Srce zime

34 Tajna kolibrija

Pokušavajući da ne deluje upadljivo dok je posmatrala uličicu iza svećarske radnje, Ninaeva je spustila dugu pljosnatu zelenu pletenicu na prodavčev poslužavnik i vratila ruku pod plašt, držeći ga da ga vetar ne raširi. Bio je lepši nego plašt ijednog prolaznika, ali dovoljno jednostavan da je niko ne zagleda preterano. Ali zagledali bi je da mogu da joj vide opasač. Žene koje nose dragulje ne prolaze kroz Ulicu plavog šarana, niti kupuju od uličnih prodavaca. Pošto je tu stajala dok je Ninaeva opipavala pletenicu na poslužavniku sve do u deliće, vitka žena se namrštila, ali Ninaeva je već kupila tri pletenice, dve trake i pakovanje pribadača, čisto da bi imala nekog razloga da se tu muva. Pribadače uvek za nešto posluže, ali nije znala šta će s ostatkom toga što je kupila.

Odjednom začu nekakvo komešanje niz ulicu, iz pravca osmatračnice - bio je to zvuk stražarskih čegrtaljki, sve glasniji. Stražar skoči sa osmatračnice. Prolaznici pored nje zagledaše se niz poprečnu ulicu, pa dalje niz Ulicu plavog šarana, a onda se užurbano skloniše s puta dok su stražari trčali, okrećući drvene čegrtaljke. Nije to bila jedna straža, pa ni dve ni tri, već prava poplava oklopljenih ljudi koji su trčali niz ulicu, a iz druge im se pridruživalo još više stražara. Odgurnuše prolaznike prespore da im se sklone s puta, a jedan im pade pod noge. Nisu ni usporili dok su ga gazili.Prodavačica ukrasnih pletenica prosu pola poslužavnika jureći da se skloni, a Ninaeva se jednako brzo zgrči uz jednu kamenu kuću, odmah pored te žene koja je zabezeknuto zinula. Stražari su ispunili čitavu ulicu, a njihovi arkani i štapovi štrčali su kao koplja. Gurali su je ramenima i nabijali uza zid. Prodavačica pletenica viknu kada joj se poslužavnik istrže iz ruku, ali stražari su samo gledali napred.

Kada i poslednji protrča, Ninaeva se našla desetak koraka dalje niz ulicu nego što je bila. Prodavačica je besno vikala i pretila im pesnicom. Uvređeno nameštajući izvitopereni ogrtač, Ninaeva nije nameravala samo da viče. Skoro da se rešila da...

Odjednom joj se dah u plućima zaledi. Ulični stražari, njih stotinak, odjednom su stali i počeli da se dovikuju kao da ne znaju šta će. Stali su tačno ispred obućareve radnje. O, Svetlosti, Lan. I Rand, uvek Rand, ali na prvom mestu uvek je njeno srce i duša, Lan.

Ona se natera da udahne. Stotinu ljudi. Oko struka opipa pojas ukrašen draguljima, Zdenac. U njemu je ostalo manje od polovine uskladištenog saidara, ali možda će to biti dovoljno. Moraće biti, mada još nije znala šta će s time. Nameštajući kapuljaču na glavu, krenu prema ljudima ispred obućara. Nijedan nije gledao prema njoj. Mogla bi...

Ruke je zgrabiše, pa povukoše unazad i okrenuše u suprotnom smeru. Shvati da je Kecuejn drži za jednu ruku, a Alivija za drugu, i da je žurno vode niz ulicu. Dalje od obućara. Hodajući pored Alivije, Min se sve vreme zabrinuto osvrtala. Odjednom se lecnu. „On... mislim da je pao“, prošapta. „Mislim da je u nesvesti, i da je povređen, ali ne znam koliko teško.“

„Mi mu odavde nikako nećemo pomoći, niti možemo same da mu pomognemo“, smireno reče Kecuejn. Zlatni ukrasi koji su joj visili s punđe zaljuljaše joj se u kapuljači kada je okrenula glavu i odmerila pogledom ljude pred njima. Slobodnom rukom je držala kapuljaču da joj je vetar ne zbaci s glave, pustivši da plašt vijori za njom. „Hoću da se maknemo odavde pre nego što se neki od onih momaka seti da zatraži od žena da otkriju lica. Svaka Aes Sedai koja danas bude zatečena blizu Ulice plavog šarana moraće da odgovori na nezgodna pitanja, i to sve zbog ovog deteta.“

„Pustite me!“, prasnu Ninaeva i otrgnu se od njih. Lan. Ako je Rand u nesvesti, šta je s Lanom? „Moram da se vratim i da im pomognem!“ Dve žene je zgrabiše gvozdenim hvatom. Svi pored kojih su prolazile piljili su prema obućarevoj radnji.

„Već si dovoljno učinila, glupačo jedna.“ Kecuejnin glas bio je hladan kao gvožđe. „Rekla sam ti za farmadinške čuvare. Fuj! Savetnice su se sve usplahirile i prestravile zato što si ti usmeravala tamo gde niko ne može da usmerava. Ti si kriva ako su ih stražari uhvatili.“

„Mislila sam da saidar nije bitan“ slabašnim glasom odgovori Ninaeva. „Bilo je samo malo i nije dugo trajalo. Ja... mislila sam da neće ni primetiti.“

Kecuejn je zgađeno pogleda. „Ovuda, Alivija“, reće i povuče Ninaevu za jedan ugao pored napuštene osmatračnice. Male skupine uzbuđenih ljudi stajale su svuda po ulici i žamorile. Jedan čovek je snažno mahao kao da drži arkan, a neka žena je pokazivala praznu osmatračnicu, začuđeno odmahujući glavom.

„Min, reci nešto“, zamoljaka Ninaeva. „Ne možemo ih tek tako ostaviti.“ Nije ni pokušala da se obrati Aliviji, naspram čijeg je lica Kecuejnino izgledalo meko kao paperje.

„Nemoj od mene očekivati saosećanje“, Minin tihi glas bio je leden skoro kao Kecuejnin. Kada je popreko pogledala Ninaevu, smesta je pogled ponovo skrenula na ulicu. „Preklinjala sam te da mi pomogneš da ih zaustavim, ali ti si moraia da budeš vunoglava kao oni. Sada još zavisimo od Kecuejn.“

Ninaeva šmrknu. „A šta pa ona može da uradi? Zar moram da te podsećam da su Lan i Rand iza nas i da su svakog časa sve dalje?“

„Dečko nije jedini kojeg valja naučiti pristojnom ponašanju“, promrmlja Kecuejn. „Još mi se nije izvinio, ali kazao je Verin da hoće, pa pretpostavljam da ću to za sada prihvatiti. Fuj! Taj dečko mi na glavu navlači više nevolja nego ma koja desetorica drugih koje sam u životu upoznala. Devojko, učiniću sve što mogu - a to je mnogo više nego što bi ti mogla da postigneš pokušavajući da se probiješ kroz uličnu stražu. Odsad ćeš raditi tačno šta ti kažem, ili ću reći Aliviji da sedne na tebe!“ Alivija klimnu, kao i Min.

Ninaeva se namršti. Ta žena bi trebalo da sluša nju! Svejedno, gošća prve savetnice može mnogo više od tamo neke Ninaeve al’Mera, sve i da stavi svoj prsten Velike zmije. Zbog Lana je spremna i da trpi Kecuejn.

Ali kada je pitala šta Kecuejn namerava da učini kako bi ih oslobodila, ta žena joj je odgovorila samo: „Mnogo više nego što želim, devojko, ako uopšte mogu nešto da uradim. Ali obećala sam tom dečku nešto, a ja ispunjavam obećanja. Nadam se da će to upamtiti.“ Izrečen tako ledenim glasom, takav odgovor nije ulivao sigurnost.

Rand se probudi u mraku i bolu, ležeći na leđima. Rukavice mu nisu bile na šakama i osećao je grubi ležaj pod sobom. Skinuli su mu i čizme. Rukavice mu nisu na šakama. Znaju ko je. Osećao se kao da mu je lice u modricama i sve i jedan mišić u telu boleo ga je kao da je pretučen, ali izgleda da ništa nije slomio.

Lagano ustajući, stao je da opipava duž kamenog zida pored ležaja i skoro smesta došao do ugla, a onda do vrata okovanih u grubo obrađeno gvožđe. U mraku mu prsti napipaše mali otvor, ali nije mogao da ga otvori. Ni tračak svetlosti nije se nazirao po rubovima. U njegovoj glavi, Lijus Terin zadahta. Rand nastavi dalje, pipajući uza zid. Pod mu je bio leden pod bosim nogama. Skoro smesta nalete na naredni ugao, pa na treći, gde nogom zakači nešto i to zatandrka po kamenom podu. Držeći se jednom rukom za zid, sagnu se i nađe drveno vedro. Ostavi ga tu i natera sebe da završi krug, sve do gvozdenih vrata. Skroz ukrug. Nalazio se u crnoj kutiji tri koraka dugoj i malo preko dva koraka širokoj. Diže ruku i napipa kamenu tavanicu na manje od stope iznad glave.

Zatvoren?, izusti Lijus Terin trapavo. Ponovo u kutiji. Kada su nas one žene strpale u kutiju? Moramo da pobegnemo!, zaurla. Moramo da pobegnemo!

Ne obraćajući pažnju na urlanje u svojoj glavi, Rand ustuknu od vrata sve dok se ne nađe u središtu ćelije, pa sede na pod i prekrsti noge. Bio je najdalje od zidova što je mogao, pa je u mraku pokušavao da ih zamisli kao da su još dalje, ali činilo mu se da može da ih dodirne samo ako ispruži ruke, i to ne do kraja. Osećao je kako se trese, kao da se to nečije drugo telo nezaustavljivo trese i podrhtava. Činilo mu se kao da su zidovi tu, tik uz njega, a da mu je tavanica neposredno iznad glave. Mora da se bori protiv toga, inače će poludeti kao Lijus Terin dok neko ne dođe da ga pusti. S vremenom će morati da ga puste, makar da bi ga predali onome koga Elaida pošalje po njega, ko god to bio. Koliko će meseci biti potrebno da poruka stigne do Tar Valona i da se Elaidine izaslanice vrate? Ako ima sestara odanih Elaidi bliže od Tar Valona, možda se to dogodi i ranije. Užas ga obuze kada shvati kako se nada da su te sestre bliže, da su već u gradu, da bi mogle da ga izvuku iz te kutije.

„Neću se predati!“, viknu. „Biću neumoljiv koliko moram da budem!“ U tako skučenom prostoru, glas mu je tutnjao kao grmljavina.

Moiraina je umrla zato što on nije bio dovoljno jak da uradi ono što se uraditi moralo. Njeno ime uvek je bilo na vrhu spiska urezanog u njegov mozak - spiska žena koje su zbog njega umrle. Moiraina Damodred. Svako ime na tom spisku u njemu je budilo takav jad da je zaboravljao na telesne bolove, zaboravljao na kamene zidove tik van dohvata ruke. Kolaver Saigan, koja je umrla zato što joj je on oduzeo sve što je cenila. Lija, Devica koplja iz Kosaida Čarina, koja je od njegove ruke poginula zato što ga je sledila u Šadar Logot. Džendilin, Devica Hladnih vrhova Mijagoma, koja je poginula jer je želela da ima tu čast da stražari ispred njegovih vrata. Mora da bude snažan! Jedno po jedno, prizivao je imena s tog dugog spiska, strpljivo kujući svoju dušu u vatrama bola.

Priprema je trajala duže no što se Kecuejn nadala, najviše zbog toga što je raznim ljudima morala objasniti da veliko spasavanje po uzoru na zabavljačke priče ne dolazi u obzir, i tako je noć pala pre nego što se ona zatekla kako hoda svetiljkama obasjanim hodnicima Dvorane savetnica. Hodala je spokojno, a ne užurbano. Ako požuriš, ljudi odmah pretpostave da si nestrpljiv, da su oni u prednosti nad tobom. Ako joj je ikada u životu trebalo da već na početku bude u prednosti - bilo je to noćas.

U ovo doba hodnici bi trebalo da su prazni, ali današnji događaji promenili su stvari. U plavo odeveni činovnici žurili su na sve strane, katkad zastajkujući da se zablenu u njene pratioce. Lako je moguće da nikada nisu videli četiri Aes Sedai odjednom - nije bila voljna da Ninaevu tako oslovljava sve dok ova ne položi Tri zakletve - a današnji metež zacelo je samo doprinosio njihovoj zbunjenosti što ih vide. Ali trojica koji su hodali iza njih privlačili su skoro isto toliko pogleda. Možda činovnici ne znaju šta znače njihovi crni kaputi ili oznake na visokim okovratnicima, ali bilo je veoma malo verovatno da je neko od njih u životu video da se tim hodnicima šetaju tri čoveka s mačevima za pojasom. U svakom slučaju, uz malo sreće, niko neće morati da juri da obavesti Elijs ko to dolazi da upadne na zatvoreni sastanak savetnica. Prava šteta što nije mogla da povede samo muškarce, ali čak se i Dejđin pobunila na taj predlog. Baš šteta što sve njene saputnice nisu pribrane kao Merisa i druge dve sestre.

„Ovo nikada neće upaliti“, progunđa Ninaeva, verovatno po deseti put. „Trebalo bi da već na početku snažno napadnemo!“

„Trebalo je brže da krenemo“, natmureno promrmlja Min. „Osećam ga kako se menja. Ako je ranije bio kao kamen, sada se pretvara u gvožđe! Svetlosti, šta mu to rade?“ Nju je povela samo zato što je bila veza s momkom, ali nije prestajala s izveštajima o njegovom stanju, a svaki je bio turobniji od prethodnog. Kecuejn joj nije rekla kakve su ćelije, ne pošto je devojka umalo doživela slom pričajući joj šta su mu uradile sestre koje su ga svojevremeno otele.

Kecuejn uzdahnu. Sakupila je svoju vojsku s koca i konopca, ali čak je i privremenoj vojsci potrebno da bude disciplinovana. Naročito kada je bitka pred njom. Bilo bi još gore da nije naterala one žene iz Morskog naroda da ostanu. „Ako bude potrebno, mogu da završim ovo bez vas dve“, odlučno reče. „Ne, Ninaeva, ni reč da nisi izgovorila. Taj pojas mogu da nose i Merisa ili Korela. Zato, ako ne prestanete da cvilite, reći ću Aliviji da vas vrati i da vam da razloga za kuknjavu.“ Bio je to jedini razlog zašto je povela tu čudnu divljakušu. Alivija je imala običaj da bude veoma krotka u društvu onih koje ne može da zastraši, ali prilično je zastrašujuće gledala ove dve čavke.

Glave im se kao jedna okrenuše prema zlatokosoj ženi i čavke naposletku zaćutaše, Svetlosti hvala. Zaćutale su, ali nisu prihvatale to što im se dešava. Min može da škrguće zubima koliko god hoće, ali Ninaevino durenje išlo je Kecuejn na živce. Devojka prilično obećava, ali obuka joj je previše skraćena. Njeno umeće u Lečenju graničilo se s čudotvorstvom, ali njeno znanje svega ostaloga bilo je očajno. I nije prošla kroz nauk da se ono što se mora izdržati - može izdržati. Zapravo, Kecuejn je saosećala s njom. Taj nauk nisu baš sve mogle da nauče u Kuli. Nju je, punu ponosa na svoj novi šal i svoju snagu, tome naučila skoro bezuba divljakuša u jednog kolibi u srcu Crnih brda. O, prikupila je premalu i otrcanu vojsku da bi pokušala da okrene Far Mading naglavačke.

Činovnici i glasnici dopola su ispunili predvorje Odaje savetnica, ali to su naposletku ipak samo činovnici i glasnici. Činovnici su oklevali, zvanični i zbunjeni, svaki od njih čekajući da neko drugi prvi progovori, ali glasnici u crvenim kaputima, koji su znali da nije njihovo da išta pričaju, izmakli su se preko plavih podnih pločica do zidova, a činovnici su se razišli pred njom, pri čemu se niko od njih nije usudio da bude prvi koji će otvoriti usta. Svejedno, čula je njihov zajednički preneraženi uzdah kada je otvorila jedno krilo visokih vrata izrezbarenih predstavama šake i mača.

Odaja savetnica nije bila velika. Četiri podne svetiljke s ogledalima iza njih bile su dovoljne da je obasjaju, a veliki tairenski tepih, crven, plav i zlatan, skoro je potpuno skrivao pločice na podu. Široki mermerni kamin na jednom zidu prilično je lepo grejao prostoriju, mada su staklena vrata koja su se otvarala na kolonadu napolju podrhtavala pred udarima noćnog vetra, i to dovoljno glasno da taj zvuk uguši kuckanje visokog pozlaćenog ilijanskog časovnika na kaminu. U trinaest izrezbarenih i pozlaćenih stolica - malo im je nedostajalo da budu prestolja - postavljenih u luku prema vratima, sedele su zabrinute žene.

Elijs, na čelu luka, namršti se kada ugleda Kecuejn kako predvodi svoju malu povorku u odaju. „Aes Sedai, ovaj sastanak je zatvoren za javnost“, reče, istovremeno ozbiljna i hladna. „Možda te kasnije pozovemo da nam se obratiš, ali...“

„Znaš koga držite u ćelijama“, preseče je Kecuejn.

To nije bilo pitanje, ali Elijs pokuša da se učini neveštom. „Verujem, čitav niz ljudi. Pijance na javnom mestu, razne strance uhapšene zbog tuče ili krađe, jednog čoveka iz Krajina baš danas zatočenog zbog sumnje da je umorio trojicu. Ne vodim lične beleške o hapšenjima, Kecuejn Sedai.“ Ninaeva duboko udahnu na pomen čoveka uhapšenog zbog ubistava, i oči joj zablistaše opasnim sjajem, ali imala je bar toliko mozga u glavi da zadrži jezik za zubima.

„Dakle, pokušaćete da prikrijete kako ste zarobile Ponovorođenog Zmaja“, tiho odvrati Kecuejn. Nadala se - žarko se nadala - da će Verin moći da ih privoli da odustanu od toga. Možda to još može da bude jednostavno. „Mogu vas osloboditi njega. U nizu godina suočila sam se s preko dvadeset muškaraca koji su mogli da usmeravaju. Ne bojim ga se.“

„Zahvalne smo ti na ponudi“, Elijs smesta odgovori, „ali radije ćemo se najpre obratiti Tar Valonu.“ Da bi pregovarale o ceni, htela je da kaže. Pa, biće kako biti mora. „Imaš li nešto protiv da nam kažeš kako si...“

Kecuejn je ponovo prekide. „Možda je trebalo da ranije pomenem - ovi ljudi iza mene su Aša’mani.“

Trojica stupiše napred, kako im je bilo rečeno da učine, i morala je priznati da izgledaju veoma opasno. Prosedi Damer ličio je na matorog medveda s zuboboljom, lepuškasti Džahar izgledao je kao mračni vitki leopard, a Ibenov okamenjeni pogled delovao je naročito zlokobno s njegovog mladalačkog lica. Njih trojica svakako su ostavili utisak na savetnice. Neke su se samo promeškoljile u stolicama kao da bi ustuknule, ali Sajprijen je razjapila usta, što je bilo veoma nesrećno, ako se uzmu u obzir njeni konjasti zubi. Sibejna, kose sede kao Kecuejnina, klonu u stolicu i poče da se hladi mašući vitkom šakom, a Kamira se namršti kao da će povratiti.

Elijs je bila jačeg kova, mada je obe šake pritisla iznad želuca. „Jednom sam ti kazala da su Aša’mani slobodni da borave u ovom gradu sve dok poštuju zakon. Kecuejn, mi se ne bojimo Aša’mana, premda moram reći kako sam iznenađena da te vidim u njihovom društvu. Naročito u svetlu ponude koju si upravo iznela.“

Dakle, sada je samo obična Kecuejn, je li? Ipak, duboko je žalila zbog nužnosti slamanja Elijs. Ona je dobro upravljala Far Madingom, ali možda se od noćašnjih događaja nikada neće oporaviti. „Elijs, zar si zaboravila šta se još danas desilo? Neko je usmeravao u gradu.“ Savetnice se ponovo promeškoljiše, a nekoliko njih se zabrinuto namršti.

„To je bila slučajnost.“ U Elijsinom glasu više se nisu čuli spokoj i smirenost, već gnev - a možda i malčice straha. Oči joj smrknuto zablistaše. „Možda su čuvari pogrešili. Niko od onih ispitanih nije video ništa što bi nagovestilo da...“

„Elijs, čak i ono što smatramo savršenim ima mana.“ Kecuejn povuče iz svog Zdenca, zahvatajući odmerene količine saidara. Bila je uvežbana u tome - mali zlatni kolibri nije mogao da prihvati ni izbliza koliko Ninaevin pojas. „Mane umeju da stolećima budu neprimećene pre nego što se otkriju.“ Talas Vazduha koji je izatkala beše taman dovoljan da podigne draguljima orošenu krunicu s Elijsine glave i spusti je na tepih ispred njenih nogu. „Ali kada se jednom otkriju, izgleda da mogu da ih nađu svi koji ih potraže.“

Trinaest pari zabezeknutih očiju zapilji se u krunicu. Savetnice su sve do jedne izgledale zatečeno, ukočeno i kao da ne mogu da dišu.

„Meni se čini da su te mane velike kao ambari“, izjavi Damer. „Mislim da ti to lepše stoji na glavi.“

Moć odjednom zablista oko Ninaeve i krunica polete prema Elijs, u poslednjem trenutku usporavajući da joj počine iznad prebledelog lica, mesto da je udari u glavu. Ali svetlost saidara i dalje je blistala oko devojke. Pa, neka ona iscrpi svoj Zdenac.

„Hoće...“ Elijs zastade i ovlaži usne pa nastavi, ali glas ju je izdavao. „Hoće li biti dovoljno ako ga prepustimo vama?“ Nije bilo najjasnije misli li na Kecuejn ili Aša’mane, možda čak ni njoj.

„Mislim da hoće“, spokojno odgovori Kecuejn, a Elijs klonu kao krpena lutka. Premda zaprepašćene usmeravanjem, ostale savetnice se upitno zgledaše. Pogledi poleteše prema Elijs, lica im poprimiše odlučne izraze, pa jedne drugima klimnuše. Kecuejn duboko uzdahnu. Obećala je dečku da će sve što čini biti za njegovo dobro, a ne za dobro Kule ili ikoga drugog, a sada je zarad njegovog dobra skršila jednu dobru ženu. „Elijs, veoma mi je žao“, kaza. Momče, već si namakao veliki dug, pomisli ona.