Srce zime

31 Šta Aelfin reče

Seanšanska plemkinja izrazi iznenađenje - i nemalo razdraženosti - kada Met pođe za njom prema štenarama. Seta i Rena znale su kuda treba da idu, naravno, a on je trebalo da pokupi svoj plašt i ostalo što misli da nosi sa sobom. Dve sul’dam sledile su ih kroz slabo osvetljene hodnike razgrnutih plaštova i očiju uprtih u pod. Domon je išao za njima, kao da je ovčarski pas a njih dve ovce. Pletenica koja mu je visila s jedne strane glave njihala se dok mu je pogled leteo niz svaki poprečni hodnik na koji bi naišli, a ponekad bi se rukom mašio za pojas, kao da će tu naći mač ili palicu. Bez njih, hodnici zidova ukrašenih tapiserijama bili bi tihi i ništa se ne bi mrdalo.

„Imam da završim jedan poslić ovde“ obrati se Met Egeanin, što je opuštenije znao, pa joj se nasmeši. „Nema potrebe da se ti mučiš. Odmah se vraćam.“ Njegov najlepši osmeh izgleda da na nju nije ostavio ništa veći utisak nego juče u njenoj sobi u gostionici.

„Ako me sada nasučeš...“ procedi ona pretećim glasom.

„Bolje bi ti bilo da zapamtiš ko je sve ovo pokrenuo“, promrmlja joj on, a ona samo zagunđa. Svetlosti, žene uvek misle da mogu tek tako da se pojave i preuzmu sve konce u svoje ruke, a da pri tom bolje znaju posao o kojem je reč od muškarca čiji je to posao zapravo bio.

Bar se više nije žalila. Brzo se popeše do poslednjeg sprata palate, pa onda uz uzano mračno stepenište do ogromnog tavana. Svega nekoliko svetiljaka beše upaljeno, još manje nego dole u hodnicima, a lavirint uzanih prolaza između sićušnih soba drvenih zidova sav je bio u nejasnim senkama. Ništa se nije mrdalo, pa je Metu bilo malo lakše. Bilo bi mu još lakše da Rena nije uzdahula s tako očiglednim olakšanjem.

Ona i Seta znale su gde je koja damane smeštena, pa su se stoga smesta zaputile dublje u tavan, premda nisu baš žurile, ali možda je to bilo stoga što im je Domon i dalje bio za petama. Taj prizor baš i nije budio poverenje u njemu. Pa, kad bi želje bile konji, i prosjaci bi jahali. Čovek mora da radi s onim što ima u rukama - naročito kada nema drugog izbora.

Egeanin ga još jednom smrknuto pogleda i ponovo zagunđa, ali ovoga puta bez reči, pa pođe za ostalima tako brzim korakom da se plašt zalepršao za njom. On joj se namršti čim mu je okrenula leđa. Kako hoda, čovek bi pomislio da je ona zapravo muškarac, samo da ne nosi haljinu.

Zaista je imao neka posla - i to možda ne tako mala. Nije to želeo da uradi. Svetlosti, pokušao je da odgovori sebe od toga! Ali bilo je to nešto što krvavo mora da učini. Čim je Egeanin zamakla iza ugla za Domonom i one dve, on pojuri u najbližu sobu koju je upamtio po tome da je u njoj neka iz Morskog naroda.

Bešumno otvorivši neugledna drvena vrata, on samo skliznu u mrkli mrak u sobi. Usnula žena unutra hrapavo je hrkala. On lagano zakorači napred i nastavi dok ne udari kolenom o krevet, a onda hitro poče da pipa telo pod ćebadima i nađe glavu taman na vreme da pritisne šaku preko njenih usta pre nego što se ona trže i probudi.

„Hoću da mi odgovoriš na jedno pitanje“, prošapta. Krvi mu i pepela, šta ako je pogrešio sobu? Šta ako ovo ipak nije vetrotragačica, već neka krvava Seanšanka? „Šta bi učinila kad bih ti skinuo tu ogrlicu s vrata?“ Skloni ruku i zadrža dah.

„Oslobodila bih svoje sestre, ako bude po volji Svetlosti da se tako desi.“ Kada začu naglasak Morskog naroda u tom mraku, kamen mu pade sa srca i on ponovo prodisa. „Ako Svetlost da, nekako bismo prešle luku do mesta gde su naši ljudi zatočeni i oslobodile njih koliko god možemo.“ Nevidljiva žena je pričala tiho, ali glas joj je sa svakom rečju bivao sve odsečniji. „Ako Svetlost da, preotele bismo naše brodovlje i probile se do pučine. Sad, ako je ovo varka - kazni me više i završi s tim, ili me ubij. Bila sam na rubu predaje i sramota zbog toga doveka će goreti u meni, ali sada si me podsetio na to ko sam i sada se nikada neću predati. Čuješ li me? Nikada!“

„A ako te zamolim da sačekaš tri sata?“, upita on i dalje nagnut nad njom. „Sećam se da Ata’an Mijere mogu da procene kad je prošlo sat vremena s greškom od svega nekoliko minuta.“ Čovek koji se toga sećao zapravo nije bio on, ali sećanje na to sada je pripadalo njemu - plovidba od Aloralena do Barašte i jedna žena Morskog naroda svetlih očiju uplakanih kada je odbila da za njim pođe na obalu.

„Ko si ti?“, upita ona šapatom.

„Zovem se Met Kauton, ako ti to nešto znači.“

„Mete Kautone, ja sam Nestela din Sakura Južna Zvezda.“ Čuo je kad je pljunula i znao je šta to radi. I on je pljunuo u dlan i njihove šake nađoše se u mraku. Njena je bila jednako žuljevita kao njegova, a stisak snažan. „Sačekaću“, reče mu ona. „I zapamtiću te. Ti si veliki i dobar čovek.“

„Ja sam samo kockar“, odgovori joj on. Ona rukom povede njegovu do zglavkaste ogrlice oko njenog vrata i on je otvori uz metalni kliktaj - a ona udahnu veoma duboko.

Samo je jednom morao da joj pokaže kako se otvara pre nego što je shvatila, ali naterao ju je da tri puta zatvori i otvori okovratnik pa je tek onda bio zadovoljan. Ako će već to uraditi, onda može i da se postara da to bude urađeno kako treba. „Tri sata, što bliže možeš da oceniš“, podseti je.

„Što bliže mogu“, prošapta ona u odgovor.

Ona bi mogla sve upropastiti, ali ako on neće da se kocka - a ko će? Na kraju krajeva, on je čovek sa srećom. Možda ga u poslednje vreme i nije toliko služila, ali našao je Egeanin baš u trenutku kada mu je bila potrebna. Met Kauton i dalje ima sreće.

Iskravši se iz sobe jednako tiho kao što je ušao, zatvori vrata - pa se skoro ugrize za jezik. Gledao je pravo u leđa jedne široke sedokose žene u crvenoj haljini. Iza nje je Egeanin stajala potpuno uspravljeno, kao i Teslin, povezana s Renom srebrnastim a’damom. Od Domona ili Sete, pa ni od one Edesine koju još nije video, nije bilo ni traga ni glasa. Egeanin je izledala besno kao lavica nad zaklanim plenom, ali Teslin je sva drhtala razrogačenih očiju, potpuno prestravljena. Renina usta bila su tako iskrivljena da je izgledalo kao da će joj se svakog trenutka smučiti.

Ne usuđujući se ni da diše, on oprezno zakorači prema sedokosoj ženi, pružajući ruke. Ako je nadvlada pre nego što ona stigne da vikne, mogu da je sakriju... Gde? Seta i Rena će hteti da je ubiju. Čime god da ih Egeanin ucenjuje, ta žena može da ih razotkrije.

Egeanine stroge plave oči se na najkraći mogući tren zagiedaše u njegove preko sedokose sul’dam, pre nego što se ponovo usredsrediše na ženino lice. „Ne!“, oštro reče. „Više nemam vremena za traćenje na promene mojih namera. Visoka gospa Surot je rekla da mogu da uzmem koju god damane hoću, dersul’dam.“

„Naravno, moja gospo“, zbunjeno odgovori sedokosa žena. „Samo sam istakla da Tesi nije do kraja prošla obuku. Zapravo sam došla da vidim kako je. Moja gospo, ona istina veoma lepo napreduje, ali...“

I dalje ne dišući, Met se na vrhovima prstiju udalji. Spustio se niz mračno uzano stepenište služeći se što je više mogao šakama da se oslanja na zidove a što manje na stepenice. Nije primetio škriputave stepenike dok su se peli, ali nije hteo time da se igra. Čovek stavlja glavu u torbu kad mora, ali inače ne iskušava sreću. To je način da se dočeka duboka starost, što on silno želi.

U podnožju stepenica zastade da povrati dah i da sačeka da mu se srce smiri. Bar da malo uspori. Lako je moguće da do sutra neće prestati da lupa. Činilo mu se da nije udahnuo vazduh otkad je video onu sedokosu ženu. Svetlosti! Lepo je i krasno što Egeanin misli da će s time izaći na kraj, ali svejedno - Svetlosti! Mora da je vezala omče oko vratova one dve sul’dam! Njene namere? Pa, bila je u pravu kada je rekla da nema vremena za gubljenje. On potrča.

Trčao je sve dok ga oštar bol nije probo u kuku, pa se zateturao i udario u neki stočić s tirkiznim intarzijama. Uhvatio se za jednu tapiseriju s letnjim motivima da ne bi pao, a jarka svila se dopola pokidala sa žutog mermernog držača. Visoka bela porcelanska vaza preturila se sa stočića i smrskala o plavo-crvene podne pločice uz tresak koji je odjeknuo hodnikom. Nakon toga - ćopao je dalje. Ali ćopao je brže nego iko drugi otkad je sveta i veka. Ako iko dođe da vidi kakva je to buka, neće tu zateći Meta Kautona, niti na dva hodnika odatle.

Šepajući sve do Tilininih odaja, ušao je i prešao dnevnu sobu, pa upao u spavaću pre nego što je shvatio da su sve svetiljke upaljene. Vatra u kaminu beše raspaljena cepanicama iz pozlaćenog sanduka za drva. Tilin, otkopčavajući dugmad na leđima, diže pogled kad on uđe i namršti se. Njena tamnozelena jahaća haljina bila je sva izgužvana. Vatra je pucketala i rasipala pravu kišu žiški uz odžak.

„Nisam očekivao da ćeš se tako brzo vratiti, kaza joj on, pokušavajući da smisli šta da radi. Razmatrao je mnogo šta što bi te noći moglo poći po zlu, ali ne i da se Tilin ranije vrati. Kao da mu se mozak zaledio.

„Surot je saznala da je jedna vojska nestala u Murandiji“, odgovori Tilin i lagano se ispravi. Glas joj je bio odsutan, jer je očigledno rečima posvećivala svega deo pažnje inače usmerene na odmeravanje Meta Kautona. „Koja je to vojska i kako cela vojska može da nestane - ne znam, ali zaključila je kako hitno mora da se vrati. Ostavile smo sve za sobom i došle što smo brže mogle na zveri koja je nosila samo nas dve i ženu koja je njome upravljala. Onda smo preuzele dva konja i same dojahale ovamo do pristaništa. Ona je čak otišla pravo u onu gostionicu preko trga gde su im svi zapovednici, mesto da dođe ovamo. Mislim da nema namere da noćas spava niti da pusti ikoga od njih da...“

Pustivši da joj reči zamru, Tilin mu priđe kao da lebdi preko tepiha i dodirnu njegov jednostavni zeleni kaput. „Kada imaš lisicu za ljubimca“, promrmlja, „muka je u tome što se pre ili posle seti da je lisica.“ Te krupne tamne oči zagledaše se u njega. Odjednom ga obema šakama zgrabi za kosu i povuče mu glavu u poljubac od kojeg su mu se nožni prsti ukočili. „To ti je“, kaza mu bez daha kada ga napokon pusti, „da ti pokažem koliko ćeš mi nedostajati.“ A onda, i ne trepnuvši i ni najmanje ne promenivši izraz lica, ošamari ga tako snažno da su mu srebrne zvezdice zaigrale pred očima. „A to ti je što si pokušao da se iskradeš dok nisam tu.“ Okrenuvši mu leđa, prebaci grivu vrane kose preko jednog ramena. „Raskopčaj me, lepa moja lisičice. Stigli smo tako kasno da sam rešila da ne budim služavke, ali sa ovim noktima nemoguće je otkopčati dugmad. Još jedna poslednja noć provedena zajedno - i sutra ću te poslati tvojim putem.“

Met se protrlja po obrazu. Mogla je zub da mu slomi! Bar mu je misli prodrmala. Ako je Surot u Izgubljenoj ženi, onda nije u Tarezinskoj palati, pa ne može da vidi ono što ne bi trebalo. Sreća je i dalje uz njega. Samo mu preostaje da se pobrine za tu ženu pred sobom. Jedini preostali put je - napred.

„Odlazim noćas“, reče i uhvati Tilin za ramena. „A kada pođem, vodim sa sobom dve Aes Sedai s tavana. Pođi sa mnom. Poslaću Toma i Džuilina da nađu Beslana i...“

„Da pođem s tobom?“, uzviknu ona s nevericom i okrenu se da ga pogleda. Njeno ponosno lice bilo je prezrivo. „Golupčiću, nemam nameru da postanem tvoja milosnica, niti da postanem izbeglica. Niti da prepustim Altaru ikome koga Seanšani odaberu da me zameni. Svetlost mi pomogla, ja sam kraljica Altare - i nemam namere da sada napustim svoju zemlju kada sam joj potrebna. Zaista nameravaš da oslobodiš Aes Sedai? Ako već moraš, želim ti sve najbolje - i sestrama želim sve najbolje - ali to mi se čini, slatkišu moj, kao sjajan način da ti glava završi na vrhu nekog koca. Previše je to lepa glavica da bi bila odsečena s ramena i uvaljana u katran.“

On ponovo pokuša da je uhvati za ramena, ali ona se izmače i pogleda ga tako prodorno da njemu ruke same padoše. Što je žurnije i hitnije mogao, on reče: „Tilin, postarao sam se da svi znaju da odlazim i da žurim da odem pre nego što se ti vratiš, da bi Seanšani znali kako ti nikakve veze nemaš s time, ali sada...“

„Vratila sam se i iznenadila sam te“, ona ga žustro prekide, „a ti si me vezao i ostavio ispod kreveta. Kada me ujutro otkriju, biću besna na tebe. Izvan sebe od besa!“ Nasmeši se, ali oči joj zablistaše čak i sada na ivici srdžbe, šta god ona rekla o lisicama i tome da će ga poslati njegovim putem. „Ponudiću cenu za tvoju glavu i reći Tuon da može da te kupi kada te uhvate, ako te i dalje želi. Biću savršena pripadnica Visoke krvi. Poverovaće mi, pačence. Već sam rekla Surot kako nameravam da obrijem glavu.“

Met se slabašno osmehnu. Verovao joj je od reči do reči. Ako ga uhvate, zaista će ga prodati. Sa ženama ti je kao da noću gaziš po trnjaku, govorila je stara izreka, a čak ni one ne znaju kuda te njihove staze vode.

Tilin je uporno zahtevala da nadgleda kako je vezuje. Kao da se time ponosila. Morala je da bude vezana trakama izrezanim od haljine, kao da ga je iznenadila, pa je on nju savladao. Čvorovi su morali da budu čvrsti, da ne bi mogla pobeći ma koliko se otimala, a zaista se iz sve snage bacakala kada ju je vezao, i to toliko snažno da je izgledalo kao da zaista pokušava da se oslobođi. Možda i jeste pokušavala - skoro da je zarežala kada joj to nije uspelo. Morao je da joj zaveže zapešća iza leđa i da joj konopcem veže vrat za jednu nogu kreveta, da ne bi mogla odgmizati preko poda u hodnik. Naravno, ne sme ni da zove u pomoć. Kada joj je nežno ugurao jednu njenu svilenu maramu u usta i vezao preko drugu, nasmešila mu se, ali ga je gledala krvnički. Trnjak u noći.

„Nedostajaćeš mi“, tiho joj kaza gurajući je pod krevet. Iznenadi se kada shvati da je to zaista tačno. Svetlosti! Žurno dograbi plašt, rukavice i koplje, pa ugasi svetiljke izlazeći. Žene su u stanju da čoveka upletu u te trnjine i pre nego što on shvati šta se dešava.

Hodnici su i dalje bili prazni i ništa se nije čulo sem odjeka njegovih šepavih koraka, ali ono malo olakšanja što je osećao nestalo je čim je stigao do ulaza u dvorište konjušnica.

Ona jedna upaljena podna svetiljka i dalje je drhtavo obasjavala one neizbežne cvetne tapiserije, ali Džuilin i njegova žena nisu bili tu, kao ni Egeanin i ostali. S obzirom na to koliko je vremena potrošio na Tilin, trebalo bi da ga svi oni već čekaju. Iza stubova kiša je lila kao iz vedra, tako da je kao crna zavesa zaklanjala dvorište od njegovog pogleda. Da nisu možda otišli u konjušarnice? Ta Egeanin izgleda menja njegov plan kad god joj se ćefne.

Gunđajući sebi u bradu, ogrnu se plaštom i pripremi da pojuri kroz pljusak prema stajama. Više mu je dosta te žene.

„Dakle, ti zaista nameravaš da odeš. Igračko, to ne mogu da dopustim.“

On opsova i okrenu se u mestu, pa se nađe oči u oči s Tuon. Njeno tamno lice bilo je strogo ispod dugog providnog vela. Uzani metalni venac koji je držao veo da joj ne spadne s obrijane glave bio je načičkan dragim kamenjem i biserjem - pravo bogatstvo ako se u obzir uzme i to da je nosila široki opasač ukrašen draguljima i dugu ogrlicu. Baš je odabrao trenutak da gleda dragulje, ma koliko dragocene. Tako mu Svetlosti, zašto li je ona uopšte budna? Krvi mu i pepela, ako krene da beži i doziva stražu da ga zaustave...

Očajnički se baci da uhvati mršavu devojku, ali ona se izvi dalje od njega i udarcem od koga mu je zapešće napola obamrlo izbi mu ašandarei iz ruku. Očekivao je da će se dati u beg, ali ona mesto toga stade da ga zasipa udarcima, udarajući ga zglavcima i ispruženim dlanovima kao da zamahuje sekirom. On je bio brz s rukama - Tom nikada u životu nije video tako brze ruke, ako je verovati starom zabavljaču - ali jedva mu je polazilo za rukom da se odbrani od nje, a da je zgrabi nije ni pomišljao. Da se nije iz petnih žila trudio da je spreči da mu slomi nos - ili možda nešto drugo; za tako sitno stvorenjce udarala je baš snažno - možda bi mu sve to bilo smešno. Mada nije bio nešto viši od proseka, nadnosio se nad nju, a ona ga je srdito napadala, kao da je upravo ona viša i snažnija i da očekuje da će ga nadvladati. Nakon nekoliko trenutaka, iz nekog razloga te njene pune usne izvile su se u smešak i da nije znao da je to suludo, rekao bi da su te njene krupne mastiljave oči razdragano zaiskrile. Plamen ga spalio, pa zar sada razmišlja koliko je ta žena lepa! Glupost ravna procenjivanju njenog nakita!

Odjednom ona se udalji nekoliko koraka od njega, nameštajući obema rukama venac od dragulja koji joj je držao veo. Lice joj sada nije bilo nimalo razdragano, već potpuno usredsređeno. Pažljivo nameštajući stopala, ne skidajući pogled s njegovog lica, poče lagano da zadiže bele suknje, skupljajući ih u nabore iznad kolena.

Nikako nije razumeo zašto ona već ne zove u pomoć, ali znao je da samo što ga nije napala nogama. Pa, nema od toga ništa, ako se on nešto pita! On skoči na nju - i sve se odjednom dogodi: bol mu sevnu u kuku, toliko da pade na jedno koleno; Tuon zadiže suknju skoro do bokova i njene vitke noge u belim dugim čarapama blesnuše u udarac koji mu prolete preko glave kad je odjednom neko diže u vazduh.

Mislio je da se sigurno iznenadio koliko i ona kada je video kako je Noel hvata otpozadi, ali povratio se brže od nje. Taman što je ona otvorila usta da napokon vrisne, Met skoči na noge i poče da joj trpa veo među zube, bacajući draguljima ukrašen venac na pod. Naravno, za razliku od Tilin, ona nije sarađivala. Da joj nije čvrsto stisnuo vilicu, odgrizla bi mu prste. Ispuštala je zvuke besa, a u očima joj se videla srdžba kakva nije bila očigledna ni kada ga je najžešće napadala. Bacakala se pokušavajući da se otrgne od Noela i mlatarala nogama, ali iznureni starac je uspešno izbegavao njena stopala. Bio on iznuren ili ne, izgleda da mu nije bilo ni najmanje teško da je sputa.

„Da li te stalno prate ovakve nevolje s ženama?“, blago upita i krezubo se isceri. Bio je ogrnut plaštom, a zavežljaj sa stvarima bio mu je privezan preko leđa.

„Uvek“, odgovori Met kiselo i zastenja kada ga njeno koleno udari u bolni kuk. Uspevši da jednom rukom razveže svoj šal, priveza njime onaj veo koji je natrpao Tuon u usta, usput zaradivši ugriz za palac. Svetlosti, šta da radi s njom?

„Nisam znao da si ovo nameravao“, primeti Noel, nimalo zadihan uprkos tome što se sićušna žena bacakala u njegovom zagrljaju, „ali kao što vidiš, i ja noćas odlazim. Mislio sam da će za dan ili dva ovde postati nelagodno nekome kome si ti dao mesto za spavanje.“

„Pametna odluka“, promrmlja Met. Svetlosti, trebalo je da se seti da upozori Noela.

Spusti se na kolena, uglavnom uspešno izbegavajući Tuonino ritanje, taman dovoljno dugo da je zgrabi za noge. Izvadivši nož iz rukava, poče da joj seče rub haljine i otkide dug kaiš kojim joj uveza gležnjeve. Sva sreća što je to uvežbao s Tilin. Nije navikao da vezuje žene. Otkinuvši od ruba njene podsuknje drugo parče tkanine, diže venac dragulja s poda i ustade stenjući - prvi put zbog napora, a drugi put zbog dvonožnog udarca od kojeg mu je bok sevao. Kada joj je vratio venac na glavu, Tuon ga je pogledala pravo u oči. Prestala je da se bacaka, shvativši da je to beskorisno, ali nimalo se nije bojala. Svetlosti, da je on na njenom mestu, odavno bi se uneredio.

Tada napokon stiže Džuilin, ogrnut plaštom i u punoj opremi, s kratkim mačem i zarezanim mačolomcem za pojasom, i svojim tankim štapom od bambusa u ruci. Za desnu ruku držala ga je jedna vitka tamnokosa žena u debeloj beloj odori kakvu nose da’kovejl. Bila je lepuškasta ali nekako natmurena, s napućenim usnama, i pet-šest godina starija nego što je Met očekivao; krupne tamne oči preplašeno su bacale poglede na sve strane. Čim ugleda Tuon, zaskiča i pusti Džuilina kao da je oprljena, pa se baci na pod pored vrata i spusti glavu sve do kolena.

„Morao sam ispočetka da nagovaram Teru da pobegne“, uzdahnu hvatač lopova i zabrinuto je pogleda. Samo je tim rečima objasnio svoje kašnjenje, a onda je pogledao Noelovo breme. Zadigavši onaj besmisleni kupasti crveni šešir, počeša se po glavi. „A šta ćemo s njom?“, jednostavno upita.

„Ostavićemo je u konjušarnici“, odgovori Met. To ako je Vaninu pošlo za rukom da ubedi konjušare da puste njega i Harnana da se postaraju za konje onih glasnika koji su pristigli. To mu se činilo samo kao jedna predostrožnost više, ne preko potrebna. Sve do sada. „Ostavićemo je u seniku. Ne bi trebalo da je pronađu pre jutra, kada skidaju sveže seno.“

„A ja mislio da je otimaš“, uzdahnu Noel, spuštajući Tuonine vezane noge na pod i hvatajući je za nadlaktice. Visoko dignute glave, sićušna žena ga je prezrivo pogledala, ne otimajući se. Iako su joj usta bila zapušena, izraz njenog lica odisao je prezirom. Prestala je da se otima ne zato što je to beznadežno, već zato što je tako rešila.

U hodniku koji vodi do predvorja začuli su korake - i to sve jače. Možda je to napokon Egeanin. Mada, kako je noć počela, može to biti i Mrtva straža. I to ogijerska.

Met žurno pokaza ostalima da se zaklone za uglove, tako da niko ne može da ih vidi s vrata, a onda odšepa da pokupi svoje crno koplje. Džuilin povuče Teru na noge i odvuče je nalevo, gde ona čučnu u ugao, a on stade ispred nje držeći štap obema rukama. To je na prvi pogled bilo krhko oružje, ali hvatač lopova ga je koristio izuzetno vešto. Noel odvuče Tuon u suprotni ugao i pusti joj jednu ruku da bi gurnuo šaku pod kaput, gde je držao svoje duge noževe. Met stade usred sobe, leđima okrenut kiši i mraku, i ispruži ašandarei. Ko god da uđe kroz ta vrata, on neće moći da skakuće po predvorju kad mu je kuk sav ukočen od Tuoninih udaraca - ali ako dođe do najgoreg, ostaviće svoj trag bar na nekolicini.

Kada Egeanin prođe kroz vrata, njemu ruka s kopljem klonu od olakšanja. Dve sul’dam uđoše za njom, a za njima Domon. Met tada prvi put ugleda Edesinu, mada mu se učini da se seća kako ju je video jednom kad su izvodili damane u šetnju - bila je to vitka i zgodna žena odevena u jednu od onih jednostavnih sivih haljina, crne kose koja joj je padala do struka. Iako je a'damom bila vezana za Setino zapešće, Edesina je smireno gledala šta se dešava. Možda i jeste Aes Sedai na povocu, ali očigledno Aes Sedai uverena da će joj taj povodac uskoro skinuti. S druge strane, Teslin je sva podrhtavala od nestrpljenja, oblizujući se i piljeći u vrata koja vode u dvorište. Rena i Seta poteraše dve Aes Sedai iza Egeanin, ne skidajući pogled s vrata.

„Morala sam da smirim der’sul’dam“, kaza Egeanin čim uđe u prostoriju. „One su veoma zaštitnički nastrojene prema svojim štićenicama.“ Namršti se kada vide Džuilina i Teru. Nije bilo nikakvog razloga da joj ranije kaže za Teru, kad je već bila voljna da pomogne damane, ali očigledno da joj se iznenađenje u vunenoj odori ni najmanje nije dopalo. „Naravno, to što je ona videla Setu i Renu pomalo menja stvari“, nastavila je, „ali...“ Reči joj zamreše kao nožem presečene kada joj pogled pade na Tuon. Egeanin je bila bleda žena, ali sad preblede još više. Tuon je ošinu pogledom strogo kao glavoseča. „O, Svetlosti!“, Egeanin promuklo izusti padajući na kolena. „Ti ludače! Dići ruku na Kćer Devet meseca kažnjava se mučenjem do smrti!“ Dve sul’dam ostaše bez daha i bez oklevanja kleknuše, ne samo cimajući dve Aes Sedai s njima, već hvatajući a'dam za ogrlice i zabijajući im lica u pod.

Met zastenja kao da ga je Tuon opet udarila nogom u trbuh. Tako se osećao. Kćer Devet meseca. Aelfin reče istinu, ma koliko on mrzeo to saznanje. Umreće i živeti ponovo, ako to već nije uradio. Odreći će se polovine svetlosti sveta da bi spasao svet, a o tome šta to znači nije hteo ni da razmišlja. Oženiće... „Ona je moja žena“, tiho kaza. Neko se zagrcnu; učini mu se da je to Domon.

„Šta?“, ciknu Egeanin, tako brzo okrenuvši glavu prema njemu da joj se perčin zaneo i udario je po licu. Nikad ne bi pomislio da ona može cičati. „Ne možeš to da kažeš! Ne smeš to da kažeš!“

„Zašto da ne?“, htede on da čuje. Aelfin uvek daje istinite odgovore. Uvek. „Ona je moja žena. Vaša krvava Kćer Devet meseca je moja žena!“ Svi su blenuli u njega, izuzev Džuilina, koji je skinuo kapu i piljio u nju. Domon odmahnu glavom, a Noel se tiho nasmeja. Egeanin samo otvori usta. Dve sul’dam zgranuto ga pogledaše kao da je neki ludak koji bunca. Tuon ga je gledala, ali potpuno nečitkog izraza lica, a te njene tamne oči nisu ođavale o čemu razmišlja. O, Svetlosti, šta da radi? Kao prvo, mora da krene pre...

U odaju ulete Selucija, a Met zaječa. Zar će cela krvava palata da dođe? Domon pokuša da je zgrabi, ali ona mu se izmače. Prsata zlatokosa so’đin nije bila dostojanstvena kao obično, već je kršila ruke i osvrtala se oko sebe kao da je neko progoni. „Oprosti mi što progovaram“, prestravijeno reče, „ali to što činiš ludo je i sumanuto.“ Zaječa i pojuri da napola klekne između dve sul’dam, oslanjajući im se o ramena, kao da ih moli za zaštitu. Plavim očima neprestano je bacala poglede po prostoriji. „Kakva god da su znamenja, ovo se još može ispraviti, samo ako pristaneš da se povučeš.“

„Smiri se, Selucija“, pokuša Met da je uspokoji. Nije ga ni gledala, ali on je svejedno smirujuće mahao. Ma koliko tragao po svojim sećanjima, nije nalazio nikakav način da se izađe na kraj sa usplahirenom ženom. Sem da se čovek negde sakrije. „Niko te neće povrediti. Niko! Dajem ti reč. Sada možeš da se lepo smiriš.“

Iz nekog razloga, ona ga na tren zbunjeno pogleda, a onda se spusti na kolena i sklopi šake u krilu. Odjednom sav strah iščile iz nje i držanje joj opet postade kraljevsko, kakvo je uvek bilo. „Pokoravaću ti se, sve dok ne naneseš zlo mojoj gospodarici. Ako to učiniš - ubiću te.“

Da mu je to Egeanin rekla, ne bi mu baš bilo svejedno. Ali pošto je te reči izgovorila ta punačka ženica mlečnih obraza, niska, premda viša od svoje gospodarice, smesta ih je zaboravio. Svetlost zna da su žene opasne, ali mislio je da može izaći na kraj sa služavkom. Bar više ne vrišti. Čudno kako to kod žena dolazi i odlazi.

„Pretpostavljam da sada hoćeš obe da ih strpaš u senik?“, upita Noel.

„Ne“, odgovori Met, gledajući Tuon. Ona mu uzvrati pogled, ali i dalje nije mogao da protumači izraz na njenom licu. Ženica vitka kao dečačić, a on voli žene koje imaš zašta da uhvatiš. Naslednica seanšanskog prestola, a on se ježi od plemkinja. Žena koja je htela da ga kupi, a sada bi verovatno da mu zarije nož među rebra. I ona će mu biti supruga. Aelfin uvek istinito odgovara. „Povešćemo ih sa sobom.“

Tuonino lice naposletku nešto pokaza. Ona se nasmeši, kao da je odjednom saznala nekakvu tajnu. Ona se nasmeši, a on zadrhta. O, Svetlosti, kako je samo zadrhtao.