Srce zime

12 Ljiljan usred zime

Još jedan sluga gotovo da je pao na nos klanjajući se, a Elejna uzdahnu kad je skladno kliznula pored njega hodnikom palate. Bar se trudila da to liči na skladno proklizavanje. Kči naslednica Andora, pribrana i staložena. Želela je da potrči, mada bi se, da je pokušala, verovatno saplela tamnoplave suknje. Gotovo da je osećala iskolačene oči punačkog čoveka na sebi i svojoj pratnji. To je bila manja smetnja, koja će proći, poput zrna peska u cipeli. Rand krvavi al’Tor, zvani ‚misli kako samo on zna šta je najbolje za druge', kao da je svrabež na mojim leđima!, pomislila je. Ako ovog puta uspe da joj pobegne...!

„Samo zapamtite“, odlučno je rekla, „on ne sme da čuje ništa o doušnicima, niti o dvokorenu, ni bilo čemu sličnom!" Ni najmanje joj ne treba da on odluči kako treba da je „spašava". Muškarci su skloni takvim budalaštinama; Ninaeva je to nazivala „razmišljanjem grudnim maljama" Svetlosti, verovatno bi pokušao da vrati Aijele i Saladejce u grad! U samu palatu! Koliko god bilo gorko takvo priznanje, ako bi odlučio to da učini, ona ga ne bi mogla sprečiti, osim da otvoreno krene u rat, a čak ni to verovatno ne bi bilo dovoljno.

„Ja mu ne govorim ono što ne mora da zna“, reče Min, mršteći se na usukanu služavku razrogačenih očiju koja se, pokušavajući da se nakloni, gotovo rostrla po crveno-smeđim podnim pločicama. Postrance merkajući Min, Elejna se prisetila vremena kada je i sama nosila čakšire, i premišljala je da li bi to mogla ponovo da pokuša. U svakom slučaju su davale više slobode kretanja od sukanja. Ali bez čizama s potpeticom, prosudila je. U njima je Min bila visoka koliko i Avijenda, ali čak se i Birgita uvijala kada je hodala u njima, a s Mininim pripijenim nogavicama i kaputićem koji joj je jedva prekrivao bokove, to je delovalo potpuno sramno.

„Lažeš ga?“ Avijendin glas otežao je od sumnje. Čak je i to kako je na ramenima popravila tamni šal odisalo neodobravanjem, dok je, ne primećujući Elejnu, smrknuto gledala u Min.

„Naravno da ne“, oštro joj odvrati Min, uzvrativši joj i isti pogled. „Osim ako je to neophodno." Avijenda se zakikota, a onda je izgledala zapanjeno što je to učinila, da bi joj na kraju lice delovalo okamenjeno.

Šta će da radi s njih dve? Moraće se dopasti jedna drugoj. Jednostavno će morati. Ali dve žene su se kostrešile jedna na drugu poput mačaka koje se ne poznaju a zatvorene su u malu sobu još otkako su se susrele. O, složile su se gotovo oko svega zaista nije bilo drugog izbora, pogotovo kad nijedna od njih nije bila sigurna kad će sve zajedno moći ponovo da se dočepaju tog čoveka ali se nadala da neće ponovo jedna drugoj pokazivati koliko su vešte u baratanju noževima. To je bilo vrlo opušteno, nije tu bilo nikakvih pretnji, ali bile su vrlo otvorene u vezi s tim. S druge strane, Avijenda je bila zaista zadivljena količinom noževa koje je Min nosila sa sobom.

Dok su žurile pored krakatog mladog sluge koji je nosio poslužavnik sa staklenim zvonima za stone lampe, on im se pokloni. Na svoju nesreću, toliko se bio upiljio u njih da je zaboravio da obrati pažnju na ono što je nosio. Hodnik ispuni zvuk razbijanja stakla koje je popadalo na pločice.

Elejna ponovo uzdahnu. Nadala se da će se uskoro svi navići na novi poredak. Naravno, svem tom zurenju nije bila uzrok ona, kao ni Avijenda niti Min, mada je ona verovatno privlačila nešto pažnje. Ne, razlog su bile Kasijla i Deni, koje su je pratile; zbog njih su se sluge saplitale i kolačile oči. Sada je imala osam telohraniteljki, a ove dve su stajale na straži pred njenim vratima kada se bila probudila.

Verovatno je nešto od tog piljenja bilo zato što je Elejna uopšte imala stražarke koje su išle za njom, a gotovo sigurno zbog toga što su to bile zene. Na to se niko nije navikao, još uvek. Ali Birgita je bila rekla da će ih doterati da deluju svečano, i tako je i bilo. Mora da je naterala svaku krojačicu i šeširdžiju u palati da otpočne s radom, odmah pošto je sinoć napustila Elejnine odaje. Svaka žena je imala jarkocrveni šešir s dugom belom perjanicom, koja je bila položena uz široki obod, a preko grudi im široke crvene trake behu obrubljene snežnobelom čipkom, s koje su se spuštali upadljivi beli lavovi. Grimizni kaputići s belim okovratnikom bili su od svile, a malo izmenjen kroj im je bolje pristajao: spuštali su se gotovo do kolena crvenih čakšira s belom prugom na spoijnoj strani nogavica. Bleda čipka visila im je u slapovima sa zglobova i ispod grla, a crne čizme bile su im toliko navoštene da su se presijavale. Izgledale su veoma gizdavo, a čak se i naoko povučena Deni pomalo šepurila. Elejna je pretpostavljala da će to biti još izraženije kada budu spremni novi opasači i zlatom ukrašene kanije, kao i uglačani šlemovi i grudni oklopi. Birgitin grudni oklop beše oblikovan za ženu, a Elejni se činilo da je to siguran razlog iskolačenih očiju svuda po palati.

U ovom trenutku Birgita je bila zauzeta ispitivanjem žena kako bi izabrala svih dvadeset telohraniteljki. Elejna je mogla da oseti kako je usredsređena, bez ikakvog znaka fizičke aktivnosti, tako da to mora da je bilo to, osim ako nije čitala ili igrala kamenčiće, samo što je ona vrlo retko uzimala makar jedan slobodan trenutak za sebe. Elejna se nadala da će se zaustaviti na dvadeset. Nadala se i da je Birgita suviše zauzeta te da neće primetiti da je zagušila vezu, dok ne bude prekasno. Kad se samo seti koliko se brinula da će Birgita osetiti nešto što nije želela, a rešenje se nalazilo u postavljanju jednog jedinog, jednostavnog pitanja Vandeni. Odgovor je bio žalosno podsećanje na to koliko je, u stvari, malo znala o tome šta znači biti Aes Sedai, pogotovo nekim stvarima za koje su druge sestre smatrale da se podrazumevaju. Izgleda da je svaka sestra koja je imala Zaštitnika znala kako se to radi, pa čak i one koje su odlučile da budu bez njih.

Bilo je čudno kako se ponekad stvari razvijaju. Da nije bilo telohraniteljki, da se nije pitala kako da izbegne i njih i Birgitu, nikada joj ne bi palo na pamet da postavi to pitanje, ne bi naučila prigušivanje na vreme, niti bi mogla ovo da uradi. Naravno, nije nameravala da se izvuče od svojih telohraniteljki u skorije vreme, ali najbolje je bilo biti unapred pripravan, za svaki slučaj. Birgita sasvim sigurno ne bi dozvolila ni njoj ni Avijendi da same lutaju gradom, danju ili noću, nikada više.

Dolazak pred Ninaevina vrata potpuno joj je iz glave odagnao Birgitu. Samo što neće smeti da priguši vezu sve do poslednjeg trenutka. Rand je bio s druge strane. Rand, zbog koga su joj misli ponekad bile toliko zbrkane da se pitala nije li poput neke budalaste žene koja se naglavačke baca sa zida zbog jednog muškarca. No zbog Randa se ponekad zaista osećala bezumno. Hvala Svetlosti, barem on to nije mogao da zna.

„Čekajte ovde, napolju, i ne puštajte nikoga“, naredila je stražarkama. Sada nije smela da dopusti da je ometaju. Uz malo sreće, niko neće razaznati značenje uniforme njenih telohraniteljki, jer su još uvek bile nove. „Zadržaću se samo nekoliko minuta.“

One joj uzvratiše pozdravom, rukom preko grudi, i zauzeše mesta sa obe strane vrata. Kasijla kamenog lica, sa šakom na balčaku, Deni blago se smeškajući i obema rukama držeći svoju močugu. Elejna je bila sigurna da čvrsta žena misli kako ju je Min dovela ovamo da bi se sastala s tajnim ljubavnikom. Pretpostavljala je da to misli i Kasijla. Teško da su pred dvema ženama bile povučene koliko je trebalo; nijedna nije pomenula njegovo ime, ali bilo je više nego dovoljno „on ovo“ i „on ono“. Pa, makar nijedna nije pokušala da nađe neki izgovor kako bi se izvukla i podnela izveštaj Birgiti. Ako su bile njen telohraniteljke, onda su bile njene telohraniteljke, a ne Birgitine. Osim što one neće zadržati Birgitu napolju ako prerano priguši vezu.

A onda je shvatila da okleva. Čovek o kome je sanjala svake noći nalazio se s druge strane tih vrata, a ona je stajala ovde poput neke glupače. Toliko je čekala, toliko ga je želela, a sada ga se gotovo plašila. Neće dopustiti da ovo krene naopako. Pribrala se, s naporom.

„Jeste li spremne?" Glas joj nije bio čvrst koliko se nadala, ali makar nije drhtala. U stomaku je osećala leptiriće koji su bili veliki kao lisice. To joj se već dugo nije desilo.

„Naravno“, reče Avijenda, ali prvo je morala da proguta knedlu.

„Spremna sam“, slabašno prozbori Min.

Ušle su bez kucanja, brzo zatvorivši vrata za sobom.

Ninaeva skoči na noge iskolačenih očiju još i pre nego što su potpuno ušle u dnevnu sobu, ali Elejna jedva da je primećivala nju, ili Lana, iako je slatkasti miris Zaštitnikove lule ispunjavao odaju. Rand je stvarno bio tamo; bilo je tako teško poverovati da će biti. Ogavna maska koju joj je Mina bila opisala nestala je, izuzimajući otrcanu odeću i grube rukavice, a on je bio... prelep.

Kada ju je ugledao, on je isto skočio iz svoje stolice, ali pre nego što se potpuno uspravio, zateturao se i obema rukama uhvatio za sto, sopćući i suvo kašljući. Elejna prigrli Izvor i zakorači ka njemu, a onda se obuzda i natera sebe da otpusti Moć. Njena moć Isceljivanja bila je sićušna, a u svakom slučaju, Ninaeva se pokrenula brzo koliko i ona, odjedared okružena sjajem saidara, pruživši ruke ka Randu.

On se pribrao, odmahnuvši joj da se udalji. „To nije ništa što bi ti mogla da Isceliš, Ninaeva“, odbrusio je. „U svakom slučaju, izgleda da si pobedila u raspravi.“ Lice mu je bilo potpuno ukočeno od truda da sakrije osećanja, ali Elejna je imala utisak da je pije očima. Kao i Avijendu. Iznenadila se što je osetila zadovoljstvo zbog toga. Nadala se da će se to dogoditi, nadala se da će moći to da podnese, zbog svoje sestre, ali sad joj uopšte nije izgledalo da bilo šta treba da podnosi. Upadljivo se napregao da se uspravi, kao i da skrene pogled s nje i Avijende, mada je to pokušavao da sakrije. „Odavno je trebalo da krenemo, Min“, rekao je.

Elejna zaprepašćeno zinu. „Misliš da možeš da odeš a da mi se... da nam se i ne obratiš, konačno je uspela da izusti.

„Muškarci!“, gotovo istovremeno izustiše Min i Avijenda, pa se zapanjeno pogledaše. Brzo su spustile ruke. Za trenutak, i pored toga što gotovo ni po čemu nisu ličile, predstavljale su gotovo istovetnu sliku ženske zgađenosti.

„Oni što su pokušali da me ubiju u Kairhijenu pretvorili bi ovo mesto u gomilu šuta, samo ako bi saznali da sam bio ovde“, tiho progovori Rand. „Možda i ako bi samo posumnjali u to. Pretpostavljam da vam je Min rekla da su bili Aša’mani. Ne verujte nikome od njih. Osim trojici, možda. Đameru Flinu, Džaharu Nerišmi i Ibenu Hopvilu. Možda ćete moći da verujete njima. Što se tiče ostalih...“ Naizgled nesvesno, stisnuo je pesnice u rukavicama. „Ponekad se mač u ruci okrene protiv tebe, ali meni je taj mač još uvek potreban. Samo se držite podalje od muškaraca u crnom kaputu. Slušajte, nema vremena za priču. Najbolje je da odem, brzo.“ Pogrešila je. Nije bio baš potpuno ono što je sanjala. Nekada je u njemu bilo nečeg dečačkog, ali to je sada nestalo, kao da je bilo spaljeno. Žalila je za gubitkom te osobine. Činilo se da on niti žali, niti bi mogao da žali za tim.

„U pravu je u jednom“, preko čibuka svoje lule progovori Lan, odišući istom vrstom prigušenosti. Još jedan muškarac koji kao da nikada nije bio dečak. Oči su mu bile plavi led pod pletenom kožnom trakom koja mu je stajala iznad obrva. „Svako u njegovoj blizini naći će se u velikoj opasnosti. Svako.“ Iz nepoznatih razloga, Ninaeva je frknula. Onda je spustila šaku na gomilu svitaka u kožnom povezu koja je ležala na stolu i osmehnula se. Iako joj je trenutak kasnije osmeh iščileo.

„Da li se moja prvosestra i ja plašimo opasnosti?“, zahtevala je da zna Avijenda, podbočivši se pesnicama. Šal joj je skliznuo s ramena i pao na pod, ali ona je bilo toliko usredsređena da to nije ni primetila. „Ovaj čovek ima toh prema nama, Aan’aleine, a mi ga imamo prema njemu. To mora da se sredi.“

Min raširi ruke. „Ne znam kakve veze bilo koji tok, ili ceo sliv, kad smo već kod toga, ima s bilo čime, ali ja nikuda ne mrdam dok ti ne budeš razgovarao s njima, Rande!“ Pretvarala se da ne primećuje Avijendine razjarene poglede.

Uzdahnuvši, Rand se nasloni na kraj stola i rukom u rukavici prođe kroz tamnocrvene kovrdže koje su mu se spuštale niz vrat. Činilo se da se raspravlja sam sa sobom, ispod glasa.

„Žao mi je što ste zaglavile sa sul’dam i damane“, konačno je progovorio. Zvučao je kao da mu jeste žao, mada ne previše; mogao je isto tako žaliti što je zahladnelo. „Taim je trebalo da ih preda sestrama za koje sam mislio da su s vama. Ali pretpostavljam da takva greška može svakom da se omakne. Možda je mislio da su sve te Mudrosti i Mudre žene koje je Ninaeva okupila Aes Sedai.“ Osmeh mu je bio prigušen. Nije mu doticao oči.

„Rande", niskim, upozoravajućim glasom progovori Min.

Usudio se da je pogleda upitno, kao da ne razume. A onda je nastavio. „U svakom slučaju, čini se da ih imate dovoljno da zadrže šačicu žena pre nego što budete mogle da ih predate... drugim sestrama, onima koje su sa Egvenom. Nikad se ne završi baš onako kako se očekuje, zar ne? Ko bi pomislio da će se od nekoliko sestara koje su pobegle od Elaide toliko namnožiti da dignu pobunu protiv Bele kule? I to sa Egvenom kao Amirlin! A Družina Crvene ruke postala je njena vojska. Pa, pretpostavljam da Met može da ostane tamo još neko vreme." Zbog nečega je žmirnuo i dotakao čelo, a onda je nastavio tim razdražujuće opuštenim glasom. „Stvarno. Na sve strane stvari se čudno izokreću. Kako je krenulo, ne bih se iznenadio ni kad bi se moje prijateljice u Kuli ohrabrile dovoljno da otvoreno istupe.“

Uzdignutih obrva, Elejna zirnu ka Ninaevi. Mudrosti i Mudre žene? Družina je bila Egvenina vojska, a Met je bio s njom? Ninaevin pokušaj da je nevino pogleda širom razrogačenih očiju jasno je ukazivao na to ko je kriv. Elejna je pretpostavljala da to, na kraju krajeva, i nije važno. Ubrzo će saznati istinu, ako se bude mogao nagovoriti da ode do Egvene. U svakom slučaju, bilo je nešto bitnije što je morala da raspravi s njim. Taj čovek je blebetao, koliko god da mu je uspevalo da zvuči nezainteresovano, i bacao pred njih sve što bi mogle da zagrizu, nadajući se da će im skrenuti pažnju.

„Neće moći, Rande.“ Elejna čvršće prigrabi suknje da mu ne bi pripretila prstom. Ili pesnicom; nije baš bila sigurna šta bi upotrebila. One druge sestre? One prave Aes Sedai, to je mislio da kaže. Kako se samo usuđuje? I njegove prijateljice u Kuli! Zar je moguće da još uvek veruje Alvijarininom pismu? Glas joj je bio hladan i čvrst, nije dozvoljavao nikakva glupiranja. „Ništa od toga sada nije važno ni za dlaku. Ti i Avijenda i Min i ja, o tome treba da razgovaramo. I tako će i biti. Sve mi tako hoćemo, Rande al’Tore, i ti nećeš napustiti palatu dok to ne uradimo!“

On ju veoma dugo samo gledao, nikako ne menjajući izraz lica. Onda je glasno udahnuo, a lice mu je postalo poput granita. „Volim te, Elejna.“ Reči ne zastajući pokuljaše iz njega. „Volim te, Avijenda. Volim te, Min. I nijednu ni za dlaku manje ili više od druge dve. Ne želim samo jednu od vas, želim vas sve tri. Eto, to vam je to. Ja sam razvratnik. Sada možete da odete i da se i ne osvrnete. To je svejedno ludilo. Ja ne mogu sebi da dopustim da ikoga volim!"

„Rande al'Tore!" vrisnu Ninaeva, „to je najužasnije što sam ikada čula od tebe! Kako možeš da pomisliš da trima ženama kažeš da ih voliš! Ti si gori od razvratnika! Smesta da si se izvinio!“ Lan je naglo izvukao lulu iz. usta i sada je piljio u Randa.

„Volim te, Rande“, jednostavno izreče Elejna, „i, mada me nisi pitao, želim da se udam za tebe.“ Pomalo se zarumenela, ali nameravala je da ubrzo bude još otvorenija, tako da se ovo, verovatno, nije ni računalo. Ninaeva je bezglasno pokretala usne, ali nikakav zvuk nije izlazio.

„Moje je srce u tvojim šakama, Rande“, reče Avijenda, izgovarajući njegovo ime kao da je neka vrlo vredna retkost. „Ako napraviš nevestinski venac za moju prvosestru i mene, ja ću ga podići.“ I ona je pocrvenela, iako je to pokušala da prikrije time što je podigla šal s poda i nameštala ga preko ruku. Po aijelskim običajima, nije nikako smela da izusti ništa takvo. Ninaeva konačno uspe da ispusti zvuk. Zaskvičala je.

„Ako do sada nisi shvatio da te volim“, reče Min, „onda mora da si slep, gluv i mrtav!“ Ona vrlo očigledno nije pocrvenela; tamne oči su joj obešenjački svetlucale i činilo se da je spremna da prasne u smeh. „A što se ženidbe tiče, pa, to ćemo se nas tri dogovoriti, eto, to ti je tako!“ Ninaeva obema rukama dočepa pletenicu i poče uporno da je vuče, teško dišući kroz nos. Lan je počeo veoma upadljivo da proučava sadržaj svoje lule.

Rand ih je sve tri odmerio kao da u životu nikada nije video ženu i kao da se pita šta bi one mogle biti. „Lude ste sve do jedne“, konačno je progovorio. „Oženio bih se bilo kojom od vas svima vama, Svetlost mi pomogla! ali to ne može biti i vi to znate.“ Ninaeva se stropošta u stolicu, odmahujući glavom. Mrmljala je nešto, sama za sebe, mada je Elejni uspelo da razazna kako to ima neke veze sa Ženskim krugom koji će progutati sopstvene jezike.

„Postoji još nešto o čemu treba da porazgovaramo", reče Elejna. Svetlosti, Min i Avijenda kao da su gledale u kolače! S naporom je uspela da u sopstveni osmeh unese manje... želje. „U mojim odajama, mislim. Nema potrebe da smetamo Ninaevi i Lanu.“ Tačnije, bojala se da bi Ninaeva, ako bi je čula, pokušala da ih spreči. Ta je žena umela veoma brzo da iskoristi svoju nadmoć ako je u pitanju bilo nešto vezano za Aes Sedai.

„Da“, polako izusti Rand. A potom, začudo, dodade: „Rekao sam da si pobedila, Ninaeva. Neću otići pre nego što se ponovo vidimo.“

„O!“ Ninaeva se trgla. „Da. Naravno da nećeš. Gledala sam ga dok je rastao", trtljala je, bolešljivo se osmehujući na Elejnu. „Gotovo od početka. Gledala sam njegove prve korake. Ne može da ode ako se pre toga dobro i dugo ne ispričamo.“

Elejna je sumnjičavo odmeri. Svetlosti, ko bi je čuo, mogao bi pomisliti da je u pitanju neka ostarela dadilja. Mada Lin nikada nije trabunjala. Nadala se da je Lin živa i dobro, ali veoma se bojala da ništa od ovoga nije tačno. Zašto se Ninaeva ovako ponaša? Ta žena nešto smera, a ako nije koristila svoj položaj da to i dobije, onda to mora da je bilo nešto za šta je i sama znala kako je pogrešno.

Iznenada, činilo se kao da se Rand zalelujao, kao da je vazduh oko njega zatreperio od jare, a sve ostalo iščile iz Elejnine glave. Za trenutak, bio je... neko drugi, niži i širi, grub i preteći. I toliko odbojan da nije čak ni pomislila da on koristi mušku polovinu Moći. Masna crna kosa padala je preko nezdravo bledog lica prepunog dlakavih bradavica, uključujući jednu na baburastom nosu, nad oklembešenim mesnatim usnama, koje kao da su bile žvalave. Čvrsto je stisnuo oči, stežući rukohvate na stolici, kao da ne može podneti da ga gledaju.

„I dalje si prelep, Rande“, nežno mu je rekla.

„Ha!“, reče Min. „Od tog lica koza bi se obeznanila!" Pa, možda i bi, ali ona nije želela da bude ta koja će to priznati.

Avijenda se zasmeja. „Imaš dobar osećaj za smešno, Min Faršou. Od tog lica obeznanilo bi se celo stado koza.“ O, Svetlosti, stvarno bi! Elejna proguta kikotanje u poslednjem trenutku.

„Ono sam što sam“, reče Rand, ustajući sa stolice. „Samo što vi to nećete videti.“

Prvi pogled na prerušenog Randa bio je dovoljan da se Denin osmeh čudno izvije pre nego što je i potpuno nestao s lica punačke žene. Kasijla razjapi usta. Toliko o zamisli o tajnom ljubavniku, pomisli Elejna, smejući se u sebi. Dok je namršteno hramao izmedu stražarki, bila je sigurna da privlači pogleda koliko i one. Sasvim sigurno, niko nije mogao posumnjati ko je on.

Stražarke su gotovo otpočele svađu kada su shvatile kako ima nameru da ih ostavi da čekaju ispred njenih odaja, dok njih tri budu unutra, s njim. Iznenada, Randovo prerušavanje više nije izgledalo zabavno. Kasijla je skupila usne, a Denino široko lice bilo je oličenje tvrdoglavog nezadovoljstva. Elejna gotovo da je morala da im mahne pred nosom svojim prstenom Velike zmije pre nego što su, mršteći se, zauzele svoja mesta pored vrata. Ona ih je polako zatvorila, ostavljajući njihovo mrštenje pred vratima, ali imala je želju da ih zalupi. Svetlosti, taj je čovek baš mogao da izabere i nešto manje neukusno prerušavanje.

A što se njega ticalo, on je otišao pravo do ukrašenog stoćića na koji se naslonio dok je vazduh oko njega treperio, a onda se ponovo vratio u svoj pravi lik. Zmajske glave na njegovim rukama sijale su metalnim sjajem, grimizne i zlatne. „Potrebno mi je piće“, promumlao je, primetivši srebrni duguljasti vrč na dugom stolu naspram zida.

I dalje ne gledajući ni nju, ni Min, ni Avijendu, on se nesigurno dogega do njega i napuni srebrni vinski pehar koji jednim dugim gutljajem iskapi do pola. To je slatko začinjeno vino bilo ostavljeno kada su odneli doručak. Do sada je verovatno postalo ledeno. Nisu očekivali da će se tako brzo vratiti u svoje odaje, te je vatra u njenom kaminu bila zapretena. Ali on nije učinio ništa što bi ona primetila kako bi usmeravanjem zagrejao vino. Ako ništa drugo, videla bi paru. I zbog čega je otišao do vina umesto da usmeri i primakne ga sebi? To je uvek radio, da mu pehari vina ili lampe lebde uokolo na nitima Vazduha.

„Je li ti dobro, Rande?“, upita Elejna. „Mislim, da ti nije loše?“ Stomak joj se skupio na pomisao šta bi to pogoršanje moglo značiti kad je on u pitanju. „Ninaeva bi mogla...“

„Dobro sam koliko mogu da budem“, ravno je izgovorio. I dalje im je bio okrenut leđima. Ispraznivši pehar, počeo je ponovo da ga puni. „Sad, šta je to što niste želele da Ninaeva čuje?“

Elejna naglo podiže obrve i izmeni poglede sa Avijendom i Min. Ako je on uspeo da vidi kroz njenu varku, onda je Ninaeva to sasvim sigurno učinila. Zbog čega ih je pustila da odu? I kako je on uspeo da ih prozre? Avijenda malo odmahnu glavom, začuđena. Min je isto tako odmahivala glavom, ali imala je osmeh koji je govorio kako ovakvo nešto tu i tamo treba i očekivati. Elejna oseti vrlo tanušan ubod pa, nije to baš bila ljubomora; za njih, ljubomora nije ni dolazila u obzir samo ozlojeđenosti jer je Min provodila toliko vremena uz njega, a ona sama nije. Pa, ako je baš zapeo da se igra iznenađenja...

„Želimo da te vežemo kao Zaštitnika“, rekla je, poravnavajući suknje pod sobom dok je sedala u naslonjaču. Min je sela na ivicu stola, mašući nogama, a Avijenda se, prekrštenih nogu, spustila na ćilim, pažljivo šireći vunene suknje. „Sve tri. Običaj je da se prvo pita za dopuštenje."

On se naglo okrete, vino mu se razli iz pehara, a još više isteče iz vrča pre nego što ga je ispravio. Progundavši neku psovku, požurio je da se pomeri iz barice koja se širila po ćilimu i vrati vrč nazad na poslužavnik. Velika, mokra mrlja ukrašavala mu je prednjicu grubog kaputića, a kapi tamnog vina je pokušavao da obriše slobodnom rukom. Vrlo zadovoljavajuće.

„Zaista ste lude", zarežao je. „Znate šta je preda mnom. Znate šta to znači za onoga za koga sam vezan. Čak i da ne poludim, ona će morati da proživi moje umiranje! I kako to mislite sve tri? Min ne može da usmerava. U svakom slučaju, Alana Mosvani vas je pretekla, a ona se nije zamajavala time da me pita. Ona i Verin vodile su neke od devojaka iz Dve Reke u Belu kulu. Već sam mesecima vezan za nju.“

„I ti mi to nisi rekao, ti, vunoglavi čobanine?", zahtevala je da zna Min. „Da sam samo znala...!“ Ona vešto izvuče tanak nož iz rukava, onda mu pokaza zube i smrknuto vrati sečivo nazad. To bi sređivanje bilo oštro, koliko prema Alani, toliko i prema Randu.

„To je bilo protiv običaja‘, napola upitno reče Avijenda. Ona se pomerila na ćilimu poigravajući se nožem o pojasu.

„I te kako“, smrknuto odvrati Elejna. Da bi jedna sestra mogla da učini nešto takvo bilo kom muškarcu... to je za gađenje. A da je Alana to učinila Randu... Setila se tamne, vatrene Zelene, pune vrcavog humora i iste takve naravi. „ Alana mu duguje više toha nego što bi mogla da otplati za ceo život! A i nama. Čak i da ga nema, kad je se budem dočepala, poželeće da sam je jednostavno ubila."

„Kad je se mi budemo dočepale“, reče Avijenda, potvrđujući glavom. „Eto“, Rand je piljio u svoje vino. „Vidite zašto je ovo besmisleno. Ja... ja mislim da je bolje da se sada vratim Ninaevi. Polaziš li, Min?“ I pored onog što su mu rekle, zvučao je kao da im ne veruje, ne baš sasvim, da Min neće biti na njegovoj strani u ovome. Nije zvučao kao da se uplašio od toga, samo razočarano.

„Postoji jedna začkoljica", veoma napadno mu se obrati Elejna. Nagnula se ka njemu, kao da pokušava snagom volje da ga natera da sluša šta mu govori. „Jedno vezivanje ne štiti te od drugog. Sestre ne vezuju jednog istog čoveka samo zbog običaja, Rande, zato što ne žele da ga dele, a ne zato što se to ne može učiniti. A to nije ni protiv zakona Kule.“ Naravno, neki od običaja imali su snagu zakona, bar u očima sestara. Činilo se da Ninaeva svakoga dana sve više prihvata običaje i dostojanstvo Aes Sedai. Kada bude saznala za ovo, verovatno će proleteti pravo kroz krov. „Pa, mi želimo da te delimo! Mi ćemo te deliti, ako se slažeš.“

Koliko lako je to izgovorila! Nekad je bila ubeđena da to ne bi mogla. Sve dok nije shvatila kako voli Avijendu koliko i njega, samo drugačije. A i Min, naravno; bude li imala priliku, Alanu će odrati od glave do pete, ali Avijenda i Min su bile nešto potpuno drugo. One su bile deo nje. Na neki način, one su bile ona, a ona je bila one.

Ublažila je ton. „Pitam te, Rande. Mi te pitamo. Molim te, dopusti nam da te vežemo.“

„Min“, promrmljao je, gotovo optužujući. Gotovo očajnički je posmatrao Minino lice. „Ti si znala, zar ne? Znala si, ako samo bacim pogled na njih...“ Odmahivao je glavom, ne mogavši ili ne želeći da nastavi.

„Nisam znala za vezivanje sve dok mi nisu rekle, pre manje od sata“, rekla je uzvrativši mu najnežnijim pogledom koji je Elejna ikada videla. „ Ali znala sam, nadala sam se, da će se to dogoditi ako ih ponovo budeš video. Neke se stvari moraju dogoditi, Rande. Moraju se dogoditi.“

Rand je buljio u svoj pehar vina, trenuci su se razvukli u sate, i on ga konačno spusti na poslužavnik. „Dobro“, tiho je rekao. „Ne mogu da kažem kako ovo ne želim, zato što želim. Svetlost me spalila zbog toga! Ali razmislite o ceni. Razmislite o ceni koju ćete platiti."

Elejna nije morala da razmišlja o ceni. Znala ju je od početka, raspravljala je o njoj sa Avijendom kako bi se uverila da i ona takođe razume. Objasnila ju je Min. Uzmi ono što želiš i plati za to, govorila je stara poslovica. Nijedna od njih nije morala da razmišlja o ceni; znale su je, i bile su spremne da je plate. Međutim, nije bilo vremena za gubljenje. Čak ni sada je ne bi iznenadilo da on odjednom presudi kako je cena previsoka. Kao da je to bila odluka koju on treba da donese!

Otvorivši se ka saidaru, povezala se sa Avijendom dok su se jedna drugoj osmehivale. To što je jedna bila svesna druge u mnogo većoj meri, što su mnogo ličnije delile raspoloženja i osećanja uvek joj je pričinjavalo zadovoljstvo koje je opet delila sa sestrom. Ovo je veoma ličilo na ono što će podeliti s Random. Ovo je pažljivo osmislila, proučavajući ga iz svih uglova. Mnogo joj je pomoglo ono što je uspela da nauči o aijelskom tkanju za usvajanje. Ovo joj je prvi put i palo na pamet za vreme te ceremonije.

Pažljivo je izatkala Duh, tok od preko stotinu niti, a svaka je bila precizno postavljena; onda je prostrla tkanje preko Avijende, koja je sedela na podu, a tad isto uradi s Min na ivici stola. Na neki način, to uopšte nisu ni bila dva odvojena tkanja. Sijala su izrazitom sličnošću, a činilo se kao da, kada pogleda u jedno, istovremeno vidi i drugo tkanje. To nisu bila tkanja upotrebljena u ceremoniji usvajanja, ali zasnivala su se na istim načelima. Ona su uključivala; isto se događa svakome ko je upleten u to tkanje. Čim je tkanje bilo na mestu, ona Avijendi predade vođstvo nad krugom. Tkanja koja je već bila sačinila ostadoše, a Avijenda smesta izatka istovetna tkanja nad Elejnom, pa ponovo nad Min, uplićući ga tako da je postalo neraspoznatljivo od Elejninog, pa joj onda vrati upravljanje. To su sada radile veoma lako, pošto su prethodno dugo vežbale. Četiri tkanja, ili tačnije, sada tri, a opet, činilo se kao da su sva isto tkanje.

Sve je bilo spremno. Avijenda je bila poput stene, puna pouzdanosti i snage kakvu je Elejna obično osećala u Birgiti. Min je sedela, stišćući ivicu stola, čvrsto stisnutih zglobova; nije mogla da vidi tokove, ali se smeškala puna poverenja, što je remetilo samo time što je povremeno oblizivala usnice. Elejna duboko udahnu. Za njene oči, bile su okružene i povezane nitima Duha naspram kojih je i najbolja čipka delovala otrcano. Sad, ako samo bude radilo onako kao što se nadala da će raditi.

Od svake od njih, ona produži tkanje u tankim vezama prema Randu. Uplićući ove tri veze u jednu, pretvorila ih je u vezu za Zaštitnika. Ovu ona položi preko Randa, meko, kao da ušuškava bebu. Paučina Duha sleže se oko njega, sleže se u njega. Nije čak ni trepnuo, a već je bilo gotovo. Otpustila je saidar. Gotovo.

Piljio je u njih, bezizražajnog lica, pa je polako stavio prste na slepoočnice.

„O Svetlosti, Rande, taj bol“, povređenim glasom promrmlja Min. „Nikada nisam znala, nikada nisam mogla da pomislim. Kako možeš da ga podneseš? Postoje bolovi koje kao da više i ne primećuješ, kao da toliko dugo živiš s njima da su postali deo tebe. Te čaplje na tvojim dlanovima; još uvek osećaš kako su utisnute. Te stvari na tvojim rukama bole! A tvoj bok. O Svetlosti, tvoj bok! Zašto ne plačeš, Rande? Zašto ne plačeš?“

„On je Kar’a’karn", smejući se odvrati Avijenda, „snažan kao sama Trostruka zemlja!“ Lice joj je bilo puno ponosa o, toliko puno ponosa ali još dok se smejala, suze počeše da joj se slivaju niz tamne, upale obraze. „Zlatne vene. O, te zlatne žile. Ti me stvarno voliš, Rande.“

Elejna je naprosto buljila u njega, opipavajući osećaj u svojoj glavi. Bol od rana i povreda zaista je bio zaboravio. Napetost i neverica, a onda čuđenje. Međutim, osećanja su mu bila suviše ukočena, poput čvora na panju starog hrasta, gotovo okamenjena. Pa ipak, one su tvorile čipku na njima, zlatne žile koje su damarale i presijavale se svaki put kada bi pogledao u Min, ili Avijendu. Ili u nju. On nju zaista voli. Voli sve tri. A zbog toga je poželela da se smeje od sreće. Druge žene možda imaju nedoumice, ali ona će uvek znati istinu o njegovoj ljubavi.

„Svetlost vam poslala da znate šta ste učinile", rekao im je dubokim glasom. „Svetlost vam poslala da ne budete...“ Onaj hrastov panj postade trunčicu tvrdi. Bio je siguran da će biti povređene i već se napinjao zbog toga. „Ja... Ja sad moram da pođem. Bar ću sada znati da ste sve dobro, neću morati da se brinem za vas.“ Odjednom se iskezio; izgledao bi gotovo dečački da mu je to stiglo i do očiju. „Ninaeva će dobiti napad ako pomisli da sam se izvukao a da je nisam posetio. Mada, ne mogu da kažem da nije zaslužila da je neko malo prodrma.“

„Još nešto, Rande“, reče Elejna, pa zastade da proguta knedlu. Svetlosti, a ona je mislila da će ovo biti lakši deo.

„Pretpostavljam da bi Avijenda i ja trebalo da porazgovaramo, dok još možemo“, pobrza da kaže Min, skočivši sa stola. „Negde gde možemo biti same. Izvinite nas.“

Avijenda se skladno podiže s poda, poravnavajući suknje. „Da. Min Faršou i ja moramo da se upoznamo." Ona je sumnjičavo odmeravala Min, popravljajući svoj šal, ali udaljile su se podruku.

Rand ih je sumnjičavo posmatrao, kao da je znao kako je njihov odlazak bio unapred smišljen. Vuk sateran uza zid. Ali one zlatne žile svetlucale su joj u glavi.

„Postoji nešto što su njih dve dobile od tebe, a ja nisam“, započe Elejna, pa se zagrcnu dok joj se lice žarilo. Krvi mu i pepela! Kako druge žene uspevaju ovo da izvedu? Pažljivo je proučavala smotuljak osećanja u svojoj glavi koji je bio on, kao i onaj koji je bio Birgita. Još uvek nije bilo nikakvih promena kod onog drugog. Ona zamisli da ga uvija u maramicu, koju čvrsto vezuje, i Birgita je nestala. Postojao je samo Rand. I te sjajne zlatne žile. Leptirići veličine vučjaka tukli su joj krilima u stomaku. Progutavši knedlu, duboko je udahnula. „Moraćeš da mi pomogneš s dugmićima", nesigurno je prozborila. „Ne mogu sama da skinem ovu haljinu."

Dve se stražarke uzmuvaše kada je Min izašla u hodnik sa Aijelkom, pa stadoše u stav mirno kada shvatiše, pošto je Min zatvorila vrata za sobom, da više niko neče izači.

„Nemoguće da ima toliko loš ukus“, ispod glasa promrmlja krupna žena pospanih očiju dok je čvršće stezala toljagu. Min se učinilo da to niko nije trebalo da čuje.

„Previše hrabra i previše naivna", zareža mršava, koja je podsećala na bogomoljku. „Kapetan-general nas je upozorila na to.“ Rukom u bojnoj rukavici ona posegnu za kvakom u obliku lavlje glave.

„Uđete li sada, mogla bi i vama da odere kožu s leđa“, bubnu Min. „Jeste li je ikada videle kad pobesni? Ta može i medveda da rasplače!"

Avijenda izvuče ruku i udalji se malo od Min. Međutim, mrštila se na stražarke. „Sumnjate li vi da moja sestra ne može da izađe na kraj s jednim jedinim čovekom? Ona je Aes Sedai i ima srce lavice. A vi ste se zaklele da je pratite! Idite kuda vas vodi, i ne gurajte nos u njen rukav.“

Stražarke izmeniše duge poglede. Krupnija žena slegnu ramenima. Mršava se namršti, ali povuče ruku s kvake. „Ja sam položila zakletvu da tu devojku održim u životu“, rekla je odlučno, „i to i nameravam da uradim. Sada vi, deco, idite da se igrate svojim lutkama i pustite me da obavljam svoj posao.“

Min poče da razmišlja da izvuče nož i da izvede jedno od onih razmetljivih okretanja među prstima koje ju je Tom Merilin bio naučio. Čisto da im pokaže ko je dete. Mršava žena nije bila mlada, ali u njenoj kosi nije bilo sedih, a i delovala je prilično snažno. I brzo. Min je zaista želela da poveruje kako je nešto od naslaga na drugoj ženi debljina, ali nije mogla. Nije videla nikakve slike niti aure ni oko jedne od njih, ali nijedna nije delovala nespremna da učini ono što se mora. Pa, bar neće ostaviti Elejnu i Randa same. Možda i nema potrebe za nožem.

Uglom oka uhvati kako Aijelka oklevajući sklanja ruku s noža o pojasu. Ako ta žena ne prestane toliko da je oponaša, pomisliće da u tom vračanju s Moći ima još nečeg osim onoga što joj je bilo rečeno. A opet, počelo je i pre tog vračanja. Možda su samo slično razmišljale. Uznemiravajuća pomisao. Svetlosti, sva ta priča o ženidbi svim trima bila je lepa kao priča, ali kojom od njih će se stvarno oženiti?

„Elejna jeste hrabra", obratila se stražarkama, „hrabrija od mnogih koje sam srela. A nije ni glupa. Ako počnete misliti da jeste, uskoro ćete joj se zameriti." Piljile su u nju zračeći nadmoćnošću žena starijih petnaest ili dvadeset godina čvrstih, nepokolebljivih i odlučnih. Još samo trenutak i ponovo će im naložiti da se izgube. „Pa, ne možemo stajati ovde ako ćemo da porazgovaramo, zar ne, Avijenda?“

„Ne“, prošišta Aijelka, pokazujući zube stražarkama. „Ne možemo stajati ovde.“

Stražarke se nimalo ne obazreše na njihov odlazak. One su imale posao koji je trebalo da obave, a taj nije imao nikakve veze s posmatranjem Elejninih prijateljica. Min se nadala da su dobre u svom poslu. Ona nimalo nije glupa, pomislila je. Samo ponekad pušta da je sopstvena hrabrost povuče. Nadala se da će ove sprečiti Elejnino uplitanje u vrzine iz kojih neće moći da se iščupa.

Koračajući hodnikom, postrance je odmeravala Aijelku. Avijenda je grabila krupnim koracima, udaljena od nje najviše što je mogla a da ostane u istom hodniku. I ne pogledavši prema Min, iz torbice koja joj je visila o pojasu izvukla je debelu izrezbarenu narukvicu od belokosti, pa je navuče na levu ruku, zadovoljno se smeškajući.

Ona je od početka bila potpuno ukočena, a Min nije mogla da shvati zbog čega. Trebalo bi da su Aijeli naviknuti na žene koje dele istog muškarca. Što je bilo mnogo više nego što je mogla da kaže za sebe. Ona ga je samo toliko volela da je bila voljna da ga deli, a ako je to već morala, onda na svetu nije postojala nijedna žena s kojom bi to tako rado učinila kao sa Elejnom. S njom to gotovo i da nije bilo deljenje. Ova Aijelka međutim, bila je strana. Elejna je rekla da je bitno da se međusobno upoznaju, ali kako će to učiniti ako ova žena neće ni da razgovara s njom?

Međutim, nije provodila mnogo vremena brinući se zbog Elejne ili Avijende. Ono što joj je ležalo u glavi bilo je isuviše čudesno. Rand. Loptica koja joj je govorila sve o njemu. Bila je sigurna da će sve to biti uzalud, barem za nju. Kako li će posle ovoga izgledati vodenje ljubavi s njim kad zna sve Svetlosti! Naravno, on će isto tako znati sve o njoj. Bila je potpuno nesigurna kako se oseća u vezi sa tim.

Iznenada je shvatila da to klupko osećanja i utisaka više nije isto kao na početku. Postojao je nekakav... crveni urlik... u njemu, sada, poput šumskog požara koji se širi među suvim borovima. Šta bi moglo...? Svetlosti! Posrnula je, ali je uspela da se održi na nogama a da se ne prevrne. Da je znala za ovu vrelinu, ovu neutoljivu glad u njemu, bojala bi se da ga pusti da je dotakne! S druge strane... Moglo bi biti lepo znati da si užegla takav oganj. Nije mogla dočekati da vidi ima li i ona isti uticaj na njega kao... Ponovo se saplela, ali ovog puta morala je da se uhvati za jedan bogato izrezbaren visoki kovčeg. O, Svetlosti! Elejna! Sada joj se lice žarilo. Ovo je bilo kao da im viri kroz zavese na postelji!

Brzo je pokušala da izvede ono o čemu joj je Elejna govorila: zamislila je da je ta loptica osećanja vezana u maramicu. Ništa se nije dogodilo. Uspaničena, pokušala je ponovo, ali taj plamen koji urla još je bio tamo! Mora prestati da gleda u to, prestati to da oseća. Šta bi joj još moglo skrenuti pažnju s toga? Šta? Možda da progovori.

„Trebalo je da popije taj čaj od srcolista", bupnula je. Ona nikada nije govorila ono što je videla, osim onima kojih se to ticalo, a i tada samo ako bi oni želeli to da čuju, ali morala je nešto da kaže. „Od ovoga će zatrudneti. Blizanci; dečko i devojčica; oboje zdravi i jaki.“

„Ona želi njegovu decu“, promrmlja Aijelka. Njene zelene oči piljile su pravo napred; vilica joj je bila ukočena, a kapljice znoja rosile su joj čelo. „Ni sama ne bih popila čaj kad bih...“ Stresavši se, ona se preko hodnika namršti na Min. „Moja sestra i Mudre pričale su mi o tebi. Ti stvarno vidiš nešto o ljudima što se ispuni?"

„Ponekad vidim nešto i ako znam šta to znači, to se i ispuni", reče Min. Njihovi glasovi, podignuti da bi dosegle jedna do druge, rasipali su se hodnikom. Sluge u crveno-belim livrejama okretale su se da pilje u njih. Min se pomeri do sredine hodnika. Naći će se s drugom ženom na pola puta, ništa dalje. Trenutak kasnije Avijenda joj se pridružila.

Min se pitala treba li da joj kaže ono što je videla kada su svi bili zajedno. Avijenda će isto imati Randovu decu. Četvoro odjednom! Mada, tu je bilo nečeg čudnog. Bebe će biti zdrave, ali ipak je tu bilo nečeg čudnog. A ljudi često nisu voleli da čuju svoju budućnost, čak i kad su tvrdili da to žele. Poželela je da joj neko kaže da li će i ona imati...

Dok su u tišini koračale jedna pored druge, Avijenda prstima obrisa znoj sa lica i proguta knedlu. I Min je morala to da uradi. Sve što je Rand osećao nalazilo se u toj loptici. Sve!

„Znači, ni tebi nije uspelo ono s maramicom?" upitala je promuklim glasom.

Avijenda zatrepta, a lice joj se obli purpurom. Trenutak kasnije, progovorila je: „Ovako je bolje. Hvala ti. Ja... S njim u glavi, zaboravila sam.“ Namrštila se. „Tebi nije uspelo?“

Min očajno odmahnu glavom. To je bilo nepristojno! „Mada, pomaže mi ako pričam." Morala je da se sprijatelji sa ovom ženom, nekako, kako bi bilo ikakve nade da celo ovo zamešateljstvo uspe. „Izvini zbog onoga što sam rekla. O tokovima, hoću da kažem. Znam tako malo o vašim običajima. A u tom čoveku ima nečeg zbog čega postajem zajedljiva. Ne mogu da obuzdam sopstveni jezik. Ali nemoj misliti da ću ti dopustiti da me udariš ili zasečeš. Možda imam toh, ali moraćemo da pronađemo neki drugi način. Mogu uvek da ti sredim konja ako budemo imale vremena."

„Ti si ponosna kao i moja sestra", promrmlja Avijenda, mršteći se. Šta li je mislila tom izjavom? „Imaš i dobar smisao za humor.“ Činilo se kao da razgovara sama sa sobom. „Nisi napravila budalu od sebe zbog Randa i Elejne, kao što bi to većina mokrozemskih žena. I podsetila si me...“ Uz uzdah, ona podiže šal na ramena. „Znam gde ima uskvaja. Ako budeš suviše pijana da bi razmišljala, onda...“ Zapiljivši se niz hodnik, iznenada se zaustavila. „Ne!“, zarežala je. „Ne još!“

Prema njima je dolazila prilika zbog koje je Min razjapila usta. Njena zapanjenost potisnula je Randa iz domašaja svesti. Ona je znala, iz priče, da je kapetan-zapovednica Elejnine straže žena, kao i da je ona Elejnina Zaštitnica od glave do pete, ali nije znala ništa više. Ova žena je gustu, vešto načinjenu zlatnu pletenicu prebacila preko jednog ramena, kratkog crvenog kaputića s belim okovratnikom, a široke plave nogavice bile su joj utaknute u čizme s visokim potpeticama, poput Mininih. Oko nje su plesale aure i treperile slike, više njih nego što je Min ikada videla oko nekoga, na hiljade njih, činilo se, koje su se ređale jedna preko druge. Elejnina Zaštitnica i kapetan-zapovednica Kraljičine straže... zanosila se... pomalo, kao da je već uronila u uskvaj. Sluge koje su je primetile smesta su pronašle neodložna osla na drugoj strani palate, ostavivši njih tri same u tom hodniku. Činilo se da nije primetila ni Min ni Avijendu sve dok nije gotovo naletela na njih.

„Ti si joj krvavo pomogla u ovome, zar ne?“, zarežala je, ustremivši staklaste plave oči ka Avijendi. „Najpre ona spaljeno nestane iz moje glave, a onda...!“ Podrhtavala je i vrlo očito se naprezala da se obuzda, ali ipak je teško disala. Činilo se da ne može da se održi na nogama. Obliznuvši se, progutala je knedlu, pa je ljutito nastavila: „Spaljena bila, ne mogu dovoljno da se usredsredim da se toga otresem! Samo da znaš, ako radi ono što mislim da radi, ima da dočepam to njeno ustreptalo srce i da ga išutiram kroz čitavu palatu, a onda ću je spaljeno naprašiti da ne može da sedi mesec dana a i tebe zajedno s njom! pa makar morala da pronađem dvokoren da bih to učinila!"

„Moja prvosestra je odrasla žena, Birgita Trehlajon", odbrusi joj Avijenda. I pored toga kako je govorila, ramena joj behu pogurena i sklanjala je pogled od druge žene. „Moraš prestati da se ponašaš prema nama kao da smo deca!“

„Kada ona krvavo počne da se ponaša kao odrasla, ja ću se prokleto ponašati prema njoj kao da to i jeste, ali ona nema nikakva prava da mi radi ovo, ne u mojoj spaljenoj glavi, stvarno nema! Ne u mojoj!" Iznenada se Birgitine staklaste plave oči iskolačiše. Zlatokosa žena oklembesi vilicu i pala bi da je Min i Avijenda ne uhvatiše ispod ruku.

Čvrsto stisnuvši oči, ona zasopta, samo jednom, pa promuca: „Dva meseca!" Otrgavši se od njih, ispravila se pa okrenula svoje plave oči, bistre poput vode i čvrste poput leda, ka Avijendi. „Ako je staviš pod štit za mene, oprostiću ti tvoj udeo.“ Avijendin naduren pogled, pun uvređenosti, samo se odbio od nje.

„Ti si Birgita Srebroluka!“, zasopta Min. Bila je sigurna još pre nego što je Avijenda izgovorila ime. Nije ni čudo što se Aijelka ponašala kao da se boji da će se te pretnje ostvariti na licu mesta. Birgita Srebroluka! „Videla sam te u Falmeu!“

Birgita se trže kao da ju je neko uštinuo, a onda se brzo osvrnu uokolo. Kada je shvatila da su same, opustila se. Malo. Odmerila je Min od glave do pete. „Šta god da si videla, Srebroluka je mrtva“, oštro je odgovorila. „Ja sam sada Birgita Trehlajon, i to je sve.“ Za trenutak je obešenjački napućila usne. „Spaljena gospa Birgita Trehlajon, ako ti spaljeno odgovara. Poljubila ovcu na Dan majki ako mogu išta da učinim u vezi s tim, kako mi se čini. A ko si ti kad si kod kuće? Da li uvek otkrivaš noge kao da si neka krvava pero-igračica?“

„Ja sam Min Faršou", ukočeno je odvratila. Ovo je Birgita Srebroluka, junakinja stotina legendi? Ta žena ima gadna usta! I šta je htela da kaže kad je tvrdila da je Srebroluka mrtva? Pa ta je žena pred njom! Sem toga, te mnogobrojne slike i aure smenjivale su se prebrzo da bi ih jasno razaznala, ali bila je sasvim sigurna da ukazuju na mnogo više pustolovina nego što bi ijedna žena mogla imati za ceo život. Začudo, neke su bile povezane s ružnim muškarcem koji je bio stariji od nje, a druge s ružnim muškarcem koji je bio mnogo mlađi, a opet, Min je nekako znala da je sve to jedan isti muškarac. Legenda ili ne, ali to nadmoćno ponašanje baš joj je išlo na živce. „Elejna, Avijenda i ja smo upravo vezale Zaštitnika", izletelo joj je bez razmišljanja. „ A ako Elejna malo i slavi, pa, bilo bi ti bolje da ponovo porazmisliš o upadanju, da ne bi ti bila ta koja će imati poteškoća sa sedenjem.“

To je bilo dovoljno da ponovo postane svesna Randa. Taj proždirući plamen ponovo je bio tu, gotovo nimalo slabiji, ali hvala Svetlosti više nije bio... Krv joj se slila u obraze. Dovoljno često mu je ležala u naručju, hvatajući vazduh među izgužvanom posteljinom, ali ovo je stvarno ličilo na posmatranje iz prikrajka!

„Njega?“, meko progovori Birgita. „Majčinog mi mleka! Mogla je da se zaljubi u secikesu ili konjokradicu, ali ona je, blesava kakva jeste, morala da izabere njega. Po onome što sam videla od njega na onom mestu koje si pomenula, taj je čovek suviše lep da bi to bilo dobro za bilo koju ženu. U svakom slučaju, ona mora da prestane.

„Nemaš nikakvog prava!“, i dalje se durila Avijenda, a Birgita je odmeri pogledom punim strpljenja. Nategnutog strpljenja, ali ipak strpljenja.

„Ume ona da se ponaša po svim pravilima, kao neka talmurska devica, osim kad je u pitanju stavljanje glave na panj, ali nekako mi se čini da će skupiti dovoljno hrabrosti da ga ponovo povede kroz isto, a čak i ako uradi šta god bilo to što je uradila, opet će se zaboraviti i vratiće mi se u glavu. Ja, prokleto, neću ponovo da prolazim kroz to!“ Ispravila se, očito spremna da odmaršira i suoči se sa Elejnom.

„Posmatraj to kao dobru šalu“, molećivo progovori Avijenda. Molećivo! „Našalila se na tvoj račun, to je sve.“ Birgitino pućenje pokazalo je šta misli o tome.

„Postoji nešto što mi je Elejna objasnila“, brzo progovori Min, dohvativši Birgitu za rukav. „Meni nije uspelo, ali možda...“ Nažalost, kada joj je objasnila...

„Još je tu“, progovori Birgita, smrknuta, trenutak kasnije. „Sklanjaj mi se s puta, Min Faršou“, reče oslobodivši jednu ruku, „ili...“

„Uskvaj!“, očajnički zavika Avijenda, koja je i stvarno počela da krši ruke! „Znam gde ima uskvaja! Ako se napiješ...! Molim te, Birgita! Ja... ja ću se zakleti da te slušam, kao učenica gospodaricu, ali molim te nemoj da je prekidaš! Nemoj toliko da je osramotiš!"

„Uskvaj?“, promrmlja Birgita, trljajući bradu. „Da li to iole liči na rakiju? Hmm. Čini mi se da ta devojka crveni! Pa, ona se dolično ponaša veći deo vremena, znaš. Šala, rekla si?“

Odjedared se iskezila i širom rastvorila ruke. „Vođi me do tog tvog uskvaja, Avijenda. Ne znam za vas dve, ali ja nameravam da se napijem toliko da... pa... skinuću odeću i plesaću naga na stolu. Ni za dlaku manje od takvog pijanstva.“

Min to uopšte nije razumela, kao ni zašto je Avijenda prvo piljila u Birgitu, a onda iznenada počela da se smeje „sjajnoj šali“, ali je bila sasvim sigurna da zna zašto Elejna crveni, ako joj se to stvarno dešavalo. Čvrsta lopta utisaka u njenoj glavi ponovo se pretvorila u sveprožđirući plamen.

„Možemo li sada da pronađemo taj uskvaj?“, upitala je. „Hoću da se napijem ko letva, i to brzo!“

Kad se Elejna sledećeg jutra probudila, spavaća odaja je bila ledena, Kaemlin je zasipao lagani sneg, a Randa nije bilo. Osim u njenoj glavi. To će biti dovoljno. Osmehnula se, polako. Za sada će biti dovoljno. Lenjo se protežući pod ćebadima, setila se svoje sinoćne razuzdanosti ne samo sinoćne, nego i one većim delom dana i pomislila je kako bi trebalo da se crveni kao bulka! Ali želela je da bude razuzdana s Random i nije mislila da će se ikada ponovo zacrveneti, ne ako je u pitanju išta vezano za njega.

Najbolje je bilo to što joj je ostavio poklon. Kada se probudila, na jastuku pored nje stajao je zlatni ljiljan u punom cvatu, dok se rosa još presijavala na punačkim laticama. Gde je uspeo da ga pronade usred zime, nije mogla ni da zamisli. Ali izatkala je štit oko njega i postavila ga na stočić pored kreveta gde će ga videti svakog jutra kad se probudi. To je tkanje naučila od Mogedijen, ali pod njim će cvast ostati zauvek sveža, kapi rose nikada neće ispariti, i to će biti stalni podsetnik na čoveka koji joj je dao svoje srce.

Tog jutra je saznala da je preko noći Alivija nestala, što je bilo ozbiljno i zbog čega su se Srodnice veoma uzbudile. A sve dok Zaida nije došla da se pobuni jer se Ninaeva nije pojavila na svojim časovima sa Ata’an Mijerama, Elejna nije znala da su i Ninaeva i Lan takođe nestali iz palate, a da niko nije znao ni kada ni kako. Tek je mnogo kasnije saznala da u zbirci angreala i ter’angreala koju su donele iz Ebou Dara nedostaju najmoćniji od tri angreala, kao i nekoliki drugi. Neki od njih, u to je bila sigurna, bili su namenjeni ženama koje očekuju da ih svakog časa napadnu Jednom moći. Zbog toga ju je na brzinu naškrabana beleška, koju joj je Ninaeva ostavila u zbirci, samo još više uznemirila.