Srce zime

30 Krupne hladne kapi kiše

Osvanulo je hladno jutro. Tmurni oblaci zaklanjali su izlazeće sunce, a vetar s Olujnog mora tresao je labava prozorska okna. To po pričama nije ličilo na dan za velika bekstva i spasavanja. Takvi dani predviđeni su za ubistva iz potaje. Nije to bila baš prijatna pomisao kad se čovek nada da će doživeti još jednu zoru - ali plan jeste jednostavan. Sada kada je na njegovoj strani jedna Seanšanka, pripadnica Krvi, ništa ne može poći po zlu. Met se iz sve snage trudio da sebe ubedi u to.

Lopin mu je doneo doručak - hleb, šunku i malo tvrdog žutog sira dok se on oblačio. Nerim je presavijao poslednjih nekoliko odevnih predmeta koje treba odneti u gostionicu, uključujući i neke košulje koje je Tilin naručila za Meta. Naposletku, to su veoma lepe košulje i Nerim je tvrdio da može učiniti nešto s čipkom, mada je to - baš kao i obično - zvučalo kao da se nudi da mu sašije pokrov. Met je dobro znao da je sedokosi čovečuljak vešt s iglom - zašio je Metu dovoljno rana.

„Nerim i ja ćemo odvesti Olvera kroz kapiju za smeće u zadnjem delu palate“, ponovi Lopin s prenaglašenim strpljenjem, šaka sklopljenih ispred sebe. Sluge u palati retko kada nisu imale šta da jedu, pa je njegov tamni tairenski kaput bio zategnut preko okruglog trbuha. Posledično, ni donji rub kaputa nije mu lepršao i širio se kao nekada. „Tamo nikada nema nikoga sem stražara sve dok se taljige sa smećem ne izvezu po podne, a oni su navikli da mi tuda iznosimo stvari mog lorda, pa im nećemo posebno upasti u oči. U lzgubljenoj ženi ćemo uzeti zlato mog lorda i ostatak odeće mog lorda, a Metvin, Fergin i Gorderan će nas sačekati s konjima. Mi i Crvenruke izvešćemo malog Olvera kroz kapiju Dal Eira sredinom popodneva. Kod mene su belezi za konje, uključujući obe tovarne životinje, moj lorde. Na jedno milju severno od Nebeskog kruga, u jednoj napuštenoj štali ćemo čekati dok ne vidimo mog lorda. Verujem da sam ispravno ponovio uputstva mog lorda?“

Met proguta poslednji zalogaj sira i otrese šake jednu o drugu. „Misliš da sam te terao da to prečesto ponavljaš?“, upita oblačeći kaput. Jednostavan tamnozeleni kaput. Čovek hoće da bude što jednostavniji kada ima posla kao on danas. „Hteo sam da se uverim da si sve to naučio napamet. Upamti, ako se ne vidimo pre sutrašnjeg praskozorja, nastavi dalje dok ne nađeš Talmanesa i Družinu.“ Uzbuna će se dići s jutarnjom proverom štenara. Ako pre toga ne napusti grad, verovatno će otkriti je li dovoljno srećan da zaustavi glavosečinu sekiru. Rečeno mu je da mu je suđeno da umre i ponovo živi - beše to proročanstvo, ili nešto nalik tome - ali bio je prilično siguran da se to već desilo.

„Naravno, moj lorde“, bledo odgovori Lopin. „Biće kako moj lord zapoveda.“

„Svakako, moj lorde“ promrmlja Nerim kao da je na sahrani, što je za njega bilo uobičajeno. „Moj lord zapoveda, a mi se pokoravamo.“

Met je pretpostavljao da laže, ali neće im naškoditi da ga čekaju dva ili tri dana, a dotad će već shvatiti da ne dolazi. Ako bude bilo potrebno, Metvin i druga dva vojnika ubediće ih da pođu. Ta trojica možda jesu sledbenici Meta Kautona, ali nisu tolike budale da spuste glave na panj ako je njegova glava već odletela. Iz nekog razloga, nije baš bio siguran da to važi za Lopina i Nerima.

Olver se nije bunio što ostavlja Rizelu koliko se Met pribojavao. Pomenuo je to dok je pomagao dečaku da umota u zavežljaj stvari koje treba da se odnesu u gostionicu. Sve Olverove stvari bile su uredno složene na uzanom krevetu u jednoj sobici, koja je bila predviđena za malu dnevnu sobu kada su te odaje bile Metove.

„Mete, ona se udaje“, strpljivo mu je odgovorio Olver, kao da objašnjava nešto nekome ko nije u stanju da pojmi očigledno. Odškrinuo je uzanu izrezbarenu kutijicu koju mu je Rizela poklonila, samo na tren da vidi je li njegovo pero na sigurnom, pa ju je snažno zatvorio i ušuškao u kožnu torbu koju će nositi na ramenu. Pazio je na to pero kao što je pazio na kesu s dvadeset zlatnih kruna i šakom srebrnjaka. „Mislim da se njenom mužu ne bi dopalo da ona nastavi da me uči čitanju. Ne bi ni meni, da sam joj ja muž.“

„O“, reče Met. Kada se Rizela naposletku rešila, brzo je delala. Njena udaja za general-barjaktara Jamadu obznanjena je juče i odigraće se sutra, mada bi prema običajima trebalo sačekati nekoliko meseci između ta dva čina. Jamada je možda dobar vojskovođa - Met to nije znao - ali nije imao nikakvih izgleda naspram Rizele i njenih bujnih grudi. Danas su gledali neki vinograd koji joj mladoženja kupuje kao svadbeni poklon. „Mislio sam da ćeš možda hteti - otkud znam - da je povedemo, ili tako nešto.“

„Mete, nisam dete“, suvo mu odvrati Olver. Umotavši prugasti kornjačin oklop u lanenu tkaninu, i njega strpa u torbu. „Igraćeš sa mnom zmije i lije’, zar ne? Rizela obožava da igra, a ti nikad nemaš vremena.“ Iako je Met stavljao silnu odeću u zavežljaj od plašta koji će ići u tovar, dečak je u svoju kožnu torbu stavio i čakšire i nešto čistih košulja i čarapa - ali i igru „zmije i lije“, koju mu je njegov pokojni otac napravio. Manji su izgledi da se izgubi nešto što se nosi na sebi, a Olver je za svojih deset godina izgubio više nego većina ljudi za čitav život. Ali i dalje je verovao da se može pobediti u igri „zmije i lije“ a da se ne krše pravila.

„Hoću“, obeća Met. Samo ako mu pođe za rukom da se izvuče iz grada. Vala, koliko pravila krši, zaslužuje da pobedi. „Ti samo vodi računa o Vetru dok ja ne stignem.“ Olver se široko isceri, a kada je o njemu reč, to je značilo baš široko. Taj dečak je voleo onog dugonogog zelenka skoro koliko „zmije i lije“.

Nažalost, Beslan je bio još jedan koji je izgleda mislio da se u toj igri može pobediti.

„Noćas“, procedi on koračajući napred-nazad ispred kamina u Tilininoj dnevnoj sobi. Pogled tog vitkog čoveka bio je tako leden da skoro da je gušio toplotu vatre, a ruke su mu bile sklopljene iza leđa, kao da ih jedva sprečava da se ne dočepaju balčaka uzanog mača. Draguljima ukrašen sat na mermernom kaminu isklesanom u talase četiri puta je odzvonio da označi drugi čas jutra. „Da si mi dao nekoliko dana, mogao sam da pripremim nešto veličanstveno!“

„Ne želim ništa veličanstveno“, odgovori mu Met. Nije hteo ništa od njega, ali Beslan je slučajno video Toma kako krišom ulazi u dvorište Izgubljene žene. Tom je otišao da zabavlja Džolin - dok Egeanin ne dovede svoje sul’dam - da joj smiri živce i uveseljava je svojim dvorjanskim lepim ponašanjem, ali mogao je da ode u gostionicu iz sijaset razloga. Pa, možda ne baš toliko, pošto je bila puna Seanšana, ali svakako iz nekoliko razloga. Samo, Beslan je prepoznao pravi razlog i skočio na njega kao patka na vodenu bubu i odbio da ga izostave. „Biće dovoljno ako nekoliko tvojih prijatelja zapali seanšanska skladišta. Ali pazi, to mora da bude posle ponoći, koliko god mogu tačnije da ocene; bolje sat vremena kasnije nego bilo kad ranije.“ Uz malo sreće, izvući će se iz grada pre ponoći. „To će im svu pažnju privući na jug, a znaš da će ih pogoditi ako ostanu bez zaliha.“

„Pristao sam da to uradim“, Beslan kiselo reče, „ali ne možeš reći da je paljenje požara baš veličanstvena stvar.“

Met se zavali u naslonjaču i spusti ruke na naslone od izrezbarenog bambusa, pa se namršti. Svejedno je hteo da odmori ruke, ali pečatni prsten kuckao mu je po pozlaćenom drvetu dok je dobovao prstima. „Beslane, tebe će videti u nekoj gostionici dok se ti požari pale, zar ne?“ Ovaj se namršti. „Beslane?“

Beslan diže ruke. „Znam, znam. Ne smem da ugrozim majku. Primetiće me. Do ponoći ću već biti pijan kao gostioničarkin muž! Možeš se kladiti u to da će me videti. Samo što ništa od svega toga nije baš junački, Mete. U ratu sam sa Seanšanima, bez obzira na to da li moja majka jeste ili nije.“

Met pokuša da prikrije uzdah. Skoro da mu je to i pošlo za rukom.

Naravno, nije bilo nikakvog načina da sakrije kako trojica Crvenruku izvode konje iz konjušarnica. Tog jutra je dvaput primetio služavke kako drugima daju novčiće i oba puta su ga žene koje su plaćale ošinule pogledima i mrko se namrštile čim su ga primetile. Iako su Vanin i Harnan i dalje bili u dugoj kasarni pored konjušarnica, palata je očigledno znala da Met Kauton ubrzo odlazi i već se počelo sa isplatama opklada. Samo se mora osigurati da niko ne otkrije koliko brzo on to odlazi pre nego što već bude prekasno.

Kako je jutro odmicalo, tako je vetar jačao, ali on je dao da se Kockica osedla i beskrajno jahao ukrug u dvorištu ispred dvorske konjušarnice, pomalo drhteći u sedlu od hladnoće i pripijajući plašt uza se. Jahao je sporije nego obično, tako da su Kockičine čelične potkovice lenjo tukle kaldrmu. Povremeno bi se namrštio na tmurne oblake i odmahnuo glavom. Ne, Met Kauton ne voli da bude na takvom vremenu. Da se Met Kauton pita, ostao bi negde na toplom i suvom dok se ne razvedri. Vala baš je tako.

I sul'dam koje su šetale damane u svom krugu u dvorištu znale su da ubrzo odlazi. Možda se služavke ne obraćaju neposredno Seanšankama, ali ono što jedna žena zna, ubrzo saznaju sve ostale na milju daleko. Šumski požar ne proždire suvo drvo tako brzo kako žene šire glasine. Visoka žutokosa sul’dam baci pogled ka njemu i odmahnu glavom. Jedna niska zdepasta sul'dam, lica tamnog kao da je iz Morskog naroda, naglas se nasmeja. On je samo Tilinina igračka.

Nije se on brinuo zbog sul’dam, ali jeste zbog Teslin. Sve do tog jutra, već nekoliko dana nije je primetio među damane koje se izvode na šetnju. Danas su sul'dam pustile da im vetar nosi plaštove, ali sve damane su čvrsto držale svoje ogrtače izuzev Tesline, čiji se plašt vijorio na sve strane potpuno zaboravljen, dok se ona pomalo teturala tamo gde je kaldrma neravna. Oči na tom licu jedne Aes Sedai bile su razrogačene i zabrinute. Povremeno bi bacila pogled na prsatu crnokosu sul’dam koja je nosila drugi kraj srebrnog povoca, a svaki put kada bi to učinila, nesigurno bi liznula usne.

Metu se nešto steže u grudima. Gde nestade ona odlučnost? Ako će se predati...

„Je li sve u redu?“, upita ga Vanin kada Met sjaha i pruži mu uzde. Padoše i prve krupne hladne kapi, a sul’dam požuriše da uvedu svoje štićenice, smejući se i trčeći da izbegnu kišu. I neke damane su se smejale, a Metu se od toga krv ledila u žilama. Vanin se postarao da se niko ne zapita zašto njih dvojica stoje i pričaju na kiši - debeli čovek se sagnuo da podigne Kockičinu levu prednju nogu i zagledao se u kopito. „Izgledaš mi nešto uznemirenije nego obično.“

„Ma sve je dobro“, odgovori mu Met. Mučio ga je bol u nozi i kuku, ali jedva da je toga bio svestan, koliko i kiše koja se zahuktavala. Svetosti, ako je Teslin počela da puca... „Upamti, ako noćas čuješ neku viku u palati, ili primetiš ma kakvu nevolju, ti i Harnan nemojte da čekate. Smesta pojašite i nađite Olvera. On će biti...“

„Znam gde će biti mali probisvet.“ Vanin pusti Kockičinu nogu i uspravi se, pa pljunu kroz jedan od procepa među zubima. „Harnan nije toliko glup da ne ume sam da se obuje, a ja znam šta da radim. Ti se samo postaraj za svoj deo posla i gledaj da te sreća služi. Hajde, dečko“, toplim glasom obrati se Kockici. „Imam zob za tebe, a mene čeka vrela riblja čorba.“

Met je znao da bi i on trebalo nešto da pojede, ali osećao se kao da mu kamenje čuči u želucu, pa za hranu nema mesta. Odšepa nazad do Tilininih odaja, pa kad uđe baci vlažan plašt preko jedne stolice i neko vreme ostade da stoji piljeći u ugao gde je njegovo koplje crnog držalja stajalo uspravljeno pored otpuštenog luka. Nameravao je da se vrati po ašandarei u poslednjem trenutku. U vreme kada on namerava da krene trebalo bi da svi pripadnici Krvi duboko spavaju, i da to isto važi i za sluge, a da samo straža napolju bude budna - ali nije hteo da ga neko nekim slučajem primeti s tim kopljem pre nego što baš bude morao da ga nosi. Čak i oni Seanšani koji ga zovu igračkom primetiće ako usred noći nosi oružje kroz hodnike. Nameravao je da ponese i luk. Skoro je nemoguće naći dobru crnu tisu van Dve Reke, a i kad se nađe - svejedno je presečena prekratko. Nezapet luk trebalo bi da je dve šake duži nego što je čovek koji će ga koristiti visok. Mada, možda bi svejedno trebalo da ga ostavi. Ako dođe do najgoreg, biće mu potrebne obe ruke da bi koristio ašandarei, a onaj trenutak koji potroši na to da baci luk možda će ga koštati života.

„Sve će se odvijati u skladu s planom“, reče naglas. Krv i pepeo, zvučao je vunoglavo kao Beslan! „Neću morati da se probijam iz krvave palate!“ I skoro jednako smlaćeno. Lepo je oslanjati se na sreću kad se kockaš. Oslanjati se na sreću u nekim drugim stvarima može čoveka stajati glave.

Leže na krevet, pa prekrsti noge i zagleda se u luk i koplje. Vrata prema dnevnoj sobi bila su otvorena, pa je slušao kako časovnik tiho otkucava sate. Svetlosti, noćas će mu biti potrebna sva njegova sreća.

Svetlost u prozoru gubila se tako lagano da je skoro ustao da vidi je li to sunce stalo na nebu, ali sivo svetlo naposletku se pretvorilo u purpurni sumrak, a onda u pravi mrak. Sat je odzvonio dvaput, a onda su se čuli samo dobovanje kiše i huk vetra. Težaci koji su radili uprkos takvom vremenu pripremali su se da se vrate kući. Niko nije došao da upali svetiljke ili naloži vatru. Niko nije očekivao da će on biti tu, pošto je prethodne noći spavao u krevetu. Plamen u kaminu u spavaćoj sobi utulio se i ugasio. Sada se sve pokrenulo. Olver je bio ušuškan u onoj staroj staji; većina njenog krova još je stajala. Časovnik je odzvonio prvi puni sat noći, a nakon svega nedelju dana, četiri zvona označila su drugi.

Ustavši iz kreveta, počeo je da pipa gde se šta nalazi u sobi kojom je vladao mrkli mrak, pa je nakon nekoliko trenutaka otvorio jedan visoki prozor. Snažan vetar nanosio je kapi kiše kroz kitnjastu belu rešetku od kovanog gvožđa, tako da mu se kaput brzo natopio. Mesec se krio iza oblaka, a grad je bio samo gomila kišom obgrljene tame, koju čak ni munje nisu cepale. Izgleda da su kiša i vetar ugasili sve ulične svetiljke; noć će ih sakriti kada izađu iz palate. Mada, svaka straža na koju po ovakvom vremenu nalete pobliže će ih pogledati. Dok ga je vetar probijao kroz mokar kaput, zatvorio je prozor.

Sede na rub jedne naslonjače od bambusa, nalakti se na kolena i stade da gleda časovnik na kaminu u kojem nije bilo vatre. Nije mogao da ga vidi u mraku, ali osluškivao je njegove ravnomerne otkucaje. Sve vreme je bio nepokretan, mada se trznuo kada je ponovo otkucao pun sat. Nije imao šta drugo da radi do da čeka. Još malo, pa će Egeanin predstaviti Džolin svojim sul’dam. Ako joj je zaista pošlo za rukom da nađe njih tri koje su spremne da urade to što se od njih traži, kako je ona tvrdila. Ako se Džolin ne prestravi i ne digne dreku kada joj prvi put stave a’dam. Tom, Džolin i ostali iz gostionice naći će se s njim malo pre Dal Eire. Ako ne stigne do kapije, Tom je za svaki slučaj izrezbario svoje parče repe. Bio je siguran da ih može provesti kroz kapiju pomoću svog lažnog naređenja. Ako se sve raspadne, bar imaju nekakve izglede. Ako. Kada sada malo bolje razmisli, previše je tih ako. Ali sada je prekasno. Ding, oglasi se sat, kao kada kašika zvecne o krista!. Ding. Džuilin bi trebalo sada da ide ka svojoj dragoj Teri, a Beslan da se napija u nekoj gostionici. Duboko uzdahnuvši, ustade u mraku i opipa gde su mu noževi - u rukavima, pod kaputom, u čizmama i jedan okačen na leđima ispod okovratinika. Kada je završio s time, izašao je iz odaja. Prekasno je za sve sem za početak. Prazni hodnici su bili tek slabašno osvetljeni. Tek je svaka treća ili četvrta podna svetiljka ispred ogledala bila upaljena; bila su to jezerca svetlosti, a između njih blede senke koje samo što se nisu pretvorile u tamu. Bat njegovih čizama po podnim pločicama odjekivao je hodnikom. Njegovi koraci su ječali po mermernom stepeništu. Bilo je malo verovatno da je iko budan tako kasno, ali ako ga neko ipak primeti, ne sme da izgleda kao da se šunja. Zadenuvši palčeve za pojas, naterao je sebe da se šepuri. To što radi nije ništa gore nego krađa pite s kuhinjskog prozora. Mada, kada malo bolje razmisli, ono malo uspomena na detinjstvo izgleda da je sadržalo i nekoliko slučajeva kada su ga zbog toga odrali od batina.

Kada je izašao na zasvođeno šetalište pored dvorišta konjušnica, podigao je okovratnik zbog kiše koju je vetar nanosio između belih stubova. Prokleta kiša! Da se čovek u njoj udavi, a još nije ni čestito izašao napolje. Zidne svetiljke bile su pogašene, s izuzetkom dve pored otvorenih vratnica - behu to jedine svetle tačke u kiši koja je lila kao iz kabla. Seanšanski odred stajaće nepokretno kao da je prijatno popodne. Vrlo verovatno da to isto važi za Eboudarane, pošto oni nikako ne vole da je neko u nečemu bolji od njih. Trenutak kasnije, povukao se do vrata da ne bi potpuno pokisao. U dvorištu se nikakav pokret nije nazirao. Gde li su? Krv i krvavi pepeo, gde li...

Na vratnicama se pojaviše konjanici, a predvodila su ih dvojica pešaka s fenjerima na motkama. Nije mogao da ih prebroji na kiši, ali bilo ih je previše. Da li seanšanski glasnici koriste nosače fenjera? Po ovakvom vremenu - možda. Namrštivši se, povuče se još jedan korak u predvorje. Slabašno svetlo one jedne podne svetiljke iza njega bilo je taman dovoljno da noć napolju izgleda kao bačva katrana, ali on je svejedno piljio napolje. Za nekoliko trenutaka pojaviše se četiri prilike umotane u plaštove i požuriše prema vratima. Ako su to ipak glasnici, proći će pored njega a da ga i ne pogledaju.

„Onaj tvoj Vanin je bezobrazan“, izjavi Egeanin zabacivši kapuljaču čim je kročila među stubove. U mraku joj je lice bilo tek obična senka, ali hladnoća u njenom glasu dovoljno dobro mu je govorila šta će videti i pre uego što je ona zakoračila u predvorje, primoravajući ga da ustukne. Obrve su joj bile namrštene, a plave oči hladne kao led. Za njom je došao kao smrt ozbiljni Domon, tresući kišne kapi sa svog plašta, a onda dve sul'dam - jedna bleda i žutokosa, a druga duge smeđe kose. Pošto su njih dve stajale glava pognutih i zagledane u pločice na podu ispred sebe, bilo je to sve što je na njima mogao da vidi. „Nisi mi kazao da ona sa sobom ima dva čoveka“, nastavi Egeanin skidajući rukavice. Čudno kako je to njeno otezanje zapravo zvučalo krajnje oštro. Nije čoveku pružala prilike ni reč da kaže. „Ili da i gazdarica Anan ide s nama. Sreća pa umem da se prilagodim. Planovi se uvek moraju prilagođavati, čim se sidro osuši. Kad smo kod suvote, jesi li ti to već izlazio napolje? Nadam se da te nije niko primetio.“

„Kako to misliš - prilagodila si plan?“, htede da čuje Met, prolazeći prstima kroz kosu. Svetlosti, jeste mokar! „Sve sam pripremio!“ Zašto te dve sul’dam stoje tako nepomično? Izgledale su kao statue isklesane da budu predstave nevoljnosti. „Ko su oni tamo?“

„Ljudi iz gostionice“, nestrpljivo odvrati Egeanin. „Kao prvo, potrebna mi je odgovarajuća pratnja da bih uličnim stražama izgledala kako treba. Ona dvojica - Zaštitnici, beše? Mišićavi su to ljudi, pa su sjajni da nose fenjere. Kao drugo, nisam htela da dopustim mogućnost da ih negde promašimo po ovom pljusku. Bolje da smo otpočetka svi zajedno.“ Okrenu se i vide da on gleda dve sul’dam. „Ovo su Seta Zarbi i Rena Imejn. Pretpostavljam da se nadaju kako ćeš već sutradan zaboraviti kako se zovu.“

Bleđa žena trznu se na ime Seta, što znači da je ona druga Rena. Nijedna ne diže glavu. Čime li ih je to Egeanin ucenila? Mada nije ni bitno. Jedino je bitno da su tu i da su spremne da učine sve što bude neophodno.

„Nema svrhe da stojimo ovde“, primeti Met. „Hajde da krenemo.“ Više ni reč nije rekao o njenim izmenama njegovog plana. Napokon, dok je ležao na onom krevetu u Tilininim odajama, rešio je da i sam izmeni ponešto.