Srce zime

25 Veze

U svojoj sobi u Savetničinoj glavi Rand je sedeo na krevetu, prekrštenih nogu i leđima naslonjen na zid, svirajući srebrom okovanu flautu koju mu je Tom Merilin tako davno poklonio. Pre celogjednog doba. Ova soba, zidova prekrivenih rezbarijama i s prozorima okrenutim ka pijaci Netvin, bila je bolja od one koju su napustili u Kruni Mareda. Jastuci nagomilani iza njega bili su punjeni guščjim paperjem, krevet je imao izvezen svod i zastore, a na ogledalu iznad umivaonika nije bilo nijednog ispupčenja. Čak je i oplata iznad kamenog okvira kamina imala neke jednostavne rezbarije. To je bila soba za dobrostojećeg stranog trgovca. Bilo mu je drago što se dosetio da ponese dovoljno zlata kada je napuštao Kairhijen. Bio je izgubio naviku da mnogo nosi sa sobora. Za Ponovorođenog Zmaja sve je obezbeđeno. A opet, s flautom je mogao da obezbedi neku vrstu kreveta. Ta se melodija zvala Žal za dugom noći, a on je nije čuo nikada ranije u životu. Međutim, Lijus Terin jeste. To je bilo kao i s veštinom crtanja. Rand pomisli kako bi to trebalo da ga plaši, ili ljuti, ali samo je sedeo i svirao dok je Lijus Terin jecao.

„Svetlosti, Rande“, promrmlja Mina, „hoćeš li samo sedeti i duvati u tu stvar?“ Suknje su joj lelujale dok je šetala gore-dole preko cvetnog ćilima. Ona veza s njom i Elejnom i Avijendom davala mu je osećaj kao da nikada nije znao ni za šta drugo, niti mu je išta bilo potrebno. Udahnuo je i bio je vezan za njih; jedno je bilo prirodno koliko i drugo. „ Ako kaže jednu jedinu pogrešnu reč tamo gde mogu da je čuju, ako ju je već izrekla ... Neću nikome dozvoliti da te baci u ćeliju zarad Elaide!“ Nikada nije imao takav osećaj kroz vezu sa Alanom. Nije se promenila, ne sama po sebi, ali od onog dana u Kaemlinu, Alana je kroz vezu sve više ličila na nezvanog gosta, na stranca koji mu viri preko ramena, na kamenčić u čizmi. „Da li moraš to da sviraš? Od toga dobijam želju da plačem, a u isto vreme koža mi se ježi. Ako te dovede u opasnost ...!“ Dočepavši jedan od noževa sa skrivenog mesta u poširokim rukavima, ona ga zavrte.

On odmaknu flautu od usana i preko nje nemo pogleda Min. Lice joj se zacrvenelo i, iznenada zarežavši, ona zafrljači sečivo koje ostade da podrhtava zabodeno u vrata.

„Ona je tamo“, rekao je, koristeći flautu da pokaže pravac. Nesvesno, pomerao je instrument, tačno prateći Alanu. „Uskoro će biti ovde.“ Bila je u Far Madingu još od prekjuče, a njemu nije bilo jasno zbog čega je čekala sve do sada. Alana je bila zbrka osećanja u njegovoj lobanji, napeta i unezverena, zabrinuta ali odlučna, a iznad svega ljutita. Puna gneva koji je jedva obuzdavala. „Ako više voliš da ne budeš ovde, možeš da pričekaš ...“ Min žučno odmahnu glavom. Odmah pored Alane, u njegovoj glavi, ležala je ta zbrka koja je predstavljala nju. I ona je ključala od ljutnje i zabrinutosti, ali ljubav je sijala kroz sve to poput zraka, kada god bi pogledala u njega, a često i kad ne bi. I strah se isto probijao, mada je pokušavala da ga sakrije.

On ponovo nasloni flautu na usne i započe Pijanog torbara. To je bilo dovoljno veselo da i mrtvi živnu. Lijus Terin iskezi mu zube.

Min je stajala, posmatrajući ga, prekrštenih ruku, a onda iznenada cimnu haljinu bolje je nameštajući oko bokova. On s uzdahom spusti flautu i poče da iščekuje. Kada žena počne bez ikakvog razloga da namešta sopstvenu odeću, to je kao muškarac koji zateže veze svoga oklopa i proverava kolane; nameravala je da krene u uspešan napad, a onaj ko pokuša da joj pobegne biće posečen poput psa lutalice. Min je sađa isijavala odlučnost jednako jako kao i Alana - dva sunca koja su pržila u njegovom malom mozgu.

„Nećemo više pričati o Alani, sve dok ne bude došla ovamo“, odlučno mu je saopštila, kao da je on uopšte na tome ustrajavao. Odlučnost, ali još uvek i strah, sada behu jači nego ranije, neprekidno potiskivani i neprekidno su ponovo iskakali.

„Pa naravno, suprugo, ako ti to pričinjava zadovoljstvo“, odvratio je, pognuvši vrat kako su odobravali u Far Madingu. Ona glasno šmrknu.

„Rande, meni je Alivija draga, zaista, iako naspram nje Ninaeva deluje kao kvočka s pilićima.“ S jednom pesnicom na boku, Min se nagnu i prstom mu upre u nos. „Ali ona će te ubiti.“ Grizla je svaki slog.

„Rekla si da će mi pomoći da umrem“, tiho je progovorio. „To su bile tvoje reči.“ Kako će se osećati kada bude umirao? Tužan jer je ostavlja, jer ostavlja Elejnu i Avijendu. Tužan zbog bola koji im je naneo. Voleo bi da vidi i svoga oca pre nego što se sve završi. Izuzimajući sve to, smrt mu se gotovo činila kao olakšanje.

Smrt jeste olakšanje, grozničavo progovori Lijus Terin. Ja želim smrt. Mi zaslužujemo smrt!

„Pomoći mi da umrem nije isto što i ubiti me“, nastavi Rand. Sad je već veoma dobro izvežbao da ne obraća pažnju na taj glas. „Osim ako nisi promenila mišljenje u vezi s onim što si videla.“

Min očajnički zamaha rukama. „Videla sam ono što sam videla, a to je ono što sam ti kazala, ali tako me Jama usuda progutala ako vidim ikakvu razliku. A ne vidim ni zašto ti misliš kako ona postoji!“

„Pre ili kasnije, moraću da umrem, Miri, strpljivo joj je rekao. To su mu rekli oni kojima je morao da veruje. Da bi živeo, moraš umreti. To mu je još uvek bilo bez smisla, ali je bilo hladna, čvrsta činjenica. Baš kao što su i Zmajska proročanstva, kako se činilo, govorila kako on mora umreti. „Neću uskoro, nadam se. Ne nameravam da to uskoro učinim. Žao mi je, Min, nikada nije trebalo da ti dopustim đa se vežeš za mene.“ Ali nije bio dovoljno snažan da to odbije, baš kao što nije bio dovoljno jak da je odgurne od sebe. Bio je preslab za ono što se moralo učiniti. Morao je da upije zimu, toliko da srce zime počne da deluje kao nedeljno podne.

„Da nisi pristao, mi bismo te vezale, i opet bi to uradile.“ Odlučio je kako je bolje da ne pita po čemu bi se onda to razlikovalo od onoga što mu je Alana učinila. Ona je, sasvim sigurno, videla razliku. Na kolenima se popela na krevet i sklopila mu šake oko lica. „Slušaj me, Rande al’Tore. Neću te pustiti da umreš. A ako ti to pođe za rukom meni za inat, pratiću te i vratiću te nazad.“ Odjednom, debela vena razveseljenosti poče da se uvija kroz ozbiljnost koju je osećao u svojoj glavi. Glas joj postade lažno ozbiljan. „ A onda ću te dovesti da živiš ovde. Nateraću te da pustiš kosu do ispod pojasa i moraćeš da nosiš kopču za kosu koja je ukrašena mesečevim kamenjem.“

On joj se osmehnu. Ona je, još uvek, mogla da ga nasmeje. „Nikada nisam čuo za sudbinu koja bi bila gora od smrti, ali mislim da ovo odgovara opisu.“ Neko zakuca, a Min se ukoči. Nečujnim pitanjem usnama oblikovala je Alanino ime. Rand klimnu glavom, a na njegovo veselje, Min ga gurnu na jastuke i baci mu se na grudi. Gledajući uokolo kroz trepavice, ona podiže glavu a on shvati kako ona pokušava da se vidi u ogledalu nad umivaonikom. Konačno je pronašla položaj koji joj se dopadao, upola ležeći na njemu, s jednom šakom pod njegovim vratom a s drugom na njegovim grudima, blizu sopstvenog lica.

Kecuejn ukorači u sobu i zaustavi se, mršteći se na nož zariven u vrata. U haljini od fine tamnozelene vune i s krznom opšivenim ogrtačem koji je pod vratom pridržavala srebrna pribadača, mogla je da prođe kao uspešna trgovkinja ili bankarka, mada su zlatne ptice i ribe, zvezde i meseci - koji su joj visili sa čeličnosive punđe na vrhu glave - bili suviše napadni i za jedno i za drugo. Nije nosila svoj Prsten Velike zmije, tako da je delovalo kako se ipak koliko-toliko trudi da ne privlači suviše pažnje. „Jeste li se vi to, deco, svađali?“, blago je upitala.

Rand je gotovo mogao da oseti kako se Lijus Terin ukočio, poput mačke lutalice koja se drži u senkama. Lijus Terin je bio na oprezu zbog ove žene gotovo koliko i on sam.

Min se, crvena u licu, nespretno uspravi, besno poravnavajući haljinu. „Rekao si da je ona!“, optužila ga je, baš kad je Alana ušla. Kecuejn zatvori vrata.

Alana baci jedan pogled na Min i smetnu je s uma, potpuno se usredsredivši na Randa. Ne skidajući s njega tamne oči, ona smaknu ogrtač i prebaci ga preko jedne od dve stolice u sobi. Čvrsto je stiskala svoje tamnosive suknje. Ni ona nije nosila zlatni prsten Aes Sedai. Od trenutka kada ga je ugledala, vezom prostruja radost. Sve ostalo i dalje je bilo tu, napetost, bes, ali nikada nije očekivao da će osećati radost!

Ne menjajući položaj, on podiže flautu i poče njome da se poigrava. „Treba li da budem iznenađen što te vidim, Kecuejn? Ti iskačeš niotkuda kad ne želim da te vidim i prečesto da bi mi to odgovaralo. Ko te je naučio da Putuješ?“ To mora da je bilo to. Jednog trenutka Alana je bila nejasna svest na ivici njegovih misli, a sledećeg se punom snagom izdigla u njegovoj glavi. Prvo je mislio da je ona sama nekako naučila Putovanje, ali kad je ugledao Kecuejn, sve mu je bilo jasnije.

Alana stisnu usne, a čak je i Min delovala kao da mu ne odobrava. Osećanja koja su tekla zaštitničkom vezom od jedne poskakivala su i migoljila se; od druge se osećala samo ljutnja, sada izmešana s razdraganošću. Zbog čega je Alana radosna?

„Još uvek se ne ponašaš bolje nego koza, vidim“, suvo reče Kecuejn. „Dečače, nešto mi ne pada na pamet da tražim tvoju dozvolu da bih posetila svoje rodno mesto. Što se Putovanja tiče, tebe se ne tiče ni kad ni kako sam išta naučila.“ Otkopčavši ogrtač, zakačila je kopču sebi za pojas, da joj bude pri ruci, pa prebaci odoru preko ruke, kao da je uredno je složiti mnogo bitnije od Randa. Glas joj je bio na ivici razdražljivosti. „Opteretio si me gomilom saputnika, ovako ili onako. Alana je bila toliko grozničava da te ponovo vidi da bi samo kameno srce moglo odbiti da je dovede, a Sorilea je rekla kako neke od onih koje su ti položile zakletvu nisu bile ni za šta dok im nije dozvoljeno da krenu sa Alanom, tako da sam, na kraju, morala da dovedem Nesunu, Serenu, Erijan, Beldejn i Elzu. Da ne pominjem Harinu uz dodatak njene sestre i onog njenog majstora mača. Ta nije znala hoće li se onesvestiti, vrištati ili nekog ujesti kada je otkrila kako Alana ide da te pronađe. A onda su tu i ona trojica tvojih prijatelja crnokaputaša. Nisam sigurna koliko su oni nestrpljivi da te vide, ali i oni su ovde. Pa, sada, kad smo otkrili gde si, mogu da ti pošaljem Morski narod i one sestre, pa se ti nosi s njima.“ Rand skoči na noge uz prigušenu psovku. „Ne! Drži ih dalje od mene!“ Kecuejn zaškilji tamnim očima. „Upozorila sam te već na tvoje izražavanje; neću te ponovo upozoravati.“ Još trenutak se mrštila na njega, a onda klimnu glavom, kao da je zaključila da je primio k srcu njenu opomenu. »Sad, zbog čega ti misliš kako možeš da mi određuješ šta da radim, dečače?“ Rand se borio sam sa sobom. On ovde ne može da izdaje naređenja. Naređivati Kecuejn - to mu ni inače nigde nije uspevalo. Min je rekla da mu je ta žena potrebna, da će ga podučiti nečemu što će morati da nauči, ali to je, ako ništa drugo, samo doprinelo da u njenoj blizini bude još uznemireniji. „Želim da završim svoje poslove ovde i da se tiho povučem", konačno je rekao. „Ako im kažeš, bar se potrudi da shvate kako ne mogu sebi da priuštim da ih držim igde blizu sebe sve dok ne budem spreman da odem.“ Ta žena samo podiže obrvu i posmatrala ga je, čekajući, a on duboko udahnu. Zbog čega uvek sve mora da mu otežava? „Vrlo bih cenio ako ne bi rekla nikome od njih gde se nalazim.“ Oklevajući, vrlo nerado, dodao je: „Molim te.“

„Dobro“, posle kratke stanke reče Kecuejn. „Umeš da se ponašaš kada se potrudiš, čak iako to deluje kao da imaš gadnu zubobolju. Pretpostavljam da mogu sačuvati tvoju tajnu, za sada. Ne znaju svi među njima da si u gradu. O, da, treba da ti kažem da je Merisa vezala Narišmu, Korela Damera, a mladi Hopvil je Dejđinin.“ To je izgovorila kao da su to nebitni delovi obaveštenja na koje je umalo zaboravila.

Ovog puta nije ni pokušao da mrmlja kroz zube, a Kecuejnin šamar otvorenim dlanom zamalo da mu iščaši vilicu. Pred očima mu zaigraše crne tačkice. Neka od žena zasopta.

„Rekoh ti“, ravnim glasom reče Kecuejn. „Nema više upozorenja.“ Min zakorači ka njemu, a on malo odmahnu glavom.To je pomoglo da se tačkice uklone. Želeo je da protrlja vilicu, ali je zadržao ruke pored sebe. Morao je da se prisili da olabavi stisak na flauti. Što se Kecuejn ticalo, tog šamara kao da nikada nije ni bilo.

„Zbog čega bi Flin i ostali prihvatili da budu vezani?“, zahtevao je da zna. „Pitaj ih kada ih budeš video“, odvratila mu je. „Min, čini mi se kako Alana želi da ostane neko vreme nasamo s njim.“ Okrenula se vratima i, ne čekajuči na Minin odgovor, dodala: „Alana, čekaću te dole, u ženskoj sobi. Nemoj predugo. Želim da se vratim nazad na Visove. Min?“

Min pokaza Alani zube. Pokaza ih i Randu. Onda zamahnu rukama, pa krupnim koracima zagrabi za Kecuejn, gunđajući ispod glasa. Zalupila je vrata za sobom.

„Više si mi se dopadao sa sopstvenom kosom.“ Alana je prekrstila ruke pod grudima i posmatrala ga. Ljutnja i radost su se preplitali u vezi. „Nadala sam se da će biti bolje kada ti se budem približila, ali ti si još uvek poput kamena u mojoj glavi. Čak i stojeći ovde teško mogu da razlučim jesi li uznemiren ili ne. No i pored toga, bolje je kada sam ovde. Ne volim da toliko dugo budem razdvojena od svog Zaštitnika.“

Rand nije obraćao pažnju ni na nju ni na uskovitlanu radost koja je tekla vezom. „Nije me pitala zbog čega sam došao u Far Mading“, tiho je rekao, piljeći u vrata kao da može da vidi Kecuejn i kroz drvo. Mora biti da je o tome razmišljala. „Ti si joj rekla da sam ovde, Alana. Mora da si to bila ti. Šta se dogodilo s tvojom zakletvom?“

Alana duboko udahnu, i prošao je jedan trenutak pre nego što je odgovorila: „Nisam sigurna da Kecuejn iole brine za tebe“, odrezala je. „Držim se te zakletve najbolje što mogu, ali ti mi to otežavaš.“ Glas joj otvrdnu, a ljutnja jače pokulja kroz vezu. „Dugujem vernost čoveku koji tek tako odšeta i ostavi me za sobom. Kako bi tačno trebalo da ti služim? ]oš bitnije, šta si to bio uradio?“ Prešavši preko ćilima, stajala je buljeći u njega, dok su joj oči plamtele od besa. On je bio preko stope viši od nje, ali činilo se da ona to i ne primećuje. „Nešto si bio uradio. Znam to. Tri sam dana bila u nesvesti! Šta si to bio uradio?“

„Odlučio sam da, ako već moram da budem vezan, to može da bude neko kome sam rekao da to može.“ Jedva je stigao da uhvati njenu ruku pre nego što mu se spustila na lice. „Dosta mi je šamara za jedan dan.“

Ona mu pokaza zube, ogolivši desni kao da će mu iščupati grkljan. Sada je veza prenosila samo bes i ozlojedenost, uzavrele do usijanja. „Dopustio si nekome da te veže?“, zarežala je. „Kako se usuđuješ! Ko god da je ona, izvešću je pred sud! Postaraću se da bude išibana! Ti si moj!“

„Jer si me ti otela, Alana“, smrknuto je odgovorio. „Kada bi više sestara znalo za to, ti bi završila išibana.“ Min mu je jednom rekla kako može da veruje Alani, kako je videla Zelenu i još četiri sestre „u njegovoj šaci“. Verovao joj je, na neki čudan način, ali i on se nalazio u Alaninoj šaci, a nije želeo tu da bude. „Oslobodi me, i ja ću poricati da se to ikada dogodilo.“ On čak nije ni znao da je to moguće dok mu Lan nije rekao za sebe i Mirelu. „Oslobodi me, i ja ću te osloboditi zakletve.“

Uskovitlani bes koji je kuljao kroz vezu se umanjio, ali nije nestao, međutim, ona se malo umiri a glas joj beše uravnotežen. „Povređuješ mi zglob.“ Znao je da je tako. Kroz vezu je mogao da oseti bol. Pustio ju je, a ona poče da masira zglob mnogo napadnije nego što je to zahtevao bol koji je osećala. I dalje trljajući zglob, sela je na drugu stolicu i prekrstila je noge. Činilo se da se premišlja.

„Razmišljala sam da te se oslobodim“, konačno je progovorila. „Sanjala sam o tome.“ Kratko, obešenjački se nasmejala. „Čak sam zamolila Kecuejn da mi dopusti da joj predam tu vezu. To ti je znak koliko sam bila očajna, kad sam je pitala nešto takvo. Ali ako bi iko mogao da se nosi s tobom, Kecuejn bi mogla. Samo, ona je odbila. Bila je besna što sam to i predložila a da se nisam dogovorila s tobom, prosto zgranuta, ali čak i da si se ti složio, ona ne bi.“ Raširila je ruke. „Tako da si moj.“ Lice joj se nije promenilo, ali dok je to izgovarala, radost ponovo pokulja. „Kako god da sam došla do tebe, ti si moj Zaštitnik i ja snosim odgovornost. To je u meni jako koliko i zakletva kojom sam se obavezala da ću te slušati. U svakom pogledu jednako jako. Zato te neću osloboditi ni za koga dok ne budem znala da je sposobna da se nosi s tobom. Ko te je vezao? Ako je sposobna, dopustiću joj da te ima.“ I mogućnost da je Kecuejn mogla prihvatiti njegovu vezu odaslala je ledene trnce Randu niz kičmu. Alana nikada nije bila sposobna da ga preko veze kontroliše, a nije mislio da bi ijedna sestra to mogla, ali nikada ne bi čikao sreću s tom. Svetlosti!

„Šta te navodi na pomisao da ona ne brine o meni?“, zahtevao je da zna umesto da Alani odgovori na pitanje. Bilo poverenja ili ne, niko to neće saznati ako on bude mogao da se postara za to. Ono što su Elejna i Min i Avijenda bile učinile možda je bilo dopušteno po zakonima Kule, ali postojalo je i nešto gore čega su se morale bojati, gore nego neke kazne koje bi pristigle od drugih Aes Sedai, što bi se dogodilo ako bi izašlo na videlo kako su ovako vezane za njega. Sedeći na ivici kreveta, okretao je flautu po rukama. „Samo zato što je odbila moju vezu? Možda i nije toliko nezainteresovana za posledice kao ti. Došla je meni u Kairhijen, a ostala je duže nego što bi ijedan drugi razlog, osim mene, zahtevao. Da li zaista treba da verujem kako je jednostavno odlučila da poseti prijatelje baš kad sam ja ovde? Dovela te je u Far Mading kako bi mogla da me nađe.“

„Rande, svakoga dana je htela da zna gde si“, reče Alana kao da to odbacuje, „ali sumnjam da je postojao ijedan pastir u Selesinu koji se ne pita gde si. Ceo svet želi to da zna. Znala sam da si negde daleko na jugu i da se danima nisi pomerio. Ništa više. Kada sam otkrila da ona i Verin dolaze ovamo, morala sam da je preklinjem - da je preklinjem na kolenima! - pre nego što mi je dopustila da i ja pođem. Ali ni sama nisam znala gde si dok nismo izašle iz prolaza u brdima iznad grada. Pre toga, mislila sam da ću morati da pređem pola puta do Tira da bih te pronašla. Kecuejn me je tome naučila kada smo došle ovamo, tako da nemoj ni da pomisliš da ćeš ubuduće moći tako lako da me izbegneš.“

Kecuejn je naučila Alanu da Putuje? Međutim, to još uvek nije objašnjavalo ko je naučio Kecuejn. Mada je pretpostavljao da to nije ni bitno. „A Damer i druga dvojica dopustili su da budu vezani? Ili su ih te sestre uzele onako kao što si ti uzela mene?“

Obrazi joj se ozariše blagim crvenilom, ali glas joj je bio smiren. „Čula sam da je Merisa pitala Džahara. Trebalo mu je dva dana da prihvati, a ona ga nije pritiskala, bar koliko sam ja videla. Ne mogu da govorim za ostale, ali kao što je Kecuejn rekla, uvek možeš da ih pitaš. Rande, moraš da shvatiš, ti su se ljudi bojali da se vrate u onu tvoju Crnu kulu.“ Usta joj se kiselo izviše dok je izgovarala to ime. „Bojali su se da će ih okriviti za napad na tebe. Da su jednostavno pobegli, optužili bi ih da su dezerteri. Koliko sam shvatila, to je tvoje stalno naređenje? Kuda su mogli da odu nego kod Aes Sedai? A i dobro je da su to učinili.“ Osmehnula se kao da je upravo videla nešto predivno, a glas joj postade uzbuđen. „Rande, Damer je otkrio kako da Isceli Umirene! Svetlosti, mogu da izgovorim tu reč a da mi se jezik ne zaledi. Iscelio je Irgejn Ronejlu i Sejšelu. I one su ti položile zakletvu vernosti, baš kao i sve ostale.“

„Šta misliš pod sve ostale?“

„Mislim na sve sestre koje su Aijeli držali. Čak i Crvene.“ Zvučala je kao da ne veruje ni polovinu od toga, kako je i trebalo, ali neverica se pretopila u snagu kada je spustila noge na pod i nagla se ka njemu, očiju prikovanih za njegove. „Svaka se zaklela i prihvatila pokoru koju si zadao Nesuni i ostalima, onim prvima koje su položile zakletvu. Kecuejn im ne veruje. Nije im dozvolila da puvedu i jednog od svojih Zaštitnika. Priznajem da sam u početku bila nesigurna, ali verujem da im možeš verovati. Zaklele su ti se. Znaš šta to znači za sestru. Ne možemo da prekršimo zakletvu, Rande. To nije moguće.“

Čak i Crvene. Iznenadio se kada mu je prvih pet zarobljenica ponudilo zakletvu na vernost. Elaida ih je bila poslala da ga otmu, i one su to i učinile. Bio je siguran da je to bilo prouzrokovano time što je on ta’veren, ali to je samo povečavalo verovatnoću, postiglo da ono što bi se, možda, dogodilo jednom u milion slučajeva postane neizbežno. Bilo je teško poverovati kako bi se jedna Crvena, pod bilo kojim okolnostima, zaklela čoveku koji može da usmerava.

„Potrebne smo ti, Rande.“ Ustavši, pokrenula se kao da će zakoračiti, ali umesto toga je stajala i posmatrala ga ne trepćući. Ruke su joj gladile suknje, kao da nije svesna šta rade. „Potrebna ti je podrška Aes Sedai. Bez nje, moraćeš da porobiš svaku zemlju, a to ti baš nije najbolje polazilo za rukom do sada. Možda ti se čini da je pobuna u Kairhijenu okončana, ali nisu svi zadovoljni time što je Dobrejn naimenovan za tvog domostrojitelja. Mnogo njih bi moglo preći Toramu Rijatinu ako bi se ponovo pojavio. Visoki lord Darlin ušuškan je u Kamenu, bar tako čujemo, i objavljeno je da je on tvoj domostrojitelj u Tiru, ali tamošnji pobunjenici nisu pokuljali iz Hadon Mirka da ga podrže. Što se tiče Andora, Elejna Trakand može tvrditi da će te podržati kada bude stupila na presto, ali ona je izvela tvoje vojnike iz Kaemlina, a ja ću nosati zvona po Pustoši ako im bude dopustila da ostanu u Andoru kada bude nasledila presto. Sestre mogu da ti pomognu. Elejna će nas slušati. Pobunjenici u Kairhijenu i Tiru će slušati. Bela kula je sprečavala ratove i prekidala pobune preko tri hiljade godina. Možda ti se ne dopada ono što su Rafela i Merana izvukle pregovarajući s Harinom, ali dobile su sve što si tražio. Svetlosti, čoveče, pusti nas da ti pomognemo!“

Rand polako zaklima glavom. To se činilo kao pravi način da zadivi ljude svojom moći, to što su mu se Aes Sedai obavezale na vernost. Strah da bi mogle upravljati njime zarad sopstvenih ciljeva bio ga je zaslepeo za sve drugo. Nije voleo to da prizna. Bio je budala.

Onaj čovek koji svima veruje, taj je budala, reče Lijus Terin, ali je i čovek koji nikome ne veruje budala. Svi mi ispadamo budale, samo ako dovoljno dugo poživimo. Zvučao je gotovo razumno.

„Vrati se u Kairhijen, rekao joj je. „Reci Rafeli i Merani kako želim da stupe u vezu s pobunjenicima u Hadon Mirku. Reci im da povedu i Beru i Kirunu.“ To su bile one četiri, pored Alane, za koje mu je Min rekla kako može da im veruje. Šta je rekla za ostalih pet koje je Kecuejn dovela sa sobom? Da će mu svaka služiti na svoj način. To nije bilo dovoljno jako, još uvek. „Hoću da Darlin Sisnera ostane moj domostrojitelj, kao i da zakoni koje sam doneo i dalje važe. O svemu ostalom mogu da pregovaraju, pod uslovom da to okonča pobunu. Posle toga ... Šta je bilo?“

Alani se lice stužilo, a ona se skljoka nazad u svoju stolicu. „Samo to da sam prešla sav ovaj put, a ti me odmah šalješ nazad. Pretpostavljam da je tako najbolje, pošto je ona devojka ovde“, uzdahnula je. „Nemaš pojma kroz šta sam morala da prolazim u Kairhijenu, zamućujuči vezu taman toliko da zbog onog što ste vas dvoje radili ne bih po celu noć ostajala budna. To je mnogo teže nego potpuno je utišati, ali ja ne volim da potpuno izgubim dodir sa svojim Zaštitnicima. Samo, vratiti se u Kairhijen biće gotovo jednako loše.“ Rand se nakašlja. „To želim da uradiš.“ Žene, otkrio je, mogu mnogo otvorenije govoriti o određenim stvarima negoli muškarci, ali još uvek je bilo iznenađenje kada su to i činile. Nadao se da Elejna i Avijenda uspevaju da priguše vezu kada vodi ljubav s Min. Kada su njih dvoje zajedno u krevetu, niko osim nje ne postoji, isto kao kada je sa Elejnom. Sasvim sigurno ne želi da o tome raspreda sa Alanom. „Možda ću završiti ovde u isto vreme kada ti budeš završila u Kairhijenu. Ako ne budem ... Ako ne budem, možeš se vratiti ovamo. Ali držaćeš se dalje od mene dok ti ne budem drugačije rekao.“ I pored tog ograničenja, u njoj ponovo nabubri radost.

„Nećeš mi reći ko te je vezao, je li tako?“ On odmahnu glavom, a ona uzdahnu. „Biće bolje da pođem.“ Ustajući, pokupila je svoj ogrtač i prebacila ga preko ruke. „Kecuejn je, u najboljem slučaju, nestrpljiva. Sorilea ju je upozorila da pazi na nas poput mame kvočke i ona to i radi. Na svoj način.“ Na vratima je zastala da bi postavila poslednje pitanje. „Zbog čega si ovde, Rande? Kecuejn možda ne mari, ali ja marim. Držaću to u tajnosti ako tako želiš. Nikada nisam mogla da izdržim duže od nekoliko dana u stedingu. Zbog čega si voljan da ostaneš ovde, gde čak ne možeš ni da osetiš Izvor?“ „Možda to i nije loše za mene“, lagao je. Mogao bi da joj kaže, shvatio je. Verovao joj je da će sačuvati tajnu. Ali ona ga je smatrala svojim Zaštitinikom, a bila je Zelena. Nema tog objašnjenja koje bi je nateralo da ga pusti da se sam suoči s time, ali u Far Madingu ona nije bila sposobnija da se odbrani nego što je to bila Min. Možda i manje od nje. „Kreni, Alana. Dosta smo vremena protraćili.“

Kada je konačno otišla, on se ukočeno uspravio da bi ponovo naslonio leđa na zid i opet počeo da prstima prebira po flauti. Ali umesto da svira, razmišljao je. Min mu je rekla kako mu je Kecuejn potrebna, ali Kecuejn se nije zanimala za njega, osim iz radoznalosti. Nekako je morao da pobudi njeno zanimanje. Kako će, pod Svetlošću, to učiniti?

Uz malo napora, Verin nekako pođe za rukom da se iskobelja iz nosiljke u dvorištu Elijsine palate. Ona jednostavno nije bila građena za te naprave, ali to je bio najbrži način da se prođe po Far Madingu. Kočije se uvek zaglave u gomili, pre ili kasnije, a do nekih mesta gde je želela da ode one nisu mogle ni da dopru. Vlažni vetrovi s jezera postajali su hladniji kako je sumrak prelazio u veče, ali ona pusti vetar da joj neko vreme šiba ogrtačem dok je iskopavala dva srebrna penija iz kese za novac i davala ih nosačima. Nije trebalo to da čini, naravno, pošto su to bili Elijsini dečaci, ali Edvina to ne bi znala. Nije trebalo ni da oni to prihvate, ali srebro im u treptaju nestade u kaputima, a mlađi od njih, zgodan čovek srednjih godina, čak joj se i napadno pokloni pre nego što su pokupili nosiljku i otkasali ka konjušnici, niskoj zgradi postavljenoj na uglu pored prednjeg zida. Verin uzdahnu. Dečko srednjih godina. Nije joj trebalo mnogo vremena u Far Madingu pa da počne da razmišlja kao da ga nikada nije ni napuštala. To je moglo biti opasno, ne samo zato što bi Elijs i ostale mogle da otkriju da se prerušila. Sumnjala je da je ikada nalog za izbacivanje Verin Metvin iz grada povučen. Far Mading je držao jezik za zubima kada bi neka Aes Sedai došla u sukob sa zakonom, ali savetnice nisu imale nikakvih razloga da se boje Aes Sedai, a Kula je opet iz sopstvenih razloga čutala u onim retkim prilikama kada bi se neka sestra našla vezana zarad sudskog šibanja. Nije ni najmanje nameravala da bude najnoviji razlog za ćutanje Kule.

Elijsina palata, razume se, nije bila ni za zakrpu Sunčevoj palati, niti kraljevskom dvorcu u Andoru, niti bilo kom od zdanja odakle su kraljevi ili kraljice vladali. To je bilo njeno sopstveno vlasništvo, nije bilo vezano za njen položaj prve savetnice. Druge, veće ili manje, marširale su joj sa obe strane, svaka okružena visokim zidom osim na onom kraju gde su se Visovi, jedina tačka koja je ličila na brdo na celom ostrvu, strmo spuštali do vode. Međutim, nije bila ni mala. Žene Bersela bavile su se trgovinom i politikom još od vremena kada se grad nazivao Fel Morejna. Na oba nivoa palata Bersela bila je okružena šetalištima s visokim stubovima, a bela mermerna kupola prekrivala je veći deo ograđenog zemljišta.

Kecuejn je zaključila da u dnevnoj sobi, iz koje se ukazivao dobar pogled na jezero, nisu navučene zavese da se sačuva toplota ognja iz širokog mermernog kamina. Kecuejn je sedela, s korpom za šivenje pored svoje stolice na malom stočiću s mozaikom, smireno bockajući iglom po vezu na obruču. Nije bila sama. Verin presavi ogrtač preko naslona obložene stolice, pa uze drugu i sede da pričeka.

Elza jedva da ju je pogledala. Zelena, koja je obično imala prijatno lice, stajala je na ćilimu ispred Kecuejn delujući prilično besno, crvenog lica i razrogačenih očiju. Eiza je uvek bila veoma svesna svog položaja u odnosu na druge sestre, možda čak i previše. Da ona ne obraća pažnju na Verin, a još više da se sukobljava s Kecuejn, značilo je da je bila veoma uzbuđena. „Kako si mogla da je pustiš da ode?“, zahtevala je da joj Kecuejn odgovori. „Kako ćemo ga pronaći bez nje?“ A, znači, o tome se radi.

Kecuejn je glavu i dalje naginjala nad obručom za vez, a igla je nastavljala da stvara sićušne bodove. „Možeš da sačekaš dok se ne vrati“, smireno je izjavila.

Elzi se šake stisnuše u pesnice. „Kako možeš da budeš toliko nezainteresovana?“, zahtevaia je da zna. „On je Ponovorođeni Zmaj! Ovo mesto bi moglo da bude smrtonosna klopka za njega! Moraš da ...!“ Zubi joj škljocnuše dok je zatvarala usta u trenu kada je Kecuejn podigla prst. Kecuejn je samo to učinila, ali od nje je i to bilo dovoljno.

„Dovoljno dugo sam trpela tvoje zvocanje, Elza. Možeš da ideš. Sad!“ Eiza je oklevala, ali u stvarnosti i nije imala izbora. Lice joj je i dalje bilo crveno dok je padala u naklon stežući svoje tamnozelene suknje, ali se žurno udaljila iz dnevne sobe, bez ikakvog odugovlačenja.

Kecuejn spusti na krilo obruč za vez pa se nasloni. „Hoćeš li da mi napraviš malo čaja, Verin?“

Iako to nije želela, Verin se malo trže. Druga sestra nije nijednom pogledala ka njoj. „Naravno, Kecuejn.“ Bogato ukrašen srebrni čajnik stajao je na četveronožnom postolju na jednoj strani stola, i, srećom, još uvek je bio vruć. „Je li bilo mudro pustiti Alanu da ode?“, upitala je.

„Teško da sam je mogla sprečiti a da dečko ne sazna više nego što bi trebalo, je li?“, suvo odvrati Kecuejn.

Ne žureći, Verin nakrenu čajnik da bi napunila nežnu plavu porcelansku šolju. To nije bio porcelan Morskog naroda, ali ipak veoma tanak.

„Imaš li ikakvu predstavu o tome zbog čega je došao baš u Far Mading? Gotovo sam progutala jezik kada mi je sinulo da je razlog što je prestao da skakuće uokolo to što je ovde. Ako je nešto opasno, možda bi trebalo da pokušamo da ga zaustavimo.“

„Verin, on može da radi šta mu srce želi, bilo šta, sve dok ostaje živ da stigne do Tarmon Gai’dona. I sve dok mogu da budem dovoljno blizu njega da bih ga naterala da ponovo nauči da se smeje i da plače.“ Zatvorivši oči, prstima je protrljala slepoočnice i uzdahnula. „On se pretvara u kamen, Verin, a ne bude li ponovo naučio da je ljudsko biće, pobeda u Poslednjoj bici neće biti ništa bolja od poraza. Mlađa Min mu je rekla da sam mu potrebna; toliko sam uspela da izvučem iz nje a da joj ne pobudim sumnjičavost. Ali moram sačekati da on dođe meni. Vidiš kako jurca ko po žeravici oko Alane ostalih. Biće dovoljno teško obučavati ga i ako bude zatražio. On se bori protiv navođenja, misli da sve mora sam da uradi, da sve mora sam da nauči, a ako ga ne nateram da se potrudi oko toga, on to neće ni naučiti.“ Spustila je ruke na obruč u krilu. „Čini se da sam večeras raspoložena da se poveravam. To za mene nije uobičajeno. Ako ikada završiš nalivanje tog čaja, možda bih mogla još malo da se poveravam.“

„O, da; naravno.“ Brzo natočivši drugu šolju, Verin vrati neotvorenu bočicu nazad u kesu o pojasu. Bilo je dobro što je konačno mogla da bude sigurna u Kecuejn. „Dodaješ li med?“ upitala je svojim najpitomijim glasom. „Nikako ne mogu da zapamtim.“