Srce zime

24 Među savetnicama

Neko protrese ruku Šalon. To je bila Serena, a Aes Sedai joj se obraćala. „Tamo je“, reče Serena, „u Dvorani savetnica. Ispod kupole.“

Povukavši šaku, ona duboko udahnu i prikupi dizgine. „Blesavo je pomisliti da je njegov uticaj imalo jači zato što smo mu se približile“, promrmljala je, „ali tako se oseća.“

Šalon se s mukom ispravi. Praznina nije nestala, ali ona se natera da je ne primećuje. Mada se, u stvari, osećala kao voće kome je izvađena koštica.

Bili su na ogromnom trgu - pretpostavljala je da se to i dalje zove trg, mada je bio okrugao - popločanom belim kamenom. U središtu je stajala veličanstvena palata: okrugla, potpuno bela građevina s plavom kupolom. Jaki stubovi sa žlebovima oivičavali su gornja dva nivoa ispod kupole, a širokim belim kamenim stepenicama s obe strane lila je odozgo, s drugog nivoa, i tekla nagore neprekidna reka ljudi. Izuzimajući dve visoke zalučene bronzane kapije koje su se otvarale pravo pred njima, najniži nivo bio je od belog kamena u koji su bile urezane žene s dijademama, dvostruko veće nego u prirodi, a između njih stajahu beli kameni snopovi žita i tube platna čiji slobodni krajevi kao da su lepršali na vetru, hrpe poluga koje su možda predstavljale zlato ili srebro ili gvožđe, ili možda sve troje, i vreće iz kojih se prosipalo nešto što je ličilo na novčiće i dragulje. Pod nogama tih žena mnogo manje bele kamene figure vozile su kola i radile su u kovačnicama i na razbojima koji su tkali beskrajnu traku. Ovi su ljudi napravili spomenik koji je objavljivao njihovu uspešnost u trgovini. To je bilo budalasto. Kada ljudi vide da je u trgovini neko bolji od njih, ne samo da postaju ljubomorni, nego i tvrdoglavi, i pokušavaju da se blesavo cenkaju. A ponekad i ne preostaje ništa do da se to i prihvati.

Primetila je da se Harina mršti na nju, i smesta se uspravila u sedlu. „Oprosti mi, gospo od talasa“, rekla je. Izvor je nestao, ali vratiće se - naravno da hoće! - a ona je imala svoju dužnost. Osećala se posramljeno što je sebi dopustila da poklekne pred strahom, a opet, praznina je ostala. O, Svetlosti, ta praznina! „Bolje mi je sada. Biću bolja odsad.“ Harina samo klimnu glavom, i dalje se mršteći, a Šalon oseti kako joj se diže kosa na glavi. Kada Harina ne bi otpočela očekivano bičevanje jezikom, to je bilo zato što je nameravala da učini nešto još gore.

Kecuejn prejaha pravo preko trga i kroz otvorene kapije Dvorane savetnica, pravo u ogromnu prostoriju visoke tavanice koja je, izgleda, bila zatvoreno dvorište konjušnice. Desetak ljudi u plavim kaputima koji su čučali pored nosiljki sa zlatnim mačem i zlatnim dlanom oslikanim na vratima, iznenađeno pogledaše u nju kada su ujahali. Isto učiniše ljudi u plavim prslucima koji su isprezali konje i kočije sa oznakom mača i dlana, kao i oni koji su velikim metlama čistili kamene podove. Još dva konjušara vodila su konje niz hodnik što je mirisao na seno i konjsku balegu.

Klimajuči glavom i sitno se klanjajući, sredovečan bucmast čovek glatkih obraza žurno im se približi preko kamenih ploča, trljajući šake. Dok su drugi muškarci imali dugu kosu vezanu na potiljku, njegova je bila pričvršćena malom srebrnom kopčom, a plavi kaput delovao je kao da je načinjen od veoma dobre vune, dok su mu na levoj strani grudi bili izvezeni veliki mač i dlan. „Oprostite mi“, rekao je sa sladunjavim osmehom, „ne bih želeo da vas uvredim, ali bojim se da ste pogrešili pravac. Ovo je Dvorana savetnica i ...“

„Reci prvoj savetnici Berseli da je Kecuejn Melajdrin ovde kako bi se sastala s njom“, prekide ga Kecuejn dok je sjahivala.

Čoveku se osmeh iskrivi na jednu stranu, a oči mu se raširiše. „Kecuejn Melajdrin? Mislio sam da si ...!“ Iznenada se prekide kadaga ona oštro pogleda, a onda kašljucnu u dlan i ponovo povrati svoj sladunjavi osmeh. „Oprosti mi, Kecuejn Sedai. Da li bi mi dozvolila da povedem tebe i tvoju pratnju u čekaonicu, gde možete primiti dobrodošlicu dok ja obavestim prvu savetnicu?“ Oči mu se blago razrogačiše kada je osmotrio pratnju. Očigledno, i on je umeo da prepozna Aes Sedai, bar kad su se nalazile zajedno. Zbog Šalon i Harine je zatreptao, ali umeo je da se obuzda, s obzirom na to da je bio kopnovezani. Nije zinuo.

„Dopustiću ti da otrčiš i da kažeš Elijs da sam ovde, najbrže što možeš, dečače“, odvrati Kecuejn, otkopčavajući svoj ogrtač i prebacujući ga preko sedla. „Reci joj da ću biti u kupoli i da nemam ceo dan. Pa? Poskoči!“ Ovog puta čoveku se osmeh nije iskrivio - postao je bolešljiv, ali oklevao je samo trenutak pre nego što se dao u trk, urlajući usput na konjušare da dođu i preuzmu konje.

Medutim, Kecuejn je prestala da obraća pažnju na njega čim mu je izdala naređenja. „Verin, Kumira, vas dve idete sa mnom“, kratko je objavila. „Merisa, drži sve na okupu i spremne dok ja ... Alana, smesta se vraćaj i silazi s konja. Alana!“ Alana nevoljno okrenu konja od kapije i sjaha natmureno škrgućući zubima. Njen vitki Zaštitnik Ajvon uznemireno ju je posmatrao. Kecuejn uzdahnu, kao da joj je strpljenje na izmaku. „Ako moraš, sedi na nju da bi je zadržala ovde, Merisa“, rekla je, dobacujući uzde niskom, suvonjavom konjušaru. „Želim da svi budu spremni za polazak kada završim sa Elijs.“ Merisa klimnu glavom, a Kecuejn se okrenu konjušaru. „Njemu treba samo malo vode“, rekla je, s ljubavlju potapšavši konja. „Nisam ga danas mnogo razmrdala.“

Šalon je bila presrećna da preda sopstvenog konja konjušaru, ne dajući mu nikakve upute. Što se nje ticalo, mogao je i da ubije stvora. Nije znala koliko dugo je jahala omamljena, ali osećala se kao da je bila u sedlu svaku milju od ni sama ne zna koliko stotina liga od Kairhijena dovde. Imala je osećaj da joj je telo izgužvano koliko i odeća. Iznenada, shvatila je da Džaharovo lepuškasto lice nije među ostalim muškarcima. Verinin Tomas, krupan, sedokos i čvrst koliko i bilo koji od ostalih, vodio je pegavu sivu tovarnu životinju koja je bila nosila Džahara. Gde je mladić nestao? Merisa sasvim sigurno nije delovala ni najmanje zabrinuto zbog njegovog odsustva.

„Ta prva savetnica“, zareža Harina dopuštajući Moadu da joj pomogne pri silaženju. Kretala se ukočeno koliko i Šalon. On je samo skočio sa svog konja. „Ona je važna žena ovde, Serena?“

„Moglo bi se reći da je ona vladarka Far Madinga, mada je druge savetnice nazivaju prvom među jednakima, šta god im to značilo.“ Dok je predavala svog ata konjušaru, Serena je delovala potpuno netaknuto. Možda je ranije bila uznemirena zbog ovih ter'angreala koji su ukrali Izvor, ali sada je bila hladna odsutnost, kao od leda izvajana. Konjušar se saplele o sopstvene noge gledajući u njeno lice. „Nekada je ta prva savetovala kraljice Mareda, ali otkada se Maredo ... rastočio ... većina prvih savetnica smatra sebe prirodnim naslednicama vladarki Mareda.“

Šalon je znala da je njeno poznavanje istorije kopnovezanih bilo jednako nesigurno koliko i znanje o geografiji kopnovezanih podalje od obale, ali nikada nije čula ni za jedan narod koji se nazivao Maredo. Međutim, to je Harini bilo dovoljno. Ako je ovde vladala prva savetnica, gospa od talasa klana Šodejn mora se sresti s njom. Harinino dostojanstvo nije zahtevalo ništa manje. Ona odlučno zašepa preko dvorišta konjušnica ka Kecuejn.

„O, da“, progovori nesnosna Aes Sedai pre nego što je Harina stigla i da zausti. „Ti ćeš isto poći sa mnom. I tvoja sestra. Međutim, mislim da tvoj majstor mača neće. Muškarac pod kupolom je dovoljno loše, ali od muškarca s mačem savetnica bi mogla da dobije napad. Imaš li neko pitanje, gospo od talasa?“ Harina iznenada zatvori usta, glasno škljocnuvši zubima. „Dobro“, promrmlja Kecuejn. Šalon zastenja. Ovo ni za trun nije popravilo raspoloženje njenoj sestri.

Kecuejn ih povede preko širokih, plavim pločicama prekrivenih hodnika koje su krasile tapiserije jarkih boja uz pozlaćene stojeće lampe s blistavim ogledalima; tu su sluge u plavom najpre zapanjeno piljile u njih, a onda su brzo izvodile kopnovezane naklone dok su prolazile. Vodila ih je uz duge, strme bele kamene stepenice, koje su stajale nepoduprte - osim na mestima gde su, gdegde, dodirivale bledi zid. Kecuejn je jedrila poput labuda, ali od njene brzine bol u Šaloninim nogama pretvarao se u pečenje. Harinino lice podsećalo je na drvenu masku kojom je sakrivala napor od trčkaranja uz stepenice. Čak je i Kumira delovala pomalo iznenađeno, mada nije pokazivala da joj je vidno nelagodno zbog Kecuejnine brzine. Mala punačka Verin poskakivala je pored Kecuejn, tu i tamo preko ramena upućujući osmehe Harini i Šalon. Šalon je ponekad mislila da mrzi Verin, ali u tim osmesima nije bilo ni traga podsmevanju, samo ohrabrenju.

Kecuejn ih povede uz poslednje kružne stepenice, zatvorene među zidove, a onda su se iznenada našli na balkonu s vešto izrađenom, pozlaćenom metalnom ogradom oko ... Šalon je za trenutak samo stajala i zijala. Nad njom se uzdizao svod prave kupole, koja je u najvišoj tački bila visoka oko stotinu stopa, ili više. Nije imala nikakvu vidljivu potporu. Njeno nepoznavanje kopnovezanih protezalo se na njihovu arhitekturu koliko i na geografiju i istoriju - i Aes Sedai - u stvari, njeno nepoznavanje kopnovezanih bilo je gotovo potpuno, izuzimajući samo Kairhijen. Ona je znala kako da napravi nacrte za češljara i kako da ga sagradi, ali nije mogla ni da počne da zamišlja kako bi napravila nešto ovakvo.

Zalučeni dovraci oivičeni belim kamenom, kao što je bio onaj kroz koji su prošli, označavali su stepeništa ka drugim mestima oko dugog balkona, ali bile su same, a činilo se da je Kecuejn zadovoljna zbog toga, mada je jedino sama sebi klimnula glavom. „Kumira, pokaži gospi od talasa i njenoj sestri čuvara Far Madinga.“ Glas joj je pomalo odjekivao u prostranoj kupoli. Ona povuče Verin malo podalje, pa jedna drugoj primakoše glave. Nije bilo odjeka onoga što su šaputale.

„Morate im oprostiti", tiho reče Kumira Harini i Šalon. Čak i to je proizvelo nešto zvuka, mada to nije stvarno bio odjek. „Mir, ali ovo mora da je neobično, čak i za Kecuejn." Prstima je prošla kroz kratku smeđu kosu, pa je protresla glavom da bi je vratila na mesto. „Savetnice su retko srećne zbog susreta sa Aes Sedai, pogotovo ako je sestra rođena ovde. Mislim da više vole da se pretvaraju da Moć i ne postoji. Pa, njihova istorija daje im dovoljno razloga za to, a poslednjih dve hiljade godina imale su i načina da podstaknu takvo pretvaranje. U svakom slučaju, Kecuejn je Kecuejn. Ona retko može da prođe pored naduvane glave a da ne odluči da je isprazni, čak i kada se dogodi da na toj glavi stoji kruna. Ili dijadema savetnice. Poslednji put je bila ovde pre više od dvadeset godina, za vreme Aijelskog rata, ali čini mi se da će neki koji se toga sećaju želeti da se sakriju pod krevet kada budu čuli da se vratila." Kumira se kratko nasmeja, kao da se dobro zabavlja. Šalon nije videla ništa zbog čega bi se smejala. Harina je iskrivila usta, ali od toga je samo izgledala kao da pati od tegoba sa stomakom.

„Želele ste da vidite ... čuvara?“, nastavi Kumira. „Pretpostavljam da je to ime podobno koliko i bilo koje drugo. Nema tu mnogo toga da se vidi.“ Ona pažljivo priđe pozlaćenoj ogradi i proviri preko nje kao da se plaši da ne padne, ali te plave oči ponovo se izoštriše. „Dala bih sve da mogu da ga proučim, ali to je, naravno, nemoguće. Ko zna šta bi još mogao pored ovog što već znamo?“ U glasu joj se osećalo divljenja koliko i žaljenja.

Šalon nije imala strah od visine, pa se nasloni na vešto obrađen metal, pored Aes Sedai, želeći da vidi tu stvar koja joj je oduzela Izvor. Trenutak kasnije i Harina im se pridružila. Na Šalonino iznenađenje, ta visina od koje se Kumira bila uznemirila bila je manja od dvadeset stopa, a dole, gladak pod popločan belim i plavim, isprepletana mreža u čijem središtu se nalazio crveni oval s dve strelice, oivičen žutim. Ispod balkona, tri žene u belom sedele su na ravnomerno udaljenim stolicama po rubu mreže, tačno naspram zida kupole, a pored svake žene stajao je po jedan disk s celim hvatom u prečniku; svaki disk je izgledao kao zamagljen kristal i bio je utisnut u pod, a u njemu je čist kristal oblika dugog tankog klina bio okrenut ka središtu odaje. Zamućene kristalne diskove okruživali su metalni prstenovi, označeni poput kompasa, ali s još sitnijim oznakama između večih. Šalon nije mogla da bude sigurna, ali činilo joj se da je najbliži prsten označen ciframa. To je bilo sve. Nikakvi čudovišni oblici. Ona je zamišljala nešto ogromno i crno što je usisalo svetlost. Zgrčila je šake kojima se držala za ogradu da joj ne bi podrhtavale, a kolena je ukočila kako bi stajala nepomično. Šta god da se nalazilo tamo dole, to jeste ukralo Svetlost.

Šapat cipelica najavi novopridošle na balkonu, kroz isti dovratak kuda su i one prošle - oko dvanaestak osmehnutih žena kose vezane navrh glave, u lepršavim plavim svilenim ogrtačima preko haljina, poput kaputa bogato ukrašenih zlatovezom, bez rukava i sa skutima što su se vukli po podu iza njih. Ovi ljudi znali su kako da označe svoje činove. Svakoj ženi je sa ogrlice od teških zlatnih alki visio krupan privezak u obliku tog zlatom optočenog crvenog ovala, a isti oblik se nalazio i na prednjem delu njihovih tankih zlatnih dijadema. Na jednoj su crveni ovali bili od rubina, a ne od emajla, a safiri i mesečevo kamenje gotovo su joj skrivali zlatni obruč nad obrvama; desni kažiprst krasio je težak zlatni pečatni prsten. Bila je visoka i ponosna, crne kose pokupljene u ogromnu loptu i gusto prošarane sedima, mada joj je lice bilo bez bora. Ostale su bile visoke ili niske, punačke, mršave, lepuškaste ili obične, nijedna nije bila mlada, a svaka od njih je oko sebe širila utisak moči; no ova se isticala, i to ne samo zbog dragulja. Krupne tamne oči ispunjavali su joj saosećanje i mudrost, a iz nje je zračila moć zapovedanja, ne samo prosta snaga. Šalon nije moralo da se kaže da je ovo prva savetnica, ali žena to ipak objavi.

„Ja sam Elijs Bersela, prva savetnica Far Madinga.“ Svojim melodičnim glasom, dubokim za jednu ženu, kao da je izdala proglas za koji je očekivala uzvike odobravanja. „Far Mading želi dobrodošlicu Harini din Togara Dva Vetra, gospi od talasa klana Šodejn i posebnoj izaslanici gospe od brodovlja Ata’an Mijera. Svetlost te obasjala i donela ti napredak. Tvoj dolazak razgaljuje svako srce u Far Madingu. Ja svim srcem prihvatam mogućnost da naučim više o Ata’an Mijerama, ali ti mora da si izmučena od puta. Pripremila sam ti udobne odaje u mojoj palati. Kada se odmoriš i kada budeš jela, možemo da razgovaramo; zarad zajedničkog dobrostanja, ako je Svetlosti drago.“ Ostale raširiše donji deo svojih odeždi i napola se pokloniše.

Harina malo nakrivi glavu, a u osmehu joj se videla naznaka zadovoljstva. Ovde su, konačno, bili oni koji su joj ukazivali dužno poštovanje. A verovatno je pomagalo i to što nisu piljile u njen i Šalonin nakit.

„Glasnici s kapija brzi su kao i uvek, kako se čini, Elijs“, reče Kecuejn. „Zar za mene nema dobrodošlice?“ Elijsin osmeh potpuno izblede kad se Kecuejn pokrenula da bi stala pored Harine. Osmesi koji su preostali bili su usiljeni. Lepuškasta žena sa ozbiljnim izrazom lica čak se i namrštila.

„Zahvalne smo ti što si ovamo dovela gospu od talasa, Kecuejn Sedai.“ Prva savetnica i nije zvučala naročito zadovoljno. Ispravila se do pune visine i gledala je pravo preda se, preko Kecuejnine glave, umesto u nju. „Sigurna sam da možemo pronaći neki način da pokažemo dubinu svoje zahvalnosti pre nego što odeš.“

Nije mogla jasnije da je otpusti, osim da joj izda naređenje, ali Aes Sedai se samo osmehnu višoj ženi. To nije bio neprijatan osmeh, ne stvarno, ali nije bio nimalo veseo. „Možda neću odlaziti još neko vreme, Elijs. Zahvaljujem ti na ponuđenom smeštaju i prihvatam ga. Jedna palata na Visovima uvek je bolja i od najbolje gostionice.“ Prva savetnica zapanjeno razrogači oči, a potom odlučno zaškilji.

„Kecuejn mora ostati sa mnom“, reče Harina, uspevajući da zvuči samo upola pridavljeno, pre nego što je Elijs uspela da progovori. „Gde ona nije dobrodošla, nisam ni ja.“ Ovo je bio deo pogodbe na koju je bila prisiljena ako je želela da prati Kecuejn. Između ostalog, moraju da idu kada i kuda im ona kaže, sve dok se ne pridruže Koramuru, kao i da je uključe u svaki poziv koji prime. Ovo poslednje izgledalo je vrlo malo u tom trenutku, pogotovo kad se uporedi sa ostalim, ali očigledno je ta žena znala na kakav će prijem naići.

„Nema potrebe da kloneš duhom, Elijs.“ Kecuejn se poverljivo nagnu ka prvoj savetnici, ali nije spuštala glas. Odjeci iz kupole pojačavali su joj reči. „Sigurna sam da nemaš više loših navika koje bih morala da ispravljam.“

Lice prve savetnice preplavi crvenilo, a iza njenih leđa ostale savetnice počeše sumnjičavo da se mršte. Neke kao da je prvi put vide. Kako se one uzdižu do položaja i kako ga gube? Uz Elijs, bilo ih je dvanaest, što je sigurno bila slučajnost, ali prvih dvanaest među gospama od jedara jednog klana birale su gospu od talasa, obično među sobom, baš kao što je prvih dvanaest gospi od talasa biralo gospu od brodovlja. Zbog toga je Harina prihvatila reči one čudne devojke, jer je ona bila jedna od prvih dvanaest. Zato, i jer su dve Aes Sedai rekle da devojka ima istinita viđenja. Gospa od talasa, pa čak i gospa od brodovlja mogle su biti svrgnute, mada samo zbog određenih razloga, kao što je ogromna nesposobnost, ili da potpuno poludi, a prvih dvanaest moralo je da govori ujedinjenim glasom. Činilo se da kopnovezani drugačije rade neke stvari, a to je često bilo površno. Elijsine oči, koje su sad bile prikovane na Kecuejn, napola behu ispunjene mržnjom, a napola strahom. Možda je osećala dvanaest pari očiju na svojim leđima. Ostale savetnice pomno su je odmeravale. Ali ako je Kecuejn odlučila da se meša u politiku ovog mesta, zašto je to radila? I zbog čega tako napadno?

„Neki muškarac je upravo usmeravao“, iznenada progovori Verin. Ona se nije bila pridružila ostalima, nego je virila preko ograde, deset koraka od njih. Zbog kupole, glas joj se čuo nadaleko. „Imaš li u poslednje vreme mnogo muškaraca koji usmeravaju, prva savetnice?“

Šalon pogleda nadole, pa žmirnu. Ranije providna crta bila je crna, a umesto da pokazuju ka središtu odaje, nekako su se sve okrenule manje-više u istom pravcu. Jedna od žena koje su bile dole sada je bila na nogama i proučavala na koje mesto obeleženog prstena je crna linija pokazivala, a druge dve su več trčale ka lučnom dovratku. Iznenada, Šalon je znala. Trigonometrija je bila jednostavna za svaku vetrotragačicu. Negde iza tih vrata nalazila se mapa, a uskoro će na njoj biti označen položaj odakle je taj muškarac usmeravao.

„Da je u pitanju žena, bilo bi crveno, a ne crno“, gotovo prošaputa Kumira. I dalje je stajala podalje od ograde, ali čvrsto se držala za nju obema šakama i naginjala se da bolje vidi šta se događa tamo dole. „On upozorava i pronalazi i brani. A šta još može? Ta žena, koja ga je napravila, želela je i više, možda joj je trebalo nešto više. Ne znati šta je to moglo bi biti veoma opasno.“ Međutim, nije zvučala kao da je uplašena. Zvučala je kao da je uzbuđena.

„Jedan Aša’man, pretpostavljam“, smireno reče Elijs, sklanjajući pogled s Kecuejn. „Ne mogu nam zadavati neprilike. Mogu slobodno da uđu u grad sve dok se povinuju zakonu.“ Koliko god ona bila smirena, neka od žena iza nje drhtala je poput novih malih od palube koje se prvi put nađu među kopnovezanima. „Oprosti mi, Aes Sedai. Far Mading te dočekuje dobrodošlicom. Međutim, bojim se da ne znam tvoje ime.“

Verin je i dalje piljila nadole, u patos kupole. Šalon ponovo pogleda preko ograde i zažmirka kada se tanka crna linija ... promeni. Jeclnog trenutka su klinovi bili crni i pokazivali su ka severu, sledećeg providni i ponovo su pokazivali ka središtu mreže. Nisu se okrenuli; naprosto su bili jedno, a onda su bili drugo.

„Sve vi me možete zvati Edvina“, reče Verin. Šalon se jedva obuzdala da se ne trgne. Kumira nije ni trepnula. „Da li razmišljaš o istoriji, prva savetnice?“, nastavi Verin ne dižući pogled. „Gver Amalasan je opsedao Far Maing tri nedelje. To je, na kraju, bilo divljanje.“

„Sumnjam da žele da slušaju o njemu“, oštro reče Kecuejn, i zaista, zbog nečega je ne jedna savetnica delovala kao da joj nije prijatno. Ko je, za ime Svetlosti, bio taj Gver Amalasan? Ime joj je zvučalo maglovito poznato, ali Salon nije mogla nigde da ga smesti. Očito neki kopnovezani osvajač.

Elijs baci pogled na Kecuejn, a usne joj se skupiše. „Istorija beleži Gvera Amalasana kao izuzetnog vojskovođu, Edvina Seđai, gotovo doraslog samom Arturu Hokvingu. Zbog čega ti on pada na pamet?“

Šalon nikada nije videla da je ijedna od Aes Sedai koje su putovale s Kecuejn propustila da izvrši njeno najnezainteresovanije upozorenje jednako brzo koliko i ako bi im nešto zapovedila; međutim, ovog puta Verin nije obraćala pažnju na to. „Samo sam razmišljala o tome da on nije mogao da upotrebi Moć, a opet je zgnječio Far Mading kao gnjilu šljivu.“ Punačka mala Aes Sedai zastade, kao da govori o nečemu što joj je upravo palo na pamet. „Znaš, Ponovorođeni Zmaj ima vojske u Ilijanu i Tiru, u Andoru i Kairhijenu. Da ne pominjem mnoge desetine hiljada Aijela. Vrlo su krvoločni, ti Aijeli. Divim ti se što možeš da budeš toliko opuštena zbog Ašamana koji dolaze u izvidnicu.“

„Mislim da si ih sasvim dovoljno naplašila“, odlučno reče Kecuejn. Verin se konačno okrenu od pozlaćene ograde, očiju razrogačenih kao u okruglaste, zapanjene ptice. Čak je stresla punačke šake kao da su krila. „O, nisam mislila ... O, ne. Pomislila bih da bi se Ponovorođeni Zmaj već pokrenuo protiv vas da je imao tu nameru. Ne, pretpostavljam da bi Seanšani ... Čule ste za njih? Po onome što čujemo iz Altare i dalje, sa zapada, stvarno su prilično gadni. Izgleda da čiste sve pređ sobom. Ne, pretpostavljam da su mu oni nekako važniji za njegove namere nego zauzimanje Far Madinga. Osim ako ne učinite nešto što će ga razbesneti, naravno, ili što bi uznemirilo njegove sledbenike. Ali sigurna sam da ste suviše pametne da bi to učinile.“ Delovala je potpuno nevino. Među savetnicama nastade komešanje, slično talasićima kakve prave sitne ribe kada pod njima pliva bodeljka.

Kecuejn uzdahnu; njeno strpljenje očigledno je bilo na kraju. „Ako želiš da raspravljaš o Ponovorođenom Zmaju, Edvina, to ćeš morati bez mene. Hoću da se umijem i da popijem malo vrućeg čaja.“

Prva savetnica trže se kao da je bila zaboravila da Kecuejn postoji, koliko god to bilo neverovatno. „Da. Da, naravno. Kamira, Narvejis, hoćete li molim vas da otpratite gospu od talasa i Kecuejn Sedai do ... do moje palate i da se pobrinete za njihovu dobrodošlicu?“ To sićušno oklevanje bilo je jedino što je odavalo da joj je neprijatno što će Kecuejn biti u njenom domu. „Ja bih volela da još malo porazgovaram sa Edvinom Sedai, ako bi joj to odgovaralo.“ Elijs krenu balkonom kao da lebdi, a pratila ju je večina savetnica. Verin je odjednom delovala uzbunjeno i nesigurno dok su se okupljale oko nje i vodile je sa sobom. Šalon nije verovala u to iznenađenje i nesigurnost ništa ,više nego što je verovala u malopredašnju nevinost. Pomisli da zna gde je Džahar. Samo nije znala zašto.

Žene koje je Elijs imenovala - lepuškasta koja se bila mrštila na Kecuejn i vitka seda žena - prihvatiše zahtev prve savetnice kao da je zapoved, što je možda i bila. Raširiše ogrtače i izvedoše ono poluklanjanje, pitajući Harinu da li bi joj odgovaralo da im se pridruži i kitnjastim rečima izražavajući svoje zadovoljstvo što će je otpratiti. Harina ih je slušala kiselog lica. Mogle su pred noge da joj bacaju pletene korpice pune ružinih latica, ali prva savetnica ostavila ju je potčinjenima. Šalon se pitala postoji li ikakav način da izbegne svoju sestru dok joj se raspoloženje ne bude popravilo.

Kecuejn nije posmatrala kako Verin ođlazi sa Elijs, bar ne otvoreno, ali usne joj se izviše u slabašan osmeh kada nestadoše kroz sledeći zalučeni dovratak na drugoj strani balkona. „Kamira i Narvejis“, iznenada je progovorila. „To bi bile Kamira Povis i Narvejis Mejslin? Čula sam ponešto o vama dvema.“ To im je smesta skrenulo pažnju s Harine. „Postoje merila koja svaka savetnica treba da dostigne“, nastavi Kecuejn odlučnim glasom, uhvativši svaku za rukav i okrenuvši ih ka stepenicama držeći ih pored sebe. Razmenivši zabrinute poglede, one je pustiše, naizgled potpuno zaboravivši na Harinu. U dovratku se Kecuejn zaustavi da pogleda unazad, ali ne ka Harini, niti ka Šalon. „Kumira? Kumira!“

Druga Aes Sedai se trže, pa bacivši još jedan čežnjiv pogled preko ograde, povuče se da prati Kecuejn. To Harini i Šalon nije ostavilo nijedan drugi izbor osim da i one pođu za njom ili da ostanu i pokušaju da same pronađu izlaz. Šalon požuri za ostalima, a ni Harina nije bila manje brza. I dalje držeći savetnice uz sebe, Kecuejn ih povede niz kružne stepenice tihim govoreći. Pošto je Kumira bila između nje i njih tri, Šalon ništa nije mogla da čuje. Kamira i Narvejis pokušaše da govore, ali Kecuejn nijednoj nije dopustila više od nekoliko reči pre nego što je nastavila. Delovala je smireno, nezainteresovano. Ove dve s njom počeše da deluju uzbunjeno. Šta je, tako joj Svetlosti, Kecuejn naumila?

„Ovo mesto te uznemirava?“, iznenada joj se obrati Harina.

„To je kao da sam izgubila oči.“ Šalon se strese od istinitosti te izjave. „Uplašena sam, gospo od talasa, ali ako je Svetlosti drago, mogu da obuzdam svoj strah.“ Svetlosti, nadala se da može. To joj je očajnički trebalo.

Harina klimnu glavom, mršteći se na žene koje su silazile niz stepenice pred njima. „Ne znam da li Elijsina palata ima dovoljno veliku kadu da bismo se zajedno kupale, i sumnjam da znaju za vino s medom, ali pronaći ćemo nešto.“ Skrećući pogled s Kecuejn i ostalih, ona nespretno dodirnu Šaloninu ruku. „Ja sam se bojala u tami kada sam bila dete, a ti me nikada nisi ostavila samu dok taj strah nije nestao. Ni ja tebe neću ostaviti samu, Šalon.“

Šalon promaši stepenicu i jedva se uhvati da se ne skotrlja naglavačke. Harina je nije nazvala po imenu, osim nasamo, još otkada je bila postala gospa od jedara. A nasamo nije bila ovako prijateljski raspoložena još mnogo pre toga. „Hvala ti“, reče, pa s naporom dodade: „Harina.“ Sestra joj ponovo potapša ruku i osmehnu se. Harina nije imala iskustva u osmehivanju, ali taj nespretni pokušaj bio je pun topline.

Međutim, nije bilo ni najmanje topline u pogledu koji je uputila ženama ispred. „Možda stvarno mogu ovde da napravim pogodbu. Kecuejn im je već poremetila balast pa plove na brodu koji je pretegao na jednu stranu. Moraš pokušati da otkriješ zbog čega, Šalon, kada budeš blizu nje. Volela bih da stavim uzdu na Elijsine umnjake - da tako ode od mene, ne uputivši mi ni reč! - ali ne po cenu da Kecuejn ovde upetlja Koramura u neke nevolje.

Moraš otkriti zašto, Šalon.“

„Mislim da se Kecuejn meša u sve onako kao što svi ostali dišu“, s uzdahom odvrati Šalon, „ali pokušaću, Harina. Uradiću sve što mogu.“

„Uvek jesi, sestro. I uvek ćeš. Ja to znam.“

Šalon ponovo uzdahnu. Bilo je prerano da se isprobava dubina novootkrivene topline njene sestre. Priznanje bi moglo doneti oproštaj, ili ne bi, ali ona ne bi mogla da živi i s gubitkom braka i sa svojim činom istovremeno. Ali prvi put otkad joj je Verin otvoreno iznela Kecuejnine uslove za čuvanje njene tajne, Šalon je počela da razmatra priznavanje.