Srce zime

13 Predivne novosti

Soba sunca u Sunčevoj palati bila je hladna iako su na dva zida kamini plamteli svom snagom, slojevi ćilima prekrivali pod, a zakošeni stakleni krov propuštao jasno jutarnje svetlo tamo gde ga nije zaklanjao sneg što se zadržao na tankim spojevima, ali bila je zgodna za prijeme. Kecuejn je smatrala da je najbolje ne uzurpirati prestonu dvoranu. Do sada je lord Dobrejn ćutao o tome što je zadržala Karalin Damodred i Darlina Sisnera nije videla boljeg načina da ih odvrati od upuštanja u nove nepodopštine nego da ih čvrsto drži u šaci ali Dobrejn bi mogao početi da frkće zbog toga ako bi prekršila njegovo poimanje pristojnosti. On je bio suviše blizak dečaku da bi na njemu primenjivala silu, a i držao se svojih zakletvi. Ona se mogla osvrnuti na svoj život i setiti se nekih neuspeha; bilo je tu i onih zbog kojih je gorko žalila, kao i grešaka koje su koštale života, ali ovde nije sebi mogla da priušti ni greške ni neuspehe. Sasvim sigurno ne i neuspehe. Svetlosti, dođe joj da ugrize nekoga!

„Zahtevam da mi se vrati moja vetrotragačica, Aes Sedai!“ Harina din Togara, od glave do pete u zelenom brokatu, ukočeno je sedela naspram Kecuejn, stisnutih usana. Iako joj je lice bilo bez bora, beli pramenovi šarali su joj crnu kosu. Deset godina bila je gospa od talasa svoga klana, a mnogo pre toga zapovedala je većim plovilima. Dera din Selan, njena gospa od edara, mlađa žena odevena u plavo, sedela je na stolici pažljivo postavljenoj na stopu iza, prema njihovim običajima. Ličile su na tamnu rezbariju zgražanja, a njihov vanzemaljski nakit nekako je dopunjavao tu sliku. Nijedna nije obratila ni najmanju pažnju na Ibena, koji se poklonio i ponudio ih srebrnim kupama toplog začinjenog vina s poslužavnika.

Činilo se da dečko ne zna šta bi sledeće uradio, pošto ništa nisu uzele. Nesigurno se mršteći, ostao je u naklonu sve dok ga Dejđin nije cimnula za crveni kaputić, pa ga, osmehujući se, povela sa sobom kao golub gušan u tamnoplavom prošaranom belim, veoma se zabavljala. On beše vitak dečak krupnog nosa i velikih ušiju, kog nikada neće nazvati privlačnim, a nekmoli lepuškastim, ali ona je bila vrlo posesivna prema njemu. Sedoše jedno do drugoga na postavljenu klupu pred jednim kaminom, pa počeše da igraju kolariću-paniću.

„Tvoja sestra nam pomaže da otkrijemo šta se dogodilo onog nesrećnog dana“, glatko, i pomalo odsutno, odvrati Kecuejn. Progutavši gutljaj začinjenog vina, čekala je, uopšte se ne zanimajući hoće li primetiti njenu nestrpljivost. Bez obzira na sve Dobrejnovo gunđanje o tome kako je nemoguće ispuniti uslove one neverovatne pogodbe koju su Rafela i Merana napravile u ime malog al’Tora, još uvek je mogao sam da izađe na kraj s Morskim narodom. Ona jedva da je obraćala pažnju na njih. Što je, verovatno, bilo dobro. Da se usredsredila na Ata’an Mijere, morala bi mnogo da se napregne da ih ne zgnječi kao stenice, iako one nisu bile pravi uzrok njenog nezadovoljstva.

Oko kamina na suprotnoj strani Sobe sunca, nasuprot mestu gde su sedeli Dejđin i Iben, bilo je okupljeno pet sestara. Nesuna je pred svojom stolicom imala stalak za čitanje i na njemu raskriljenu ogromnu, u drvo povezanu knjigu iz biblioteke palate. Kao i ostale žene, beše u jednostavnoj vunenoj haljini, koja je više odgovarala nekoj trgovkinji nego jednoj Aes Seđai. Ako je ijedna žalila zbog nedostatka svile, ili novca za svilu, nisu to pokazivale. Serena, sa svojim tankim pletenicama ukrašenim perlicama, stajala je uz veliki okvir za vez dok joj je igla pravila sitne bodove, stvarajući još jedan cvet na polju pupoljaka. Erijan i Beldejn igrale su se kamenova a Elza ih je posmatrala, čekajući svoj red da se obračuna s pobednicom. Na prvi pogled, uživale su u opuštenom jutru, ne brinući se ni za šta na svetu. Možda su i znale da su ovde samo zato što ona želi da ih proučava. Zbog čega su se zaklele na vernost tom malom al’Toru? Kiruna i ostale su bar bile u njegovom prisustvu kada su se odlučile na zakletvu. Bila je spremna da prizna kako niko ne može odoleti uticaju ta’verena, kad ovaj uhvati čoveka. Ali ovih pet je podnelo tešku pokoru zbog njegove otmice, a odluku da polože zakletvu donele su pre nego što su ih doveli u njegovu blizinu. U početku je oklevala da prihvati njihova raznovrsna objašnjenja, ali u poslednjih nekoliko dana to oklevanje je bilo poljuljano. Poljuljano uznemirujuće snažno.

„Moja vetrotragačica ne podleže tvome autoritetu, Aes Sedai“, oštro reče Harina, kao da poriče bilo kakvu krvnu vezu. „Šalon mi se mora smesta vratiti, i biće tako.“ Dera je ukočeno klimala glavom da se slaže. Kecuejn pomisli kako bi gospa od jedara uradila potpuno isto i ako bi joj Harina naredila da skoči s litice. Prema ustrojstvu Ata'an Mijera, Dera je stajala daleko ispod Harine. A to je bilo gotovo sve što je Kecuejn znala o njima. Morski narod može, a i ne mora biti od koristi, ali ona će u svakom slučaju naći načina da ih drži u šaci.

„Ovo je istraga Aes Sedai", odvratila je bez razmišljanja. „Mi sledimo zakon Kule.“ Labavo tumačen, naravno. Oduvek je verovala da je duh zakona daleko važniji od samog slova.

Harina se naduva poput guje i započe još jednu litaniju nabrajajući svoja prava i zahteve, ali Kecuejn ju je samo napola slušala.

Gotovo da je razumela Erijan, bledu cnokosu Ilijanku koja je grozničavo ustrajavala u tome da mora biti na dečkovoj strani kada bude vojevao Poslednju bitku. I Beldejn, toliko novu sa šalom da još nije stekla ni bezvremenost, i toliko odlučnu da bude sve što bi jedna Zelena trebalo da bude. I Elzu, Andorku prijatnog lica čije su oči gotovo sijale kada je govorila o tome kako se treba pobrinuti da poživi da bi se suočio s Mračnim. Još jedna Zelena, i napadnija od većine. Nesuna, nagnuta da bi piljila u svoju knjigu, ličila je na crnooku pticu koja proučava crva. Smeđa; ona bi se uspentrala u kutiju sa škorpionima ako bi odlučila da ih proučava. Serena je možda dovoljno bila budala da bi se zapanjila što je iko smatra lepuškastom, a nekmoli prelepom, ali ta je Bela ustrajavala na svojoj logici sa hladnom upornošću; al’Tor je bio Ponovorođeni Zmaj, znači, logički, ona mora da ga sledi. Siloviti razlozi, idiotski razlozi, a opet, možda bi ih i prihvatila da nije bilo ostalih.

Vrata odaje se otvoriše da propuste Verin i Sorileu. Smežurana seđokosa Aijelka dodade Smeđoj nešto sitno, što Verin ćušnu u kesu o pojasu. Na jednostavnoj haljini boje bronze Verin je imala broš u obliku cveta, prvi komad nakita koji je Kecuejn ikada videla na njoj, ako se ne računa Prsten Velike zmije.

„To će ti pomoći da spavaš“, reče Sorilea, „ali zapamti, samo tri kapi u vodu ili jedna u vino. Samo malo više i mogla bi da spavaš ceo dan ili duže. Još više i nećeš se probuditi. To nema nikakav ukus, pazi, zato moraš biti pažljiva."

Znači, i Verin ima poteškoća sa spavanjem. Kecuejn se nije pošteno odmorila otkada je dečko pobegao iz Sunčeve palate. Ako uskoro ne bude imala bar jednu noć odmora, mogla bi nekog da ujede. Nesuna i ostale zabrinuto su merkale Sorileu. Dečko ih je naterao da postanu učenice Mudrih, a one su naučile da Aijelke to shvataju vrlo ozbiljno. Sorilea bi jednim pucketanjem koščatih prstiju znala da prekine njihovo jutarnje odmaranje.

Harina se nagnu iz stolice i prstima oštro kvrcnu Kecuejn po obrazu! „Ne slušaš me“, promuklo progovori. Lice joj se smračilo poput oluje, a ni njena gospa od jeclara nije bila ništa manje natuštena. „Ti ćeš slušati!"

Kecuejn spoji šake i odmeri je preko vrhova prstiju. Ne, neće ovde, ni sada, okrenuti gospu od talasa naglavačke. Neće poslati tu ženu da se vrati u svoje odaje jecajući. Biće diplomata kakvu bi Koiren samo mogla da poželi. Ona brzo pređe preko svega što je čula. „Govoriš u ime gospe od brodova Ata’an Mijera, s njenim potpunim ovlašćenjem, što je mnogo više nego što mogu i da zamislim", blago je progovorila. „Ako ti se vetrotragačica ne vrati za sat vremena, postaraćeš se da me Koramur oštro kazni. Zahtevaš izvinjenje zbog zatočenja svoje vetrotragačice. I zahtevaš da nateram lorda Dobrejna da ti smesta ustupi zemljište koje je Koramur obećao. Verujem da sam nabrojala sve bitne tačke.“ Osim zahteva da je išibaju!

„Dobro“, reče Harina, udobno se zavalivši, pošto je držala konce u svojim rukama. Njen je osmeh bio toliko samozadovoljan da je mogao izazvati mučninu. „Naučićeš da...“

„Ne dam ni prebijenog bakrenjaka za tvog Koramura", nastavi Kecuejn istim blagim tonom. Dala bi sve do poslednjeg za Ponovorođenog Zmaja, ali nijedan za Koramura. Ni za dlaku nije povisila glas. „Ako me ikada ponovo dotakneš bez dozvole, svući ću te, išibati, uvezati i daću da te odnesu u tvoje odaje u vreći.“ Pa, diplomatija joj nikada nije posebno išla od ruke. „A ako ne prestaneš da me gnjaviš o svojoj sestri... Pa, mogla bih i da se naljutim." Ustavši, više nije obraćala pažnju na uvređeno pućenje i soptanje druge žene, nego je podigla glas da bi je čuli na drugoj strani odaje. „Serena!“

Vitka Tarabonka se okrenu od svog veza, dok su joj pletenice zveckale, pa pohita ka Kecuejn, jedva malo oklevajući pre nego što je raširila sive suknje da se nakloni. Mudre su ih bile naučile da skoče kad ove progovore, ali nešto jače od običaja teralo ju je da poskoči zbog nje. Postojale su, uistinu, neke prednosti toga što je neko legenda, pogotovo kada je ta legenda nepredvidiva.

„Isprati ove dve do njihovih odaja“, naredi joj Kecuejn. „Žele da poste i razmišljaju o pristojnom ponašanju. Postaraj se da tako i bude. Ako izuste i jednu nepristojnu reč, podeli ćuške obema. Samo pazi da to uradiš diplomatski."

Serena se trže, upola zaustivši da se pobuni zbog nedostatka logike u tome, ali jedan pogied na Kecuejnino lice bio je dovoljan da se okrene ka ženama Ata'an Mijera, pokazavši im da ustanu.

Harina skoči na noge, dok su joj se tamno lice i šake grčili. Pre nego što je stigla da izusti i reč od svoje nesumnjivo besne govorancije, Dera joj dotače ruku i nagnu se ka njoj da joj, zaklonjena šakom prekrivenom tamnim tetovažama, šapne nešto u naušnicama prekriveno uvo. Šta god da je, možebiti, gospa od jedara rekla, Harina je zatvorila usta. Izraz lica nije joj omekšao, ali je odmerila sestre na drugoj strani odaje i trenutak kasnije ukočeno je klimnula glavom ka Sereni da ih povede. Harina se možda pretvarala da je sama odlučila da ode, ali Dera ju je pratila gotovo u korak, kao da je tera pred sobom dok je bacala kratke, uznemirene poglede preko ramena, sve dok nisu nestale s vidika iza vrata koja su se zatvorila za njima.

Kecuejn je gotovo zažalila zbog ove detinjaste naredbe. Serena će učiniti tačno ono što joj je rečeno. Te žene Morskog naroda bile su gnjavaža, a sem toga, do sada su bile potpuno beskorisne. Gnjavaža mora da se ukloni kako bi se mogla usredsrediti na ono što je bitno, a ako bude uspela da nađe kako da ih upotrebi, oruđe treba naoštriti, ovako ili onako. Bila je suviše ljuta na njih da bi brinula zbog toga kako će se to izvesti, a bolje da počne odmah nego kasnije. Ne, ljuta je na dečaka, ali još ne može da ga se dočepa.

Glasno se nakašljavši, Sorilea prestade da posmatra Serenu i Ata'an Mijere, pa okrenu namršteni pogled ka sestrama na drugoj strani Sobe sunca. Dok je nameštala šal, narukvice na rukama joj začangrljaše. Još jedna žena koja nije bila dobro raspoložena. Morski narod je imao veoma čudna poimanja o „divljim Aijelima" mada uistinu nisu bila ništa čudnija od nekih Kecuejninih verovanja pre nego što je srela Sorileu a Mudra ih ni najmanje nije volela.

Osmehnuta, Kecuejn joj pođe u susret. Sorilea nije bila vrsta žene koju biste mogli terati da dođe do vas. Svi su smatrali da su postale prijateljice - što još može i da se dogodi, iznenađeno je shvatila ali niko nije znao za njihovo savezništvo. Iben se pojavi sa svojim poslužavnikom, i činilo se da mu je laknulo kada je na njega spustila poluprazan pehar.

„Kasno sinoć“, progovori Sorilea dok je dečko u crvenom kaputu hitao nazad, ka Dejđin, „Čajsejn Narbaja je zatražila da služi Kar’a’karnu.“ Glas joj je bio težak od neodobravanja. „Pre prvog svetla isto je zamolila Dženin Pavlara, a onda Inina Dernhold, pa potom Vejil Kamsa. Nije im bilo dozvoljeno da međusobno razgovaraju. Nije moglo biti nikakvog dogovaranja. Prihvatila sam njihove molbe.

Kecuejn prigušeno uzviknu. „Pretpostavljam da si ih već poslala da služe pokoru", promrmljala je, brzo premišljajući. Devetnaest sestara bilo je zatočeno u logoru Aijela, devetnaest sestara koje je ona budala Elaida bila poslala da otmu dečaka, a sada su se sve zaklele da će ga slediti! Ove poslednje bile su najgore. „Šta je moglo navesti Crvene sestre da se zakunu muškarcu koji može da usmerava?“

Verin otpoče neko objašnjenje, ali umuknu kada pogleda Aijelku. Začudo, Verin se sa sopstvenim nametnutim šegrtovanjem srodila kao čaplja s močvarom. Više je vremena provodila u aijelskom logoru nego van njega.

„Nije to pokora, Kecuejn Melajdrin", Sorilea odmahnu jednom žilavom rukom izazvavši ponovno čangrljanje narukvica od zlata i belokosti. „One pokušavaju da okaju toh koji se ne može okajati. To je, na neki način, budalasto koliko i to što smo ih u početku nazivale da’tsang, ali možda nisu potpuno beznadežne ako žele da pokušaju", dodala je gunđajući. Sorilea je bila i više nego samo netrpeljiva prema tih devetnaest sestara. Slabašno se osmehnula. „U svakom slučaju, pokazaćemo im mnogo toga što moraju da nauče.“ Ta je žena, izgleda, verovala kako bi svim Aes Sedai prijalo da provedu neko vreme kao učenice Mudrih.

„Nadam se da ćete nastaviti da ih pažljivo držite na oku“, reče Kecuejn. „Pogotovo ove poslednje četiri.“ Bila je sigurna da će se držati te svoje šašave zakletve, iako ne baš uvek onako kako bi dečak to želeo, ali uvek je postojala mogućnost da jedna ili dve budu Crni ađah. Postojalo je vreme kada je mislila da je na ivici istrebljenja Crnih, samo da bi posmatrala kako joj lovina klizi kroz prste poput magle, što je bio njen najveći promašaj izuzev, možda, onoga kada nije saznala šta rođaka Karaline Damodred radi u Krajinama, pre nego što su prošle silne godine i to znanje nije postalo potpuno beskorisno. Sada joj se čak i Crni ađah činio kao smetnja onome što je zaista važno.

„Učenice su uvek pod budnom prismotrom", odvrati ta smežurana žena. „Čini mi se da bi trebalo da podsetim ove ostale koliko bi trebalo da budu zahvalne što im je dopušteno da se izležavaju uokolo kao da su poglavari klanova."

Preostale četiri sestre pred kaminom poletno se podigoše kada videše da im prilazi i duboko se nakloniše; pažljivo su slušale ono što im je tiho govorila često preteći prstom. Sorilea je možda mislila kako ona može mnogo da ih nauči, ali one su već bile otkrile kako šal Aes Sedai ne nudi nikakvu zaštitu onima koje su učenice Mudrih. Što se Kecuejn ticalo, taj toh stvarno joj je mnogo ličio na pokoru.

„Ona je... veličanstvena", promrmlja Verin. „Vrlo mi je drago da je na našoj strani. Ako jeste.“

Kecuejn je oštro odmeri. „Izgledaš kao žena koja ima nešto da kaže, a to ne želi. O Sorilei?“ Njihovo je savezništvo bilo vrlo labavo određeno. Prijateljice ili ne, još uvek se moglo ispostaviti da ona i Mudra imaju različite ciljeve.

„Nije to“, uzdahnu punačka ženica. I pored četvrtastog lica, zbog glave nakrivljene u stranu ličila je na punačkog vrapca. „Znam da me se to ne tiče, Kecuejn, ali Bera i Kiruna nikako nisu napredovale s našim gošćama, pa sam malo proćaskala sa Šalon, nasamo. Posle nešto nežnog propitivanja, istresla mi je celu priču, a Ejlil je sve to i potvrdila kada je shvatila da ionako već znam. Ubrzo pošto je Morski narod prvi put stigao ovamo, Ejlil je prišla Šalon nadajući se da će saznati šta oni žele od mladog al’Tora. Što se nje ticalo, Šalon je želela da sazna sve što je mogla o njemu, kao i o ovdašnjim prilikama. To je dovelo do sastanaka, koji su opet doveli do prijateljstva, što je pak dovelo do toga da su postale prijateljice po jastuku. Uticaj usamljenosti, koliko i sve drugo, pretpostavljam. U svakom slučaju, to je ono što su krile više od međusobnog uhođenja."

„Danima su preživljavale ispitivanja da bi sakrile to?“, s nevericom izusti Kecuejn. Bera i Kiruna su naterale te dve da urlaju na sav glas!

Verini su oči svetlucale od prigušenog veselja. „Kairhijenjanke su veoma ukočene i zatvorene, Kecuejn, bar u javnosti. Mogu one to da rade kao zečevi, kad se zavese navuku, ali ne bi priznale ni da su dotakle sopstvenog muža ako to neko može i da načuje! A Morski narod je gotovo jednako uštogljen. Uz to, Šalon je udata za čoveka koji je negde drugde na dužnosti, a prekršaj bračnih zaveta je veoma ozbiljan zločin. Čini se da se to smatra prekršajem propisane discipline. Ako bi njena sestra saznala za to, Šalon bi bila... ’ Vetrotragačica na bušnom čamcu’, mislim da se baš tako izrazila.“

Kecuejn je bila svesna da su joj se ukrasi na kosi zaljuljali kada je okrenula glavu. Kada su te dve žene bile otkrivene odmah posle napada na palatu, uvezane i začepljenih usta i gurnute pod Ejlilin krevet, posumnjala je da o napadu znaju više nego što su priznavale. Kada su odbile da kažu zbog čega su se sastajale u tajnosti, bila je sigurna u to. Možda i da su nekako umešane u to, iako je delovalo da je napad delo odmetnutih Aša’mana. Naizgled odmetnutih, u svakom slučaju. Sve to vreme i napori protraćeni ni za šta. Ili možda i nije bilo ni za šta, ako su toliko očajnički pokušavale to da sakriju.

„Vrati gospu Ejlil u njene odaje, uz izvinjenje zbog načina na koji se prema njoj postupalo, Verin. Daj joj vrlo... slaba... uveravanja da će njenn poveravanje ostati skriveno. Postaraj se da bude svesna koliko slaba. I izrazito joj nagovesti kako bi možda želela da nas izveštava o svemu što čuje o svom bratu.“ Nije volela da se koristi ucenama, ali već je to bila upotrebila na trojici Aša’mana, a Toram Rijatin mogao bi još uvek da izaziva nevolje, iako je izgledalo da je njegovo buntovništvo iščilelo. Istina je bila da je ni najmanje nije briga ko sedi na Sunčevom prestolu, međutim, zavere i muljanja onih koji su smatrali da su prestoli važni, imali su naviku da se upetljavaju u mnogo značajnije stvari.

Verin se osmehnu, a glava joj se zaklati dok je potvrdivala da se slaže. „0 da, mislim da će to moći lepo da se izvede. Pogotovo što ona veoma ne podnosi svoga brata. Isto važi za Šalon, pretpostavljam? Samo što ćeš želeti da čuješ o svemu u vezi sa Ata'an Mijerama? Nisam sigurna koliko će pristati da izda Harinu, bez obzira na to kakve bi posledice mogla da snosi."

„Izdaće ono što tražim od nje“, smrknuto izjavi Kecuejn. „Zadrži je do sutra, do sitnih sati.“ Harini nipošto ne treba dozvoliti da i za trenutak pomisli kako je izašla u susret njenim zahtevima. Morski narod bio je još jedno oruđe koje će iskoristiti na dečaku, ništa više. Svako i sve moralo je da se posmatra u svetlosti toga.

Iza Verin, Korela skladnim koracima uđe u Sobu sunca i pažljivo zatvori vrata za sobom, kao da se boji da nekoga ne uznemiri. Dečački vitka, gustih crnih obrva i s grivom sjajne crne kose koja joj je padala niz leđa, delovala je pomalo divlje, bez obzira na to koliko joj je odeća bila uredna, no ta je Žuta najčešće ulazila smejući se. Češkajući vrh svog uzdignutog nosa, s oklevanjem je posmatrala Kecuejn, bez uobičajenog obešenjačkog sjaja u plavim očima.

Kecuejn joj nestrpljivo mahnu da priđe, a Korela duboko uzdahnu pa dojedri preko ćilima, obema rukama stiskajući plave suknje prošarane žutim. Merkajući sestre skupljene oko Sorilee na drugoj strani odaje, kao i Dejđin, koja je na suprotnoj strani igrala kolariću-paniću sa Ibenom, ona progovori tihim glasom u kome se pomalo osećao muranđanski naglasak.

„Imam predivne novosti, Kecuejn.“ Sudeći po tome kako je zvučala, još uvek nije bila sigurna koliko su stvarno divne. „Znam da si rekla kako bi trebalo da Dameru nađem nešto čime bi se zanimao ovde, u palati, ali on je bio ustrajan da pogleda sestre koje su još uvek u logoru Aijela. Iako ima veoma blagu narav, veoma je uporan kada to želi, a potpuno je ubeđen kako ne postoji ništa što se ne može Izlečiti. I... pa, stvar je u tome da je otišao i Iscelio Irgejn. Kecuejn, to je kao da nikada nije bila...“ Glas joj se prekide, nije mogla to da izusti. Reč je ipak visila u vazduhu. Umirena.

„Predivne novosti“, ravnim glasom reče Kecuejn. I bile su. Svaka je sestra duboko u sebi nosila strah da bi mogla biti odsečena od Moći. A sada je otkriven način da se Isceli ono što se Isceliti nije moglo. I to pomoću muškarca. Biće suza i uzajamnog optuživanja pre nego što se ovo okonča. U svakom slučaju, iako će svaka sestra koja bude čula smatrati da je to otkriće koje potresa svet na više načina; jedan muškarac! sve je to bila bura u čaši vode kada se uporedi s Random al’Torom. „Pretpostavljam da se ponudila da je išibaju kao i ostale?“

„Neće morati“, odsutno primeti Verin. Tog trenutka je piljila u mrlju od mastila na svom prstu, ali činilo se da proučava nešto iza nje. „Čini se da su Mudre zaključile kako je Rand dovoljno kaznio Irgejn i druge dve kad je... učinio ono što je učinio. Dok su se prema ostalima ponašale kao da su beskorisne životinje, istovremeno su se veoma trudile da ove tri održe u životu. Načula sam neke razgovore o pronalaženju muža za Ronejlu.“

„Irgejn zna sve o Zakletvama koje su ostale položile.“ Korelin glas zazvuča veselo, „Zajecala je zbog gubitka svojih Zaštitnika gotovo odmah pošto je Damer završio s njom, ali isto tako je bila spremna i da se zakune. Ima još nešto, Damer želi da pokuša i sa Sejšelom i Ronejlom.“ Začudo, ispravila se, gotovo prkosno. Ona je uvek bila uobražena, kao i svaka druga Žuta, ali uvek je znala i gde joj je mesto u odnosu na Kecuejn. „Ne mogu dopustiti nijednoj sestri da ostane u tom stanju ako postoji izlaz, Kecuejn. Želim da pustim Damera da pokuša i s njima."

„Naravno, Korela." Izgleda da se nešto od Damerove upornosti prenelo na nju. Kecuejn je bila spremna da pusti to da prođe, sve dok ne bude preterivanja. Počela je da prikuplja sestre kojima je verovala, one koje su bile s njom kao i neke druge, onog dana kada je prvi put čula za čudna događanja u Šijenaru njeni doušnici godinama su pratili Sijuan Sanče i Morijanu Damodred a da do tada nisu saznali ništa korisno pa ipak, to što im je verovala nije značilo kako namerava da im dopusti da rade po svome. Suviše je bilo na kocki. Mada, ni ona nije mogla da ostavi neku sestru tako, u svakom slučaju.

Vrata se otvoriše uz tresak kad je Džahar utrčao zveckajući srebrnim zvončićima na kraju svojih pletenica. Glave su se okrenule da pogledaju mladića u dobro krojenom plavom kaputiću koji mu je Merisa bila izabrala čak su se i Sorilea i Serena upiljile ali su reči koje su pokuljale iz njega odagnale svako razmišljanje o tome koliko je privlačno njegovo tamnoputo lice.

„Alana je u nesvesti, Kecuejn. Upravo se srušila u hodniku. Merisa ju je odnela u spavače odaje i poslala me po tebe.“

U žurbi preskačući sve uzvike zaprepašćenja, Kecuejn pokupi Korelu i Sorileu koja se nije mogla prevideti u ovom slučaju i naloži Džaharu da ih povede. Verin je takođe krenula, ali Kecuejn je nije zaustavila. Verin je umela da primeti ono što svi drugi previde.

Sluge u crnim livrejama nisu imale pojma ko je ili šta je Džahar, ali su ubrzali da se uklone s puta Kecuejn, koja je brzo koračala iza njega. Želela je da mu kaže da požuri, ali ako bi ubrzala, morala bi da potrči. Pre nego što su mnogo odmakli, nizak.čovek s obrijanim delom glave iznad čela, u tamnom kaputu čija je prednja strana bila u raznobojnim vodoravnim prugama, istupi pred nju i pokloni se. Zbog njega je morala da se zaustavi.

„Milost te obasjala, Kecuejn Sedai“, glatko je izgovorio, „Oprosti što ti smetam kad se toliko žuriš, ali smatrao sam kako treba da ti kažem da gospa Karalin i visoki lord Darlin više nisu u palati gospe Arilin. Nalaze se na rečnom brodu koji plovi za Tir. Bojim se da su sad već van tvog domašaja."

„Iznenadili biste se šta sve mogu da dohvatim, lorde Dobrejne", rekla je hladnim glasom. Trebalo je da ostavi bar jednu sestru u Arilininoj palati, ali bila je uverena da su njih dvoje na sigurnom. „Je li to bilo mudro?“ Nimalo nije sumnjala da je to njegovo delo, mada nije verovala da bi se to usudio da prizna. Nije ni čudo da je nije gnjavio zbog njih.

Njen glas nije ostavio nikakav utisak na tog prikana. A onda ju je iznenadio. „Visoki lord Darlin biće postavljen za namesnika Tira gospodara Zmaja, a činilo se da je mudro poslati vam zemlje i gospu Karalin. Ona se odrekla buntovništva i svojih zahteva za Sunčev presto, ali drugi bi i dalje mogli pokušati da je iskoriste. Možda nije bilo mudro, Kecuejn Sedai, ostaviti ih na brigu slugama. Tako ti Svetlosti, ne smeš ni pomisliti da su one krive. One su bile sposobne da zadrže dvoje... gostiju... ali ne i da se suprotstave mojim naoružanim ljudima.“

Džahar samo što nije poskakivao od nestrpljenja da nastave. Merisa je bila čvrste ruke. Sama Kecuejn bila je nestrpljiva da stigne do Alane.

„Nadam se da ćeš imati isto mišljenje i kroz godinu dana“, rekla je. Dobrejn se samo pokloni.

Spavaća soba u koju su odneli Alanu bila je najbliža dostupna, i nije bila mnogo velika, a delovala je još manje zbog tamnih oplata koje su Kairhijenjani toliko voleli. Kada su svi ušli, delovala je prilično pretrpano. Merisa pucnu prstima i ispruži prst, a Džahar se povuče nazad u hodnik, ali to nije mnogo pomoglo.

Alana je ležala na krevetu, sklopljenih očiju, dok je njen Zaštitnik Ivon klečao pored nje trljajući joj zglob. „Kao da se boji da se probudi", reče visoki, vitki čovek. „Koliko mogu da primetim, ništa joj nije, ali čini se da je uplašena.“

Korela ga pomeri u stranu da bi uzela Alanino lice u šake. Sjaj saidara okruži Žutu, a tkanje Lečenja spusti se na Alanu, ali vitka Zelena nije se ni pomerila. Korela se povuče odmahujući glavom.

„Moja veština Isceljivanja možda ne može da se meri s tvojom, Korela“, suvo progovori Merisa, „ali ja jesam pokušala." I posle toliko godina, tarabonski naglasak i dalje se mnogo osećao u njenom glasu, a tamna kosa joj je bila čvrsto začešljana otkrivajući strogo lice. Kecuejn joj je verovala možda više negoli ijednoj drugoj. „Šta ćemo sada, Kecuejn?"

Sorilea je piljila u ženu ispruženu na krevetu, potpuno bezizražajno, ako se izuzmu stisnute usne. Kecuejn se pitala ne preispituje li ova njihovo savezništvo. Verin je takođe buljila u Alanu, samo što je delovala potpuno prestravljeno. Kecuejn je dotad mislila da ne postoji ništa što bi moglo prestraviti Verim. Međutim, i sama je osećala nagoveštaj užasa. Ako sada izgubi ovu vezu s dečakom...

„Sešćemo i čekaćemo da se probudi", progovorila je smireno. Ništa drugo nije ni mogla da učini. Ništa.

„Gde je on?“, zarežao je Demandred stežući pesnice iz leđa. Stojeći tako raskrečen, bio je svestan da vlada prostorijom. Uvek je bilo tako. I pored toga, želeo je da su prisutne bar Semirhag ili Mesana. Njihovo je savezništvo bilo krhko jednostavan dogovor da se neće okrenuti jedni na druge sve dok ostali ne budu uništeni ali ipak se održalo sve do sada. Radeći zajedno, izbacivali su iz ravnoteže protivnika za protivnikom, mnoge ugazivši do smrti ili nečeg goreg. Ali Semirhag je imala poteškoća da prisustvuje ovim sastancima, a Mesana je odnedavno postala nepristupačna. Ako razmišlja o prekidu ovog savezništva... „Al’Tor je viđen u pet gradova, uključujući ono prokleto mesto u Pustoši, kao i u desetinama varošica otkada one slepe budale oni idioti! nisu uspeli u Kairhijenu. A to uključuje samo izveštaje koje imamo! Samo Veliki gospodar zna šta još puzi ka nama na konju, ili ovci, ili nečemu drugom što ovi divljaci mogu da upotrebe za prenošenje poruka."

Grendal je izabrala okruženje, pošto je prva stigla, a to ga je vrlo nerviralo. Zbog gledozidova, prugasti drveni patos delovao je kao da je okružen šumom punom lozica s jarkim cvetovima i još raznobojnijim ptičicama koje su lepršale uokolo. Sladak miris i tihi cvrkut ispunjavali su vazduh. Samo je luk vrata kvario tu iluziju. Zašto je želela da se podseća na ono što je bilo izgubljeno? Van ovoga mesta, nedaleko od Šajol Gula, mogućnost pravljenja gromkoplja ili šo-krila bila je ista kao i mogućnost postavljanja gledozidova. U svakom slučaju, koliko se sećao, ona je prezirala sve što ima veze s prirodom.

Osan’gar se namršti na „idiote“ i „slepe budale“, što se moglo i očekivati, ali je brzo izgladio to obično, izborano lice, koje ni najmanje nije ličilo na ono s kojim je bio rođen. Bez obzira na ime koje je koristio, oduvek je znao koga se usuđuje da izazove, a koga ne. „Samo stvar prilike", smireno je rekao, iako je trljao šake. Stara navika. Bio je odeven kao neki vladar ovog Doba, u kaput toliko ukrašen zlatnim vezom da je crvena tkanina bila gotovo skrivena, i u čizmama ukrašenim zlatnim resama. Oko vrata i zglobova imao je dovoljno čipke da se u nju odene čitavo dete. Taj čovek nikada nije znao šta znači preterivanje. Da nije bilo njegovih posebnih veština, nikada ne bi ni postao Izabrani. Shvativši šta radi rukama, Osan’gar sa okruglog stočića dohvati visoku vinsku čašu od kuendilara i duboko udahnu miris tamnog vina. „Jednostavna verovatnoća", promrmljao je, pokušavajući da zvuči nezainteresovano. „Sledećeg puta će ga ubiti ili uhvatiti. Ne može sreća večito da ga prati.“

„Oslonićeš se na verovatnoću?" Arangar je bila opružena u dugoj izuvijanoj stolici, kao da je to krevet. Uputivši Osan’garu jedan zamagljen osmeh, ona izvi bosu nogu tako da joj se jarkocrvena suknja rastvori i razotkri je do kuka. Činilo se da će sa svakim dahom njene pune grudi ispasti iz crvenog satena koji ih je jedva pokrivao. Njeno ponašanje potpuno se promenilo otkad je postala žena, ali to nije uticalo na suštinu onoga što je bilo umetnuto u to žensko telo. Demandred je retko odbijao putena zadovoljstva, ali njena požuda jednog dana će joj doći glave. Kao Što se već jednom i dogodilo. Ne bi žalio, naravno, ako bi sledeći put bio konačan. „Ti si bio zadužen da ga držiš na oku, Osan’gare", nastavila je, glasom milujući svaki vokal. „Ti i Demandred.“ Osan’gar se trže, oblizujući se, a ona se grleno nasmeja. „Moje zaduženje je...“ Pritisla je palcem ivicu stolice kao da nešto gnječi, pa se ponovo nasmejala.

„Pomislio sam da ćeš biti zabrinutija, Aran’gar“, promrmljala je Grendal nad svojim vinom. Gotovo da nije ni skrivala prezir isto kao što njena magličasta haljina od strejta nije mogla da sakrije njene zrele obline. „Ti, i Osan’gar, i Demandred. I Moridin, gde god da je. Možda bi trebalo da se bojite al’Torovog uspeha koliko i njegove propasti.“

Smejući se, Arangar šakama obuhvati ruku žene koja je stajala. Zelene oči su joj svetlucale. „A možda bi mi malo bolje objasnila šta si htela da kažeš kada budemo ostale nasamo?“

Grendalina haljina potpuno pocrne, gubeći providnost. Iščupavši ruku uz zvučnu psovku, brzim koracima udalji se od stolice. Arangar se zakikota.

„Šta si time htela da kažeš?“, oštro upita Osan’gar, iskobeljavši se iz stolice. Kada se našao na nogama, zauzeo je stav predavača, uhvativši se za revere, a i glas mu zazvuča predavački. „Prvo i prvo, draga moja Grendal, sumnjam da bih čak i ja uspeo da pronađem način da sa saidina uklonim senku Velikog gospodara. Al’Tor je divljak. Šta god da pokuša, pokazaće se nedovoljnim, a ja najpre ne mogu da poverujem da on uopšte zna odakle bi mogao da počne. U svakom slučaju, mi ćemo ga zaustaviti jednostavno zato što Veliki gospodar tako naređuje. Mogu da shvatim strah od nezadovoljstva Velikog gospodara ako nekako ne bismo uspeli, koliko god to bilo neverovatno, ali zbog čega bi se iko od nas koje si izdvojila nešto posebno bojao?“

„Slep kao i uvek i suv kao i uvek", promrmlja Grendal. Pošto je povratila smirenost, haljina joj je ponovo bila providna izmaglica, iako crvena. Možda nije bila smirena koliko se pretvarala. Ili je, možda, želela da poveruju kako obuzdava neku uzrujanost. Izuzev strejta, svi njeni ukrasi poticali su iz ovog Doba: plamkapi u njenoj zlatnoj kosi, krupni rubin koji joj je visio između grudi, zamršene zlatne narukvice što su joj obavijale oba zgloba. I nešto prilično neobično, za šta se Demandred pitao je li iko primetio. Jednostavan zlatni prsten na malom prstu leve ruke. Jednostavno se nikada nije dovodilo u vezu s Grendal. „Ako taj mladič nekako ipak ukloni senku, pa... Vama koji usmeravate saidin, više neće biti potrebna posebna zaštita Velikog gospodara. Hoće li onda... verovati u vašu... odanost?“ Osmehujući se, pijuckala je svoje vino.

Osan’gar se nije smeškao. Lice mu je bilo bledo, a šake je postavio pred usta. Arangar se uspravi na ivici stolice, više ne pokušavajući da deluje zavodnički. Ruke na krilu zgrčiše joj se poput kandži, a ona pokaza zube Grendal, kao da se sprema da je dohvati za grlo.

Demandred opusti pesnice. Konačno je to bilo na otvorenom. Nadao se da će al'Tor bili mrtav ili, ako to ne uspe, zarobljen pre nego što ova sumnja promoli glavu. Za vreme Rata Moći, više od desetoro Izabranih pomrlo je zato što je Veliki gospodar postajao sumnjičav.

„Veliki gospodar je siguran da ste mu svi vi odani“, objavi Moridin, ušetavši kao sam Veliki gospodar Tame. Često se činilo da on i veruje kako je to tako, a njegovo trenutno dečačko lice to nije nimalo poricalo. I pored onoga što je rekao, to je lice bilo preteće, a potpuna crnina mu je pristajala uz ime Smrt. „Nemate razloga da brinete, sve dok ne prestane da bude siguran.“ Ona devojka, Sindej, tapkala je za njim poput nekog prsatog sitnog kućnog ljubimca u crnom i crvenom. Iz istih razloga, Moridin je na ramenu nosio pacova, koji je bledom njuščicom ispitivao vazduh, a crnim očima sumnjičavo osmatrao prostoriju. Ili je to, možda, bilo bez ikakvog razloga. Isto tako, zbog mladolikog lica nimalo nije delovao manje lud.

„Zbog čega si nas pozvao ovamo?“, zahtevao je da zna Demandred. „Imam isuviše posla, i uopšte nemam vremena za besposlene priče.“ Nesvesno je pokušavao da izgleda viši, bar kao drugi čovek.

„Mesana je ponovo odsutna?“, umesto da odgovori, Moridin je postavio pitanje. „Šteta. Trebalo bi da čuje ovo što imam da kažem.“ Uhvativši pacova za rep i podigavši ga s ramena, posmatrao je kako životinjica bespomoćno maše nogama. Činilo se da za njega ne postoji ništa osim tog pacova. „Male, naizgled nebitne stvari, umeju da postanu veoma bitne", promrmljao je.

„Ovaj pacov. Da li je Isam uspeo da pronađe i ubije onu drugu štetočinu, Fejna. Reč prošaputana u pogrešno uvo i neizrečena uz pravo. Leptir na grani protresa krila, a na drugoj strani sveta ruši se planina." Odjednom, pacov se izvio, pokušavajući da mu zarije zube u zglob. Nezainteresovan, on odbaci stvorenje od sebe. U vazduhu šiknu plamen, nešto vrelije od plamena, i pacova više nije bilo. Moridin se osmehnu.

Iako to nije želeo, Demandred se štrecnu. To je bila Prava moć; ništa nije osetio. Crna ljuspica prolebde preko Moridinovih plavih očiju, a za njom druge, neprestana struja. Taj čovek mora da je mnogo koristio Pravu moć otkad ga je poslednji put video, čim je tako brzo zadobio toliko saa. On sam nikada nije dotakao Pravu moć osim kad je bilo neophodno. Veoma neophodno. Naravno, samo je Moridin sada imao tu povlasticu, otkad je... unapređen. Taj je čovek stvarno bio nenormalan kada ju je tako slobodno koristio. To je bila droga koja je stvarala mnogo veću zavisnost nego saidin, daleko smrtonosnija nego otrov.

Prešavši preko prugastog poda, Moridin spusti šaku Osan’garu na rame, a osmeh mu je, zbog saa, delovao još zlokobnije. Niži čovek proguta knedlu uzvrati mu osmehom, oklevajući. „Dobro je da nikada nisi razmišljao o uklanjanju senke Velikog gospodara“, tiho reče Moridin. Koliko dugo je stajao napolju? Osan’garov osmeh postade još bolniji. „Al’Tor nije mudar kao ti. Reci im, Sindej."

Sitna žena se ispravi. Po licu i obliku bila je sočno punačka, spremna da bude ubrana, ali njene krupne plave oči bile su ledene. Breskva možda. Breskve su bile otrovne, tu i tamo. „Pretpostavljam da se sećate Čoedan Kala“, nije postojao nikakav napor koji bi od tog niskog zadihanog glasa napravio išta drugo osim zavodljivog, ali ipak je uspela da iz njega izbija sarkazam. „Lijus Terin ima dva ključa, po jedan za svaku statuu. A zna i ženu koja je dovoljno jaka da koristi žensku polovinu. Namerio je da upotrebi Čoedan Kal za svoje delo.“

Gotovo svi progovoriše istovremeno.

„Mislila sam da su svi ključevi uništeni!“, povika Aran’gar, skočivši na noge. Oči je iskolačila od straha. „Mogao bi raspolutiti svet samo pokušavajući da upotrebi Čoedan Kal!“

„Da si ikad pročitala još nešto osim istorijskih knjiga, znala bi da je gotovo nemoguće uništiti ih!“, brecnu se na nju Osan’gar. Ali i on je vukao okovratnik kao da mu je preuzan, a oči su mu delovale spremno da iskoče iz duplji. „Otkud ta devojka zna da ih on ima? Kako?“

Čim su reči sišle sa Sindejinih usana, Grendal ispusti čašu vina koja nastavi da poskakuje po patosu, s kraja na kraj. Haljina joj postade grimizna poput sveže krvi, a usne joj se iskriviše kao da će se ispovraćati. „A ti si se nadao da ćež tek tako naleteti na njega!“, vrisnula je na Demandreda. „Nadao si se da će ga neko drugi naći za tebe! Budalo! Buda!o!“

Demandred pomisli da je Grendal pomalo prenapadna, čak i za nju. Mogao se kladiti da je ova objava uopšte nije iznenadila. Čini se da bi vredelo držati je na oku. Ništa nije rekao.

Spustivši ruku preko srca, potpuno nalik ljubavniku, Moridin joj vrhovima prstiju nakrivi bradu. Oči su joj sijale ogorčenjem, ali lice joj beše kao u stene, nepromenljivo. U svakom slučaju prihvatala je njegovu pažnju poput nekakve praznoglave lutke. „Sindej zna mnogo šta“, meko reče Moridin, „i govori mi sve što zna. Sve.“ Sitna žena ni za trenutak nije promenila izrazlica, ali je primetno podrhtavala.

Ona je predstavljala zagonetku za Demandreda. U početku i e mislio da j e reinkarnacija Lanfear. Tela za prelazak navodno su se birala po dostupnosti, ali Osan’gar i Arangar bili su dokaz okrutnog smisla za humor Velikog gospodara. Bio je siguran, sve dok mu Mesana nije rekla da je devojka slabija od Lanfear. Mesana i ostale smatrale su da je iz ovog Doba. A opet, govorila je o Al’Toru kao o Lijusu Terinu, baš kao što je to činila Lanfear, a o Čoedan Kalu kao neko ko dobro poznaje užase koje je izazvao za vreme Rata Moći. Samo je kobna vatra podsticala veći strah, a i to je bilo za dlaku. Ili ju je Moridin obučio zarad samo njemu znanih ciljeva? Ako je on imao ikakve stvarne ciljeve. Uvek je postojalo vreme kada su postupci tog čoveka bili potpuno ludilo.

„Dakle, kako izgleda na kraju krajeva, moraće ipak da bude ubijen, reče Demandred. Nije mu bilo lako da sakrije zadovoljstvo. Rand al’Tor ili Lijus Terin Telamon, lakše bi mu bilo kada bi znao da je taj čovek mrtav. „Pre nego što bi mogao uništiti svet, i nas. Zbog toga je još hitnije da ga uhvatimo.“ „Ubijen?“ Moridin postavi ruke kao da nešto odmerava. „Ako baš dođe do toga, da“, konačno je rekao. „ Ali nije nikakva muka pronaći ga. Kada bude dotakao Čoedan Kal, znaćete gde je. I otići ćete tamo i uhvatićete ga. Ili ćete ga ubiti, ako to bude neophodno. Nae’blis je govorio."

„Kako Nae’blis zapoveda“, Sindejn orno potvrdi naklonivši glavu dok su njene reči odjekivale sobom, iako je Aran’gar delovala nadureno, Osan’gar očajno, a Grendal čudno zamišljeno.

Savijanje vrata bolelo je Demandreda koliko i izgovaranje tih reči. Dakle, oni će uhvatiti al’Tora ni manje ni više nego kad bude pokušao da upotrebi Čoedan Kal, kad će se zajedno s nekom ženom napajati s dovoljno Moći da istopi kontinente! ali nije bilo nikakvih naznaka da će Moridin biti s njima. Ili njegove dve ljubimice, Mogedijen i Sindejn. Taj je čovek bio Nae’blis, za sada, ali možda je mnogo šta moglo da se sredi da on ne dobije novo telo sledeći put kad umre. Možda bi to moglo da se sredi vrlo skoro.