Srce zime

23 Izgubiti sunce

Pokušavajući da jednom rukom čvrsto privija uz sebe vuneni ogrtač na koji nije bila navikla, i da ne padne iz sedla na koje je još manje bila navikla, Šalon je nespretno obadala svoga konja dok je pratila Harinu i njenog majstora mača Moada kroz rupu u vazduhu koja je vodila od dvorišta konjušnica Sunčeve palate do ... Nije bila sigurna kuda, osim da je to bila duga, otvorena oblast - čistina, je l’ se to tako naziva? Pomisli da je verovatno u pravu - jedna čistina, veća od palube češljara, usred iskrivljenog drveća rasutog po brdima. Borovi, jedino rastinje koje je prepoznavala, behu suviše mali i izvitopereni da bi bili od ikakve koristi osim za katran ili terpentin. Ostalo je većinom imalo gole sive grane koje su je podsećale na kosti. Jutarnje sunce nalazilo se tačno iznad vrhova drveća i, ako ništa drugo, činilo se da je hladnoća ovde oštrija nego u gradu koji su ostavili za sobom. Nadala se da se konj neće saplesti i prevrnuti je na stenje koje je virilo gde god gomilice snega nisu pokrivale trulo lišće na tlu. Nije verovala konjima. Za razliku od brodova, životinje su imale i sopstvenu volju. Bili su suviše podmukli da bi se tek tako penjalo na njih. A konji su imali zube. Kad god bi ih njen at pokazao, tako blizu njenih nogu, ona bi se trgla, potapšala bi ga po vratu i ispuštala bi umirujuće glasove. U stvari, veoma se nadala da ih on smatra umirujućim.

Sama Kecuejn, uvijena u neupadljivo tamnozeleno, bez muke je sedela na svom visokom konju crne grive i repa, održavajući tkanje kojim je napravila prolaz. Nju konji nisu uznemiravali. Nju ništa nije uznemiravalo. Iznenadan lahor namreška tamnosivi ogrtač koji je bio rasprostrt preko zadnjeg dela njenog konja, ali ona nije pokazivala nikakav znak da uopšte primećuje hladnoću. Zlatni ukrasi za kosu koji su visili oko njene tamnosive punđe zanjihaše se dok je okretala glavu da posmatra Šalon i njenu družinu. Ona je bila zgodna žena, ali niko je ne bi primetio u gomili, osim što njeno glatko lice nije odgovaralo njenoj kosi. Kada je konačno upoznate, već je prekasno.

Šalon bi debelo platila da vidi kako je to tkanje napravljeno, čak i ako bi to značilo biti blizu Kecuejn, ali nije joj bilo dozvoljeno da uđe u dvorište konjušnica dok prolaz nije bio završen, a videti jedro rašireno na krstu jarbola nije te obučavalo kako da ga razviješ, a još manje kako da ga napraviš. Sve što je znala bilo je ime. Jašući pored nje, izbegavala je da se susretne s njenim očima, ali je i dalje osećala njen pogled na sebi. Od toga su joj se grčili prsti na nogama dok su u uzengiji tražili čvrst oslonac koji ova nije mogla da im pruži. Nije videla nikakav način da pobegne, ali se nadala da će pronaći neki ako bude proučavala Aes Sedai. To da je znala vrlo malo o Aes Sedai, to je bila spremna da prizna - nikada nije srela nijednu pre nego što su odjedrile za Kairhijen, a pomišljala je na njih samo kada bi zahvaljivala Svetlosti što nije bila izabrana da postane jedna - ali u Kecuejninoj pratnji bilo je morskih struja, duboko ispod površine. Duboke, jake struje mogu da utiču na sve što na površini deluje nepromenljivo.

Četiri Aes Sedai koje su prošle odmah posle Kecuejn čekale su na svojim konjima na jednoj strani te ... čistine ... s tri Zaštitnika. U najboljem slučaju, Šalon je bila sigurna da je Ivon bio Zaštitnik vatrene Alane, a Tomas punačke, niske Verin, ali je isto tako bila sigurna da je videla onog vrlo mladog čoveka koji je stajao tako blizu bucmaste Dejđin kako nosi crni kaputić Aša’mana. On sigurno nije mogao da bude Zaštitnik. Ili jeste? Iben je bio tek dečak. A opet, kada bi ga ta žena pogledala, činilo se da se još više nadima od ponosa. Kumira, žena prijatnog lika, plavih očiju koje su mogle da se pretvore u noževe ako bi je nešto zanimalo, sedela je malo postrance u sedlu, tako oštro proučavajući mladog Ibena da je bilo pravo čudo da nije odran ležao na zemlji.

„Neću još dugo ovo da podnosim“, zagunđa Harina i obode svoju ždrebicu bosim petama ne bi li je naterala u pokret. Njena žuta brokatna svila nije joj pomagala da se bolje drži u sedlu, kao što ni Šalon nije pomagala plava. Ljuljala se i klizala kad god bi se životinja pomerila, gotova da padne pri svakom koraku. Lahor se ponovo razduvao, prevrćući obešene krajeve njenog tkanog pojasa, nadimajući joj ogrtač, ali ona nije pokušavala da obuzda odeću. Na brodovima nisu mnogo koristili ogrtače; smetali su i umeli su da se upetljaju u ruke ili noge baš kada bi ti bile potrebne da bi preživeo. Moad je bio odbio da se ogrne, imajući više poverenja u svoj postavljeni plavi kaput koji je nosio na najhladnijim morima. Nesuna Bihara, potpuno odevena u vunu boje bronze, projaha kroz prolaz gledajući uokolo kao da pokušava da vidi sve odjednom, i Eiza Penfel, koja je zbog nečega delovala nadureno dok je čvrsto privijala svoj zeleni, krznom opšiveni ogrtač. Nijedna druga Aes Sedai kao da se nije mnogo zanimala da se zaštiti od hladnoće.

„Ja ću možda moći da sretnem Koramura, kaže mi ona“, mrmljala je Harina, vukući uzde dok se ždrebica nije okrenula suprotno od mesta na čistini gde su se okupljale Aes Sedai. „Možda! I nudi mi ovu priliku kao da mi daje neku povlasticu.“ Harina nije morala da izgovori ime; kada Harina tako izgovori „ona“, kao da raža ubada, mislila je samo na jednu ženu. „Ja imam pravo, za koje se cenkalo i zbog koga se složilo! Morala sam da ostavim za sobom svoju gospu od jedara i svoje pomagače!“ Erijan Boroleos pojavi se u otvoru, napeta, kao da očekuje da naiđe na bitku, praćena s Beldejn Niram, koja čak nije ni izgledala kao Aes Sedai. Obe su bile u zelenom, Erijan u potpunosti, a Beldejn ga je imala kao umetke na rukavima i suknji. Znači li to nešto? Verovatno ne. „Treba li da priđem Koramuru kao mala od palube koja dodiruje srce dok se obraća gospi od jedara?“ Kada bi se više Aes Sedai našlo zajedno, jasno se videla bezvremenost glatkih lica, tako da je bilo nemoguće odrediti ima li neka dvadeset ili dvostruko više čak iako bi joj kosa bila seda, a Beldejn je, jednostavno, delovala kao devojka od dvadeset godina. A to nije govorilo ništa više negoli njene suknje. „Treba li da vetrim sopstvenu posteljinu i da sama perem svoje čaršave? Pravila ponašanja bacila je pravo niz vetar! Neću to dopustiti! Neću više!“ To su bile stare pritužbe, koje je izrekla već desetak puta od protekle noći, kada je Kecuejn iznela svoje uslove da mogu poći s njom. Ti uslovi su bili oštri, ali Harina nije imala izbora osim da se složi, što je samo pojačalo njenu ogorčenost.

Šalon ju je samo napola slušala, klimajući glavom i mrmljajući odgovarajuće odgovore. Slagala se, naravno. Njena sestra očekivala je da se složi. Veći deo njene pažnje bio je na Aes Sedai. U potaji. Moad se nije ni pretvarao da je sluša, ali opet, on je bio Harinin majstor mača. Harina je mogla da bude čvrsta kao mokar čvor sa svima drugima, a opet, Moadu je davala toliko slobode da bi neko mogao pomisliti kako je sedokosi čovek oštrog pogleda njen ljubavnik, pogotovo što su oboje obudoveli. Ili bi bar to mogao pomisliti onaj ko ne poznaje Harinu. Harina nikada ne bi uzela ljubavnika koji ima niži položaj od nje, a sad, naravno, to je značilo da neće moći imati nijednog.

U svakom slučaju, kada su zaustavile konje blizu drveća, Moad nasloni lakat na visoku jabuku svoga sedla, odmarajući ruku na dugom rezbarenom balčaku od belokosti; mač mu je bio zadenut u zelenu tkanicu oko pojasa i on je otvoreno proučavao Aes Sedai i muškarce koji su bili s njima. Gde je naučio da jaše? Izgledao je kao da mu je stvarno ... udobno. Svako je na prvi pogled mogao da ustanovi njegov položaj, po osam najtežih naušnica i po tome kako je vezivao tkanicu, čak iako nije nosio mač i bodež koji se slagao s njim. Zar Aes Sedai nisu imale neki način da učine isto to? Jesu li stvarno bile toliko neorganizovane? Bela kula bi trebalo da je kao neki mehanički uređaj koji melje tronove i preoblikuje ih po sopstvenoj volji. Naravno, ta je mašina sada izgleda bila pokvarena.

„Rekoh, gde nas je dovela, Šalon?“

Harinin glas, poput ledenog brijača, ostavio je Šalon bez kapi krvi u licu. Uvek je bilo teško služiti pod mlađom sestrom, ali s Harinom je bilo još i gore. Nasamo, ona je bila neverovatno prijatna, ali u javnosti beše potpuno sposobna da naloži da se njena gospa od jedara okači o zglobove, a nekmoli vetrotragačica. A otkad joj je ona mlada kopnovezana žena Min bila rekla da će jednoga dana biti gospa od brodovlja, postala je još oštrija. Smrknuto piljeći u Šaron, podigla je zlatnu kutijicu za mirise, kao da želi da odagna neprijatan smrad, mada je hladnoća bila ubila svu njenu mirisnost.

Šalon brzo pogleda u nebo; pokušala je da se odredi prema suncu. Poželela je da joj sekstant nije zaključan na Beloj peni - kopnovezanima nikada nije bilo dozvoljeno da vide sekstant, a još manje da vide kako se neki od njih koristi - ali nije bila sigurna ni da bi joj to pomoglo. Ovo drveće možda jeste bilo nisko, ali ona ipak nije mogla da vidi obzorje. Bliže, ka severu, brda su prerastala u planine koje su se protezale od severoistoka ka jugozapadu. Nije mogla da proceni na kojoj se visini nalazi. Na okolnom zemljištu bilo je previše uzvisina i udolina da bi joj to odgovaralo. I pored toga, svaka vetrotragačica znala je kako da napravi grubu procenu. A kada je Harina zahtevala nešto da zna, onda je očekivala i da joj se to saopšti.

„Mogu samo da nagađam, gospo od talasa", rekla je. Harina stisnu vilice, ali nije postojala vetrotragačica koja bi nagađanje predstavila kao tačan položaj. „Verujem da smo tri ili četiri stotine liga južno od Kairhijena. Više ne mogu da kažem.“ Svaku početnicu s kanapom i štapićem koja bi dala tako neodređen položaj majstor palube bi, za počelak, presamitio, ali kada je Šalon čula sebe i šta je izgovorila, jezik joj se zaledi. Stotinu liga za pun okretaj dana smatralo se dobrim jedrenjem za češljar. Moad zamišljeno napući usne.

Harina polako zaklima glavom, gledajući pravo kroz Šalon, kao da vidi ćešljare koji pod punim jedrima klize kroz rupe istkane u vazduhu pomoću Moći. Mora će tada stvarno biti njihova. Otresavši se, ona se nagnu ka Šalon, uhvativši kao kukom Šalonin pogled. „Moraš ovo da naučiš, po svaku cenu. Reci joj da ćeš me uhoditi ako te ovo nauči. Ako je ubediš, možda i hoće, po želji Svetlosti. Ili se bar približi nekoj od ostalih toliko da te to nauči.“ Šalon se obliznu. Nadala se da Harina nije videla koliko se trgla. „Odbila sam je ranije, gospo od talasa“, morala je da ima neko objašnjenje zbog čega su je Aes Sedai držale nedelju dana, a ovaj je prikaz istine delovao najbezbednije. Harina je znala sve. Osim da je Šalon pristala na Kecuejnine zahteve kako bi sakrila onu tajnu. Milost Svetlosti je obasjala, kajala se zbog Ejlil, ali bila je toliko usamljena da je odjedrila predaleko pre nego što je to i primetila. S Harinom nije bilo večernjih ćaskanja nad medom zaslađenim vinom koja bi olakšala duge mesece razdvojenosti od Mišaela, njenog muža. U najboljem slučaju, proći će još mnogo meseci pre nego što bude mogla da se odmara u njegovom zagrljaju. „S poštovanjem, zbog čega bi mi sada verovala?“

„Zato što želiš da učiš“, Harina jednom rukom preseče vazduh. „Kopnovezani uvek veruju u pohlepu. Moraćeš da joj kažeš ponešto, to se podrazumeva, da bi se dokazala. Ja ću odlučivati šta, svakoga dana. Možda ću moći da je upravim tamo kuda želim.“

Šalon je imala utisak kao da joj se tvrdi prsti zarivaju u teme. Ona je nameravala da Kecuejn govori najmanje što može, i vrlo retko, sve dok ne pronađe način da se oslobodi. Ako bude morala svakog dana da razgovara sa Aes Sedai, ili još gore, da je otvoreno laže, ta će žena izvući iz nje mnogo više nego što je Šalon želela. Više nego što je Harina želela. Mnogo više. To je bilo sigurno koliko i izlazak sunca. „Oprosti mi, gospo od talasa“, izgovorila je sa svakom trunkom poslušnosti koju je mogla da iskopa, „ali ako bi mi bilo dopušteno da kažem ...“

Prekinula se jer je Serena Nemdal dojahala i povukla uzde da zaustavi konja pred njima. Poslednje Aes Sedai i Zaštitnici upravo su bili prošli, pa Kecuejn pusti da prolaz nestane. Korela, sitna lepuškasta žena, smejala se i odmahivala grivom crne kose dok je razgovarala s Kumirom. Merisa, visoka žena očiju plavljih od Kumirinih i veoma privlačnog lica, toliko stroga da je zasenila i Harinu, oštrim pokretima je usmeravala četiri čoveka koji su vodili tovarne konje. Sve ostale su hvatale uzde. Činilo se da su sve spremne da napuste ovu čistinu.

Serena je bila prelepa, mada je odsustvo nakita pogoršavalo njen izgled, naravno, kao i jednostavna bela haljina koju je nosila. Kopnovezani kao da ni najmanje nisu uživali u bojama. Čak je i njen tamni ogrtač bio obrubljen belim krznom. „Kecuejn ... ona je zamolila ... naložila mi ... da budem tvoja pomagačica, gospo od talasa“, rekla je, s poštovanjem se naklonivši. „Odgovaraču na tvoja pitanja, koliko god da mogu, i pomoći ću oko običaja, onoliko koliko ih poznajem. Shvatam da ti možda nije najprijatnije da budeš u mojoj blizini, ali kada Kecuejn nešto naredi, mi moramo da se pokoravamo.“

Šalon se osmehnu. Sumnjala je da Aes Sedai znaju kako su na brodovima pomagači bili ono što su ovde nazivali slugama. Harina će se verovatno nasmejati i zahtevati da zna ume li Aes Sedai propisno da opere rublje. Biće dobro da se malo oraspoloži.

Međutim, umesto da se nasmeje, Harina se ukoči u sedlu tako da joj je kičma bila kao glavni jarbol, a oči joj se iskolačiše. „Ne osećam nikakvu neprijatnost!“ odrezala je. „Jednostavno više volim da ... postavim pitanja nekom drugom ... Kecuejn. Da, Kecuejn. A ja sasvim sigurno ne moram da se pokoravam njoj, niti kome drugom! Ne moram nikome! Osim gospi od brodovlja Ata'an Mijera, i zahtevam propisno poštovanje! Zahtevam ga, čuješ li me? Čuješ li?“

„Mogu da je zamolim da naimenuje nekog drugog“, reče Serena sa sumnjom, kao da nije očekivala da će njena molba bilo šta promeniti. „Moraš da shvatiš da mi je toga dana dala posebna uputstva. Ali nije trebalo da izgubim živce. To je bila moja greška. Živčanost uništava logiku.“

„Ja razumem poštovanje naređenja“, zareža Harina, skupivši se u sedlu. Izgledala je spremno da se baci za grlo Sereni. „Ja odobravam poštovanje naređenja!“ Gotovo da je frktala. „Međutim, naređenja koja su izvršena mogu se i zaboraviti. O njima više nema potrebe da se govori. Razumeš li me?“ Šalon ju je posmatrala postrance. O čemu to priča? Kakva je to naređenja Serena izvršila i zašto Harina želi da se ona zaborave? Moad nije ni pokušavao da se pretvara kako skriva uzdignute obrve. Harina je bila svesna njegovog pomnog ispitivanja, u najmanju ruku, i lice joj se smrači.

Činilo se da Serena to ne primećuje. „Ne vidim kako neko može nešto namerno da zaboravi“, polako je izgovorila, dok joj se čelo blago mrštilo, „ali pretpostavljam da misliš kako bi trebalo da se pretvaramo da smo to učinile. Je li tako?“ Perlice na pletenicama koje su joj visile iz kapuljače začangrljaše dok je odmahivala glavom, kao da je u pitanju budalaština. „Vrlo dobro. Odgovaraću na tvoja pitanja najbolje što mogu. Šta želiš da znaš?“ Harina glasno uzdahnu. Šelon bi i pomislila da je to nestrpljivost, ali činilo joj se da to više liči na olakšanje. Olakšanje!

Bilo da jeste ili nije osetila olakšanja, Harina ponovo postade ona stara, samouverena i zapovednički nastrojena, susrećući se s pogledom Aes Sedai kao da namerava da je natera da spusti oči. „Možeš mi reći gde smo i kuda idemo“, zahtevala je da zna.

„Nalazimo su u brdima Kintare“, reče Kecuejn, iznenada se pojavivši pred njima, dok joj je konj poigravao i kopitima udarao po vazduhu, razbacujući sneg, „a uputili smo se u Far Mading.“ Ne samo da je bila ostala u sedlu, nego se činilo da i ne primećuje ponašanje te životinje!

„Je li Koramur u tom Far Madingu?“

„Strpljenje je vrlina, ili mi je tako rečeno, gospo od talasa.“ I pored toga što je Kecuejn navela Harinino puno zvanje, u njenom ponašanju nije bilo ni najmanje poštovanja. Daleko od toga. „Jahaćete s nama. Držite korak i pokušajte da ne padnete. Bilo bi neprijatno ako bih morala narediti da vas nose kao vreće žita. Kada budemo stigli do grada, ćutite, osim ako vam ne naložim da govorite. Ne želim da vaše neznanje stvara poteškoće. Pustićeš Serenu da te vodi. Ona ima uputstva.“

Šalon je očekivala napad besa, ali Harina je obuzdala jezik, mada s očitim naporom. Kada se Kecuejn okrenula od njih, Harina jeste ljutito gunđala ispod glasa, ali je čvrsto stisla zube kada se Serenin konj pomerio. Očigledno, njena mrmljanja nije trebalo da načuju Aes Sedai.

Jahati s Kecuejn, ispostavilo se, značilo je jahati iza nje, na jug, kroz drveće. Alana i Verin stvarno su jahale pored te žene, ali jedan njen pogled kada je Harina pokušala da im se pridruži jasno je pokazao kako niko drugi nije dobrodošao. I ponovo nije usledila očekivana eksplozija. Umesto toga, Harina se zbog nečega mrštila na Serenu, a onda je trgla svog konja da bi zauzela mesto između Šalon i Moada. Nije se trudila da postavlja dalja pitanja Sereni, koja je jahala s druge strane Šalon, samo je pokazivala zube leđima žena ispred sebe. Da Šalon nije bolje poznavala Harinu, još bi pomislila da je to bilo durenje a ne ljutnja.

Što se nje ticalo, Šalon je bila zadovoljna što jašu u tišini. Jahanje konja bilo je dovoljno teško i bez razgovora. Sem toga, iznenada je znala zbog čega se Harina tako čudno ponaša. Harina mora da je pokušavala da umiri vode među Aes Sedai. Mora da je to. Harina se nikada nije obuzdavala bez preke potrebe. Napor od sadašnjeg uzdržavanja mora da je ključao u njoj. A ako se njeni napori ne budu završili onako kako je ona želela, onda će ošuriti Šalon. Od same te pomisli, Šalon je zabolela glava. Svetlost joj pomogla i povela je, mora postojati neki način da izbegne uhođenje svoje sestre a da se ne nađe s lancem za obraz odakle su poskidane počasti, i dodeljena nekom tegljaču pod gospom od jedara koja se pita zašto nikada nije unapređena na neki viši položaj i spremna je da svoju ogorčenost istrese na sve oko sebe. Jednako loše bilo je što bi Mišael mogao da objavi kako je prekršila njihove bračne zakletve. Jednostavno, mora postojati način.

Ponekad bi se izvila u sedlu da pogleda Aes Sedai koje su jahale iza nje. Sasvim sigurno nije bilo ničega što bi mogla naučiti od žena ispred sebe. Tu i tamo Kecuejn i Verin izmenjale bi pokoju reč, ali naginjale su se jedna ka drugoj i razgovarale suviše tiho da bi se to čulo. Alana je delovala suviše usredsređeno na nešto što je ležalo pred njom; oči su joj stalno bile okrenute ka jugu. Dva ili tri puta poterala je konja, pre nego što bi je Kecuejn vratila jednom tihom rečju, što bi Alana nevoljno poslušala, užarenog pogleda ili s izrazom durenja na licu. Činilo se da Kecuejn i Verin teše ženu - Kecuejn ju je tapšala po ruci gotovo isto kako je Šalon tapšala vrat svoje ždrebice, a Verin joj se osmehivala, kao da se Alana oporavlja od neke bolesti. A to Šalon ništa nije govorilo. Tako da je počela da razmišija o ostalima.

Na brodovima se nije napredovalo samo pomoću sposobnosti da se Tkaju vetrovi ili da se predvide vremenske prilike ili da se odredi položaj broda. Moraju se čitati namere koje su ležale između redova u onom što je naloženo, tumačiti sitni pokreti i izrazi lica; mora se primetiti ko se kome pokorava, čak i neupadljivo, jer sama hrabrost i sposobnost mogu čoveka dovesti samo do određenog položaja.

Njih četiri - Nesuna i Erijan, Beldejn i Elza - jahale su okupljene ne tako daleko iza nje, mada nisu stvarno bile zajedno, samo su zauzimale isti prostor. Nisu razgovarale, niti su gledale jedna u drugu. Činilo se da se međusobno mnogo ne vole. U svom umu Šalon ih je sve stavila u isti čamac sa Serenom. Te Aes Sedai pretvarale su se da su sve pod Kecuejn, ali to vrlo očigledno nije bila istina. Merisa, Korela, Kumira i Dejđin nagurale su se u drugi čamac, kojim je zapovedala Kecuejn. Ponekad se činilo da je Alana u jednom, a ponekad u drugom čamcu, dok je Verin nekako bila s Kecuejninim čamcem, ali ne i na njemu. Plivala je uporedo, možda, dok ju je Kecuejn držala za ruku. Kao da to samo po sebi nije bilo dovoljno čudno, postavljalo se i pitanje pokoravanja.

Začudo, činilo se da Aes Sedai vrednuju snagu u Moći više nego iskustvo ili veštine. One su se međusobno upoređivale po jačini, kao obični mornari koji se raspravljaju u nekoj lučkoj krčmi. Sve su se pokoravale Kecuejn, naravno, ali među ostalima je bilo nečeg čudnog. Po njihovom sopstvenom ustrojstvu, neke iz Nesuninog čamca bile su na položaju da očekuju pokornost od nekih iz Kecuejninog, ali iako su se one u Kecuejninom čamcu pokoravale pošto je tako trebalo, to su činile kao da se pokoravaju nadređenom koji je počinio neki neoprostiv zločin, svima poznat. Po njihovom ustrojstvu, Nesuna je stajala više od bilo koje druge, osim Kecuejn i Merise, a opet, suočavala se s Dejđin, koja je stajala na samom dnu, kao da je tvrdoglavo prkosna zbog svog zločina, a isto su činile i ostale u njenom čamcu. Sve je to bilo veoma neupadljivo: malo podignuta brada, neznatno podizanje obrve, pomeranje usne, ali sve je to bilo očito za oko izvežbano u napredovanju na brodovima. Možda tu nije bilo ničega što bi joj moglo pomoći, ali ako treba da raspetlja kučine, mora pronaći početak niti i povući je.

Vetar jače zaduva; jedan nalet prilepi joj ogrtač uz leđa dok su krajevi lepršali sa obe strane ispred nje. Toga jedva da je bila svesna.

Zaštitnici su možda bili druga nit. Svi su se nalazili skroz pozadi, a zaklonile su ih Aes Seđai koje su jahale iza, Nesuna i ostale tri. Istinu govoreći, Šalon je očekivala da će među dvanaest Aes Sedai biti više od sedam Zaštitnika. Svaka Aes Sedai trebalo bi da ima jednog, ako ne i više njih. Razdraženo odmahnu glavom. Osim Crvenog ađaha, naravno. Nije bila baš potpuna neznalica kad su u pitanju Aes Sedai.

U stvari, nije bilo u pitanju koliko Zaštitnika ima, nego jesu li svi oni Zaštitnici. Bila je sigurna da je prosedog starog Damera i ne tako lepuškastog Džahara takođe videla u crnim kaputima pre nego što su se, iznenada, udružili sa Aes Sedai. U to vreme nije želela pomno da proučava crnokaputaše, a uistinu, isto tako je bila napola zaslepljena nežnom Ejlil, ali je bila sigurna. A šta god da je bio slučaj sa Ibenom, gotovo da je bila ubeđena da su druga dvojica Zaštitnici, sada. Gotovo. Džahar je skakao jednako brzo koliko i Netan ili Besen kada bi Merisa pokazala u nešto, a po tome kako se Korela osmehivala Dameru, on joj je bio ili Zaštitnik ili joj je grejao krevet, a Šalon nije mogla ni da zamisli da žena poput Korele uzme gotovo potpuno ćelavog starca, uz to šepavog, u svoj krevet. Možda nije mnogo znala o Aes Sedai, ali je bila sigurna da vezivanje muškaraca koji mogu da usmeravaju nije uobičajeno. Ako bi mogla da dokaže da su to učinile, možda bi to bio dovoljno oštar nož da njime preseče svoju vezu s Kecuejn.

„Muškarci sad više ne mogu da usmeravaju‘, promrmlja Serena.

Šalon se tako brzo ispravila u sedlu da se obema rukama morala uhvatiti za grivu svoga konja kako ne bi pala. Vetar joj prebaci ogrtač preko glave i morala je da se iskobelja iz njega pre nego što je uspela dase uspravi. Upravo su izlazili između drveća nad širokim putem koji je skretao na jug, iz brda, do jezera koje je bilo otprilike milju udaljeno, na obodu ravnice prekrivene smeđom travom, nalik smeđem moru koje se prostire ka obzorju. Jezero, na zapadu oivičeno uskim pojasom trske, bilo je sažaljenja vredan izgovor za vodenu površinu, ne duže od deset milja, najviše, a široko upola toliko. Usred njega gnezdilo se ostrvo pristojne veličine, okruženo visokim, kulama okićenim zidovima dokle god joj je pogled dopirao, a bilo je prekriveno gradom. Sve je to primetila na prvi pogled, pošto su joj oči bile prikovane za Serenu. To je bilo gotovo kao da joj je ta žena čitala misli. »Zbog čega ne mogu da usmeravaju?“, upitala je. „Jeste li ih ...? Da li ste ... ih ... smirili?“ Pomisli da je to ispravna reč, ali to je, navodno, muškarce ubijalo. Uvek je pretpostavljala da je to samo neki čudan način da se, zbog nekih nepoznatih razloga, pogubljenje ublaži.

Serena zatrepta, a Šalon shvati da je Aes Sedai razgovarala sama sa sobom. Za trenutak je proučavala Šalon dok su silazile nizbrdo, iza Kecuejn, a onda se okrenula da ponovo pogleda u grad na ostrvu. „Ti dobro zapažaš, Šalon. Biće bolje ako ono što si primetila u vezi s muškarcima zadržiš za sebe.“

„Kao što je činjenica da su postali Zaštitnici?“, tiho reče Šalon. '„Jeste li zato mogle da ih vežete? Jer ste ih smirile?“ Nadala se da će uspeti da iskopa neko priznanje, ali Aes Sedai samo baci pogled ka njoj. Nije ponovo progovorila dok nisu stigle do podnožja brda i izjahale na put odmah iza Kecuejn. Drum je bio širok, a zemlja nabijena od živog saobraćaja, ali bili su sami na njemu.

„To i nije neka tajna“, konačno progovori Serena, mada to nije bilo baš toliko voljno za nešto što nije bila tajna, „ali nije ni opštepoznato. Mi ne govorimo često o Far Madingu, osim sestara koje su tamo rođene, a čak i one ga retko posećuju. Ipak, trebalo bi da znaš pre nego što uđeš. Grad poseduje jedan ter’angreal. Ili su to, možda, tri ter’angreala. To niko ne zna. Oni - ili on - ne mogu da se proučavaju, isto kao što ne mogu da se uklone. Mora da su načinjeni za vreme Slamanja, kada je strah od ludaka koji usmeravaju Moć bio svakodnevica. Ali platiti toliku cenu sigurnosti!“ Pletenice sa perlicama koje su joj ležale na grudima začangrljaše kada je s nevericom odmahnula glavom. „Ti ter’angreali, oni oponašaju steding. Bar što se tiče onog bitnog, bojim se, mada pretpostavljam da neki Ogijer ne bi tako mislio.“ Tužno je uzdahnula.

Šalon zasopta na tu izjavu, pa razmeni zbunjene poglede s Harinom i Moadom. Zašto bi bajke plašile jednu Aes Sedai? Harina zausti, a onda mahnu Šaron da postavi očigledno pitanje. Možda je trebalo da se sprijatelji sa Serenom i da joj pomogne da izglađi odnose? Šalon je stvarno imala glavobolju. Ali je bila i radoznala.

„Čega bitnog?“, pažljivo je pitala. Da li ta žena zaista veruje u ljude visoke pet hvatova koji pevaju na drveću? Bilo je tu i nešto o sekirama. Evo ide Aelfin da ti mazne hranu, evo ide Ogijer da ti uzme glavu. Svetlosti, to nije čula još otkad je Harina bila u vezama za hodanje. Dok se njihova majka uzdizala na brodovima, ona je bila zadužena da odgaja Harinu zajedno sa svojim prvim detetom.

Sereni se oči iznenađeno raširiše. „Zar to zaista ne znaš?“ Pogled joj se vrati do ostrva s gradom pred njom. Po licu sudeći, kao da se sprema da uđe u brodsku kaljugu. „U stedingu ne možeš da usmeravaš. Ne možeš čak ni da osetiš Istinski izvor. Nijedno tkanje napravljeno van njega ne može da utiče na ono što je u njemu, ne tako da to bude bitno. Uistinu, ovde postoje dva stedinga, jedan u drugome. Veći utiče na muškarce, ali mi ćemo ući u manji pre nego što stignemo do mosta.“

„Nećeš moći da usmeravaš u njemu?“, upita Harina. Kada Aes Sedai zaklima glavom ne skidajući pogled s grada, Harini se usne izviše u tanak, ledeni osmeh. „Možda ćemo, pošto nađemo smeštaj, ti i ja moći da porazgovaramo o smernicama.“

„Ti čitaš filozofiju?“, Serena je delovala zapanjeno. „Teorija o smernicama nije mnogo poznata u ova vremena, a opet, oduvek sam verovala kako tu ima mnogo toga što se može naučiti. Biće prijatno raspravljati o tome kako bih skrenula misli s drugih stvari. Ako nam Kecuejn da vremena.“

Harina razjapi usta. Piljeći u Aes Sedai, zaboravila je da se drži za sedlo, i samo to što ju je Moad uhvatio za ruku spaslo ju je od pada.

Šalon nikada nije čula da Harina pominje filozofiju, ali nije je bilo ni briga o čemu to njena sestra priča. Buljeći u Far Mading, teško je progutala knedlu. Ona je bila naučila da nekog stavi pod štit da ne bi koristio Moć, naravno, a na obuci su je i samu stavljali pod štit, ali se pod štitom i dalje mogao osetiti Izvor. Kako li će biti ne osećati ga, kao sunce koje je van vidika, negde izvan dometa oka? Kakav je osećaj kada se sunce izgubi?

Dok su se približavali jezeru, bila je mnogo svesnija Izvora nego ikad od prvog uživanja pošto ga je dotakla. To je bilo sve što je mogla a da ga ne ispija, ali Aes Sedai bi primetile svetlost i znale bi, a verovatno bi znale i zbog čega. Neće se osramotiti pred Harinom na takav način. Mala svetlucava plovila bila su razbacana svud po površini vode, nijedno duže od šest ili sedam hvati; neka su vukla mreže dok su druga milela, pokretana dugim veslima. Sudeći po mreškanju površine vode pod naletima vetra, gde su se talasići međusobno sudarali praveći penušave valove, jedra bi ovde odmagala koliko bi i pomagala. I pored toga, čamci su joj bar bili poznati, mada ni nalik glatkim četvercima, osmercima ili dvanaestercima kakvi su se nosili na brodovima. To je bila kakva-takva uteha i pored čudnovatosti.

Put zaokrenu na zemljanu prevlaku koja je uranjala oko pola milje u jezero, i Izvor iznenada nestade. Serena uzdahnu, ali to je bio jedini znak koji je primetila. Šalon ovlaži usne. Nije bilo toliko loše koliko se bojala. Od toga je imala osećaj ... praznine ... ali mogla je da se nosi s tim. Sve dok ne bude morala da se nosi s tim predugo. Vetar, koji je duvao i uvijao se i pokušavao da joj otme ogrtač, odjednom kao da je zahladneo.

Na kraju prevlake, između puta s jedne i vode s druge strane, stajalo je selo sastavljeno od sivih kamenih kuća, s tamnim krovovima od škriljca. Žene iz sela, koje su se žurno kretale uokolo s velikim korpama, zaustaviše se kada ugledaše družinu na konjima. Više njih opipalo je sopstvene noseve dok su piljile u njih. Šalon gotovo da se navikla na te poglede u Kairhijenu. U svakom slučaju, pogled joj privuče tvrđava naspram sela, nasip od čvrsto nabijenog kamena pet hvatova visok, s vojnicima koji su ih s kula na svakom uglu utvrđenja posmatrali iza rešetkastih štitnika za lica na svojim kalpacima. Neki su otvoreno držali zategnute samostrele. Još vojnika izlilo se na put iz gvožđem okovanih vrata na kraju mosta - ljudi u oklopima od četvrtastih ploča sa zlatnim mačem izvezenim na levom ramenu. Neki su o pojasu imali mačeve, a drugi su nosili duga koplja ili samostrele. Šalon se pitala jesu li očekivali da se Aes Sedai probiju borbom. Zapovednik sa žutom perjanicom na kalpaku okrenu se ka Kecuejn i rukom dade znak da se zaustave, a onda joj priđe i skide kalpak, oslobodivši sedim prošaranu kosu koja mu se rasu niz leđa, sve do pasa. Imao je oštro, nezadovoljno lice.

Kecuejn se nagnu iz svog sedla da razmeni nekoliko tihih reči sa čovekom, a onda iz svojih bisaga izvuče debelu kesu s novcem. On je uze i povuče se korak unazad, rukom davši znak jednom vojniku, visokom koščatom čoveku koji nije nosio kalpak, da pristupi. Nosio je ploču za pisanje, a kosa, pričvršćena na potiljku kao i kod njegovog zapovednika, takođe mu se spuštala do pojasa. S puno poštovanja pognuo je glavu pre nego što se raspitao za Alanino ime, koje je vrlo pažljivo zapisao, s jezikom među zubima, često zamačući pero. S kalpakom naboku, smrknuti zapovednik stajao je posmatrajući ostale iza Kecuejn, bez ikakvog izraza lica. Kesa s novcem visila mu je s ruke kao da ju je zaboravio. Izgledalo je kao da nije svestan da razgovara sa Aes Sedai. Ili ga, možda, nije ni bilo briga. Ovde Aes Sedai nisu bile nimalo drugačije od bilo koje druge žene. Šalon se strese. Ovde ni ona nije bila drukčija od bilo koje druge žene, lišena svojih darova dok god je tu. Lišena.

„Zapisuju imena svih stranaca“, reče Serena. „Savetnice, one vole da znaju ko im je u gradu.“

„Možda će primiti gospu od talasa bez podmićivanja“, suvo reče Harina. Koščati vojnik se okrenu od Alane i, kao i svi kopnovezani, trže se kad vide Šalonin i Harinin nakit pre nego Što je krenuo ka njima.

„Vaše ime, gospodarice, ako vam je drago?“, učtivo se obratio Sereni, ponovo pognuvši glavu. Ona ga izreče ne pominjući da je Aes Sedai. Šalon svoje reče jednostavno, ali Harina kaza i sva svoja zvanja, Harina din Togara Dva Vetra, gospa od talasa klana Šodejn, posebna izaslanica gospe od brodovlja Ata'an Mijera. Čovek zatrepta, a onda se ugrize za jezik i nagnu glavu nad svoju tablu za pisanje. Harina se namršti. Kada je želela nekoga da zadivi, očekivala je da taj i bude zadivljen.

Dok je koštunjavi čovek pisao, krupni vojnik pod kalpakom, kome je s ramena visila kožna torba, ugura se između Harininog i Moadovog konja. Iza rešetaka njegovog štitnika za lice namreškani ožiljak koji mu se spuštao niz lice povlačio mu je jednu stranu usana otkrivajući deo zuba, ali ipak je s dovoljno poštovanja pognuo glavu pred Harinom. I pokušao je da Moadu uzme mač.

„Moraš to da mu dopustiš ili da ostaviš svoje sečivo ovde sve dok ne napustimo grad“, brzo reče Serena kada majstor mača istrže balčak iz ruku krupnog čoveka. „ova usluga, to je ono za šta je Kecuejn platila, gospo od talasa. U Far Madingu nijednom muškarcu nije dozvoljeno da nosi išta više od noža za pojasom, osim ako nije mirovezan tako da se ne može izvući. Čak i stražari sa Zida, poput ovih ljudi, ne mogu poneti mač s mesta gde su na dužnosti. Zar nije tako?“, upita ona mršavog zapisničara, a on odgovori da jeste i da je dobro što je tako.

Uzdahnuvši, Moad izvuče mač iz tkanice, a kada mu čovek s neprestano ogoljenim zubima zatraži i bodež s drškom od belokosti, on predade i njega. Zadenuvši dugi bodež sebi u pojas, čovek iz svoje torbe izvuče klube tanke žice i vešto otpoče da uvija mač u tananu mrežu. Tu i tamo zastao bi da iz pojasa izvuče pečatnjak i da među žice utisne mali olovni disk, ali imao je brze, dobro uvežbane ruke.

„Spisak imena će poslati i drugim dvema kapijama“, nastavi Serena, „a muškarci će morati da pokažu da su žice neprekinute inače će ih zadržati sve dok sudija ne proveri da nijedan drugi zločin nije počinjen. Čak i da nije bilo zločina, kazna je vrlo visoka, novčana i bičevanje. Većina stranaca ostavi oružje da bi uštedela novac, ali to bi značilo da se moramo vratiti preko ovog mosta. Samo Svetlost zna u kom pravcu ćemo želeti da krenemo kada budemo ovo napuštali.“ Gledajući ka Kecuejn, koja je delovala kao da obuzdava Alanu da ne pojaše sama preko dugog mosta, Serena dodade gotovo ispod glasa: „Bar se nadam da tako ona razmišlja.“

Harina frknu. „To je smešno. Kako će se braniti?“

„Nijedan muškarac nema potrebe da se brani u Far Madingu, gazdarice.“ Glas krupnog čoveka bio je promukao, ali nije delovao kao da im se podsmeva. Samo je iznosio očigledno. „Ulični stražari paze na to. Pustite bilo kog muškarca koji to želi da nosi mač i uskoro bismo bili loši kao i na svim drugim mestima. Čuo sam ja kakvi su oni, gazdarice, a mi to ovde ne želimo.“ Poklonivši se Harini, on krupnim koracima krenu niz kolonu, a pratio ga je čovek s tablom za pisanje.

Moad brzo pregleda svoj mač i bodež: u oba su i balčak i kanije bili uredno obmotani; onda ih gurnu nazad na mesto, pazeći da ne okrnji pečate tkanicom. „Mačevi postaju korisni samo kad domišljatost zakaže“, rekao je. Harina ponovo frknu. Šalon se pitala kako li je onaj čovek zaradio ožiljak ako je Far Mading bio toliko bezbedan.

Otpozadi, tamo gde su bili ostali muškarci, začuše se zvuci negodovanja, ali brzo utihnuše. Šalon se mogla opkladiti da je vinovnica bila Merisa. Povremeno je naspram nje čak i Kecuejn delovala mlohavo. Njeni su Zaštitnici bili poput obučenih pasa čuvara kakve su koristili Amajari - spremni da skoče na zvižduk - a ona nikada nije oklevala da dovodi u red i Zaštitnike ostalih Aes Sedai. Vrlo brzo su svi mačevi bili mirovezani, a tovarni konji pretraženi da nema skrivenog oružja, i oni pojahaše preko dugog mosta dok je zvuk kopita odzvanjao po kamenu. Šalon je pokušavala da sve obuhvati pogledom, ne toliko zato što ju je to zanimalo, koliko da skrene misli sa onoga što je nedostajalo.

Most je bio ravan i širok koliko i put iza njega, s niskom iskošenom kamenom ogradom sa strane, dovoljnom da zaustavi kola da se ne prevrnu preko, ali nedovoljno visokom da zaštiti nekog napadača, a bio je i dug, možda tri četvrtine milje, i prav kao strela. Tu i tamo neki brod prođe ispod njega, što ne bi mogli da su imali jarbole. Visoke kule natkriljavale su gvožđem okovanu kapiju grada - Kaemlinska kapija, tako ju je Serena nazvala - gde stražari s mačem na ramenu pognuše glavu pred ženama i baciše sumnjičave poglede na muškarce. Ulica iza nje ...

Beskorisno je pokušavala da se zamaje posmatranjem. Ulica je bila široka i prava, puna ljudi i dvokolica, oivičena kamenim zgradama na dva ili tri sprata, ali sve je to delovalo zamagljeno. Izvor je nestao! Znala je da će se vratiti kada bude napustila ovo mesto, i Svetlosti, želela je da to odmah učini. Ali koliko će proći pre nego što to bude mogla? Koramur može biti u gradu, a Harina je nameravala da se prikači Koramuru, možda zbog onoga što je bio, a možda zato što će joj to pomoći da se uzdigne u gospu od brodovlja. Dok Harina ne bude otišla, dok ih Kecuejn ne bude oslobodila njihovog dogovora, Šalon je bila ukotvljena ovde. Ovde, gde nije bilo Istinskog izvora.

Serena nije prestajala da prića, ali Šalon jedva da ju je čula. Prešli su preko velikog trga u čijem je središtu stajala ogromna statua žene, ali Šalon uhvati samo njeno ime, Ejnion Avarin, mada je znala da joj Serena objašnjava zbog čega je ta žena čuvena u Far Madingu i zašto njena statua upire prstom ka Kaemlinskoj kapiji. Red drveća bez lišća delio je ulicu iza trga. Nosiljke i kočije i muškarci u oklopima od četvrtastih ploča prolazili su kroz gomilu, ali samo ih je očima primećivala. Podrhtavajući, zgrčila se u sebi. Grad je nestao. Sve je nestalo osim njenog straha da nikada više neće osetiti Izvor. Nikada ranije nije shvatala koliko je njegovo nevidljivo prisustvo bilo utešno. Uvek je bio tamo, obećavajući neslućena uživanja, život toliko bogat da su boje bledele kada bi je Moć napustila. A sada je sam Izvor bio nestao. Nestao. To je bilo sve čega je bila svesna, sve čega je mogla biti svesna. Nestao je.