Srce zime

22 Pojavljivanje iz vazduha

Pijaca Amara bila je jedna od tri u Far Madingu na kojima je strancima bilo dozvoljeno da trguju, ali, i pored naziva, ogroman trg uopšte nije ličio na pijacu, niti je bilo tezgi i izložene robe. Nekoliko jahača na konjima, šačica zatvorenih nosiljki s nosačima u šarenim livrejama i poneka kočija navučenih zavesa na prozorima probijali su se kroz razređenu, ali živahnu gomilu kakva se mogla videti u svakom velikom gradu. Većina je bila dobro umotana u ogrtače kako bi se zaštitila od jutarnjih vetrova koji su duvali s jezera oko grada, a žurili su mnogo više zbog hladnoće negoli zbog nekog neodložnog posla. Oko tog trga, baš kao i na druge dve pijace za strance, visoke kamene kuće bankara stajale su rame uz rame s gostionicama s krovovima od škriljca u kojima su odsedali strani trgovci i četvrtastim kamenim skladištima bez prozora gde im je stajala roba, a sve to beše nagomilano pored kamenih konjušnica i kamenom ograđenih kolskih dvorišta. Far Mading je bio grad kamenih zidova i krovova od škriljca. U ovo doba godine gostionice su, u najboljem slučaju, bile tek do četvrtinc popunjene, a skladišta i kolska dvorišta još praznija. Međutim, kada dođe proleće i trgovina u potpunosti oživi, trgovci će plaćati trostruko za svaki prostor koji budu mogli da pronađu.

Na okruglom mermernom postolju na sredini trga stajala je statua Sejvion Amare, visoka dva hvata i ponosna u krznom optočenoj mermernoj odeždi, s raskošnim mermernim lancima oko vrata - oznakom njenog položaja. Mermerno lice bilo joj je ukočeno ispod mermernih dragulja na dijademi prve savetnice, a desnom rukom čvrsto je držala balčak mermernog mača, čiji se vrh odmarao između njenih stopala u papučicama, dok je na podignutoj levoj ruci prst upozorenja pokazivao ka kapiji Tira, oko tri četvrtine milje odatle. Far Mading zavisio je od trgovaca iz Tira i Ilijana i Kaemlina, ali Visoki savet bio je uvek na oprezu prema strancima i njihovim izopačenim tuđinskim običajima. Jedan ulični stražar s čeličnom kapom, u kožnom kaputu opšivenom četvrtastim metalnim pločama i sa zlatnom rukom na levom ramenu stajao je ispod statue, dugačkom gipkom šibom rasterujući crnokrile sive golubove. Sejvion Amara bila je jedna od tri najpoštovanije žene u istoriji Far Madinga, mada je, dalje od obala jezera, to malo kome bilo poznato. Dvojica iz tog grada bila su pomenuta u svakoj istoriji sveta; mada se grad, kada je jedan rođen u njemu, zvao Aren Mador, a Fel Morejna kad se rodio drugi, Far Mading se grozničavo trudio da zaboravi i Raolina Protivmračnog i Jurijana Kamenolukog. Na neki način, ova dvojica su i bila razlog zbog kog se Rand obreo u Far Madingu.

Dok je prolazio, nekoliko ljudi na Amari pogledalo je ka njemu, ali se niko nije dvaput obazro. Zbog njegovih plavih očiju i kose podsečene do ramena, bilo je dovoljno jasno da je stranac. Ovdašnji muškarci imali su kosu ponekad dugu sve do pojasa, ili uvezanu ili pričvršćenu kopčom na potiljku. Mada, njegova smeđa vuna bila je neupadljiva, ništa bolja od onoga što bi nosio umereno uspešan trgovac, a nije bio ni jedini bez ogrtača, i pored jezerskih vetrova. Većina ostalih bili su Kandorci s račvastim bradama, ili iz Arafela, sa zvončićima na pletenicama, ili Saladejci orlovskog nosa - muškarci i žene koji su ovakvo vreme smatrali blagim u poređenju sa zimom u Krajinama, mada ništa na njemu nije govorilo da i sam nije iz Krajina. Što se njega ticalo, on je jednostavno odbijao da ga zima dotiče, nije obraćao pažnju na nju, kao što ne bi mario ni za zujanje muve. Ogrtač bi mu mogao zasmetati, ako bude imao prilike da dela.

Za promenu, čak ni visinom nije privlačio pažnju. U Far Madingu bilo je podosta visokih muškaraca, a neki od njih bili su i meštani. Sam Mejnil Rohajd bio je niži od Randa samo za šaku ili čak manje. Rand se držao prilično iza tog čoveka, puštajući ljude i nosiljke da se uguraju između njih, ponekad čak potpuno da mu skriju plen. S kosom obojenom biljkama koje mu je Ninaeva obezbedila, sumnjao je da bi ga Aša’man izdajnik prepoznao čak i kad bi se okrenuo. Što se njega ticalo, nije bio zabrinut da će izgubiti Rohajda. Većina meštana beše u odeći sumornih boja, s nešto šarenijim vezom na grudima i ramenima i možda ukrašenom kopčom za kosu, ako su bili uspešniji, dok su strani trgovci više voleli ozbiljniju, neupadljiviju odeću, kako ne bi delovali suviše imućno, a njihovi stražari i vozači odevali su se u grubu vunu. Rohajdov jarkocrveni svileni kaputić padao je u oči. Grabio je preko trga kao da je kralj, jedne ruke lako naslonjene na balčak mača, dok je krznom opšiven ogrtač lepršao za njim na vetru. Bio je budala. Taj ogrtač koji je lepršao, kao i mač, privlačili su poglede. Njegovi uvošteni i uvijeni brkovi svrstavali su ga među Muranđane, koji bi trebalo da drhte od hladnoće kao sva normalna ljudska bića, a taj mač ... Uobraženi gusan, budala.

Ti si budala, kad si došao na ovo mesto, divlje je u njegovoj glavi soptao Lijus Terin. Ludilo! Ludilo! Moramo da pobegnemo. Moramo!

Ne obraćajući pažnju na glas, Rand bolje navuče svoje pripijene rukavice, pa nastavi ujednačenim korakom za Rohajdom. Veliki broj uličnih stražara na trgu posmatrao je tog čoveka. Stranci su se smatrali izazivačima nevolja usijanim glavama, a Muranđani su bili na glasu kao naprasiti. Stranac s mačem je uvek privlačio pažnju stražara. Randu je bilo drago što je bio odlučio da svoj ostavi u gostionici, s Min. Osećao ju je ugneždenu u malom mozgu jače nego Elejnu ili Avijendu ili Alanu. Ovih drugih jedva da je bio svestan. Min kao da je bila živa u njemu.

Dok je Rohajd napuštao Amaru, žureći dublje u grad, jata golubova dizala su se s krovova, ali umesto da se nepogrešivo vinu prema nebu, ptice su se sudarale, a neke su se, lepršajući krilima, prevrtale u vazduhu i padale na pločnik. Ljudi su soptali, uključujući i ulične stražare, koji su trenutak ranije tako napeto piljili u Rohajda. Čovek se nije okrenuo da pogleda, ali i da ih je video ne bi bilo bitno. Znao je da je Rand u gradu iako nije video uticaj ta’verena, inače ne bi bio ovde.

Prateći Rohajda u Ulicu uživanja - što su u stvari bile dve široke, prave ulice razdvojene ravnomernim nizom drveća sive kore, bez lišća - Rand se osmehnu. Rohajd i njegovi prijatelji verovatno su smatrali da su veoma pametni. Možda su našli kartu severnih Ravnica Maredo, okrenutu naglavačke u pregradi u Kamenu Tira, ili knjigu o gradovima na jugu stavljenu na pogrešnu policu u biblioteci palate Aesdejšer u Čačinu, ili neki od drugih nagoveštaja koje je ostavio za sobom. Sitne greške kakve bi napravio čovek koji se žuri, ali su dve ili tri zajedno tvorile strelu koja je upirala na Far Mading. Rohajd i ostali brzo su to uočili, brže nego što je očekivao, ili su imali pomoć da im ukaže na to, Kako god bilo, to sad nije bilo važno.

Nije bio siguran zbog čega je Muranđanin došao pre ostalih, ali znao je da će mu se pridružiti, Torval i Dašiva, Gedvin i Kismen, da bi pokušali da završe ono što su zabrljali u Kairhijenu. Šteta što niko od Izgubljenih nije bio toliko budalast da dođe ovamo, za njim. Jednostavno će poslati nekog drugog. Želeo je da ubije Rohajda pre nego što ostali pristignu, ako bude mogao. Čak i ovde, gde su svi bili na ravnoj nozi, bilo je najbolje ne igrati se glavom previše. Dva dana se Rohajd u Far Madingu otvoreno raspitivao o visokom crvenokosom muškarcu, šepureći se kao da nema nikakvih briga na svetu. Taj čovek je video mnoge koji su manje ili više odgovarali njegovom opisu, ali on je još uvek sebe smatrao lovcem a ne lovinom.

Doveo si nas ovamo da umremo!, zajauka Lijus Terin. Biti ovde jednako je loše kao i smrt!

Rand se neprijatno strese. Slagao se s glasom u vezi s ovim poslednjim. Biće mu drago koliko i Lijusu Terinu da ode odavde. Ali ponekad se jedino moglo birati između lošeg i goreg. Rohajd je bio pred njim, gotovo nadohvat ruke. To je bilo sve što je sada bilo bitno.

Sive kamene radnje i krčme u Ulici uživanja menjale su se kako je Rand zalazio dalje od pijace Amara. Umesto limara dođoše filigranari, a onda filigranare zameniše zlatari. Krojačice i krojači izlagali su vezenu svilu i brokat umesto vunenih tkanina. Kočije koje su jurile pločnicima sada su imale lakirane grbove na vratima i po četiri ili šest konja slične veličine i boje, a bilo je i više jahača na prvoklasnim tairenskim ždrepcima ili jednako dobrim životinjama. Nosiljke, s nosačima u trku, postale su česte gotovo koliko i pešaci, a među pešacima su vlasnici radnji u kaputima ili haljinama gusto vezenim preko grudi i ramena bili u manjini naspram onih u livrejama šarenim koliko i one nosača nosiljki. Vrlo često su kopče za kosu muškaraca krasili parčići obojenog stakla, a ponekad i biseri ili vredniji dragulji, mada je malo muškaraca čije su žene mogle da priušte dragulje išlo pešice. Samo je hladan vetar bio isti, i on i ulični stražari koji su kružili u trojkama, očima tražeći neprilike. Nije ih bilo tako mnogo kao na pijacama za strance, ali čim bi se jedna patrola izgubila iz vida, pojavila bi se druga, a gde god se neka ulica šira od običnog prolaza ukrštala sa Ulicom uživanja, stajala je kamena osmatračnica s dva stažara u podnožju, za slučaj da čovek na vrhu primeti neku nevolju. U Far Madingu su veoma pazili na očuvanje mira.

Rand se namršti kada Rohajd nastavi dalje istom ulicom. Je li moguće da ide ka Trgu savetnica, u sredini ostrva? Tamo nije bilo ničeg osim Dvorane savetnica, spomenika od pre više od pet stotina godina, kada je Far Mading bio glavni grad Maredoa, i računovodstava najbogatijih žena u gradu. U Far Madingu, bogat muškarac bio je onaj kome je žena davala visoku apanažu ili zbrinut udovac. Možda je Rohajd išao da se sastane s Prijateljima Mraka. Ali ako je tako, zbog čega je čekao do sad?

Odjednom ga obuze talas mučnine; za trenutak mu pred oči iskoči jedno sumorno lice, a on se zatetura, oslonivši se na jednog prolaznika. Viši od samog Randa, u jarkozelenoj livreji, plavokosi čovek premesti korpu koju je nosio i nežno podupre Randa. Dug, izbrazdan ožiljak spuštao mu se niz lice potamnelo od sunca. Pognuvši glavu, Rand promrmlja izvinjenje požuri dalje.

Ispravivši se, Rand opsova ispod glasa.

Već si ih uništio, prošaputa Lijus Terin u njegovoj glavi. Sad moraš da uništiš neko drugog, i to nije prerano. Koliko njih ćemo morati da ubijemo pre nego što se sve završi, pitam se ...

Zaćuti!, besno pomisli Rand, ali hroptav, prezriv smeh beše jedini odgovor koji je dobio. Nije ga uznemirio susret sa Aijelom. Otkada je stigao u Far Mading, mnogo ih je video. Zbog nečega su stotine Aijela, koji su pobegli kada su saznali istinu o svojoj istoriji, završile ovde, pokušavajuči da prate Put lista, kada nisu imali pojma šta to uključuje osim da bi to značilo da su doživotni gai’šaini. Nije bio čak ni zabrinut zbog vrtoglavice, ili toga čije je to lice nazreo kada ga je stresla. Pred njim se jedna kočija, koju je vuklo šest sivaca, probijala kroz reku nosiljki i užurbanih ljudi u livrejama, a ljudi i žene su hitro ulazili u radnje ili izlazili iz njih, ali nigde nije bilo ni naznake crvenog kaputa. On besno udari pesnicom u rukavici po drugom dlanu.

Bilo bi idiotski slepo nastaviti dalje. Mogao bi natrčati pravo na tog čoveka, ili bi ga mogli videti. Za sada, Rohajd misli kako Rand ne zna da je on u gradu, što je bila prednost, suviše bitna da bi se ispustila. Znao je gde je Rohajd odseo - u jednoj od gostionica gde su odsedali stranci. Može da se muva oko nje sutra i da sačeka novu priliku. Možda preko noći i ostali stignu. Činilo mu se da bi mogao ubiti bilo koju dvojicu zajedno, možda čak i petoricu, ali se to nije moglo učini u tišini. Protiv petorice bi bio ranjen, a u najboljem slučaju bi morao da ostavi svoj mač, što bi vrlo nerado učinio. To je bio poklon od Avijende. U najgorem ...

Treptaj krznom oivičenog ogrtača privuče mu pogled, lepršajući na vetru dok je nestajao iza ugla pred njim, a on potrča ka njemu. Stražari pored osmatračnice se ispraviše, pri čemu je čovek na vrhu skinuo čegrtaljku s pojasa. Jedan od onih u podnožju odvaga svoju dugu toljagu, dok drugi podiže hvataljku naslonjenu na stepenice osmatračnice. Njen račvasti kraj bio je napravljen da zakači i zadrži ruku ili nogu ili vrat, a sama motka bila je okovana gvožđem, te ju je to obezbeđivalo od svakog mača ili sekire. Pažljivo su ga posmatrali oštrim okom.

On im klimnu glavom i osmehnu se, a onda napadno proviri niz ulicu, posmatrajući ljude u njoj. Nije lopov koji trči, samo čovek koji pokušava nekoga da stigne. Toljaga se vrati na kuku o pojasu, hvataljka na stepenice. Nije ponovo pogledao ka stražarima. Pred sobom je ugledao nagoveštaj ogrtača, možda i crvenog kaputa, dok je onaj koji ih je nosio skretao u drugu ulicu.

Podižuči ruku kao da nekog pozdravlja, Rand požuri za čovekom, provlačeći se između ljudi i kolica uličnih prodavaca. Drugi, koji su na poslužavnicima nudili igle i pribadače ili češljeve, pokušaše povicima da privuku njegovu, ili bilo čiju pažnju. Ovde je malo ko nosio vez, a jednostavno kanapče kojim su muškarci vezivali kosu bilo je mnogo uobičajenije nego čak i najjednostavnija kopča. Ove ulice su, u najboljem slučaju, bile pretrpane i krive - rasuto šarenilo jeftinih gostionica i uskih kamenih stambenih zgrada s tri ili četiri sprata koje su se nadnosile iznad mesarskih ili voskarskih radnji, ili berbernica, limara ili lončara ili bačvara. Kočija ne bi mogla da prođe ovuda, a nije bilo ni nosiljki ni jahača, tek šačica livrejisanih slugu koji su, noseći korpe, išli svojim poslom, žurno, s visine merkajući sve oko sebe osim uličnih stražara. Patrola i osmatračnica je bilo čak i ovde.

Konačno se dovoljno približio da bi jasno video čoveka koga je pratio. Rohajd je konačno pokazao dovoljno razuma da se uvije u ogrtač i skrije svoj crveni kaput i beskorisni mač, ali nije bilo sumnje u to ko je on. Uistinu, činilo se kako sada pokušava da ni najmanje ne upada u oči, šunjajući se ivicom ulice dok se ramenom češao o izloge radnji. Iznenada je kradom pogledao oko sebe pa se izgubio u prolazu izmedu majušne korpare i gostionice s toliko prljavom oznakom da joj je ime bilo potpuno nečitko. Rand se gotovo iskezi; nije gubio vreme da požuri za njim. Nije bilo nikakvih uličnih stražara niti osmatračnica u uličicama i prolazima Far Madinga.

Ti su prolazi bili još izuvijaniji nego ulice koje je Rand upravo napustio, čineći sopstveni splet kroz unutrašnjost svakog dela grada, a Rohajd je već bio nestao s vidika, no Rand je mogao da mu čuje čizme kako odzvanjaju na vlažnom, prljavom kamenju. Zvuk se odbijao i umnogostručavao između kamenih zidova bez prozora sve dok je jedva mogao da razazna odakle dopire, ali on je pratio, trčeći kroz prolaze tek dovoljno široke da dva čoveka idu naporedo. Ako su bili prijatelji. Zbog čega je Rohajd došao u ovaj lavirint? Kuda god da se uputio, želeo je brzo da stigne. Ali nije mogao znati kako da koristi prolaze da bi s jednog stigao na drugo mesto.

Odjednom Rand shvati da čuje samo sopstvene korake i zaustavi se u mestu. Tišina. S mesta gde je stajao, mogao je da vidi još uzanih prolaza kako se račvaju iz ovog u kome je bio. Jedva dišući, naprezao je sluh. Tišina. Gotovo je odlučio da se okrene na drugu stranu. A onda je čuo udaljeno čangrljanje iz najbližeg prolaza, kao da je neko slučajno u prolazu šutnuo kamen o kameni zid. Bolje da ubije tog čoveka i da završi s tim.

Rand skrenu iza ugla u prolaz i otkri Rohajda koji ga je čekao.

Muranđanin je bio ponovo zabacio ogrtač, a obe šake je držao na balčaku mača. Mirovna veza Far Madinga isplela je mrežu od tanke žice oko korica i balčaka. Krasio ga je sitan, znalački osmeh. „Bilo te je lako namamiti, poput goluba“, reče počevši da izvlači mač. Žice su bile isečene, a potom ponovo pričvršćene tako da su na prvi pogled delovale netaknuto. „Beži, ukoliko želiš.“

Rand nije pobegao. Umesto toga, on iskorači, naglo spustivši levi dlan na balčak Rohajdovog mača, koji je još uvek bio upola u koricama. Čoveku se oči razrogačiše od iznenađenja, ali on još uvek nije shvatao da ga je to što je zastao kako bi se naslađivao već ubilo. On se povuče unazad, pokušavajući da stvori mesta da bi izvukao mač do kraja, ali Rand ga je glatko sledio, držeći mu mač zarobljen, pa se okrenu iz bokova, jako zabijajući skupljenu pesnicu u grlo Rohajdu. Hrskavica glasno krcnu, a otpadnik zaboravi da je hteo ikoga da ubije. Teturajući se unazad, raskolačenih očiju koje su piljile u prazno, on je držao obe šake na grlu i očajnički pokušavao da udahne vazduh kroz uništeni dušnik.

Rand se već pokrenuo da zada ubitačni udarac, ispod grudne kosti, kada iza sebe začu šapat zvuka, i iznenada je Rohajdovo naslađivanje dobilo novo značenje. Okrenuvši Rohajda, Rand se baci na zemlju preko njega. Metal kojim se bilo jako zamahnulo odbi se od kamenog zida odzvanjajući, a neki čovek opsova. Dočepavši Rohajdov mač, Rand dopusti da mu se pad pretvori u kotrljanje, izvlačeći sečivo dok se prevrtao preko ramena. Rohajd ispusti visok, prodoran krik dok se Rand dizao u polučučanj okrenut u pravcu odakle je došao.

Rejfer Kismen je stajao otvorenih usta piljeći u Rohajda, a sečivo kojim je nameravao da probode Randa ostalo je u Rohajdovim grudima. Muranđaninu se krv penušala na usnama, petama se upro u zemlju, a krvavim šakama je držao sečivo kao da pokušava da ga izgura iz sebe. Osrednje visine i bled za jednog Tairenca, Kismen je bio odeven jednostavno, kao i Rand, osim što je imao i pojas za mač. Skrivajući ga ispod svog ogrtača, mogao je da se kreće bilo kuda po Far Madingu a da ne bude primećen.

Njegova zbunjenost trajala je samo trenutak. Dok se Rand podizao, spreman, obema šakama držeći mač, Kismen trzajem oslobodi sopstveno sečivo i više i ne pogleda ka svom sadrugu koji se grčio. Dok je šake napeto pomerao po dugom balčaku maća, posmatrao je Randa. Nije bilo sumnje da je bio jedan od onih koji su se toliko ponosili što mogu da koriste Moć kao oružje da su prezreli učenje mačevanja. Rand nije. Rohajd se trznu poslednji put i ukoči se, očiju uprtih u nebo.

„Vreme da se urnre“, tiho reče Rand, ali dok je kretao napred, negde iza Tairenca začu se čegrtaljka, neprekidno zvečeći, a potom se oglasi još jedna. Ulični stražari.

„Odvešće nas obojicu“, prosikta Kismen, zvučeći grozničavo. „Ako nas nađu pored leša, obojicu će obesiti! Znaš da hoće!“

Bio je u pravu, bar što se toga ticalo. Ako ih stražari tu pronađu, obojica će završiti u ćelijama ispod Dvorane savetnica. Začu se još čegrtaljki; približavale su se. Stražari mora da su primetili kako se tri čoveka, jedan po jedan, provlače u isti prolaz. Možda su čak videli i Kismenov mač. Nevoljno, Rand klimnu glavom.

Tairenac se pažljivo povlačio, a kada je shvatio kako Rand ne pokušava da ga prati, on vrati mač u korice, pa divlje potrča dok je tamni ogrtač lepršao za njim.

Rand baci mač koji je bio pokupio nazad na Rohajdovo telo, pa potrča na drugu stranu. U tom pravcu još uvek se nisu čule čegrtaljke. Uz malo sreće, mogao bi da izađe nazad na ulice i umeša se u gomilu pre nego što ga vide. On je imao druge strahove, pored omče. Skidanje rukavica, zmajevi koje je imao na rukama - bilo bi to dovoljno da spreči njegovo vešanje, u to je bio siguran. Međutim, savetnice su objavile kako prihvataju onaj čudni proglas koji je Elaida izdala. Kada bi se našao u ćeliji, ostao bi u njoj dok Bela kula ne pošalje po njega. Trčao je najbrže što je mogao.

Umešavši se u gomilu na ulici, Kismen ispusti težak uzdah olakšanja kada trojica uličnih stražara utrčaše u prolaz odakle je upravo bio izašao. Privijajući ogrtač uza se da bi sakrio korice i mač u njima, kretao se sa ostalima, ništa brže od drugih, a sporije od nekih. Ništa što bi privuklo pažnju stražara. Dvojica ga prođoše noseći zatvorenika uguranog u ogroman džak okačen o motku koju su nosili preko ramena. Čoveku je samo glava virila, oči su mu bile divlje i šibale su uokolo. Kismen se strese. Spržilo mu oči, to je mogao biti on! On!

Pre svega je bio budala što je pustio Rohajda da ga nagovori na to. Trebalo je da sačekaju dok svi pristignu, ušunjavajući se jedan po jedan u grad kako ne bi bili primećeni. Rohajd je želeo slavu, da bude onaj koji je ubio al’Tora; Muranđanin je izgarao od čežnje da dokaže kako je bolji muškarac od al’Tora. Sad je zbog toga bio mrtav, a malo je trebalo da i Rejfer Kismen završi s njim, a Kismen je zbog toga bio besan. On je želeo moć, mnogo više nego slavu, možda da iz Kamena vlada Tirom. Možda i više. Želeo je da živi zauvek. Tako su mu obećali; to mu sleduje. Deo njegovog besa poticao je od toga što nije bio siguran da li bi zaista trebalo da ubiju al’Tora. Veliki gospodar je znao da on to želi - neće moći mirno da spava sve dok taj čovek ne bude mrtav i pokopan! - a ipak ...

„Ubijte ga“, naredio je M’Hejl pre nego što ih je poslao u Kairhijen, ali bio je nezadovoljan što su ih otkrili koliko i što nisu uspeli. Far Mading bio im je poslednja prilika; to je bilo jasno kao uglačani mesing. Dašiva je naprosto nestao. Kismen nije znao je li pobegao ili ga je M’Hejl ubio, a nije ga ni bilo briga.

„Ubijte ga“, malo kasnije je zapovedio Demandred, ali dodao je i da bi bilo bolje da ih sve pobiju pre nego da ih ponovo otkriju. Niko, čak ni M’Hejl, kao da nije znao za Taimova naređenja.

A još kasnije, Moridin je bio rekao: „Ubijte ga ako morate, ali pre svega donesite mi sve što poseduje. Tako ćete se iskupiti za prethodne omaške.“ Taj je čovek tvrdio kako je jedan od Izabranih, a niko nije bio toliko lud da kaže nešto takvo, osim ako je to bila istina, a opet, činilo se da su mu al’Torove stvari važnije nego njegova smrt, da je ubistvo samo nezgoda i da nije stvarno neophodno.

Njih dvojica bili su jedini Izabrani koje je Kismen ikada susreo, ali i od njih ga je bolela glava. Bili su gori od Kairhijenjana. Sumnjao je da bi ono što su ostavili nedorečeno moglo ubiti čoveka brže nego potpisano naređenje Velikog gospodara. Pa, kada Torval i Gedvin budu stigli, moći će da raspetljaju ...

Odjednom ga nešto ubode u desnu ruku, i on zapanjeno pogleda u krvavu mrlju koja mu se širila niz ogrtač. To nije ličilo na duboku posekotinu, a nijedan secikesa ne bi ga posekao po mišici.

„On je moj“, prošaputa neko iza njega, ali kada se okrenuo, tu je bila samo gomila na ulici, i svako je išao za svojim poslom. Nekoliko njih koji su primetili tamnu mrlju na njegovom ogrtaču, brzo skrenuše pogled. Na ovom mestu niko nije želeo da bude povezan ni s najmanjom grubošću. Bili su dobro uvežbani da ne primećuju ono što ne žele da vide.

Rana je damarala, pekla ga je jače nego u početku. Pustivši ogrtač da leprša, Kismen pritisnu levu ruku preko krvavog, prorezanog rukava. Činilo mu se da mu je ruka na dodir natekla, i vrela. Iznenada se s užasom zapiljio u desnicu, buljio dok je crnela i postajala podbula kao nedelju dana star leš.

Grozničavo je potrčao, gurajući ljude da mu se sklone s puta, obarajući ih. Nije znao šta mu se događa, kako je to izveđeno, ali bio je siguran kako će se završiti. Osim ako ne bude uspeo da izađe iz grada, dalje od jezera, gore, do brda. Onda bi imao priliku. Konj. Trebao mu je konj! Mora dobiti priliku. Bilo mu je obećano da će večito živeti! Sve što je video bili su pešaci, a oni su se razilazili pred njegovim jurišom. Učinilo mu se da čuje čegrtaljke stražara, ali to je mogla biti i krv koja mu je bubnjala u ušima. Sve se smrkavalo. Nešto ga jako udari u lice i znao je da je pao. Poslednja pomisao bila mu je da je jedan od Izabranih odlučio da ga kazni, ali zbog čega, nije znao.

Samo je nekoliko ljudi sedelo oko okruglih stolova u trpezariji Krune Mareda kada je Rand ušao. I pored veličanstvenog imena, to je bila skromna gostionica, s dvadesetak soba na dva sprata. Zemljani zidovi trpezarije bili su okrečeni u žuto, a muškarci, koji su služili oko stolova, nosili su duge žute kecelje. Zahvaljujući kamenim ognjištima na obe strane, u prostoriji je bilo znatno toplije nego što je bilo napolju. Zasuni su bili zatvoreni, ali lampe po zidovima smanjivale su zamračenost. Mirisi koji su navirali iz kuhinje obećavali su ukusan podnevni obrok: ribu iz jezera. Randu bi bilo žao da ga je propustio. Kuhinja u Kruni Mareda bila je veoma dobra.

Video je Lana kako sedi sam za stolom pored zida. Kožna upletena traka kojom je pridržavao kosu privlačila je poglede, ali on je odbijao da prestane da nosi handori čak i nakratko. Susreo je Randov pogled, a kada Rand pokaza glavom ka stepenicama u zadnjem delu prostorije, nije gubio vreme na ispitivačke poglede; jednostavno je spustio pehar s vinom, ustao i krenuo ka stepenicama. Čak i naoružan samo malim nožem o pojasu, delovao je opasno, ali ništa nije moglo da se učini ni u vezi s tim. Nekolicina muškaraca koji su sedeli za stolovima baciše pogled na Randa, ali zbog nečega brzo skrenuše pogled kada mu videše oči.

Rand se zaustavi blizu kuhinje, pred vratima ženske sobe. Muškarcima nije bio dozvoljen pristup u nju. Izuzimajući nekoliko cvetova naslikanih na žutim zidovima, ženska soba nije bila mnogo doteranija od trpezarije, mada su i stajaće lampe u njoj bile obojene u žuto, kao i oplata kamina. Žute kecelje žena koje su posluživale nisu se razlikovale od onih kakve su imali muškarci u trpezariji. Gazdarica Nalera, vitka, seda gostioničarka, delila je sto s Min, Ninaevom i Alivijom, a sve su ćaskale i smejale se dok su pile čaj.

Randu se vilica ukoči kada je video bivšu damane. Ninaeva je tvrdila da je žena uporno tražila da pođe s njima, ali on nekako nije verovao da iko može išta „uporno da traži“ od Ninaeve. Ona je, zbog nekih tajnih razloga, želela da Alivija krene s njima. Čudno se ponašala, kao da se trudi koliko god može da postane Aes Sedai, još otkada se vratio s njom pošto je napustio Elejnu. Sve tri žene usvojile su haljine visokih okovratnka kakve su se nosile u Far Madingu, gusto prekrivene vezom s motivom ptica i cveća na prednjem delu i ramenima, sve do brade, mada je Ninaeva povremeno gunđala zbog njih. Nema sumnje, njoj bi više odgovarala prosta vunena haljina iz Dve Reke nego ovdašnje, mekše tkanine. S druge strane, kao da joj crvena tačka ki’saina na čelu nije bila dovoljna da privuče svaki pogled, bila se nakitila draguljima kao da ide na kraljevski prijem - jednim tankim zlatnim pojasom i dugom ogrlicom i bezbrojnim narukvicama, od kojih su sve sem jedne bile ukrašene jasnoplavim safirima i nekim uglačanim zelenim kamenjem koje nije poznavao, a na svakom prstu desne ruke imala je po jedan prsten koji im je odgovarao. Njen prsten Velike zmije bio je nekuda sklonjen kako ne bi privlačio pažnju, ali ostatak je privlačio deset puta više. Mnogi ljudi ne bi prepoznali prsten Aes Sedai na prvi pogled, ali svako je mogao da vidi novac u tom nakitu.

Rand se nakašlja i pognu glavu. „Suprugo, treba da porazgovaram s tobom tamo gore“, rekao je, setivši se u poslednjem trenutku da doda: „Ako ti to odgovara.“ Nije mogao drugačije da joj kaže koliko je to hitno, ne ako je želeo da održi pristojnost, ali se nadao da se neće razvlačiti. Mogle bi, makar samo zato da pokažu gostioničarki kako nisu bile već pripravne za njegov poziv. Zbog nečega su ljudi u Far Madingu izgleda stvarno verovali da strane žene skaču čim im njihovi muškarci to nalože.

Min se okrete u stolici da mu se iskezi, kao što je činila svaki put kada bi je nazvao suprugom. Osećao ju je u glavi, toplu i očaravajuću, iznenada vrcavu od razdraganosti. Nju je cela ova situacija u Far Madingu veoma zabavljala. Ne skidajući oči s njega, nagla se ka gazdarici Naleri pa joj je nešto tiho rekla, zbog čega se starija žena zacenila od smeha a Ninaeva dobila bolan izraz lica.

Alivija ustade, ni najmanje ne izgledajući kao pokorna žena kakvu je, prisećao se, predao Taimu. Sve te uhvaćene sul’dam i damane bile su teret koga je samo želeo da se oslobodi, ništa više. U njenoj zlatnoj kosi bilo je sedih pramenova, a oko uglova očiju i sitnih bora, ali te su oči sada bile vatrene. „Pa?“, rastegla je, buljeći u Ninaevu, ali nekako joj je uspelo da ta reč zvuči i kao kritika i kao zapoved.

Ninaeva se iskezi na ženu, i mnogo vremena joj je trebalo dok je ustala i ispravila suknje, ali bar se podigla.

Rand više nije čekao, nego je požurio uz stepenice. Lan ga je čekao na vrhu, sklonivši se s vidika onima u trpezariji ispod. Tiho, Rand mu podnese ogoljen izveštaj o onome što se dogodilo. Lanovo okamenjeno lice nije se menjalo.

„Bar je jedan od njih sređen", rekao je okrenuvši se ka sobi koju je delio s Ninaevom. „Pripremiću naše stvari.“

Rand je već bio u sobi koju je delio s Min, brzo vadeći njihovu odeću iz visokog ormana i gurajući je kako god je mogao u bisage, kada ona konačno uđe u sobu. Pratile su je Ninaeva i Alivija.

„Svetlosti, uništićeš nam stvari!", uzviknu Min, odgurnuvši ga od bisaga. Počela je da vadi odeću i da je uredno slaže po krevetu pored njegovog mirovezanog mača. „Zašto se pakujemo?“, upitala je, ali nije mu dala priliku i da joj odgovori. „Gazdarica Nalera kaže da se ne bi toliko durio kada bih te išibala svakog jutra“, rekla je smejući se dok je rastresala jedan od kaputića koje ovde nije nosila. Bio joj je rekao da će joj kupiti nove, ali ona je odbila da ostavi vezene kaputiće i čakšire za sobom. „Rekla sam joj da ću razmisliti o tome. Veoma joj se dopada Lan.“ Iznenada ona progovori visokim glasom, oponašajući gostioničarku. „Urednog muškarca, koji se pristojno ponaša, treba ceniti mnogo više nego neko slatko lice, uvek kažem.“

Ninaeva prezrivo šmrknu. „Ko želi muškarca koji skače kroz obruč kako god žena želi?“ Rand je buljio u nju, a Min je zinula. To je bilo upravo ono što je Ninaeva radila Lanu, a Rand nikako nije razumeo kako taj čovek to podnosi.

„Previše razmišljaš o muškarcima, Ninaeva“, razvuče Alivija. Ninaeva se namršti, ali umesto da išta kaže, samo je stajala na istom mestu poigravajući se jednom od svojih narukvica - čudnim komadom nakita s pljosnatim zlatnim lančićima koji su se spuštali nadlanicom njene leve ruke do prstenja na sva četiri prsta. Starija žena odmahivala je glavom kao da je razočarana što je nije podbola.

„Pakujem se jer moramo da idemo, i to brzo“, užurbano progovori Rand. Možda Ninaeva u ovom trenutku ćuti, koliko god to bilo čudno, ali ako joj lice potamni još samo malo, počeće da vuče pletenicu i da se dere toliko da joj niko satima neće moći oduzeti reč.

Pre nego što je i završio sa istim izveštajem koji je podneo Lanu, Min prestade da slaže stvari i poče da prebacuje svoje knjige u drugi sepet, toliko žureći da ih nije čak ni umotavala u ogrtače, što je obično radila. Druge dve žene stajale su piljeći u njega kao da ga nikada ranije nisu videle. Za slučaj da ne shvataju brzo kao Min, on nestrpljivo dodade: „Rohajd i Kismen sačekali su me u zasedi. Znali su da stižem za njima. Kismen se izvukao. Ako zna ovu gostionicu, on ili Dašiva ili Gedvin ili Torval ili svi zajedno mogu se pojaviti ovde, možda za dva ili tri dana, a možda kroz sat ili tako nešto.“

„Shvatam“, reče Ninaeva i dalje buljeći u njega. U njenom glasu nije bilo vreline; buni li se samo reda radi? „Ako hoćeš da požuriš, pomozi Min umesto što stojiš tu kao neki vunoglavi tupavko.“ Još trenutak je piljila u njega, a onda je odmahnula glavom i izašla.

Alivija zastade, iako je krenula za njom, pa pokaza zube Randu. Ne, kod nje više nije bilo ničeg pokornog. „Tako si mogao da pogineš", reče mu s neodobravanjem. „Imaš previše toga da učiniš da bi dopustio da te tek tako ubiju. Moraš nam dopustiti da ti pomognemo.“

On se mrštio na vrata koja su se zatvorila za njom. „Jesi li imala ikakva viđenja o njoj, Min?“

„Sve vreme, ali ne od one vrste na koju misliš, ništa što bih razumela.“ Nabrala je nos uzevši jednu od knjiga i stavljajuči je sa strane. Malo je verovatno da bi ona ostavila ijednu knjigu iz svoje već pozamašne biblioteke. Nema sumnje, tu je nameravala da ponese i da počne da je čita prvom prilikom. Provodila je sate nosa zabodenog u knjige. „Rande“, polako je progovorila, „ti si sve to uradio, ubio si jednog čoveka i suočio si se s drugim i ... Rande, ja nisam osetila ništa. Preko veze, mislim. Ni strah, ni ljutnju. Čak ni zabrinutost! Ništa.“

„Nisam bio ljut na njega.“ Odmahujući glavom, on ponovo poče da gura odeću u bisage. „Samo je trebalo da bude ubijen, to je sve. A zbog čega bih se plašio?“

„O“, reče piskavo. „Razumem.“ Ponovo se nagla nad knjige. Veza se potpuno umirila, kao da je bila duboko u mislima, ali jedna uznemirena nit puzala je kroz tu smirenost.

„Min, obećavam ti da neću dopustiti da ti se išta dogodi.“ Nije znao hoće li moći da održi to obećanje, ali nameravao je da pokuša.

Ona mu se osmehnu, i gotovo da se glasno nasmejala. Svetlosti, bila je tako lepa. „Znam to, Rande. A ja neću dopustiti da se tebi bilo šta dogodi.“ Ljubav obasja vezu i poteče njome, poput podnevnog sunca. „Međutim, Alivija je u pravu. Moraš nam dopustiti da ti nekako pomognemo. Ako budeš dobro opisao te momke, možda bismo mogle da se raspitamo. Sasvim sigurno ne možeš sam da pretražiš ceo grad.“

Mi smo mrtvaci, promrmlja Lijus Terin. Mrtvaci bi trebalo da su tihi u svojim grobovima, ali oni to nikada nisu.

Rand jedva da je čuo glas u svojoj glavi. Odjednom je znao kako ne mora da opisuje Kismena i ostale. Mogao ih je nacrtati tako dobro da bi svako odmah prepoznao lica. Samo što on nikada u životu nije umeo da crta. Ali Lijus Terin je mogao. To je trebalo da ga uplaši. Trebalo je.

Isam je koračao sobom posmatrajući je na uvek prisutnoj svetlosti Tel’aran’rioda. Posteljina na krevetu menjala se od izgužvane do uredno nameštene na jedan pogled. Prekrivač se bio promenio od cvetnog preko jednostavnog, tamnocrvenog, do postavljenog. Nebitne stvari ovde su se uvek menjale, a on jedva da je to više i primečivao. Nije mogao da koristi Tel’aran’riod onako kako su to mogli Izabrani, ali ovde se osećao najslobodnije. Ovde, on je mogao da bude ono što je želeo. Zakikotao se na tu pomisao.

Zaustavivši se pored kreveta, on pažljivo odmota dva otrovna bodeža pa zakorači iz Neviđenog sveta u stvarnost. Dok je to činio, postao je Luk. Činilo se da to više odgovara.

Soba je u stvarnom svetu bila mračna, ali jedan jedini prozor propuštao je dovoljno mesečine da je Luk mogao da razazna umotane prilike dvoje ljudi koji su spavali pod ćebadima. Bez oklevanja, on zari po jedno sečivo u svaku. Oni se probudiše uz slabašan krik, ali on izvuče sečiva pa ih zari, ponovo i ponovo. Uz otrov, bilo je malo verovatno da bi ijedno moglo da krikne dovoljno glasno da bi se to čulo i van ove sobe, ali želeo je da ovom ubistvu da lični pečat koji mu otrov nije mogao zajamčiti. Ubrzo pošto im je zario sečiva pod rebra, prestali su da se trzaju.

Obrisavši sečiva o pokrivač, vrati ih u korice s istom pažnjom s kojom ih je bio izvukao. Bilo mu je dato mnogo darova, ali otpornost na otrov, ili bilo koje drugo oružje, nije bila među njima. Potom iz džepa izvuče jednu kratku sveću i oduva iz kamina dovoljno pepela da bi mogao upaliti fitilj. Uvek je voleo da pogleda ljude koje je ubio, ako nije mogao da ih gleda dok je to radio. Posebno je uživao u one dve Aes Sedai u Kamenu Tira. Neverica na njihovim licima kada se pojavio iz vazduha, užas kada su shvatile da nije došao da ih izbavi - to su bile dragocene uspomene. To je bio Isam, ne on, ali zato ta sećanja nisu bila ništa manje vredna. Nijedan od njih nije često bio u prilici da ubija Aes Sedai.

Za trenutak je proučavao lica muškarca i žene u krevetu, a onda je prstima ugasio plamen sveće i vratio je u džep pre nego što je ponovo zakoračio u Tel’aran’riod.

Njegov trenutni pokrovitelj je čekao. Muškarac, samo toliko je bio siguran, ali Luk nije mogao da gleda u njega. To nije bilo kao sa onim ljigavim Sivim ljudima, koje samo niste primećivali. Jednom je ubio jednog od njih, u samoj Beloj kuli. Na dodir su bili hladni i prazni. To je bilo kao ubijanje leša. Ne, ovaj čovek je učinio nešto pomoću Moći tako da je Luku pogled klizio niz njega poput vode koja se sliva niz staklo. Čak i ako bi ga pogledao samo uglom oka, bio mu je zamagljen.

„Ono dvoje koji su spavali u toj sobi, spavaće zauvek“, reče Luk, „ali taj je muškarac bio ćelav, a žena je bila seda.“

„Šteta“, odvrati čovek, a njegov glas kao da se topio u Lukovim ušima. Ne bi ga prepoznao kada bi ga čuo bez prikrivanja. Taj čovek mora da je bio jedan od Izabranih. Malo ko je osim Izabranih znao kako da dođe do njega, a među njima nijedan muškarac nije mogao da usmerava, niti bi se usudio da mu izdaje zapovedi. Njega su uvek molili za uslugu, osim ako je to bio Veliki i gospodar lićno, i u poslednje vreme Izabrani, ali niko od Izabranih koje je Luk dotad sreo nije preduzimao ovolike mere predostrožnosti.

„Želiš li da ponovo pokušam?“, upita Luk.

„Možda. Kada ti kažem. Ne pre toga. Zapamti, nikome ni reč o ovome.“ „Kako zapovediš“, odvrati Luk poklonivši se, ali čovek je već pravio prolaz, rupu koja se otvorila ka snežnoj kapiji u nekoj šumi. Nestao je pre nego što je Luk stigao da se uspravi.

To je stvarno bila šteta. Baš se radovao da ubije svog sestrića i njegovu naložnicu. Ali ako je morao da ubija vreme, lov je uvek bio zadovoljstvo. Postao je Isam. Isam je voleo da ubija vukove čak i više nego Luk.