Srce zime

29 Novi plan

Podrum Izgubljene žene, s ogoljenim gredama na tavanici, bio je poveliki - ali činilo se da je u njemu jednako skučeno kao u sobi koju su Tom i Džuilin delili, premda je u njemu bilo svega petoro ljudi. Uljana svetiljka je s jednog uspravljenog bureta bacala treperavu svetlost. Nešto dalje, ostatak podruma bio je sav u senkama. Niša između polica i grubih kamenih zidova bila je jedva nešto šira nego što je bure visoko, ali nije zbog toga delovala skučeno.

„Zatražila sam od tebe pomoć, a ne omču oko vrata“, hladno kaza Džolin. Nakon skoro nedelju dana pod starateljstvom gazdarice Anan, i na Enidinoj kuhinji, Aes Sedai više nije izgledala zapušteno i neuhranjeno. Isparana haljina u kojoj ju je Met prvi put video bila je zamenjena lepom plavom vunenom haljinom visokog okovratnika i s malčice čipke na rukavima i podbradom. Obasjano treperavom svetlošću, lice joj je bilo napola u senci - izgledala je besno kao ris, a pogledom je streljala Meta pravo u lice. „ Ako nešto pode po zlu - bilo šta - biću bespomoćna!“

Sve mu je to dosadilo. Ponudiš nekome da mu pomogneš, i to samo zato što si dobar u duši - pa, tako nekako - i eto šta ti je hvala. Gotovo da joj je tutnuo a'dam pod nos. Vijugao mu je u šaci kao duga srebrna zmija i belasao se na slabom svetlu, a ogrlica i narukvica vukie su se po kamenompodu. Džolin je pokupila svoje tamne suknje i ustuknula da je ne bi njime dodirnuo. Kako se namrštila, kao da je držao guju u ruci. Pitao se da li će joj odgovarati - a ogrlica je izgleda bila šira od njenog vitkog vrata. „Gazdarica Anan će ti ga skinuti čim te izvedemo van zidina“, procedi. „Njoj veruješ, zar ne? Stavila je glavu u torbu kad te je ovde sakrila. Kažem ti da je to jedini mogući način!“ Džolin tvrdoglavo diže glavu. Gazdarica Anan besno promrmlja nešto sebi u bradu.

„Ona ne želi da nosi to čudo“, reče Fen ravnim glasom, iza Meta.

„ Ako ne želi da ga nosi, onda ga neće nositi“, još se bezizražajnije oglasi Blerik, koji je stajao pored Fena.

Džolinini tamnokosi Zaštitnici ličili su kao jaje jajetu, a istovremeno su bili potpuno različiti. Fen - kosih tamnih očiju i brade oštre i tvrde tako da se njome mogao kamen razbijati - bio je za dlaku niži od Blerika i možda malčice širi u prsima i ramenima, ali njih dvojica su bez mnogo muka mogli da zamene odeću. Fenu je prava crna kosa pađala skoro do ramena, a veoma kratka kosa plavookog Blerika bila je tek nešto malo svetlija. Blerik je bio Šijenarac - i obrijao je perčin, pustivši da mu kosa poraste kako bi bio manje upadljiv, ali to mu se nije ni najmanje dopadalo. Fen je bio Saldejac, kome se izgleda ama baš ništa nije dopadalo - s izuzetkom Džolin. Obojica su je poprilično voleli. Njih dvojica su govorili slično, razmišljali slično i kretali se slično. Nosili su dronjave košulje i jednostavne težačke vunene jeleke koji su im padali do bedara, ali onaj ko bi čak i pri ovako lošoj svetlosti pomislio da su njih dvojica obični težaci - slep je kod očiju. Danju, u konjušnici gde im je gazdarica Anan našla posao... Svetlosti! Gledali su Meta kao što bi lavovi pogleđali kozu koja im je iskezila zube. Pomerio se tako da ne može da vidi Zaštitnike čak ni krajičkom oka. Kad su mu ta dvojica za leđima, slaba su mu uteha bili noževi skriveni na nekoliko mesta.

„Džolin Maza, ako nećeš njega da saslušaš, saslušaćeš mene.“ Setejl se podboči i ošinu vitku Aes Sedai pogledom svojih zelenkastih očiju. „Nameravam da te vidim kako si se vratila u Belu kulu makar morala da te guram pri svakom koraku! Možda ćeš mi usput pokazati da znaš šta to znači biti Aes Sedai. Ma pristala bih i da te samo na tren vidim kako se ponašaš kao odrasla žena. Po ovom što sam dosad videla ličiš mi na neku polaznicu koja cmizdri u svom krevetu i izigrava princezu!“

Džolin je zabezeknuto pogleda, krupnih smeđih očiju razrogačenih koliko je to god bilo moguće, kao da ne veruje sopstvenim ušima. Ni Met nije baš bio siguran da li veruje svojima. Gostioničarke obično ne hvataju Aes Sedai za gušu. Fen zagunđa, a Blerik promrmlja nešto što nije zvučalo nimalo pohvalno.

„Nema potrebe da ti ideš mnogo dalje od kapije, kada prođemo stražaru“, reče Met žurno Setejli, nadajući se da će preduprediti Džolinino urlanje. „Samo ne skidaj kapuljaču...“ - Svetlosti, moraće da joj nađe jedan od onih kicoških plaštova! Pa, ako Džuilin može da ukrade a'dam, može i krvavi plašt - „...i stražari će videti samo još jednu sul’dam. Možeš da se vratiš pre praskozorja - i niko neće znati šta se desilo. Sem ako ne budeš baš htela da nosiš svoj svadbeni nož.“ On se nasmejao svojoj šali, ali ona nije.

„Misliš li da ja mogu ostati da živim igde gde žene pretvaraju u životinje samo zbog toga što mogu da usmeravaju?“, zatraži ona da čuje od njega, pa pređe preko poda i unese mu se u lice. „Misliš li da bih dopustila da moja porodica ostane u takvom mestu?“ Ako je streljala pogledom Džolin, njega je htela da zgromi. Iskreno, on o tome nikada nije razmišljao. Svakako da bi voleo da damane budu slobodne, ali zašto je to njoj toliko bitno? Očigledno joj jeste bitno; lagano je milovala dršku dugog krivog bodeža za pojasom. Žitelji Ebou Dara ne trpe uvrede, a ona je po tome bila čista Eboudaranka. „Počela sam da pregovaram o prodaji Izgubljene žene dva dana po dolasku Seanšana - čim sam videla kakvi su. Trebalo je da sve predam u ruke Lidel Elonid pre dva dana, ali odlagala sam da to uradim jer Lidel ne očekuje da u podrumu zatekne Aes Sedai. Kada budeš spreman da kreneš, predaću joj ključeve i poći s tobom. Postaje nestrpljiva“, ona naglasi te reči i okrenu se da pogleda Džolin.

A šta s mojim zlatom?, došlo mu je da besno pita. Hoće li mu Lidel dozvoliti da to ponese - pravo bogatstvo ispod poda njene kuhinje. Svejedno, zagrcnuo se zbog nečeg drugog. Odjednom je video sebe osedlanog, s čitavom porodicom gazdarice Anan, uključujući oženjene sinove i udate kćeri s decom, a možda i nekoliko tetaka i stričeva. Na desetine njih. Ko zna koliko. Možda ona nije odavde, ali njen muž ima rođake po celom gradu. Blerik ga potapša po leđima tako jako da se Met zatetura.

On mu se iskezi, nadajući se da će Šijenarac shvatiti to kao osmeh zahvalnosti. Blerikov izraz lica nije se ni za trunčicu promenio. Krvavi Zaštitnici! Krvave Aes Sedai! Krvave, krvave gostioničarke!

„Gazdarice Anan“, oprezno poče, „to kako nameravam da se izvučem iz Ebou Dara podrazumeva da će sa mnom biti veoma malo ljudi.“ Još joj nije ispričao za Lukinu predstavu. Na kraju krajeva, postojala je mogućnost da ga neće moći ubediti - a što je više ljudi, to će ubeđivanje biti teže. „Vrati se ovamo kada izađemo iz grada. Ako moraš da ideš, otplovi jednim od ribarskih brodova svog muža. Mada ti predlažem da sačekaš nekoliko dana. Možda nedelju dana, ili tako nešto. Kada Seanšani otkriju da su dve damane nestale, popeće se na glavu svima koji pokušavaju da ođu.“

„Dve?“, oštro se ubaci Džolin. „Teslin i ko još?“

Met se lecnu. To mu je izletelo. Shvatio je kakva je Džolin - i najpre bi je opisao kao svojeglavu, tvrdoglavu i razmaženu. Sve zbog čega bi pomislila da je to teže nego što jeste i da je veća verovatnoća da neće uspeti moglo bi je ponukati da se odluči na nekakav sopstveni sumanuti poduhvat, što bi bez ikakve sumnje upropastilo njegove namere. Ako sama pokuša da pobegne, zacelo će je uhvatiti - a ona će se boriti. Kada Seanšani jednom shvate da je u gradu sve vreme bila Aes Sedai - njima ispred nosa - ponovo će se iz sve snage dati u potrage za marat’damane, povećati broj uličnih straža i više nego što su to učinili zbog potrage za „ludim ubicom“ - a najgore od svega je što će vrlo verovatno otežati prolazak kroz kapije.

„Edesina Ejzdin“ nevoljno odgovori. „Ime je sve što znam o njoj.“

„Edesina?“, lagano kaza Džolin. Glatko čelo malčice joj se nabra od mrštenja. „Čula sam da je ona...“ Štagod da ječula, zadržala je to za zubima i odlučno ga pogledala. „Drže li još sestara u zarobljeništvu? Ako će već Teslina biti oslobođena, neću da im ostavim nijednu sestru!“

Met se jedva suzdrža da se ne zablene u nju. Svojeglava i razmažena? Pred njim se stvorila lavica ravna Bleriku i Fenu. „Veruj mi, ne nameravam da ostavim nijednu Aes Sedai u štenari ako ona ne želi da ostane“, odgovori joj on što je moguće suvljim glasom. Ali ta žena je i dalje tvrdoglava. Možda će hteti da se spasu i druge dve kao što je Pura. Svetlosti, nije trebalo da se bakće s Aes Sedai - to je trebalo da shvati i bez upozorenja iz drevnih sećanja! I njegova su sasvim dovoljna, hvala lepo.

Fen ga ukrućenim prstom munu u levo rame. „Pazi malo šta pričaš“, upozori ga Zaštitnik.

Blerik ga munu u drugo rame. „Imaj na umu s kime razgovaraš!“

Džolin šmrknu na te njegove reči, ali ga više nije pritiskala.

Met oseti kako mu se neki čvor opušta u vratu - tačno tamo gde bi ga glavoseča dokačio sekirom. Aes Sedai izvrću reči s drugim ljudima; ne očekuju da se neko drugi posluži tim njihovim varkama i da ih iskoristi protiv njih.

Okrenu se Setejli. „Gazdarice Anan, vidiš da su brodovi tvog supruga mnogo bolji...“

„Možda bi i bilo tako“, prekide ga ona, „samo da Džasfer pre tri dana nije otplovio sa svih deset brodova i svom našom rodbinom. Pretpostavljam da će esnaf hteti da popriča s njim ako se ikada vrati. Ne bi smeo da prevozi putnike. Prate obalu do Ilijana, gde će me sačekati. Vidiš, ne nameravam da idem sve do Tar Valona.“

Met se ovoga puta tako lecnuo da to nije mogao da prikrije. Nameravao je da se oproba s tim ribarskim brodovima Džasfera Anana u slučaju da mu ne pođe za rukom da privoli Luku. Doduše, to bi bilo opasno - i više nego opasno. Možda bi se čak moglo nazvati ludim. Sul'dam na pristaništu vrlo bi verovatno htele da provere svaku naredbu po kojoj bi damane trebalo da se ukrcaju na ribarske brodove, a naročito noću. Pa, jednostavno će morati da pritisne Luku - i to koliko god bude bilo potrebno.

„Pustila si rodbinu da plovi u ovo godišnje doba?“ Neverica se borila s prezirom u Džolininom glasu. „Kada se spremaju najgore oluje?“

Gazdarica Anan, leđima okrenuta prema Aes Sedai, ponosno diže glavu - ali videlo se da se ne ponosi sobom. „Verujem Džasferu da zaplovi pravo u srce semarosa, ako je potrebno. Verujem mu koliko ti veruješ svojim Zaštitnicima, Zelena. I više od toga.“

Odjednom se mršteći, Džolin zgrabi svetiljku za gvozdeno postolje i pomeri je tako da svetlost obasja gostioničarkino lice. „Jesmo li se mi negde već srele? Ponekad, kada ti ne vidim lice, tvoj glas mi zvuči poznato.“

Mesto da odgovori, Setejl uze a'dam od Meta i poče da petlja oko pljosnate zglavkaste narukvice na jednom kraju okruglog srebrnog povoca. Čitava ta stvar bila je načinjena iz zglavaka, uklopljenih tako umešno da se uopšte nije videlo kako je to načinjeno. „Mogle bismo i da završimo s iskušavanjem.“ „Iskušavanjem?“, upita on, a one zelene oči ošinuše ga prezrivo.

„Ne mogu sve žene da budu sul'dam. Trebalo bi da si to dosad već shvatio. Nadam se da ja mogu, ali bolje da s time raščistimo pre poslednjeg trenutka.“ Mršteći se na narukvicu koja je uporno odbijala da se otvori, stala je da je prevrće u rukama. „Znaš li kako se ovo čudo otvara? Ne mogu da nađem ni gde se otvara.“

„Da“, odgovori on nejakim glasom. Kada je sa Seanšanima pričao o sul’dam i damane, samo je postavljao oprezna pitanja u vezi s njihovom primenom u boju. Ni na kraj pameti mu nije bilo da uopšte pormisli kako se sul’dam biraju. Možda će morati da se bori protiv njih - ona drevna sećanja retko kada su prestajala da ga gone da misli o vođenju bitaka - ali svakako nikada nije nameravao da ih pokuša privoleti na svoju stranu. „Bolje da sada isprobamo.“ A ne... Svetlosti!

Njemu je bilo jednostavno da otvori bravice - i to najlakše na narukvici. Samo je trebalo da stisne odgovarajuće tačke, gore i dole, ne baš tačno nasuprot povocu. To se dalo izvesti jednom rukom i narukvica se smesta otvori uz kliktaj metala. Okovratnik je bio nezgodniji za otvaranje i za to su mu bile potrebne obe ruke. Dodirnuvši odgovarajuće tačke s leve i desne strane prikačenog povoca, pritisnuo je ogrlicu, pa uvrnuo i povukao, sve vreme održavajući pritisak. Koliko je mogao da vidi, ništa se nije desilo sve dok dve strane nije uvrnuo u suprotnom pravcu. A onda su se samo rastvorile pored povoca, uz oštrije kliktanje nego što je to bilo s narukvicom. Jednostavno. Naravno, u palati mu je bilo potrebno skoro sat vremena da iznađe kako se to radi, čak i pomoću onoga što je Džuilin video. Međutim, u tom podrumu niko ga nije pohvalio. Niko nije ni delovao kao da misli da je on učinio nešto što oni ne mogu!

Škljocnuvši narukvicu oko zapešća, Setejl namota povodac oko podlaktice, pa pruži otvorenu ogrlicu. Džolin je s gađenjem pogleda zgrabivši suknje i stisnuvši šake u pesnice.

„Želiš li ti da pobegneš?“, tiho upita gostioničarka.

Trenutak kasnije, Džolin se ispravi i diže bradu. Setejl zatvori ogrlicu oko vrata Aes Sedai uz isti onaj oštar zvuk koji se čuo prilikom otvaranja. Mora da je pogrešio kad je procenjivao veličinu, jer joj je ogrlica čvrsto prianjala uz vrat. Džolin samo trznu usnama i to je bilo sve, ali Met oseti kako Blerik i Fen iza njega postaju sve napetiji. Dah mu stade.

Jedna pored druge, dve žene sitno koraknuše pored Meta, a on poče da diše. Džolin se nesigurno namršti, a onda koraknuše i drugi put.

Aes Sedai vrisnu i pade na pod, grčeći se od bolova. Nije bila u stanju da obrazuje reči, već je samo sve glasnije ječala. Bacakala se po podu, a ruke i noge - pa čak i prsti - trzali su joj se i krivili pod čudnim uglovima.

Setejl pade na kolena čim se Džolin prostrla po podu, a ruke joj poleteše ka ogrlici; no nije bila ništa brža od Blerika i Fena, mada su njihovi postupci izgledali čudno. Blerik kleknu i podiže Džolin, koja nije prestajala da zapomaže, pa je prisloni uza se i poče da joj masira ni manje ni više nego vrat. Fen joj je trljao ruke. Ogrlica se otvori i Setejl sede na tabane, ali Džolin nastavi da se trza i jeca, a njeni Zaštitnici nastaviše da je masiraju kao da hoće da smire grčeve. Ledenim pogledima streljali su Meta, kao da je za sve on kriv.

Gledajući ruševine svojih mukotrpno kovanih planova, Met tu dvojicu gotovo nije ni video. Nije znao šta sad da radi, niti odakle da počne. Tilin će se možda vratiti za dva dana, a on je bio sasvim siguran da mora otići pre toga.

Gurajući se pored Setejl, potapša je po ramenu. „Reci joj da ćemo probati nešto drugo“, promrmlja. Ali šta? Očigledno da je za rukovanje a’damom bila potrebna žena sa sposobnostima sul'dam.

Dok je on uzimao šešir i ogrtač, gostioničarka ga stiže u mraku podnožja stepeništa koje je vodilo gore u kuhinju. Čestiti, debeli običan vuneni ogrtač bez ikakvog veza. Čovek može da živi bez veza. Njemu svakako ne nedostaje. I sva ona čipka! To mu svakako ne nedostaje!

„Imaš li neki drugi plan?“, upitagaona. U mraku nije mogao da joj razazna lice, ali srebrnasti a'dam se svejedno presijavao. Pokušavala je da otvori narukvicu na zapešću.

„Ma ja uvek imam neki drugi plan“, slaga i otkopča joj narukvicu. „Bar ne moraš da stavljaš glavu na panj. Čim preuzmem Džolin od tebe, možeš da ideš da se pridružiš mužu.“

Ona samo nešto prostenja. Pretpostavljao je da zna kako on nema nikakav plan.

Hteo je da izbegne trpezariju punu Seanšana, pa je stoga kroz kuhinju izašao u dvorište, pa kroz kapiju Na Trg Mol Hara. Nije se plašio da će ga neko od njih prepoznati ili pitati se šta traži tu. Pošto je bio odeven tako obično, kada je ušao izgleda da su pretpostavili da je nekakav potrčko u gostionici. Ali među Seanšanima su bile i tri sul'dam, a dve su imale damane. Počeo je da se pribojava da će morati da ostavi Teslinu i Edesinu u ogrlicama, pa mu sada nije bilo do toga da gleda damane. Krvi mu i krvavog pepela, obećao je da će samo pokušati!

Slabašno sunce je i dalje bilo visoko na nebu, ali se vetar s pučine, pun soli i ledenog nagoveštaja kiše, pojačavao. Izuzev odreda Mrtve straže - ljudi a ne Ogijera - koji je strojevim korakom prelazio trg, svi na Mol Hari žurili su da završe kakve god poslove da imaju pre kiše. Taman što je stigao do podnožja visokog kipa kraljice Narijene, obnaženog poprsja, kad ga neko zgrabi za rame.

„Isprva te nisam prepoznao bez one tvoje kicoške odeće, Mete Kautone.“

Met se okrenu i nađe licem u lice sa zdepastim ilijanskim sodinom kojeg je video onomad kad se Džolin ponovo pojavila u njegovom životu. Ta povezanost mu baš i nije bila najprijatnija. Taj čovek okruglog lica zaista je izgledao čudno s tom svojom bradom i glavom napola izbrijanom; na stranu to što je bio u košulji i drhtao od hladnoće.

„Poznaješ me?“, Met oprezno upita.

Zdepasti čovek mu se široko nasmeši. „Sreća me je napustila, naravno. Jednom si bio na nezaboravnoj plovidbi mojim brodom - na jednom kraju te plovidbe bili su Troloci i Šadar Logot, a na drugom Mirdraal i Beli Most u plamenu. Bejl Domon, gazda Kautone. Sećaš li me se sada?“

„Sećam se.“ U stvari, nekako se i jeste sećao. Veći deo te plovidbe pamtio je kao kroz maglu izbušenu rupama koje su ispunila sećanja drugih ljudi. „Moraćemo jednom sesti i uz kuvano vino popričati o dobrim starim vremenima.“ Što će se desiti samo ako ne primeti Domona na vreme. Ono što mu je u glavi ostalo od tog putovanja bilo je nekako neobično neprijatno, kao da se seća smrtonosne bolesti. Naravno, na izvestan način i jeste bio bolestan. Još jedna neugodna uspomena.

„Neće da budne bolje vreme nego sade“, nasmeja se Domon i ručerdom zagrli Meta, pa ga okrenu nazad prema Izgubljenoj ženi.

Izgleda da mu nije bilo drugog izlaza - sem tuče - nego da pođe s tim čovekom, pa se Met pomirio sa sudbinom i krenuo. Pesničenje nije način da se bude neupadljiv. Bilo kako bilo, nije baš ni bio siguran da bi pobedio. Domon jeste izgledao debelo, ali salo je bilo naslagano preko čvrstih mišića. U svakom slučaju, ne bi mu škodilo da drmne jedno piće. Sem toga, zar Domon nije bio nekakav krijumčar? Moguće je da on zna za ulaze i izlaze iz Ebou Dara za koje drugi ne znaju, pa bi mu ih možda mogao otkriti uz odgovarajuće propitivanje. Naročito uz vino. U džepu Metovog kaputa čučala je kesa nabijena zlatom, a on nije imao ništa protiv da ga sveg potroši kako bi tog čoveka napio kao svirača u Nedelji. Ljudima se razreši jezik kad su pijani.

Domon ga provede kroz trpezariju, klanjajući se i levo i desno Krvi i seanšanskim zapovednicima koji su ga jedva i primećivali, ali nije ušao u kuhinju gde bi im Enid možda dodelila neku klupu u uglu. Mesto toga on povede Meta uz stepenište bez ograde. Dok ga nije uveo u jednu sobu u zadnjem delu gostionice, Met je sve vreme pretpostavljao da Domon ide po svoj kaput i ogrtač. Vatra je plamtela u ognjištu i grejala sobu, ali Met se iznenada oseti kao da mu je hladnije nego što je bilo napolju.

Zatvorivši vrata za sobom, Domon se raskreči ispred njih i prekrsti ruke. „Prisutan si u prisustvu kapetana Zelenog, gospe Egeanin Tamerat“, obznani, a onda običnim glasom dodade: „Ovaj mu je Met Kauton.“

Met skide pogled s Domona i osmotri visoku ženu koja je ukočeno sedela na drvenoj stolici. Danas je bila u bledožutoj haljini, a preko nje beše cvećem izvezena odora, ali setio je se. Njeno bledo lice bi]o je kao od kamena, a plave oči jednako grabljive kao Tilinine. Samo, pretpostavljao je da Egeanin ne lovi poljupce. Šake joj jesu bile vitke i tanane, ali pune mačevalačkih žuljeva. Nije mu se ukazala prilika da zapita čemu sve to, ali na kraju za tim nije ni bilo potrebe.

„Moj so’đin mi kaže da ti opasnost nije strana, gazda Kautone“, reče ona čim Domon zaćuta. Njeno seanšansko otezanje i dalje je zvučalo nadmeno i zapovednički, ali ipak je pripadala Krvi. „Potrebni su mi takvi ljudi za brodsku posadu i spremna sam da dobro platim - i to u zlatu, ne u srebru. Ako znaš još nekoga sebi nalik, unajmiću i njih. Samo moraju znati da drže jezik za zubima. Moja posla su samo moja. Bejl je spomenuo još dva čoveka, Toma Merilina i Džuilina Sandara. Ako je iko od njih dvojice ovde, u Ebou Daru, i oni bi mi bili od koristi. Poznaju me i znaju da mi mogu poveriti svoje živote. Isto i za tebe važi, gazda Kautone.“

Met sede na drugu stolicu i zabaci plašt. Ne bi smeo da sedne čak ni u društvu nekoga od niže Krvi - što je ona bila, sudeći po tamnoj kosi ošišanoj kao u nekog paža i noktima na malim prstima lakiranim u zeleno - ali morao je da razmisli. „Imaš brod?“, upitao je najviše da bi dobio na vremenu. Ona besno otvori usta - kada se Krvi postavljaju pitanja, to bi po pravilu trebalo činiti s velikim oprezom i pristojnošću - ali Domon zagunđa i odmahnu glavom, a ona se na tren još rasrdi; onda njeno strogo lice ponovo postade spokojno. S druge strane, oči su joj streljale Meta kao munje i ustala je podbočivši se i gledajući ga pravo u lice. „Imaću plovilo najkasnije krajem proleća, čim se moje zlato donese iz Kantorina“, odgovori mu ledenim glasom.

Met uzdahnu. Pa, zaista nije bilo nikakvih izgleda da ukrca Aes Sedai na brod u seanšanskom vlasništvu. „Otkud znaš Toma i Džuilina?“ Domon je mogao da joj ispriča za Toma, to svakako, ali Svetlosti - otkud ona zna Džuilina?

„Previše si radoznao“, odbrusi mu ona i okrenu se. „Bojim se da mi ipak nećeš vršiti posao. Bejle, izvedi ga.“ Te poslednje reči bile su s visine izrečena zapovest.

Domon se nije ni mrdnuo od vrata. „Reci mu“, ponuka je. „Pre ili posle, moraće sve da mu se objasni, inače će te dovesti u veću opasnost od ove s kojom si sada suočena. Reci mu.“ Izgleda da je njemu mnogo toga bilo dopušteno, čak i za jednog so’đina. Seanšani su veoma mnogo držali do toga da stvari u njihovom vlasništvu znaju gde im je mesto. Zapravo, da svi znaju gde im je mesto. Egeanin mora da nije ni četvrtinu opasna kao što izgleda.

Mada, kako je krupnim koracima zabacivala suknje koračajući napred-nazad, mršteći se čas na Domona, čas na Meta, trenutno je izgledala poprilično opasno. Naposletku stade. „Pomogla sam im u izvesnoj maloj meri kada su bili u Tančiku“, odgovori, pa trenutak kasnije dodade: „I dvema ženama koje su bile s njima - Elejni Trakand i Ninaevi al’Mera.“ Pogled joj se ustremi ka njegovom licu, čekajući da vidi jesu li mu ta imena poznata.

Metu se nešto steže u grudima. Nije to bio pravi bol, već pre kao da gleda konja na kojeg se kladio kako hrli ka završnici, dok su ostali konji tik iza njega i još ništa nije rešeno. Svetlosti mu, šta su Ninaeva i Elejna radile u Tančiku kad im je bila potrebna seanšanska pomoć, a još su je i dobile. Tom i Džuilin su ćutali o tome. Mada, to zapravo i nije bilo važno. Egeanin je tražila ljude koji umeju da čuvaju tajne i ne boje se opasnosti. To znači da je zapravo ona u opasnosti. Za jednog od Krvi veoma malo toga može da bude opasno, izuzev druge Krvi i... „Jure te Tragači“, reče.

Bila mu je dovoljna potvrda to kako je trznula glavom i mašila se rukom ka boku kao da se laća mača. Domon se premesti s noge na nogu i razmrda svoje krupne šake, ne skidajući pogled s Meta - pogled odjednom opasniji od Egeaninog. Debeljko više nije izgledao smešno; izgledao je opasno. Metu odjednom sinu da možda neće živ izaći iz te sobe.

„Ako hoćeš da pobegneš od Tragača, mogu da ti pomognem“, brzo kaza. „Moraćeš da odeš negde gde Seanšani nisu na vlasti. Tragači mogu da te nađu svugde gde seže njihova vlast. A najbolje bi bilo da kreneš što je pre moguće. Uvek možeš da stekneš još zlata, ako te Tragači pre toga ne ulove. Tom mi kaže da su se uzvrpoljili zbog nečega, da spremaju sprave za mučenje.“

Egeanin ga je neko vreme samo nepokretno gledala. Naposletku ona i Domon razmeniše jedan dug pogled. „Možda bi bilo pametno da krenemo što je pre moguće“, tiho reče, ali glas joj smesta postade odlučniji. Ako je na njenom licu na tren i bilo tragova brige, smesta nestaše. „Mislim da me Tragači neće sprečiti da izađem iz grada, ali oni misle da me mogu slediti do nečega što žele više nego mene. Pratiće me - i sve dok ne napustim krajeve koje je Rijagel već povratio - mogu da pozovu vojnike da me uhapse, što će učiniti čim zaključe da ja idem u zemlje koje još nisu povraćene. Zato će mi biti potrebno umeće tvog prijatelja Toma Merilina, gazda Kautone. Usput moram da nestanem Tragačima iz vidnog polja. Možda nemam zlato iz Kantorina, ali imam dovoljno da te lepo nagradim za tvoju pomoć - u to te uveravam.“

„Zovi me Met“, kaza joj i nasmeši joj se što je bolje umeo. Čak i najnamrgođenije žene smekšaju na njegov najlepši osmeh. Doduše, ona nije nešto vidno smekšala - čak se malo namrštila - ali znao je kakav učinak njegov osmeh ima na žene. „Znam kako da smesta nestaneš. Znaš, nema svrhe čekati. Tragači možda reše da te sutra uhapse.“ To ju je pogodilo. Nije ni trepnula - pretpostavljao je da ona pred malo čime uzmiče, ali skoro da je klimnula. „Egeanin, samo još jedno.“ Još postoji mogućnost da mu sve to prasne u lice kao Aludrin vatromet, ali nije oklevao. Ponekad čovek jednostavno mora da baci kocke. „Ne treba mi zlato, ali potrebne su mi tri sul'dam koje umeju da drže jezik za zubima. Misliš li da mi ih možeš obezbediti?“. Nakon jednog trena koji kao da se rastegao na sate i sate, ona klimnu, a on se nasmeši samome sebi.

„Domon“, procedi Tom bezizražajnim glasom, sve vreme grizući lulu. Ležao je s presavijenim tankim jastukom pod glavom i kao da je pogledom proučavao slabašne plave pramičke dima koji su lebdeli kroz sobu bez prozora. Ona jedna svetiljka u sobi bacala je slabu svetlost. „I Egeanin.“

„A sad je još i pripadnica Krvi.“ Sedeći na rubu kreveta, Džuilin je bio zagledan u čađavu glavu svoje lule. „To mi se vala baš i ne dopada.“

„Hoćete li vas dvojica da kažete kako ne možemo da joj verujemo?“, htede Met da čuje, nehajno tapkajući palcem travu za lulu. A onda tiho opsova trzajući palac i zabi ga u usta da ublaži opekotinu. Opet mu je jedini izbor bio da li će sesti na stoličicu ili ostati da stoji, ali sada mu nije smetalo da ipak sedne. Razgovor s Egeanin nije oduzeo veliki deo popodneva, ali Tom je sve do mraka bio van palate, a trajalo je još duže dok se pojavio Džuilin. Ni jedan ni drugi nisu bili oduševljeni Metovim vestima, kako je on očekivao. Tom je samo uz uzdah prodahtao da je naposletku dobro osmotrio jedan odgovarajući pečat, ali Džuilin se mrštio svaki put kada bi mu pogled pao na zavežljaj u uglu sobe gde ga je bacio. Nije bilo nikakve krvave potrebe da se taj čovek tako ponaša samo zato što im odore sul'dam više nisu potrebne. „Kad vam kažem da su oboje nasmrt prestravljeni od Tragača“, nastavi Met kad mu se palac ohladio. Možda ne baš nasmrt, ali svejedno su prestravljeni. „Egeanin možda jeste Krv, ali nije ni trepnula kada sam joj kazao šta će mi sul’dam. Samo je rekla da zna njih tri koje će uraditi ono što je nama potrebno i da ih može pripremiti za sutra.“

„Časna je žena ta Egeanin“, mislio je Tom naglas, povremeno zastajkujući da dune kolut dima. „Čudno je to, istina, ali ipak je ona Seanšanka. Mislim da se na kraju čak i Ninaevi dopala, a znam da se dopala Elejni. A i njih dve njoj - bez obzira na to što je verovala da su Aes Sedai. Bila je vrlo korisna u Tančiku. Vrlo korisna. Izuzetno je sposobna. Zaista bih veoma voleo da znam kako su je prihvatili u Krv, ali da - ubeđen sam da joj možemo verovati. A i Domonu. Zanimljiv čovek, taj Domon.“

„Krijumčar“, prekorno promrmlja Džuilin. „ A sada on pripada njoj. Znaš, so’đin nisu samo nečije vlasništvo. Ima so’đin koji govore Krvi šta da rade.“ Tom ga pogleda dižući jednu čupavu obrvu. To je bilo sve, ali hvatač lopova nakon nekoliko trenutaka samo slegnu ramenima. „Valjda se u Domona može imati poverenja“, nevoljno priznade. „Za jednog krijumčara.“

Met frknu. Možda su ljubomorni. Pa, on je ta’veren, i njih dvojica će morati da žive s time. „Onda krećemo sutra uveče. Jedina izmena je to što imamo tri prave sul’dam i jednu pripadnicu Krvi da nas provede kroz kapije.“

„ A te sul’dam će izvesti tri Aes Sedai iz grada, pustiti ih na slobodu i neće im ni na kraj pameti biti da dignu uzbunu“, promrmlja Džuilin. „Jednom prilikom, dok je Rand al’Tor bio u Tiru, video sam kako pet puta zaredom bačeni novčić pada na rub. Na kraju smo samo otišli i ostavili ga da tako stoji na stolu. Valjda je sve moguće.“

„Džuiline, ili im veruješ, ili im ne veruješ“, procedi Met. Hvatač lopova ošinu pogledom zavežljaj s haljinama u uglu, a Met odmahnu glavom. „Tome, kako su ti to oni pomogli u Tančiku? Krvi mu i pepela, nemojte vas dvojica samo blenuti u mene ponovo! Vi znate, njih dvoje znaju - mogu i ja da znam.“

„Ninaeva je rekla da nikome ne kažemo“, odgovori Džuilin, kao da je to zaista bitno. „Elejna nam je to rekla. Obećali smo. Moglo bi se reći da smo se zakleli.“

Tom na jastuku odmahnu glavom. „Džuiline, drugačije okolnosti menjaju stvari. A u svakom slučaju, nismo se zakleli.“ Onda izdunu tri savršena prstena od dima, jedan kroz drugi. „Pomogli su nam da dobavimo i uklonimo neku vrstu muškog a'dama, Mete. Crni ađah je izgleda želeo da ga upotrebi na Randu. Vidiš zašto su Ninaeva i Elejna htele da se ćuti o tome. Ako bi se pročulo da tako nešto uopšte postoji, Svetlost samo zna kakve bi se sve priče proširile.“

„Koga briga šta ljudi pričaju?“ Muški a'dam? Svetlosti, da je Crni ađah stavio to čudo Randu na vrat, ili da su Seanšani... One boje mu se opet uskovitlaše u glavi, pa natera sebe da prestane da razmišlja o Randu. „Glasine neće povrediti... nikoga.“ Sada nije bilo boja. Može da ih izbegne, sve dok ne razmišlja o... Boje se ponovo uskomešaše, a on zagrize lulu.

„Nije tako, Mete. Priče imaju svoju moć. Zabavljačke pripovesti, epovi bardova i glasine na ulicama - sve to budi strasti i menja način kako ljudi vide svet oko sebe. Danas sam čuo jednog čoveka kako priča da je Rand položio zakletvu vernosti Elaidi i da je u Beloj kuli. Mete, taj je čovek u to bio ubeđen. Šta ako, recimo, dovoljno Tairenaca poveruje u to? Tairenci ne vole Aes Sedai, je li tako, Džuiline?“

„Neki“, priznade Džuilin a onda - kao da je Tom to izvukao iz njega - dodade: „Većina ne voli Aes Sedai, ali nema nas mnogo koji smo uopšte upoznali neku Aes Sedai, koliko ja znam. Pošto je stari zakon zabranjivao usmeravanje, malo je Aes Sedai uopšte dolazilo u Tir, a i te su se vrlo retko otkrivale.”

„Ništa od svega toga nije bitno, dobri moj tairenski prijatelju koji voli Aes Sedai. A u svakom slučaju, to samo osnažuje moje stavove. Tir se drži Randa, barem plemići, zato što se boje da će se u suprotnom on vratiti - ali ako poveruju da ga je Kula potčinila, ona će možda pomisliti da on ne može da se vrati. Ako poveruju da je on samo oružje u rukama Kule, onda im to daje još jedan razlog da se okrenu protiv njega. Ako dovoljan broj Tairenaca poveruje u to dvoje, onda bi mu bolje bilo da je otišao iz Tira čim je isukao Kalandor. To je samo jedna glasina i tiče se samo Tira, ali jednako bi štetu mogla napraviti u Kairhijenu, Ilijanu ili bilo gde drugde. Ne znam kakve bi se sve priče izrodile iz a’dama za muškarce u svetu u kom postoje Ponovorođeni Zmaj i Aša’mani, ali dovoljno sam mator da me ne zanima da to otkrivam.“

Met ga je na neki način razumeo. Čovek uvek pokušava da onoga ko zapoveda protivničkom vojskom ubedi da radi nešto drugo od onoga šta zaista radi, i da ide tamo kuda nema nikakve namere da ide - a neprijatelj se trudi da isto to učini njemu, ako se makar malo razume u svoj zanat. Ponekad se obe strane toliko zbune da se čuda dese. Ponekad su to prave tragedije. Gradovi bivaju spaljeni do temelja, gradovi koje niko nije imao namere da pali, samo što su palitelji poverovali u neistinu - i tako na hiljade izginu. Usevi bivaju uništeni iz istog razioga i na desetine hiljada ljudi umre od gladi.

„Dobro, držaću jezik za zubima za taj a'dam“, reče. „Valjda se neko setio da kaže... njemu?“ Boje blesnuše. Možda bi mogao nekako da ne obraća pažnju na njih, ili da se navikne. Nestajale bi gotovo čim se pojave, a ne bole ga. Jednostavno ne voli ono što ne razume. Naročito kada je moguće da su nekako povezane s Moći. Srebrna lisičja glava pod njegovom košuljom možda može da ga štiti od Moći, ali ta je zaštita šupljikava kao njegovo pamćenje.

„Nije da smo se baš redovno dopisivali“, suvo odvrati Tom i obrve mu zaigraše. „Valjda su ga Elejna i Ninaeva obavestile o tome, ako su mislile da je bitno.“

„Ma zašto bi?“, primeti Džuilin saginjući se da uz stenjanje izuje jednu čizmu. „To čudo je na dnu mora.“ Namršti se, pa baci čizmu na zavežljaj s haljinama u uglu. „Mete, misliš li ti da nas pustiš da noćas malo spavamo? Mislim da nam sutra neće biti spavanja, a ja lično volim da dremnem makar svaku drugu noć.“

Met je te noći rešio da spava u Tilininom krevetu. Ali ne zbog dobrih starih vremena. Zasmeja se na tu pomisao, mada mu je smeh previše zvučao kao prestravljeno jecanje da bi bio zaista smešan. Suština je bila u tome što su debeli pernati dušek i jastuci napunjeni guščjim paperjem bolji za spavanje od senika kada čovek ne zna kada će sledeći put moći da se lepo naspava.

Muka je bila u tome što nije mogao da zaspi. Ležao je tako u mraku s jednom rukom ispod glave a medaljonom na kožnoj vrpci obmotanoj oko zapešća, spremnim za slučaj da se golam provuče ispod vrata - ali nije ga morila nesanica zbog golama. Jednostavno nije mogao prestati da iznova i iznova razmatra svoj plan. Bio je to dobar i jednostavan plan - koliko je to pod datim okolnostima moguće. Samo, nema te bitke koja ide tačno po planu, čak ni po najboljem mogućem planu. Velike vojskovođe proslavile su se ne zbog briljantnih planova, već tako što su umele da dođu do pobede i kada ti planovi propadnu. I tako, kada su se prozori zarumeneli od praskozorja, on je i dalje tu ležao prevrćući medaljon preko prstiju i pokušavao da predvidi šta će poći po zlu.