Srce zime

32 Malo mudrosti

Zlatni točak beše velika gostionica, odmah pored Avarinske tržnice, s dugom trpezarijom zakrčenom malim četvrtastim stolovima i s gredama poduprtom tavanicom. Ali čak i u podne tek je petina stolova bila zauzeta - obično je za njima sedeo neki strani trgovac naspram žene u odeći trezvenih boja kose podignute ili prikupljene u punđu na potiljku. I žene su bile trgovci, ili bankari; u Far Madingu muškarcima je bilo zabranjeno da se bave tim poslovima. Skoro svi stranci u trpezariji bili su muškarci, budući da su žene među njima mogle da uđu i u žensku sobu. U vazduhu se osećao miris ribe i ovčetine koje su se spremale u kuhinji, a povremeno bi povik prizvao nekom stolu jednog od poslužitelja koji su stajali u redu u zadnjem delu trpezarije i čekali. Inače su trgovci i bankari tiho razgovarali. Zvuk kiše napolju bio je glasniji od njihovih reči.

„Jesi li siguran?“, upita Rand, uzimajući izgužvane crteže od jednog poslužitelja četvrtaste vilice kojeg je povukao u stranu.

„Mislim da je to on“, čovek mu nesigurno odgovori brišući ruke o dugu kecelju izvezenu žutim kolskim točkom. „Liči na njega. Trebalo bi da se ubrzo vrati.“ Pogled mu prolete iza Randa i on uzdahnu. „Bolje da naručiš piće ili da odeš. Gazdarica Goldžir ne voli da pričamo u radno vreme - a ne bi joj se svidelo da čuje da sam ikada pričao o njenim gostima.

“Rand se osvrnu preko ramena. Jedna vitka žena s visokim češljem od belokosti zabijenim u tamnu punđu na potiljku stajala je u žutom dovratku koji je vodio u žensku sobu. Po tome kako je osmatrala trpezariju - napola kao kraljica koja nadgleda svoje kraljevstvo, a napola kao seljak koji nadgleda svoja polja, i svakako nezadovoljna onim što je pred njom - videlo se da je gostioničarka. Kada joj pogled pade na Randa i poslužitelja četvrtaste vilice, ona se namršti.

„Kuvano vino“, reče Rand i pruži čoveku nekoliko novčića, bakrenjake za vino i srebrnu marku za novosti koje mu je saopštio, premda nesigurne. Prošlo je više od nedelju dana otkako je ubio Rohajda i otkako je Kismen pobegao, a za sve to vreme ovo je prvi put da mu iko išta kaže kada pokaže crteže. Ostali su samo slegali ramenima ili odmahivali glavom.

Odmah pored bilo je desetak praznih stolova, ali on je hteo da sedne u ugao u prednjem delu trpezarije tako da može videti ko ulazi a da njega ne primete, pa je stoga krenuo između stolova, usput osluškujući razgovore.

Jedna visoka bleda žena u tamnozelenoj svilenoj haljini odmahnula je glavom zdepastom muškarcu u uskom crnom tairenskom kaputu. Zbog sede punđe pomalo je podsećala na Kecuejn kad se pogleda postrance. Čovek s kojim je pričala kao da je bio sazdan od tesanog kamena, ali po tamnom četvrtastom licu videlo se da je zabrinut. „Gazda Admira, slobodno se opusti u vezi sa Andorom“, smirivala ga je ona. „Veruj mi kad ti kažem da Andorci mogu da se deru i jedni drugima prete mačevima koliko god hoće, ali nikada neće dozvoliti da dođe do pravog rata. Najbolje po tebe bilo bi da i dalje prevoziš svoju robu istim putem. Kairhijen će te oporezovati za petinu više od Far Madinga. Pomisli samo na taj dodatni trošak.“ Tairenac se namršti kao da zaista razmišlja o tome - ili kao da se pita da li je ono što je najbolje za njega u stvari ono što je najbolje za nju.

„Čuo sam da mu je telo bidnulo crno i nateklo“, govorio je vitki sedobradi Ilijanac u tamnoplavom kaputu, koji je sedeo za drugim stolom. „Čuo sam da su Savetnice reknule da ga spale.“ Značajno diže obrve i potapša se po šiljatom nosu zbog kojeg je izgledao kao lasica.

„Gazda Azereose, da u našem gradu ima kuge, Savetnice bi to obznanile“, spokojno mu odvrati vitka žena koja je sedela naspram njega. U smotanoj kosi bila su joj dva češlja od belokosti i bila je lepa, mada je pomalo ličila na lisicu i bila hladna kao Aes Sedai - premda je u uglovima smeđih očiju imala jedva primetne bore. „Zaista bih vas savetovala da ne premeštate ništa od svoje trgovine u Lugard. Murandija je veoma nemirna. Plemići nikada neće dozvoliti da Roedran digne vojsku. A sigurna sam da ste čuli da su Aes Sedai umešane. Samo Svetlost zna šta će one uraditi.“ Ilijanac nelagodno slegnu ramenima. U današnje vreme niko baš nije siguran šta će Aes Sedai uraditi - ako je iko ikada i bio siguran.

Jedan Kandorac prosede račvaste brade i s krupnim biserom u levom uhu naslonio se prema zdepastoj ženi u tamnosivoj svilenoj haljini koja je crnu kosu pokupila u čvrsto uvijenu pletenicu povrh glave. „Gazdarice Šimel, čuo sam da je Ponovorođeni Zmaj krunisan za kralja Ilijana.“ Čelo mu se nabralo koliko se namrštio. „Uzevši u obzir proglas Bele kule, razmišljam da na proleće pošaljem svoja kola za Tir pored Erinin. Možda je Rečni put teža putanja, ali Ilijan nije u toj meri dobro tržište za krzno da bih ja želeo toliko da se kockam.“

Zdepasta žena se nasmeši - ali bio je to previše tanak osmeh za tako okruglo lice. „Gazda Posevajna, čujem da ga skoro nisu ni videli u Ilijanu otkad se krunisao. U svakom slučaju, Kula će se pobrinuti za njega, ako već nije, a jutros sam dobila vesti da je Kamen Tira pod opsadom. Teško da su to okolnosti pod kojima će vladati potražnja za krznom, zar ne? Ne, Tir nije mesto gde se igra nasigurno.“ Nabori na gazda Posevajninom čelu samo se još više produbiše.

Stigavši do stočića u uglu, Rand baci plašt preko stolice i sede leđima prema zidu, pa zadiže okovratnik. Onaj čovek sa četvrtastom vilicom donese mu kositreni pehar začinjenog kuvanog vina, na brzinu mu zahvali za srebrnjak i odjuri kada ga neko za drugim stolom doviknu. Dva velika kamina uza zidove trpezarije grejala su prostoriju, ali ako je iko uopšte primetio da Rand nije skinuo rukavice, nije posebno obraćao pažnju na njega. Pretvarao se da pilji u pehar s vinom dok je zapravo držao na oku vrata koja su se otvarala na ulicu.

Većina onoga što je načuo nije ga preterano zanimala. Već je imao prilike da čuje to, a ponekad je znao više od ljudi koje je prisluškivao. Na primer, Elejna je bila saglasna sa onom bledom ženom, a ona je zacelo poznavala Andor bolje od ma koje trgovkinje iz Far Madinga. Doduše, za njega je opsada Kamena bila novost, ali još ne mora da se gnjavi s tim. Kamen nikada nije pao, sem pred njim, a znao je da je Alana negde u Tiru. Osetio je kako je skočila odnekud severno od Far Madinga do nekog mesta znatno dalje na severu, a onda - dan kasnije - negde daleko ka jugoistoku. Sada je bila toliko daleko od njega da nije mogao da oceni je li u Hadon Mirku ili gradu Tiru, ali bio je uveren da je u jednom od ta dva mesta, s četiri druge sestre u koje on ima poverenja. Ako su Merana i Rafela mogle da izvuku ono što je hteo od Morskog naroda, moći će i od Tairenaca. Rafela je Tairenka, što bi trebalo da bude od pomoći. Ne, svet može još malo bez njega. Mora.

Neki visok čovek umotan u dugi mokri plašt, kapuljače podignute tako da mu je potpuno sakrivala lice, uđe s ulice i Randov pogled ga otprati do stepeništa u zadnjem delu trpezarije. Krenuvši uz stepenište, čovek zabaci kapuljaču i otkri sedu kosu i bledo ispijeno lice. Nemoguće da je poslužitelj mislio na njega. Niko s očima ne bi njega pobrkao s Peralom Torvalom.

Rand se opet zagleda u vino, a misli mu se natmuriše. Min i Ninaeva odbile su da provedu još jedan sat gacajući po ulicama, kako je to Min sročila, a pretpostavljao je da Alivija samo reda radi pokazuje crteže. Ako i to. Po onome što mu je veza govorila o Min, rekao bi da su danas sve tri u brdima van grada. Min je zbog nečega bila veoma uzbuđena. Njih tri su verovale da je Kismen pobegao pošto nije uspeo da ga ubije, a da su ostali odmetnici ili otišli s njim, ili da nikada nisu ni dolazili. Sve tri su već danima pokušavale da ga nagovore na odlazak. Barem Lan nije digao ruke.

Zašto misliš da žene nisu u pravu?, mahnito prošapta Lijus Terin u njegovoj glavi. Ovaj grad je gori od svakog zatvora. Ovde nema Izvora! Zašto bi oni ovde ostali? Zašto bi bilo koji razuman čovek ovde ostao?Mogli bismo samo na dan, samo na nekoliko sati da odjašemo na onu stranu prepreke. Svetlosti, samo na nekoliko sati! Glas se razulareno i divlje grohotom nasmeja. O, Svetlosti, zašto baš ja moram da imam ludaka u glavi? Zašto? Zašto?

Rand besno primora Lijusa Terina da se stiša, tako da se njegov glas pretvorio u potmulo brujanje, kao da nešto zuji negde u blizini. Razmišljao je da pođe sa ženama, čisto da bi ponovo osetio Izvor, mada je samo Min pokazala želju za tim. Ninaeva i Alivija nisu htele da priznaju zašto hoće na jahanje kada je jutarnje nebo obećavalo da će doneti ovu kišu što sada lije. Nije to bilo prvi put da su otišle. Pretpostavljao je da idu da posete Izvor. Da opet otpiju od Jedne moći, makar samo nakratko. Pa, izdržaće on bez mogućnosti da usmerava. Može on da istrpi odusustvo Izvora. Može! Mora, da bi mogao da ubije ljude koji su pokušali da ubiju njega.

Nije to razlog!, viknu Lijus Terin, uprkos Randovim naporima da ga ućutka. Plašiš se! Ako te bolest zahvati dok pokušavaš da upotrebiš ter’angreal, mogla bi te ubiti - ako ne i nešto gore! To bi moglo ubiti sve nas!, zaječa.

Vino se prosu preko Randovog zglavka i natopi mu rukav, a on pusti pehar. Sud svejedno nije bio potpuno okrugao, a mislio je da ga nije savio toliko da će se primetiti. On se ne plaši! Nije dozvoljavao da ga strah dodirne. Svetlosti, jednom će morati da umre. To je prihvatio.

Pokušali su da me ubiju - i hoću da ih pobijem zbog toga, pomisli on. Ako mi za to bude bilo potrebno malo vremena, pa, možda će me bolest dotad proći. Spaljen da si, moram da živim do Poslednje bitke. Lijus Terin se u njegovoj glavi zasmeja još razularenije.

Još jedan visok čovek uđe u trpezariju, kroz vrata koja su vodila iz konjušnice, skoro u podnožju stepeništa u zadnjem delu prostorije. Otresavši kapi kiše s plašta, zabaci kapuljaču i pođe prema dovratku ženske sobe. Usana iskeženih u podrugljiv smešak, oštrog nosa i pogleda kojim prezrivo odmeri ljude za stolovima, pomalo je ličio na Torvala, samo s dvadeset godina više u licu i trideset funti sala u telu. Zagledavši se kroz žuti dovratak, viknu visokim razmaženim glasom, koji je debelo zanosio na ilijanski naglasak: „Gazdarice Goldžir, očekujem da krenern sutra. I to rano, tako da paziš da mi ne naplatiš za sutra!“ Torval je Tarabonac.

Rand uze plašt, ostavi pehar s vinom na stolu i ode ne osvrćući se.

Podnevno nebo bilo je tmurno i hladno, a kiša je možda malčice popustila. Nošena raskalašnim jezerskim vetrom, rasterala je skoro sve sa ulica. Držao je plašt jednom rukom, više da bi zaklonio crteže u džepu kaputa nego da sam ne pokisne, a drugom držao kapuljaču da mu je vetar ne zbaci s glave. Teške kapi kiše tukle su ga po licu, nošene vetrom, kao ledene ljuspice. Jedna duga nosiljka prođe pored njega. Potpuno mokra kosa padala je nosačima niz leđa, a čizme su im šljapkale po barama na kaldrmi. Nekoliko ljudi umotanih u plaštove gacalo je ulicama. Premda je još bilo dnevnog svetla, kakvog-takvog, i neće skoro mrak, on ipak prođe pored gostionice zvane Srce ravnice a da nije ušao, a onda i pored Tri gospe iz Mareda. Kazao je sebi da je to zbog kiše. Nije mu pametno da se po tom vremenu vuče od gostionice do gostionice. Ali znao je da laže samog sebe.

Jedna niska zdepasta žena koja je išia niz ulicu umotana u tamni plašt odjednom skrenu prema njemu. Kada stade pred njega i diže glavu, on vide da je to Verin.

„Dakle, ipak si ovde“, reče mu ona. Kišne kapi kvasile su joj uzdignuto lice, ali ona kao da nije primećivala. „Tvoja gostioničarka je mislila da si nameravao da se prošetaš do Avarina, ali nije bila sigurna. Bojim se da gazdarica Kin ne obraća baš pažnju šta muškarci rade. I eto mene mokre do gole kože. Kada sam bila devojčica, volela sam da se šetam po kiši, ali izgleda da je to negde usput izgubilo draž.“

„Je li te Kecuejn poslala?“, upita on, pokušavajući da mu se u glasu ne čuje nada. Zadržao je sobu u Savetničinoj glavi pošto je Alana otišla, da bi Kecuejn mogla da ga nađe. Sigurno da je nije mogao namamiti da ga traži od gostionice do gostionice - naročito pošto ona ničim nije pokazivala da je uopšte zanima da ga traži.

„O, ne; ona nikad ne bi učinila tako nešto.“ Verin je zvučala iznenađeno što mu je uopšte to sinulo. „Samo sam mislila da bi ti možda hteo da čuješ vesti. Kecuejn je otišla na jahanje s devojkama.“ Zamišljeno se namršti i malčice naheri glavu. „Mada pretpostavljam da ne bi trebalo da Aliviju zovem devojkom. Što je to zanimljiva žena. Nažalost, prestara je da bude polazinica - o, da, to je baš velika šteta. Upija sve što joj se pokaže. Verujem da je lako moguće da zna skoro svaki mogući način da se neko uništi pomoću Moći, ali ne zna skoro ništa drugo.“

On je povuče u stranu, do isturene strehe jedne kamene kuće koja je makar malo zaklanjala od kiše, ako već ne i od vetra. Kecuejn je s Min i ostalima? To možda ništa ne znači. I ranije je viđao Aes Sedai opčinjene Ninaevom, a ako je verovati Min, Alivija je čak snažnija. „Kakve vesti, Verin?“, tiho je upita.

Dežmekasta mala Aes Sedai trepnu kao da je zaboravila da je spomenula vesti, pa se odjednom nasmeši. „O, da. Seanšani. U Ilijanu su. Nema potrebe da blediš - još nisu u gradu. Ali prešli su granicu i dižu utvrđene bivake duž obale i u zaleđini. Ne razumem se mnogo u vojne stvari. Kada sam učila istoriju, uvek sam preskakala bitke. Ali čini mi se da smeraju da uđu u grad. Izgleda da ih tvoje bitke nisu preterano usporile. Zato ja ne čitam o bitkama. Retko kada izmene nešto dugoročno gledano, već samo kratkoročno. Jesi li dobro?“

On se natera da otvori oči. Verin je piljila u njega kao debeljuškasti vrabac. Sve te bitke i svi oni izginuli ljudi, ljudi koje je on ubio, a sve to ništa nije izmenilo. Ništa!

Nije ona u pravu, promrmlja Lijus Terin u njegovoj glavi. Bitke mogu da izmene istoriju. Samo što baš i nije zvučao preterano zadovoljno zbog toga. Muka je u tome što ponekad ne možeš da oceniš kako će se istorija izmeniti dok ne bude prekasno.

„Verin, ako odem do Kecuejn, hoće li ona hteti da razgovara sa mnom? O nečemu drugom, a ne o tome kako joj se ne dopada moje ponašanje? Izgleda kao da joj je samo do toga stalo.“

„O, bojim se da je Kecuejn u nekim stvarima veoma staromodna, Rande. Nikada je zapravo nisam čula da je nekog muškarca nazvala nadmenim, ali...“ Na trenutak se zamisli i pritisnu prstom usne. „Verujem da će saslušati šta imaš da kažeš, ako ti pođe za rukom da izbrišeš onaj loš utisak koji si ostavio na nju. Ili bar da ga zamažeš što više možeš. Rande, malo je sestara kojima titule i krune nešto znače, a ne znam nijednu kojoj su ta čudesa manje bitna nego Kecuejn. Mnogo joj je više stalo do toga da li su ljudi budale ili ne. Ako joj pokažeš da nisi budala, saslušaće te.“

„Onda joj reci...“ On duboko uzdahnu. Svetlosti, došlo mu je da Kismena, Dašivu i sve njih zadavi golim rukama! „Reci joj da sutra odlazim iz Far Madinga i da se nadam da će ona poći sa mnom kao moja savetnica.“ Lijus Terin na prvi deo te rečenice uzdahnu od olakšanja; ali da je taj čovek nešto više a ne samo bestelesni glas, Rand bi rekao da se sav ukočio na drugi deo. „Reci joj da prihvatam njene uslove; izvinjavam se zbog svog ponašanja u Kairhijenu i trudiću se što bolje umem da u budućnosti pazim kako se ponašam.“ Gotovo da ga uopšte nije mučilo što je to morao da kaže. Pa, jeste ga mučilo malčice, ali Kecuejn mu je potrebna, ako Min nije pogrešila - a Min nikada ne greši kada je reč o predviđanjima.

„Dakle, našao si ono što si tražio?“ On se namršti na nju, a ona mu se nasmeši u odgovor i potapša ga po ruci. „Da si došao u Far Mading misleći da možeš pokoriti grad samo obznanivši ko si, otišao bi čim si shvatio da ovde ne možeš da usmeravaš. To znači da si hteo da nađeš nešto ili nekoga.“

„Možda sam našao ono što mi je bilo potrebno“, on joj odsečno odgovori. Samo ne ono što je želeo.

„Onda večeras dođi u palatu Barsala, Rande. Svako može da ti kaže kako možeš da je pronađeš. Zaista sam ubeđena da će biti voljna da te sasluša.“ Cimnuvši plašt, ona kao da tek tada primeti da je vuna mokra. „O, moram da idem da se osušim. Preporučujem ti da i ti to uradiš.“ Okrenu se da ode, pa zastade i osvrnu se da ga pogleda. Njene tamne oči netremice su ga gledale. Odjednom uopšte nije zvučala zblanuto. „Rande, mogao bi da prođeš daleko gore nego da ti Kecuejn bude savetnica, a sumnjam da bi mogao proći bolje. Ako ona to prihvati, a ti zaista nisi budala, slušaćeš njene savete.“ A onda koracima kao da lebdi ode kroz kišu, podsećajući na nekakvog debeljuškastog labuda.

Ponekad me ta žena plaši, promrmlja Lijus Terin, a Rand klimnu glavom. Kecuejn ga nije plašila, ali je zbog nje bio na oprezu. Bio je na oprezu od svih Aes Sedai koje mu se nisu zavetovale, izuzev Ninaeve - a ni u nju nije baš uvek bio siguran.

Kiša je zamrla dok se vraćao dve milje nazad do Savetničine glave, ali vetar je sve jače duvao, a daska iznad vrata, oslikana strogim likom neke žene s draguljima optočenom krunicom prve savetnice, škripala je na zarđalim šarkama. Trpezarija je bila manja nego u Zlatnom točku, no zidne ploče behu izrezbarene i uglačane, a stolovi ispod crvenih greda koje su se pružale preko tavanice nisu bili onako zbijeni. Tu je i crveni dovratak koji je vodio u žensku sobu bio izrezbaren u zamršenu čipku, kao i ploče od bledog mermera na kaminima. U Savetničinoj glavi poslužitelji su duge kose držali srebrnim ukosnicama. Videla su se samo dvojica, pored kuhinjskih vrata, ali za stolovima su sedela samo tri čoveka - strani trgovci koji su sedeli daleko jedan od drugog, svako zagledan u svoj pehar s vinom. Možda su bili suparnici, pošto bi se poneko od njih povremeno promeškoljio i namrštio na drugu dvojicu. Jedan prosedi čovek bio je u tamnosivom svilenom kaputu, a drugi, vitak i opakog lica, imao je u uhu crveni dragulj veliki kao golubije jaje. Savetničina glava ugošćavala je bogatije strane trgovce, a trenutno ih u Far Madingu nije bilo mnogo.

Časovnik na kaminu u ženskoj sobi - Min mu je rekla da je to časovnik sa srebrnom kutijom - kazivao je sat tankom zvonjavom dok je on ulazio u trpezariju. I pre nego što stiže da otrese plašt, uđe Lan. Čim je Zaštitnik pogledao Randa u oči, odmahnuo je glavom. Pa, Rand i nije zaista očekivao da će ih naći. Lako je moguće da je čak i za ta’verena to nemoguće.

Kad su se pred obojicom našli pehari vrelog kuvanog vina i kada su seli na dugu crvenu klupu ispred jednog kamina, ispričao je Lanu šta je rešio i zašto. Delimično zašto. Ispričao mu je onaj bitan deo. „Da ih se ovog trenutka dočepam, pobio bih ih i pokušao da pobegnem, ali ništa ne bi promenilo da ih ubijem. Bar ne dovoljno“, ispravi se i namršti zagledan u vatru. „Mogu da sačekam još jedan dan, nadajući se da ću ih pronaći. Nekoliko nedelja. Meseci. Samo, svet neće čekati mene. Mislio sam da ću dosad završiti s njima, ali događaji su već pretekli moja očekivanja. I to oni za koje znam. Svetlosti, šta li se sve desilo što ja ne bih znao da nisam čuo nekog trgovca kako gunđa o tome dok pije vino?“

„Nikada ne možeš sve znati“, tiho mu odgovori Lan. „A deo onoga što znaš uvek je pogrešno. Možda i najbitniji deo. Mudrost je biti svestan toga - ali hrabrost je svejedno terati dalje.“

Rand ispruži noge prema vatri. „Je li ti Ninaeva kazala da se ona i ostale druže s Kecuejn? Baš su sada na jahanju s njom.“ Bolje reći, vraćaju se. Osećao je kako se Min približava. Ubrzo će stići. I dalje je zbog nečega bila uzbuđena, i to osećanje je bivalo čas jače čas slabije, kao da pokušava da ga suzbije.

Lan se nasmeši, što se dešavalo veoma retko kada Ninaeva nije prisutna. Ali oči su mu i dalje bile ledene. „Zabranila mi je da ti to otkrijem, ali budući da već znaš... Ona i Min su ubedile Aliviju da će možda moći da približe Kecuejn tebi ako joj one budu zanimljive. Otkrile su gde boravi i zamolile je da ih podučava.“ Osmeh minu i ostavi za sobom lice kao isklesano od kamena. „Moja žena se žrtvovala za tebe, čobanine“, tiho mu kaza. „Nadam se da ćeš to upamtiti. Ne priča mnogo o tome, ali mislim da se Kecuejn prema njoj ponaša kao da je i dalje Prihvaćena, a možda čak i polaznica. Znaš koliko Ninaeva tako nešto teško podnosi.“

„Kecuejn se prema svima ponaša kao da su polaznice“, promrmlja Rand. Nadmen? Svetlosti, kako da izađe na kraj s tom ženom? Ali mora naći neki način. I tako su njih dvojica sedeli u tišini i piljili u plamen sve dok sa đonova čizama ispruženih prema vatri nije počela da se diže para.

Veza ga upozori i on se osvrnu taman kad Ninaeva uđe kroz vrata prema konjušnici, a za njom uđoše Min i Alivija, otresajući ogrtače od kiše i nameštajući suknje za jahanje, mršteći se zbog vlažnih mrlja, kao da su očekivale da se neće ni ovlažiti premda je takvo vreme. Kao i obično, Ninaeva je nosila svoje draguljima ukrašene ter’angreale - pojas i ogrlicu, narukvice i prstenje - kao i onaj neobični angreal koji se sastojao od spojenog prstenja i narukvice.

I dalje se sređujući, Min pogleda Randa i nasmeši se - naravno, nimalo iznenađena što ga vidi. Toplina je kao milovanje tekla kroz vezu s njom, mada je i dalje pokušavala da sakrije koliko je uzbuđena. Drugim dvema ženama trebalo je malo duže da primete Lana i njega, ali kada su ih naposletku zapazile, pružile su plaštove jednom poslužitelju da ih odnese u njihove sobe i pridružile se njima dvojici kod kamina, pružajući ruke prema plamenu da se ogreju.

„Jeste li uživale u jahanju na kiši s Kecuejn?“, upita Rand, pa otpi gutljaj slatkog vina. Min se trznu prema njemu i kroz vezu blesnu osećaj griže savesti, ali lice joj je nosilo izraz čiste ogorčenosti. Skoro da se zagrcnuo. Kako je sad pa on kriv što su se one sastajale s Kecuejn njemu iza leđa? „Ninaeva, prekini da se mrštiš na Lana“, reče kada mu se vrati moć govora. „Verin mi je kazala.“ Ninaeva onda njega namrgođeno pogleda, a on samo odmahnu glavom. Imao je prilike da čuje žene kako kažu da je uvek muškarac kriv, o čemu god da je reč, ali izgleda da ponekad zaista veruju u to! „Izvinjavam se zbog svega kroz šta ste morale da prođete zbog mene“, nastavi, „ali više ne morate. Zamolio sam je da mi bude savetnica. To jest, zamolio sam Verin da joj kaže kako želim da je zamolim. I to noćas. Uz malo sreće, sutra će poći s nama,“ Očekivao je uzvike iznenađenog olakšanja, ali nije to dobio.

„Kecuejn je zapanjujuća žena“, kaza Alivija, pa zagladi prosedu zlatnu kosu. Njen otegnuti baršunasti glas zvučao je zadivljeno. „Stroga učiteljica - ume da podučava.“

„Vunoglavče jedan, ti ponekad ne možeš da vidiš šumu ni da te neko do nje dovede vukući te za nos“, reče mu Min, pa prekrsti ruke ispod grudi. Kroz vezu je osećao odobravanje, ali mislio je da to nije zbog toga što je rešio da digne ruke od traganja za odmetnicima. „Zapamti da hoće izvinjenje zbog Kairhijena. Misli o njoj kao o svojoj tetki koja ne trpi nikakve gluposti, i proći ćeš dobro s njom.“

„Kecuejn nije tako strašna kako se čini“, Ninaeva se namršti na druge dve, a ruka joj se trznu prema pletenici prebačenoj preko ramena, mada su je ove samo pogledale. „Pa nije! S vremenom ćemo... razrešiti svoje... nesuglasice. Samo to je potrebno. Malo vremena.“

Rand se zgleda s Lanom, a ovaj samo slegnu ramenima i otpi gutljaj vina. Rand lagano izdahnu. Ninaeva je imala razmirice s Kecuejn koje će vremenom razrešiti, Min je u njoj videla strogu tetku, a Alivija strogu učiteljicu. Koliko on zna Ninaevu, od ovog prvog ima da lete varnice dok se s tim ne završi, a ove druge dve stavke mu nimalo nisu potrebne. Ali ne može da bira. I on otpi gutljaj vina.

Ljudi za stolovima nisu bili dovoljno blizu da ih čuju, ako ne govore glasno, ali Ninaeva je svejedno spustila glas i nagnula se prema Randu. „Kecuejn mi je pokazala šta rade dva moja ter’angreala“, nasmeši se a oči joj zablistaše od uzbuđenja. „Kladim se da su i oni njeni ukrasi ter’angreali. Prepoznala je moje čim ih je dodirnula.“ Smešeći se, Ninaeva palcem dodirnu jedan od tri prstena na desnoj šaci, onaj s bledozelenim kamenom. „Znala sam da će ovaj otkriti ako neko usmerava saidar i do tri milje daleko ako mu to zadam, ali ona kaže da može da otkrije i saidin. Misli da bi trebalo da mi kaže i u kom pravcu, ali nismo mogle da otkrijemo kako,“

Okrećući se od kamina, Alivija glasno šmrknu, ali takođe spusti glas pre nego što reče: „A tebi je bilo drago što nije mogla. Videla sam ti to na licu. Kako može da ti bude drago zbog neznanja?“

„Samo zbog toga što ona ne zna baš sve“, promrmlja Ninaeva mršteći se na višu ženu, ali već tren kasnije se ponovo nasmeši. „Ali ovo je najvažnije, Rande.“ Ruke joj počinuše na tankom pojasu ukrašenom draguljima koji je nosila oko pasa. „Zove ga zdenac“ On se trže kad ga nešto pošašolji po licu, a ona se zakikota. Ninaeva se kikoće! „To jeste zdenac“, kroz smeh reče pritiskajući prstima usne, „ili bar bačva. I to puna saidara. Nema ga mnogo, ali sve što moram da učinim kako bih ga ponovo napunila jeste da prigrlim saidar kroz njega kao da je angreal. Zar to nije divno?“

„Predivno“, odgovori on bez mnogo uzbuđenja. Dakle, Kecuejn se šeta s ter’angrealima u kosi, je li, a među njima vrlo verovatno ima i jedan taj „zdenac“, inače ne bi umela da ga prepozna. Svetlosti, mislio je da niko nikada nije našao dva ter’angreala koji rade isto. Noćašnji sastanak s njom pao bi mu dovoljno teško i da ne zna da ona čak i ovde može da usmerava.

Taman što se spremao da zamoli Min da pođe s njim, kada žustrim korakom priđe gazdarica Kin. Belu punđu povrh glave bila je tako zategla kao da pokušava da sebi svuče kožu s lica. Ona pogleda Randa i Lana s neodobravanjem i napući usne kao da razmatra šta su to loše učinili. Video ju je kako isto tako gleda trgovce koji su odsedali u gostionici - bar muškarce među njima. Da smeštaj nije tako udoban i hrana tako dobra, verovatno joj niko ne bi dolazio.

„Gazdarice Faršou, ovo je jutros predato za vašeg supruga“, reče i pruži Min pismo zapečaćeno klobukom crvenog voska. Gostioničarka diže šiljatu bradu. „I jedna žena se raspitivala za njega.“

„Verin“, brzo reče Rand da bi predupredio pitanja i da bi se otarasio te žene. Ko je to znao da mu tu pošalje pismo? Kecuejn? Jedan od Aša’mana s njom? Možda neka druga sestra? Namrštio se na presavijenu hartiju u Mininoj ruci, nestrpljivo čekajući da gostioničarka ode.

Min se usne trznuše i tako pomno je izbegavala da ga pogleda da je znao kako se ona zbog njega nasmešila. Kroz vezu se osećalo da joj je sve to zabavno. „Hvala vam, gazdarice Kin. Verin je prijateljica.“

Ona oštra brada diže se još više. „Ako mene pitate, gazdarice Faršou, kada imate zgodnog muža, morate da pazite i na prijateljice.“

Gledajući ženu kako se odsečnim koracima vraća kroz crveni dovratak, Minine su oči blistale od veselja koje je teklo kroz vezu, a usta se jedva suzdržavala da ne prasnu u smeh. Mesto da pruži poruku Randu, ona palcem slomi pečat i sama razmota pismo, kao da se rodila i odrasla u tom suludom gradu.

Malčice se namrštila dok ga je čitala, ali trenutni blesak kroz vezu bio mu je jedino upozorenje. Gužvajući pismo, ona se okrenu prema kaminu - a on skoči s klupe da joj ga zgrabi iz šake tren pre nego što ga ona hitnu u vatru.

„Ne budi budala“, kaza mu ona i zgrabi ga za zglob. Zagleda se u njega smrtno ozbiljnim krupnim tamnim očima. Kroz vezu s njom osećao je samo sumornu napetost. „Molim te, ne budi budala.“

„Obećao sam Verin da neću“, odgovori joj on, ali Min se ne nasmeši. Zagladi hartiju pritiskajući je uz prsa. Rukopis nije prepoznao, a nije bilo ni potpisa.

Časovnik u ženskoj sobi odbroja. Ostalo je još nekoliko sati dnevne svetlosti pre nego što pođe da se nađe s Kecuejn.