ko bi pokušao njih da podmiti ne bi poživeo dovoljno dugo da ga izvedu na suđenje.

„Jesi li pronašao a'dam, Džuiline?“, upita Met. „Ili haljine? Haljine ne bi trebalo da budu teške za pronalaženje kao a'dam.“

Džuilin ponovo zevnu iza ruke. „Nabaviću ih kada ih nabavim. One ne ostavljaju ni jedno ni drugo da tek tako leži uokolo, znaš.“

Tom je otkrio da nije moguće jednostavno izvesti damane kroz kapije. Ili tačnije, kako je otvoreno priznavao, to je otkrila Rizela. Činilo se da jedan od visokih zapovednika Mrtve straže u Izgubljenoj ženi ima glas za pevanje koji je smatrala veoma zabavnim.

„Neko od Krvi može izvesti damane a da ga niko ništa ne pita“, reče Tom na njihovom sledećem sastanku. Ovog puta, i on i Džuilin su sedeli na svojim krevetima. Met je počinjao da mrzi taj tronožac. „Ili bar nekoliko njih. Sul'dam, međutim, mora da ima naređenje, potpisano i zapečaćeno od nekog od Krvi, zapovednika sa zvanjem kapetana ili višim ili od der’sul’dam. Stražari na kapijama i dokovima imaju spiskove svih pečata u gradu koji se računaju, tako da ne mogu tek tako da napravim nekakav pečat i da se nadam da će proći. Potrebno mi je da imam prepis prave vrste naređenja, s pravim pečatom. To ostavlja pitanje ko će biti naše tri sul’dam.“

„Možda će Rizela biti jedna od njih“, predloži Met. Ona nije znala šta to oni rade - i biće opasno reći joj. Tom joj je postavio svakakva pitanja, kao da je pokušavao da sazna što više o tome kako je živeti pod seanšanskom vlašću, a ona je bila više nego voljna da ta pitanja prenese svojoj seanšanskoj prijateljici, ali možda neće biti voljna da svoju lepu glavicu stavlja u torbu. Mogla bi učiniti i gore nego da samo odbije. „ A šta je s tvojom voljenom, Džuiline?“ Mislio je da zna ko bi mogla biti treća. Zamolio je Džuilina da pronađe haljinu kakve nose sul’dam koja bi odgovarala Setejl Anan, mada se još nije ukazala prilika da joj je dostave. Otkad je Džolin ušla u kuhinju, samo se jednom vratio u krčmu kako bi joj objasnio da čini sve što može. Nije prihvatila njegova objašnjenja, ali gazdarici Anan je pošlo za rukom da priguši bes Aes Sedai pre nego što je ova počela da urla. Biće ona savršena sul’dam za Džolin.

Džuilin nelagodno slegnu ramenima. „Bilo mi je dovoljno teško da ubedim Teru da pobegne sa mnom. Ona je... bojažljiva. S vremenom ću moći da joj pomognem da to prevaziđe - znam da to mogu - ali mislim da nije u stanju da se pretvara da je sul’dam.“

Tom cimnu brkove. „Nije verovatno da će Rizela i pod kakvim okolnostima otići. Izgleda da joj se toliko dopada kako lord Jamada peva, da je rešila da se uda za njega.“ Uzdahnu s žaljenjem. „Bojim se da više neće biti vesti iz tog izvora.“ A po izrazu njegovog lica reklo bi se takođe da više neće biti njegove glave na njenom poprsju. „Pa, obojica razmišljajte koga možemo da pitamo - i gledajte da se dočepate primerka onih naredaba.“

Tomu je pošlo za rukom da nabavi odgovarajuće mastilo i hartiju i bio je spreman da oponaša ma čiji rukopis i pečat. Pečate je prezirao - prema njegovim rečima, svako s komadom repe i nožem može da ih izdelje. Ali pisati tuđim rukopisom - i to tako da i taj čovek misli da je on to napisao - e to je umetnost. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da dobave primerak pisanih naredaba koji na sebi ima potreban pečat. Seanšani nisu tek tako ostavljali pisane naredbe na sve strane, baš kao ni a’dame. Samo što koraknu dvaput, pa nalete na kameni zid. A šest dana je prošlo u trenu. Ostalo im je svega još četiri. Metu se činilo kao da ima šest godina otkako je Tilin otišla, a da je ostalo svega četiri sata do njenog povratka.

Sedmog dana Tom je zaustavio Meta u hodniku čim se ovaj vratio s jahanja. Smešeći se kao da ga zapitkuje za zdravlje, nekadašnji zabavljač je spustio glas. Sluge koje su žurile pored njih mogle su da čuju tek mrmljanje. „Noel mi je kazao da je golam ponovo sinoć nekoga ubio. Tragačima je naređeno da pronađu ubicu, makar morali da se odreknu hrane i sna - mada ne mogu da otkrijem ko je tu naredbu izdao. Izgleda da je pod velom tajne čak i činjenica da im je naređeno da nešto rade. Ali mogu ti reći da već gotovo pripremaju sprave za mučenje.“

Bez obzira na to što je Tom govorio tiho, Met se osvrnu oko sebe da vidi da li neko prisluškuje. Jedini čovek u vidokrugu bio je zdepasti sedokosi Narvin, u livreji - mada nije ni žurio niti je šta nosio. Sluge na tako visokim položajima kao Narvin niti šta nose, niti žure. Trepnuo je kad je ugledao Meta kako pokušava da drži na oku sve oko sebe, pa se namrštio. Metu dođe da opsuje od muke, ali se isceri što je bezopasnije umeo, a Narvin ode mršteći se. Met je bio ubeđen da je taj čovek odgovoran za prvi pokušaj da se Kockica ukloni iz konjušnice.

„Noel ti je ispričao za Tragače?“, prošapta s nevericom čim se Narvin udaljio.

Tom samo odmahnu rukom kao da to nije ništa. „Naravno da nije. Samo o ubistvu. Mada on izgleda ume da čuje šaputanja i da shvati šta ona znače. To je redak dar. Pitam se da li je zaista bio u Šari“, mislio se. „Kaže da je...“ Tom se nakašlja kad ga Met ošinu pogledom. „Pa, biće kasnije vremena za to. Imam ja i drugih izvora, a ne samo nikad neprežaljenu Rizelu. Nekoliko njih su Osluškivači. Osluškivači izgleda zaista sve čuju.“

„Pričao si sa Osluškivačima?“, Met zaškripa kao zarđala šarka. Učinilo mu se da mu se celo grlo odjednom zapeklo!

„Nije to ništa, sve dok oni ne znaju da ti znaš“, zasmeja se Tom. „Mete, kada pričaš sa Seanšanima, moraš da pođeš od pretpostavke da su svi oni Osluškivači. Tako možeš da saznaš ono što želiš, a da pri tom ne kažeš nešto pogrešno u pogrešne uši.“ Zakašlja se i zagladi brkove, tek malo sakrivajući osmeh, toliko samoprekoran da je jednostavno pozivao da ga hvale. „Slučajno znam dvoje ili troje koji to zaista jesu. U svakom slučaju, nikad nije na odmet saznati nešto više. Želiš da odeš pre nego što se Tilin vrati, zar ne? Izgledaš mi malo... izgubljeno... otkad je otišla.“

Met samo zaječa.

Te noći golam je ponovo napao. Lopin i Nerim istrtljali su tu vest pre nego što je Met stigao da do kraja pojede ribu koju je imao za doručak. Tvrdili su da čitav grad samo što nije proključao. Poslednja žrtva, jedna žena, otkrivena je na ulazu u neku uličicu i ljudi su odjednom počeli da pričaju i dovode jedno ubistvo u vezu s drugima. Neki ludak se razulario i ljudi su počeli da zahtevaju da noću bude više seanšanskih straža na ulicama. Met odgurnu tanjir - doručak mu je preseo. Više straža. Kao da to nisu dovoljno loše vesti, možda se i Surot ranije vrati, ako za to dozna, i dovede Tilin sa sobom. U najboljem slučaju može da računa na još svega dva dana. Došlo mu je da povrati to što je upravo pojeo.

Ostatak jutra proveo je koračajući - bolje rečeno šepajući - napred-nazad po tepihu u Tilininoj spavaćoj sobi, ne obraćajući pažnju na bol u nozi dok je pokušavao da smisli nešto, bilo šta, što će mu omogućiti da za dva dana izvede nemoguće. Bol se zaista smanjio. Prestao je da koristi štap za šetnju i napinjao se što više kako bi što pre povratio snagu. Činilo mu se da bi možda mogao da istera dve ili tri milje peške pre nego što bude morao da stane i odmori nogu. Ako ništa drugo, da usput ne odmara dugo.

Džuilin mu je u podne doneo jedine zaista dobre vesti koje je čuo za čitavo to vreme. Zapravo, to baš i nisu bile vesti. Bila je to platnena vreća, a u njoj dve haljine obmotane oko srebrnog a'dama.