Srce zime

21 Stvar vlasništva

Egeanin je podignutih ruku ležala na krevetu, s dlanovima okrenutim tavanici i raširenim prstima. Svetloplava suknja lepezasto joj se širila oko nogu dok je pokušavala da leži potpuno nepomično da ne bi izgužvala uske nabore. Te su haljine toliko sputavale pokrete da mora da su bile lični izum Mračnog gospodara. Ležeći tako, proučavala je nokte, preduge da bi mogla povući brodsko uže a da pri tom ne izlomi bar polovinu. Ono, nije lično baratala s užadi već dobar broj godina, ali uvek je bila spremna i sposobna da to učini ako bi zatrebalo.

„…čistokrvna budalaština!“, režao je Bejl, džarajući rasplamsale cepanice u kaminu. „Sreća da me uštine, Morski soko mogao je da jedri bliže vetru, i brže, od bilo kog seanšanskog broda ikada napravljenog. Jeste bilo mećava pred nama, ali ...“ Ona je slušala tek toliko da primeti kako je prestao da gunđa o sobi i da je prešao na neku staru raspravu. Tamnim drvetom obložena soba nije bila najbolja u Izgubljenog ženi, ali ispunjavala je njegove zahteve o pogledu. Dva su prozora bila okrenuta ka štalskom dvorištu. Kapetan Zelenog bio je ravan činu glavnog zastavnika, ali na ovom mestu su većina onih od kojih je imala viši čin bili saradnici ili pisari visokih zapovednika Uvek pobedničke armije. Među vojskom na moru, biti od Krvi značilo je malu prednost osim ako to nije bila Visoka krv.

Morski zelen lak je svetlucao na njenim malim prstima. Oduvek se nadala da će se uzdići, možda čak i do kapetana Zlatnog, zapovednika brodovlja, kao što je to bila njena majka. Kao devojčica, čak je sanjala da bude naimenovana za caričinu Ruku na moru, baš kao i njena majka, da stoji s leve strane Kristalnog prestola kao so’đin same kraljice, neka bi večito živela, kojoj je dozvoljeno da razgovara s njom lično. Mlade žene imaju blesave snove. A morala je da prizna da je, kada je bila izabrana za Prethodnice, razmišljala i o novom imenu. Nije mu se nadala, naravno - tobi značilo uzdizati se iznad sebe - ali su svi znali da će povratak ukradenih zemalja značiti nove pripadnike Krvi. Sada je bila kapetan Zelenog, deset godina pre nego što bi uopšte mogla da se nada nečemu sličnom, i stajala je na padini te strme planine koja se dizala kroz oblake ka uzvišenom vrhu, carici, neka bi večito živela.

Međutim, sumnjala je da će dobiti zapovedništvo nad nekim od velikih brodova, a još manje nad eskadrom. Surot je tvrdila da je prihvatila njenu priču, ali ako je to stvarno bilo tako, zbog čega je ostavljena da sedi u Kantorinu? Zbog čega je, kada su naređenja konačno stigla, trebalo da se javi ovamo a ne na neki brod? Naravno, postojao je samo jedan broj zapovedničkih položaja koji su bili na raspolaganju, čak i za kapetana Zelenog. Možda je to bilo u pitanju. Možda je bila izabrana za neki položaj blizu Surot, mada joj je u naređenjima stajalo samo da otputuje u Ebou Dar prvim mogućim prevozom i da čeka dalja uputstva. Možda. Visoka krv možda se obraćala nižoj bez uplitanja Glasa, ali njoj se činilo da je Surot zaboravila na nju čim ju je otpustila pošto joj je uručila nagrade. Što je takođe moglo da znači da je Surot sumnjala. Rasprava koja se okretala ukrug. U svakom slučaju, mogla je da živi na morskoj vodi ako bi onaj Tragač delovao po svojim sumnjama. Izgledalo je da je odustao, ili bi već vrištala u nekoj podzemnoj tamnici, međutim, ako je i on bio u gradu, držaće je na oku, vrebajući svaku njenu grešku. Sada ne sme da prolije ni kap njene krvi, ali Tragači su imali iskustva u tome kako da prebrode te manje poteškoće. No, dok god se bude zadržao na posmatranju, mogao je da je gleda sve dok mu oči ne pobele. Ona sad ima čvrstu palubu pod nogama, a odsad će stupati s velikom pažnjom nadalje. Kapetan Zlatnog možda više nije bio verovatan, ali i kapetan Zelenog bio je častan.

„Pa?“, zahtevao je da zna Bejl. „Šta ćemo s tim?“

Širok, čvrst i jak, upravo vrsta muškarca kakvi su joj se oduvek dopadali, stajao je pored kreveta u potkošulji, smrknutog lica i s pesnicama na bokovima. Ne kako bi so’đin trebalo da stoji pred svojom gospodaricom. Uzdahnuvši, pustila je ruke da joj padnu na stomak. Bejl jednostavno ne uči kako bi so’đin trebalo da se ponaša. On je sve to prihvatao kao šalu, ili igru, kao da ništa od toga nije stvarno. Ponekad je čak izjavljivao kako bi želeo da bude njen Glas, bez obzira na to koliko puta mu je objasnila da ona nije od Visoke krvi. Jednom je dala da ga istuku, a posle toga je on odbio da spava s njom u istom krevetu dok se ne izvini. Izvini!

Na brzinu se prisećala onoga od njegovog gunđanja što je napola čula. Da; još uvek ista rasprava, posle sveg ovog vremena. Ništa novo. Prebacivši noge preko ruba kreveta, sela je i počela da nabraja na prste. To je tako često radila da je već znala napamet. „Da si pokušao da pobegneš, damane na drugom brodu polomile bi ti jarbole kao da su grančice. To nije bilo slučajno zaustavljanje, Bejle, i ti to znaš; njihova prva mećava bila je zahtev da obznaniš jesi li ti Morski soko. Dovodeći te u vetar i objavljujući da smo na putu za Kantorin s poklonom za caricu, neka bi večito živela, umirila sam njihove sumnje. Bilo šta drugo - bilo šta! - i mi bismo svi bili vezani pod palubom i prodati čim bismo stigli u Kantorin. Sumnjam da bismo imali dovoljno sreće da se umesto toga susretnemo s glavosečom.“ Ona podiže palac. „I, na kraju, da si ostao smiren kao što sam ti rekla, ne bi ni ti završio na prodaji. Mnogo si me koštao!“ U Kantorinu je bilo još žena koje su, izgleda, imale isti ukus za muškarce. One su neverovatno podigle cenu na licitaciji.

Tvrdoglav kakav je bio, mrštio se i besno češao svoju kratku bradu. „Još uvek tvrdim da smo mogli sve da bacimo niz stranu“, mrmljao je. „Taj Tragač nije imao nikakav dokaz da imam to na brodu.“

„Tragačima dokazi nisu potrebni!", odgovorila je oponašajući njegov način govora. „Tragači sami pronalaze dokaz, a to pronalaženje je bolno.“ Ako je spao na to da poteže raspravu o nečemu što je čak i on smatrao davno prošlim, možda se konačno približava okončanju svega toga. „U svakom slučaju, Bejle, već si priznao da nema nikakve štete u tome što Surot ima tu ogrlicu i narukvice. Ne mogu mu ih staviti osim ako mu neko priđe dovoljno blizu, a po onome što sam čula, nema ničega što bi tako nešto nagoveštavalo.“ Uzdržala se da ne doda kako ne bi bilo bitno ni ako bi to neko ipak učinio. Bejl nije zaista poznavao ni onaj oblik Proročanstava koji su imali s ove strane Svetskog mora, ali bio je tvrdoglav u tome da nigde nije pomenuto kako je neophodno da Ponovorođeni Zmaj klekne pred Kristalnim prestolom. Može se ispostaviti da je neophodno staviti mu muški adam, ali Bejl to nikada ne bi uvideo. „Šta je učinjeno, učinjeno je, Bejle. Ako nas Svetlost obasja, dugo ćemo živeti i služiti carstvu. Sad, ti reče da poznaješ ovaj grad. Šta zanimljivo može ovde da se vidi ili radi?“

„Ovde uvek ima proslava neke vrste“, izgovorio je polako, nevoljno. Nikada nije voleo da odustaje od svojih rasprava, bez obzira na to koliko su bile bespredmetne. „Neke bi možda bile po tvom ukusu. Neke ne bi, mislim. Ti jesi ... izbirljiva.“ Šta je hteo time da kaže? Odjednom, on se iskezi. „Mogli bismo da pronađemo Mudru ženu. Oni imaju bračne zavete, ovde.“ Prstima je prešao preko obrijanog dela svoje lob.anje, okrećući oči nagore, kao da pokušava da ga vidi. „Naravno, ako se sećam lekcije koju si mi dala o ’pravima i povlasticama’ moga položaja, so’đin može da se venča samo s drugim so’đinom, tako da bi pre toga morala da me oslobodiš. Sreća da me uštine, još uvek nisi kročila na ta obećana ti imanja. Ja bih mogao da se vratim starom poslu i vrlo brzo bih ti obezbedio imanje.“

Ona ostade otvorenih usta. Ovo nije bilo nešto staro. Ovo je bilo veoma, veoma novo. Oduvek se ponosila svojom hladnokrvnošću. Ona se do svog zapovedništva uzdigla veštinom i odlučnošću, kao iskusni učesnik pomorskih bitaka i bura i potapanja brodova. A u tom trenutku osećala se kao novajlija na prvoj plovidbi koji gleda nadole s glavnog jarbola, uplašen i s vrtoglavicom, dok se ceo svet brzo okretao oko nje a oči su joj bile ispunjene naizgled neumitnim padom u more.

„Nije tako jednostavno“, rekla je hitro ustavši, tako da je on morao da odstupi. Tako joj Svetlosti, zaista mrzi što toliko zvuči kao bez daha! „Zakon o oslobađanju zahteva da te obezbedim za budućnost, da možeš da zarađuješ kao slobođan čovek.“ Svetlosti! Reči koje su navirale kao bujica bile su loše koliko i ostajanje bez daha. Zamislila je da se nalazi na palubi. To joj je pomoglo, malčice. „U tvom slučaju, to znači kupovinu broda, pretpostavljam“, rekla je, zvučeći neuznemireno, u najmanju ruku, „a kao što si me podsetio, ja još uvek ne posedujem imanja. Sem toga, ne bih mogla da ti dopustim da se vratiš krijumčarenju, i ti to znaš.“ To je bar bila prosta istina, a ostatak nije stvarno bio laž. Njene godine na moru donele su joj zaradu, i mada je zlata koje je mogla da potroši bilo malo u poređenju s prihodima Krvi, mogla je da kupi brod, sve dok to nije bio neki od velikih brodova, ali nije stvarno porekla da je sposobna da mu ga kupi.

On raširi ruke - još nešto što nije trebalo da radi, a trenutak kasnije ona nasloni obraz na njegovo široko rame i pusti ga da je zagrli. „Biće u redu, curo“, nežno je promrmljao. „Nekako hoće, biće.“

„Ne smeš da me zoveš curo’, Bejle“, usprotivila se, piljeći u kamin preko njegovog ramena. Činilo se da ne uspeva jasno da ga vidi. Pre nego što su napustili Tančiko, bila je odlučila da se uda za njega - još jedna od onih munjevitih odluka po kojima je bila poznata. Možda je i bio krijumčar, ali ona bi to mogla da zaustavi, a bio je postojan, snažan i pametan, borac na moru. Ovo poslednje oduvek je bilo neophodno, barem njoj. Samo, ona nije poznavala njegove običaje. U nekim delovima carstva muškarci su bili ti koji su postavljali pitanje i bili bi stvarno uvređeni ako bi to žena predložila. Isto tako, nije znala ništa o zavođenju muškaraca. Ono nekoliko ljubavnika koje je imala bili su muškarci istog položaja, muškarci kojima je mogla otvoreno da priđe i da se rastane kada bi neko od njih dobio premeštaj na drugi brod ili bio unapređen. A sada je on bio so’đin. Nije bilo ništa loše u tome da se spava sa sopstvenim so’đin, naravno, sve dok se time ne hvališe. On će namestiti dušek u podnožju njenog kreveta, kao i uvek, čak iako nikada ne spava na njemu. Ali otpustiti so’đina, odstraniti sva njegova prava i povlastice, na koje je Bejl toliko nabirao nos, to je bio vrhunac okrutnosti. Ne, ponovo je lagala izbegavajući temu, a što je još gore, lagala je samu sebe. Ona je svim srcem želela da se uda za čoveka Bejla Domona. Bila je gorko nesigurna može li naterati sebe da se uda za od ropstva oslobođeno vlasništvo.

„Kako moja gospa zapoveda, tako će i biti“, reče on, ogorčeno oponašajući zvaničnost.

Ona ga ćušnu u rebra. Ne prejako. Taman toliko da malo zastenje. Moraće da nauči! Više nije želela da istražuje Ebou Dar. Samo je želela da ostane gde je sad, u Bejlovom naručju, bez potrebe da donosi odluke, da zauvek stoje tu gde su.

Na vratima se začu oštro kucanje, a ona ga odgurnu. Bar je znao dovoljno da se ne buni protiv toga. Dok je navlačio kaputi, ona rastrese nabore svoje suknje i pokuša da ispravi ono što se izgužvalo dok je ležala na krevetu. Činilo se da ih je bilo i previše, bez obzira na to koliko je bila mirna. To kucanje mogao je da bude poziv od Surot ili sobarica koja proverava da li im je nešto potrebno, ali ko god da je bio, neće im dopustiti da je vide kada izgleda kao da se valjala po palubi.

Odustavši od beskorisnih pokušaja, sačekala je dok Bejl nije zakopčao dugmad i zauzeo stav koji je smatrao podobnim za jednog so’đina - Kao kapetan broda s četiri palube koji se sprema da izda naređenja, pomislila je uzdahnuvši - a onda zareža: „Uđi!“ Ni najmanje nije očekivala ženu koja je otvorila vrata.

Betamin je oklevajući pogledala pre nego što je žurno uletela i tiho zatvorila vrata za sobom. Sul’dam je duboko udahnula, a onda klekla, držeći se ukočeno uspravljena. Njena tamnoplava haljina s munjama na crvenim umecima delovala je sveže oprano i ispeglano. Ta oštra suprotnost prema njenoj sopstvenoj neurednosti živcirala je Egeanin. „Moja gospo“, nesigurno otpoče Betamin, pa proguta knedlu. „Moja gospo, molim te da porazgovaram s tobom.“ Bacivši pogled na Bejla, ona se obliznu. „Nasamo, ako bi ti odgovaralo, moja gospo?“

Egeanin je poslednji put videla ovu ženu u jednom podrumu u Tančiku, kada je skinuia adam s Betamin i rekla joj da ode. To bi bilo dovoljno da je ucenjuje čak i kad bi bila od Visoke krvi! Bez sumnje, optužba bi bila ista kao i za oslobadanje damane. Izdaja. Osim što Betamin to ne bi mogla da otkrije a da ne upetlja i samu sebe.

„On sme da čuje bilo šta što bi imala da kažeš, Betamin", smireno je progovorila. Nalazila se u plićaku, a tu nije vredelo ništa osim smirenosti. „Šta želiš?“

Betamin se uzvrte, klečeći, pa je još neko vreme grickala usne. Onda, iznenada, reči pokuljaše iz nje. „Jedan Tragač je došao meni i naložio mi je da obnovim naše ... naše poznanstvo i da ga izveštavam o tebi.“ Kao da pokušava da samu sebe spreči u brbljanju, zarila je sebi zube u donju usnu i piljila u Egeanin. Tamne oči bile su joj očajne i molećive, baš kao u onom podrumu u Tančiku.

Egeanin se smireno susrete s tim pogledom. Plićak i neočekivane morske struje. Odjednom su čudna naređenja koja je primila za Ebou Dar imala smisla. Nije joj bio potreban opis da bi znala kako to mora da je isti čovek. Niti je trebalo da pita zbog čega je Betamin počinila izdaju odavši Tragača. Ako bi odlučio da su mu sumnje dovoljno jake da je povede na ispitivanje, na kraju bi mu Egeanin ispričala sve što je znala, uključujući i određeni podrum, a Betamin bi se uskoro ponovo našla noseći adam. Ženina jedina nada bila je da pomogne Egeanin da ga izbegne.

„Ustani“, rekla je. „Uzmi stolicu.“ Srećom, postojale su dve stolice, mada nijedna nije delovala udobno. „Bejle, mislim da ima rakije u onoj pljoski na ormaru s fiokama.“

Betamin se toliko tresla da je Egeanin morala da joj pomogne da ustane i da je odvede do stolice. Bejl donese ukrašene srebrne kupe, u kojima je bilo pomalo rakije, a setio se i da se pokloni i da prvo ponudi Egeanin, ali kada se vratio do ormana, videla je da je isto tako nasuo i sebi. Stajao je tako s kupom u ruci, posmatrajući ih kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Betamin ga je posmatrala iskolačenih očiju.

„Čini ti se da si uvezana na ražanj“, reče Egeanin, a sul’dam se trže, vrativši uplašeni pogled na Egeanino lice. „Grešiš, Betamin. Jedini pravi zločin koji sam počinila bilo je to što sam te oslobodila.“ To baš nije bilo najistinitije, ali na kraju krajeva, ona lično stavila je muški adam Surot u ruke. A razgovor sa Aes Sedai nije bio zločin. Taj Tragač možda je bio sumnjičav - pokušao je da prisluškuje na vratima u Tančiku - ali ona nije bila sul’dam, zadužena za hvatanje marat’damane. U najgorem slučaju, to je značilo prekor. „Sve dok on ne bude doznao za to, on nema razloga da me uhapsi. Ako želi da zna šta sam rekla, ili bilo šta drugo o meni, reci mu. Samo pamti, ako bude odlučio da me uhapsi, daču mu tvoje ime.“ Podsećanje koje je samo moglo da posluži kao predostrožnost da Betamin iznenada ne pomisli kako je pronašla siguran način da se izvuče, ostavljajući je za sobom. „Neće morati da me natera nijednom da vrisnem.“

Na njeno iznenadenje, sul’dam poče da se mahnito smeje. Sve dok se Egeanin nije nagla napred i lupila joj šamar.

Nadureno trljajući obraz, Betamin progovori: „On zna gotovo sve osim podrumu, moja gospo.“ I ona poče da opisuje čudesnu mrežu izdaje koja je povezivala Egeanin i Bejla i Surot i možda čak i samu Tuon sa Aes Sedai, marat’damane i damane koje su nekada bile Aes Sedai.

Betaminin glas započe panično da se diže dok je žurno prelazila s jedne na drugu neverovatnu optužbu, i uskoro, Egeanin otpoče da pijucka rakiju. U malim gutljajima. Bila je smirena. Vladala je sobom. Bila je ... Ovo nije bio samo plićak. Plovila je blizu obale, u zavetrini, a Dušoslepnik lično jahao je na toj nadolazećoj mećavi, spreman da joj ukrade oči. Pošto je neko vreme slušao, dok su mu se oči sve više širile, Bejl proguta do vrha punu kupu tamnog nerazređenog pića naiskap. Laknulo joj je kada je videla njegovu užasnutost, ali je osetila i krivicu zato što je osetila olakšanje. Nije verovala da bi on počinio ubistvo. Sem toga, on je bio vrlo dobar s pesnicama, ali sasvim prosečan s mačem; s oružjem ili golim šakama, visoki lord Turak rasporio bi Bejla kao pastrmku. Njeno jedino opravdanje što je uopšte i pomislila na to bilo je što je u Tančiku bio s dve Aes Sedai. Sve to je bilo budalaština. Moralo je biti! Te dve Aes Sedai nisu bile deo nikakve zavere, samo slučajan susret. Tako joj Svetlosti, istina je da su bile jedva malo starije od devojčica, gotovo potpuno nedužne, suviše mekog srca da bi prihvatile predlog da se Tragaču prereže grkljan kada se ukazala prilika za to. Šteta. One su joj predale muški adam. Oseti jezu kako joj se spušta niz kičmu. Ako bi Tragač ikada saznao kako je nameravala da se otarasi adama onako kako su Aes Sedai predlagale, ako bi iko to saznao, bila bi osuđena zbog izdaje, kao i da joj je uspelo da ga baci u dubine okeana. A zar nisi?, upitala se. Mračni je dolazio da joj ukrade oči.

Dok su joj se suze slivale niz lice, Betamin je privijala kupu uz grudi, kao da pokušava samu sebe da zagrli. Ako je pokušavala da se ne trese, onda joj to nikako nije polazilo za rukom. Drhteći, piljila je u Egeanin, ili možda u nešto iza nje. Nešto užasavajuće. Vatra još nije bila ugrejala veći deo sobe, ali Betaminino lice bilo je orošeno znojem. „ ...A ako sazna za Renu i Setu“, penila je, „znaće zasigurno! Ustremiće se na mene i ostale sul’dam! Moraš ga zaustaviti! Ako me odvede, daću mu tvoje ime! Hoću!“ Iznenada, ona nesigurno podiže nakrivljenu kupu do usana i iskapi je, zagrcnuvši se i kašljući, a onda je pruži Bejlu da joj je dopuni. On se nije pomerio. Izgledao je kao da ga je neko raspalio sekirom po glavi.

„Ko su Rena i Seta?“, upita Egeanin. Bila je uplašena koliko i sul’dam, ali je, kao i uvek, svoj strah držala čvrsto privezan za jarbol. „Šta bi to Tragač mogao da sazna o njima?“ Betamin skrenu pogled, ne usuđujući se da je pogleda u oči, a ona je smesta znala. „one su sul’dam, je li tako, Betamin? I one su bile stavljene u ogrlicu, baš kao i ti.“

„One služe Surot“, promuca žena. „Mada, nikada im nije dozvoljeno da vode damane. Surot zna.“

Egeanin umorno protrlja oči. Možda je i postojala zavera, na kraju krajeva. Ili je Surot krila ko su te dve da bi zaštitila carstvo. Carstvo je zavisilo od sul’dam; njegova snaga bila je izgrađena na njima. Novosti da su sul’dam žene koje mogu da usmeravaju moglo je do srži uzdrmati carstvo. Iznenada se i sama oseti uzdrmano. Možda i razbijeno. Ona sama nije oslobodila Betamin samo zbog dužnosti. Toliko se toga promenilo u Tančiku. Više nije verovala kako bi svaka žena koja može da usmerava trebalo da nosi ogrlicu. One koje počine zločine sigurno, i možda one koje odbiju da polože zakletvu Kristalnom prestolu, i ... Nije znala. Nekada joj je život bio sastavljen od ubeđenja, čvrstih poput stena, poput zvezda vodilja koje nikada ne blede. Želela je da joj se vrati stari život. Želela je neka ubeđenja.

„Pomislila sam“, započe Betamin. Ako ne prestane da gricka usne, ništa joj od njih neće ostati. „Moja gospo, ako bi Tragač ... doživeo nezgodu ... možda bi s njim nestala i opasnost.“ Svetlosti, ta je žena verovala u tu zaveru protiv Kristalnog prestola, ali je bila spremna da je pusti da prođe samo da bi sačuvala sopstvenu kožu!

Egeanin ustade, a sul’dam je, nemajući izbora, morala da je prati. „Razmisliću o svemu, Betamin. Dolazićeš da me posetiš svakoga dana kada si slobodna. Tragač će to očekivati. Dok ne odlučim, ti ništa nečeš preduzimati. Razumeš li me? Ništa osim tvojih dužnosti i onoga što ti kažem.“ Betamin je razumela. Toliko joj je laknulo što će se neko drugi pobrinuti za tu opasnost da je klekla pred Egeanin i poljubila joj ruku.

Gotovo izguravši tu ženu iz sobe, Egeanin zatvori vrata, a onda zafrljači kupu o kamin. Ova udari u cigle, odbi se i otkotrlja se preko ćilimčeta na podu. Bila je ulubljena. Te kupe bio joj je poklonio otac kada je dobila prvo zapovedništvo. Činilo joj se da je sva snaga iscurila iz nje. Taj je Tragač isprepletao mesečinu i načinio omču koja ju je stiskala oko vrata. Ako je, umesto toga, ne proglase vlasništvom. Stresla se od te pomisli. Šta god da uradi, Tragač ju je držao u stupici.

„Mogu da ga ubijem", Bejl protegnu ruke, široke koliko i ostatak njegovog tela. „On je mršav, koliko se sećam. Naviknut da svi slušaju njegovu reč. Neće očekivati da mu neko polomi vrat.“

„Nikada ga nećeš naći da bi ga ubio, Bejle. Neće se dva puta sastati s njom na istom mestu, a čak i da je pratiš dan i noć, moguće je da će dolaziti prerušen. Ne možeš da ubiješ svakog muškarca s kojim bude razgovarala.“ Ukrutivši kičmu, odmarširala je do stola na kome je stajao njen kovčežić za pisanje i podigla poklopac. Talasima ukrašen kovčežić za pisanje, sa srebrom okovanom mastionicom i srebrnom posudom za pesak bio je poklon njene majke kada je dobila svoje prvo zapovedništvo. Uredno poređani listovi hartije nosili su njen novodobijeni grb, mač i iskrivljeno sidro. „Napisaću ti oslobađajuće pismo“, rekla je, zamačući srebrno pero, „i daću ti dovoljno novca da platiš putovanje“ Pero je svetlucalo na stranici. Oduvek je imala dobar rukopis. Zapisi u brodskom dnevniku morali su da budu čitljivi. „Nije dovoljno da sebi kupiš brod, ali bojim se da ćeš morati time da se zadovoljiš. Otići ćeš prvim brodom koji bude isplovljavao. Obrij i ostatak glave, i ne bi trebalo da imaš nikakve neprilike. Još uvek je zapanjujuće videti da ćelavi muškarci ne nose perike, ali do sada izgleda da niko nije ...“ Zasoptala je kada joj je Bejl istrgao stranicu pravo ispod pera.

„Ako me oslobodiš, više ne možeš da mi zapovedaš“, rekao je. „Sem toga, moraš se pobrinuti da mogu da se izdržavam ako me oslobodiš.“ Bacio je stranicu u vatru i posmatrao je kako tamni i uvija se. „Brod, rekla si, i držaću te za to.“

„Slušaj me dobro i poslušaj“, rekla je svojim najboljim glasom, onim za brod sa četiri palube, ali to na njega nije ni najmanje uticalo. Mora da je prokleta haljina kriva za to.

„Potrebna ti je posada“, nadglasao ju je, „a ja mogu da ti je pronađem, čak i ovde.“

„Kako bi mi posada mogla pomoći? Nemam brod. A da ga imam, kuda bih mogla da otplovim a da me Surot ne pronađe?“

Bejl slegnu ramenima kao da to nije bitno. „Posada, prvo. Prepoznao sam onog momka u kuhinji, onog s curom na krilu. Prestani da kriviš lice. Nema nikakve štete u malo ljubljenja.“

Ona se ispravi, spremna da ga čvrsto ispravi. Mrštila se, nije krivila lice, zato što su to radili na javnom mestu, kao neke životinje, a ovaj je bio njeno vlasništvo! Ne sme tako da joj se obraća!

„Zove se Met Kauton“, nastavi Bejl iako je ona zaustila. „Po njegovoj odeći, jeste napredovao u svetu, i to prilično. Prvi put kada ga jesam video, on bejaše u seljačkom kaputu, bežeći od Troloka na mestu koga se i sami Troloci jesu plašili. Poslednji put, pola mesta Beli Most je on spalio, ili kao da jeste, a Mirdraal jeste pokušavao da ubije njega i njegove prijatelje. Nisam to lično video, ali bilo šta više jeste više nego što mogu da poverujem. Svako ko može da preživi Troloke i Mirdraala jeste koristan, ja mislim. Pogotovo sada.“ „Jednog dana“, zarežala je, „moraču da vidim neke od tih Troloka i Mirdraala o kojima toliko pričaš.“ To nije moglo da bude ni upola toliko strašno kako je on opisivao.

On se iskezi i odmahnu glavom. Znao je šta ona misli o tom, takozvanom, Nakotu Senke. „Još bolje, mladi gospar Kauton imao je društvo na mom brodu. Dobar čovek za ovaj položaj, takođe. Jednog ti poznaješ. Tom Merilin.“

Egeanin zadrža dah. Merilin je bio lukav starac. Opasan starac. A bio je sa one dve Aes Sedai kada se upoznala s Bejlom. „Bejle, postoji li neka zavera? Reci mi. Molim te?“ Niko nije govorio ’molim’ vlasništvu, čak ni so’đinu. Ne, osim ako nešto ne želi toliko, u svakom slučaju.

Ponovo odmahujući glavom, on se nasloni na kameni okvir kamina i namršti se na plamenove. „Aes Sedai pletu zavere kao što ribe plivaju. Moguće je da spletkare nešto sa Surot, ali pitanje jeste može li ona da spletkari s njima? Ja jesam video kako ona posmatra damane, kao da one jesu šugavi psi s buvama i zaraznim bolestima. Može li ona uopšte da razgovara s jednom Aes Sedai?“ On podiže pogled, a oči su mu bile jasne i otvorene; ništa nije skrivao. „Ja govorim ovo istinito. Tako mi groba moje bake, ja ne znam ni za kakvu zaveru. Ali ako bih znao za deset, ja još uvek ne bih dopustio tom Tragaču, niti bilo kome drugom, da ti naudi, koliko god da me to košta.“ Upravo tako nešto bi neki odani so’đin izgovorio. Pa, nijedan so’đin za koga je čula ne bi bio toliko otvoren, ali osećanja su bila ista. Samo, ona je znala da on to nije tako mislio, da nije mogao tako da misli.

„Hvala ti, Bejle.“ Smiren glas bio je neophodan za zapovedanje, ali ona je bila ponosna što je i sad bio takav. „Pronađi tog gospara Kautona i Toma Merilina, ako možeš. Možda nešto i može da se učini.“

On je propustio da se pokloni pre nego što ju je napustio, ali ona nije ni pomislila da ga prekori. Ni sama nije nameravala da pusti tog Tragača da je odvede. Šta god da bude potrebno, učiniće da bi ga zaustavila. To je odlučila pre nego što je oslobodila Retamin. Ispuni ulubljenu krpu rakijom, do ruba, nameravajući da se napije toliko da ne može ni da razmišlja, ali umesto toga je sedela, piljeći u tamnu tečnost i ne ispijajući ni kap. Šta god da bude potrebno. Svetlosti, nije ništa bolja od Betamin! Ali to saznanje ništa ne menja. Šta god da bude potrebno!