Srce zime

27 Iznenaditi kraljeve i kraljice

Naravno, to nije bilo tako jednostavno kao izreći „idemo“. „Ovo nije mudro, sestro“, smrknuto reče Avijenda dok je Merilila žurno odlazila da se osveži; zaista je hitala Pre nego što je požurila kroz vrata dnevne sobe, Siva je pažljivo osmotrila da se ne pojavi neko od Morskog naroda. Kada bi sestra Elejnine snage rekla da se krene, Merilila je išla. Prekrštenih ruku i sa šalom oko ramena, tako da je podsećala na Mudru, Avijenda je stajala nad Elejnom, koja je sedela za svojim radnim stolom. „Ovo uopšte nije mudro.“

„Mudro?“, procedi Birgita, raskrečenih nogu i podbočena. „Mudro? Ta devojka ne bi prepoznala ’mudro’ ni kada bi je ujelo za nos! Čemu ova žurba? Pusti Merililu da radi ono što Sive rade, da dogovori razgovor s njima kroz nekoliko dana, ili nedelja. Kraljice mrze da budu iznenađene, a kraljevi to preziru. Veruj mi, poznajem to koliko i sopstveni kaput. Uvek nađu način da zažališ zbog toga.“ Njena ljutnja i ozlojeđenost odjekivale su i kroz njihovu vezu.

„Ja želim da ih iznenadim, Birgita. To će mi, možda, pomoći da otkrijem koliko znaju o meni.“ Namrštivši se, Elejna odgurnu umrljanu stranicu pa uze drugu iz izrezbarene kutije za papir od ružinog drveta. Njena iscrpljenost nestala je s Merililinim novostima, ali joj se pisanje ravnomernim, jasnim rukopisom činilo teškim. A morala je i da se precizno izrazi. Ovo nije bilo pismo kćeri naslednice Andora, nego Elejne Trakand, Aes Sedai Zelenog adaha. Moraju da vide ono što ona želi da vide.

„Pokušaj da joj uteraš malo razuma u glavu, Avijenda“, promrmlja Birgita. „Ukoliko ne možeš, bolje da proverim mogu li nekako da okupim žarenu odgovarajuću pratnju.“

„Bez pratnje, Birgita. Osim tebe. Jedna Aes Sedai i njena Zaštitnica. I Avijenda, naravno.“ Elejna zastade s pisanjem da bi se osmehnula svojoj sestri, koja joj ne odgovori na osmeh.

„Poznata mi je tvoja hrabrost, Elejna“, reče Avijenda. „Divim se tvojoj hrabrosti. Ali čak i Šamad Konde znaju kada treba da budu obazrivi!“ Ona priča o obazrivosti? Avijenda ne bi prepoznala obazrivost ni kad bi... pa... ni kad bi je ugrizla za nos!

„Jedna Aes Sedai i njena zaštitnica?“, uzviknu Birgita. „Rekla sam ti, više ne možeš da jurcaš tražeći pustolovine!“

„Bez pratnje“, odlučno reče Elejna, zamačući pero da pokuša još jednom. „Ovo nije pustolovina. To je samo način na koji se to mora uraditi.“ Podigavši ruke u vazduh, Birgita odreza nekoliko psovki, ali Elejna ih je sve već ranije čula.

Na njeno iznenadenje, Melar se nije protivio da ostane. Sastanak sa četvoro vladara teško da je mogao biti dosadan kao sastanak s trgovcima, ali on je molio za odsustvo kako bi nastavio sa svojim dužnostima, pošto joj neće biti potreban. Bila je zadovoljna zbog toga. Kapetan kraljevske garde naveo bi Krajišnike da razmišljaju o njoj kao o kćeri naslednici ranije nego što je to želela. Da se ne pominje kako bi Melar možda odlučio da je merka.

Međutim, njene telohraniteljke nisu delile nebrigu kapetana Melara. Jedna od stražarki otrčala je, izgleda, po Kasijlu, jer je visoka Arafeljanka krupnim koracima uletela u dnevnu sobu dok je Elejna još pisala, zahtevajući da, zajedno sa svim telohraniteljkama, prati Elejnu. Na kraju je, kako bi prekinula njeno negodovanje, Birgita morala da joj naredi da izađe,.

Izgleda da je Birgita bar jednom prepoznala činjenicu da Elejna neće dopustiti da je i na šta nateraju, te je otišla s Kasijlom da bi se presvukla. Pa, jeste grabila krupnim koracima gunđajući psovke, glasno zalupivši vrata za sobom, ali makar je otišla. Neko bi pomislio da će možda biti srećna zbog mogućnosti da skine taj kaputić glavnog zapovednika, ali veza kao da je postala samo odjek njenih psovki. Avijenda nije psovala, ali je nastavila sa upozorenjima. Međutim, sve je moralo tako brzo da se obavi da je Elejna imala izgovor što ne obraća pažnju na njih.

Pozvali su Esandu i ona poče da iznosi prikladnu odeću, dok je Elejna na brzinu ručala, pre vremena. Ona nije bila poslala po to; to je učinila Avijenda. Izgleda da je Monejla smatrala propuštanje obroka jednako lošim kao i prežderavanje. Gazdarica Harfor, obaveštena da će lično morati da se pozabavi staklarima, kao i ostalim poslanstvima, biago se namrštila iako je klimnula glavom da shvata. Pre nego što je izašla, izjavila je da je nabavila koze za palatu. Elejna mora da pije kozje mleko, i to u velikim količinama. Kejrejn zaječa kada je čula da će te večeri ona morati da uči vetrotragačice, ali bar ta žena nije prigovarala njenoj ishrani. Ako ćemo pravo, nadala se da će se vratiti u palatu pre nego što padne mrak, ali je isto tako očekivala da će biti umorna kao da je te časove već održala. Ni Vandena nije ponudila savet, bar ne te vrste. Elejna je izučavala narode Krajina uz Pustoš, baš kao i sve druge zemlje, to je bio deo njenog obrazovanja, i raspravljala je o svojim namerama sa sedokosom Zelenom koja je dobro poznavala Krajine, pa ipak, vrlo bi volela da je mogla sa sobom da povede i Vandenu. Neko ko je stvarno i živeo u Krajinama primetio bi sitnice koje bi njoj mogle promaći. Ali nije se usuđivala da učini išta osim da postavi još nekoliko zbrzanih pitanja dok ju je Esanda odevala, samo da sebi potvrdi nešto što joj je Vandena već rekla. Ali onda je shvatila da joj to ipak nije potrebno. Osetila se usredsređeno, kao Birgita dok zateže luk.

Na kraju, morali su da dovedu Riejnu, koja je ponovo pokušavala da ubedi jednu bivšu sul’dam da i ona, isto tako, može da usmerava. Riejna je stvarala to tkanje u štalskom dvorištu svakoga dana otkada ga je prvi put istkala da pošalje Merililu; bez mnogo muke mogla je da otvori prolaz na istoj tački u Bremskoj šumi. U palati nije bilo nikakvih karata tog područja koje bi bile dovoljno dobre da Merilila na njima označi mesto logora, a ako bi Elejna ili Avijenda izatkale prolaz, mogle bi da ga otvore na nekom mestu koje bi bilo deset ili više milja dalje od logora nego mala čistina koju je Riejna poznavala. Sneg u Bremskoj šumi prestao je još pre nego što se Siva vratila, pa i pored toga, deset milja po svežem snegu značilo bi, u najboljem slučaju, još bar dva sata. Elejna je htela da se ovo brzo završi. Brzina. Svi moraju brzo da se kreću.

Morski narod mora da je bio svestan meteža koji je naslao u palati, stražarke su jurile hodnicima noseći poruke ovome ili onome, ali Elejna se postarala da im se ništa ne kaže. Ako bi Zaidi palo na pamet da pođe, bila je u stanju da naredi jednoj od vetrotragačica da joj napravi sopstveni prolaz ako bi je Elejna odbila, a vetrotragačice su bile poteškoća koju je trebalo izbeći. Ta se žena već ponašala kao da u palati ima potpuno ista prava kao i sama Elejna. Zaida, koja bi pokusala da bude glavna, mogla je sve da upropasti, to je bilo sigurno koliko i da bi je Melar pohotno merkao.

Činilo se kako je žurba bila iznad Esandinih sposobnosti, no svi drugi su leteli, i dok je sunce stiglo da se uspne u zenit, Elejna se zatekla kako polako jaše Vatrenjaka kroz snegove Bremske šume, gotovo pedeset liga severno od Kaemlina, kako bi divlje guske letele, ali samo jedan korak kroz kapiju do guste šume visokih borova i kožolista i hrastova koji su se prepletali s golim listopadnim drvećem sivkastih grana. Povremeno bi se otvorila poneka široka čistina, prekrivena celcem kao belim ćilimom, devičanski čista, osim otisaka Merililinog konja u trku. Merilila je bila odaslana napred, s pismom, a Elejna, Avijenda i Birgita krenule su jedan sat kasnije kako bi joj dale vremena da stigne do Krajišnika pre njih. Put između Kaemlina i Novog Brema pružao se nekoliko milja zapadnije. Ovde su mogle biti na hiljade liga od bilo kog ljudskog prebivališta.

Za Elejnu je biranje haljine bilo ozbiljno koliko i biranje oklopa. Ogrtač joj je bio postavljen krznom kune da bi bio topliji, ali sama tkanina beše tamnozelena vuna, meka ali debela, a jahaća haljina bila joj je od zelene svile i bez ikakvih ukrasa. Čak su i njene čvrsto pripijene jahaće rukavice bile od obične zelene kože. Osim ako neko potegne mač, ovo je bio oklop u kome se Aes Sedai suprotstavljala vladarima. Jedini vidljiv nakit na njoj bio je mali ćilibarski broš u obliku kornjače, a ako je iko to smatrao čudnim, pa, to je bila njihova stvar. Vojske Krajišnika nisu mogle da se mere s bilo kojom zamkom koju bi joj njeni protivnici mogli postaviti, ili Elaida, ali onih deset sestara - deset, ili više - mogle su biti Elaidine. Nije nameravala da dopusti da je uvežu i odvuku u Belu kulu.

„Možemo da se okrenemo od ovoga i da se vratimo, a da pri tom nemamo toh, Elejna.“ Avijenda je, mršteći se, i dalje bila u aijelskoj odeći, sa svojom jednostavnom srebrnom ogrlicom i teškom narukvicom od belokosti. Njen punački riđan bio je za šaku niži od Vatrenjaka i Birgitinog vitkog sivca Strele, i njime se mnogo lakše upravljalo, mada je jahala daleko sigurnije nego nekada. Noge u tamnim čarapama bile su joj obnažene iznad kolena jer je opkoračila sedlo, ali činilo se da joj je toplo, ako se izuzme to što je šal obmotala oko glave. Za razliku od Birgite, ona nije odustajala od pokušaja da odgovori Elejnu od ovog nauma. „Iznenađenja su sasvim na mestu, ali više će te poštovati ako budu morali da se sretnu s tobom na pola puta.

„Teško da mogu ostaviti Merililu na cedilu“, reče Elejna mnogo strpljivije nego što se stvarno osećala. Možda se više nije osećala iscrpljeno, ali nije se osećala ni posebno osveženo, niti potpuno spremno da trpi zvocanje. Ali nije želela da se breca na Avijendu. „Mogla bi se osećati kao budala ako bi stajala tamo s pismom u kome se kaže da dolazim, a da se ja ne pojavim. Još gore, ja bih se osećala kao budala“.

„Bolje da se osećaš kao budala nego da ispadneš budala“, promrmlja Birgita, upola ispod glasa. Njen tamni ogrtač širio se preko sedla i padao pozadi, a zamršena pletenica padala je sve do pojasa. To što je podigla kapuljaču taman toliko da uokviri lice bio je jedini ustupak hladnoći i naletima vetra koji su povremeno dizali svež sneg poput paperja. Nije želela da joj bilo šta zaklanja vidik. Preklop na navlaci za luk o sedlu koji je služio da sačuva tetivu od vlage, bio je sklonjen da bi mogla brzo dohvatiti oružje. Predlog da nosi mač odbijen je s istim gađenjem koje bi Avijenda pokazala da je Elejna zamoli da ga nosi. Birgita je umela da se služi lukom, ali je tvrdila da bi probola samu sebe ako bi pokušala da isuče mač. I pored toga, njen kratki zeleni kaputić utopio bi se u šumu u neko drugo doba godine, a za divno čudo, njene široke nogavice bile su iste boje. Sada je bila Zaštitnica, ne glavna zapovednica Kraljičine garde, iako nije bila zadovoljna tim zvanjem onoliko koliko bi se moglo očekivati. Veza je prenosila ozlojeđenost koliko i oprez.

Elejna uzdahnu, para joj izađe iz usta. „Vas dve znate šta se nadam da ću postići ovde. Znale ste to još otkad sam donela tu odluku. Zbog čega se, odjednom, odnosite prema meni kao da sam od stakla?“

Njih dve se zgledaše - svaka je čekala da ona druga progovori, a onda se iznenada okrenuše i zapiljiše pravo preda se, a ona je, isto tako iznenadno, znala.

„Kada se moje dete rodi“, suvo je saopštila, „obe možete da se prijavite da joj budete dojilje.“ Ako njeno dete bude „ona“. Ako je Min to i rekla, to se izgubilo u Avijendinim i Birgitinim vinom zamućenim sećanjima na tu noć. Možda bi bilo bolje prvo imati sina, tako da bi mogao da počne sa obukom pre nego što mu sestra pristigne. A opet, kći je osiguravala nasleđe, dok bi sin jedinac bio odgurnut u stranu, a koliko god da je želela više od jednog deteta, ništa nije govorilo da će ih imati još. Svetlost joj poslala više od jednog Randovog deteta, ali morala je da bude praktična. „Meni dojilja nije potrebna.“

Avijendini suncem opaljeni obrazi potamneše od stida. Birgita nije promenila izraz lica, ali isto osećanje pokulja kroz zaštitničku vezu.

Jahale su polako, prateći Merililine tragove gotovo dva sata, a Elejna je baš razmišljala kako mora da su vrlo blizu najbližeg logora, kada Birgita iznenada pokaza napred i reče: „Šijenarci“, a onda oslobodi luk u navlaci. Obazrivost je progutala ozlojeđenost, kao i sve ostalo u vezi. Avijenda dotače dršku noža o svom pojasu, kao da želi da se uveri kako je još uvek tu.

Čekajući ispod drveća, podalje od Merililinog traga, muškarci i konji bili su tako nepomični da ih je Elejna gotovo smatrala nekom vrstom prirodne pojave sve dok nije raspoznala čudne oklembešene perjanice na njihovim kalpacima. Njihovi atovi nisu imali oklop, što je često bio slučaj sa šijenarskom teškom konjicom, ali ratnici su nosili verižnjače i štitnike, s mačevima dugačkih balčaka na leđima, a s njihovih pojasa i sedla visili su mačevi i topuzi. Tamnim očima nikada nisu treptali. Jedan konja je mahnuo repom i taj je pokret delovao potpuno nestvarno.

Čovek oštrog lica i hrapavog glasa progovori dok su Elejna i druge dve žene zauzdavale konje pred njim. Ukras na vrhu njegovog kalpaka delovao je poput uskih krila. „Kralj Easar šalje ti uveravanja o vašoj bezbednosti, Elejna Sedai, a ja tome dodajem i svoja sopstvena. Ja sam Kajen Jokata, lord od Fal Ejsena i neka bi me Mir odbacio i Pustoš mi progutala dušu ako bi zlo snašlo tebe ili bilo koga ko je s tobom dok ste u mom logoru.“

To nije bilo onoliko utešno koliko bi Elejna možda poželela. Sva ta uveravanja u njenu bezbednost samo su pojasnila da je bilo nekih pitanja u vezi s tim, i da ih možda još uvek ima. „Zar jednoj Aes Sedai treba uveravanje Šijenaraca?“, rekla je. Počela je da se priseća vežbe u smirivanju za polaznice i shvatila je da joj nije ni potrebna. Vrlo čudno. „Možete povesti, lorde Kajene.“ On samo klimnu glavom i okrenu svoga konja.

Neki među Šijenarcima su, ne menjajući izraz lica, bacali poglede na Avijendu prepoznavši jednu Aijelku, ali većinom su samo krenuli za njima. Tišinu kratkog jahanja prekidao je samo zvuk kopita koja su lomila tvrđi sneg ispod novog. Bila je u pravu. Šijenarski logor bio je vrlo blizu. Počela je da primećuje predstraže, na konjima i naoružane, samo nekoliko trenutaka kasnije, a ubrzo potom ujahali su u logor Šijenaraca.

Razuđen među drvećem, logor se činio veći nego što ga je zamišljala. Bez obzira na to da li je pogledala levo, desno ili pred sebe, šatori i vatre za kuvanje, redovi sapetih konja i kola pružali su se u beskraj. Dok su ona i njena pratnja prolazili, vojnici su radoznalo podizali poglede - ljudi grubih lica i obrijanih glava, izuzev jednog čuperka na temenu koji je ponekad bio dovoljno dugačak da im dopire do ramena. Malo ih je nosilo bilo kakav deo oklopa, ali i oklopi i oružje su uvek ležali blizu, pri ruci. Miris nije bio onako loš kao što je Merilila opisala, mada je mogla da razazna slab vonj poljskih zahoda i konjske balege koji se provlačio pod mirisima onoga što se kuvalo u kotlovima. Niko nije delovao izgladnelo, mada su mnogi bili mršavi. Ne mršavi kao da gladuju, u stvari, samo vitki ljudi koji nikada nisu ni imali previše sala na sebi. Zapazila je da nije bilo ražnjeva ni nad jednom vatrom koju je mogla da vidi. Bilo je teže doći do mesa nego do žitarica, mada je, ovako kasno u zimu, već bilo dovoljno teško nabaviti žito. Supa sama po sebi ne može osnažiti ljude isto kao meso. Uskoro će morati da se pokrenu; nije postojalo mesto koje bi na duže moglo da opskrbi četiri toliko velike vojske. Njeno je bilo samo da se pobrine da se pokrenu u pravom smeru.

Nisu svi koje je viđala bili vojnici izbrijanih glava, naravno, mada su ljudi među njima delovali jednako čvrsto. Bilo je tu oružara koji su pravili strele, kovača koji su potkivali konje, pralja koje su mešale ključale kotlove, žena koje su radile iglama a možda su bile krojačice ili supruge vojnika. Jednu vojsku uvek prati mnoštvo ljudi, a ponekad ih bude koliko i samih vojnika. Mada, nije videla nikoga ko bi mogao biti Aes Sedai; teško da bi sestre zasukale rukave i radile drvenim prakljačama nad kotlovima za pranje rublja, ili da bi se odenule u iskrpljenu vunu i sele da zašivaju čakšire. Zbog čega su želele da ostanu skrivene? Oduprla se porivu da prigrli Izvor, da povuče saidar kroz angreal u obliku kornjače na grudima. Svaka bitka u svoje vreme, a ona mora da se bori za Andor.

Pred šatorom daleko većim od svih ostalih koje je mogla videti, od bledog platna s jednim jedinim dugim šiljkom, Kajen sjaha i pruži joj ruku da siđe. Oklevao je, ne znajući treba li isto da uradi i za Birgitu i Avijendu, ali Birgita razreši njegovu nedoumicu glatko sjahavši i predavši uzde jednom vojniku koji je čekao, a Avijenda upola ispade iz sedla. Ona se jeste poboljšala u jahanju, ali uzjahivanje i sjahivanje i dalje su joj bili poteškoća. Gledajući oko sebe iskeženih zuba, da vidi ne smeje li joj se ko, ona poravna svoje debele suknje, a onda skide šal obmotan oko glave i namesti ga sebi na ramena. Birgita je posmatrala kako joj odvođe konja kao da je čeznula da kod sebe ima luk i tobolac koji su ostali na sedlu. Kajen otvori ulaz s jedne strane i pokloni se.

Još jednom duboko udahnuvši dabi se smirila, Elejna povede druge dve žene unutra. Nije mogla dopustiti da je doživljavaju kao molioca. Nije bila ovde da moljaka niti da se brani. Ponekad ćeš se, kad je bila dete govorio joj je Garet Brin, naći u položaju u kom si slabija, bez ikakvog izlaza da bi mogla da se izvučeš. Uvek uradi ono što tvoj neprijatelj najmanje očekuje, Elejna, a u takvom slučaju, moraš da napadneš. Od samog početka, mora da napadne.

Kada su ušle, Merilila dolebde preko slojeva ćilima postavljenih po tlu. Osmeh sićušne Sive nije bio baš pun olakšanja, ali je bilo očigledno da joj je drago što vidi Elejnu. Osim nje bilo je još samo petoro prisutnih, dve žene i tri muškarcn, pri čemu je jedan od njih bio sluga - stari konjanik, sudeći po njegovim iskrivljenim nogama i licu punom ožiljaka - koji je došao da uzme ogrtače i rukavice (i da žmirne kad je ugledao Avijendu) pre nego što se povukao do jednostavnog drvenog stola na kome je stajao srebrni poslužavnik sa izduženim vrčem i mnogo pehara. Ostalih četvoro vladalo je zemljama Krajina. Raštrkane logorske stolice bez naslona i četiri velika mangala u kojima je sijao užareni ugalj dopunjavali su nameštaj u šatoru. Ovo nije bila ona vrsta prijema koju bi kći naslednica Andora mogla da očekuje, sa uljudnostima i mnogo posluge i opuštenim ćaskanjem pre nego što se pređe na ozbiljnu raspravu s vladarima uz čija ramena stoje savetnici. Zatekla je ono čemu se nadala.

Lečenje je uklonilo tamne krugove oko Merililinih očiju pre nego što je napustila palatu, i ona, s jednostavnim dostojanstvom, predstavi Elejnu. „Ovo je Elejna Trakand, od Zelenog Ađaha, kao što sam vam rekla.“ Samo to i ništa više. Elejna je od Vandene saznala dovoljno da bi mogla da razlikuje četvoro vladara koji su se našli pred njom.

„Želim ti dobrodošlicu, Elejna Sedai“, reče Easar Šijenarski. „Mir i Svetlost neka te prate.“ On je bio nizak čovek, ništa viši od nje, vitak u kaputu boje bronze, s licem bez bora i pored perčina sede kose koji mu je visio s jedne strane glave. Gledajući njegove tužne oči, podsetila se da je on bio mudar vladar, vrstan diplomata i veoma dobar ratnik. Na prvi pogled, nije delovao tako. „Mogu li da ti ponudim vino? Začini nisu sveži, ali s vremenom su dobili dodatnu oštrinu.“

„Kada nam je Merilila saopštila da ćeš danas doći čak iz Kaemlina, priznajem da bih posumnjala u nju, samo da nije Aes Sedai.“ Etenajil Kandorski, možda za pola šake viša od Merilile, beše punačka, crne kose pomalo prošarane sedima, ali i pored njenog osmeha, u njoj nije bilo ničeg majčinskog. Bila je obavijena kraljevskim dostojanstvom koliko i finom plavom vunenom odećom. Oči su joj takođe bile plave, jasne i trezvene.

„Drago nam je da jesi došla“, Paitar Arafaeljanin progovorio je iznenađujuće dubokim, bogatim glasom, od kog Elejna nekako oseti toplinu. „Ima mnogo toga o čemu treba da razgovaramo s tobom.“ Vandena jeste bila rekla da je on najlepši čovek u Krajinama, a možda je i bio, nekada davno, ali starost mu je izbrazdala lice dubokim borama, a na glavi mu je bio preostao samo venčić kratke sede kose. Mada, jeste bio visok i širokih ramena, u jednostavnom zelenom, i jeste delovao snažno. I nije bio budala.

Dok su ostali nosili godine s dostojanstvom, Tenobija Saldejska se dičila svojom mladošću, iako ne i lepotom, uz orlovski nos i široka usta. Njene iskošene, gotovo ljubičaste oči u visini s Elejninim bile su njena najlepša odlika. Dok su se drugi odevali jednostavno, iako su vladali čitavim narodima, njena bledoplava haljina bila je ukrašena biserima i safirima, a još safira je nosila u kosi. Prikladno za dvor, ali ne i za jedan logor. A dok su drugi bili uljudni... „Tako ti Svetlosti, Merilila Sedai“, visokim glasom reče Tebonija mršteći se, „znam da govoriš istinu, ali ona više liči na dete nego na jednu Aes Sedai. A nisi pomenula i da dovodi i crnooku Aijelku.“

Easar ne promeni izraz lica, ali Paitar stisnu usne, a Etenajil čak na trenutak skrenu pogled ka Tenobiji, onako kako bi to majka učinila. Vrlo narogušena i nezadovoljna majka.

„Crne?“, zbunjeno progunđa Avijenda. „Moje oči nisu crne. Nikada nisam ni videla crne oči osim kod torbara, sve dok nisam prešla preko Zmajevog zida.“

„Ti znaš da govorim samo istinu, Tenobija, i mogu da ti pružim uveravanja...“, započe Merilila.

Elejna je utiša jednim dodirom ruke. „Dovoljno je da znaš da sam Aes Sedai, Tenobija. Ovo je moja sestra Avijenda, od septe Devet dolina Taardad Aijela.“ Avijenda im se osmehnu - tačnije, pokaza zube. „Ovo je moj Zaštitnik, gospa Birgita Trahelion.“ Birgita se kratko nakloni, dok joj se zlatna pletenica ljuljala.

Obe objave izazvale su isti broj zapanjenih pogleda - jedna Aijelka joj je sestra?. Njen Zaštitnik je žena?. - ali Tenobija i ostali vladali su zemljama na ivici Pustoši, gde su noćne more zaista umele da hodaju usred bela dana, a svako ko bi sebi dozvolio da bude i previše zaprepašćen bio je mrtav. Međutim, Elejna im nije dala priliku da se potpuno oporave. Napadni pre nego što znaju šta radiš, rekao je Garet Brin, i nastavi da napadaš dok ih ne pregaziš ili se ne probiješ između njih.

„Možemo li smatrati da smo završili s ljubaznostima?“ rekla je, uzimajući pehar s poslužavnika koji je postavio stari vojnik; iz njega se širio miris začinjenog vina. Osetila je kako talas upozorenja plovi niz zaštitničku vezu, i videla je kako Avijenda iskosa baca poglede na pehar, ali nije imala nameru da pije. Bilo joj je drago što nijedna od njih nije progovorila. „Samo bi budala pomislila da ste prešli sav ovaj put samo da biste napali Andor!“, rekla je, polazeći ka stolicama i sedajući. Vladari ili ne, nije im preostalo ništa osim da bulje u njena leđa. U Birgitina leđa, pošto je ona stala iza nje. Kao i uvek, Avijenda se spusti na pod i uredno, lepezasto raširi suknje. Pratili su je. „Ponovorođeni Zmaj vas dovodi ovamo“, nastavila je Elejna. „Tražili ste ovaj prijem kod mene zato što sam bila u Falmeu. Pitanje je, zbog čega vam je to bitno? Mislite li da mogu o onome što se tamo dogodilo da vam kažem više od onoga što već znate? Oglašen je Rog Valera, mrtvi junaci iz legendi pojahali su protiv seanšanskih osvajača, a Ponovorođeni Zinaj borio se sa Senkom na nebu, gde su svi mogli da ga vide. Ako znate toliko, znate koliko i ja.“

„Prijem?“, s nevericom prozbori Tenobija, zastavši usred sedanja. Logorska stolica zakrcka kada se spustila do kraja. „Niko nije zahtevao nikakav prijem! Čak i kad bi već držala presto Andora...“

„Držimo se bitnih stvari, Tenobija“, blago je prekide Paitar. Umesto da sedne, on je stajao pijuckajući vino. Elejni je bilo drago što može da vidi bore na njegovom licu. U suprotnom, taj je glas mogao ženama pomutiti razum.

Etenajil ponovo pogleda u Tenobiju dok je sedala, i promrmlja nešto ispod glasa. Elejni se učini da je čula reč „udaja“, pomalo obešenjački izgovorenu, ali to nije imalo nikakvog smisla. U svakom slučaju, čim je sela, svu svoju pažnju ustremila je na Elejnu. „Možda bi mi se u nekoj drugoj prilici i dopala tvoja žestina, Elejna Sedai, ali teško je uživati u zasedi u čijem postavljanju je pomogao neko od tvojih sopstvenih saveznika.“ Tenobija se namršti, iako Etenajil nije bacila ni najkraći pogled tih oštrih očiju prema njoj. „Ono što se dogodilo u Falmeu“, reče kraljica Kandora Elejni, „nije toliko bitno kao ono što je proizišlo iz toga. Ne, Paitare, moramo joj reći ono što joj moramo reći. Već zna previše da bismo išta drugo učinili. Znamo da si u Falmeu bila u društvu Ponovorođenog Zmaja. Prijateljica, možda. U pravu si; nismo došli u osvajanje. Došli smo da pronađemo Ponovorođenog Zmaja. I prešli smo sav ovaj put da bismo otkrili kako niko ne zna gde se može naći. Znaš li ti gde je?“

Elejna prikri svoje olakšanje zbog tog otvorenog pitanja. Nikada ga ne bi postavili da su pomislili da mu je išta više od saputnice ili prijateljice. Mogla je da bude jednako otvorena. Napadni i nastavi da napadaš. „Zašto želite da ga nađete? Izaslanici ili glasnici mogu preneti bilo koju poruku koju biste želeli da mu pošaljete.“ To je bilo kao da ih je pitala zašto su doveli toliku vojsku.

Easar nije uzeo vino i stajao je, s pesnicama na bokovima. „Rat protiv Senke vodi se u Pustoši“, tmurno je progovorio. „Poslednja bitka odigraće se u Pustoši, ili čak u samom Šajol Gulu. A on ne obraća pažnju na Krajišnike i zanima se zemljama koje nisu videle Mirdraala još od Troločkih ratova.“

„Kar’a’karn odlučuje gde će koplja igrati, mokrozemče“, kroz zube procedi Avijenda. „Ako ga sledite, onda se borite tamo gde on kaže.“ Niko je nije pogledao. Svi su gledali u Elejnu. Niko nije zagrizao Avijendin mamac.

Elejna natera sebe da ravnomerno diše i da se bez žmirkanja susretne s njihovim pogledima. Vojska Krajišnika bila je prevelika stupica da bi je Elaida poslala da uhvati Elejnu Trakand, ali Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, bio je sasvim druga priča. Merilila se uzvrpolji na stolici, ali ona je imala svoja uputstva. Bez obzira na broj primirja koja je Siva sestra izvukla svojim pregovorima, kada je Elejna progovorila, morala je da ostane nema.

Od Birgite je kroz vezu plovilo samopouzdanje. Rand je bio kamen, nečitak i udaljen. „Je li vam poznat proglas Kule u vezi s njim?“, tiho je upitala. Do sada bi morao biti.

„Kula će izopštiti svakoga ko se prikloni Ponovorođenom Zmaju, osim ako to nije preko same Kule“, jednako tiho odvrati Paitar. Konačno sedajući, ozbiljno ju je odmeravao. „Ti si Aes Sedai. To se, sigurno, računa kao isto.“

„Kula se petlja u sve“, promrmlja Tenobija. „Ne, Etenajil; reći ću ovo! Ceo svet zna da je Kula podeljena. Da li si uz Elaidu ili uz pobunjenike, Elejna?“

„Svet retko zna ono što misli da zna“, progovori Merilila glasom koji kao da je spustio temperaturu u šatoru. Sićušna ženica koja je trčala kada joj Elejna to naredi i skvičala kada vetrotragačice pogledaju pravo u nju, sela je uspravno i suočila se s Tenobijom kao Aes Sedai, a glatko lice bilo joj je ledeno koliko i glas. „Poslovi Kule tiču se onih koje su deo nje, Tenobija. Ako želiš da saznaš više o tome, zatraži da ti se ime upiše u knjigu polaznica, pa za jedno dvadeset godina možda nešto i naučiš.“

Njeno prosvetljeno veličanstvo Tenobija si Bašer Kazadi, štit severa i mač granice s Pustoši, Visoko sedište Kuće Kazadi, gospa od Šahajnija, Asnele, Kunvara i Ganaja, piljila je iskeženih zuba u Merililu, pušeći se od besa. I ništa nije rekla. Elejnino poštovanje prema njoj malo poraste.

Nije bila nezadovoijna što je Merilila nije poslušala. To ju je spaslo okolišanja dok je pokušavala da se pretvara da govori samo istinu. Egvena je bila rekla da moraju pokušati da žive kao da su već položile Tri zakletve, a ovde i sada Elejna je osetila koliko je to teško. Ovde ona nije bila kći naslednica Andora koja se muči da povrati presto svoje majke, ili nije bila samo to. Bila je Aes Sedai Zelenog ađaha, s više razloga da pazi na svoje reči nego želje da sakrije ono što je želela da ostane skriveno.

„Ne mogu tačno da vam kažem gde se nalazi.“ Istina, jer je mogla samo da im da naznake, otprilike u pravcu Tira, i nije znala koliko je daleko: istina, jer im nije dovoljno verovala čak ni za to. Morala je samo da pazi šta će im reći i kako. „Znam da, izgleda, namerava tamo da ostane neko vreme.“ Danima se nije pomerao, prvi put otkada ju je ostavio da je ostao na istom mestu duže od pola dana. „Reći ću vam ono što mogu, ali samo ako se slažete da ćete poći ka jugu za nedelju dana. Ionako će vam, ako duže ostanete, ovde ponestati stočne hrane kao i mesa. Obećavam vam, ići ćete ka Ponovorođenom Zmaju.“ U početku hoće, u svakom slučaju.

Paitar odmahnu glavom. „Želiš da uđemo u Andor? Elejna Sedai - ili bi možda trebalo da vas zovem gospa Elejna, sada? - želim ti sve blagoslove Svetlosti u tvom pohodu na krunu Andora, ali ne toliko da bih ti ponudio svoje ljude da se bore za to.“

„Elejna Sedai i gospa Elejna su jedno te isto“, rekla im je. „Ne tražim da se borite za mene. Uistinu, svim srcem se nadam da ćete preći preko Andora bez i najmanje čarke.“ Dižući svoj srebrni pehar, ovlažila je usne a da nije otpila. Blesak upozorenja prođe zaštitničkom vezom, a Elejna se uprkos svemu nasmeja. Avijenda ju je posmatrala krajičkom oka i mrštila se. Čak i sada, njih dve su pazile na buduću majku.

„Drago mi je što je ovo nekome zabavno“, podrugljivo reče Etenajil. „Pokušaj da razmišljaš kao južnjak, Paitere. Ovde igraju Igru kuća, a meni se čini da je ona vrlo umešna u tome. Trebalo bi da bude, pretpostavljam; uvek sam slušala kako su Aes Sedai izmislile Daes Dae’mar.“

„Razmišljaj o taktici, Paitare“, Easar je sa smeškom proučavao Elejnu. „Krećemo ka Andoru kao osvajači, ili će bar to tako videti bilo koji Andorac. Možda je zima ovde blaga, ali još uvek su nam potrebne nedelje da stignemo tako daleko. Dok stignemo, ona će oko sebe okupiti dovoljno andorskih Kuća da nam se suprotstave, a da podrže nju, ili gotovo dovoljno. U najmanju ruku, dovoljno snaga će joj se zakleti da niko drugi neće moći dugo da joj se usprotstavlja.“ Tenobija se uzvrte na stolici, mršteći se i nameštajući suknje, ali kada je pogledala Elejnu, u očima joj se videlo poštovanje koga ranije tu nije bilo.

„A kada stignemo do Kaemlina, Elejna Sedai“, Etenajil nastavi, „ti ćeš... nas ubediti... da napustimo Andor bez borbe.“ To gotovo i da nije bilo pitanje. „Vrlo lukavo, zaista.“

„Ako se sve bude odvijalo kako je zamišljeno“, reče Easar, dok mu je osmeh bledeo. On bez gledanja ispruži ruku, a stari vojnik mu dodade kupu vina. „Bitke retko budu takve; čak i one bez kapi krvi, mislim.“

,Ja veoma želim da to bude bez prolivanja krvi“, reče Elejna. Svetlosti, mora da bude, jer će inače, umesto da izbavi zemlju od građanskog rata, upasti u nešto još gore. „Naporno ću raditi da bih to postigla. Isto očekujem i od vas.“

„Da slučajno ne znaš i gde je moj ujak Davram, Elejna Sedai?“ Iznenada upita Tenobija. „Davram Bašer? Želela bih da porazgovaram s njim koliko i s Ponovorođenim Zmajem.“

„Lord Davram nije daleko od Kaemlina, Tenobija. Mada, ne mogu ti obećati da će još uvek biti tamo kada budeš stigla. Mislim, ako se slažete?“ Elejna natera sebe da diše kako bi prikrila napetost. Sada je prošla tačku bez povratka. Sada je bila sigurna da će oni krenuti ka jugu, ali bez njihove saglasnosti doći će do krvoprolića.

Jedan dug trenutak u šatoru se nije čulo ništa osim uglja koji je pucketao u mangalu. Etenajil razmeni poglede s dvojicom muškaraca.

„Dok god dobijam priliku da vidim svoga ujaka“, srčano progovori Tenobija, „ja se slažem.“

„Tako mi časti, slažem se“, odlučno reče Easar, a gotovo preko njega, mada blažim glasom, Paitar dodade: „Pod Svetlošču, slažem se.“

„Onda se svi slažemo“, izusti Etenajil. „ A sada tvoj deo, Elejna Sedai. Gde da nađemo Ponovorođenog Zmaja?“

Elejna oseti kao neki grč, ali nije mogla da razazna je li to od radosti ili od straha. Uradila je ono zbog čega je bila došla, dovela je u opasnost i sebe i Andor, i samo će vreme pokazati je li donela ispravnu odluku. Odgovorila je bez oklevanja. „Kao što sam vam rekla, ne mogu vam reći gde se tačno nalazi. Mada, mislim da bi se isplatilo potražiti u Murandiji.“ Istina je, samo što će se isplatiti njoj, a ne njima, ako išta dobro izađe iz toga. Danas se Egvena pomakla iz Murandije, odvodeći vojsku koja je držala Aratelu Renšar i ostale plemiće na jugu. Možda će pokret Krajišnika ka jugu naterati Aratelu i Luana i Pelivara da se odluče kao što je Dijelin verovala da će je podržati. Svetlost poslala da bude tako.

Izuzev Tenobije, činilo se da Krajišnici nisu uopšte oduševljeni što su saznali gde da nađu Randa. Etenajil ispusti dug dah, gotovo uzdah, a Easar samo klimnu glavom i zamišljeno napući usne. Paitar ispi pola svog vina, što je bio njegov prvi pravi gutljaj. Izgledalo je kako se, koliko god želeli da pronađu Ponovorođenog Zmaja, ne raduju što će se susresti s njim. Tenobija, s druge strane, pozva starog vojnika da joj donese vino, pa nastavi o tome koliko želi da vidi svog ujaka. Elejna nikada ne bi pomislila da ona gaji toliko naklonosti prema rodbini.

U ovo doba godine noć je rano padala, i preostalo je još samo nekoliko sati dnevnog svetla, što je Easar istakao nudeći im krevete da prenoće. Etenajil je predložila svoj sopstveni šator, jer je udobniji, no niko od njih nije delovao razočarano kada je Elejna saopštila kako mora smesta da krene.

„Prosto je neverovatno kako možete da prelazite tolike razdaljine tako brzo“, promrmlja Etenajil. „Čula sam Aes Sedai kako govore o nečemu što se zove Putovanje. Izgubljeni Talenat?“

„Jeste li sreli mnogo sestara dok ste putovali?“, upita je Elejna. „Nekoliko“, odvrati Etenajil. „Čini se da Aes Sedai ima posvuda.“ Čak je i Tenobijino lice iznenada postalo bezizražajno.

Dopuštajući Birgiti da joj prebaci kunicom postavljen ogrtač preko ramena, Elejna klimnu glavom. „I ima ih. Hoćete li narediti da nam dovedu konje?“

Niko nije ponovo progovorio dok nisu izašli iz logora jašući kroz drveće. Zadah konja i smrad poljskih nužnika u logoru nisu delovali prejaki, ali bez njih je ovde vazduh deluje veoma sveže, a sneg nekako beše belji.

„Bila si veoma tiha, Birgita Trahelion“, reče Avijenda, petama obadajući svog riđana. Uvek je verovala da će se životinja zaustaviti ako je neprekidno ne podseća da nastavi.

„Zaštitnica ne govori u ime svoje Aes Sedai; ona krvavo sluša i čuva joj leđa“, suvo odvrati Birgita. Nije bilo verovatno da u šumi ima ikoga ko bi im mogao biti pretnja, ovako blizu logora Šijenaraca, ali luk joj i dalje nije bio pokriven, a pogledom je pretraživala drveće.

„Mnogo ishitreniji način pregovaranja od onoga na koji sam navikla, Elejna“, reče Merilila. „Ovakvo nešto obično zahteva dane i nedelje razgovora, ako ne i mesece, pre nego što se išta dogovori. Imala si sreće da nisu Domanci. Ili Kairhijenjani“, dodala je trezveno. „Krajišnici su osvežavajuće otvoreni i iskreni. Lako je nositi se s njima.“

Otvoreni i iskreni? Elejna blago odmahnu glavom. Želeli su da pronađu Randa, ali skrivali su zašto. Takođe su skrivali i prisustvo sestara. Bar će se kretati podalje od njega kada ih bude okrenula ka Murandiji. To će morati da bude dovoljno, za sada, ali moraće da ga upozori, čim bude uspela da osmisli kako to da učini a da ga ne dovede u opasnost. Pazi na njega, Min, pomislila je. Pazi na njega, za sve nas.

Nekoliko milja od logora, zaustavila je konja da bi proučila šumu jednako pomno kao Birgita. Pogotovo iza njih. Sunce je bilo nisko nad vrhovima drveća. Bela lisica u trku za trenutak se pojavila i onda nestala. Nešto zatreperi na goloj sivoj grani, možda ptica, ili veverica. Tamni jastreb iznenada se stušti s neba, a tanušan pisak zapara vazduh i odjednom se prekide. Nisu ih pratili. Nisu je brinuli Šijenarci, nego one skrivene sestre. Iscrpljenost, koja je ranije bila nestala zbog Merililinih novosti, sada se vratila mnogo jača, pošto je završila svoj sastanak s Krajišnicima. Ništa nije želela više nego da se što pre popne u krevet, ali to nije želela toliko da bi nepoznatim sestrama odala tkanje Putovanja.

Mogla je da izatka prolaz do štalskog dvorišta palate, ali samo uz opasnost da ubije nekoga ko bi se našao na tom mestu, pa ga je zato izatkala do drugog mesta koje je jednako dobro poznavala. Bila je toliko umorna da joj je bilo naporno da tka, toliko umorna da nije ni pomislila na angreal prikačen na haljinu dok se srebrni procep nije pojavio u vazduhu, i dok se nije ukazalo polje prekriveno smeđom travom povijenom od ranijih snegova - polje malo južnije od Kaemlina kuda ju je Garet Brin često vodio da posmatra kraljičine gardiste kako jašu po zapovedi, razbijajući kolonu da bi se prestrojili u redove od po četvorice, poravnani rame uz rame.

„Hoćeš li samo da gledaš u to?“, zapita je Birgita.

Elejna zatrepta. Avijenda i Merilila su je zabrinuto posmatrale. Birgitino lice ništa nije odavalo, ali zabrinutost je strujala i preko veze.

„Samo sam se zamislila“, reče Elejna, pa obode Vatrenjaka ka prolazu. Krevet će biti divan.

Kratko su jahali od starog polja za vežbu do visokih zalučenih kapija na bledim, pedeset stopa visokim gradskim zidinama. Dugačke trgovačke radnje su se nizale na prilazu kapijama, u ova doba prazne, ali oštrooki stražari su i dalje budno pazili. Posmatrali su je dok je jahala ka njima, naoko je ne prepoznajući. Verovatno plaćenici. Oni je ne bi znali, osim ako bi je videli na Lavljem prestolu. Uz pomoć Svetlosti, i sreće, videće je tamo.

Sumrak se brzo spuštao, nebo je postajalo tamnosivo, a senke su se dužile niz ulice. Vrlo je malo ljudi još uvek bilo uokolo; raštrkani, jurili su da završe svoje dnevne poslove pre nego što se vrate kući, večeri i toploj vatri. Dva nosača s tamnom, lakiranom nosiljkom nekog trgovca prokasaše jednom ulicom pred njima, a iza osmerca konja u kasu nekoliko trenutaka potom velika kola s cisternom začangrljaše u suprotnom pravcu, dok su im gvožđem okovani točkovi zvonili po kaldrmi. Još jedan požar, negde. Najčešće su se događali noću. Četiri stražara u obilasku dovedoše svoje konje do nje i produžiše, i ne pogledavši je dvaput. Nisu je prepoznali, kao ni ljudi na kapijama. Lelujajući u sedlu, jahala je čeznući za krevetom.

Sa zaprepašćenjem je shvatila da je neko podiže sa sedla. Otvorila je oči - nije se ni sećala da ih je sklopila - i shvatila da je Birgita na rukama nosi u palatu.

„Spusti me“, umorno je rekla. „Još uvek umem da hodam.“

„Jedva možeš da stojiš“, zareža Birgita. „Budi mirna.“

„Ne možeš da razgovaraš s njom!“, glasno uzviknu Avijenda.

„Zaista joj je potreban san, gazda Nori“, odlučnim glasom reče Merilila. „To će morati da sačeka do sutra.“

„Oprostite, ali neće moći da čeka do sutra“, odvrati Nori, začudo i sam zvučeći odlučno. „Ovo jeste hitno. Razgovaraću s njom sada!“

Elejna je imala utisak da joj se glava ljulja dok ju je podizala. Halvin Nori stiskao je onaj kožni omot uz svoje mršave grudi, kao i uvek, ali suvi čovečuljak, onaj isti što je o krunisanim glavama govorio jednako prašnjavim glasom kao dok je izveštavao o popravkama krovova, gotovo da je poigravao na prstima od napora da se probije pored Avijende i Merilile koje su ga držale za ruke, ne dozvoljavajući mu da krene napred.

„Spusti me, Birgita“, ponovo je rekla, i za divno čudo, drugi put u nekoliko trenutaka, Birgita je poslušala. Mada, zadržala je ruku oko Elejne, da je podrži, za šta joj je Elejna bila zahvalna. Nije bila sigurna da bi je sopstvene noge mogle dugo nositi. „Šta je bilo, gazda Nori? Pustite čoveka da prođe, Avijenda. Merilila?“

Glavni pisar polete ka njoj čim su sklonile ruke s njega. „Novosti su počele da pristižu ubrzo pošto si otišla, moja gospo“, rekao je, ne zvučeći ni najmanje prašnjavo. Obrve su mu bile skupljene od zabrinutosti. „Postoje četiri vojske... Pretpostavljam da bi trebalo da kažem male. Svetlosti, sećam se kada je pet hiljađa ljudi bilo vojska.“ On pređe šakom preko ćelave glave, ostavljajući sede čuperke da mu se neuredno dignu iza ušiju. „Postoje četiri male vojske koje prilaze Kaemlinu, s istoka“, nastavio je svojim uobičajenim glasom. Gotovo. „Stići će ove nedelje, bojim se. Dvadeset hiljada ljudi. Možda trideset. Ne mogu da budem siguran.“ Upola joj pruži omot, kao da joj nudi da joj pokaže papire u njemu. Zaista jeste bio uznemiren.

„Ko?“, upitala je. Elenija je imala imanja i vojne snage na istoku, ali imala ih je i Nijana. Ali nijedna od njih nije mogla da povede dvadeset hiljada ljudi. A sneg i blato trebalo je da ih zadrže do proleća. „Moglo je“ i „trebalo je“ ne sagradiše mostove, učinilo joj se da čuje kako joj govori Linin visoki glas. „Ne znam, moja gospo“, odgovori Nori, „za sada.“

Elejna je pretpostavljala da nije ni važno. Ko god da je, dolazi, i to sada. „S prvim svetlom, gazda Nori, hoću da počnete sa otkupljivanjem sve hrane koju možete da pronađete van zidina i da se postarate da se unese unutra. Birgita, neka zastavnici objave nagradu za upisivanje i da najamnici imaju četiri dana da se upišu u Stražu ili da napuste grad. Neka to bude objavljeno i narodu, gazda Nori. Ko god želi da ode pre nego što počne opsada, treba da ode sada. To će smanjiti broj usta koja moramo da nahranimo, a možda će dovesti i do toga da se malo više ljudi upiše u Stražu.“ Otrgavši se od Birgitine potpore, krupnim koracima krenula je hodnikom, žureći ka svojim odajama. Ostali su morali da je prate. „Merilila, obavesti Srodnice, kao i Ata’an Mijere. Birgita, nađi mi dobre karte i donesi ih u moje odaje. Još nešto, gazda Nori...“ Nije bilo vremena za spavanje, nije bilo vremena za iscrpljenost. Mora da odbrani svoj grad.