20 Pitanja izdaje

Penjući se do zbijenih kućica za damane na samom vrhu Tarezinske palate, Betamin je pažljivo nosila svoju tablu zapisanje. Ponekad bi se poklopac mastionice olabavio, a te mrlje teško su se skidale sa odeće. Trudila se da uvek bude uredna, kao da će je pozvati da se pojavi pred Visokom krvlju. Dok su se pele uz stepenice, nije razgovarala s Renom, koja je danas delila s njom dužnost proveravanja. Trebalo je da dele poveren im zadatak, a ne da besposleno ćaskaju. To je bio deo razloga. Dok su se druge gurale da rade sa svojim omiljenim damane i kolačile oči na čudne prizore ove zemlje, i nagađale o plenu koji bi se ovde mogao osvojiti, ona se usredsredila na svoje dužnosti, tražeći marat’damane koje je bilo najteže pripitomiti na adam, radeći dvaput više i dvaput duže nego svi drugi.

Kiša je stala, konačno, pa su kućice sada bile tihe. Bar će damane danas najzad imati malo razgibavanja - većina je postajala mrzovoljna ako bi predugo bila zatvorena u kućicama, a ovi na brzinu sklepani odeljci bili su očigledno tesni - ali, nažalost, danas joj nije bilo povereno šetanje. Rena ga nikada nije dobijala, iako je nekada bila najbolja Surotina krotiteljka, i veoma poštovana. Pomalo gruba, ponekad, ali veoma vešta. Nekada, svi su govorili kako će uskoro biti uzdignuta u dersul’dam, bez obzira na svoju mladost. Stvari su se promenile. Uvek je bilo više sul’dam nego damane, ali niko se nije sećao da je Rena radila s bilo kojom još od Falmea, ni ona ni Seta, koju je Surot, posle Falmea, uzela u ličnu službu. Betamin je uživala da iznad čaše vina tračari o Krvi i onima koji su je služili, koliko i bilo ko drugi, ali ipak nikada nije iznosila nikakvo mišljenje kada bi priča okrenuia na Renu i Setu. Mada je često razmišljala o njima.

„Ti počni sa suprotne strane, Rena“, naredila je. „Pa? Hoćeš li da ponovo budeš prijavljena Isondi zbog lenjosti?“

Pre Falmea, niža žena bila je gotovo nepodnošljivo samopouzdana, ali sada joj je mišić na bledom obrazu poigravao kad se bolešljivo, udvorički osmehnula Betamin pre nego što je požurila u splet uskih prolaza, poravnavši dugu kosu kao da se boji da joj je možda u neredu. Svi su se, osim najbližih prijatelja, iskaljivali na Reni bar malo, što je bila plata za njen negdašnji, neobuzdani ponos. Drugačijim ponašanjem smesta bi sami sebe obeležili, a to je Betamin izbegavala, osim pažljivo izabranim načinima. Njene sopstvene tajne bile su zakopane što je dublje bilo moguće, i ćutala je o tajnama za koje niko nije ni znao da ih je svesna, ali ona je želela da u svačijem umu ureže da je Betamin Ziejmi oličenje savršene sul’dam. Stremila je potpunom savršenstvu, kod sebe, kao i kod svake damane koju je obučavala.

Ona je brzo i izvežbano krenula da proverava, gledajući da li damane drže sebe i svoje kućice uredno, praveći kratke zabeleške urednim rukopisom na stranici pričvršćenoj za ploču za pisanje ukoliko neka to nije činila, i. nije se zadržavala, osim da podeli tvrde slatkiše nekolikima koje su se pokazale posebno dobre u obuci. Većina onih s kojima je bila radila pozdraviše njen ulazak osmesima čak i dok su klečale. Bile one iz carevine ili sa ove strane okeana, znale su da je ona stroga ali pravedna. Druge se nisu osmehivale. To su, uglavnom, bile Ata’an Mijere damane, koje su je dočekivale okamenjenih lica, tamnih kao i njeno sopstveno, ili s nadurenom ljutnjom za koju su verovale da je prikrivaju.

Nije upisivala njihovu ljutnju da bi bile kažnjene, kao što bi neke uradile. One su i dalje mislile da se odupiru, ali nedolični zahtevi da im se vrati njihov napadan nakit već su bili prošlost, i klečale su i govorile onako kako treba. Novo ime bilo je korisno oruđe u najtežim slučajevima, odeljujući ih od onoga što je bilo završeno i prošlo, a one su se odazivale na njih, iako su pomalo oklevale. Oklevanje će izbledeti, zajedno s mrštenjem, a na kraju će se jedva i sećati da su ikada imale druga imena. To je bio poznat razvoj događaja, neumitan poput zore. Neke su prihvatale odmah, a neke su, otkrivši šta su, padale u šok. Uvek je postojala šačica koja se nevoljno povlačila, mnogo meseci, dok je kod nekih drugih jedan dan bio pobuna uz vrištanje kako je u pitanju jedna ogromna greška, kako njima nikada nije moglo da se dogodi da padnu na proveri, a onda bi sledećeg dana došli prihvatanje i smirenost. Pojedinosti su se malo razlikovale na ovoj strani okeana, ali ovde ili u carstvu, na kraju se sve istovetno završavalo.

Za dve damane stavila je beleške koje nisu imale nikakve veze sa urednošću. Zuši, Ata’an Mijere damane, viša čak i od nje, sasvim sigurno je bila označena za šibanje. Haljina joj je bila izgužvana, kosa nepočešljana, krevet nenamešten. Ali lice joj je bilo nateklo od plakanja, i samo što je klekla potrese je novi napad jecanja, dok su joj se suze slivale niz obraze. Siva haljina, tako pažljivo krojena prema njoj sada je visila, preširoka, a ona ni ranije nije bila baš punačka. Betamin ju je lično imenovala Zuši, pa je posebno brinula za nju. Otkačivši pero čeličnog vrha, ona ga umoči u mastionicu i napisa predlog da se Zuši premesti iz palate nekuda gde bi mogla biti smeštena u kućicu za dve, zajedno s damane iz carstva, po mogućstvu nekom koja je iskusna u uspostavljanju poverenja novouhvaćenih damane. Pre ili kasnije, to je uvek presecalo suze.

Međutim, nije bila sigurna da će Surot to dopustiti. Surot je zadržala ove damane za caricu, naravno - svako ko bi lično posedovao samo deseti deo tog broja bio bi osumnjičen da sprema pobunu, ili bi čak smesta bio optužen za istu - a opet, ponašala se kao da su njeno lično vlasništvo. Ako Surot ne bude dala dopuštenje, moraće se pronaći neki drugi način. Betamin je odbijala da izgubi damane zbog njene potištenosti. Odbijala je da izgubi damane iz bilo kog razloga! Druga koja je dobila posebnu belešku bila je Tesi, a oko toga nije očekivala nikakva protivljenja.

Ilijanska damane ljupko kleknu, s rukama presavijenim blizu pojasa, čim je Betamin otvorila vrata. Krevet joj je bio namešten, njene dodatne sive haljine uredno su visile na kukama, četka i češalj behu pažljivo postavljeni na umivaonik, a pod je bio pometen. Betamin ništa drugo nije ni očekivala. Tesi je bila uredna od samog početka. Sada kada je naučila da pojede sve iz tanjira, počela je lepo da se popunjava. Izuzev slatkiša, ono što su damane jele bilo je vrlo strogo propisano; damane koja ne bi bila zdrava bila je gubitak. Mada, Tesi nikada neće ukrasiti mašnicama da bi se takmičila za najlepšu damane. Njeno lice imalo je izgled neprekidne ljutnje, čak i kada se kajala. Ali danas je imala neku vrstu poluosmeha, za koji je Betamin bila sigurna da je namešten još pre nego što je zakoračila u sobičak. Tesi nije bila među onima od kojih je očekivala osmehe. Ne još.

„Kako se moja mala Tesi danas oseća?“, upitala je.

„Tesi se oseća vrlo dobro“, glatko odvrati damane. Uvek ranije morala je da se napreže kako bi govorila propisno, a koliko juče zaradila je šibanje jer je to otvoreno odbila.

Zamišljeno prelazeći prstom preko brade, Betamin je proučavala damane koja je klečala. Bila je sumnjičava prema svakoj damane koja je sebe nazivala Aes Sedai. Bila je očarana istorijom, pa je čak iščitala i prevode s mnoštva jezika koji su postojali pre nego što je otpočela kolonizacija. Ti prastari vladari u njima su otkrivali svoje ubilačke, mušičave načine vladanja i uživali su da zapisuju kako su došli na vlast i kako su uništavali susedne države i svrgavali druge vladare. Većinu su ubili, često njihovi sopstveni naslednici ili sledbenici. Ona je dobro znala kakve su Aes Sedai.

„Tesi je dobra damane“, toplo je promrmljala, vadeći jedan tvrdi slatkiš iz zgužvanog papira u vrećici o pojasu. Tesi se nagnu da je prihvati i da joj u znak zahvalnosti poljubi ruku, ali osmeh joj malo izmače, mada je, kada je gurnula crveni slatkiš u usta, već ponovo bio na svom mestu. Aha. Znači, to je bilo tako, je li? Pretvaranje da se prihvata poredak kako bi se sul’dam uljuljkala nije bilo nepoznato, ali uzimajući u obzir šta je Tesi bila ranije, vrlo verovatno kuje i zaveru da pobegne.

Kada se ponovo našla u uskom prolazu, Betamin napisa veoma ozbiljan predlog da se Tesina obuka udvostruči, zajedno s kažnjavanjem, a da joj nagrade daju tu i tamo, tako da nikada ne bude sigurna da će joj čak i savršenstvo doneti makar tapšanje po glavi. To je bila vrlo stroga obuka, kakvu je obično izbegavala, ali zbog nečega su i najtvrdokornije marat’damane pod njim postajale krotke damane za neverovatno kratko vreme. To su, takođe, bile i najpokornije od svih damane. Nije volela da slomi duh neke damane, ali Tesi je morala da bude slomljena za adam kako bi zaboravila prošlost. Na kraju će biti srećnija zbog toga.

Završivši pre Rene, Betamin je čekala na podnožju stepenica dok druga sul’dam nije sišla. „Ponesi ovo Isondi kada budeš nosila svoj“, reče, gurnuvši svoju tablu za pisanje ka Reni pre nego što je ova i sišla s poslednjeg stepenika. Nije bilo ni najmanje čudno što je Rena prihvatila taj zadatak poslušno kao što je prihvatila i ranije naređenje, pa je požurila da se udalji, merkajući dodatnu tablu za pisanje kao da se pita nije li negde, na tim stranicama, i izveštaj o njoj. Postala je sasvim drugačija žena od one kakva je bila pre Falmea.

Pošto je pokupila ogrtač i napustila palatu, Betamin je nameravala da se vrati u gostionicu u kojoj je morala da deli krevet s još dve sul’dam, ali samo koliko joj je bilo potrebno da pokupi nešto novca iz svoje sigurnosne kutije. Ona provera bila je jedina dužnost koju je danas imala, pa su ostali sati pripadali njoj samoj. Za promenu, umesto da traži dodatna zaduženja, provešće to vreme kupujući suvenire. Možda jedan od onih noževa koji su mesne žene nosile oko vrata, ako bi uspela da nađe neki bez onih dragulja koje su, izgleda, toliko volele na balčaku. I lakirane stvari, naravno; ovde su bile kvalitetne kao i bilo gde u carstvu, ali izgled im je bio tako.:. neobičan. Biće umirujuće ići u kupovinu. Trebalo joj je nešto što će je smiriti.

Pločnici Mol Hare još uvek su svetlucali, vlažni od jutrošnje kiše, a prijatan miris soli ispunjavao je vazduh, podsećajući je na rodno selo pored mora L’Heje, iako je zbog ledene hladnoće morala čvršće da se uvije u ogrtač. U Ejbuneji nikada nije bilo tako hladno, a ona se na to nikada nije uspela navići, bez obzira na sva mnogobrojna daleka putovanja. Mada, pomisao na dom sada nije bila utešna. Dok se probijala kroz prenatrpane ulice, Rena i Seta toliko su joj se muvale po glavi da se sudarala s ljudima u mimohodu, a jednom je gotovo išetala pravo pred kola nekog trgovačkog karavana koji je napuštao grad. Povik kočijaša privukao joj je pažnju, pa je odskočila u poslednjem trenutku. Kola pročangrljaše preko mesta na pločniku gde je tren ranije stajala, a žena koja ih je terala bičem nije čak ni pogledala ka njoj. Ovi stranci nemaju pojma o poštovanju koje se ukazuje jednoj sul’dam.

Rena i Seta. Svi koji su bili u Falmeu imali su ponešto što su želeli da zaborave, sećanja o kojima nisu govorili, osim ako bi popili previše. Imala ih je i ona, samo što njena nisu bila o borbi protiv poluprepoznatljivih duhova iz legendi, ili užasu poraza, ili o ludim stvarima koje su viđene na nebu. Koliko puta je poželela da se tog dana nije popela uz stepenice! Da se samo nije brinula o Tuli, damane koja je imala veličanstvenu veštinu s metalom. Ali jeste pogledala u Tulinu kućicu. I jeste videla Renu i Setu kako grozničavo pokušavaju da jedna drugoj skinu adam s vrata, vrišteći od bola, padajući na kolena od mučnine, i ponovo petljajući oko ogrlica. Haljine su im bile umrljane od povraćanja. A u svojoj grozničavosti nisu je primetile kako se povlači, užasnuta.

Nije to bio samo užas što je videla da su sve sul’dam u stvari marat’damane, nego i njena iznenadna lična strava. Često joj se činilo da gotovo može da vidi tkanja damane, a uvek je mogla da oseti prisustvo damane i da zna koliko je jaka. Mnoge sul’dam su to mogle; svi su znali da je to posledica dugog iskustva i rada sa a’damom. Pa ipak, prizor te dve očajnice uzburkao je neželjene misli, stavljajući ono što je oduvek prihvatala u drugu, zastrašujuću sliku. Da li skoro vidi tkanja ili ih stvarno vidi? Ponekad joj se činilo i da oseća usmeravanje. Čak su i sul’dam morale da idu na godišnju proveru, sve do svog dvadeset i petog imendana, i ona je svaku od njih prošla. Samo ... Biće novih provera kada otkriju Renu i Setu, novih provera da se pronađu marat’damane koje su se nekako provukle na prethodnim. Samo carstvo moglo bi da zadrhti od takvog udarca. I sa slikom Rene i Sete koja joj se čvrsto urezala u glavu, znala je, s potpunom sigurnošću, da posle tih provera Betamin Ziejmi više neće biti ugledna građanka. Umesto toga, jedna damane po imenu Betamin služiće carstvu.

Još uvek je osećala stid. Stavila je sopstvene strahove iznad potreba carstva, iznad svega za šta je znala da je ispravno i istinito i dobro. Bitka se obrušila na Falme, i noćna mora, ali ona nije bila požurila da se veže s nekom damane i pridruži se borbenoj liniji. Umesto toga iskoristila je zbrku da pronađe jednog konja i da pobegne, najbrže i najdalje što je mogla.

Shvatila je da se zaustavila, piljeći u izlog krojačice, a da nije stvarno viđela šta je izloženo u njemu. Mada je to nije ni zanimalo. Plava haljina s njenim munjama na crvenim umecima bila je jedina koju je i pomišljala da nosi, već godinama. A sasvim sigurno ne bi nosila nešto što bi je tako nepristojno otkrivalo. Nastavila je da hoda dok su joj se suknje uvijale oko nogu, ali nije mogla da izbaci Renu ni Setu iz misli, kao ni Surot.

Očito je Alvin bila pronašla dve sul’dam sa ogrlicama i prijavila ih je Surot. A Surot je zaštitila carstvo tako što je prikrila Renu i Setu, koliko god to bilo opasno. Šta ako iznenada počnu da usmeravaju? Možda bi za carstvo bilo bolje da je sredila njihovu smrt, mada se smaknuče sul’dam smatralo ubistvom, čak i za Visoku krv. Dve sumnjive smrti među sul’dam sasvim sigurno bi privukle Tragače. Tako su Rena i Seta bile slobodne, ako se to tako može nazvati pošto im nikada nije bilo dozvoljeno da vode damane. Alvin je učinila ono što joj je bila dužnost, i počastvovana je time Što je postala Surotin Glas. Surot je isto tako obavila svoju dužnost, koliko god to bilo neukusno. Nije bilo novih provera. Ona sama pobegla je bez razloga. A da je ostala, ne bi završila u Tančiku, što je bila noćna mora koju je želela da zaboravi još više nego Falme.

Četa pripadnika Mrtve straže promaršira pored nje, blistava u svojim oklopima, a Betamin zastade da ih posmatra dok su prolazili. Ostavljali su procep u gomili, kao neki veliki brod pod punim jedrima. Biće radosti u gradu, u zemlji, kada se Tuon konačno bude razotkrila, i proslava kao da je tek stigla. Osećala je skriveno zadovoljstvo da na taj način razmišlja o Kćeri Devet meseca, kao i kad bi, dok je bila dete, učinila nešto zabranjeno - mada je, naravno, sve dok ne skine veo Tuon bila obična visoka gospa Tuon, ništa viša od Surot. Mrtva straža nastavi da trupka dalje, srcem i dušom odana carici i carstvu, a Betamin nastavi u suprotnom pravcu. To je bilo primereno jer je ona srcem i dušom bila odana očuvanju sopstvene slobode.

Zlatni nebeski labudovi bilo je veličanstveno ime za majušnu gostionicu uguranu između javne konjušnice i prodavnice lakiranih proizvoda. Prodavnica beše puna vojnih zapovednika koji su kupovali sve što je radnja nudila, a konjušnica načičkana preuzetim konjima koji još nisu bili dodeljeni, dok su Zlatni labudovi bili puni sul'dam. Prepuna istih, u stvari, bar kad padne noć. Betamin je imala sreće da deli krevet sa samo dve. Pošto joj je bilo naloženo da smesti sve koje može, gostioničarka je znala da u jedan krevet nagura njih četiri ili pet, ako joj se činilo da bi mogle da se stisnu. No posteljina je bila čista, a hrana prilično dobra, iako čudna. A pošto bi druga mogućnost najverovatnije bila senik, vrlo rado je pristala na deljenje.

U ovo doba okrugli stolovi u trpezariji bili su prazni. Neke od sul’dam koje su tu živele sasvim sigurno su imale zaduženja, a ostatak je jednostavno želeo da izbegne gostioničarku. Prekrštenih ruku, mršteći se, Darnela Šoran je nadgledala nekoliko sluškinja koje su marljivo čistile crvene i zelene pločice patosa. Mršava žena dugačke vilice, zbog koje je delovala ratoborno, mogla je da bude jedna der'sul'dam, i pored tog smešnog noža koji je nosila, a čiji je balčak bio prekriven jeftinim crvenim i belim draguljima. Trebalo bi da su te služavke slobodne, ali skakale su kao vlasništvo kad god bi gostioničarka progovorila.

Sama Batamin lako poskoči kada se ta žena okomi na nju. „Upoznata si sa pravilima u vezi s muškarcima, gazdarice Ziejmi?“, zahtevala je da zna. I posle ovoliko vremena, spor govor ovih ljudi delovao joj je čudno. „Čula sam o vašim čudnim običajima, pa ako je to ono što ste, to je vaša stvar, ali ne pod mojim krovom. Ako hoćeš da se sastaješ s muškarcima, to radi negde drugde!“

„Uveravam te, nisam se sretala ni s kakvim muškarcima ni ovde ni bilo gde drugde, gazdarice Šoran.“

Gostioničarka sumnjičavo frknu. „Pa, ovaj je došao i tražio te je po imenu. Zgodan plavokos čovek. Nije mladić, ali nije ni mnogo star. Jedan od tvojih, tako razvlači reči da ga je teško razumeti.“

Pokušavajući da smiri glas, Betamin se trudila da ubedi ženu kako ne poznaje nikoga ko bi odgovarao tom opisu i da pored svih svojih dužnosti nema ni najmanje vremena za muškarce. I jedno i drugo bilo je istinito, ali da je bilo neophodno, lagala bi. Zlatni labudovi nisu bili pod vojnom upravom, a tri u krevetu bile su mnogo bolje nego senik. Pokušavala je da sazna bi li ta žena želela da joj donese neki poklončić kada krene u kupovinu, ali je ova delovala zaista uvređeno kada joj je predložila nož sa šarenijim kamenčićima. Nije mislila ni na šta skupo, ništa što bi ličilo na podmićivanje - ne stvarno - ali gazdarica Šoran kao da je to tako shvatila, hukćući i mršteći se uvređeno. U svakom slučaju, nije bila sigurna da li je uspela da joj i za dlaku promeni mišljenje. Zbog nečega se činilo da gostioničarka veruje kako one sve svoje slobodno vreme provode razuzdano se ponašajući. Još uvek se mrštila kada je Betamin krenula uz stepenice bez ograde u uglu trpezarije, praveći se da joj je samo kupovina na umu, Mada, brinulo ju je ko je taj muškarac. Po opisu, sasvim sigurno ga ne poznaje. Po svemu sudeći, došao je zbog njene istrage, ali ako je to bio slučaj, ako je uspeo da je prati dovde, onda nije bila dovoljno neupadljiva. Možda je čak bila i opasno upadljiva. Ipak, nađala se da će se vratiti. Mora da sazna. Mora!

Otvorivši vrata svoje sobe, zaledila se. Nemoguće: njena gvozdena sigurnosna kutija stajala je na krevetu, otvorenog poklopca. Imala je veoma dobru bravu, a jedini ključ ležao je na dnu njene kesice o pojasu. Lopov je još uvek bio tu i, začudo, prelistavao je njen dnevnik! Kako je, tako mu Svetlosti, taj čovek uspeo da se provuče pored gazdarice Šoran?

Ukočenost je kratko trajala. Izvukavši nož o pojasu iz korica, zaustila je da vrisne u pomoć.

Čovek ni najmanje nije promenio izraz lica, a nije pokušao ni da pobegne ni da je napadne. Samo je izvadio nešto sitno iz svoje torbice i držao to tako da je ona mogla videti, a ona oseti kako joj dah u grlu postaje olovan. Omamljena, vratila je nož nazad u korice i ispružila šake da mu pokaže kako nema nikakvog oružja i kako ne pokušava da posegne za nekim. Među prstima je držao pločicu od belokosti sa zlatnim ivicama, na kojoj su bili ugravirani gavran i kula. Iznenada je stvarno videla čoveka plave kose i u srednjim godinama. Možda je i bio zgodan, kao što je gazdarica Šoran rekla, ali samo bi ludakinja tako razmišljala o Tragaču za istinom. Hvala Svetlosti da u dnevnik nije zapisivala ništa opasno. Ali on mora da zna. Tražio ju je po imenu. O, Svetlosti, mora da zna!

„Zatvori vrata“, tiho joj je rekao, vraćajući pločicu u svoju torbicu, a ona ga posluša. Želela je da pobegne. Želela je da moli za milost. Ali on je bio Tragač, tako da je samo stajala tamo, drhteći. Na njeno iznenađenje, vratio je dnevnik nazad u sigurnosnu kutiju i rukom mahnuo ka jedinoj stolici u sobi. „Sedi. Nema potrebe da se osećaš neudobno.“

Ona polako okači ogrtač i spusti se na stolicu, prvi put ne hajući zbog neudobnosti čudnih naslona nalik lestvama. Nije ni pokušavala da sakrije svoje podrhtavanje. Čak i neko od Krvi, čak i neko od Visoke krvi trese se ako ga ispituje Tragač. Postojala je mala nada. Nije joj jednostavno naredio da ga prati. Možda ipak ne zna.

„Raspitivala si se o kapetanici broda po imenu Egeanin Sarna“, rekao je. „Zašto?“

Nada se spotače uz tresak koji je osetila u grudima. „Tražila sam staru prijateljicu“, zamucala je. Najbolje laži uvek sadrže što je više moguće istine.

„Bile smo zajedno u Falmeu. Ne znam je li preživela.“ Laganje Tragača bila je izđaja, ali ona je počinila prvu izđaju još kad je pobegla usred bitke u Falmeu.

„Živa je“, ukočeno je rekao. Seo je na ivicu kreveta ne skidajući pogled s nje. Oči su mu bile plave, a od njegovog pogleda poželela je da se ponovo uvije u ogrtač. „Ona je junak, kapetan Zelenog, i gospa Egeanin Tamerat, sada. To je njena nagrada od visoke gospe Surot. Ona je isto ovde, u Ebou Daru. Obnovićeš svoje prijateljstvo s njom. I izveštavaćeš me koga viđa, kuda ide, šta govori. Sve.“

Betamin čvrsto stisnu zube da ne bi počela histerično da se smeje. On juri Egeanin, a ne nju. Slava Svetlosti i njenoj beskrajnoj milosti! Ona je samo želela da sazna je li ta žena još uvek živa, treba li da preduzme mere predostrožnosti. Egeanin ju je jednom oslobodila, ali za deset godina, koliko ju je Betamin poznavala pre toga, ona je bila uzor dužnosti. Uvek se činilo moguće da će se pokajati za to jedno odstupanje, bez obzira na cenu koju će sama morati da plati, ali - čudo nad čudima - to se nije dogodilo. A Tragač juri nju a ne.J Mogućnosti joj se ukazaše, izvesnosti, i ona više nije želela da se smeje. Umesto toga, obliznula je usne.

„Kako ...? Kako da obnovim naše prijateljstvo?“ To ionako nikada nije bilo prijateljstvo, samo poznanstvo, ali sada je bilo prekasno da se to kaže. „Rekao si mi da je uzdignuta u Krv. Svaki takav predlog mora doći od nje Od straha je postala drskija. Ali ju je hvatala i panika, isto kao u Falmeu. „Zbog čega ti je potrebno da budem tvoj Osluškivač? Možeš da je privedeš na ispitivanje kad god tako odlučiš.“ Ugrize se za unutrašnjost obraza da bi obuzdala jezik. Svetlosti, ništa nije želela manje nego da on to stvarno učini. Tragači su bili tajna ruka carice, neka bi večito živela; u ime carice mogli su čak i Surot da stave na ispitivanje, ili i samu Tuon. Istina, umro bi užasnom smrću ako bi se ispostavilo da je pogrešio, ali sa Egeanin nije sebe dovodio u opasnost. Ona je bila od niže Krvi. Ako bi podvrgao Egeanin ispitivanju ...

Na njeno zaprepašćenje, umesto da joj jednostavno kaže da ga posluša, on je sedeo i proučavao ju je. „Objasniću ti određene stvari“, rekao je, a to je bilo najneverovatnije od svega. Tragači nikada ne objašnjavaju, ili je bar tako čula. „Nisi ni od kakve koristi ni meni ni carstvu ako ne preživiš, a nećeš preživeti ako ne budeš znala sa čime ćeš se suočiti. Ako ikome odaš ijednu reč onoga što ću ti reći, sanjaćeš kulu Gavranova kao mesto za izbavljenje sa onog gde ćeš se naći. Slušaj i uči. Egeanin je bila poslata u Tančiko pre nego što smo osvojili grad, između ostalog kao deo napora da se pronađu sul’dam koje su bile zaostale u Falmeu. Začudo, nije našla nijednu, iako su drugi, kao što su bili oni koji su tebi pomogli da se vratiš, u tome uspeli. Umesto toga, Egeanin je ubila sul’dam koju je našla. Lično sam je bio zadužio za nju i ona to čak nije ni poricala. Nije čak bila ni uvređena, niti ozlojeđena. Što je još gore, u tajnosti se uortačila sa Aes Sedai.“ To je izgovorio ravnim glasom, bez uobičajenog gađenja, više kao optužbu. „Kada je krenula u Tančiko, putovala je brodom čiji je zapovednik bio čovek po imenu Bejl Domon. On je izazvao neke nemire kada mu je brod bio ukrcan, pa je bio pretvoren u vlasništvo. Ona ga je otkupila i smesta ga je pretvorila u so’đin, što jasno pokazuje da joj je on, zbog nečega, značajan. Zanimljivo je da je istog čoveka bila dovela visokom lordu Turaku u Falmeu. Taj je Domanac toliko bio pobudio pažnju visokog lorda da ga je često zvao da bi porazgovarao s njim.“ On iskrivi lice. „Imaš li vina? Ili rakije?“

Betamin se trže. „ Jona ima pljosku mesne rakije, mislim. To je gadno piće ...“

On joj naloži da mu ipak napuni šolju, i ona ga brzo posluša. Želela je da on nastavi da priča, bilo šta samo da odloži neizbežno. Znala je zasigurno da Egeanin nije ubila sul’dam, međutim, njen bi je dokaz osudio da podeli Reninu i Setinu nemilu sudbinu. Ako bi imala sreće. Ako bi ovaj Tragač video svoju dužnost prema carstvu isto kao Surot. On je virio u kalajisanu šolju, mućkajući tamnu jabukovaču, dok je ona ponovo sedala na svoju stolicu.

„Visoki lord Turak bio je veliki čovek“, promrmljao je. „Možda jedan od najvećih koje je carstvo ikada imalo. Šteta da su njegovi so’đin odlučili da ga slede u smrt. To je bilo časno od njih, ali zbog toga je postalo nemoguće sa sigurnošću utvrditi je li Domanac bio u družini koja je ubila visokog lorđa.“ Betamin se trže. Naravno, ponekad su se neki pripadnici Krvi međusobno razračunavali, ali reč ubistvo nikada se nije pominjala. Tragač nastavi, i dalje piljeći u svoju šolju, ali ne ispijajući je. „Visoki lord bio mi je naredio da pazim na Surot. Sumnjao je da je ona opasnost za samo carstvo. Njegove sopstvene reči. A pošto je on umro, ona je uspela da se dočepa zapovedništva nad Prethodnicama. Nemam nikakvih dokaza da je ona naložila njegovu smrt, ali postoji mnogo toga što je sumnjivo. Surot je u Falme dovela jednu damane, mladu ženu koja je bila Aes Sedai“, ponovo je taj naziv izgovorio ravno i oštro, „a koja je nekako uspela da pobegne istog dana kada je Turak poginuo. Surot isto tako u svojoj pratnji ima damane koja je nekada bila Aes Sedai. Ona nikada nije oslobođena ogrlice, ali ...“ Slegnuo je ramenima, kao da je to nešto što nije vredno pomena. Betamin iskolači oči. Ko bi skinuo ogrlicu jednoj damane? Dobro obučena damane bila je radost i uživanje, ali to bi bilo kao kad bi pustili pijanog grolma! „Čini se vrlo verovatno da se negde među njenim vlasništvom skriva i jedna marat’damane“, nastavio je, kao da ne nabraja zločine gotovo ravne izdaji. „Verujem da je Surot izdala naređenje da se pobiju sul’dam koje uspeju da stignu do Tančika, možda da bi sakrila Egeanine sastanke sa Aes Sedai. Vi, sul’dam, uvek tvrdite kako možete na prvi pogled da prepoznate marat’damane, je li tako?“

On iznenada podiže pogled, a ona nekako uspe da s osmehom susretne te ledene oči. Njegovo lice moglo je pripadati bilo kome, ali te oči ... Bilo joj je drago što sedi. Kolena su joj se toliko tresla da je bilo pravo čudo što se to nije videlo i kroz suknje. „To nije baš tako lako, bojim se.“ Gotovo da joj je uspelo da održi smiren glas. „Ti ... Sigurno znaš dovoljno da optužiš Surot za u-u-ubistvo visokog lorda Turaka.“ Ako bi smakao Surot, ne bi postojao nikakav razlog da upetljava nju, ili Egeanin.

„Turak je bio veliki čovek, ali moja dužnost pripada carici, neka bi večito živela, a preko nje samom carstvu.“ Progutao je rakiju u jednom dugom gutljaju, a lice mu ogrube koliko i glas. „Turakova smrt je prašina u odnosu na opasnost s kojom se carstvo suočava. Aes Sedai ovih zemalja teže ka moči u carstvu, povratku dana bezumlja i ubistava kada niko nije mogao da sklopi oči preko noći siguran da će se probuditi, a potpomognute su otrovnim crvom izdaje iznutra. Surot možda nije ni glava tog crva. Za dobrobit carstva, ne usuđujem se da se okomim na nju dok ne budem mogao da ubijem celog crva. Egeanin je nit koju mogu da sledim do crva, a ti si nit do Egeanin. Zato ćeš obnoviti svoje prijateljstvo s njom, po svaku cenu. Jesi li me razumela?“

„Razumem i poslušaću.“ Glas joj je podrhtavao, ali šta bi drugo mogla da odgovori? Svetlost je spasla, šta drugo da odgovori?

Загрузка...