Putanja bodeža

6 Niti

Naravno, i Elejna je trčala, pridržavajući podignute suknje, i brzo jereuzela vođstvo niz dobro utaban zemljani put. Samo je Avijenda spevala da drži korak, iako je delovalo kao da nema predstavu o tome kako treba trčati u haljini, bila ona razdeljena ili ne, i koliko god da je bila umorna; u suprotnom bi sasvim sigurno prestigla Elejnu. Nijedna od Ata’an Mijera nije htela da prestigne Rinejlu, a ona, iako je bila u svilenim pantalonama, nije mogla da se kreće prebrzo jer je, prigrljenu uz grudi, nosila Zdelu. Ninaeva nije imala takvih predrasuda, ona je udarala laktovima i jurila, urlajući na svaku da joj se sklanja s puta ako bi naletela na nju, bila to vetrotragačica, Srodnica ili Aes Sedai.

Poskakujući nizbrdo, saplićući se i održavajući ravnotežu, i pored sve žurbe Elejni je došlo da se smeje. Bez obzira na opasnost. Lini i njena majka bile su smrtno protiv trčanja i veranja po drveću, još otkad joj je bilo dvanaest godina, međutim, samo zadovoljstvo što ponovo trči nije bilo jedino koje ju je ispunjavalo penušavim uživanjem. Ponela se kao što kraljica i treba da se ponaša, a to je delovalo tačno onako kao što je i trebalo! Preuzela je stvar u svoje ruke da bi ih sve izvela iz opasnosti, a one su je pratile! Celog svog života obučavana je za ovo. To zadovoljstvo ju je teralo na smeh, a topli odsjaj ponosa kao da se spremao da joj se probije kroz kožu poput zračenja saidara. 

Zaokrenuvši oko poslednje okuke, tutnjala je niz poslednji deo pored jednog od visokih belo okrečenih ambara. I zapela je palcem za gotovo ukopan kamen. Svom snagom se prućila napred, mašući rukama, i odjednom je pravila kolut preko glave kroz vazduh. Nije imala vremena ni da vikne. Uz udarac od kojeg su joj zazvečali zubi i koji joj je izbio vazduh, teško se sručila na kraj puteljka, našavši se u sedećem položaju, tačno ispred Birgite. Nakratko nije mogla čak ni da razmišlja, a kada je ponovo počela, preostalo joj je vrlo malo zadovoljstva. Toliko o njenom kraljevskom dostojanstvu. Sklanjajući kosu s lica, pokušala je da dođe do daha dok je čekala Birgitinu podsmešljivu opasku.

Na Elejnino iznenađenje, Birgita je podiže na noge još pre nego što je Avijenda stigla do nje, a na Avijendinom licu nije bilo ni naznake osmeha. Kod svoje Zaštitnice Elejna je osećala samo neku... usredsređenost; pomislila je kako se tako sigurno oseća strela na zapetom luku. „Da li bežimo, ili se borimo?“, pitala je Birgita. „Prepoznala sam seanšanske letače iz Falmea, a ako ćemo pravo, ja bih predložila bežanje. Ja danas imam samo sasvim običan luk.“ Avijenda se malo namrštila na nju, a Elejna je uzdahnula; Birgita će morati da nauči kako da pripazi na jezik ako zbilja želi da sakrije ko je.

„Naravno da bežimo“, zadihano je dobacila Ninaeva, koja se s mukom spustila niz zadnji deo staze. „Boriti se ili bežati! Glupo pitanje! Misliš li da smo potpune...? Svetlosti! Šta to oni rade?“ Glas joj je postajao sve jači dok je nastavljala. „Alisa! Alisa, gde si? Alisa! Alisa!“

Trgnuvši se, Elejna primeti da je imanje bilo uskomešano kao kad je Kejrejn dopustila da joj vide lice. Možda i gore. Na imanju se trenutno nalazilo stotinu četrdeset i sedam Srodnica, tako je Alisa izvestila, uključujući pedeset i četiri Mudre žene s crvenim pojasevima koje su bile poslate još pre nekoliko dana i jedan broj ostalih koje su prolazile kroz grad; sada je delovalo kao da su sve do jedne nekuda trčale, a uz njih i priličan broj ostalih žena. Većina slugu iz Tarezinske palate, u svojim zeleno-belim livrejama, trčalo je tamo-vamo noseći naramke stvari. Patke i pilići trčkarali su kroz gužvu, mašući krilima i glasajući se, doprinoseći opštoj pometnji. Elejna je čak ugledala i jednog od Zaštitnika, Vandeninog prosedog Džaema, kako nekud žuri s jutenom vrećom u mršavim rukama!

Alisa se pojavila kao da je iznikla iz vazduha, uravnotežena i pribrana, bez obzira na oznojeno lice. Svaka joj je dlaka na glavi bila na mestu, a haljina joj je delovala kao da je izašla u kraću šetnju. „Nema potrebe da se pišti“, hladnokrvno je saopštila, podbočivši se. „Birgita mi je rekla šta su te velike ptice, pa sam pomislila da ćemo vrlo brzo otići, pogotovo što ste sve galopirale niz to brdo kao da vam je lično Mračni za petama. Svima sam rekla da ponesu po jednu čistu haljinu, tri preobuke košulja i čarapa, sapun, korpicu za krpljenje, kao i sav novac koji imaju. Samo to i ništa više. Poslednjih deset koje budu završile ima da peru za ostale sve dok ne stignemo tamo kuda da idemo; to će im maio ubrzati korak. Rekla sam onim slugama da prikupe i svu hranu koju mogu, za svaki slučaj. Kao i vašim Zaštitnicima. Razumni mcmci, većinom. Iznenađujuće razumni za muškarce. Da li to što su Zaštitnici nekako utiče na njih?“

Ninaeva je stajala razjapljenih usta, spremna da izdaje naređenja, ali nijedno joj nije preostalo. Osećanja su joj se tako brzo smenjivala na licu da jebilo nemoguće pohvatati ih. „Vrlo dobro“, konačno je promrsila. Nakiselo. Odjednom se razvedrila. „Žene koje nisu Srodnice! Da! One bi trebalo...“

„Smiri se“, prekide je Alisa, umirujuće je dodirujući. „Većina je već otišla. Uglavnom one koje imaju muževe i porodice za koje su bile zabrinute. Nisam mogla da ih sprečim, čak i da sam to želela. Međutim, jedno tridesetak njih misli da su one ptice zaista Senkin nakot, i žele da ostanu što bliže Aes Sedai.“ Oštro duvanje kroz nos govorilo je šta misli o tome. „Ajde sada, priberite se. Popijte malo hladne vode; samo nemojte prebrzo. Možete malo i da se umijete. Ja moram da držim stvari na oku.“ Bacivši pogled na metež, gde su svi jurcali na sve strane, Alisa odmahnu glavom. „Neke od njih vukle bi noge i da Troloci dolaze preko brda, a većina plemkinja nikada se nije zaista navikla na naša pravila. Sasvim je sigurno da ću dvema-trima morati malo da osvežim pamćenje, još i pre nego što krenemo.“ Rekavši to, dostojanstveno se otisnula u metež dvorišta, ostavljajući Ninaevu da pilji u prazno.

„Pa“, reče Elejna otresajući suknje, „sama si rekla kako je to jedna veoma sposobna žena.“

„Nikada to nisam rekla“, odreza Ninaeva. „Nikada nisam rekla veoma. Bah! Gde mi je nestao šešir? Misli da sve zna. Mogu da se kladim da to ne zna!“ Žurno se udaljila u suprdtnom smeru od Alise.

Elejna je zapanjeno piljila za njom. Njen sešir? I sama bi volela da zna šta joj se dogodilo sa šeširom bila je to prelepa stvarčica ali stvarno! Možda je to bila posledica toga što je bila u krugu, što je radila s toliko Moći, možda se zbog korišćenja angreala Ninaevi privremeno pomutila svest. Ona se i sama još uvek osećala pomalo čudno, kao da može da istrgne komadiće saidara iz vazduha uokolo. U svakom slučaju, postojale su druge stvari o kojima je sada trebalo brinuti. Kao što su pripreme za odlazak pre nego što se Seanšani obruše. Sudeći po onome što je videla u Falmeu, oni bi zaista mogli da dovedu stotinu damana, ili čak i više, a na osnovu ono malo što je Egvena htela da im kaže o svome zarobljeništvu, većina tih žena bila bi zaista revnosna da pomogne u postavljanu ogrlica ostalima. Pričala je kako joj je bilo najmučnije kada je videla seanšanske damane kako se smeju sa svojim sul’dam, umiljavajući im se i igrajući se s njima, kao dobro obučeni kerovi sa svojim ođanim kerovođama. Egvena je rekla da su i neke od žena kojima je u Falmeu stavljena ogrlica postale takve. Elejni se od toga ledila krv u žilama. Pre bi umrla nego što bi dopustila da je stave na povodac! A radije bi dopustila da Izgubljeni uzmu ono što je pronašla nego da to preda Seanšanima. Potrčala je ka rezervoaru, odmah iza Avijende, zadihane gotovo koliko i ona sama.

Činilo se da je Alisa zaista mislila na sve. Ter’angreali su već bili upakovani i na tovarnim konjima. Neistraženi sepeti ostali su puni nagomilanih drangulija, i samo Svetlost zna ko zna čega još, no oni koje su ona i Avijenda ispraznile sada su bili prepuni vreća s brašnom i solju, pasuljem i sočivom. Šačica konjušara pazila je na tovarne konje, umesto da trči uokolo prepunih ruku. Bez sumnje po Alisinom naređenju. Čak je i Birgita otrčala kada ju je ta žena pozvala, obešenjački se kezeći!

Elejna podiže prekrivač od šatorskog platna da bi, što je bolje mogla, pregledala ter’angreale, a da pri tom ne mora ponovo da ih izvadi. Činilo se da je sve tu, pomalo nagurano u dva sepeta, nedovoljno da ih potpuno ispuni, ali ništa nije bilo polomljeno. Nije da bi bilo šta, osim Jedne moći, i moglo da polomi neki ter’angreal, pa ipak...

Avijenda je prekrštenih nogu sela na zemlju, brišući znoj s lica velikom, jednostavnom lanenom maramicom koja se nimalo nije slagala s njenom lepom svilenom jahaćom haljinom. Čak je i ona počela da pokazuje znake iscrpljenosti. „Šta to mrmljaš, Elejna? Počinješ da zvučiš kao Ninaeva. Ova Alisa samo nam je uštedela muke, pa ne moramo same ovo da pakujemo.“

Elejna blago porumene. Nije nameravala da govori naglas. „Samo ne želim da njima rukuje neko ko ne zna šta radi, Avijenda.“ Neke od ter’angreala mogao bi da pokrene čak i neko ko nije bio sposoban da usmerava, samo ako bi uradio šta ne treba, međutim, istina je bila da ona nije želela da ih iko pomera. Bili su njeni! Dvorana ove neće predati nekoj drugoj sestri samo zato što je starija i iskusnija, niti će ih sakriti jer je proučavanje ter’angreala bilo suviše opasno. Pošto je imala ovoliko primeraka koje je mogla da proučava, možda će, konačno, uspeti da otkrije kako da napravi ter’angreal koji će raditi svaki put; imala je i previše promašaja i poluuspeha. „Za njih je potreban neko ko zna šta radi“, rekla je, vraćajući kruto šatorsko platno nazad na mesto.

Brže nego što je Elejna očekivala, iako ne onako brzo kao što bi želela, u svem tom metežu počeo je da se nazire neki red. Naravno, morala je sa oklevanjem da prizna kako ništa što bi bilo sporije od trenutnog ne bi moglo udovoljiti njezinim željama. Pošto nije mogla da skine pogled s neba, poslala je Kejrejn da otrči nazad navrh brda i da motri na pravac ka Ebou Daru. Punačka Zelena pomalo je gunđala ispod glasa dok se spuštala u naklon, a čak se u jednom trenutku i namrštila na Srodnice koje su žurile na sve strane, gotovo spremna da predloži kako bi to možda mogla da uradi neka od njih, no Elejna je želela da to bude neko ko se neće onesvestiti kada vidi da im se približava Senkin nakot, a Kejrejn je imala najniži položaj među sestrama. Adeleas i Vandena su dovele Ispan, koja je išla između njih, pod jakim štitom i s kožnom vrećom preko glave. Hodala je sasvim lako i nije bilo ničeg očiglednog što bi nagoveštavalo da joj je išta urađeno, osim... Ispan je držala ruke presavijene u visini struka, i ne pokušavajući da makar malo podigne vreću i baci pogled uokolo, a kada je bila ubačena u sedlo, pružila je ruke da je vežu za jabuku, iako joj niko to nije rekao. Ako je bila toliko pokorna, možda su i uspele da saznaju nešto od nje. Elejna jednostavno nije želela da premišlja na koji je način to moglo da se postigne.

Postojale su... kvrge... naravno, određene vrste i pored onoga što je možda hitalo ka njima. Što je sasvim sigurno hitalo ka njima. To što je Ninaeva dobila svoj šešir s plavim peruškama nije zaista bila kvrga, mada je malo nedostajalo da se pretvori u jednu; Alisa ga je bila pronašla i vratila ga je Ninaevi objasnivši joj kako mora da zaštiti lice od sunca ako namerava da i dalje ima tako nežnu i glatku kožu. Ninaeva je širom razjapljenih usta posmatrala prosedu ženu kako žuri dalje da sredi neku od mnogobrojnih manjih nevolja, a onda je napadno gurnula šešir pod remen svojih bisaga.

Od početka je Ninaeva krenula da izravnava prave kvrge, međutim, Alisa je gotovo uvek bila prva, a gde se Alisa susrela s kvrgom, kvrga se sama od sebe ravnala. Nekoliko plemkinja zahtevalo je pomoć za pakovanje onoga što poseduju, samo da bi im, vrlo jasno, saopštila kako je i mislila ono što je ranije rekla i da će, ne budu li poskočile, morati da žive samo u onome što imaju na sebi. Poskočile su. Neke, a to nisu bile samo plemkinje, promenile su mišljenje o odlasku kada su čule da se ide u Andor, pa su i bukvalno oterane. Pešice, uz napomenu da trče što dalje mogu. Svaki konj je bio potreban, ali morale su da se udalje što više pre nego što se pojave Seanšani; ako ništa drugo, moglo se očekivati da će svakoga koga nađu blizu imanja podvrći ispitivanju. Kao što se i moglo očekivati, Ninaeva se upustila u glasnu raspravu sa Rinejlom zbog Zdele, kao i zbog kornjače koju je Talaan bila koristila, a koju je Rinejla, izgleda, zadenula pod svoju tkanicu. Međutim, jedva da su stigle do toga da se razmašu kada se pojavila Alisa i po kratkom postupku je Zdela ponovo poverena na brigu Sarejti, a kornjača Merilili. Posle toga je Elejna bila počašćena prizorom Alise koja maše prstom pred nosom zaprepašćene vetrotragačice gospe od brodovlja Ata’an Mijera, tako je ribajući po pitanju krađe da je Rinejla ostala uvređeno se pušeći. I Ninaeva se na kraju pušila, malo, dok je odlazila praznih ruku, no Elejni se učinilo da nikada nije videla nikoga ko bi delovao toliko beznadežno.

Sve u svemu, ipak nije trebalo mnogo vremena. Žene koje su preostaie na imanju okupile su se pod budnim pogledima Kružoka pletilja i, naravno, Alise koja je pažljivo zapamtila poslednjih deset koje su pristigle, a od kojih su sve, osim dve, bile u svilenim suknjama, ne mnogo drugačijim od Elejninih. Bilo je jasno da nijedna od njih nije bila Srodnica. Elejna je imala osećaj da će one i stvarno morati da se bave pranjem; Alisa ne bi dozvolila da se njenim namerama ispreči takva sitnica kao što je plemenito poreklo. Vetrotragačice su se postrojile pored svojih konja, iznenađujuće tihe, osim Rinejle koja je mrmljala nekakve psovke kad god bi ugledala Alisu. Kejrejn je bila pozvana da se vrati s brda. Zaštitnici su sestrama doveli konje. Gotovo sve su pazile na nebo, a saidar je pravio aure oko svih starijih Aes Sedai, kao oko većine vetrotragačica. Pa čak i oko nekih od Srodnica.

Vodeći svoju kobilu ka čelu kolone, blizu rezervoara, Ninaeva se poigravala angrealom koji joj je još uvek bio na ruci, kao da će upravo ona napraviti prolaz, koliko god da je takva ideja bila smešna. Prvo, iako se umila i nabila šešir na glavu, što je u najmanju ruku bilo čudno ako se sve uzme u obzir i dalje je posrtala kad god bi joj iskliznula vlast nad samom sobom. Lan joj je i bukvalno bio iznad ramena, okamenjenog lica, kao i uvek, ali ako je ikada postojao čovek spreman da uhvati ženu kada bude počela da pada, onda je to bio on. Čak i s narukvicom i prstenjem, Ninaeva možda ne bi uspela da prikupi dovoljno snage za otvaranje prolaza. Još bitnije je bilo da je ona jurcala na sve strane po imanju, još otkad su stigle; Elejna je provela poprilično vremena držeći saidar baš tu gde su sada stajale. Poznavala je to mesto. Ninaeva se natmureno durila kada je Elejna prigrlila Izvor, ali je makar imala dovoljno razuma da ništa ne kaže.

Već na početku Elejna je zažalila što nije zamolila Avijendu za ženu zaogrnutu sopstvenom kosom; i ona je bila iscrpljena, jedva da je mogla da povuče dovoljno saidara za pravljenje tkanja koje će moći da radi. Dok je držala tokove, oni su joj se koprcali, kao da pokušavaju da se oslobode, a onda bi tako iznenada legli na mesto da ju je to nateralo da poskoči; kada si umorna usmeravanje nije kao u drugim prilikama, ali ovo je bilo najgore koje je ikada iskusila. Barem se poznati uspravni prorez srebra pojavio kao što je i trebalo, pa se proširio u otvor odmah pored rezervoara. To nije bio ništa veći otvor od onoga koji je napravila Avijenda; u stvari, Elejna je bila zahvalna što je dovoljno veliki da kroz njega prođe konj. Na samom kraju nije bila sigurna hoće li biti. Tamo gde su bile Srodnice začuše se zapanjeni uzdasi kada su videle kako odjednom između njih i poznatog obrisa rezervoara stoji blaga padina.

„Trebalo je da me pustiš da pokušam“, meko je rekla Ninaeva. Bilo je meko, ali u toj je rečenici bila jedna oštra bodlja. „Gotovo da si potpuno uprskala.“

Avijenda je tako pogledala u Ninaevu da je Elejna gotovo posegnula da je uhvati za ruku. Što su duže bile skorosestre, činilo se kako ona sve više smatra da je odbrana Elejnine časti njena dužnost; ako postanu prvosestre, Elejna je već videla kako će morati da je drži podalje od Ninaeve, a i Birgite, neprestano!

„Urađeno je, Ninaeva“, brzo je rekla. „Samo to se računa.“ Ninaeva je preseče pogledom pa promrmlja nešto o danu u kom su svi na tri ćoška, kao da je Elejna bila nakrivo nasađena.

Birgita je prva prošla, prezrivo se iskezivši na Lana; provela je svoga konja a u drugoj ruci je već držala luk. Elejna je mogla da oseti njenu nestrpljivost, dodir zadovoljstva, možda što je ovoga puta prva bila ona, a ne Lan među Zaštitnicima je uvek postojalo međusobno nadmetanje kao i malu mericu opreza. Vrlo malu. Elejna je dobro poznavala tu livadu; nedaleko odatle Garet Brin ju je učio da jaše. Otprilike na pet milja, među onim prvim, retko pošumljenim brdima ležalo je jedno od imanja njene majke. Jedno od njenih imanja; moraće da se navikne na to. Sedam porodica koje su se starale o kući i imanju bile su jedini ljudi na pola dana puta u bilo kom pravcu.

Elejna je izabrala baš to mesto jer je odatle za dve nedelje mogla da stigne do Kaemlina. A pošto je imanje bilo toliko usamljeno, možda će uspeti da uđe u Kaemlin pre nego što iko bude i znao da je u Andoru. To je možda bila vrlo neophodna mera opreza. U istoriji Andora, suparnici za Ružin tron bivali su strogo čuvani „gosti“ sve dok se ne bi odrekli svojih potraživanja. Njena je majka imala dva takva sve dok nije preuzela presto. Uz malo sreće, uspeće da sebi stvori solidnu osnovu pre nego što se Egvena i ostale budu pojavile.

Lan je proveo Mandarba odmah iza Birgitinog riđeg škopca, a Ninaeva se pokrenula kao da će požuriti za vrancem, a onda se zaustavila pred samim prolazom posmatrajući Elejnu kao da je izaziva da progovori i jednu jedinu reč. Besno mašući uzdama, upadljivo se trudila da gleda bilo kuda osim kroz prolaz, za Lanom. Usne su joj se pomerale. Trenutak kasnije, Elejna je shvatila da ona broji.

„Ninaeva“, tiho je počela, „zaista nemamo vremena da...“

„Kreći više“, povikala je otpozadi Alisa, dok je zvuk pljeska njenih dlanova glasno i oštro odjekivao. „Nema guranja ni preticanja, ali neću dozvoliti ni da bilo koja okleva! Pokreći se!“

Ninaeva je divlie okrenula glavu dok joj se bolna neodlučnost ocrtavala na licu. Zbog nečega je dodirnula svoj široki šešir s koga je nekoliko peruški visilo, polomljeno, pre nego što je povukla ruku. „O, žeženu kozu poljubila ta matora...!“, zarežala je, a ostatak se izgubio dok je proterivala kobilu kroz prolaz. Elejna šmrcnu. Ninaeva se usuđivala da nekome priča o njihovom jeziku! Poželela je da je mogla da čuje i ostatak; taj prvi deo već je znala.

Alisa je nastavila s požurivanjem, iako se činilo da posle prvog za to i nije više bilo potrebe. Čak su i vetrotragačice požurile, preko ramena bacajući zabrinute poglede ka nebu. Uključujući i Rinejlu, koja je na Alisin račun progunđala nešto što je Elejna pohranila u zadnjem delu glave. Mada, nazvati nekoga „strvinarom koji ljubi ribu“, jeste delovalo nekako suviše mlako. Očekivala je da Morski narod često jede ribu.

Sama Alisa došla je poslednja, ako se izuzmu preostali Zaštitnici, kao da tera i tovarne konje pred sobom. Zaustavila se dovoljno dugo da Elejni preda njen šešir sa zelenim peruškama. „Poželećeš da to tvoje slatko lice ukloniš sa sunca", saopštila joj je uz osmeh. „Tako dražesna devojka. Nema potrebe da se pre vremena pretvoriš u pergament.“

Avijenda, koja je sedela na zemlji blizu njih, prevrnula se na leđa i počela da udara nogama o zemlju od smeha.

„Mislim da ću je zamoliti da i tebi pronađe šešir. S mnogo perušaka i velikim mašnama", najnežnijim glasom saopštila joj je Elejna pre nego što je požurila za Srodnicom. U svakom slučaju, to je prekinulo Avijendino smejanje.

Nežno ustalasani pašnjak bio je širok, a dugačak gotovo celu milju, okružen brdima višim od onih koja su ostavili za sobom, kao i drvećem koje je poznavala, hrastom i borom i bagremom, javorima i kožolistom i jelama, gustim šumama s dobrim, visokim stablima, na jugu i zapadu i istoku, mada ove godine možda i neće biti seče. Nešto razuđenije drveće ka severu, prema glavnoj kući, bilo je pogodnije za potpalu. Tu i tamo u gustoj smeđoj travi su se nalazili sivi obluci, a čak ni sasušene stabljike nisu cznačavale gde se nalazilo uvenulo divlje cveće. To se nije mnogo razlikovalo od juga.

Ovog puta Ninaeva nije piljila po okolini pokušavajući da smotri Lana. Ni on ni Birgita nisu mogli daleko da odmaknu, ne ovde. Umesto toga, odlučno je koračala među konjima, bučno zapovedajući ljudima da uzjašu, zvocajući slugama oko tovarnih životinja, ukočeno saopštavajući nekima od Srodnica koje su bile bez konja kako čak i dete može da prepešači pet milja, urlajući na vitku plemkinju Altarku, sa ožiljkom na obrazu, koja je nosila zavežljaj visok skoro koliko i ona sama kako, ako je već bila toliko blesava da ponese sve svoje haljine, može sama i da ih nosi. Alisa je okupila Ataan Mijere oko sebe i objašnjavala im je kako da uzjašu konje. Za divno čudo, činilo se da je stvarno pažljivo slušaju. Ninaeva baci pogled ka njoj i činilo se da je zadovoljna što vidi Alisu kako stoji na jednom mestu. Sve dok joj se Alisa nije ohrabrujuće osmehnula i pokazala joj rukom da nastavi sa onim što je radila.

Za trenutak, Ninaeva je stajala potpuno ukipljena, piljeći u tu ženu. Onda je krupnim koracima kroz travu prišla do Elejne. Posegavši obema rukama za šeširom, oklevala je mrgodno škiljeći pre nego što ga je jednim pokretom ispravila. „Ovog puta pustiću je da se pobrine za sve“, rekla je sumnjivo razumnim glasom. „Videćemo kako će izaći na kraj s tim... Morskim narodom. Da, videćemo.“ To je bio i preterano razuman glas. Odjednom se namrštila na prolaz koji je još uvek stajao otvoren. „Zašto ga još uvek držiš? Pusti ga.“ Avijenda se isto tako mrštila.

Elejna duboko udahnu. Ona je dobro razmislila o ovome, i stvarno nije postojao drugi način, ali Ninaeva će pokušati da je odgovori od toga, iako nisu imale vremena za rasprave. Dvorište imanja, s druge strane prolaza, stajalo je prazno, čak su i pilići bili konačno uplašeni svim tim metežom, međutim, koliko će proći pre nego što se ponovo napuni? Posmatrala je svoje tkanje, tako pripijeno i isprepletano da se samo nekoliko niti moglo razaznati. Naravno, ona je mogla da vidi svaki tok, ali izuzimajući ovih nekoliko, sve su niti delovale nerazdvojivo isprepletane. „Povedi sve u kuću na imanju, Ninaeva“, rekla je. Suncu nije ostalo još mnogo do zapada; preostala su možda još dva sata svetlosti. „Gospar Hornvel biće iznenađen kada bude video da mu po mraku stiže toliko posetilaca, ali recite mu da ste gosti devojčice koja je plakala nad crvendaćem slomljenog krila; toga će se setiti. Ja ću doći čim budem mogla.“

„Elejna“, iznenađujuće zabrinutim glasom započela je Avijenda, međutim, Ninaeva je istovremeno oštro rekla: „Šta si sad namislila da...“

Postojao je samo jedan način da ih zaustavi. Elejna povuče jednu od vidljivih niti i oslobodi je iz tkanja; uvijala se i treperila kao živi pipak; pucketala je i šištala, a majušne iskrice saidara su vrcale s nje i bledele. Nije to primetila kada je Avijenda parala svoje tkanje, ali ona je, u stvari, samo delimično uspela to da vidi. „Idite“, rekla je Ninaevi. „Sačekaću sa ostatkom dok se ne izgubite s vidika.“ Ninaeva je piljila dok joj je vilica visila, razjapljena. „To mora da se uradi“, uzdahnula je Elejna. „Seanšani će, sasvim sigurno, kroz nekoliko sati biti na imanju. Čak i kad bi sačekali do sutra, šta ako neka od damane ima Talenat da čita ostatke? Ninaeva, ja neću dopustiti da se Seanšani dokopaju Putovanja. Neću!“

Ninaeva ispod glasa progunđa nešto o Seanšanima, što mora da je bilo izuzetno gadno, ako je sudeći po njegovoj boji. „Pa, ja neću dozvoliti da pregoriš!“, glasno je relda. „Ajde sad, vrati to nazad! Pre nego što sve to eksplodira onako kako je Vandena rekla. Mogla bi sve da nas poubijaš!“

„Ne može da se vrati nazad“, reče Avijenda, spuštajući ruku na Ninaevinu. „Započela je i sada mora i da završi. Moraš učiniti ono što ti je naložila, Ninaeva.“

Ninaeva skupi obrve. „Morati“ je bila reč koju ni najmanje nije volela da čuje, ne ako se odnosila na nju. Međutim, nije bila ni budala, tako da je posle malo pokazivanja zuba Elejni, prolazu, Avijendi, svetu u celini obgrlila Elejnu i privukla je u zagrljaj od kog su krckala rebra.

„Budi pažljiva, čuješ li me“, prošaputala je. „Ako se ubiješ, kunem ti se, živu ću te odrati!“ I pored svega, Elejna prasnu u smeh. Ninaeva šmrknu, pa je odmače od sebe držeći je za ramena. „Znaš ti dobro šta sam htela da kažem“, zagunđala je. „I nemoj da misliš da neću, jer ću to učiniti! Baš hoću!“, a onda je nešto mekšim glasom dodala: „Budi pažljiva.“

Ninaevi je bio potreban trenutak da se pribere dok je žmirkala i pritezala svoje plave jahaće rukavice. Činilo se da su joj oči malčice vlažne, mada je to bilo nemoguće; Ninaeva je druge ljude dovodila do suza, ona sama nije plakala. „Pa dobro“, glasno je rekla. „Alisa, ako ti nisu svi spremni...“ Okrenuvši se, progutala je ostatak reči uz zvuk kao da se zagrcnula.

Svi koji je trebalo da budu na konjima, bili su, čak i Ata’an Mijere. Svi su Zaštitnici bili okupljeni oko ostalih sestara; Lan i Birgita su se vratili, i Birgita je zabrinuto posmatrala Elejnu. Sluge su bile poređale tovarne životinje, Srodnice su strpljivo čekale, većina njih spremna da pešači, osim Kružoka pletilja. Većibroj konja koji bi se mogli iskoristiti za jahanje bio je natovaren vrećama s hranom i zavežljajima stvari. Žene koje su ponele više od onoga što je Alisa dopustila nijedna od njih nije bila Srodnica nosile su svoje zavežljaje na sopstvenim leđima. Vitka plemkinja sa ožiljkom bila je čudno savijena pod svojim, pokazujući zube svima osim Alisi. Svaka žena koja je mogla da usmerava piljila je u prolaz. A svaka koja je bila u mogućnosti da čuje ono što je Vandena ispričala o mogućim opasnostima, posmatrala je to šibajuće vlakno kao da je u pitanju crvena guja.

Alisa lično dovela je Ninaevi njenu kobilu. I ispravila joj je šešir s plavim peruškama kada je Ninaeva stavila stopalo u uzengiju. Ninaeva je, s izrazom potpune uvređenosti na licu, okrenula svoju punačku kobilu ka severu, dok je Lan na Mandarbu bio pored nje. Elejna nije mogla da shvati zbog čega, jeđnostavno, ne spusti Alisi. Po onome što je Ninaeva pričala, ona je žene starije od sebe postavljala na njihovo mesto još od kad je bila samo malo starija devojčica. A na kraju krajeva, sada je bila i Aes Sedai; to je trebalo da ima težinu jedne planine za bilo koju od Srodnica.

Kada je koiona zavijugala ka brdima, Elejna pogleda u Avijendu i Birgitu. Avijenda je jednostavno stajala tu, ruku prekrštenih ispod grudi; u jednoj je ruci čvrsto držala angreal, ženu zaogrnutu sopstvenom kosom. Birgita je preuzela Lavičine uzde od Elejne, dodajući ih svojima i onima od Avijendinog konja, a onda je odšetala do male stene, dvadesetak koraka dalje, i sela na nju.

„Vas dve morate“, započela je Elejna, a onda se zakašljala kada je videla kako je Avijenda iznenada zaprepašćeno podigla obrve. Poslati Avijendu podalje od opasnosti, a da je pri tom ne posrami, bilo je nemoguće. Možda je i bez toga bilo nemoguće. „Želim da pođeš sa ostalima“, rekla je Birgiti. „I povedi Lavicu. Avijenda i ja možemo na smenu da jašemo njenog škopca. Prijaće mi šetnja pre spavanja."

,.Kada bi se prema bilo kom muškarcu odnosila sa upola brige koju pokazuješ za tog konja“, suvo joj je rekla Birgita, „on bio bio tvoj za ceo život. Mislim da ću samo malo da posedim. Dosta mi je jahanja za danas. Nisam ti ja na izvol’te pa da me cimaš po ceo dan. Možemo mi pred sestrama i drugim Zaštitnicima da se igramo te igre, da ti ne bi crvenela, međutim, i ti i ja znamo bolje.“ I pored toga što ju je rečima začikavala, Elejna je osetila koliko joj je naklonjena. Ne; to je bilo jače od obične naklonosti. Odjednom i nju samu zapeckaše oči. Njena smrt povredila bi Birgitu do kosti to je bilo neminovno u vezi sa Zaštitnicommeđutim, jedini razlog zbog kojeg je sada ostala bilo je prijateljstvo.

„Zahvalna sam što imam dve prijateljice kao što ste vi“, jednostavno im je rekla. Birgita se iskezila kao da joj je rekla nešto smešno.

Avijenda se, međutim, užasno zacrvenela i upiljila se u Birgitu, razrogačenih očiju i ustreptala, kao da je prisustvo Zaštitnice bilo krivo za njenu zajapurenost. Ona užurbano prenese pogled ka ljudima koji su još uvek bili nedaleko od prvog brda, udaljenog oko pola milje. „Najbolje je sačekati dok ne nestanu s vidika“, rekla je, „samo, ne smeš predugo da čekaš. Kad si jednom počela s rasplitanjem, tokovi posle nekog vremena postaju... klizavi... Ako dopustiš da ti samo jedan isklizne, pre nego što je oslobođen iz tkanja, isto je kao da si pustila da ti isklizne samo tkanje; u tom slučaju pretvoriće su u ko zna šta. Međutim, ne smeš ni da se žuriš. Svaka nit mora da se izvuče koliko može. Što ih je više oslobođenih, lakše će ti biti da vidiš ostale, samo što uvek moraš da izabereš onu nit koja se najlakše vidi.“ Toplo se osmehujući, čvrsto je pritisla vrhove prstiju Elejni na obraz. „Izvešćeš ti to kako treba, samo budi pažljiva.“

Nije zvučalo preteško. Samo mora da bude pažljiva. Ćinilo se da je prošlo mnogo vremena pre nego što je i poslednja žena nestala iza brda, vitka plemkinja pogurena pod gomilom sopstvenih haljina. Sunce je delovalo kao da se jedva i pomerilo, međutim, činilo joj se da su prošli sati. Šta je Avijenda podrazumevala pod tim klizave? Nije mogla to da objasni van mogućih značenja te reči; postaju nezgodne za držanje, to je sve.

Elejna je otkrila o čemu se radi čim je ponovo počela. „Klizavo“ je bilo ono što se dobija kada se živa jegulja premaže mašću. Škrgutala je zubima od samog pokušaja da zadrži prvu nit, a to je bilo povrh pokušaja da je oslobodi cimajući je. Jedini razlog zbog kojeg nije odahnula od olakšanja kada je nit Vazduha počela da šiba uokolo, konačno slobodna, bilo je što ih je preostalo još. Ako budu još „klizavije“, nije bila ubeđena da će uspeti da se nosi s njima. Avijenda ju je pažljivo posmatrala, no nije prozborila više ni reč, mada je uvek, kad god je Elejni bio potreban, imala za nju osmeh ohrabrenja. Elejna nije mogla da vidi Birgitu nije se usuđivala da skrene pogled sa svog rada ali je mogla da je oseti, taj mali čvor kao kamen čvrstog pouzdanja u sopstvenoj glavi, dovoljno pouzdanja da je potpuno ispuni.

Znoj joj se slivao niz lice, niz leđa i stomak, sve dok nije i sama počela da se oseća klizavo. Večeras će kupanje biti zaista dobrodošlo. Ne, nije smela da razmišlja o tome. Sva pažnja morala se usmeriti na niti. Postajale su sve teže za savlađivanje, uvijajući se u njenom stisku čim bi ih i dotakla, ali još uvek bi se oslobađale. I svaki put, čim bi jedna počela da šiba uokolo, činilo se kako druga iskače iz gomile, tako iznenada jasno vidljiva na mestu gde je pre toga bio samo čvrsti saidar. Njenom oku prolaz je ličio na neko izvitopereno čudovište, sa stotinama glava, na dnu močvare, okruženo pipcima koji plutaju uokolo, a svaki je čvrsto povezan s nitima Moći što su rasle i širile se i nestajale samo da bi bile zamenjene novima. Otvor se, a to je bilo svima vidljivo, uvijao po rubovima neprekidno menjajući oblik, pa čak i veličinu. Noge su počele da joj podrhtavaju; napor joj je peckao oči koliko i znoj. Nije bila sigurna koliko će još moći da izdrži. Škrgućući zubima, borila se. Nit po nit. Jedna po jedna.

Hiljadu milja odatle, a manje od stotinu koraka kroz uzdrhtali prolaz, desetak vojnika pojavilo se iza belih zgrada imanja: niski ljudi sa samostrelima, u smeđim grudnim oklopima i sa obojenim kalpacima koji su ličili na glave nekih ogromnih insekata. Iza njih je došla žena čije su suknje imale crvene umetke ukrašene srebrnom munjom, s narukvicom koja je srebrnim povodnikom bila povezana za ogrlicu oko vrata žene u sivom, pa onda još jedna sul’dam sa svojom damanom, pa onda još dve. Jedna od sul’dam pokazala je ka prolazu, a sjaj saidara odjednom je obasjao njenu damane.

„Dole!“, vrisnu Elejna bacivši se unazad, van vidika dvorišta imanja, kad uz urlik koji je zaglušivao uši srebrnoplava munja prolete kroz prolaz, divljački se granajući na sve strane. Kosa joj se podigla na glavi, svaka dlaka pokušavala je da se uspravi sama za sebe, dok su se silne fontane zemlje podizale na mestima gde bi neka od tih grana munje pogodila. Prašina i šljunak sipali su po njoj.

Odjednom, vratio joj se sluh, i čula je glas muškarca s jedne strane čistine, nejasan, grleni izgovor od kojeg joj se koža ježila koliko i od njegovih reči: „...moramo ih uhvatiti žive, vi budale!“

Iznenada, jedan od vojnika iskočio je na livadu tačno ispred nje. Birgitina strela prolete kroz pesnicu stisnutu na njegovom grudnom oklopu od kože. Drugi seanšanski vojnik saplete se preko prvoga dok je ovaj padao, a Avijendin nož zabode mu se u grlo pre nego što je i pomislio da se uspravi. Strele su poput mećave letele s Birgitinoga luka; jednim stopalom pribijajući uz zemlju konjske uzde, ciljala je mrko se osmehujući. Uspaničeni konji odmahivali su glavama i poigravali kao da će se oteti i pobeći, no Birgita je jednostavno stajala i brzo ciljala, samo koliko joj je bilo potrebno da izvuće novu strelu. Krici s druge strane prolaza govorili su da je Birgita Srebroluka i dalje pogađala cilj svakom strelom koju bi odapela. Međutim, ubrzo je stigao brz odgovor, jednako loš, u obliku crnih strela sa samostrela. Tako brzih; sve se odvijalo tako munjevito. Avijenda je pala; niz prste kojima je čvrsto stiskala desnu mišicu slivala joj se krv, međutim, smesta je pustila ranu, puzeći na sve četiri, odlučnog lica gledajući po tlu da pronađe svoj angreal. Birgita je isto vrisnula; ispustivši luk, uhvatila se za butinu iz koje je virila strela. Elejna je osetila ujed bola oštar kao da je bio njen sopstveni.

Očajna, s mesta na kome je ležala, upola na leđima, posegla je za sledećom niti. I shvatila, sa užasom, posle jednog cimanja, kako samo može da se drži za nju. Je li se nit pomerila? Je li se iole oslobodila? Ako jeste, nije nipošto smela da je pusti. Nit je, klizava, podrhtavala u njenom stisku.

„Žive, rekoh!“, urlao je taj, seanšanski, glas. „Onaj ko bude ubio neku ženu neće dobiti ni deo zlata za hvatanje!“ Roj sa samostrela prestade.

„Želite da me uhvatite?“, povikala je Avijenda. „Onda dodite i plešite sa mnom!“ Iznenada je bila okružena sjajem saidara, prigušenim i pored angreala, a vatrene lopte počeše da iskaču i proleću kroz prolaz, ponovo i ponovo. Nisu to bile neke prevelike lopte, ali odjeci njihovih eksplozija tamo, u Altari, zvučali su kao neprekidan tok. Avijenda je teško disala, zbog napora; lice joj je sijalo od znoja. Birgita je ponovo dočepala svoj luk; od glave do pete delovala je kao junakinja iz legendi: krv joj se slivala niz nogu, jedva da je bila sposobna da stoji, međutim, strela joj je bila poluisukana, tražeći metu.

Elejna je pokušavala da obuzda disanje. Nije više mogla da prigrli ni trunčicu preko ovoga, ništa nije moglo da joj pomogne. „Vas dve morate da odete“, rekla je. Nije mogla da poveruje kako je zazvučala, ledeno mirna; znala je kako bi trebalo da zavija. Srce joj je tako jako udaralo, kao da pokušava da iskoči iz grudi. „Ne znam koliko ću još moći ovo da držim.“ Ovo je bilo istina za celokupno tkanje koliko i za tu jednu nit. Je li joj klizila? Je li? „Idite, što brže možete. Druga strana brda trebalo bi da je sigurna, ali svaki hvat koji pređete dobrodošao je. Idite!“

Birgita zareža na Starom jeziku, ali to nije bilo ništa što bi Elejna znala. Zvučalo je kao neki od izraza koje bi volela da nauči. Ako ikada bude imala prilike. Birgita pređe na reči koje je Elejna mogla da razume. „Pustiš li tu krvavu stvar pre nego što ti kažem, nećeš morati da se brineš i da čekaš da te Ninaeva odere; lično ću se postarati za to. A onda ću pustiti i nju. Samo ćuti i drži se! Avijenda, dolazi ovamo iza te stvari! možeš li s time da nastaviš ako si iza? dolazi ovamo i penji se na jednog od ovih prokletih konja!“

„Dok god vidim kuda da tkam“, odvrati joj Avijenda, usteturavši se na noge. Posrtala je u stranu i jedva se obuzdala da ne padne. Krv joj se slivala niz rukav iz gadne posekotine. „Mislim da mogu.“ Nestala je iza prolaza, a vatrene lopte su nastavile da lete. Kroz prolaz je moglo da se gleda i s druge strane, mada je to delovalo kao da vazduh treperi u izmaglici vreline. Međutim, s te strane nije moglo da se prolazi takav bi pokušaj bio neverovatno bolan a kada se Avijenda ponovo pojavila, naveliko je posrtala. Birgita joj je pomogla da se uspne na svog škopca, ali ni manje ni više nego naopako!

Kada joj je Birgita odlučno dala znak, Elejna nije ni pokušala da odmahne glavom. Kao prvo, bojala se šta bi se moglo dogoditi ako bi to i pokušala. „Nisam sigurna da ću moći ovo da zadržim ako bih pokušala da ustanem.“ Uistinu, nije bila sigurna ni da li bi mogla da ustane; to više nije bio običan umor; mišiću su joj se pretopili u vodu. „Jašite što brže možete. Ja ću držati koliko budem mogla. Molim vas, idite!"

Mrmljajući psovke na Starom jeziku mora da su bile to; ništa drugo ne bi moglo tako zvučati! Birgita gurnu konjske uzde Avijendi u šake. Dvaput zamalo pokleknuvši, doteturala se do Elejne i sagla se da je uhvati za ramena. „Ti možeš to da držiš“, rekla je, a glas joj je bio ispunjen istim pouzdanjem koje je Elejna osećala u njoj. „Nikada ranije nisam srela nijednu kraljicu Andora, osim tebe, ali poznavala sam neke druge kraljice poput tebe. Čelične kičme i lavovskog srca. Ti to možeš da uradiš!“

Lagano je povukla Elejnu, ne čekajući odgovor, ukočenog lica, dok je svaki ubod bola u njenoj butini odjekivao u Elejninoj glavi. Elejna je podrhtavala od napora da zadrži tkanje, da drži tu jednu nit; bila je iznenađena kada je shvatila da.se uspravila. I da je živa. U svojoj glavi osećala je kako Birgitina noga ludački damara. Pokušavala je da se ne naslanja na Birgitu, no njeni sopstveni mlitavi udovi nisu hteli da je potpuno podrže. Dok su se zanosile prema konjima, svaka od njih upola naslonjena na onu drugu, nastavljala je da se osvrće preko ramena. Ona je mogla da drži tkanje i ne gledajući obično je bila sposobna da to učini međutim, imala je potrebu da samoj sebi pokaže kako još uvek čvrsto drži nit, da joj nije iskliznula. Prolaz je sada izgledao kao tkanje kakvo nikada nije videla, divlje se uvijajući, oivičen šištećim pipcima.

Uz stenjanje, Birgita ju je više ugurala, nego što joj je samo pomagala da se popne u sedlo. Unatraške, baš kao i Avijenda! „Moraš da vidiš“, objasnila je, šepajući ka svom škopcu; držeći uzde sva tri konja, bolno se vinula u sedlo. Bez glasa, ali Elejna je mogla da oseti mučninu. „Vas dve radite ono što treba, a meni prepustite kuda da idemo.“ Konji poskočiše napred, verovatno zbog čežnje da se što pre udalje, koliko i zbog Birgite koja je svog konja mamuzala.

Elejna se smrknuto držala za visoki zadnji deo svoga sedla, isto kao i za tkanje, za sam saidar. Odskakivala je zbog konjskog galopa i jedino tp je mogla da učini kako bi ostala u sedlu. Avijenda je zadnji kraj sedla koristila kao oslonac da bi ostala uspravljena; usta su joj bila razjapljena, usisavajući vazduh, a oči su joj delovale usredsređeno. Međutim, sjaj ju je okruživao, a onaj tok vatrenih lopti se nastavljao. Ne tako brzo kao ranije, istina, i neke su udarale podalje od prolaza, ostavljajući plamene tragove u travi i eksplodirajući na tlu iza njega, međutim, još uvek su imale jasan oblik i mogle su da lete. Elejna prikupi snagu, primora sebe da prikupi snagu; ako je Avijenda mogla da nastavi kada je izgledala kao da će svakog časa pasti iz sedla, onda je to mogla i ona sama.

Dok su galopirale, prolaz je počeo da se smanjuje, smeđa trava protezala se između njih i otvora, a onda je zemljište počelo da se uzdiže. Penjale su se uz brdo! Birgita je ponovo bila poput strele u luku, potpuno usredsređena, boreći se s bolom u nozi, terajući konje da idu brže. Trebalo je samo da stignu do vrha, da se nađu s druge strane.

Uz soptanje, Avijenda se skljokala na laktove, poskakujući u sedlu poput prazne vreće; svetlost saidara zatreperi oko nje i nestade. „Ne mogu“, dahtala je. „Ne mogu.“ To je bilo sve što je mogla da izbaci. Seanšanski vojnici počeli su da uskaču na livadu gotovo odmah; čim je mećava vatre prestala.

„U redu je“, uspela je da joj kaže Elejna. Grlo joj je bilo poput peska; sva vlaga koju je posedovala sada joj je oblagala kožu i natapala odeću. „Korišćenje angreala umara. Dobro si se pokazala i sada ne mogu da nas uhvate."

Kao da joj se ruga, jedna sul’dam se pojavila na livadi pod njima; čak i na pola milje dve su žene mogle jasno da se razaznaju. Sunce, koje je bilo nisko na zapadu, još uvek je odbleskivalo od a’dama koji ih je povezivao. Još jedan par im se pridružio, pa treći, pa četvrti. Peti.

„Vrh brda!“, veselo je povikala Birgita. „Uspele smo! Biće noćas dobrog vina i lepo građenih muškaraca!"

Na livadi, jedna sul’dam je pokazala rukom, a Elejni se učinilo kao da je vreme usporilo. Sjaj Jedne moći pojavi se oko damane te žene. Elejna je mogla da vidi tkanje koje se stvaralo. Znala je šta je to. I nije imala načina da to spreči. „Brže!“, vrisnula je. Štit jujepogodio. Trebalo je da bude suviše jaka za to trebalo je! ali kako je bila iscrpljena i jedva se držala za saidar, jednostavno je zasekao između nje i Izvora. Dole, na livadi, tkanje koje je bilo prolaz urušilo se samo u sebe. Iscrpljena, delujući kao da neće moći ni da se pomeri, Avijenda se bacila sa svog sedla na Elejnu, povlačeći je nadole. Elejna je uspela da vidi samo padinu brda pod sobom, pre nego što je pala.

Vazduh pobele, zamutivši joj vid. Bio je tu i neki zvuk znala je da je to bio zvuk, užasna rika samo što je bila iznad praga čujnosti. Nešto ju je udarilo, kao da je s krova pala na tvrde ploče, kao da je pala s vrha neke kule.

Otvorila je oči, piljeći u nebo. Nebo je delovalo nekako čudno, nejasno. Za trenutak nije ni mogla da se pomeri, a kada joj je to i pošlo za rukom, zastenjala je. O, Svetlosti, kako je bolelo! Polako je podigla ruku do lica; prsti joj se obojiše crveno. Krv. Ostale. Morala je da pomogne ostalima. Mogla je da oseti Birgitu, mogla je da oseti bolove jake koliko i ovi koji su pritiskali i nju samu, ali bar je Birgita bila živa. I odlučna, i, činilo se, ljuta; nije bila suviše gadno povređena. Avijenda.

Uz jecanje, Elejna se otkotrlja na drugu stranu, a onda se podiže na dlanove i kolena, dok joj se u glavi vrtelo, a bolovi su joj cepali bok. Prisećala se nečeg o tome koliko je opasno pomerati se ako je samo jedno rebro slomljeno, ali ta je misao bila nejasna koliko i padina onog brda. Razmišljanje je delovalo... teško. Međutim, činilo se kako joj žmirkanje pomaže da bolje vidi. Donekle. Bila je gotovo u samom podnožju brda! Visoko gore, oblak dima dizao se s livade na drugoj strani. Nebitno sada. Uopšte nije bilo važno.

Tridesetak koraka uz brdo, Avijenda je, isto tako, bila na dlanovima i kolenima, gotovo se prevrnuvši kada je podigla ruku da obriše krv koja joj se slivala niz lice, ali i pored toga je grozničavo nastavila nešto da traži. Pogled joj pade na Elejnu, i ona se zaledi piljeći. Elejna se zapitala koliko li loše izgleda? Sasvim sigurno nije bila mnogo gora od same Avijende; drugoj ženi nedostajalo je pola suknje, gornji deo haljine bio joj je gotovo strgnut, a svuda, gde god joj se videla koža, činilo se da ima krvi.

Elejna dopuza do nje. Uzimajući u obzir njenu glavu, to joj se činilo daleko lakše negoli da pokušava sa uspravljanjem i hodanjem. Kada joj se približila, Avijenda odahnu od olakšanja.

„Dobro si“, rekla je podigavši okrvavljene prste do Elejninog obraza. „Bila sam toliko uplašena. Toliko uplašena.“

Elejna je iznenađeno žmirkala. Koliko je mogla sebe da vidi, delovalo je da je u isto tako lošem stanju kao i Avijenda. Njena sopstvena suknja ostala je cela, ali joj je pola gornjeg dela haljine bilo potpuno strgnuto, a činilo se da krvari iz dvadesetak posekotina. Onda joj je sinulo. Nije progorela. Od te pomisli obuze je jeza. „Obe smo dobro“, meko je odgovorila.

Daleko po strani, Birgita je obrisala svoj nož o grivu Avijendinog škopca, pa se uspravi udaljavajući se od nepomičnog konja. Desna ruka joj je visila, kaputić joj je nestao, kao i jedna čizma, a ostatak odeće bio joj je pocepan; koža i odeća bile su joj natopljene krvlju koliko i kod njih dve. Činilo se da je strela, koja joj je i dalje virila iz butine, najgora od njenih povreda, ali ostatak je, očito, samo pojačavao bol. „Kičma mu je bila slomljena“, rekla je, pokazujući ka konju koji je ležao na tlu. „Moj je dobro, mislim, mada je poslednji put kada sam ga videla trčao kao da će osvojiti venac Megejrila. Uvek sam mislila da u njemu postoji ta brzina. Lavica.“ Stresla se i žmirnula. „Elejna, kada sam je pronašla, Lavica je već bila mrtva. Žao mi je.“

„Mi smo žive“, odlučno reče Elejna, „a to je najvažnije.“ Kasnije će plakati za Lavicom. Dim nad vrhom brda nije bio gust, ali uzdizao se nad širokim pojasom. „Hoću da vidim šta sam to tačno uradila.“

Sve tri su se morale međusobno pridržavati da bi se uspravile, a naporno penjanje uzbrdo izazvalo je dahtanje i stenjanje, čak i kod Avijende. Zvučale su kao da su za dlaku ostale žive što je Elejna pretpostavljala da je istina a izgledale su kao da su se valjale po drobinama u klanici. Avijenda je i dalje čvrsto stiskala angreal, međutim, čak i da su ona ili Elejna imale nešto više od svog majušnog Talenta u Lečenju, nijedna od njih ne bi uspela ni da prigrli Izvor, a nekmoli da usmerava. Stajale su na vrhu brda, naslanjajući se jedna na drugu, i piljile u razaranje.

Livada je bila okružena plamenom, ali sredina joj je bila pocrnela, spržena i potpuno čista; na njoj nije ostao ni kamen. Polovina drveća na okolnim padinama bila je polomljena ili iskrivljena kao da beži od livade. Pojaviše se jastrebovi, lebdeći na vrelom vazduhu koji se dizao od vatre; jastrebovi su često tako lovili, tražeći sitne životinje koje bi plamen isterao na otvoreno.

Nije bilo ni traga od Seanšana. Elejna je poželela da su ostala tela, da može biti sigurna da su svi mrtvi. Pogotovo sve sul’dam. Međutim, dok je prelazila pogledom preko spaljenog tla koje se pušilo, odjednom joj je bilo drago što nema nikakvih tragova. Bila bi to užasna smrt. Neka se Svetlost smiluje njihovim dušama, pomislila je. Svim njihovim dušama.

„Pa“, dodala je naglas, „nisam bila dobra kao ti, Avijenda, međutim, možda je ovako ispalo i najbolje, kad se sve sabere. Pokušaću sledeći put da budem bolja.“

Avijenda je odmeri postrance. Jednu posekotinu imala je na obrazu, a drugu preko čela, kao i jednu dugačku, položenu tačno u korenu kose. „Za prvi pokušaj ti si uradila mnogo bolje nego ja. Meni su za prvi put bili dali jednostavan čvor vezan od tokova Vetra. Trebalo mi je pedeset pokušaja da bih čak i to rasparala, a da me u lice ne udari munja, ili da ne dobijem udarac od koga mi je zvonilo u ušima.“

„Pretpostavljam da je trebalo da počnem od nečeg jednostavnijeg", reče joj Elejna. „Imam taj običaj da skačem naglavačke.“ Naglavačke? Skočila je, a da pre toga nije ni pogledala gde je voda’. Prigušila je kikot, ali nedovoljno brzo da predupredi bol u boku. Tako je, umesto da se zakikoće, zastenjala kroz stisnute zube. Učinilo joj se da joj se neki od njih možda klate. „Bar smo pronašle novo oružje. Možda ne bi trebalo da budem srećna zbog toga, ali pošto su se Seanšani vratili, jesam.“

„Ti ne shvataš, Elejna.“ Avijenda je pokazivala ka središtu livade, tamo gde je stajao prolaz. „To je mogao da bude samo blesak svetla, pa čak i manje od toga. Ne možeš da znaš, sve dok se ne dogodi. Je li vredno zarad jednog bleska svetla izložiti se opasnosti da spališ sebe i svaku ženu koja je na stotinu ili više koraka udaljena od tebe?“

Elejna je blenula u nju. Ostala je, iako je to znala? Dovesti svoj život u opasnost bilo je jedno, ali dovesti u opasnost svoju sposobnost usmeravanja... „Želim da postanemo prvosestre, Avijenda. Čim budemo uspele da nađemo Mudre.“ Šta će uraditi u vezi s Random, nije mogla ni da zamisli. Sama pomisao da će se obe udati za njega a i Min, takođe! bila je više nego neverovatna. Međutim, u ovo je bila sigurna. „Nemam potrebe da saznajem išta više o tebi. Želim da budem tvoja sestra.“ Nežno je spustila Avijendi poljubac na krvlju umrljan obraz.

Na tren joj se učinilo da je Avijenda žestoko pocrvenela. Kod Aijela, čak se ni zaljubljeni nisu ljubili tamo gde je iko mogao da ih vidi. Vatreni zalazak sunca bio je bled u poređenju sa Avijendinim licem. „I ja želim da ti meni budeš sestra“, promrmljala je. Progutavši knedlu i merkajući Birgitu, koja se pravila kao da ih i ne primećuje ona se nagla i brzo prislonila usne na Elejnin obraz. Elejna ju je volela zbog tog postupka, koliko i zbog svega ostalog.

Birgita je osmatrala negde iza njih, preko njenog ramena, i možda se stvarno i nije pretvarala, jer je iznenada rekla. „Neko dolazi. Lan i Ninaeva, ako se ne varam.“

Pomalo nespretno, one se okrenuše, šepajući i saplićući se i ječeći. Sve je to delovalo potpuno blesavo, junakinje u pričama nikada nisu bivale povređene toliko da su jedva stajale. U daljini, prema severu, nakratko se među drvećem videlo dvoje jahača. Ne kratko, ali dovoljno dugo da se razazna visok muškarac na visokom konju, koji je galopirao punom snagom, i pored njega žena na nižoj životinji, koja je jurila jednako brzo. Njih tri se oprezno spustiše da ih sačekaju. To je još nešto što junakinje u pričama nikada ne rade, s uzdahom je pomislila Elejna. Nadala se da će biti kraljica na kakvu bi njena majka bila ponosna, međutim, bilo je vrlo jasno kako od nje nikada neće postati junakinja.

Čulejn malo pomeri uzde, a Segani se glatko nagnu, okrenuvši jedno od rebrastih krila. On je bio dobro obučen raken, brz i okretan, njen ljubimac, mada je na njemu morala da leti još s nekim. Uvek je bilo više morat’rakena negoli rakena; to je bila životna činjenica. Tamo dole, na imanju pod njima, vatrene lopte kao da su iskakale iz vazduha, rasipajući se na sve strane. Pokušavala je da ne obraća pažnju na to; njen posao je bio da pazi na nevolje koje bi se mogle pojaviti iz oblasti oko imanja. Bar je dim prestao da se diže s mesta u maslinjaku gde su Taun i Maku poginuli.

Na hiljadu koraka iznad tla, mogla je da vidi nadaleko. Svi ostali rakeni odleteli su da pretražuju okolinu; svaka žena koja bi pokušala da beži bila bi označena za proveru, da se vidi nije li jedna od onih koje su izazvale sve to komešanje, mada, ako ćemo pravo, u ovim zemljama bi svako ko vidi rakena najverovatnije pokušao da beži. Čulejn je morala da pazi samo na nevolje koje bi, možda, ovde naišle. Poželela je da ne oseća to peckanje među lopaticama; to je uvek značilo kako nevolja zaista nailazi. Vetar od Seganovog leta pri ovoj brzini nije bio loš, ali ona je pritegla pod bradom uzice svoje voskom prevučene lanene kapuljače, proverila sigurnosno kožno remenje koje ju je držalo u sedlu, namestila svoje kristalne naočare, bolje navukla oklopne rukavice.

Preko stotinu Nebeskih pesnica već se nalazilo na tlu, a što je bilo još važnije, i šest sul’dam s damanama i još desetina koja je nosila torbe pune rezervnih adama. Drugi let doći će s brda ka jugu, s pojačanjem. Bilo bi bolje a ih je više došlo u prvom udaru, ali Hailene su ionako imale jedva dovoljno to’rakena, a naveliko se govorkalo kako su mnogi od njih dobili zadatak da prenesu visoku gospu Surot i njenu pratnju odozdo, iz Amadicije. Nije dobro loše misliti o krvi, pa ipak, poželela je da je više to’rakena poslato u Ebou Dar. Niko od morat’rakena nije mogao da ima dobro mišljenje o ogromnim, glomaznim to’rakenima, koji su bili korisni samo za prevoz tereta, ali oni su mogli brže dovesti još Nebeskih pesnica, tamo na tlo, kao i još sul’dama.

„Govorka se da ima stotinak marat’damana tamo dole“, glasno iza njenih leđa progovori Elija. Kad ste na nebu, morate glasno da govorite da nadjačate hučanje vetra. „Znaš li šta ću uraditi sa svojim delom zlata za hvatanje? Kupiću gostionicu. Ovaj Ebou Dar čini mi se kao pravo mesto, bar po onome što sam videla. Možda ću čak naći i muža. Imaću decu. Šta misliš o tome?“

Čulejn se osmehnu iza šala koji ju je štitio od vetra. Svaki je letač pričao o kupovini gostionice ili krčme, ponekad imanja a opet, ko je mogao napustiti nebo? Ona potapša Seganov dugi, kožnati vrat. Svaka žena letač tri od četiri letača bile su žene pričala je o mužu i deci, ali deca su, isto tako, značila kraj letenja. Više je žena napuštalo Nebeske pesnice za jedan mesec nego što ih je napuštalo nebo za pola godine.

„Mislim kako bi trebalo da držiš oči otvorene“, rekla je. Ali malo priče nije bilo na odmet. Mogla je da primeti ako bi se neko dete pomerilo u maslinjacima tamo doie, a nekmoli išta što bi moglo zapretiti Nebeskim pesnicama. Najlakše naoružani od svih vojnika, bili su čvrsti koliko i Mrtva straža; neki su tvrdili, i čvršći od njih. „Iskoristiću svoj deo da kupim damane i unajmim sul’dam.“ Ako tamo dole ima upola onoliko marat’damana koliko su govorkanja tvrdila, njen će deo biti dovoljan da kupi i dve damane. Tri! „Jednu damane obučenu da pravi Nebeska svetla. Kada budem napustila nebo, biću bogata kao neki od Krvi.“ Ovde su imali nešto što su zvali „vatrometi“ bila je videla neke tipove koji su, uzaludno, pokušavali da zainteresuju Krv u Tančiku ali ko bi posmatrao tako jadne stvarčice ako je mogao da ima Nebeska svetla? Ti su tipovi bili spakovani i izbačeni na put van grada.

„Imanje!“, povika Elija, a nešto odjednom udari jako u Seganija, jače od najgoreg udara oluje koji je Čulejn ikada iskusila, i zakotrlja ga s krilom preko krila.

Raken je porinuo nadole ispuštajući svoj prodorni krik, okrećući se tako brzo da su se sigurnosni povezi oko Čulejn čvrsto zategli. Ona je ostavila ruke na bedrima, napete na uzdama, ali nepomične. Segani će morati sam da se izvuče; bilo kakvo povlačenje uzdi samo bi ga ometalo. Okrećući se poput točka za kockanje, padali su. Morat’raken su bili podučavani da ne gledaju u zemlju ako raken iz bilo kog razloga pada, ali nije mogla a da ne određuje visinu svaki put kada bi se, u šibajućem obrtanju, tlo našlo na vidiku. Osam stotina koraka. Šest stotina. Četiri. Dve. Svetlost im obasjala duše, a beskrajna milost Tvorca neka je zaštiti od...

Kratkim zamahom svojih širokih krila, koji ju je cimnuo u stranu toliko jako da su joj zubi zacvokotali, Segani je uspeo da se ispravi i vrhovima letnih pera oćešao vrhove drveća kada je zamahnuo. Sa smirenošću koja je proisticala iz dugotrajne obuke, proučavala je pomeranje njegovih krila ne bi li videla nekakvo naprezanje. Nije bilo ničega, ali ipak će dati da ga der’morat’raken pažljivo pregleda. Neka sitnica, koju ona možda ne bi ni primetila, sasvim sigurno neće promaći majstoru.

„Izgleda da smo još jednom izbegle Gospu od Senke, Elija.“ Okrenuvši se da pogleda preko ramena, pustila je da joj reči utihnu. Parče pokidanog sigurnosnog poveza visilo je s praznog sedišta iza nje. Svaki je letač znao kako Gospa čeka na dnu dugog pada, ali to što su znali nikada im nije olakšavalo da je i vide.

Kratko se pomolivši za mrtve, ona se odlučno vrati sopstvenim dužnostima i nagna Seganija da se penje. Bilo je to dugo, spiralno uspinjanje, za slučaj da je postojala neka skrivena opasnost, ali što je brže bilo moguće a da pri tom ostanu bezbedni. Možda i malo brže od toga. Već je počinjala da se mršti zbog dima koji se dizao iznad čvornovatog brda pred njom, ali ono što je videla kada je nadletela vrh potpuno joj je osušilo usta. Ruke joj se ukočiše na uzdama, a Segani je nastavio da se uspinje moćnim zamasima krila.

Imanje je bilo... nestalo. Temelji više nisu podupirali bele zgrade koje su nekada stajale na njima, a velike građevine, ukopane u strane brda, bile su smrvljene u prah. Nestale. Sve je bilo spaljeno i pocrnelo. Vatra je plamtela u rastinju na padinama, a s mesta među brdima lepezasto se širila preko stotinu stopa kroz maslinjake i šume. Iza nje, još jedno stotinu stopa, ležalo je polomljeno drveće, nakrivljeno na suprotnu stranu od imanja. Nikada nije videla ništa slično. To niko nije mogao da preživi. Šta god da je to bilo.

Brzo se pribrala i okrenula Seganija prema jugu. U daljini je mogla da razazna to’rakene, na svakom od njih bila je nagurana po desetina Nebeskih pesnica, jer je put Nebeskih pesnica i sul’dam, koji su stizali prekasno, bio kratak. U glavi je počela da sastavlja izveštaj; sasvim sigurno nije postojao niko drugi ko bi ga mogao sačiniti. Svi su pričali kako je ova zemlja puna marat’damana koje samo čekaju da im se stavi povodnik, ali uz ovo novo oružje su te žene, koje sebe nazivaju Aes Sedai, bile stvarna opasnost. Nešto će morati da se učini u vezi s njima, vrlo odlučno. Možda će visoka gospa Surot, ako se zaista nalazi na putu ka Ebou Daru, i sama to uvideti.