Srce zime

16 Neočekivani susret

Šetnja do grada preko niskih brdašaca bila je duža od dve milje, od čega je Meta noga prvo prestala, a potom ponovo zabolela pre nego što su prešli poslednje uzvišenje i pred sobom ugledali Ebou Dar, iza neprirodno debelih belo okrečenih zidova, koje nikada nijedan katapult za opsadu nije uspeo da probije. Grad među njima je bio isto tako beo, mada je tu i tamo bilo tankih šarenih pruga na ponekoj kupoli. Bele zgrade, beli tornjevi i kule, bele palate, sve je to bleštalo čak i po sumornom zimskom danu. Tu i tamo poneka kula se završavala urušenim vrhom ili rupom koja je pokazivala koliko je neka zgrada bila uništena, ali uistinu je seanšansko osvajanje izazvalo vrlo malo oštećenja. Bili su suviše brzi, suviše jaki i zauzeli su grad pre nego što je rasuta odbrana uspela i da se prikupi.

Začudo, ono trgovine što je postojalo u ovo doba godine, procvetalo je padom grada. Seanšani su je ohrabrivali, iako se od kapetana brodova i posade zahtevalo da polože zakletvu kako će biti poslušni Prethodnici, očekivati Povratak i služiti „one koji se vraćaju kući“. U stvarnosti, to je uglavnom značilo da se život nastavlja po starom, tako da se malo ko tome protivio. Kad god Met pogleda ka širokoj luci, u njoj je sve više brodova. Danas popodne izgledalo je da se preko njih može prepešačiri sve do Rahada, grubog predgrađa koje više nikada nije želeo ponovo da poseti. U danima eposredno pošto je uspeo ponovo da prohoda, često je silazio do dokova da pilji. Ne u plovila s rebrastim jedrima, niti u brodove Morskog naroda koje su Seanšani prevezivali i punili sopstvenim posadama, već u one koji su bili pod stegom sa zlatnim pčelama Ilijana, ili šake s mačem Arad Domana, ili polumeseca Tira. Više to nije radio. Danas jedva da je bacio pogled ka luci. One kockice koje su mu se kotrljale po glavi kao da su grmele. Šta god da se spremalo, sumnjao je da će mu se dopasti. To se retko događalo ako su ga kockice upozoravale.

Iako su kola neprestano saobraćala ispod zalučenih prolaza, a pešaci su morali da se proguraju da bi ušli, široka kolona kočija i volovskih zaprega, koja se spuštala sve do brda, čekala je da uđe i jedva da se pomerala. Na konjima su bili Seanšani, bez obzira na to da li im je kosa bila tamna kao ovima iz Morskog naroda, ili bleda kao u Kairhijenjana, a nisu odskakali samo zato što su bili na konjima. Neki medu muškarcima su bili u prostranim nogavicama i čudnim, pripijenim kaputima visokih okovratnika, koji su im se uspinjali uz vrat sve do brade, i s redovima sjajne metalne dugmadi spreda, ili u lepršavim, umešno izvezenim kaputima, dugačkim gotovo kao ženske haljine. Oni su bili od Krvi, kao i žene u čudno krojenim jahaćim haljinama, koje su deiovale kao da su načinjene od tankih nabora, s podeljenim suknjama razdeljenim da se pokažu članci u raznobojnim čizmama, i sa širokim rukavima što su im padali sve do stopala u uzengijama. Nekoliko njih je čipkanim velovima skrivalo sve do očiju, tako da im lica ne budu izložena pogledima niskih rodom. Medutim, velika većina jahača beše u jarko obojenim oklopima od isprepletanih ploča. Među vojnicima je bilo i žena, mada nije postojao način da se raspoznaju ispod tih obojenih kalpaka nalik glavama čudovišnih insekata. Bar niko nije bio u crvenom i crnom Mrtve straže. Cak su i drugi Seanšani delovali uznemireno u njihovoj blizini, a to je Metu bilo dovoljno da ih zaobilazi u širokom luku.

U svakom slučaju, niko od Seanšana nije ni pogledao tri čoveka i dečaka koji su polako išli prema gradu uz kolonu kočija i kola što su čekali. Pa, muškarci su išli polako. Olver je skakutao. Metova noga im je određivala brzinu, ali je on pokušavao da ostali ne primete koliko se oslanja na štap. Kockice su obično najavljivale nedaće koje je jedva uspevao da preživi: bitke, zgrade koje bi mu se srušile na glavu. Tilin. Užasavao se od pomisli šta će se dogoditi kada se ovog puta budu zaustavile.

Seanšani su vozili gotovo sva kola i dvokolice koji su napuštali grad, ili su hodali pored njih, jednostavnije obučeni od onih na konjima, jedva primetno drugačiji, ali oni koji su čekali u redu za ulazak verovatnije su bili iz Ebou Dara ili iz okoline muškarci u dugim prslucima, žene u suknjama skuta zadignutih i ušivenih sa strane da bi se pokazale noge u čarapama ili raznobojne podsuknje, a njihova kola i dvokolice vukli su volovi. U toj koloni bilo je i stranaca, trgovaca s malim karavanima kola s konjskom zapregom. Zimi je ovde na jugu trgovina bila življa nego dalje, na severu, gde su trgovci morali da se nose sa snegom prekrivenim putevima, a oni su dolazili izdaleka, bar neki od njih. Krupna Domanka s tamnim mladežom na bakarnom obrazu jahala je sama ispred četvora kola, stiskala oko sebe svoj cvetni ogrtač i mrštila se na muškarca na petim kolima ispred, ljigavca koji je skrivao guste brkove pod tarabonskim velom, a sedeo je do kočijaša. Nesumnjivo suparnik u trgovini. Vitka Kandorka s krupnim biserom u levom uhu i srebrnim lančićima preko grudi mirno je sedela u sedlu, s rukama u rukavicama na uzdi, verovatno nesvesna da će njen sivi škopac i konji koji su joj vukli kola doći na žreb čim uđe u grad. Od meštana se uzimao jedan od pet konja, a da se ne bi obeshrabrila trgovina, od stranaca se to činilo sa svakim desetim. Istina, za njih su plaćali, i to bi se u nekim drugim danima smatralo pristojnom cenom, ali to nije bilo ni blizu onoga što se sada moglo dostići s obzirom na potražnju. Met je uvek primećivao konje, čak i kad je samo upola obraćao pažnju ili se nije uopšte osvrtao na to. Debeli Kairhijenjanin u kaputu, bezličnom koliko su bili i oni koje su nosili njegovi kočijaši, ljutito je vikao zbog zadržavanja i puštao svoju vitku riđu ždrebicu da nervozno poigrava. Veoma lepo građena, ta ždrebica. Najverovatnije će je dobiti neko od zapovednika. Šta li će se dogoditi kada se kockice zaustave?

Široke zalučene gradske kapije bile su pod stražom, ali su to verovatno samo Seanšani shvatali. U svojim plavim haljinama s munjama, sul’dam su šetale napred-nazad kroz gužvu, vodeći u sivo odevene damane na srebrnim adamima. Čak i jedan jedini takav dvojac bio je dovoljan da se nosi s bilo kakvim neredima, ako neko ne bi napao punom snagom, ali nisu one zato bile tu. U prvim danima posle pada Ebou Dara, dok je još uvek bio vezan za krevet, one su pretražile ceo grad u potrazi za ženama koje su nazivale marat’damane, a sada su proveravale da slučajno nijedna ne uđe. Svaka sul’dam nosila je, za svaki slučaj, jedan dodatni povodnik preko ramena. Ti su dvojci obilazili i dokove, presrećući sve brodove ili čamce.

Na dugačkoj platformi pored širokih lukova gradskih ulaza, na dvadeset stopa visokom kolju stajale su poluraspadnute, ali još uvek prepoznatljive glave petnaestak muškaraca i dve žene koji su se našli nasuprot seanšanskoj pravdi. Nad njima je visio znak te pravde, glavosečina sekira zakošene oštrice, drške obavijene pažljivo isprepletanim belim užetom. Natpis nad svakom glavom objavljivao je zločin koji je uzrokovao da se nađu na tom mestu: ubistvo ili silovanje, pljačka sa upotrebom sile, napad na nekog od Krvi. Manji prestupi su se kažnjavali bičevanjem ili pretvaranjem ljudi u da’kovejl. Seanšani su to radili ravnopravno. Niko od Krvi nije bio izložen ako bi neko od njih zaslužio pogubljenje, vraćali su ga nazad u Seanšan, ili bi ga udavili belim gajtanom ali među glavama tri su pripadale Seanšanima, a težina njihove pravde udarala je visoke koliko i niske po položaju. Dva natpisa koja su označavala pobunjenike visila su ispod glave žene koja je nekada bila gospa od brodovlja Ata’an Mijera i glave njenog majstora sečiva.

Met je toliko puta dosada prošao kroz tu kapiju da više nije ni primećivao ono što je bilo izloženo. Olver je skakutao uokolo pevušeći neku dečju pesmicu. Beslan i Tom su hodali pripijenih glava, a Met je u jednom trenutku uhvatio meko Tomovo „opasan posao“, ali nije ga bilo briga o čemu razgovaraju. Baš tada su ušli u dugački, polumračan tunel kojim se put probijao kroz zid, a tutnjava kola koja su prolazila onemogućila je prisluškivanje, čak i da mu je bilo do toga. Držeći se po strani, podalje od kolskih točkova, Tom i Beslan su se probijali tiho mrmljajući jedan drugom, a Olver je leteo za njima; međutim, kada se Met ponovo našao na dnevnom svetlu, naleteo je na Tomova leđa pre nego što je shvatio da su se svi zaustavili jedva što su izašli iz otvora tunela. Baš pre nego što je izustio nešto gadno na njihov račun, iznenada je video u šta su se zapiljili. Ljudi koji su pešice izlazili iz tunela gurali su ga u stranu, ali i on je samo ukočeno piljio.

Ulice Ebou Dara uvek su bile pune, ali nikada nije bilo ovako kao da se nekakva brana provalila i grad preplavili ljudi. Gužva je ispunjavala ulice pred njim od jedne do druge strane, okružujući gomile stoke i živine kakvu nikada ranije nije video: bela goveda sa šarama i izvijenim rogovima, bledosmeđe koze prekrivene mekom dlakom koja je visila sve do kamena pločnika, ovce s po četiri roga. Svaka ulica na vidiku bila je isto tako pretrpana. Kola i dvokolice su milili kroz tu gomilu, ako su se uopšte i micali, a povici i psovke kočijaša i konjovodaca bili su gotovo potpuno prigušeni žamorom glasova i bukom koju su pravile životinje. Nije mogao da razazna nijednu reč, ali mogao je da primeti naglasak. Spor, razvučen seanšanski naglasak. Neki su gurkali svoje susede i pokazivali na njega i njegovu upadljivu odeću. Zijali su otvorenih usta i pokazivali u sve moguće, kao da nikada ranije nisu videli gostionicu ili radnju za prodaju kućnih potrepština, ali je on ipak tiho zarežao i povukao obod šešira naniže, preko očiju.

„Povratak“ promrmlja Tom, a Met ga ne bi ni čuo da nije bio zalepljen uz njega. „Dok smo mi mirno ćaskali s Lukom, Korin su stigle.“

Met je očekivao da taj Povratak o kome su Seanšani neprestano pričali bude neki napad, nekakva vojska. Jedna žena među kočijašima povika i zamahnu bičem s dugom drškom na dečake koji su se uspuzali uz stranicu kola da bi ćačnuli nešto što je ličilo na lozice u drvenim kačicama ispunjenim zemljom. Na drugim kolima stajala je duga štamparska presa, a sledeća, koja su upravo jedva zaokrenula iz tunela, nosila su nešto što je ličilo na pivarsku cisternu i odavalo slab miris hmelja. Neka kola su krasili drveni kavezi puni čudno obojenih pilića, pataka i gusaka; nisu to bile ptice za prodaju već za potrebe seljaka. Da, to jeste bila vojska, samo ne od one vrste koju je zamišljao. Biće mnogo teže odbraniti se od ovakve sile nego od običnih vojnika.

„Oči mi iskopali, moraćemo da se pentramo preko ovoga da bismo prošli!“, zgađeno progunđa Beslan, podižući se na prste da bi pogledao malo dalje niz gomilu. „Koliko će nam trebati dok ne pronađemo ulicu koja nije zakrčena?"

Met uhvati samog sebe da se priseća nečeg što nije stvarno video iako mu je bilo pred očima: luku, punu brodova. Punu brodova. Možda dvostruko ili trostruko više nego što ih je bilo tamo kada su s prvim svetlom krenuli ka Lukinom logoru, pri čemu su neki još uvek uplovljavali pod punim jedrima. Što znači da ih verovatno ima još koji čekaju da uplove u luku. Svetlosti! Koliko li ih se oslobodilo svog tovara od jutros? Koliko još ih treba istovariti? Svetlosti, koliko li se samo ljudi može prevesti tolikim brodovima? I zašto su svi došli ovamo umesto u Tančiko? Oseti kako mu se jeza spušta niz kičmu. Možda ovo nisu bili svi.

„Najbolje bi bilo da pokušate da se provučete kroz sporedne ulice i prolaze“, rekao je, podižući glas da bi ga čuli iznad graje. „U suprotnom, nećete stići do palate sve do noći.“

Beslan se okrenu da se namršti na njega. „Ti se ne vraćaš s nama? Mete, ako ponovo pokušaš da se izvučeš na nekom brodu... Znaš da ti ovog puta ona neće progledati kroz prste.“

Met odvrati na mrštenje kraljičinog sina tako što se i sam namrgodio. „Samo hoću malo da se prošetam uokolo“, slagao je. Čim se bude vratio u palatu, Tilin će verovatno početi s tetošenjem i maženjem. To ne bi bilo tako loše stvarno ne osim što nju nije bilo briga ko je vidi kako ga mazi po obrazima ili mu šapuće neke nežnosti, pa makar to bio i njen sin. Sem toga, šta ako se kockice u njegovoj glavi zaustave kada stigne do nje? Posesivnost nije bila ni blizu opisa Tilin ovih dana. Krvi mu i pepela, ta žena još može odlučiti i da se uda za njega! On nije želeo da se ženi, ne još, ali znao je kime će se oženiti, a to neće biti Tilin Kvintara Micobar. Samo, šta bi on mogao da uradi ako ona tako odluči?

Odjednom se prisetio Tomovog mrmljanja o „opasnom poslu“. Poznavao je Toma, a znao je i Beslana. Olver je piljio u Seanšane jednako radoznalo kao što su oni upijali sve oko sebe. On poče da izmiče da bi ih bolje video, a Met ga uhvati za rame baš na vreme da ga, dok se bunio, ugura Tomu u ruke. „Povedite dečaka nazad u palatu i održite mu časove kada Rizela završi s njim. I zaboravite svaku glupost koja imate na umu. To bi vam mogio postaviti glave na onu izložbu pored kapije, a i Tilininu zajedno s vašim." Kao i njegovu sopstvenu. Nikako ne sme dopustiti da se to zaboravi!

Njih dvojica se zapiljiše u njega s potpuno bezizražajnim licima, što je njemu bilo sasvim dovoljno da potvrdi sve sumnje.

„Možda bi trebalo da se prošetam s tobom“, konačno progovori Tom. „Mogli bismo da porazgovaramo. Ti si neverovatno srećan, Mete, a imaš i određen ukus za, hajdmo reći, uzbudljive doživljaje." Beslan zaklima glavom. Oliver se otimao iz Tomovih ruku pokušavajući da jednim pogledom obuhvati sve te čudne tuđince i ni najmanje ga nije zanimalo o čemu to stariji razgovaraju.

Met kiselo zagunđa. Zbog čega ljudi uvek očekuju da on bude junak? Pre ili kasnije će ga ubiti zbog takvih stvari. „Nema potrebe da razgovaramo ni čemu. Oni su ovde, Beslane. Ako nisi mogao da ih sprečiš da uđu, onda je jasno ko dan da nećeš moći ni da ih izbaciš. Rand će se postarati za njih, ako je suditi po govorkanjima." Ponovo mu se u glavi javio onaj kovitlac boja, za trenutak gotovo potpuno potisnuvši zvuk kockica. „Položio si onu krvavu zakletvu da čekaš Povratak; svi smo to učinili.“ Odbijanje je značilo da će završiti u lancima i će ih poslati na rad na dokovima, ili da čiste kanale u Rahadu. Što je, po njemu, potpuno poništavalo tu zakletvu. „Sačekaj Randa.“ Boje se ponovo pojaviše, pa nestadoše. Krvi mu i pepela! Jednostavno će morati da prestane da razmišlja o... O izvesnim ljudima. Ponovo su se uskovitlale. „Možda će sve to ispasti kako treba ako mu daš vremena."

„Ne shvataš ti to, Mete“, grozničavo progovori Besian. „Majka još uvek sedi na prestolu, a Surot tvrdi da će vladati celom Altarom, ne samo onim što držimo u Ebou Daru, a možda i s još više pored toga, ali majka je morala da spusti lice na zemlju i da se zakune na vernost nekoj ženi na drugoj strani Aritskog okeana. Surot kaže kako bi trebalo da se oženim nekom od njihove Krvi i da obrijem glavu sa strane, a majka je sluša. Surot se možda pretvara kako su one jednake, ali ona mora da sluša kada Surot govori. Bez obzira na to što Surot priča, Ebou Dar više nije stvarno naš, a uskoro to neće biti ni ostatak. Možda ne možemo da ih isteramo oružjem, ali možemo da usijamo zemlju da im postane prevruće. To su otkrili i Beli plaštovi. Pitaj ih šta im znači ’podne u Altari’.“

Met je mogao da pogodi a da nikoga ne pita. Ugrizao se za jezik da ga ne bi opomenuo kako u Ebou Daru ima više seanšanskih vojnika nego što je Belih plaštova bilo u celoj Altari za vreme rata s njima. Ulica puna Seanšana nije bila mesto za laprdanje, čak iako je većina ličila na seljake ili zanatlije. „Ja shvatam da si se usijao i da želiš da nabiješ glavu na kolac“, tiho je rekao. Onoliko tiho koliko je mogao, a da ga još uvek čuju iznad žagora glasova, mukanja i gakanja. „Znaš za njihove Osluškivače. Onaj čovek tamo, koji ti liči na štalskog momka, mogao bi da bude jedan od njih, ili je to možda ona mršava žena sa zavežljajem na leđima."

Beslan tako besno pokaza zube onima dvoma koje je Met označio da bi, da su stvarno bili Osluškivači, imali razlog da ga prijave samo zbog toga. „Možda ćeš pevati drugačiju pesmu kada stignu do Andora“, zareža, pa poče da se probija kroz gužvu odgurnuvši svakog ko mu se našao na putu. Met bi se veoma začudio ako to na kraju ne izazove tuču. Podozrevao je da mladić baš to i traži.

Tom se okrenu, pa pođe za njim, sa Olverom, ali ga Met uhvati za rukav. „ Ako možeš, smiri ga, Tome. A kad si već kod toga, mogao bi i ti da se smiriš. Prosto bih pomislio da ti je dosad već dojadilo da se briješ naslepo.“

„Moja glava je hladna, a pokušavam da ohladim i njegovu“, suvo odvrati Tom. „Međutim, on ne može da miruje; ovo je njegova zemlja." Smežurano lice izvi mu se u slabačak osmeh. „Kažeš da se nećeš izlagati opasnosti, ali ipak ćeš to učiniti. A kad to budeš učinio, bilo šta što bismo Beslan i ja pokušali ličiće na večernju šetnju baštom. Kad si ti u blizini, i brica postaje slep. Hajdemo, dečko“, reče, okrenuvši Olvera pridržavajući ga za ramena. „Rizela te možda neće pustiti da odmaraš glavu ako budeš zakasnio na čas.“

Met se mrštio za njima dok su se krupnim koracima udaljavali, i pored Olvera koji je istezao vrat napredujući mnogo brže nego Beslan. Šta je Tom hteo da kaže? On nikada nije uletao u opasnost osim ako mu se ona ne ispreči na putu. Nikada. Pažljivo je osmotrio mršavu ženu i čoveka s balegom na čizmama. Svetlosti, oni bi mogli da budu Osluškivači. Svako bi mogao biti. To je bilo dovoljno da oseti peckanje među plećkama, kao da ga neko posmatra.

Lagano se pomerao niz ulice koje su, što se više približavao dokovima, u stvari bivale sve zakrčenije životinjama i kolima. Štandovi na mostovima preko kanala imali su spuštene zasune, ulični prodavci pokupili su svoje krpice, a akrobate i žongleri koji su obično zabavljali svetinu na svakom raskršću, ne bi imali gde da nastupaju da i sami nisu nestali. Bilo je i previše Seanšana, eto koliko ih je bilo, a otprilike svaki peti beše vojnik, dovoljno upadljiv po mrkom pogledu i stasu, toliko različit od seljaka ili zanatlija, čak i bez oklopa. Tu i tamo bi poneka sul’dam s damane promakla ulicom okružena kovitlacom praznog prostora, širim i od onog koji se stvarao oko vojnika. To nije bilo zbog straha, bar ne kad su Seanšani u pitanju. Oni su se s mnogo poštovanja klanjali pred ženama u plavim haljinama sa oznakom munje na crvenom, i odobravajući se osmehivali kad god bi videli takav par da prolazi. Beslan mora da je sišao s uma. Seanšani se neće moći isterati, osim pomoću vojske Aša’mana, poput one koja se, kako je čuo, borila na istoku pre nedelju dana. Ili neke naoružane tajnom iluminatora. Šta li je, tako joj Svetla, Aludra naumila s livcem zvona?

Pomučio se da ne dođe ni blizu dokova. Naučio se pameti u vezi s tim. No stvarno mu je trebala partija kockica, jedna koja će trajati do duboko u noć. Po mogućstvu dovoljno da Tilin zaspi dok se on vrati u palatu. Ona mu je sklonila kockice tvrdeći kako ne voli da se on kocka, mada je to učinila tek pošto ju je nagovorio da igraju, dok je još uvek bio privezan za postelju. Na svu sreću, uvek je mogao da pronađe neke kockice, a uz njegovu sreću ionako je bilo bolje igrati tuđima. Nažalost, kada je otkrio kako ona ne namerava da isplati svoj deo uloga i da ga pusti ta se žena pravila kao da nema pojma o čemu on to govori! upotrebio ih je da joj vrati malo njenog sopstvenog leka. To je bila užasna greška, koliko god da je delovala zabavno u to vreme. Od tog doba bila je dvaput gora nego ranije.

Međutim, krčme i trpezarije u koje je ulazio bile su prepune, isto kao ulice, tako da je jedva bilo mesta da se podigne vrč a kamoli zaigraju kockice, pune Seanšana koji su se smejali i pevali, kao i Eboudarana smrknutih lica koji su u nategnutoj tišini odmeravali Seanšane. Još uvek je ispitivao krčmare i točioce pića za mogućnost da imaju neku rupu koju bi mogao da iznajmi, ali svi do jednog su odmahivali glavom. Nije stvarno ni očekivao ništa drugo. Nije bilo ničeg slobodnog još i pre nego što su stigle pridošlice.

I pored toga, počeo je da se oseća neraspoloženo koliko i strani trgovci koje je video kako pilje u svoje vino i pitaju se kako će bez konja uspeti da iznesu svoju robu iz grada. On je imao zlata da plati Luki koliko god traži, čak i više od toga, ali ono se nalazilo u kovčegu u Tarezinskoj palati, a njemu nije padalo na pamet da pokušava da iznese sve odjednom, ne posle onoga kad su ga sluge iz palate odnele s dokova kao da je lovina. A tada je samo razgovarao s kapetanima brodova; ako bi Tilin saznala, a saznala bi, kako pokušava da napusti palatu s više zlata nego što mu treba za jedno veče kockanja... O, ne! Mora da ima sobu, neko pribežište na nekom tavanu, ne veće od ormana, bilo šta, gde bi mogao da sakrije pomalo zlata povremeno, ili morao da ima sreće s kockicama, ovako ili onako. Mada, sa srećom ili bez nje, konačno je shvatio da danas neće naći ni jedno ni drugo. A one krvave kockice i dalje su mu se kotrljale po glavi, kotrljale su se.

Nije se nigde dugo zadržavao, a to nije bilo samo zbog nedostatka igre ili prostora. Njegova raznobojna odeća, njegova odeća od čije bi se drečavosti i Krpar postideo, privlačila je poglede. Neki od onih Senašana mislili su da je tu da bi ih zabavljao, pa su hteli da mu plate da peva! Gotovo da im je to i dopustio, jednom ili dvaput, ali znao je da bi, čim bi ga čuli, zatražili da im vrati novac. Neki od ljudi iz Ebou Dara, s dugim zakrivljenim noževima zataknutim za pojas i prepuni gneva koji nisu mogli iskaliti na Seanšanima, pomišljali su da se iskale na lakrdijašu kome je trebalo još samo obojeno lice da liči na dvorsku Iudu. Met se brzo povlačio nazad u prenatrpane ulice čim bi primetio nekog od takvih ljudi da ga merkaju. Na teži način je bio naučio kako još uvek nije u stanju da se bori, a to što bi glava njegovog ubice završila na kocu pored gradske kapije njemu ne bi ni najmanje pomoglo.

Met se odmarao tamo gde je mogao na praznom buretu napuštenom na ulazu u neku uličicu, na retkim praznim mestima na klupama pred kakvom krčmom gde se mogao ugurati još jedan, na nekim kamenim stepenicama sve dok vlasnica zgrade nije izašla i zamahom metle mu oborila šešir. Stomak mu se lepio za kičmu, počinjao je da ima osećaj da svi bleje u njegovu napadnu odeću, vlažna hladnoća uvlačila mu se u kosti, a jedine kockice koje je mogao da pronađe bile su one u njegovoj glavi, što su još uvek tutnjale poput konjskih kopita. Činilo mu se da nikada nisu bile ovako glasne.

„Nema mi druge nego da se vratim i da budem kraljičin krvavi ljubimac!“, zarežao je, podupirući se motkom da bi se podigao sa ispucalog drvenog sanduka koji je stajao sa strane u jednoj ulici. Nekoliko prolaznika pogledalo ga je kao da mu je lice već obojeno. Nije obračao pažnju na njih. Oni nisu bili vredni da bi ih primetio. Neće ih motkom izlupati po glavi, što su inače zaslužili kad tako pilje u jednog muškarca.

Ulice su zaista bili pune kao i ranije, shvati on, a ako bi pokušao da se probije kroz ovu gomilu, kad se bude vratio u palatu odavno će biti mrak. Naravno, Tilin će do tada već zaspati. Možda. Stomak mu zakrča, toliko glasno da je gotovo prigušio kockice. Mogla bi narediti kuhinjama da mu ne daju da jede ako bi isuviše zakasnio.

Posle desetak s mukom pređenih koraka kroz gomilu, on se okrenu i pođe kroz jedan prolaz, mračan i taman. Tu nije bilo popločanih puteva. Beli malter na zidovima bez prozora ispucao je i često je kroz njega izbijalo crnilo koje se pod njim nalazilo. Vazduh je bio ispunjen oštrim mirisom raspadanja, a mogao je samo da se nada da je ono što mu šljapka pod čizmama blato, čak i kad tako užasno smrdi. No tu nije bilo ni ljudi. Mogao je da napreduje pristojnom brzinom. Ili onim što je sada smatrao brzinom. Nije mogao da dočeka dan kada će ponovo moći da pređe nekoliko milja a da se ne zadiše, da ne dobije bolove i da ne mora da se nasloni na motku. Izuvijani prolazi, mnogi toliko uski da je ramenima češao o zidove, ukrštali su se po gradu, praveći lavirint u kome se onaj ko ne zna put lako mogao izgubiti. On nikada nije pogrešno skrenuo, čak ni kada bi se uska, strma uličica iznenada račvala na tri ili četiri, koje su se sve nastavljale naizgled u istom pravcu. Otkad je u Ebou Daru, mnogo puta je morao da izbegava poglede, tako da je ove uličice i prolaze poznavao kao svoj dlan. Mada je, što je bilo čudno, još uvek imao osećaj da ga neko posmatra. Verovatno će imati taj osećaj sve dok bude morao da nosi ovu krvavu odeću.

Iako je ponegde morao da se probija kroz gomile ljudi i životinja da bi prešao od jedne uličice do druge, ili da se povremeno progura preko mosta koji je više ličio na neprobojni zid od ljudskih tela, ipak je stigao gotovo do zadnjeg dela palate, i to za vreme koje bi mu inače bilo potrebno da pređe jedva tri ulice. Žureći kroz zasenčen prolaz između jarko obasjane krčme i zatvorene radnje s lakiranim stvarima, pitao se šta li su spremili u kuhinjama. Prostranija od mnogih, široka za trojicu ako su prijateljski raspoloženi, ova je uličica vodila na Trg Mol Hara, gotovo pred samu Tarezinsku palatu. Surot je sada živela u njoj, a kuvarice su davale sve od sebe još otkako je posle svog prvog obroka dala da se mnoge među njima išibaju. Možda će biti ostriga s pavlakom, možda i ribe na gradelama, ili lignji s biberom. Deset koraka pošto je zašao u senke, nagazi na nešto što se nije spljeskalo i on pade u ledeno blato, u poslednjem trenutku se izvivši da se ne bi dočekao na povređenu nogu. Ledena tečnost mu je smesta natopila kaput. Nadao se da je to voda.

Ponovo zastenja kada mu nečija čizma stade na rame. Čovek se saplete preko njega, psujući otkliza po blatu dublje u uličicu, pa pade na jedno koleno, u poslednjem trenutku uhvativši se za zid krčme da ne bi i sam pao na nos. Metove oči navikle su se na prigušeno svetlo, sasvim dovoljno da bi mogao videti vitkog muškarca, ni po čemu posebnog. Na obrazu je imao nešto što je ličilo na veliki ožiljak. Samo, to nije bio čovek. To je bilo biće koje je video da golim rukama čupa grkljane Metovih prijatelja, i vadi nož iz sopstvenih grudi da bi ga bacilo nazad, na njega. A to bi se spustilo tačno pred njega, nadohvat ruke, samo da se nije sapleo. Možda je malo tog ta’verenskog iščašenja ovog puta radilo njemu u korist, hvala Svetlosti! Sve to mu je prohujalo kroz glavu dok se golam hvatao za zid i okretao glavu da mu pokaže zube.

Uz kletvu, Met dočepa svoju motku za hodanje, pa je nekako trapavo baci kao koplje ka tom stvorenju. Ciljao mu je u noge, nadajući se da će ga saplesti, da će dobiti na vremenu. To se iskrenu u stranu, poput vode, izteže motku dok su mu čizme malo klizale po blatu, a onda se baci na Meta. Ali je to ipak bilo dovoljno. Čim je ispustio motku, Met posegnu u košulju za priveskom u obliku glave lisice, pokidavši kožnu uzicu dok ga je vadio. Golam se baci na njega, a on, očajan, zamahnu priveskom. Srebro, koje mu je ležalo hladno na grudima, preseče preko ispružene šake šišteći poput slanine koja se prži i on oseti miris nagorelog mesa. Promenljiv poput žive, režeći, taj je stvor pokušavao da izbegne privezak koji se vrteo, da dočepa neki deo Meta. Čim ga se bude dočepao, to će biti kao da je umro. Ovog puta neće pokušati da se poigrava s njim kao u Rahadu. Neprekidno zamahujući, dokačio ga je lisičjom glavom po drugoj šaci, preko lica, a svaki put se čulo šištanje, i mirisalo je na paljevinu, kao da ga je udario usijanim gvožđem. Ogoljenih zuba, golam se povlačio, ali u polučučnju, na prstima, zgrčenih šaka i raširenih prstiju, spreman da skoči na najmanju slabost.

Ne dopuštajući sebi da okretanje priveska uspori, Met je nesigurno koračao napred, posmatrajući to stvorenje koje je ličilo na čoveka. Želi te mrtvog gotovo koliko želi i nju, reklo mu je to u Rahadu, osmehujući se. Sada nije govorilo niti se osmehivalo. Nije znao ko je „ona“, kao ni ko je „on“, ali ostatak je bio jasan kao staklo. A on je bio ovde, gotovo nesposoban da stoji na nogama. Noga i bok goreli su mu poput vatre, kao i rebra. Da se ne pominje rame na koje je golam bio stao. Mora se vratiti na ulicu, nazad, među ljude. Možda će dovoljno ljudi odbiti tog stvora. To je bila mala nada, ali jedina koju je imao. Ulica nije bila daleko. Mogao je da čuje žubor glasova, gotovo nimalo umekšan razdaljinom.

On pažljivo zakorači unazad. Čizma mu se okliznu na nešto što gadno zasmrde i on pade na zid krčme. Samo je grozničavo okretanje srebrne lisičje glave držalo golama na odstojanju. Glasovi na ulici bili su mučno bliski. Mogli su isto tako biti i u Barsinu. Barsin je bio odavno mrtav, a i on će biti, uskoro.

„Pobegao je u ovu uličicu!", povika neki čovek. „Pratite me! Požurite! Pobeći će nam!“ Met je držao golama na oku. Njegov pogled za trenutak skrenu ka ulici i on poče da okleva. „Naređeno mi je da izbegavam da me primete, osim oni koje žanjem“, ispljunuo je, „zato ćeš živeti malo duže. Samo malo duže.“

Okrenuvši se u mestu, on potrča niz uličicu, gde se okliznuvši po blatu, ali i dalje je izgledalo kao da teče dok se izvijao da prođe iza krčme.

Met potrča za njim. Ne bi mogao reći zašto je to uradio, osim što je to pokušalo da ga ubije i pokušaće ponovo, a osećao je i da mu se koža naježila. Znači, ubiće ga kada to tome bude odgovaralo, je li? Ako privezak može da ga povredi, možda taj privezak može i da ga ubije.

Dogegavši do ugla krčme, primetio je golama u isto vreme kada se ovaj okrenuo i ugledao ga. Taj stvor je ponovo za trenutak oklevao. Zadnja vrata krčme bila su otvorena, i kroz njih su dopirali zvuci nekog slavlja. Stvorenje ugura šake u rupu koja je ostala kada je ispala cigla na zgradi nasuprot krčme, a Met se ukoči. Teško da je tome trebalo oružje, ali ako je sakrio nešto na tom mestu... Smatrao je da neće preživeti da se suprostavi tom stvorenju ako bi imalo ikakvo oružje. Za golamovim šakama pođoše i ruke, a potom mu i glava nestade u rupi. Met zinu. Golamove grudi se utisnuše unutra, pa njegove noge, i onda sve nestade. U otvoru koji nije bio veći od Metovih sastavljenih šaka.

„Mislim da nikada nisam video ništa takvo", tiho progovori neko pored njega, a Met se trže kada je shvatio da više nije sam. Govorio je zdepast, sedokos starac sa ogromnim orlovskim nosem nasred tužnog lica i sa zavežljajem na leđima. Vraćao je vrlo dug bodež u korice pod kaputom.

„Ja jesam“, šuplje progovori Met. „U Šadar Logotu." Ponekad su delići njegovih sopstvenih sećanja, za koje je mislio da su izgubljeni, znali da isplivaju niotkuda, a taj se upravo pojavio na površini dok je posmatrao golama. To jedno sećanje želeo je da je ostalo izgubljeno.

„Nema ih mnogo koji prežive posetu tom mestu“, reče starac, piljeći u njega. Njegovo smežurano lice delovalo je nekako poznato, ali Met nije mogao tačno da odredi odakle. „Šta te je odvelo u Šadar Logot?“

„Gde su tvoji prijatelji?“, upita Met. „Ljudi koje si dozivao?" Samo su njih dvojica stajala u uličici. Zvuci s ulice živeli su punom snagom, neprekinuti bilo kakvim kricima o nekome ko će pobeći ako ne požure.

Starac slegnu ramenima. „Nisam siguran da je iko tamo shvatio o čemu sam vikao. Ionako je dovoljno teško razumeti ih. U svakom slučaju, mislio sam da bi to moglo uplašiti tog čoveka. Mada, kad sam video ono...“ Pokazujući ka rupi u zidu, on se nasmeja bez veselja, pokazavši prored među zubima. „Izgleda da i ti i ja, obojica, imamo sreću Mračnog."

Met iskrivi lice. To je i prečesto čuo o sebi, i ni najmanje mu se nije dopadalo. Uglavnom zato što nije bio siguran da to možda i nije tačno. „Možda i imamo“, promrmljao je. „Oprosti mi; trebalo je da se predstavim čoveku koji mi je spasao glavu. Ja sam Met Kauton. Jesi li ti pridošlica u Ebou Daru?" Zbog tog zavežljaja vezanog na čovekovim leđima, delovao je kao neko ko putuje. „Teško da ćeš naći mesto za spavanje“ Pažljivo je prihvatio ispucalu ruku koju mu je starac pružio. Bila je puna krvga, kao da je svaka koščica bila slomljena i da se potom loše zacelila. Mada, imao je snažan stisak.

„Ja sam Noel Čarin, Mete Kautone. Ne, ovde sam već neko vreme. Ali moj ležaj na tavanu Zlatne patke sada zauzima debeli ilijanski trgovac uljem koga su jutros izbacili iz sobe zbog nekog seanšanskog zapovednika. Mislio sam da ću možda naći nešto u ovoj uličici da provodem noć.“ Češkajući iskrivljenim, čvornovatim prstom poveliku nosinu, zacereka se kao da spavanje na ulici nije ni vredno pomena. „To ne bi bilo prvi put da spavam u grubim uslovima, čak i u nekom gradu.“

„Mislim da ti mogu ponuditi nešto bolje“, reče mu Met, ali ostatak onog što je nameravao da kaže zastade mu na vrh jezika. Kockice u njegovoj glavi još uvek se okreću, primetio je. Bio je uspeo da zaboravi na njih dok je golam pokušavao da ga ubije, ali one su i dalje odskakale, i dalje su čekale da se prizemlje. Ako su ga upozoravale na nešto gore od golama, nije to želeo da zna. Samo što ga je to čekalo. U to nije bilo sumnje. Saznaće, kada bude prekasno.