Srce zime

19 Tri žene

Vetar je počeo da duva sa severa još pre nego što se sunce sasvim uzdiglo nad obzorjem, što je, prema meštanima, oduvek predskazivalo kišu, a nebo puno oblaka sasvim sigurno je time i pretilo dok je prelazio preko Trga Mol Hara. Skup muškaraca i žena u zajedničkoj sobi bio se promenio; ovog puta nije bilo nijedne sul’dam ni damane, ali mesto je i dalje bilo puno Seanšana i dima od lule, iako se muzičari još uvek nisu bili pojavili. Većina ljudi u prostoriji upravo je doručkovala, ponekad merkajući činije kao da nisu sigurni šta je to što se očekuje da pojedu - i sam se ponekad tako osećao pred čudnom belom kašom koju su u Ebou Daru toliko voleli za doručak - ali nisu svi bili usredsređeni na hranu. Tri čoveka i žena u onim dugim izvezenim odeždama igrali su karte i pušili lule za jednim stolom, a svima troma su glave bile obrijane, što je ukazivalo na niže plemstvo. Zlatnici na njihovom stolu za trenutak privukoše Metovu pažnju; igrali su u visoke uloge. Najveća hrpa zlatnika stajala je pred crnokosim, tamnim kao i Anat, koji se, preko veoma dugog čibuka svoje filigranom ukrašene lule kezio poput vuka na svoje protivnike. Samo što je Met imao sopstveno zlato, a njegova sreća s kartama nikada nije bila dobra kao u kockicama.

Međutim, gazdarica Anan bila je izašla ovim ili onim poslom još pre nego što je svanulo, ili je tako rekla njena kćerka Mera, koja je ostala da vodi računa o svemu. Prijatno punačka mlada žena imala je lepe, krupne oči iste lešnikove boje kao i njena majka, a suknje je nosila ušivene nasred leve butine, što gazdarica Anan ne bi dopustila u vreme dok je boravio ovde. Mera nije bila baš najsrećnija što ga vidi -- počela je da se mršti čim joj je prišao. Dok je boravio u gostionici, dvojica su poginula od njegove ruke; to su bili lopovi koji su pokušali da mu rascopaju lobanju, naravno, ali takvo šta se ranije nije događalo u Izgubljenoj ženi. Ona je vrlo otvoreno pokazala koliko je srećna što mu vidi leđa kada se iselio odatle.

Meru jedva da je zanimalo i šta sad želi, a on baš i nije mogao da joj objašnjava. Samo je gazdarica Anan znala šta je skriveno pod kuhinjom, ili se bar očajnički nadao da je tako, a on nije nameravao da o tome blebeće usred trpezarije. Zato je brzo smislio priču o tome koliko su mu nedostajala jela koja kuvarica sprema, a onda je, odmerivši njene besramno podignute suknje, nagovestio kako mu je još više nedostajalo da viđa nju. Nikako nije shvatao zbog čega je toliko sablažnjivo pokazati malo više podsukanja kada svaka žena u Ebou Daru šeta uokolo pokazujući polovinu svog poprsja, ali ako se Mera osečala raspušteno, možda će mu malo laskanja olakšati prolaz. Osmehnu joj se najumilnije što je umeo.

Gotovo ne obraćajući pažnju na njega, Mera zauzvrat uhvati za ruku jednu od devojaka u prolazu, mačkastu ženu s očima boje dima; nju je dobro poznavao. „Pehar vazdušnog kapetana Julana gotovo je potpuno prazan, Kajra“, ljutito se brecnu Mera. „Treba da paziš da bude pun! Ako ti ne možeš da obavljaš svoj posao, devojko, u Ebou Daru ima mnogo onih koje to mogu!“ Kajra, nekoliko godina starija od Mere, podsmešljivo joj se nakloni. I namršti se na Meta. Pre nego što je Kajra uspela ponovo da se uspravi, Mera se okrenu da dočepa dečaka koji je prolazio pažljivo održavajući ravnotežu s poslužavnikom prepunim prljavih sudova. „Prekini da se razvlačiš, Rose!“, odrezala je. „Ovde ima posla koji mora da se završi. Završi ga, ili ću te izbaciti da radiš u štalama, a to ti se ni najmanje neće dopasti, obećavam ti!“

Miađi brat Meri pokaza zube. „Ne mogu da dočekam proleće pa da se vratim radu na brodovima“, nadureno je progunđao. „Nakrivo si nasađena još otkad se Frijela udala, samo zato što je ona mlađa od tebe, a tebe još niko nije zaprosio.“

Ona zamahnu da ga udari u glavu, ali on se lako izmaknu, mada su nagomilani tanjiri i pehari začangrljali i zamalo pali. „Što ne odeš da prikačiš svoje podsuknje na ribarskom doku?“, povikao je, odskakutavši pre nego što je stigla ponovo da ga pljusne.

Met uzdahnu kada je konačno obratila pažnju na njega. Za prikačinjanje podsukanja ranije nije čuo, ali po izrazu Merinog lica, mogao je da nasluti.

Trebalo je da joj para izbija na uši. „Ako hoćeš da jedeš, moraćeš da dođeš kasnije. Ili možeš da čekaš, ako ti se tako dopada. Nemam pojma koliko če još proći pre nego što budu mogle da te usluže.“

Zlobno se osmehnula. Niko ne bi izabrao da čeka u toj trpezariji. Seanšani su bili zauzeli svako sedište, a još Seanšana stajalo je sa strane, sasvim dovoljno njih da su služavke u keceljama morale pažljivo da vrludaju noseći poslužavnike s hranom i pićem. Kajra je upravo punila pehar niskom, tamnoputom čoveku, časteći ga istim osmesima kakve je nekada upućivala Metu. Nije znao zbog čega se sad kostreši na njega, ali u ovom trenutku u njegovom životu bilo je i previše žena s kojima je morao izlaziti na kraj. Uostalom, šta je to kapetan vazduha? Moraće to da otkrije. Kasnije.

„Pričekaću u kuhinji“, odgovorio je Meri. „Hoću da kažem Enidi koliko mi je nedostajalo njeno kuvanje.“

Ona zausti da se pobuni, ali jedna Seanšanka podiže glas zahtevajući još vina. Pretećeg pogleda, u plavo-zelenom oklopu, držeći pod rukom kalpak s dve perjanice, zahtevala je da joj se pehar napuni baš tog trenutka. Činilo se da su sve služavke zauzete, pa se Mera još jednom namršti na njega i požuri, pokušavajući da se prijatno osmehne. Samo što joj to baš i nije polazilo za rukom. Raširivši ruke i oslonovši se na svoj štap za hodanje, Met se kitnjasto nakloni njenim leđima.

Primamljivi mirisi su se mešali sa slatkastim duvanskim dimom iz trpezarije i potpuno ispunjavali kuhinju: pržena riba, sveže pečen hleb, meso koje cvrči na ražnju. Prostorija je bila vrela od gvozdenih štednjaka i pećnica, kao i od vatre iz duge, ciglom ozidane furune, a šest oznojenih žena i trojica dečaka-sudopera žurili su po naređenju glavne kuvarice. Noseći snežnobelu kecelju kao da je oznaka nekog čina i mašući varjačom duge drške, kao prava vladarka svoje oblasti, Enida je bila najokruglija žena koju je Met ikada video. Čak i kad bi to poželeo, mislio je da je ne bi mogao obujmiti rukama. Smesta ga je prepoznala, a prepredan osmeh pojavi joj se na širokom maslinastom licu.

„Znači, otkrio si da sam bila u pravu“, rekla je, uperivši varjaču u njega. „Stisnuo si pogrešnu lubenicu, a ispostavilo se da je ta lubenica, u stvari, prerušena bodeljka, a da si ti samo jedna punačka ribica.“ Zabacivši glavu, zatresla se od smeha.

Met se osmehnu na silu. Krvi mu i krvavog mu pepela! Stvarno svi znaju! Moraću da se izgubim iz ovog krvavog grada, smrknuto je pomislio, ili ću ostatak života provesti slušajući ih kako mi se podsmevaju!

Odjednom mu se njegovi strahovi u vezi sa zlatom učiniše budalastim. Činilo se da siva kamena ploča pred štednjacima čvrsto stoji na mestu, ni najmanje se ne razlikujući od ostalih u kuhinji. Nije bilo moguće podići je ako ne znate kako. Lopin i Nerim rekli bi mu da je ijedan novčić nestao između njihovih poseta. Gazdarica Anan najverovatnije bi ne samo pronašla, nego i odrala prekršioca kada bi se iko usudio da pokuša krađu u njenoj gostionici. Mora da nastavi svojim putem. Možda će Aludrina snaga volje biti slabija u ovo doba. Možda će mu dati i doručak. Iskrao se iz palate pre nego što je stigao da jede.

Tako je, da ne bi izazvao sumnje svojom posetom, ispričao Enidi koliko je uživao u njenoj ribi na gradelama, koliko je bila ukusnija od one koja se služila u Tarezinskoj palati, a da nije ni za dlaku morao da preteruje. Enida je stvarno bila čudo. Žena je i bukvalno sijala, i na njegovo iznenađenje, izvadi jednu taman pečenu ribu i spusti je na poslužavnik, samo za njega. Neko u trpezariji će pričekati, rekla mu je, postavivši mu poslužavnik na kraj dugog radnog stola u kuhinji. Jedan zamah njene varjače prizvao je punačkog dečaka-suđoperu, koji donese stoličicu.

Posmatrajući zlatnu pokoricu na ribi, osetio je kako mu udara voda na usta. Aludra verovatno ne bi bila ništa podložnija sada nego bilo kad u drugo vreme. A ako bi se razjarila što je uznemirava tako rano ujutro, možda mu ne bi ni dala doručak. Stomak mu glasno zakrča. Okačivši ogrtač na kuku pored vrata ka štalskom dvorištu, i naslonivši motku pored, gurnu svoj šešir pod stoličicu i povuče čipku unazad da mu ne bi pala na poslužavnik.

Kada je gazdarica Anan prošla kroz vrata ka štalskom dvorištu, smičući svoj ogrtač i otresajući kišne kapi na pod, malo šta je bilo preostalo osim pikantnog ukusa na njegovom jeziku i tankih belih koščica na poslužavniku. Naučio je da uživa u velikom broju čudnih stvari otkako je došao u Ebou Dar, ali je ostavio oči da pilje u njega. Te stvari su bile sve na jednoj strani riblje glave!

Dok je brisao usta lanenom salvetom, još jedna žena ušunjala se za gazdaricom Anan. Brzo je zatvorila vrata za sobom, zadržavajući vlažni ogrtač s kapuljačom duboko navučenom. Ustajući, on primeti lice ispod kapuljače i gotovo prevrnu stoličicu. Mislio je da je to uspeo da prikrije tako što je pokleknuo da ih pozdravi, ali u glavi mu se sve vrtelo.

„Dobro je da si ovde, moj lorde“, brzo reče gazdarica Anan, dodajući svoj ogrtač jednom od dečaka. „U suprotnom, morala bih da pošaljem po tebe. Enida, molim te, isprazni kuhinju i pripazi na vrata. Moram nasamo da porazgovaram s mladim lordom.“

Kuvarica hitro istera mlađe kuvarice i dečake-sudopere napolje, u štalsko dvorište, pa i pored njihovog gunđanja zbog kiše i zvocanja da će hrana izgoreti, bilo je jasno da su naviknuti da se Enida ovako ponaša. Ona sama nije ni pogledala u gazdaricu Anan niti u njenu pratilju pre nego što je požurila kroz vrata ka trpezariji, držeći svoju dugačku varjaču poput mača.

„Kakvo iznenađenje“, reče Džolina Maza zbacujući kapuljaču. Njena tamna vunena haljina, s dubokim izrezom po mesnoj modi, visila je s nje, a bila je iznošena i odrpana. Međutim, po njenom bezbrižnom ponašanju, niko ne bi pomislio da je to tako. „Kada mi je gazdarica Anan rekla kako poznaje čoveka koji bi me mogao povesti sa sobom kada bude napuštao Ebou Dar, nikada mi nije palo na pamet da si to ti.“ Lepuškasta smeđooka imala je osmeh koji je bio topao gotovo koliko i Kajrin. I bezvremeno lice koje je na sva usta oglašavalo jednu Aes Sedai. Dok su desetine Seanšana bile s druge strane vrata koja je čuvala kuvarica s varjačom.

Smaknuvši ogrtač, Džolina se okrenula da ga okači na jednu kuku, a gazdarica Anan ispusti grleni zvuk neodobravanja. „Još uvek nije bez opasnosti, Džolina“, rekla je, a to je više zvučalo kao da se obraća nekoj od svojih kćeri, negoli jednoj Aes Sedai. „Dok te ne budem bezbedno ...“

Iznenada, u trpezariji nastade neko komešanje; Enida se glasno bunila kako niko ne može da uđe, a drugi glas, gotovo jednako snažan, sa seanšanskim naglaskom, zahtevao je da se pomeri u stranu.

Ne obazirući se na to što mu se noga bunila, Met se pomerio brže nego ikada u životu, dohvativši Džolinu oko struka i strovalivši se na klupu pored vrata ka štalama sa Aes Sedai u krilu. Stiskajući je uz sebe, pretvarao se da je ljubi. Bio je to budalast način da joj sakrije lice, ali to je bilo jedino što mu je palo na um osim da joj baci ogrtač preko glave. Ona uvređeno zasopta, ali oči joj se raskolačiše od straha kada je konačno čula seanšanski glas, pa munjevito prebaci ruke oko njega. Moleći se da mu sreća potraje, posmatrao je kako se vrata otvaraju.

Još uvek se glasno buneči, Enida se povlačila u kuhinju udarajući varjačom po so’đinu koji ju je gurao pred sobom. Smrknuti čovek krupne građe s kratkom pletenicom koja mu nije dopirala ni blizu ramena, odbijao je većinu njenih udaraca slobodnom rukom, a čini se da nije obraćao ni najmanju pažnju na one koji bi ga, ipak, dokačili. On je bio prvi so’đin koga je Met video s bradom, a zbog toga je delovao nekako iskrivljeno, pošto mu se brada spuštala niz desni obraz i pela uz levi da bi nestala tačno na pola uva. Pratila ga je visoka žena oštrih plavih očiju na bledom licu, zabacivši bogato vezen plavi ogrtač - pod vratom pričvršćen krupnom srebrnom kopčom u obliku mača - da bi otkrila plisiranu haljinu svetlije plave boje. Njena kratka tamna kosa bila je isečena u obliku činije, a ostatak je bio obrijan uokolo nad njenim ušima. U svakom slučaju, ovo je bilo bolje nego neka sul’dam s damane. Samo malo bolje. Shvativši da je bitka izgubljena, Enida se povuče od čoveka, ali po načinu na koji je stezala svoju varjaču i režeći mu pokazivala zube, bila je spremna da u trenu ponovo skoči na njega ako joj gazdarica Anan kaže jednu reč.

„Jedan čovek tamo napolju rekao je da je video gostioničarku kako ulazi sa zadnje strane“, objavi so’đin. Gledao je u Setejl, ali je zabrinuto pazio i na Enid. „ Ako si ti Setejl Anan, onda znaj da ovo jeste kapetan Zelenog, gospa Egeanin Tamerat, a ona ima naređenje za sobe koje je potpisala visoka gospa Surot Sebil Meideret lično.“ Glas mu se promeni, postavši manje zvaničan, a više glas čoveka koji traži smeštaj. „Tvoje najbolje sobe, pazi, s dobrim krevetom, pogledom na trg ispred i s kaminom koji se ne dimi.“

Met se trže kada je čovek progovorio, a Džolina, možda pomislivši da je neko krenuo ka njima, od straha mu zastenja pred usnama. Oči su joj sijale od neprolivenih suza i podrhtavala mu je u naručju. Gospa Egeanin Tamerat baci pogled ka klupi kada je Džolina zastenjala, a onda se s gađenjem namršti i okrenu se kako ne bi mogla da gleda u to dvoje. Međutim, Meta je zanimao taj čovek. Kako je, za ime Svetlosti, jedan Ilijanac postao so’đin? Sem toga, taj čovek mu je delovao poznato odnekud. Verovatno još jedno od tih hiljada odavno mrtvih lica kojih nije mogao da se ne seća.

„Ja sam Setejl Anan, a moje najbolje sobe zauzima kapetan vazduha lord Abelder Julan“, smireno saopšti gazdarica Anan, ni najmanje uznemirena zbog so’đina ili Krvi. Prekrstila je ruke na grudima. „Moje druge najbolje sobe zauzima glavni barjaktar Furik Kejrid. Pripadnik Mrtve straže. Nemam pojma je li kapetan Zelenog viša po činu od njih, ali u svakom slučaju, međusobno ćete morati da odlučite ko ostaje a ko će morati da pređe negde drugde. Imam čvrstu politiku da ne isterujem nijednog seanšanskog gosta. Sve dok mi plaća stanarinu.“

Met se napne, očekujući eksploziju - Surot bi je išibala da je čula samo polovinu! - ali Egeanin se osmehnula. „Zadovoljstvo je imati posla s nekim ko ima malo smelosti“, razvukla je. „Mislim da ćemo se baš lepo slagati, gazdarice Anan. Sve dok ne preterujete sa smelošću. Kapetan izdaje naređenja, a posada sluša, ali nikada nikog nisam terala da puzi na mojoj palubi.“ Met se namršti. Paluba. Brodska paluba. Zašto je to kljuckalo u njegovoj glavi? Ta stara sećanja stvarno su bila gnjavaža s vremena na vreme.

Gazdarica Anan klimnu glavom ni za trenutak ne skidajući svoje tamne oči sa Seanšankinih plavih. „Kako ti kažeš, gospo. Samo se nadam da ćeš pamtiti da je Izgubljena žena moj brod.“ Srećom po nju, Seanšanka je imala smisla za humor. Nasmejala se.

„Onda ti budi kapetan svoga broda“, zakikotala se, „a ja ću biti kapetan Zlata.“ Šta god to značilo. Uzdahnuvši, Egeanin zatrese glavom. „Tako mi Svetlosti, sumnjam da sam viša po činu od bilo koga ovde, ali Surot želi da joj budem pri ruci, tako da će se neko seliti dole, a neko će morati napolje, osim ako ne žele da dele sobe.“ Odjednom, ona se namršti, upola bacivši pogled na Meta i Džolin, a usna joj se iskrivi od gađenja. „Verujem da ne dozvoljavaš ovako nešto svuda, gazdarice Anan?“

„Mogu da te uverim da više nikada pod mojim krovom nećeš videti nešto ovakvo“, glatko odvrati gostioničarka.

Onaj so’đin isto se mrštio na Meta i ženu koju je držao u krilu, pa je Egeanin morala da ga povuče za rukav kaputa pre nego što se trgao i otišao za njom u trpezariju. Met prezrivo zagunđa. Taj je prikan mogao da se pravi kako je zgrožen kao i njegova gospodarica, koliko god je hteo; samo što je Met bio načuo o proslavama u Ilijenu, a one su bile raspusne skoro koliko i one u Ebou Daru kad su bili u pitanju ljudi koji su trčali uokolo polugoli ili s još manje odeće. Ništa bolje nego dakovejl ili te šejske plesačice o kojima su vojnici stalno pričali.

Kada su se vrata zalupila iza ono dvoje, pokušao je da podigne Džolinu s krila, ali ona mu je samo nabila glavu na rame i tiho jecala. Enida ispusti težak uzdah i nasloni se na radni sto kao da su joj kosti omekšale. Čak je i gazdarica Anan delovala uzdrmano. Spustila se na stoličicu koju je Met bio koristio i zarila je glavu među dlanove. Mada, to je bilo samo za trenutak, a onda se ponovo našla na nogama.

„Izbroj do pedeset, a onda uvedi sve s te kiše napolju, Enida“, odrešito je saopštila. Niko ne bi ni pomislio kako se tresla trenutak ranije. Pokupivši Džolinin ogrtač s kuke, ona uze jednu dugu cepku iz kutije na kaminu, pa se saže da je upali na vatri ispod ražnjeva. „Ako ti budem potrebna, biću u podrumu, ali ako me iko bude tražio, nemaš pojma gde sam. Dok ti ne budem rekla drugačije, niko osim tebe ili mene neće tamo silaziti.“ Enida klimnu glavom kao da ovo nije bilo ništa neuobičajeno. „Dovedi je“, gostioničarka se obraćala Metu, „i ne razvlači se. Ako moraš, ponesi je.“

Morao je da je ponese. I dalje jecajući, gotovo bez zvuka, Džolina se grčevito držala za njega, ne popuštajući, niti podižući glavu s njegovog ramena. Nije bila teška, hvala Svetlosti, no i pored toga tup bol počeo je da mu se širi nogom dok je pratio noseći svoj teret gazdaricu Anan do podruma. Možda bi čak i uživao u tome, i pored probadanja, da gazdarica Anan nije sve radila natenane.

Kao da nema nijednog Seanšana na stotine milja uokolo, upalila je lampu na polici pored teških vrata i pažljivo dunula u cepku pre nego što je vratila na mesto visok stakleni zaklon lampe, a onda je cepku koja se dimila spustila na mali limeni poslužavnik. Bez žurbe je iz kese o svom pojasu izvadila dugačak ključ, otključala gvozdenu bravu, pa mu je, konačno, mahnula da prođe. Stepenice iza bile su dovoljno široke da se uz njih iznese bure, ali behu strme, i nestajale su u tami. On je posluša, ali sačeka na drugom stepeniku dok je zatvarala i ponovo zaključavala vrata; čekao je da krene ispred njega s visoko podignutom lampom. Kotrljanje niz stepenice nije mu ni najmanje trebalo.

„Da li ovo često radiš?“, upitao je, malo pomerivši Džolinu. Ona je prestala da plače, ali i dalje se čvrsto držala za njega, podrhtavajuči. „Mislim, skrivanje Aes Sedai?“

„Načula sam šaputanja da je neka sestra još uvek u gradu“, odvrati gazdarica Anan, „a uspela sam da je pronadem pre Seanšana. Nisam mogla da im ostavim jednu sestru.“ Smrknuto ga pogleda preko ramena, kao da ga izaziva da joj se suprotstavi. Želeo je, ali reči mu nisu nadolazile. Pretpostavio bi da bi pomogao bilo kome da pobegne od Seanšana, ako bi mogao, a Džolini Maza je i dugovao.

Izgubljena žena bila je dobro opskrbljena gostionica, a tamni podrum beše ogroman. Prolazi su se prostirali između bačvi s vinom i s pivom, pored u visinu poređanih sandučića krompira i repe koji su stajali na kamenom podu, uz redove visokih polica sa džakovima pasulja, sušenog graška i paprike, kao i gomile drvenih sanduka u kojima je samo Svetlost znala čega ima. Činilo se da nema mnogo prašine, ali vazduh je imao onaj suvi miris uobičajen za dobra skladišta.

Primetio je svoju odeću, uredno naslaganu na jednoj čistoj polici - osim ako još neko nije ovde dole čuvao odeću - ali nije imao prilike da je pogleda. Gazdarica Anan odvela ih je do najudaljenijeg dela podruma, gde je spustio Džolinu na jednu prevrnutu bačvicu. Morao je da joj olabavi ruke da bi je ostavio tamo, zgrčenu. Drhteći, izvukla je maramicu iz jednog rukava i njome prešla preko crvenilom oivičenih očiju. Podbulog lica, jedva da je ličila na jednu Aes Sedai; da ne pominjemo njenu iznošenu haljinu.

„Popustili su joj živci“, reče gazdarica Anan, spuštajući lampu na bure koje je takođe bilo ispravljeno i bez čepa. Još nekoliko praznih burića stajalo je na podu, dok su ostala bila uklonjena, čekajući povratak u pivaru. Ovo je u celom podrumu bilo najraskrčenije mesto, ili je bar ličilo na jedno. „Skriva se još otkad su Seanšani došli. U poslednjih nekoliko dana njeni Zaštitnici morali su nekoliko puta da je sele, kada su Seanšani odlučili da pretražuju i zgrade, a ne samo ulice. To je dovoljno da svakome popuste živci, pretpostavljam. Mada, čisto sumnjam da će iko pokušati da traži ovde.“

Razmišljajući o svim onim zvaničnicima tamo gore, Met je morao da zaključi kako je verovatno u pravu. Ipak, bilo mu je drago što on nije taj koji stavlja glavu u torbu. Čučnuvši pred Džolinu, on zagunđa kada ga preseče bol u nozi. „Pomoći ću ti ako mogu“, rekao je. Kako, to nije mogao da kaže, ali imao je taj dug. „Budi zadovoljna što si imala sreće da ih izbegavaš sve ovo vreme. Teslina nije tako prošla.“

Naglo maknuvši maramicu s očiju, Džolina ga oštro pogleda. „Sreće?“, besno je prosiktala. Da je bila iko drugi, a ne Aes Sedai, rekao bi da se duri, pošto je tako bila napućila donju usnu. „Mogla sam da pobegnem! Koliko sam shvatila, tog prvog dana vladala je opšta zbunjenost. Ali bila sam u nesvesti. Fen i Blerik jedva su uspeli da me iznesu iz palate pre nego što su se Seanšani obrušili na nju, a dvojica muškaraca koji nose omlitavljenu ženu privukli bi suviše pažnje, pa nisu mogli ni da se približe gradskim kapijama pre nego što su ih zauzeli. Drago mi je da je Teslina uhvaćena! Drago! Ona mi je nešto dala; sigurna sam da jeste! Zbog toga Fen i Blerik nisu mogli da me probude, zato sam spavala u štalama i skrivala se po uličicama, uplašena da će me ona čudovišta pronaći. Tako joj i treba!“

Met zatrepta od te bujice. Nikad nije čuo toliko otrova u nečijem glasu, nikada, čak ni u onim starim sećanjima. Gazdarica Anan mrštila se na Džolinu, a ruka joj je podrhtavala.

„U svakom slučaju, pomoći ću ti koliko mogu“, zabrzao je, ustajući da bi se našao između te dve žene. Ne bi se ni najmanje iznenadio da gazdarica Anan ošamari Džolinu, bila ona Aes Sedai ili ne bila, a Džolina nije delovala raspoloženo da porazmisli o mogućnosti da se gore možda nalazi neka damane pre nego što bi učinila šta može da joj uzvrati. To je bila jednostavna istina; Tvorac je načinio žene da muškarcima život ne bi bio previše lak. Kako će, za ime Svetlosti, izvući jednu Aes Sedai iz Ebou Dara? „To ti dugujem.“ Džolinine obrve se malčice približiše. „Duguješ mi?“

„Poruka sa upozorenjem za Ninaevu i Elejnu“, polako je rekao. Obliznu se, pa dodade: „ona koju si mi ostavila na jastuku.“

Ona mahnu rukom kao da to nije važno, ali njene oči usredsređene na njegovo lice nisu ni trepnule. „Svi dugovi biće izmireni onog dana kada me budeš izvukao van gradskih zidina, Mete Kautone“, reče ona glasom kraljice koja se obraća sa svog prestola.

Met teško proguta knedlu. Poruka je bila nekako ugurana u džep njegovog kaputa, a nije bila ostavljena na njegovom jastuku. A to je značilo da je pogrešno procenio kome duguje.

Otišao je ne pomenuvši Džolini njenu laž - iako je to bila laž samo utoliko što je propustila da uoči grešku - a nije ništa rekao ni gazdarici Anan. To je bila njegova nevolja. Spopala ga je mučnina. Voleo bi da to nikada nije otkrio.

Kada se vratio u Tarezinsku palatu, otišao je pravo u Tilinine odaje i raširio ogrtač da se suši preko stolice. Kiša je pljuštala i udarala o prozore. Stavivši svoj šešir na vrh jednog od izrezbarenih, pozlaćenih ormana, ubrusom je posušio lice i ruke, pa poče da razmišlja o promeni kaputa. Kiša mu je natopila ogrtač na nekoliko mesta. Kaput mu se navlažio tu i tamo. Navlažio. Svetlosti!

Režeći od gađenja, zamahnu prugastim ubrusom i baci ga na krevet. Odugovlačio je, čak se i nadao - samo malo - ne bi li Tilin ušetala i zabola nož u stub od kreveta, tako da bi mogao da odloži ono što mora učiniti. Ono što mora učiniti. Džolina mu nije ostavila ništa drugo.

Palata je imala jednostavan raspored, ako to tako gledate. Posluga je živela na najnižem nivou, tamo gde su bile kuhinje, a neki su bili i u podrumima. Na sledećem spratu nalazile su se prostrane javne prostorije i kancelarije prenatrpane pisarima, a na trećem stanovi za najmanje cenjene goste, u kojima je trenutno uglavnom obitavala seanšanska Krv. Na najvišem spratu behu Tilinine odaje, kao i sobe za mnogo draže goste, kao što su bile Surot, Tuon i nekoliki drugi. Samo, čak su i palate imale tavane, ili neku vrstu toga.

Zastavši pred stepenicama skrivenim u jednom neupadljivom kutku, da ne bi padale u oči, Met duboko udahnu pre nego što polako poče da se penje. Ogromna odaja bez prozora na vrhu stepenica, s niskom tavanicom i s grubim daskama na podu, bila je očišćena od svega što u njoj beše pre Seanšana, a prostor je bio popunjen rešetkasto složenim drvenim pregradama, a na svakoj su vrata bila zatvorena. Uzan prolaz između njih osvetljavale su jednostavne gvozdene stajaće lampe. Kiša koja je dobovala po crepovima tačno iznad glave ovde se jasno čula. Ponovo je zastao na najvišem stepeniku i udahnuo tek kada je shvatio da ne čuje nikakve korake. Neka žena plakala je u jednom sobičku, ali nikakva sul’dam neće se pojaviti zahtevajući da zna šta će on ovde. Najverovatnije će saznati da je dolazio, ali ne pre nego što sazna ono što mu je potrebno, samo ako bude brz.

Nevolja je bila što nije imao pojma u kom je ona sobičku. Otišao je do prvog i odškrinuo vrata taman koliko mu je bilo potrebno da proviri unutra. Jedna od žena Ata’an Mijera, u sivoj haljini, sedela je na ivici uskog kreveta, ruku prekrštenih u krilu. Krevet, umivaonik sa činijom i vrčem i majušno ogledalo zauzimali su veći deo sobe. Nekoliko sivih haljina visilo je s kuka na zidu. Isprepletani srebrni povodac a’dama u luku je visio od srebrne ogrlice oko njenog vrata do srebrne narukvice okačene na jednu kuku na zidu. Mogla je da stigne do svakog kutka svog sobička. Rupice na mestima gde su joj ranije bile naušnice i alka u nosu još uvek nisu zacelile. Ličile su na rane. Kada su se vrata odškrinula, uplašeno je okrenula glavu ka njima, ali to se ubrzo pretvorilo u izraz razmatranja činjenica, a pomalo i nade.

Zatvorio je vrata ne izustivši ni reč. Ne mogu sve da ih spasem, oštro je pomislio. Ne mogu! Svetlosti, kako je samo mrzeo ovo.

Iza narednih vrata ukazivale su se istovetne sobe, i još tri žene Morskog naroda, od kojih je jedna glasno jecala na svom krevetu, pa plavokosa žena koja je spavala, a sve su imale adame labavo okačene na kuke. On zatvori ta vrata vrlo tiho, kao da pokušava da se dočepa jedne od pita gazdarice al’Vere baš njoj pod nosom. Možda plavokosa i nije Seanšanka, ali nije nameravao da se kocka. Desetak vrata kasnije, ispustio je težak uzđah olakšanja, pa se uvukao unutra zatvarajući za sobom.

Teslina Baradon je ležala na krevetu brade naslonjene na dlanove. Samo su joj se tamne oči pomerale i probadale ga pogledom. Ništa nije rekla, samo ga je posmatrala, kao da pokušava da mu prosvrdla rupu u lobanji.

„Ti si mi spustila poruku u džep kaputa“, meko je rekao. Zidovi su bili tanki. Još uvek je mogao da čuje onu ženu kako jeca. „Zašto?“

„Elaida stvarno želi te devojke isto koliko je ikada želela svoj štap i ešarpu“, jednostavno reče Teslina, ne pomerajući se. Glas joj je još uvek bio grub, ali manje nego što se sećao. „Pogotovo Elejnu. Ja jesam želela da ... donesem neprijatnost ... Elaidi, ako sam mogla. Neka zviždi za njima.“ Nasmeja se tiho, ogorčeno. „Ja jesam čak omamila Džolinu dvokorenom, tako da nije mogla da smeta tim devojkama. A pogledaj šta jesam dobila od toga. Džolina je pobegla, a ja ...“ Oči joj se ponovo pomeriše, ovog puta ka srebrnoj narukvici koja je visila na kuki.

Uzdahnuvši, Met se nasloni na zid pored haljina koje su visile s kuka. Znala je šta se nalazilo u poruci: upozorenje za Elejnu i Ninaevu. Svetlosti, ali zaista se nadao da nije, da je neko drugi gurnuo tu krvavu stvar u njegov džep. Ionako im nije ništa značila. Obe su znale da ih Elaida juri. Ta poruka ništa nije promenila! Ta žena nije htela zaista da im pomogne, ionako je samo želela da ... donese neprijatnost ... Elaidi. Mogao je da odšeta čiste savesti. Krvi mu i pepela! Nije trebalo da ikada porazgovara s njom. Sad je shvatio, kada je i stvarno porazgovarao s njom.

„Pokušaću da ti pomognem da pobegneš, ako budem mogao', rekao joj je s oklevanjem.

I dalje je ostala na krevetu. Ni njen izraz lica ni boja njenog glasa nisu se promenili. Kao da je objašnjavala nešto vrlo jednostavno i nebitno. „Čak i kada bi mogao da mi skineš ogrlicu, ne bih stigla daleko, možda čak ni van palate. A ako bih i uspela u tome, nijedna žena koja može da usmerava ne može da izađe kroz gradske kapije, osim ako nije na a’damu. Lično sam tamo stajala na straži, ja to znam.“

„Smisliću nešto“, promrmljao je, prolazeći prstima kroz kosu. Smisliće nešto? Šta? „Svetlosti, čak i ne zvučiš kao da želiš da pobegneš.“

„Ti ozbiljan jesi“, prošaputala je, tako tiho da je gotovo nije ni čuo. „Ja jesam mislila kako došao si samo da začikavaš me.“ Polako je sela, spuštajući noge na pod. Usredotočeno ga je probadala pogledom, a glas joj se utišao i užurbao. „Da li ja želim da pobegnem? Kada ja učinim nešto zbog čega zadovoljne su, ta sul’dam daje mi slatkiše. Ja jesam uhvatila sebe samu kako se radujem tim nagradama.“ Nakratko, glas joj je zazvučao užasnuto. „Ne zato što volim slatkiše, nego zato što sam zadovoljila sul’dam.“ Jedna jedina suza skotrljala joj se niz obraz. Duboko je udahnula. „Ako ti pomogneš mi da pobegnem, ja učiniću bilo šta što od mene zatražiš dok god to ne uključuje izdaju Bele ...“ Iznenada je škljocnula zubima, piljeći pravo kroz njega. Odjednom je zaklimala glavom, kao da razgovara sama sa sobom. „Pomozi mi da pobegnem i učiniću bilo šta što od mene zatražiš“, rekla je.

„Uradiću šta mogu“, rekao joj je. „Moram da smislim neki način.“

Ona klimnu glavom kao da joj je obećao da će pobeći pre nego što padne mrak. „Tamo jeste još jedna sestra koja je zarobljenica ovde, u palati. Edesina Ejzdin. Ona mora poći s nama.“

„Još jedna?“, reče Met. „Učinilo mi se da sam video tri ili četiri, računajući i tebe. U svakom slučaju, nisam siguran hoću li uspeti tebe da izvučem, a još manje ...“

„Ostale jesu ... promenjene.“ Teslina skupi usne. „Gizin i Majlin - poznavala sam je kao Širejn Kejmajnil, ali sada se odaziva samo na Majlin - te dve bi nas izdale. Edesina još jeste prisebna. Neću ostaviti je za sobom čak iako jeste pobunjenica.“

„Pazi sad“, reče Met s umirujućim osmehom. „Rekao sam da ću pokušati da te izvučem, ali ne vidim nijedan način da izvučem dve ...“

„Biće najbolje ako sada odeš“, ponovo ga je prekinula. „Muškarcima nije dozvoljeno da budu ovde, a u svakom slučaju izazvaćeš podozrenje ako te uhvate.“ Mršteći se na njega, šmrknula je. „Pomoglo bi ako se ne bi odevao napadno toliko. Deset pijanih Krpara ne bi privuklo pažnje koliko ti. Idi sada. Brzo. Idi!“

On ode, gunđajući za sebe. Prava Aes Sedai. Ponudiš se da joj pomogneš, a sledeće što znaš jeste da se usred noći pentraš uz neku strmu liticu kako bi sam samcat izvukao pedesetoro ljudi iz nekakve podzemne tamnice. To je bio jedan drugi čovek, odavno mrtav, ali on se toga sećao, a to je bilo baš prikladno. Krvi mu i krvavog pepela! Nije imao pojma kako da izvuče i jednu jedinu Aes Sedai, a ona ga je navukla da pokuša da izvuče dve!

On zaokrenu iza neupadljivog ugla u podnožju stepenica, i gotovo nalete na Tuon.

„Muškarcima nije dozvoljen pristup u kućice kod damane“, rekla je, hladno ga odmeravajući ispod vela. „Mogao bi da budeš kažnjen samo zato što si ušao.“

„Tražio sam jednu vetrotragačicu, visoka gospo“, brzo se opravdao, spuštajući se na koleno i razmišljajući najbrže u životu. „Jednom mi je učinila uslugu, pa sam pomislio da bi možda volela nešto iz kuhinje. Malo peciva, ili nešto slično. Medutim, nisam je pronašao. Pretpostavljam da nije uhvaćena kada ...“ Nije dovršio rečenicu, zapiljivši se. Maska strogosti koju je ta devojka uvek imala na licu istopila se pred osmehom. Zaista je bila prelepa.

„To je bilo veoma lepo od tebe“, rekla je. „Dobro je znati đa postoje muškarci koji su pažljivi prema damane. Ali moraš biti oprezan. Ima muškaraca koji i stvarno odvode damane u svoj krevet.“ Punačka usta iskriviše joj se od gađenja. „Ne bi želeo da iko pomisli kako si nastran.“ Onaj strogi izraz ponovo joj se pojavi na licu. Svi zatvorenici biće smesta pogubljeni.

„Hvala na upozorenju, visoka gospo“, rekao je, pomalo nesigurno. Kakav je to muškarac koji odvlači u krevet ženu na povocu?

A onda je nestao, bar što se nje ticalo. Jednostavno je otklizala niz hodnik, kao da nikoga nije ni srela. Međutim, ovog puta visoka gospa Tuon nije ga ni najmanje brinula. Imao je Aes Sedai koja se krila u podrumu Izgubljene žene, i još dve s povocima damane, a sve su očekivale da im Met krvavi Kauton spase glave. Bio je siguran da će Teslina obavestiti tu Edesinu o svemu, Čim joj se ukaže prilika. Tri žene bi mogle postati nestrpljive ako ne uspe da ih izvuče na sigurno dovoljno brzo. Žene vole da pričaju, a ako dovoljno razgovaraju, dopuštaju da se nagovesti nešto za šta bi bilo bolje da ostane neizgovoreno. Nestrpljive žene bile su govorljivije od ostalih. Nije osećao kockice u svojoj glavi, ali gotovo da je čuo otkucavanje sata. Svakog časa mogla je da ga udari glavosečina sekira. Bitke je mogao da osmišlja i u snu, ali ta stara sećanja kao da nisu mnogo pomagala u ovome. Bio mu je potreban neko vešt spletkama, kome zavere i uvijeno razmišljanje nisu bili strani. Vreme da posadi Toma za sto i porazgovara s njim. I Džuilina.

Krenuvši da traži bilo koga od njih dvojice, nesvesno je počeo da mumla Spustio sam se na dno bunara. Pa, i jeste, a noć je padala i kiša je lila sve jače. Kao što se često događalo, drugo ime ispliva iz tih starih sećanja, pesma s dvora u Takedu, U Farešilu, koji je pre više od hiljadu godina bio uništio Artur Hokving. Međutim, godine koje su protekle neverovatno malo su uticale na samu melodiju. Tada se zvala Poslednja odbrana Mandenera. Ovako ili onako, suviše je krvavo priličila.