Srce zime

17 Ružičaste mašnice

Hladni vetrovi šibali su Mol Harom podižući Metov ogrtač i, dok su on i Noel žurili iz uličice, pretili da zalede blato kojim je bio prekriven. Sunce se spuštalo na vrhove krovova, upola skriveno, a senke su se produžavale. Jednom rukom držeći motku kojom se pomagao pri hodu, a drugom čvrsto stiskajući prekinutu uzicu lisičje glave koju je bio gurnuo u džep svog kaputa da bi je mogao brzo izvući ako bude potrebe, morao je da pusti ogrtač da leprša kako hoće. Bolelo ga je sve, od glave do pete, kockice su mu se, upozoravajući ga, i dalje kotrljale u lobanji, a on jedva da je primećivao išta od toga. Suviše je bio zauzet pokušajima da istovremeno gleda na sve strane, i pitao se kroz kolicku li se rupu to stvorenje može provući. Uhvatio je sebe kako sumnjičavo odmerava pukotine između ploča kojima je trg bio prekriven. Mada se nije činilo verovatno da će ga taj stvor napasti na otvorenom.

Iz okolnih ulica dopirao je žamor, ali ovde se pomerao samo jedan mršavi pas, koji je protrčao pored fontane sa statuom odavno mrtve kraljice Nerajn. Neki su govorili kako njena ispružena ruka pokazuje ka darežljivom okeanu koji je obogatio Ebou Dar, a drugi kako pokazuje da bi ih upozorila na opasnosti. Drugi su tvrdili kako su njeni naslednici želeli da skrenu pažnju sa činjenice da joj je samo jedna dojka bila otkrivena, što je značilo da je Nejrin bila samo osrednje poštena.

U neko drugo vreme, u ovo doba dana, čak i usred zime, Trg Mol Hara bi bio prepun ljubavnika koji se šetaju, uličnih prodavaca koji se muvaju uokolo i prosjaka punih nade, ali prosjake su pokupili sa ulica i poslali ih da rade čim su stigli Seanšani, a ostali su ga se klonili čak i danju. Razlog za to bila je Tarezinska palata, ogromna humka belih tornjeva i mermernih kula i balkona od kovanog gvožđa, obitavalište Tilin Kvintara Micobar, milošću Svetlosti kraljice Altare ili bar onoliko Altare koliko se prostiralo na nekoliko dana jahanja od Ebou Dara gospodarice četiri vetra, čuvarke Olujnog mora. A što je možda bilo još važnije, i obitavalište visoke gospe Surot Sebil Melderet, zapovednice Prethodnica za caricu Seanšana, neka bi živela zauvek. To je, u ovom trenutku, bio mnogo uticajniji položaj u Ebou Daru. Tilinini stražari u zelenim čizmama stajali su pred svakim ulazom u svojim vrećastim belim nogavicama i pozlaćenim grudnim oklopima preko zelenih kaputa, a tu su bili i ljudi ili žene s onim kalpacima u obliku glave insekta, u oklopima s plavim i žutim ili zelenim i belim ili bilo kojom drugom kombinacijom pruga koja bi vam mogla pasti na pamet. Kraljici Altare trebalo je sigurnosti i tišine da bi se odmorila. Ili tačnije, Surot je tvrdila kako joj je to potrebno, a ako Surot kaže da je nešto potrebno Tilin, Tilin bi ubrzo i sama odlučila da je to upravo ono što joj je bilo potrebno.

Pošto se za trenutak premišljao, Met povede Noela ka jednoj od kapija štalskog dvorišta. Bila je veća verovatnoća da će ovuda moći da uvede stranca nego preko veličanstvenih mermernih stepenica koje su vodile od trga. Da se ne pominje mnogo veća verovatnoća da će se otarasiti blata pre nego što bude morao da se susretne s Tilin. Vrio je upadljivo pokazala svoje nezadovoljstvo poslednji put kada se vratio neuredan, posle tuče u nekoj krčmi.

Šačica eboudarskih stražara stajala je s helebardama na jednom krilu otvorene kapije, a isti broj Seanšana pored drugog sa kopljima ukrašenim kićankama, svi do jednog ukočeni koliko i Nerajnina statua.

„Blagoslov Svetlosti na svima koji su prisutni“, uljudno promrmlja Met, obraćajući se eboudarskim stražarima. Uvek je bilo najbolje uljudno se ophoditi sa Eboudarcima, dok niste bili sigurni u njih. U stvari, i posle toga, isto tako. I pored toga bili su... prilagodljiviji... od Seanšana.

„I na tebi, moj lorde“, odvrati njihov punački zapovednik istupivši, a Met ga prepoznade Surlivan Sarat, dobar momak, uvek spreman za šalu, a imao je i dobro oko za konje. Odmahujući glavom, Surlivan čvrknu stranu svog zašiljenog kalpaka pozlaćenim užetom koje je označavalo njegov čin.

„Jesi li to bio u još jednoj tuči, lorde? Ima da prsne kao vodoskok kad te bude videla."

Isprsivši se i pokušavši da se ne oslanja toliko upadljivo na svoju motku, Met je ključao. Spreman na šalu? Kad malo bolje razmisli, taj od sunca preplanuli čovek ima jezik poput šmirgle. A nije imao ni baš tako dobro oko za konje. „Hoće li biti nekih pitanja ako ovaj moj prijatelj prespava pored mojih momaka?“, grubo upita Met. „Ne bi trebalo da ih bude. Ima dovoljno mesta za još jednog pored moje družine." Bilo je mesta za više od jednog, ako ćemo pravo. Do sada su već osmorica poginula zato što su ga dopratila u Ebou Dar.

„Nikakvih, što se mene tiče, moj lorde“, odgovori Surlivan iako je, pućeći usne, odmeravao koštunjavog čoveka pored Meta. Mada, Noelov kaput je delovao pristojno, bar na ovom prigušenom svetlu, a imao je i čipku koja je, trenutno, bila u boljem stanju od one na Metu. Možda je to bilo presudno. „A ona i ne mora baš sve da zna, tako da ih neće biti ni od nje.“

Met se namršti, ali pre nego što je izustio nešto neprimereno što bi i njega i Noela uvalilo u kašu, troje naoružanih Seanšana dogalopira do kapije, a Surlivan se okrete ka njima.

„Ti i tvoja gospa supruga živite u kraljičinoj palati?“, upita Noel piljeći u kapije.

Met ga povuče. „Sačekaj da prođu", reče, pokazujući glavom ka Seanšanima. Gospa njegova supruga? Krvave žene! Krvave kockice u njegovoj krvavoj glavi!

„Imam hitnu poruku za visoku gospu Surot“, objavi Seanšanka udarivši po kožnoj vreći koja joj je visila s ramena u oklopu. Njen kalpak je imao jednu jedinu tananu kićanku, što ju je označavalo kao zapovednika nižeg čina, pa ipak, njen konj visoki sivkasti škopac delovao je brzo. Druge dve životinje bile su dovoljno izdržljive, ali ništa drugo nije moglo da se kaže o njima.

„Uđite, uz blagoslov Svetlosti“, reče Surlivan, lagano se naklonivši.

Seanšanka se pokloni sa svoga sedla na potpuno istovetan način. „Neka je blagoslov Svetlosti i na tebi“, progunđa, pa njih troje ukasaše u štalsko dvorište.

„To je veoma čudno“, promrmlja Surlivan čkiljeći za trojkom. „Uvek nas pitaju za dozvolu, a njih nikada." On mahnu užetom ka seanšanskim stražarima s druge strane kapije. Oni se ni za dlaku nisu pomerili iz svoje ukočenosti, pa čak nisu ni skrenuli pogled ka pridošlicama, ili bar Met to nije primetio.

„A šta bi učinili ako biste im rekli kako ne mogu da uđu?“, tiho upita Noel, olabavivši zavežljaj na svojim leđima.

Surlivan se brzo okrete na peti. „Dovoljno je što sam položio zakletvu svojoj kraljici", rekao je bezličnim glasom, „a ona je položila svoju... onome kome ju je položila. Daj krevet svome prijatelju, moj lorde. I upozori ga, u Ebou Daru postoje stvari koje je bolje ne izgovarati, pitanja na koje je bolje ne odgovarati.

Noel je izgledao zapanjeno i počeo je da se buni kako je on samo bio radoznao, ali Met samo izmenja još nekoliko pozdrava i uljudnosti sa altarskim zapovednikom što je brže mogao, naravno pa ugura novostečenog poznanika kroz kapiju, tiho mu govoreči o Osluškivačima. Možda mu je taj čovek spasao glavu od golama, ali to nije značilo da će mu dopustiti da ga izruči Seanšanima. Oni su imali i ljude koje su nazivali Tragači, a sudeći po onome što je nekako uspeo da čuje čak i ljudi koji su otvoreno govorili o Mrtvoj straži, ugrizli bi se za jezik kada se radi o Tragačima po onome što je ipak uspeo da sazna, naspram Tragača su Ispitivači Belih plaštova delovali kao dečaci koji iz zabave muče muve; gadni, ali nipošto nešto zbog čega bi se odrastao muškarac morao zabrinuti.

„Shvatam", polako reče starac. „Nisam imao pojma o tome.“ Zvučao je ljut sam na sebe. „Mora da provodiš veći deo vremena sa Seanšanima. Znači li to da poznaješ i visoku gospu Surot? Moram ti priznati, nisam ni pretpostavljao da imaš tako uticajna poznanstva."

„Kad god mogu, provodim vreme s vojnicima u krčmama", kiselo odvrati Met. Kad ga Tilin pusti. Svetlosti, ovo je bilo kao da je oženjen! „Surot nema pojma ni da sam živ.“ A on se iskreno nadao da će tako i ostati.

Troje Seanšana već su bili nestali s vidika, konje su im odvodili u štale, ali nekoliko desetina sul’dam radile su večernje razgibavanje, vodajući svaka svoju damane u širokom krugu po kamenom popločanom dvorištu. Gotovo polovina u sivo odevenih damane bila je tamnoputa, bez nakita koji su nosile dok su bile vetrotragačice. Bilo je još takvih i po drugim palatama; Seanšani su imali bogatu žetvu s plovila Morskog naroda koja nisu uspela da im pobegnu. Većina je delovala kao da nekako podnosi sve to, nadureno, okamenjenih lica, ali njih sedam ili osam piljilo je pravo preda se, izgubljeno i zbunjeno, još uvek s nevericom. Uz svaku takvu išla je po jedna seanšanska damane, držeći je za šaku i obgrlivši je drugom rukom, osmehujući se i šapućući joj nešto, dok su ih žene s narukvicama za koje su bile prikačeni njihovi srebrni okovratnici posmatrale s odobravanjem. Nekoliko ovih omamljenih žena držalo se za damane koje su šetale s njima, kao da se drže pojasa za spasavanje. To je bilo dovoljno da Met zadrhti, kao da već nije bilo dovoljno što je u mokroj odeći.

Pokušao je da žurno pređe preko dvorišta s Noelom, ali u krugu se pred njim pojavila damane koja nije bila ni Seanšanka ni iz redova Ata'an Mijera, povezana s bucmastom, prosedom sul’dam, ženom maslinaste kože koja bi možda prošla i kao Altarka ili nečija majka. Stroga majka verovatno jogunastog deteta, po tome kako je odmeravala ženu koja ju je vodila. Teslina Baradon se popunila za ovih mesec i po otkad su je Seanšani uhvatili, međutim, i dalje je izgledala kao da jede trnjine tri puta na dan. S druge strane, krotko je hodala na povodniku i bez oklevanja slušala promrmljana uputstva svoje sul’dam, zastavši da se duboko pokloni njemu i Noelu. Međutim, tamne oči joj za trenutak zasjaše mržnjom prema njemu pre nego što su ona i sul’dam nastavile da kruže po dvorištu. Smireno, poslušno. On je viđao damane koje su tukli ili šibali dok ne počnu da zavijaju, samo zato što su bile tvrdoglave. Teslina je bila među njima. Nije mu bila učinila nijednu uslugu, a možda mu je nekad i naudila, ali ovo joj nikada ne bi poželeo.

„To je ipak bolje nego poginuti", promrmljao je, nastavljajući dalje. Teslina je bila čvrsta žena, a verovatno je svaki trenutak provodila smišljajući kako da pobegne; jedino što je ta čvrstina mogla da je dovede samo donekle. Gospa od brodovlja i njen majstor mača umrli su na kocu ne ispustivši ni glas, ali to ih nije spaslo.

„Zar ti stvarno veruješ u to?“, odsutno upita Noel, ponovo nespretno prčkajući oko svog zavežljaja. Njegove izlomljene ruke dovoljno dobro su rukovale nožem, ali činilo se da ima poteškoća oko svega drugog.

Met se namršti na njega. Ne; nije bio siguran da veruje u to. Ti su srebrni a’dami isuviše ličili na nevidljivu ogrlicu koju mu je Tilin bila navukla. A opet, Tilin je mogla da ga golica ispod brade koliko god hoče, samo ako će ga to držati podalje od onih kočeva. Svetlosti, zaista želi da se te proklete kockice u njegovoj glavi konačno zaustave i da to ostavi iza sebe! Ce, to je laž. Otkad je konačno shvatio njihovo značenje, nikada nije poželeo da se zaustave.

Odaja koju su delili Čel Vanin i preživele Crvenruke nalazila se nedaleko od štala ta duga, belo okrečena prostorija s niskom tavanicom imala je kreveta više nego što je trebalo onima koji su preživeli. Vanin, proćelava hrpa loja, ležao je u jednoj od svojih potkošulja, s otvorenom knjigom na grudima. Met je bio iznenađen da taj čovek uopšte ume da čita. Pljuckajući kroz rascep medu zubima, Vanin osmotri Metovu blatom ukaljanu odeću. „Opet si se tukao?“, upita. „Čini mi se da joj se to neće dopasti." Nije ustajao. Osim za nekoliko zapanjujućih izuzetaka, Vanin je sebe smatrao dostojnim bilo koje gospe ili lorda.

„Nevolje, lorde Mete?“, zareža Harnan, skočivši na noge. On je bio čvrst čovek, telesno koliko i po naravi, ali teška vilica mu je podrhtavala, od čega se grubo istetovirani soko na njegovom obrazu izvijao. „Oprosti što to kažem, ali nisi u stanju za to. Reci nam kako izgleda, a mi ćemo ga srediti za tebe.“

Preostala trojica okupiše se iza njega, čežnjivih lica. Dvojica su grabila kapute dok su gurali košulje u čakšire. Metvin, Kairhijenjanin dečačkog lica i deset godina stariji od Meta, umesto toga pokupi svoj mač, naslonjen kod nogu njegovog kreveta, i malo izvuče sečivo iz korica da mu proveri oštricu. On je najbolje od svih baratao mačem, i bio je stvarno dobar u tome, mada je Gorderan bio gotovo isto tako vešt, iako je ličio na kovača, i nije bio ni najmanje spor, što bi se moglo pomisliti zbog njegovih širokih ramena. Dvanaestorica Crvenruku dopratila su Meta Kautona u Ebou Dar; osmorica su bila mrtva, a ostali su zaglavljeni ovde u palati, gde nisu mogli da štipaju služavke, niti da se tuku zbog kockica, niti da piju sve dok se ne skljokaju kao što bi mogli u nekoj krčmi gde su znali da bi se krčmarica pobrinula da ih odnesu do kreveta, mada možda s nešto olakšanim kesama.

„Noel, ovaj ovde, može vam bolje od mene ispričati šta se dogodilo“, odgovori Met, zabacivši šešir. „Spavaće ovde, s vama. Noćas mi je spasao život.“

To je donelo uzvike zapanjenosti i odobravanja za Noela, da se ne pominje prijateljsko tapšanje po leđima od kog se starac zamalo prevrnuo. Vanin je čak označio mesto u knjizi gurnuvši u nju jedan debeli prst, pa je seo na ivicu svog tankog dušeka.

Spustivši svoj zavežljaj na jedan slobodan krevet, Noel ispripoveda priču uz slikovito mahanje rukama, smanjujući sopstvenu ulogu, pa čak prikazujući sebe i kao neku vrstu lakrdijaša, klizajući se po blatu i piljeći razjapljenih usta dok se Met borio poput pravog junaka. Čovek je bio rođeni pripovedač, dobar kao svaki zabavljač, sposoban da vas navede da vidite ono što opisuje. Harnan i Crvenruke nežno su se smejali, znajući šta je namerio, kako ne želi da pomrači slavu njihovom zapovedniku, i to su mu odobravali, ali njihov smeh je zamro kada je opisao kako je Metov napadač iskliznuo kroz rupicu u zidu. I to je ispričao tako da su mogli to da vide. Vanin spusti knjigu i ponovo pljunu kroz zube. Vanin i Harnan su u Rahadu ostali polumrtvi zbog golama. Polumrtvi, jer je lovio nekog drugog.

„Čini se da me to zbog nečega želi“, reče Met kao da ga se to ni najmanje ne tiče, kada je starac završio i skljokao se na krevet pored svojih stvari, naizgled potpuno iscrpljen. „Mora da je nekad sa mnom igralo kockice, samo što se ja toga ne sećam. Niko od vas ne treba da se brine, sve dok se ne postavite između mene i njega.“ On se iskezi, pokušavajući da sve to predstavi kao šalu, ali niko se nije ni osmehnuo. „U svakom slučaju, ujutro ću vam dati zlato. Zakažite prevoz na prvom brodu koji plovi za Ilijan, i povedite Olvera sa sobom. Toma i Džuilina isto, ako žele da pođu.“ Činilo mu se da će bar hvatač lopova hteti da krene, u svakom slučaju. „Kao i Nerima i Lopina, naravno.“ Bio se navikao da ima dvojicu sobara koji će se brinuti o njemu, ali teško da su mu ovde bili potrebni. „Talmanes mora da je do sada stigao blizu Kaemlina. Ne bi trebalo da imate mnogo muke da ga pronađete." Kada budu otišli, ostaće nasamo s Tilin. Svetlosti, radije bi se ponovo suoćio s golamom!

Harnan i preostala trojica Crvenruku razmenjaše poglede, pri čemu se Fergin češkao po glavi kao da mu i nije baš sve najjasnije. Možda i nije bilo. Koščati čovek beše dobar vojnik ne najbolji, ako ćemo pravo, ali dovoljno dobar ali nije bio baš najbistriji u ostalom.

„To ne bi bilo u redu“, konačno progovori Harnan. „Kao prvo, lord Talmanes bi nas žive odrao kada bismo se vratili bez tebe.“ Ostala trojica zaklimaše glavom. To je bilo nešto što je Fergin mogao da razume.

„A ti, Vanine?“, upita Met.

Debeli čovek sleže ramenima. „ Ako odvojim tog dečaka od Rizele, raseći će me kao debelog žapca prvi put kad budem zaspao. I sam bih to učinio da sam na njegovom mestu. U svakom slučaju, ovde imam vremena da čitam. Za to nemam mnogo prilika kada radim kao potkivač.“ To je bio jedan od izmišljenih zanata kojima je tvrdio da se bavi. Drugi je bio posao štalskog momka. Usitinu, bio je konjokradica i lovokradica, najbolji u dve države, a možda i nekoj više.

„Vi ste svi ludi“, smrknuto reče Met. „To što ono želi mene, ne znači da neće ubiti i vas ako mu se nađete na putu. Ponuda i dalje stoji. Svako ko se bude prizvao razumu može da ide.“

„Viđao sam i ranije takve kao Što si ti“, iznenada reče Noel. Iskrivljeni starac bio je slika i prilika tereta godina i iscrpljenosti, ali oči, kojima je proučavao Meta, bile su sjajne i oštre. „Neki ljudi oko sebe imaju nešto zbog čega ih drugi prate, kud god da ovi povedu. Neki vode u propast, drugi do slave. Mislim da če tvoje ima završiti u istorijskim knjigama."

Harnan je delovao zbunjeno koliko i Fergin. Vanin pljunu i vrati se ležanju, ponovo otvorivši knjigu.

„Možda, ako sva moja sreća nestane", promrlja Met. Znao je šta je potrebno da bi se završilo u istoriji. Čovek može da bude ubijen ako se bavi nečim takvim.

„Bolje se očisti pre nego što te vidi“, iznenada dobaci Fergin. „Jedan i jedan da će sve to blato delovati na nju kao čičak ispod sedla.“

Besno smaknuvši šešir, Met se dugim koracima uputi napolje ne progovorivši ni reč. Pa, išao je koliko je mogao brzo, pošto je šepao uz svoj štap za hodanje. Pre nego što su se vrata zatvorila za njim, čuo je kako Noel počinje priču o vremenu kada je plovio na brodovima Morskog naroda i naučio da se kupa u slanoj morskoj vodi. Bar je tako ta priča počinjala.

Imao je nameru da se očisti pre nego što ga Tilin bude videla zaista ali dok je šepao kroz hodnike obložene tapiserijama s cvetičima, koje su u Ebou Daru nazivali letnjim zavesama, zbog godišnjeg doba koje su predstavljale, četvorica slugu u zelenim i belim livrejama palate, i ni manje ni više nego sedam sobarica, nagovestiše mu da bi možda želeo da se okupa i da promeni odeču pre nego što ga kraljica vidi, nudeći mu da mu pripreme kupatilo i donesu čistu odeću pre nego što iko sazna za to. Oni nisu znali sve o njemu i Tilin, hvala Svetlosti niko osim njega i Tilin nije znao najgore delove ali već su znali krvavo previše. Što je još gore, oni su to odobravali, svako od tih spaljenih slugu u toj spaljenoj Tarezinskoj palati. Kao prvo, Tilin je bila kraljica, pa je, što se njih ticalo, mogla da radi kako joj se hoće. Kao drugo, živci su joj bili na ivici žileta još otkad su Seanšani zauzeli grad, a ako je oribani Met Kauton, upakovan u čipku, mogao da je smetne da im za sitnicu pootkida noseve, onda su bili spremni da ga izribaju iza ušiju i da ga upakuju u čipku kao nedeljni paket!

„Blato?“, obratio se lepuškastoj nasmejanoj služavci, koja je bila raširila suknje u naklonu. Njene tamne oči su svetlucale, a duboki izrez njenog gornjeg dela haljine pokazivao je poveći deo poprsja koje se gotovo moglo meriti s Rizelinim. Nekog drugog dana, možda bi posvetio malo vremena da uživa u pogledu. „Kakvo blato? Ne vidim nikakvo blato!“ Ona razjapi vilicu i zaboravi da se uspravi, piljeći u njega iz tog čudnog položaja dok je on hramao dalje.

Džuilin Sandar, koji se iznenada pojavio iza ugla, gotovo da se sudario s njim. Tairenski hvatač lopova odskoči uz prigušenu psovku, a tamnoputo lice mu posive, dok nije shvatio koga je gotovo pregazio. Onda promrmlja izvinjenje i požuri dalje.

„Je li te to Tom upetljao u svoje budalaštine, Džuiline?" upita Met. Džuilin i Tom delili su sobičak duboko u odajama za poslugu, i nije bilo nikakvog izgovora da se on nađe ovde. U tom tamnom tairenskom kaputu, koji mu se spuštao gotovo do vrhova čizama, Džuilin se isticao među poslugom kao neki patak usred kokošinjca. Surot je bila vrlo stroga u vezi s tim, stroža čak i od Tilin. Jedini razlog koji je Metu pao na pamet bilo je, šta god da je to bilo, ono što su Tom i Beslan petljali. „Ne, ne moraš da mi objašnjavaš. Dao sam ponudu Harnanu i ostalima, a otvorena je i za tebe. Ako hoćeš da odeš, daću ti novac za to.“

U stvari, Džuilin nije delovao spreman da mu kaže bilo šta. Hvatač lopova zadenuo je palčeve za pojas i susreo se s Metovim pogledom. „Šta su ti Harnan i ostali rekli? I šta je Tom namerio da ti to nazivaš budalaštinama? Ovo su oni krovovi preko kojih on zna da pređe bolje nego ti ili ja.“

„Golam je još uvek u Ebou Daru, Džuiline.“ Tom je znao da je Igra kuća ono što oti poznaje, i obožavao je da gura nos u politiku. „Taj stvor je pokušao da me ubije, nešto malo ranije, večeras.“

Džuilin zastenja kao da je dobio udarac u stomak, pa pređe rukom kroz kratku crnu kosu. „Imam razlog da ostanem još malo“, rekao je, „i pored toga.“ Glas mu se malo promenio; postao je pomalo tvrdoglav i odbramben i prošaran krivicom. Koliko je Met do sada video, on nikada nije imao vrludav pogled, ali kada muškarac izgleda tako, to može da znači samo jedno.

„Povedi je sa sobom“, reče Met. „A ako ne želi da pođe, pa, nećeš biti ni sat vremena u Tiru pre nego što budeš imao po jednu ženu na svakom kolenu. Tako je to sa ženama, Džuiline. Ako te jedna odbije, uvek postoji druga koja će pristati."

Sluga koji je žurio pored njih, naručja punog lanenih ubrusa, iznenađeno se zagleda u blatnjavog Meta; Džuilin je, međutim, pomislio da gleda u njega, pa izvuče palčeve iz pojasa i pokuša da deluje malo poniznije. Bez nekog naročitog uspeha. Tom je možda spavao među slugama, ali od samog početka on je nekako to prikazao kao sopstveni izbor, čudaštvo, i niko ne bi smatrao neobičnim ako bi ga sreo ovde gore, možda kako se uvlači u Rizelinu sobu, koja je nekada bila Metova. Džuilin je naširoko i nadugačko objašnjavao kako je on hvatač lopova nikada lovac na lopove i toliko puta se isprsio pred nekim naduvenim lordićem ili uobraženim trgovcem da bi im pokazao kako nije ništa gori od njih, i da svi u palati znaju ko je on. Kao i gde bi trebalo da bude; dole, ispod stepeništa.

„Moj gospodar je suviše mudar", izjavio je preglasno, pa se ukočeno, isprekidano poklonio. „Moj gospodar zna sve o ženama. Ako će moj lord oprostiti ovom poniznom čoveku, moram se vratiti na svoje mesto.“ Okrenuvši se da krene, dobacio je preko ramena, još uvek glasno. „Načuo sam danas kako kraljica namerava ako se moj gospodar još jednom pojavi izgledajući kao da su ga vukli ulicama da na mom gospodaru isproba svoju šibu.“

I to je bio kamičak zbog kojeg su se kola prepolovila.

Raskrilivši vratnice Tilininih odaja, Met ušeta krupnim koracima, baci šešir preko sobe... I zaustavi se u mestu, razjapljenih usta, dok mu se sve što je nameravao da kaže zamrzlo navrh jezika. Šešir mu pade na ćilime i otkotrlja se, nije video kuda. Nalet vetra zatrese visoke prozore s trostrukim lukovima koji su vodili na dugi, rešetkom zaštićen balkon koji je gledao na Trg Mol Hara.

Tilin se okrenu u stolici izrezbarenoj da liči na pozlaćeni bambus i nastavi da pilji u njega preko zlatnog pehara. Talasi sjajne crne kose prošarane sedim na slepoočnicama uokvirivali su prelepo lice sa očima ptice grabljivice, koje u ovom trenutku nije delovalo ni najmanje zadovoljno. Činilo se da je preplavljen primećivanjem nevažnih sitnica. Malo je zaljuljala prekrštenu nogu, nabravši slojeve zelenih i belih podsukanja. Bledozelena čipka krasila joj je polukružni otvor haljine, odakle su se upola pokazivale pune grudi, među kojima je visio njezin draguljima ukrašen venčani nož. Nije bila sama. Surot je sedela naspram nje, mršteći se na svoj pehar vina i udarajući dugim noktima po rukohvatu stolice, lepuškasta i pored toga što joj je kosa bila obrijana sa strane a ostala joj je duga kresta, ali je naspram nje Tilin delovala kao pitomi zec. Po dva nokta na svakoj ruci bila su joj lakirana u plavo. Pored nje je sedela ni manje ni više nego mlada devojka, isto odevena u cvetovima umetnički ukrašenu tuniku preko plisirane bele suknje, ali s velom koji joj je prekrivao celu glavu činilo se da je potpuno obrijana! i na sebi nosila celo bogatstvo u rubinima. Čak i tako zapanjen, još uvek je primećivao rubine i zlato. Vitka žena, tamna gotovo koliko i njena potpuno crna haljina i visoka čak i za neku Aijelku, stajala je iza devojčine stolice prekrštenih ruku, jedva prikrivajući nestrpljivost. Njena talasasta crna kosa bila je kratka, ali uopšte nije bila obrijana, tako da ona nije bila ni od Krvi, niti je bila so'đin. Svojom kraljevskom lepotom bila je zasenila i Tilin i Surot. Primećivao je i lepe žene, čak i kad je imao utisak da ga je neko udario maljem u glavu.

Samo, razlog što se tako iznenada zaustavio nije bilo ni prisustvo Surot niti one druge strankinje. Kockice su se zaustavile, spustivši se uz grmljavinu od koje mu je još uvek zvonilo u glavi. To se nikada ranije nije dogodilo. Stajao je i čekao da neki od Izgubljenih iskoči iz plamena u mermernom kaminu, ili da se zemlja otvori i proguta palatu pod njim.

„Ne slušaš me, golupčiću“, opasno zaguka Tilin. „Rekla sam, siđi u kuhinje i pregrizi nešto dok ne budem imala vremena za tebe. A možeš usput i da se okupaš." Crne oči su jpj sijale. „O tom blatu raspravljaćemo kasnije."

Omamljen, on u mislima ponovo pređe preko svega. Ušetao je u sobu, kockice su se zaustavile i... Ništa se nije dogodilo. Ništa!

„Ovaj čovek je upao u zasedu“, progovori sićušna žena pod velom ustajući. Glas joj je bio hladan poput vetra napolju. „Rekla si mi da su ulice bezbedne, Surot! Nezadovoljna sam.“

Nešto mora da se dogodi! Već je trebalo! Kad god bi se kockice zaustavile, nešto se događalo.

„Mogu da ti potvrdim, Tuon, da su ulice Ebou Dara bezbedne kao i ulice samog Seandara“, odgovori Surot, a to otrezni Meta. Zvučala je... uznemireno. Obično bi se drugi uznemirili zbog Surot.

Vitak, lepo građen mladić u gotovo providnoj odeždi da’kovejla pojavi se pored nje s visokim plavim porcelanskim vrčem, pognuvši glavu i bez reči joj nudeći da joj dopuni vina. A Met se ponovo trgao. Nije ni bio primetio da u prostoriji ima još nekog. Plavokosi čovek u svojoj nepristojnoj odeći nije bio jedini. Vitka, ali lepih oblina, riđokosa žena u istoj takvoj providnoj odori klečala je pored stola, na kome su se nalazile bočice sa začinima i još bokala za vino od tankog porcelana Morskog naroda, kao i mali pozlaćeni mesingani plamenik s mašicama potreban za grejanje vina, dok je na drugoj strani stajala seđokosa žena uznemirenog pogleda, u zeleno-beloj livreji kuće Micobar. A u jednom uglu, toliko nepokretna da je gotovo nije ni primetio, još jedna Seanšanka, niska žena, kojoj je polovina zlatne kose bila obrijana, i s grudima koje bi nadilazile Rizeline da njena napola žuta a napola crvena haljina nije prekrivala poprsje sve do brade. Mada nije stvarno želeo to da proveri. Seanšani su bili previše osetljivi po pitanju njihovih so’đin. Tilin je bila oseljiva u vezi s bilo kojom drugom ženom. Otkad može da ustane iz kreveta, u njenim odajama nije bilo nijedne služavke mlađe od njegove babe.

Surot pogleda lepo građenog mladića kao da se pita šta je on, a onda bez reči odmahnu glavom i ponovo se posveti onoj devojčici, Tuon, koja mahnu momku da se udalji. Služavka u livreji požuri da prihvati vrč i pokuša da dopuni Tilinin pehar, a samo jedan kraljičin kratak pokret rukom bio je dovoljan da je pošalje nazad do zida. Tilin je sedela vrlo, vrlo mirno. Nije ni čudo što je pokušavala da ne upada u oči ako se i Surot bojala ove Tuon, što je očigledno i bilo tako.

„Nisam zadovoljna, Surot“, ponovi devojka, strogo se mršteći na drugu ženu. Iako je stajala, nije bila mnogo iznad visoke gospe koja je sedela. Met je pretpostavio da je i ona neka visoka gospa, samo viša od Surot. „Mnogo si povratila, i to će carici, neka bi živela zauvek, pričiniti zadovoljstvo, ali tvoj loše izveden napad na istoku bio je propast kakva se ne sme ponoviti. A ako su ulice ovog grada bezbedne, kako to da je on uleteo u zasedu?"

Surotine šake pobeleše koliko je čvrsto stiskala rukohvat svoje stolice i pehar s vinom. Pokazivala je zube Tilin kao da je ovo ribanje koje je morala da trpi njena krivica, a Tilin joj se osmehnu sa izvinjenjem i pognu glavu. O, krvi mu i pepela, na kraju će on morati da plati za sve ovo!

„Samo sam pao, to je sve.“ Kako su naglo okrenule glave, njegov glas je mogao da bude i petarda. Surot i Tuon delovale su potpuno zapanjeno što je on uopšte progovorio. Tilin je izgledala kao orao koji želi da ispeče svog zeca. „Moje gospe", dodao je, ali činilo se da to ništa nije popravilo.

Visoka žena iznenada posegnu i istrže pehar s vinom iz Tuonine ruke, bacivši ga u ognjište. Varnice zasuše dimnjak. Služavka krenu da izvuče pehar pre nego što bude prekasno, ali se zaustavi kada je so’đin dotače.

„Glupavo se ponašaš, Tuon“, reče visoka žena, a naspram njenog glasa devojčina strogost delovala je kao smeh. Činilo se da nema prepoznatljivog seanšanskog otezanja. „Surot čvrsto upravlja ovdašnjim dešavanjima. Ono što se dogodilo na istoku moglo je da se dogodi u bilo kojoj bici. Moraš prestati da gubiš vreme na glupe sitnice.“

Surot se za trenutak zapilji u nju razjapljenih usta, pre nego što je ponovo navukla svoju ledenu masku. I Met je malo buljio, sve zevajući. Razgovaraj tako s nekim od Krvi, i možeš se nazvati srećnim ako završiš samo s putovanjem do stuba za bičevanje!

Još neverovatnije je bilo to što je Tilin malo pognula glavu. „Možda si u pravu, Anat“, smireno je odvratila, možda i pomalo ponizno. „Vreme i predznaci će reći svoje. Ali ovaj mladič vrlo očigledno laže. Možda se boji Tilininog besa. Međutim, njegove povrede mnogo su ozbiljnije nego što bi bile da je samo pao. Osim ako u ovom gradu postoje neke litice koje još uvek nisam videla."

Znači, on se plašio Tilininog besa, je li? Pa, ako ćemo pravo i jeste, pomalo. Ali to je bilo samo pomalo, tek da se zna. Samo što nije voleo da ga bilo ko podseća na to. Naslonivši se na štap, koji mu je dopirao do ramena, on pokuša da se smesti udobnije. Na kraju krajeva, mogle su baš i da mu ponude da sedne. „Povređen sam onog dana kada su vaši momci osvojili grad“, reče uz svoj najobešenjačkiji osmeh. „Vaše društvo je bacalo uokolo munje i vatrene lopte na sve strane. Mada, upravo sam se oporavio, hvala na pitanju.“ Tilin zabi lice u svoj pehar s vinom, ali ipak je uspela da ga preko ruba ošine pogledom koji je obećavao da će se kasnije raskusurati s njim.

Tuonine suknje su šuštale dok je prelazila preko ćilima ka njemu. Tamno lice iza tog providnog vela bilo bi lepuškasto da nije imala taj izraz sudije koji izriče smrtnu kaznu. I kad bi imala pristojnu kosu umesto te ćele. Oči su joj bile krupne i žive, ali veoma upečatljive. Svi njeni dugi nokti bili su lakirani, primetio je, u jarkocrveno. Pitao se imali to ikakvo značenje. Svetlosti, čovek bi mogao godinama da živi u izobilju samo od vrednosti tih rubina.

Ona posegnu rukom nagore i postavi mu jedan prst pod bradu, a on poče gegavo da se povlači. Sve dok mu Tilin nije pokazala zube, obećavajući mu razračunavanje ovde i sad ako samo tako nastavi. Režeći, pustio je da mu devojka okrene glavu da bi ga proučila.

„Borio si se protiv nas?“, zahtevala je da zna. „Jesi li položio zakletve?“

„Položio sam“, progunđao je. „A što se tiče onog drugog, nisam imao izbora.“

„Pretpostavljam da nisi“, promrmljala je. Polako kružeći oko njega, nastavila je da ga proučava, prelazeći prstima preko čipke oko njegovih zglobova, dodirujući crnu svilenu maramu vezanu oko vrata, podižući ivicu njegovog kaputa da bi pregledala vez. On je to otrpeo, odbijajući da se i za dlaku pomeri, pokazujući zube isto koliko i Tilin. Svetlosti, on je svojevremeno kupovao konje a da ih nije tako pomno proveravao! Kako je počela, još će tražiti i da mu pregleda zube!

„Momak ti je objasnio kako je bio povređen", ledenim, zapovedničkim glasom progovori Anat. „Ako ga želiš, kupi ga, pa završi s tim. Dan je bio dug, a ti bi trebalo da si već u krevetu."

Tuon zastade, pregledajući dugi pečatni prsten na njegovoj ruci. Bio je izgraviran iz tri dela, da se pokaže veština gravera - lisica u trku i dva gavrana u letu, a sve to okruženo polumesecima - a on ga je bio kupio sasvim slučajno, mada ga je u međuvremenu zavoleo. Pitao se je li to ono što ona želi. Ispravivši se, piljila mu je u lice. „Dobar savet, Anat“, rekla je. „Koliko tražiš za njega, Tilin? Ako ti je najdraži, kaži svoju cenu, a ja ću ti platiti dvaput više.“

Tilin se zagrcnu vinom pa se zakašlja. Met zamalo ne pade preko svog štapa. Ta devojka hoće da ga kupi! Pa sudeći po izrazu njenog lica, ovo je za nju bilo isto kao da kupuje konja.

„On je slobodan čovek, visoka gospo“, konačno se, kad je uspela da progovori, oglasi Tilin. „Ja... ja ne mogu da ga prodam." Met bi se nasmejao, samo da Tilin nije zvučala kao da pokušava da joj ne cvokoću zubi, i da ta krvava Tuon nije upravo pitala za njegovu cenu. Slobodan čovek! Nije nego!

Devojka se okrete od njega, kao da je više ne zanima. „Ti si uplašena, Tilin, a tako mi Svetlosti, nema potrebe za tim.“ Dokliznuvši do Tilinine stolice, ona obema rukama podiže veo, ogoli donji deo lica, pa se sagnu da ovlaš poljubi Tilin, po jednom u svako oko i jednom u usta. Tilin je delovala zapanjeno. „Ti si nam sestra, meni i Surot“, iznenađujuće nežno progovori Tuon. „Lično ću upisati tvoje ime kao ime jedne od Krvi. Bićeš visoka gospa Tilin, kao i kraljica Altare, a i više od toga, kao što ti je i obećano.“

Anat šmrknu, vrlo glasno.

„Da, Anat, znam“, uzdahnu devojka, uspravivši se i ponovo spustivši svoj veo. „Dan je bio dug i naporan, i ja sam iscrpljena. Ali hoću da pokažem Tilin koje zemlje imam na umu za nju, tako da ne brine. Imam karte u svojim odajama, Tilin. Hoćeš li mi ukazati čast da me otpratiš do tamo? Imam i odlične masere.“

„Čast je moja“, reče Tilin, ne zvučeći onako napeto kao pre.

Na so'đinin pokret, plavokosi čovek potrča da otvori vrata, pa kleče pridržavajući ih, ali bilo je tu još sveg tog poravnavanja i nameštanja odeće bez kog žene nikuda ne mogu da krenu, bile one Seanšanke, ili Altarke ili bilo koje druge. Mada je crvenokosa da’kovejl to učinila za Tuon i Surot. Met iskoristi tu priliku da povuče Tilin malo u stranu, dovoljno daleko da ga ostale ne bi čule. Plave oči one so'đin i dalje su ga pratile, shvatio je, ali bar je izgledalo da je Tuon, zabavljena pažnjom one da’kovejl, izgleda zaboravila da on i postoji.

„Nisam samo tako pao", meko je saopštio Tilin. „Golam je pokušao da me ubije pre manje od sat vremena. Možda bi bilo najbolje da odem. To stvorenje želi mene, ali ubiće i svakoga ko se nađe blizu mene.“ Ta zamisao upravo mu je pala na pamet, ali činilo se da ima prilično dobre mogućnosti da uspe.

Tilin šmrcnu. „On to to ne može da te dobije, prasence." Uputi Tuon jedan pogled zbog koga bi devojka sasvim sigurno zaboravila na priču o Tilin kao sestri, samo da ga je videla. „A ne može ni ona.“ Bar je bila dovoljno razumna da šapuće.

„Ko je ona?“, upitao je. Pa, to nikad i nije bilo ništa više od obične mogućnosti.

„Visoka gospa Tuon, a ti znaš koliko i ja“, odvrati Tilin jednako tiho. „Surot skače čim ona progovori, a ona skače kad Anat progovori, mada sam gotovo sigurna da je ta Anat neka vrsta sluškinje. Oni su veoma neobični ljudi, šećeru." Iznenada, ona jednim prstom skide malo blata s njegovog obraza. Nije ni primetio da ima blata i na licu. Za trenutak taj pogled orla se još zaoštri. „Sećaš li se ružičastih mašnica, šećerko? Kad se budem vratila, videćemo kako ti stoji ružičasto."

Ona kraljevski išeta iz sobe s Tuon i Surot, a pratili su ih Anat, so’đin i da’kovejl, ostavljajući Meta sa sluškinjom starmajkom, koja poče da čisti vinski stočić. On se baci u bambusima izrezbarenu stolicu i spusti glavu u šake.

U svako drugo vreme, počeo bi da škrguće zubima zbog tih ružičastih mašnica. Nikako nije trebalo da pokušava da joj vrati milo za drago. Čak mu ni golam nije toliko okupirao misli. Kockice su se zaustavile i... Šta? Našao se licem u lice, ili gotovo, s tri žene koje ranije nije sreo, ali to nije moglo biti to. Možda je imalo neke veze s tim što je Tilin postajala jedna od Krvi. Ali uvek pre toga, kada bi se kockice zaustavile, nešto bi mu se dogodilo, njemu lično.

Sedeo je tamo, brinući o tome, dok je služavka zvala ostale da sve iznesu, i sedeo je sve dok se Tilin nije vratila. Nije zaboravila na ružičaste mašnice, a on je zbog njih na neko vreme zaboravio na sve ostalo.