Srce zime

14 Skriveno pod velom

Pobeda Kidrona valjala se na niskim morskim talasima, a pozlaćene lampe u jednostavnoj kabini ljuljale su se na držačima, ali Tuon je sedela mirno dok joj je brijač u Selucijinoj sigurnoj ruci klizio preko kože lobanje. Kroz visoke, jednostavne prozore mogla je da vidi druge velike brodove kako se probijaju kroz sivo-zelene talase poprskane belim; stotine njih u redovima prostiralo se prema obzorju. Četiri puta toliko je ostavljeno u Tančiku. Rijagel, Oni koji dolaze kući. Počeo je Korin, Povratak.

Albatros koji je jedrio kao da je pratio Kidron, zaista je bio predznak pobede, mada su duga krila ptice bila crna, a ne bela. Ali značenje je i dalje bilo isto. Predznaci se nisu menjali prema mestu gde se pojavljuju. Huk sove u zoru značio je smrt, a kiša bez oblaka neočekivanog posetioca, bez obzira na to je li to bilo u Imfaralu ili Noren M’Šaru.

Jutarnje brijanje, što je obavljala njena lična služavka, opuštalo ju je, a njoj je to danas bilo potrebno. Prošle noći izdala je zapovest u besu. Nikakve zapovedi ne bi smele da se izdaju u besu. Gotovo da je osetila sei’mosiev, kao da je izgubila čast. Njena ravnoteža bila je poljuljana, a to se računalo kao loše za Povratak, podjednako loše kao gubitak sei’taer, sa albatrosom ili bez njega.

Selucija je obrisala ostatke sapunice toplom, vlažnom tkaninom, a onda sve prešla suvom i na kraju joj četkom blago napuderisala glatku lobanju. Kada je sobarica zakoračila unazad, Tuon se podigla pustivši da joj bogato izvezena, plava svilena kućna haljina sklizne na ćilim prošaran zlatnim i plavim. Naga, tamna koža smesta joj se naježila na hladnom vazduhu. Četiri od deset služavki vešto ustadoše s mesta gde su klečale kraj zidova, skladne i ljupke u prozračnim belim odeždama. Sve su bile kupljene jer su pojavom osvajale koliko i veštinom, a jesu bile veoma vešte. Navikle su se na kretanje broda za vreme dugog puta iz Seanšana, i sad su požurile da dohvate odeću koja je več ležala na izrezbarenom sanduku i da je donesu Seluciji. Selucija nikad nije dozvoljavala da njenu gospodaricu oblače da’kovejl, čak ni čarape ili papuče.

Kada je položila nabranu tkaninu boje stare belokosti Tuon na glavu, mlađa žena nije mogla a da se ne uporedi s njom u visokom ogledalu pričvršćenom na unutrašnjem zidu. Zlatokosa Selucija je bila veličanstveno lepa s bledom kožom i hladnim plavim očima. Svako bi je mogao zameniti za jednu od Krvi, i to visokog položaja, pre nego da pomisli da je so’đin, samo da joj leva strana glave nije bila izbrijana. A ta bi izjava ženu smesta zapanjila da je izrečena naglas. Sama zamisao da bi iko mogao i pomisliti kako je višeg položaja od onog koji joj je pripadao, užasnula bi Seluciju. Tuon je znala kako ona sama nikad neće dosegnuti takav zapovednički stav. Oči su joj bile suviše krupne, tečne, smeđe. Kada bi zaboravila da zadrži masku smirenosti, njeno srcoliko lice kao da je pripadalo nekom nestašnom detetu. Teme jedva da joj je dosezalo do Selucijinih očiju, a njena sobarica nije bila visoka. Tuon je mogla da jaše s najboljima, isticala se u rvanju i upotrebi odgovarajućeg oružja, ali je uvek morala da vežba um da bi nekog zadivila. Vežbala je to oruđe podjednako istrajno kao bilo koju drugu mešavinu raznih veština. Barem je široki, izatkani zlatni kaiš dovoljno naglašavao njen struk, pa je niko ne bi mogao zameniti s dečakom u haljini. Muškarci su gledali Seluciju dok je prolazila i Tuon je načula neka šaputanja o njenim punim grudima. Možda to nije imalo nikakve veze sa zapovedničkim stavom, ali bi bilo lepo imati malo veće grudi.

„Svetlost bila nada mnom", promrmljala je Selucija, zvučeći kao da se zabavlja, dok su da’kovejl žurile da ponovo kleknu kraj zidova, uspravljene. „Uradiš to svakog jutra od prvog dana kada sam ti obrijala glavu. Da li posle tri godine i dalje misliš kako ću možda nešto ostaviti neobrijano?"

Tuon je shvatila da je prešla rukom preko gole lobanje. Tražila je trag neobrijanog, priznala je sebi jadno. „Da si to učinila“, izgovorila je s lažnom surovošću, „naredila bih da dobiješ batine. Naplata za sve one slučajeve kada si ti to iskoristila na meni.“

Stavljajući ogrlicu od rubina oko Tuoninog vrata, Selucija se nasmejala. „Ako mi za sve to budeš naplatila, nikad više neću moći da sednem.“

Tuon se osmehnula. Seluciju je majka dala Tuon kao poklon na rođenju, da joj bude dadilja, i što je bilo mnogo bitnije, njena senka, telohranitelj za koga niko nije znao. Prvih dvadeset pet godina Selucijinog života bili su obuka za te poslove, i obuka u potpunoj tajnosti za ove druge. Na Tuonin šesnaesti imendan, kada joj je glava prvi put obrijana, ona je u ime svoje Kuće dala tradicionalne poklone Seluciji, malo imanje zbog brige koju je pokazala, oproštaj za grdnje koje joj je bila izrekla, vreću sa sto zlatnih tronova za svaki put kada je morala da kazni svoju štićenicu. Krv koja se okupila da gleda njeno uvođenje među odrasle, bila je zadivljena svim tim vrećama novčića, kojih je bilo mnogo više nego što je većina njih mogla da dočepa. Ona je bila... neukrotiva... kao dete, da ne pominjemo koliko je bila tvrdoglava. I poslednji tradicionalni poklon: Selucija je dobila da izabere koji položaj želi da zauzme. Tuon nije bila sigurna ko je bio iznenađeniji ona sama ili gomila koja je to posmatrala kada je ponosna žena okrenula leđa moći i vlasti, pa je umesto toga zatražila da bude Tuonina pomoćnica pri odevanju, njena glavna služavka. I, naravno, da ostane njena senka, mada to nije javno rečeno. Što se nje tiče, bila je oduševljena.

„Možda u manjim količinama, za šesnaest godina", rekla je. Uhvativši svoj odraz u ogledalu, zadržala je osmeh dovoljno dugo kako bi je uverila da u njenim rečima nema žaoke, a onda ga je zamenila smirenošću. Sasvim sigurno je bila privrženija ženi koja ju je podigla nego majci koju je viđala dva puta godišnje dok je odrastala, ili ikome od braće i sestara s kojima je bila naučena da se bori za majčinu naklonost, već od prvog koraka. Dosad je već dvoje umrlo u tim čarkama, a troje je pokušalo da ubije nju. Jedna sestra i jedan brat postali su da’kovejl, a njihova imena su trajno precrtana čim je otkriveno kako mogu da usmeravaju. Čak i sada je njen položaj bio daleko od sigurnog. Samo jedan pogrešan korak mogao je uzrokovati stradanje, ili još gore, to da je skinu i prodaju na javnom trgu. Blagoslovi Svetlosti, kada bi se nasmejala i dalje je izgledala kao da ima šesnaest! Najviše!

Smeškajući se, Selucija se okrenula da s crvenog lakiranog stalka na stolu dohvati pripijenu kapu od zlatne čipke. Proređeni vez će izložiti veći deo njenog obrijanog temena i označiti je „s gavranom i ružama". Možda nije bila seimosiev, ali za dobrobit Korin, morala je da povrati ravnotežu. Mogla je tražiti od Anat, svoje soefeia, da izvrši tu kaznu, ali iako je prošlo manje od dve godine od Neferine iznenađne smrti, ona i dalje nije bila potpuno zadovoljna njenom zamenom. Nešto joj je govorilo da će za ovo morati da se pobrine sama. Možda je postojao neki predznak koji nije svesno prepoznala. Mravi nisu bili verovatnoća na brodu, ali tu se moglo naći dosta drugih vrsta buba.

„Ne, Selucija“, tiho je prozborila. „Veo.“

Seluciji se usne skupiše u negodovanju, ali je vratila kapu na odgovarajući stalak bez reči. Kad su bile same, kao sada, imala je dozvolu da pusti jezik, pa ipak je znala šta se može a šta ne može reći. Tuon je morala da je kazni samo dva puta u životu, i tako joj Svetlosti, žalila je podjednako kao i Selucija. Bez reči, njena služavka izvuče dugačak, jednostavan veo, omota ga Tuon oko glave i pričvrsti ga uskom trakom zlatne pletenice ukrašene rubinima. Providniji čak i od odeće da’kovejl, veo joj uopšte nije sakrivao lice. Ali je skrivao ono što je bilo najbitnije.

Spuštajući dugačak, zlatom izvezen ogrtač Tuon na ramena, Selucija je koraknula unazad i duboko se naklonila, dok joj je kraj zlatne pletenice dodirivao ćilim. Da’kovejl koje su klečale pognuše lica do tla. Privatnost je bila blizu kraja. Tuon je sama napustila kabinu.

U drugoj kabini stajalo je šest njenih sul’dam, po tri sa svake strane, a njihove štićenice su klečale pred njima na širokim, ispoliranim daskama palube. Sul’dam se ispraviše kada su je videle, ponosne kao srebrne munje na crvenim krugovima koji su im krasili suknje. U sivo odevene damane klečale su, uspravljene, pune sopstvenog ponosa. Osim jadne Lidije, koja je bila savijena preko sopstvenih kolena pokušavajući da pritisne uz palubu lice prošarano tragovima suza. Držeći povodac riđokose damane, Janila se mrštila naniže ka njoj.

Tuon je uzdahnula. Lidija je bila odgovorna za njenu sinoćnu ljutnju. Ne, ona ju je bila prouzrokovala, ali sama Tuon je bila odgovorna za svoja sopstvena osećanja. Ona je bila naredila damane da joj čita budućnost, i nije trebalo da naredi da je išibaju samo zato što joj se nije svidelo ono što je čula.

Sagnuvši se, obavila je Lidijinu bradu šakom, spustivši dugačak, crveno lakiran nokat na damanin pegavi obraz, pa je povuče da sedne na pete. To je prouzrokovalo jecaj i sveži nalet suza, koje je Tuon pažljivo obrisala prstima dok je podizala damane na kolena. „Lidija je dobra damane, Janila“, rekla je. „Namaži njene posekotine otopinom sorfe i daj joj lavlje srce protiv bolova, a ponavljaj to dok posekotine ne nestanu. I dok ne budu nestale, uz svaki obrok dobijaće sladak puding.“

„Kako visoka gospa zapoveda“, zvaničnim tonom odgovori Janila, ali se malo osmehnula. Svim sul’dam je Lidija bila draga, a ona sama nije volela da kažnjava damane. „Ako se udeblja, vodiću je da trči, visoka gospo.“

Lidija je okrenula glavu da poljubi Tuon u dlan i promrmljala: „Lidijina gospodarica je ljubazna. Lidija se neće udebljati.“ 

Prolazeći između dva reda, Tuon se s po nekoliko reči obratila svakoj sul’dam i potapšala svaku damane. Ovih šest koje je povela sa sobom bile su njene najbolje, i osmehivale su joj se s naklonošću kakvu je i ona gajila prema njima. Radosno su se takmičile da budu izabrane. Punačke, žutokose Dali i Dani, sestre kojima jedva da je bilo potrebno uputstvo sul’dam. Čaral, kose sive poput njenih očiju, ali još uvek najbrža u tkanjima. Sera, s crvenim trakama u gustoj kovrdžavoj kosi, najjača, i ponosna kao kakva sul’dam. Malena Majlen, niža čak i od same Tuon. Majlen je bila Tuonin poseban ponos između ovih šest.

Mnogi su smatrali da je čudno kada se Tuon ispitala za sul’dam pošto je dostigla punoletstvo, iako tada više niko nije mogao da joj protivreči. Osim njene majke, koja joj je to dozvolila tako što je ostala nema. Podrazumevalo se da je nezamislivo za nju da postane prava sul’dam, ali je nalazila isto toliko uživanja u obučavanju damane koliko i u dresiranju konja, a bila je podjednako dobra i u jednom i u drugom. Majlen je bila dokaz za to. Mala, bleda damane bila je polumrtva od bola i straha, a odbijala je i da jede i da pije kada ju je Tuon kupila na dokovima Šon Kifara. Sve der’sul’dam su očajavale, govoreći kako neće poživeti dugo, ali sada se Majlen smešila Tuon i naginjala se da joj poljubi ruku pre nego što bi i uspela da joj pomiluje tamnu kosu. Nekad kost i koža, postala je pomalo punačka. Umesto da je prekori, Katrona, koja je držala njen povodac, dopustila je osmehu da ozari njeno inače strogo lice i promrmljala kako je Majlen savršena damane. To je bila istina; sada niko ne bi poverovao da je nekada sebe nazivala Aes Sedai.

Pre nego što je otišla, Tuon je izdala nekoliko naređenja koja su se ticala ishrane i vežbi za damane. Sul’dam su znale šta da rade, kao i ostalih dvanaest u Tuoninom okruženju, inače ne bi bile u njenoj službi, ali je ona verovala da nikome ne bi trebalo dozvoliti da drži damane osim ako se za to ne zanima i ne učestvuje u tome. Dobro je poznavala sve začkoljice svake svoje damane, kao što je poznavala sopstveno lice.

U spoljnoj kabini vojnici Mrtve straže koji su stajali naporedo sa zidovima u oklopima lakiranim u krvavocrveno i toliko tamnozeleno da je bilo gotovo crno, ukočiše se kada je ušla. To jest, ukočiše se još više, ako bi se to moglo reći za kipove. Muškarci tvrdih lica bili su, uz još pet stotina poput njih, lično zaduženi za Tuoninu bezbednost. Svaki ili svi zajedno, umrli bi da je zaštite. Umrli bi ako bi ona umrla. Svaki od njih bio je dobrovoljac, tražio je da bude u njenoj straži. Videvši veo, prosedi kapetan Musinđ naredi da je samo dvojica otprate na palubu, gde je dvadesetak baštovana Ogijera, u crvenom i zelenom, stajalo u vrsti sa obe strane vrata, s velikim, ukrašenim crnim sekirama koje su držali uspravno pred sobom, i mrgodnim očima, pazeći na bilo kakvu opasnost, čak i ovde. Oni ne bi umrli ako bi ona umrla, ali su takođe bili tražili da je čuvaju, a ona bi bez ikakve zebnje položila svoj život u bilo koje od tih krupnih ruku.

Nabrana jedra na tri visoka jarbola na Kidronu bila su zategnuta od hladnog vetra koji je usmeravao brod ka zemlji što je ležala pred njima tamna obala beše dovoljno blizu da je mogla razaznati brda i rtove. Ljudi i žene su ispunjavali palubu; svi od Krvi na brodu bili su u svojoj najboljoj svili i nisu obraćali pažnju na vetar koji im je lepršao u ogrtačima, isto kao što nisu obraćali pažnju na bosonoge muškarce i žene iz posade koji su žurili između njih. Neki od plemića pravili su preveliku predstavu od toga da ne obraćaju pažnju na posadu, kao da je ova mogla da upravlja brodom ako bi klečala ili se klanjala na svaka dva koraka. Iako su bili spremni za proskinezu, umesto toga Krv načini male naklone, svi kao jedan, kada ugledaše njen veo. Juril, oštronosi čovek za kojeg su svi verovali da je njen pisar, spustio se na jedno koleno. On je, naravno, bio njen pisar, ali je isto tako bio i njena Ruka, zapovednik njenih Tragača. Ona žena, Makura, bacila se u proskinezu i poljubila palubu pre nego što ju je nekoliko tihih reči koje joj je uputio Juril nateralo da skoči na noge, crveneći i popravljajući nabranu crvenu suknju. Tuon nije bila baš sigurna treba li da je uzme u službu kad su bili u Tančiku, ali žena je preklinjala kao da’kovejl. Iz nekog razloga mrzela je Aes Sedai do kosti, i uprkos već dobijenim nagradama za svoje izvanredno vredne podatke i novosti, nadala se da će im naneti još više štete.

Klimajući glavom ka Krvi, Tuon se popela do gornje palube u pratnji dvojice pripadnika Mrtve straže. Vetar joj je čupao ogrtač, i pritisnuo joj veo uz lice na trenutak, a onda joj ga sledećeg trena prebacio preko glave. Nije to bilo bitno, bilo je dovoljno to što ga nosi. Njen lični barjak, dva zlatna lava upregnuta u drevna ratna kola, lepršao je nad šestoricom kormilara koji su se borili da savladaju dugačku rudu kormila. „Gavran i ruža" biće spakovani čim prvi član posade koji je video njen veo uspe da prenese poruku. Kidronov kapetan, široka smežurana žena sede kose i najneverovatnijih zelenih očiju, naklonila se istog trenutka kada je Tuonina papuča dotakla gornju palubu, a onda je smesta svoju pažnju ponovo usmerila na brod.

Anat je stajala pored ograde u neupadljivoj crnoj svili, spolja neuznemirena hladnim vetrom, uprkos tome što su joj nedostajali ogrtač ili šal. Vitka žena bi bila visoka i da je bila muškarac. Njeno lice, crno poput uglja, beše prelepo, ali su njene velike crne oči svrdlale poput šila. Tuoninu soe’feja, njenog Istinozborca, naimenovala je carica, neka bi večno živela, kada je Neferi umrla. Bilo je to iznenađenje, kada se uzme u obzir da je Neferina Leva ruka bila obučena i spremna da je zameni, ali kada bi carica govorila s Kristalnog prestola, njena reč bila je zakon. Sasvim sigurno nije trebalo bojati se sopstvene soe’feja, pa ipak Tuon se bojala, pomalo. Pridruživši se ženi, zgrabila je šipku ograde i morala da olabavi stisak pre nego što polomi lakirani nokat. To bi značilo veliku nesreću.

„Dakle“, progovorila je Anat, a reč se zabila kao klin u Tuoninu lobanju. Visoka žena se namrštila ka njoj, a prezir joj je izbijao iz glasa. „Sakrila si lice - na neki način i sada si samo visoka gospa Tuon. Iako svi i dalje znaju ko si zaista, mada to nikako neće pomenuti. Koliko dugo nameravaš da nastaviš sa ovom šaradom?" Anatine pune usne podrugljivo se izviše, i ona je kratko otpusti mršavom rukom. „Pretpostavljam da je ovaj idiotluk zbog toga što je damane išibana. Budala si ako misliš da su tvoje oči oborene prema malim stvarima, poput te. Šta je to rekla da te je toliko razljutilo? Izgleda da niko ne zna, osim što si imala takav nastup gneva da mi je žao što sam ga propustila.“

Tuon natera šake da joj miruju na ogradi. Samo što nisu zadrhtale. Prisilila je lice da održi ukočen izraz. „Nosiću veo dok mi predznaci ne budu pokazali da je došlo vreme da ga uklonim, Anat“, odvratila je, trudeći se da umiri glas. Samo je sreća sprečila da iko načuje Lidijine tajanstvene reči. Svi su znali da ta damane može predskazati budućnost, ali da je iko od Krvi čuo, svi bi već iza šaka ćućorili o njenoj sudbini.

Anat se grubo nasmeja i ponovo poče da joj objašnjava kakva je budala, ovog puta detaljnije. S mnogo više pojedinosti. Nije se trudila da se utiša. Kapetan Tehan je zurila preda se, ali oči su joj gotovo iskočile s lica. Tuon je pažljivo slušala, ali je osećala kako joj obrazi sve više gore, dok nije pomislila da bi se veo mogao zapaliti.

Mnogi od Krvi su zvali svoj Glas soe’feja, ali Glasovi Krvi bili su so’đin, i znali su da bi mogli biti kažnjeni ako njihovi vlasnici ne budu zadovoljni onim što su rekli, čak i ako bi ih nazivali soe’feja. Istinozborcima se nije moglo zapovedati niti bi ih mogli prinuditi ili bilo kako kažnjavati. Od Istinozboraca se zahtevalo da govore golu istinu, bez obzira na to želiš li da je čuješ ili ne, i da se postaraju da je čuješ. Oni od Krvi koji su zvali svoje Glasove soe’feja smatrali su da je Algvin, poslednji muškarac koji je sedeo na Kristalnom prestolu, pre gotovo hiljadu godina, bio lud jer je dopustio da njegova soe’feja nastavi da živi i obavlja dužnost i pošto ga je ošamarila pred celim dvorom. Nisu razumeli tradiciju njene porodice ništa više nego što je to razumela kapetan iskolačenih očiju. Lica pripadnika Mrtve straže nikada se nisu menjala iza štitnika za obraze na kalpacima koji su im zaklanjali polovinu lica. Oni su razumeli.

„Hvala, ali mi nije potrebna pokora“, ljubazno je odgovorila kada je Anat konačno zaćutala.

Jednom, nakon što je klela Neferi jer je umrla od nečeg tako glupog kao što je pad niz stepenice, tražila je od svoje nove soe’feia da joj da pokoru. Proklinjati mrtve bilo je dovoljno da te načini sei’mosiev mesecima. Žena je bila gotovo blaga s tim, na neki čudan način, mada je posle svega Tuon danima jecala, nesposobna i da se pomeri. Mada, to nije bio razlog da odbije ponudu; pokora je morala biti teška, inače ne bi pomogla da se uspostavi lekovita ravnoteža. Ne, ona neće birati lakši način jer je već odlučila. I, mora da prizna, zato što je htela da odoli savetu svoje soe’feja. Htela da je uopšte ne sluša. Kao što je Selucija rekla, oduvek je bila tvrdoglava. Odbiti da poslušaš svog Istinozborca bilo je nezamislivo. Možda je ipak trebalo da prihvati tu lekovitu ravnotežu.

Tri dugačka siva delfina isplivaše pored broda i zapištaše. Tri, i nisu se ponovo pojavili. Zadrži svoj kurs.

„Kada budemo stigli na obalu“, rekla je, „visoka gospa Surot mora biti pohvaljena." Zadrži svoj kurs. „I moraju se proveriti njene težnje. Uradila je s Prethodnicom više nego što je carica, neka bi večno živela, uopšte sanjala, ali takve razmere uspeha često bude častoljublje koje se može meriti s tim.“

Zlovoljna zbog promene teme, Anat se ispravila, stisnutih usana. Oči su joj sijale. „Sigurna sam da Surot teži samo onome što je najbolje za Carstvo“, kratko je odgovorila.

Tuon je klimnula glavom. Ona nije bila uopšte sigurna u to. Takva vrsta sigurnosti čak i nju bi mogla odvesti u Kulu gavranova. Možda nju posebno. „Moram da nađem način da uspostavim vezu s Ponovorođenim Zmajem što je pre moguće. On mora kleknuti pred Kristalnim prestolom pre Tarmon Gai’dona, ili je sve izgubljeno." Zmajeva proročanstva su tako govorila, potpuno jasno.

Anatino raspoloženje se u trenutku promenilo. Smešeći se, gotovo posednički je položila ruku Tuon na rame. To je već bilo previše, ali ona je bila soe’feja, i osećaj da je vlasništvo možda je obitavao samo u Tuoninom umu. „Moraš biti oprezna“, počela je Anat da prede. „Ne smeš ga pustiti da sazna koliko si opasna dok za njega ne bude prekasno da pobegne."

Imala je još saveta, ali Tuon je pustila da teku pored nje. Trudila se da je čuje, koliko-toliko, pa ipak, nije to bilo ništa što nije čula već stotinu puta ranije. Pred brodom je mogla da razazna ulaz u veliku luku. Ebou Dar, odakle će se Korin raširiti, kao što su se širile iz Tančika. Od te pomisli prože je drhtaj zadovoljstva, zbog svega postignutog. Iza svog vela, jedva da je bila visoka gospa Tuon, ništa viša po rangu nego mnogi drugi od Krvi, ali je u svom srcu, zauvek, bila Tuon Ataem Kore Pendrag, Kćer Devet meseca, i došla je da zahteva ono što je bilo ukradeno njenom pretku.