Srce zime

7 Ulice Kaemlina

Elejnina pratnja privukla je priličnu pažnju kada je ujahala u Kaemlin, ulicama koje su se dizale i spuštale prateći bregove grada. Zlatni ljiljan na grudima njenog krznom opšivenog grimiznog ogrtača bio je dovoljan da bi je svaki stanovnik grada prepoznao, ali ona je zabacila kapuljaču tako da joj je sada uokvirivala lice, te se jedna jedina ruža, oznaka kćeri naslednice, jasno videla. Ona nije bila samo Elejna, Visoko sedište Kuće Trakand, već Elejna, kći naslednica. Neka svi to vide i znaju.

Kupole Novog grada svetlucale su bele i zlatne na bledoj jutarnjoj svetlosti, a ledenice su se presijavale na golim granama drvoreda u sredini glavne ulice. Čak i ovako blizu zenita, suncu je nedostajala toplina, iako je nebo bilo blagosloveno vedro, bez ijednog oblačka. Srećom, danas nije bilo vetra. Vazduh je bio dovoljno hladan da joj zaledi dah, ali pošto je sneg očišćen s kamenih ploča, čak i na najužim izuvijanim prolazima, grad je ponovo živnuo, ulice su bile pune sveta i užurbanosti. Nosači i kočijaši, vezani za svoj posao kao i upregnuti konji, ogorčeno su se uvijali u svoje ogrtače dok su se polako probijali kroz gomilu. Ogromna kola za vodu prokotrljaše se pored njih - prazna, sudeći po zvuku, verovatno na putu da budu ponovo napunjena kako bi se borili protiv prečestih požara. Nekoliko piljara i uličnih prodavača usudilo se da izađe na hladnoću izvikujući svoje ponude, ali većina naroda žurila je za svojim poslom, s namerom da se nađe u toplom što pre bude moguće. Iako žurba nije značila da se kreću baš brzo. Grad je bio pretrpan; sada je imao više stanovnika čak i od Tar Valona. U takvoj gužvi čak se ni jahači nisu kretali mnogo brže od ljudi. Celog jutra videla je samo dve ili tri kočije kako se s mukom probijaju kroz ulice. Ako njihovi putnici nisu bili bogalji, ili nisu krenuli na veoma dalek put, bili su budale.

Svako ko bi primetio nju i njenu pratnju zaustavio bi se, makar na čas; neki su pokazivali drugima ka njoj ili podizali dete da bije bolje videlo, tako da jednoga dana može ispričati sopstvenoj deci kako je videlo buduću kraljicu, ili samo ženu koja je držala grad u to doba. Većina je jednostavno buljila, ali tu i tamo oglasila bi se šačica njih, uz povike: „Trakand! Trakand!" pa čak i: „Elejna i Andor!" i tako je ispratili dok je prolazila. Bilo bi bolje kad bi bilo više povika, međutim, od podsmeha je i tišina bila bolja. Andorci su svoje mišljenje otvoreno iznosili, a to je ponajviše važilo za stanovnike Kaemlina. Ustanci su se podizali i neke kraljice su već izgubile presto jer su stanovnici Kaemlina svoje neslaganje bili pokazali na ulicama.

Elejna zadrhta od jedne ledene pomisli. Onaj ko drži Kaemlin, drži i Andor, govorila je stara izreka; to nije bilo baš sasvim istinito, što je Rand i pokazao, ali Kaemlin je bio srce Andora. Ona je bila položila pravo na grad Lavlji barjak i srebrni Lučni kamen kuće Trakandovih delili su počasno mesto na kulama spoljašnjeg zida - ali još uvek nije držala srce Kaemlina, a to je bilo mnogo bitnije nego zaposesti kamen ili malter.

Svi će mi oni klicati jednog dana, obećala je sebi. Osvojiću njihovo odobravanje. Međutim, danas, prolazeći kroz gomilu, osećala se usamljeno između onih nekoliko glasnih povika. Poželela je da je Avijenda tu, samo da bi joj pravila društvo, ali Avijenda nije mogla da shvati potrebu za pentranjem na konja samo da bi se kretalo po gradu. U svakom slučaju, Elejna je mogla da je oseti. To je bilo drugačije od veze s Birgitom, pa ipak, osećala je prisustvo svoje sestre u gradu, kao da vidi nevidljivog čoveka u istoj prostoriji, a to je delovalo utešno.

Njena pratnja je isto tako privlačila pažnju. Pošto je bila Aes Sedai jedva tri godine, Sarejtino tamno četvrtasto lice još uvek nije poprimilo bezvremenost, te je u finoj vuni bronzane boje, s krupnim brošem od srebra i safira koji joj je pridržavao ogrtač, izgledala kao uspešna trgovkinja. Njen Zaštitnik Ned Jarman jahao je iza nje, a on je sasvim sigurno privlačio poglede. Visok mladić širokih ramena, blistavih očiju i kose žute kao kukuruz, kovrdžave na ramenima, u ogrtaču koji je menjao boje delovao je kao da mu glava bez tela pluta nad visokim sivim škopcem, a konj isto tako nije bio sasvim ceo, jer su mu delovi ogrtača prekrivali sapi. Nije moglo biti sumnje u to šta je on, kao ni da njegovo prisustvo označava da je tu jedna Aes Sedai. Ostale, koje su, dok su se probijali kroz gužvu, jahale u krugu oko Elejne, privlačile su isto toliko pogleda. Osam žena u crvenim kaputićima i sa uglačanim grudnim oklopima i kalpacima Kraljičine garde nisu bile svakodnevni prizor. Niti je to iko ikad video, ako ćemo pravo. Ona ih je sama izabrala među novoprimljenim, upravo zbog toga.

Njihova potporučnica Kasijla Raskovni, vitka i čvrsta poput bilo koje aijelske Device, bila je najređa među retkima, trgovačka stražarka gotovo dvadeset godina u poslu, kako je sama bila objasnila. Srebrni zvončići u grivi njenog punačkog sivkastog škopca ukazivali su da je Arafeljanka, iako nije mnogo govorila o svojoj prošlosti. Deni Kolford, jedina Andorka među njih osam, bila je proseda žena običnog lica i širokih ramena, a inače je održavala red u kočijaškoj krčmi u Donjem Kaemlinu, van zidina - isto tako grub i neuobičajen posao za jednu ženu. Deni još uvek nije znala kako da se služi mačem koji joj je visio o boku, ali Birgita je rekla da ona ima izuzetno brze ruke i još brže oči, a bila je veoma vešta s dugom močugom koja joj je visila naspram mača. Preostale su bile Lovci na Rog: raznovrsne žene, visoke i niske, vitke i punačke, zanosnog pogleda ili sede kose, različitog porekla, mada su neke o tome ćutale kao i Kasijla, dok su se druge javno ponosile onim čime su se ranije bavile. Ni jedno ni drugo ponašanje nije bilo neuobičajeno za Lovce. No sve su oberučke prigrabile mogućnost da se nađu na platnom spisku garde. Sem toga, a to je bilo još važnije, prošle su Birgitinu pažljivu proveru.

„Ove ulice nisu bezbedne za tebe", iznenada se oglasi Sarijeta, priteravši svog riđana pored Elejninog crnog škopca. Vatrenjak je gotovo uspeo da gricne svilenkastog ždrepca pre nego što mu je Elejna uzdama povukla glavu u stranu. Ovde su ulice bile uže, gomila se zgušnjavala i primoravala je pripadnice straže da jašu bliže. Lice smeđe sestre bilo je oličenje dostojanstva Aes Sedai, ali očigledna zabrinutost izbijala je iz oštrine njenog glasa. „U ovakvoj gužvi svašta može da se dogodi. Priseti se ko je odseo u Srebrnom labudu, na manje od dve milje odavde. Deset sestara u istoj gostionici nije tamo zato što naprosto traže društvo. Vrlo je moguće da ih je Elaida poslala."

„A možda i nije“, smireno joj odvrati Elejna. Smirenije nego što se osećala. Činilo se da i previše sestara čeka po strani dok se ne okonča borba između Egvene i Elaide. Dve su bile napustile Srebrni labud, a još tri su pristigle otkako se vratila u Kaemlin. To nije zvučalo kao družina poslata s nekakvim posebnim ciljem. A nijedna nije bila Crveni ađah; Elaida bi sasvim sigurno uključila Crvene. I pored toga, bile su pod prismotrom - to je bilo najbolje što je mogla da sredi, iako to nije rekla Sarijeti. Elaida je veoma čeznula da je se dočepa, mnogo više nego sto bi želela jednu običnu odbeglu Prihvaćenu, ili neku koja je u vezi sa Egvenom i onima koje je Elaida nazivala pobunjenicama, Nije u potpunosti razumela zbog čega je to tako. Kraljica koja je i Aes Sedai bila bi velika nagrada za Belu kulu, ali ona neće moći da postane kraljica ako je oteraju nazad, u Tar Valon. Što se toga ticalo, Elaida je bila izdala naređenje da je pošto-poto dovuku nazad mnogo pre nego što se činilo da postoji bilo kakva mogućnost da će, čak i u sledečim godinama, sesti na presto. To je bila zagonetka oko koje je razbijala glavu još otkako joj je Ronda Makura podmetnula onaj odvratni odvar koji prigušuje mogućnost usmeravanja. Zbog te zagonetke je bila vrlo zabrinuta, pogotovo sada, kada je celom svetu obznanila gde je.

Oči joj se za trenutak zadržaše na crnokosoj ženi u plavom ogrtaču sa zbačenom kapuljačom. Žena jedva da ju je okrznula pogledom pre nego što je uletela u radnju sa svečama. Nije Aes Sedai, zaključi Elejna. Samo još jedna koja dobro podnosi godine, kao Zaida. „U svakom slučaju", odlučno je nastavila, „neću dozvoliti da me nadvlada strah od Elaide." Šta li te sestre, tamo, u Srebrnom labudu, stvarno nameravaju?"

Sarijeta frknu, nimalo tiho; činilo se da je spremna da počne s kolutanjem očima, ali da je promenila mišljenje. Elejna bi primetila da je ostale sestre u palati čudno pogledaju, bez sumnje razmišljajući o tome kako je uzdignuta, pa ipak, makar na površini, prihvatale su je kao jednu Aes Sedai, pokazujući da stoji više od svih njih osim Ninaeve. To ih ipak nije sprečavalo da ne iznose svoja mišljenja, često mnogo grublje nego što bi to činile s nekom drugom sestrom na njenom mestu, ali koja bi bila došla do šala na uobičajeniji način. „Onda zaboravi na Elaidu", reče Sarijata, „ali seti se ko bi još želeo da te se dočepa. Jedna dobro naciljana kamenica i bićeš onesvešćeno klupko koje je lako odneti u opštoj zbrci."

Mora li Sarijeta stvarno da joj objašnjava kako je voda mokra? Otmica suparnika u borbi za presto ovde je gotovo prerasla u običaj, na kraju krajeva. Svaka kuća na suprotnoj strani imala je u Kaemlinu pristalice koji su čekali svoju priliku; ako nije tako, poješće za ručak sopstvene papučice. Nije da bi im išta pošlo za rukom, ne dok god može da usmerava, ali ako bi im se ukazala i najmanja prilika, pokušali bi. Nikada nije ni mislila da bi dolazak u Kaemlin sam po sebi značio da je bezbedna.

„Ako ne izlazim iz palate, Sarijeta, nikada neću dobiti podršku naroda", tiho je objasnila. „Moram da budem viđena, da izlazim i krećem se, i da budem neustrašiva." Zato je i imala samo osam stražarki umesto pedeset koliko je Birgita zahtevala. Ta je žena odbijala da shvati odnose u politici. „Sem toga, pošto si i ti ovde, trebaće im dve dobro naciljane kamenice."

Sarijeta ponovo frknu, ali Elejna se pravila da ne primećuje njenu tvrdoglavost. Poželela je da može i da ne primećuje njeno prisustvo, ali to jc bilo nemoguće. To što je bilo potrebno da je vide, nije bio jedini razlog za ovo jahanje. Halvin Nori izneo joj je snopove činjenica i cifara, iako ju je dosadni glas glavnog pisara gotovo uspavao, pa ipak je želela da i sama to proveri. Nori bi mogao da podnese izveštaj o pobuni jednako beživotno kao i onaj o stanju gradskih cisterni ili troškovima čišćenja kanalizacije.

U gomili je bilo mnogo stranaca, Kandoraca s račvastim bradama i Ilijanaca obrijanih tako da im je samo gornja usna ostajala ogoljena i Arafeljana sa srebrnim zvončićima u pletenicama, Domanaca bakarne kože, Altaraca maslinastog tena i tamnoputih Tairenaca, Kairhijenjana koji su odudarali od svih svojim niskim rastom i bledilom. Neki su bili trgovci koje je iznenadila zima ili su se nadali da će pokrasti ili zaskočiti svoje takmace, naduvani likovi glatkih lica koji su znali da je trgovina žila kucavica naroda, a svaki od njih je tvrdio kako je glavna žila krvotoka iako ga je izdavao loše obojen kaput ili nakit od stakla i mesinga. Mnogo je onih koji su pešačili bilo u ofucanim kaputima bilo u čakširama izlizanim na kolenima, u haljinama iskrzanih poruba i tankim ogrtačima, ili bez njih. Behu to izbeglice ratom poterane iz svojih domova ili ljudi podstaknuti na lutanje verovanjem da je Ponovorođeni Zmaj prekinuo sve veze koje su ih držale. Skupljeni od hladnoće, praznih i usukanih lica, puštali su da ih vuče kretanje onih okolo.

Videvši ženu ugaslog pogleda kako baulja kroz gomilu prigrlivši uz sebe jedno đetence, Elejna izvuče novčić iz vrećice i dodade ga jednoj stražarki, ženi rumenih obraza i hladnog pogleda. Cigan je tvrdila kako je iz Geldana, kćer sitnog plemića, pa od svega toga moglo je makar biti da je iz Geldana. Kada se stražarka nagla da joj pruži novčić, žena sa detetom nastavi da baulja pored nje, ne primećujući je, ne videći ništa. Previše je takvih bilo u gradu. Palata je svakoga dana hranila na hiljade u kuhinjama postavljenim svuda po gradu, ali previše njih nije uspevalo da smogne snage da preuzme svoju supu i parče hleba. Elejna se kratko pomoli za majku i dete dok je vraćala novčić u vrećicu.

„Ne možeš nahraniti baš svakoga”, tiho joj došapnu Sarijeta.

„U Andoru nije dopušteno da deca gladuju", reče Elejna, kao da izdaje naređenje. Ali nije znala kako da to zaustavi. U gradu je još uvek bilo dosta hrane, ali nije postojala zapoved koja bi ljude mogla naterati da jedu.

Istim putem u Kaemlin su došli muškarci i žene koji više nisu nosili rite niti imali ispijena lica. Šta god da ih je potaklo da pobegnu iz svojih domova, počeli su da smatraju da su se dovoljno udaljili i da razmišljaju o poslovima koje su bili napustili, obično sa svim ostalim što su posedovali. Međutim, svako ko je bio imalo vešt u zanatima i imalo to želeo, u Kaemlinu je mogao uvek naći bankara koji bi mu pozajmio novac. Ovih dana u gradu su na sve strane nicali novi poslovi. Samo ovog jutra videla je već tri časovničarske radnje! Na vidiku su joj bile dve radnje koje su prodavale duvano staklo, a gotovo trideset radionica izgrađeno je severno od grada. Odsad će Kaemlin izvoziti staklo umesto da ga uvozi, a isto tako i kristal. U gradu su sad pravili čipku kakva je bila ona iz Lugarda, što nije bilo nikakvo čudo pošto su skoro svi čipkari i poticali odande.

To joj je malo popravilo raspoloženje - porezi koje će ovi novi poslovi doneti biće od pomoći, mada će proći neko vreme pre nego što budu donosili mnogo - pa ipak, u gomili je bilo još nekih, koje je najviše i primećivala. Strani plaćenici u Andoru su bili lako uočljivi: muškarci grubih lica, s mačevima, šepurili su se čak i kad bi im gomila potpuno zaprečila put. Trgovački stražari su takođe išli naoružani. Ti grubijani bi odgurnuli mnoge koji im se nađu na putu, ali delovali su neupadljivo i trezveno u poređenju sa mačevima za iznajmljivanje. Sve u svemu, imali su mnogo manje ožiljaka. Plaćenici su bili rasuti po mnoštvu poput grožđica u kolaču. Pošto je bilo toliko izvora s kojih su mogli da se posluže, i pošto je zimi za njima uvek bila veća potreba, nije smatrala da će izazivati neprilike. Osim ako je, kao što se Dijelin bojala, ne budu koštali Andora. Nekako će morati da pronađe dovoljno ljudi da Straža ne postane većinom sastavljena od stranaca. A trebaće joj i novac da budu plaćeni.

Iznenada je postala svesna Birgite. Druga žena bila je ljuta - to je učestalo u poslednje vreme - i približavala joj se. Veoma je ljuta i vrlo brzo dolazi. Od te preteče mešavine Elejni je u glavi zazvonilo na uzbunu.

Smesta je naredila povratak u palatu najkraćim mogućim putem - tuda će Birgita doći, veza će je dovesti pravo do Elejne - i na sledečem skretanju okrenuše na jug, u Ulicu igala. Bila je to u stvari prilično široka ulica, mada je krivudala poput reke, niz jedno brdo i uz sledeće, ali ranije pokolenjima puna proizvođača igala. Sada je među grnčarima i krojačima i svim mogućim radnjama, osim proizvođača igala, bilo nagurano nekoliko omanjih gostionica i krčmi.

Pre nego što su i stigli do Unutrašnjeg grada, Birgita ih sustiže dok su se penjali Kruškarevim putem, gde se šačica prodavača voća još držala radnji koje su poticale još iz Išarinih dana, mada je u ovo doba godine malo šta moglo da se nađe u njihovim izlozima. I pored gužve, Birgita dogalopira, s crvenim ogrtačem koji je lepršao za njom, razgoneći ljude pred sobom levo i desno; usporila je stamenog sivca tek kada ih je ugledala pred sobom.

Da iskoristi svoju žurbu, za trenutak je odmeravala stražarke i odvratila na Kasijlin pozdrav, a onda okrenula ždrepca da pođe uz Elejninog. Za razliku od njih, nije nosila ni mač ni oklop. Sećanja na njene prošle živote bledela su - govorila je kako se više ničega pre podizanja Bele kule ne seća najjasnije, mada bi delići ipak ponekad isplivali - ali jednoga se, tvrdila je, seća sasvim jasno. Svaki put kada je pokušala da upotrebi mač, gotovo da se ubila, a to se dogodilo u više navrata. Međutim, luk joj je u kožnom omotaču visio sa sedla, dok se s druge strane nalazio tobolac prepun strela. Ključala je od besa, smrknuta, namrštivši se još više kada je progovorila.

„Upola smrznut golub malopre je doleteo u golubarnik palate donoseći novosti iz Aringila. Ljudi koji su pratili Nijanu i Eleniju upali su u zasedu i pobijeni su na pet milja od grada. Srećom, jedan konj se vratio s krvavim sedlom, ili ne bismo to znali još nedeljama. Sumnjam da smo imali toliko sreće da su ih oteli razbojnici zarad otkupa."

Vatrenjak poče da se obada, a Elejna ga oštro zauzda. Neko iz gomile povika nešto što je mogla biti podrška Trakandovima. Ili nije. Prodavci koji su pokušavali da privuku mušterije bili su dovoljno bučni da to priguše. „Znači, imamo uhodu u palati“, rekla je, a onda se napućila, želeći da je uspela da zauzda jezik pred Sarijetom.

Činilo se da Birgitu nije briga za to. „Osim ako se uokolo ne muva neki ta’veren o kome nemamo pojma“, suvo je odvratila. „Možda ćeš mi sada dopustiti da ti dodelim telohranitelja. Samo nekoliko pažljivo izabranih stražarki i..."

„Ne!“ Ta je palata bila njen dom. Neće je u njemu čuvati. Bacivši pogled ka Smeđoj, uzdahnula je. Sarijeta ih je veoma pažljivo slušala. Sada više nije imalo smisla pokušavati da bilo šta sakriju. Bar ne ovoga puta. „Jesi li obavestila glavnu domaćicu?"

Birgita je odmeri postrance, što joj je, s navalom zgroženosti koju je osetila kroz njihovu vezu, reklo da ne pokušava da uči baku kako se plete. „Namerila je da ispita svakog od slugu ko nije najmanje pet godina služio tvojoj majci. Nisam sigurna da ih neće podvrći pravom ispitivanju. Njeno lice, kada sam joj saopštila ovo, reklo je dovoljno: treba da budem srećna što sam uspela da napustim njene radne odaje u komadu. Sama ću proveriti ostale." Mislila je na Stražu, ali to ne bi rekla tamo gde je Kasijla i ostale mogu čuti. Elejna je smatrala da je sve to malo verovatno. Sve to prikupljanje novih stražarki zaista je svakome savršeno otvaralo put da ubaci doušnika, ali bez ikakve sigurnosti da će se isti naći negde gde bi mogao saznati išta korisno.

„Ako ima uhoda u palati", tiho reče Sarijeta, „može biti i nečeg goreg. Možda bi trebalo da prihvatiš predlog gospe Birgite i uzmeš telohranitelje.

Dešavalo se to i ranije." Birgita pokaza zube Smeđoj sestri; to je bio veoma jadan pokušaj osmeha. Koliko god da je mrzela da je oslovljavaju po zvanju, ipak je pogledala u Elejnu s mnogo nade.

„Rekla sam ne, i ostajem pri tome!", brecnu se Elejna. Neki prosjak, koji je sa krezavim osmehom i kapom u ruci prilazio toj sporoj skupini, trže se i šmugnu u gomilu pre nego što je stigla i pomisliti da posegne za vrećicom. Nije bila sigurna koliko je od te ljutnje bilo njeno, sopstveno, a koliko je priticalo od Birgite, ali u svakom slučaju, bila je primerena.

„Trebalo je da sama odem po njih“, ogorčeno je zarežala. Umesto toga, izatkala je prolaz za glasnika, a ostatak dana provela na sastancima s trgovcima i bankarima. „U najmanju ruku, trebalo je da pošaljem ceo odred iz Aringila kao pratnju. Desetoro je mrtvo jer sam ja zabrljala! Što je još gore - Svetlost mi pomogla, to jeste gore! - zbog toga sam izgubila Eleniju i Nijanu!"

Birgitina gusta zlatna pletenica, koja joj je visila preko ogrtača, zanjihala se kada ona odrečno odmahnu glavom. „Prvo i prvo, kraljice ne trče uokolo same završavajući poslove. One su krvave kraljice!” Gnev joj se smirivao, pomalo, ali ozlojeđenost je još uvek plutala po površini, a oboje joj se osećalo u glasu. Ona je zaista želela da Elejna ima telohranitelja, po mogućstvu čak i kada se kupa. „Tvoji dani pustolovina su završeni. Još samo treba da počneš noću da se iskradaš iz palate, prerušena, možda čak da lunjaš uokolo svake noći dok ti neka baraba, koju čak ne stigneš ni da vidiš, ne rascopa lobanju."

Elajna se ukoči u sedlu. Birgita je znala, naravno - nije znala nijedan način da priguši vezu, iako je bila sigurna da neki mora postojati - ali ta žena nije imala nikakva prava da to poteže u ovom trenutku. Ako Birgita nastavi s nagoveštajima, ostale sestre će pokušati da je prate, sa sve Zaštitnicima, a verovatno će povesti i četu stražara. Svi su se ponašali tako blesavo zbog njene sigurnosti. Prosto da čovek pomisli kako nikada nije bila u Ebou Daru, a još manje u Tančiku, ili Falmeu. Sem toga, to je učinila samo jednom. Do sada. A s njom je išla Avijenda.

„Hladne, mračne ulice ne mogu se ni uporediti s ugodnom vatrom i zanimljivom knjigom”, nezainteresovano dobaci Sarijeta, kao da razgovara sama sa sobom. Činilo se da joj je sva pažnja usmerena na proučavanje radnji pored kojih su prolazile. „Lično, ni najmanje ne volim da hodam po zamrznutim pločnicima, pogotovo po mraku ako nemam bar jednu sveću. Mlade, lepe žene često misle kako su jednostavna odeća i prljavo lice dovoljni da postanu nevidljive." Ovaj prelaz bio je tako iznenadan, bez promene glasa, da u prvom trenutku Elejna nije ni shvatila šta je čula. „Nije način da se to nauči taj da te pijane kavgadžije onesveste i odvuku u neki mračni prolaz. Naravno, ako uza se imaš ženu koja može da usmerava i ako je ona dovoljno srečna da je ne raspale onoliko jako koliko bi trebalo... Pa, ne možeš se uvek pouzdati u sreću. Slažeš li se, gospo Birgita?"

Elejna za trenutak zaklopi oči. Avijenda je bila rekla da ih neko prati, ali ona je bila sasvim sigurna da je to samo neka secikesa. U svakom slučaju, nije tako. Ne baš. Birgitin smrknuti pogled obećavao je da će još razgovarati o tome. Kasnije. Ona je naprosto odbijala da shvati da Zaštitnici ne bi trebalo da drže bukvice svojim Aes Sedai.

„Kao drugo", smrknuto nastavi Birgita, „desetoro ili skoro tri stotine ljudi, isto bi se krvavo završilo. Spaljena bila, to je bio dobar plan. Nekoliko njih je moglo neprimetno dovesti Nijanu i Eleniju u Kaemlin. Nestanak čitavog spaljenog odreda privuklo bi svako spaljeno oko na istočni Andor, a ko god da ih je odveo, doveo bi dovoljno naoružanih ljudi da ih nadvlada. Verovatno bi sada, povrh svega, držali i Aringil. Koliko god da je taj odred u Aringilu mali, on zadržava svakog ko bi pomislio da krene na tebe sa istoka, a što više stražara dođe iz Kaemlina, to je jači, jer gotovo svi tamo su ti odani." Za nekoga ko je tvrdio da je samo obični strelac, sasvim dobro je procenjivala situaciju. Jedino što je izostavila bila je mogućnost gubljenja carina od rečne trgovine.

„Ko ih je oteo, gospo Birgita?", upita Sarijeta nagnuvši se pored Elejne da je bolje vidi. „To je sigurno veoma važno pitanje." Birgita glasno uzdahnu, gotovo zajecavši.

„Bojim se da ćemo to uskoro saznati", reče Elejna. Smeđa je upitno pogleda, podigavši obrvu, a ona pokuša da ne škrguće zubima. Činilo se da joj se to češće događa otkako se vratila kući.

Neka Tarabonka u zelenom svilenom ogrtaču pomače se konjima s puta i spusti se u dubok naklon, dok su joj se tanke pletenice s perlicama ljuljuškale. Njena sobarica, sićušna žena naručja punog robe, trapavo je oponašala svoju gospodaricu. Dva krupna muškarca odmah iza njih, čuvari koji su nosili okovane toljage, ostali su uspravljeni i oprezni. Njihovi debeli kožni kaputi mogli su odbiti sve do najodlučnijeg udarca nožem.

Dok su jahali pored njih, Elejna klimnu glavom da bi pokazala kako je primetila Tarabonkinu učtivost. Toliko na ulicama nije dosada dobila ni od jednog Andorca. Privlačno lice iza ženinog poluprovidnog vela beše suviše vremešno da bi mogla biti Aes Sedai. Svetlosti, pored svega o čemu mora da brine, samo joj je još Elaida trebala!

„To je vrlo jednostavno, Sarijeta" progovorila je pažljivo umirenim glasom. „Ako ih je oteo Džarid Sarand, Elenija će dati Nijani da bira. Da se Aravon prikloni Eleniji, a Nijana zauzvrat dobije neka imanja, ili da joj prerežu grkljan, a truplo zakopaju iza nekog ambara. Nijana neće lako popustiti, jer u njenoj se Kući raspravlja o tome ko je predvodi dok se ona ne vrati, zato će se cenkati; Elenija će zapretiti mučenjem, a možda će ga i primeniti, i na kraju će Aravon stati iza Saranda, za Eleniju. A ubrzo će im se pridružiti Anšar i Barin - oni se uvek povode za snažnijim. Ako ih imaju Nijanini ljudi, ona će Eleniji pružiti isti izbor, ali Džarid će krenuti da satire Aravonce, osim ako ga Elenija ne zaustavi, a ona to neće učiniti ako misli da postoji i najmanja nada da će je on osloboditi. Zato se moramo nadati da ćemo u narednih nekoliko nedelja čuti kako je vatra progutala neka od imanja Aravona." A ako se to ne dogodi, pomislila je, moraću da se suočim sa četiri ujedinjene kuće, dok sama još uvek nisam sigurna imam li makar dve!

„To je... veoma lepo rastumačeno“, reče Sarijeta, zvučeći pomalo iznenađeno.

„Sigurna sam da bi i ti to mogla, posle nekog vremena", odvrati Elejna suviše slatkasto, osećajući ubod zadovoljstva zbog treptanja druge sestre. Svetlosti, njena je majka očekivala od nje da sagleda makar toliko još kad joj je bilo deset godina!

Do palate su jahale u tišini, a ona jedva da je primećivala mozaik kula jarkih boja i predivan pogled na Unutrašnji grad. Umesto toga, razmišljala je o Aes Sedai u Kaemlinu i doušnicima u kraljevskoj palati, o tome ko drži Eleniju i Nijanu i koliko bi Birgita mogla da zastrani u prikupljanju novih stražara, o tome je li vreme da se proda posuđe iz palate i ostatak dragulja. Beše to čitav niz mračnih misli, ali lice joj je i dalje bilo glatko i dostojanstveno dok je odvraćala pozdravom na raštrkane poklike koji su je pratili. Kraljica ne sme da pokazuje strah, naročito kada ga oseća.

Kraljevska palata bila je čisto belo zdanje s majstorski obrađenim balkonima i nadsvođenim prolazima u Unutrašnjem gradu, na vrhu brda, najvišeg u Kaemlinu. Njeni vitki tornjevi i pozlaćene kupole isticali su se naspram podnevnog neba, vidljivi miljama uokolo, obznanjujući moć Andora. Ispred nje, na Kraljičinom trgu, inače su se odigravali veličanstveni dočeci i odlasci; tu su se u prošlosti okupljale gomile, slušala saopštenja od kraljica i uz povike podržavale vladarke Andora. Elejna je ušla kroz zadnji deo palate, kasajući prema glavnom dvorištu konjušnica, dok su Vatrenjakove potkovice odzvanjale po kamenom popločanom dvorištu. To je bila široka zaravan, s dve strane omeđena redovima visokih zalučenih vrata konjušnica, a nad njom se nadnosio jedan jedini dugačak kameni balkon, jednostavan i čvrst. Mogao se delimično videti i odozgo, s nekog prolaza sa stubovima, ali ovo je bio radni prostor. Pred jednostavnom kolonadom, kuda se ulazilo u samu palatu, desetina stražara pripremala se da zameni one koji su bili na dužnosti na trgu; ukočeno su stajali pored svojih konja dok ih je potporučnik - prosedi, šepavi čovek, nekada stegonoša pod Garetom Brinom - proveravao.

Uz spoljni zid još tridesetak ih je upravo uzjahivalo, spremno da po dvojica krenu u nadzor Unutrašnjeg grada. Običnim danima bilo je drugih stražara, čija je glavna dužnost bila nadziranje ulica, ali pošto im se broj toliko smanjio, morali su da im se priključe i ovi koji su čuvali palatu. Kejrejn Frensi je isto tako bila tamo: punačka žena u zanosnoj zelenoj prugastoj haljini za jahanje i s plavozelenim ogrtačem, na svom sivom škopcu, dok je Venr Kosan, jedan od njenih Zaštitnika, uzjahivao dorata. Taman, s nešto sedih u kovrdžavoj kosi i bradi, veoma vitak čovek beše u jednostavnom smeđem ogrtaču. Izgleda da njih dvoje nisu hteli da se zna ko su.

Elejnin dolazak izazvao je iznenađenje u dvorištu konjušnica. Nisu se iznenadili Kejrejn ili Kosan, naravno. Zelena sestra samo ju je zamišljeno pogledala ispod kapuljače, a Kosan se nije ni obazro. Samo je klimnuo glavom Birgiti i Jarmanu. Zaštitnik Zaštitniku. Ne osvrćući se, izjahali su čim je Elejnina pratnja odmakla ođ gvožđem okovane kapije. Ali neki od onih koji su upravo uzjahivali pored zida zastadoše s po jednom nogom u uzengijama, piljeći u njih, a glave ljudi koji su upravo stajali na proveri okretale su se ka novopridošlima. Nisu očekivali da će se vratiti još najmanje sat, a osim nekolicine koja nije imala pojma ni o čemu što im je bilo dalje od nosa, svi u palati znali su koliko je trenutno stanje promenljivo. Među vojnicima se glasine šire i brže nego među ostalima, a Svetlost zna šta to znači, ako se uzme u obzir koliko su muškarci inače skloni ogovaranju. Ovi mora da su znali kako je Birgita žurno odjurila, a sad se vratila sa Elejnom i to pre vremena. Ide li neka od drugih Kuća na Kaemlin? Spremna za napad? Hoće li dobiti naređenje da čuvaju zidove koje nisu mogli potpuno da pokriju, čak ni uz ljudstvo koje je Dijelin imala u gradu? Bili su to trenuci iznenađenja i zabrinutosti, a onda je smežurani potporučnik resko izdao naređenje, i sve oči se smesta upiljiše pravo napred, a ruke se podigoše preko grudi za pozdrav. Pored bivšeg stegonoše, samo su još trojica služila duže od nekoliko dana, pa ipak, među njima nije bilo neiskusnih novajlija.

Konjušari u crvenim kaputima s belim lavom izvezenim na jednom ramenu požuriše iz konjušnica, iako je, u stvari, bilo malo čega što su mogli da urade. Na Birgitinu zapoved stražarke u tišini sjahaše i povedoše svoje konje ka visokim vratnicama. Ona sama iskoči iz sedla i dobaci uzde jednom konjušaru, ali nije bila brža od Jarmana, koji je požurio da pridrži uzde kako bi Sarijeta sjahala. On je bio, kako su neke sestre govorile, „sveža lovina”, vezan pre manje od godinu dana - taj izraz poticao je iz vremena kada Zaštitnike nisu baš uvek pitali žele li da budu vezani - i bio je veoma predan u izvršavanju svojih dužnosti. Birgita je samo stajala, mršteći se, podbočena pesnicama, naizgled posmatrajući ljude kako izjahuju u koloni od po dva da naredna četiri sata obilaze Unutrašnji grad. Međutim, Elejna bi se stvarno iznenadila da je i jedan od tih ljudi Birgiti i pao na um.

U svakom slučaju, imala je sopstvene brige. Pokušavajući da ne bude suviše napadna, proučavala je mršavu ženu koja je držala Vatrenjakove uzde, kao i krupnog čovu koji je bio spustio kožom pokrivenu stoličicu za uzjahivanje i pridržao joj uzengiju da sjaše. Dok se ona sva posvetila maženju škopca, šapućući mu, čovek se kretao sporo, pritupo i bez osmeha. Ni jedno ni drugo nije ni pogledalo Elejnu, sem što su joj klimnuli glavom u znak poštovanja; nakloni su manje važni od toga da se postaraju da je iz sedla ne zbaci konj uznemiren ljudima koji skaču gore-dole. Ni najmanje nije bilo bitno to što joj njihova pomoć zapravo i nije bila potrebna. Više nije bila u unutrašnjosti i neke običaje ipak valja poštovati. Svejedno, pokušala je da se ne mršti. Ostavila ih je da joj odvedu konja i nije se osvrtala. Ali želela je.

Ulazni hodnik bez prozora, koji se pružao iza reda stubova, delovao je mračno, premda je nekoliko podnih svetiljki s ogledalima gorelo iza njih. Jednostavne svetiljke, izrađene od gvožđa iskovanog u jednostavne vijugave šare, bile su kao i sve ostalo, jednostavno i namenjeno samo da služi svojoj svrsi - rubovi okrečenih tavanica nisu bili ukrašeni, a beli kameni zidovi goli i glatki. Vest o njihovom dolasku proširila se, i pre nego što su daleko stigle, pojavilo se pet-šest muškaraca i žena koji su počeli da se klanjaju i previjaju se u pojasu, da prihvataju plaštove i rukavice. Njihova livreja razlikovala se od konjušarske po tome što su imali bele okovratnike i orukavlja, a andorskog lava na levoj strani grudi umesto na ramenu. Elejna nije prepoznala nikoga od onih koji su tog dana bili na dužnosti. Većina slugu u palati bili su novi ljudi, a drugi su se vratili na posao - iako su se ranije povukli zbog starosti - da bi preuzeli obaveze onih koji su iz straha pobegli kada je Rand zauzeo grad. Jedan ćelavi neugledni čovek izbegavao je da je pogleda u oči, ali to je možda bilo stoga što se plašio da bi to bilo nametljivo. Vitka, mlada, razroka žena pala je u naklon previše poletno, a isto tako se i nasmešila, ali možda je samo htela da pokaže želju da što bolje radi svoj posao. Elejna je krenula dalje da ne bi počela da ih gleda popreko, a pratila ju je Birgita. U ustima je osećala gorak ukus sumnje.

Sarejta i njen Zaštitnik ostavili su ih nakon nekoliko koraka, a Smeđa je promrmljala nekakav izgovor o knjigama koje želi da pogleda u biblioteci. Ta zbirka nije bila mala, mada nije mogla ni da se poredi s velikim bibliotekama, pa je ta Aes Sedai tamo svakoga dana provodila sate i sate, često izvlačeći s polica tomove nagrizene zubom vremena i za njih govorila da su drugde nepoznati. Dok je hodala kao da lebdi niz poprečni hodnik, Jarman ju je sledio u korak, kao nekakav tamni zdepasti labud koji za sobom vuče rodu neobično skladnih pokreta. I dalje je nosio svoj uznemirujući plašt, pažljivo prebačen preko ruke. Zaštitnici su se veoma retko odvajali od njih na duže. Kosanov je verovatno bio u bisagama. „Birgita, da li bi i ti htela zaštitnički plašt?" upita Elejna nastavljajući dalje. Nije bilo prvi put da je zavidela Birgiti na širokim čakširama. Čak je i u jahaćim suknjama bilo naporno hodati žustrije. Bar je umesto papuča imala čizme za jahanje, inače bi se smrzla na golim crveno-belim podnim pločicama. Nije bilo dovoljno tepiha da se zastru i hodnici; a u svakom slučaju, sve i da ih ima, brzo bi se rasenili od neprestanog prolaženja slugu koji održavaju palatu. „Čim Egvena zauzme Kulu, daću da se napravi jedan za tebe. Trebalo bi da ga imaš."

„Baš me briga za spaljene plaštove", sumorno odvrati Birgita. Zlosutno se namrštila i stisnula usne. „Sve je bilo gotovo tako brzo da sam pomislila kako si se krvavo spotakla i udarila krvavom glavom. Krv i pepeo! Oborile te ulične barabe! Samo Svetlost zna šta se sve moglo desiti!"

„Birgita, nema potrebe da mi se izvinjavaš." Bes i uvređenost pokuljaše kroz vezu, ali nameravala je da iskoristi tu prednost. Dovoljno je gadno to što je Birgita kori kada su nasamo; nije imala namere da to trpi u hodniku, okružena slugama koji žure svojim poslom, glačaju reljefe na zidovima i staraju se o podnim svetiljkama, koje su tu bile pozlaćene. Jedva da su zastajkivali da se nemo naklone Birgiti i njoj, ali nesumnjivo su se svi do jednog pitali zašto kapetan-general izgleda kao olujni oblak i čuljili uši kako bi čuli sve što mogu. „Nisi bila tamo zato što ja to nisam htela. Kladim se da ni Ned nije bio sa Sarejtom." Mislila je kako je nemoguće da se Birgita još više natmuri - možda je pogrešila što je spomenula Sarejtu. Elejna brzo promeni temu. „Zaista moraš da obratiš pažnju na svoj jezik. Počinješ da zvučiš kao najgora protuva."

»Moj... jezik", zlokobno promrmlja Birgita. Čak joj se i hod promenio i koračala je kao besni leopard. „Ti ćeš da mi pričaš o jeziku? Bar sam oduvek znala šta reči koje koristim znače. Bar znam šta se sa čime slaže, a šta se ne slaže." Elejna pocrvene i ukoči se. Ona sve to zna! Uglavnom. Ako ništa drugo, a ono dovoljno često. „Što se Jarmana tiče" nastavi Birgita, i dalje tiho, i dalje zlokobno, „on je dobar čovek, ali još nije prestao da kolači oči zbog toga što je postao Zaštitnik. Verovatno skače čim Sarejta pucne prstima. Ja nikada nisam kolačila oči i nisam skakala. Jesi li me zato osedlala titulom? Zar si mislila da ćeš me tako zauzdati? Ne bi to bila prva budalasta pomisao u toj tvojoj glavici. Za nekoga ko najčešće razmišlja tako jasno... Dakle. Čeka me radni sto zatrpan spaljenim izveštajima kroz koje moram da se probijem ako misliš da namakneš polovinu gardista koje hoćeš, ali noćas ćemo lepo i nadugačko popričati. Moja gospo", dodade, previše odsečno.

Naklon joj je bio podrugljivo svečan. Ode besnim korakom, a sudeći po njenom hodu, duga zlatna pletenica trebalo bi da joj se nakostrešila kao rep nekakve srdite mačke.

Elejna besno udari nogom o pod. Birgitino zvanje bilo je pošteno zaslužena nagrada, zarađena više od deset puta otkako se povezala s njom! I preko deset hiljada puta pre toga. Pa, jeste da je razmišljala i o nekim drugim, ali možda kasnije. Kao da joj je to išta koristilo. Bez obzira na to da li su poticala od njene gospodarice ili od Aes Sedai, Birgita je birala koja će naređenja slediti. Ne ako je to bilo veoma važno - ne kada je sama smatrala da su važna, u svakom slučaju - ali svakako ne ostala, posebno ako ih je smatrala nepotrebnim izlaganjem opasnosti, ili nedostojnim ponašanjem. Kao da je Birgita Srebroluka mogla reći nešto o izlaganju opasnosti! A što se tiče pristojnog ponašanja - pa, Birgita je bančila po krčmama! Kockala se, pila, i meračila lepe mladiće od glave do pete. Obožavala je da odmerava lepe mladiće, iako su joj bili draži oni koji su izgledali kao da su previše puta tučeni po glavi. Elejna nije želela da je promeni - divila se ženi, volela ju je, smatrala prijateljicom - ali je želela malo više odnos poput onog između Aes Sedai i Zaštitnika. I malo manje odnos koji ima starija sestra sveznalica što riba mlađu.

Iznenada je shvatila da samo stoji mršteći se u prazno. Sluge su oklevajući prolazile pokraj nje, spuštajući glave od straha da ne pobesni na njih. Smirivši lice, pokazala je rukom ka mladiću koji je dolazio hodnikom. Naklonio se tako trapavo da se zaljuljao i umalo pao.

„Pronađi gazdaricu Harfor i zamoli je da se smesta sastane sa mnom u mojim odajama", rekla mu je, a onda je dodala malo manje ljubazno: „I zapamti, tvoji nadređeni neće biti srećni ako saznaju da lutaš palatom kada bi trebalo da radiš." On zinu pri pomisli da bi mu ona mogla pročitati misli. Možda je mislio kako stvarno može. Pogled mu pade na Prsten Zmije, pa on tiho jeknu pre nego što se još dublje naklonio i brzo otrčao.

Ona se osmehnu prkoseći sebi. Bio je to nizak udarac, ali je on bio previše mlad da bi bio bilo čiji doušnik, i previše nervozan jer je naumio nešto što ne bi smeo. S druge strane... Njen osmeh izblede. S druge strane, on i nije bio baš toliko mlađi od nje.