Putanja bodeža

27 Cenkanje

Sedeći prekrštenih nogu u debelo pozlaćenoj stolici visokog naslona, Min je pokušavala da se zadubi u kožom uvezani primerak Umlja i bezumlja Herida Fela otvoren na njenim kolenima. To nije bilo lako. O, sama knjiga bila je oćaravajuća; pisanje gospara Fela uvek bi je odvuklo u svet misli koji nije mogla ni da sanja dok je radila u konjušnicama. Veoma je žalila zbog smrti slatkog starćića. Nadala se da će u njegovim knjigama otkriti zbog čega je bio ubijen. Njene tamne kovrdže zanjihaše se kada je zamahala glavom pokušavajući da se usredsredi.

Knjiga je bila zadivljujuća, ali sama prostorija je gušila. Randova mala prestona soba u Sunčevoj palati bila je bogato pozlaćena, od širokih ukrasa ispod tavanice do visokih ogledala na zidovima, postavljenih umesto onih koja je Rand porazbijao, od dva reda stolica poput one u kojoj je sedela do postolja na čelu tih redova i Zmajevog trona na tom postolju. On je bio čudovišan, po ukusu Tira, kako ga zamišljaju kairhijenske zanatlije: počivao je na leđima dva Zmaja, dok su još dva služila kao rukohvati, a još ih se penjalo uz naslon, i svi su imali krupne sunčeve kamenove umesto očiju, i sve je bilo ukrašeno pozlatom i crvenim emajlom. Ogromno zlatno izlazeće sunce izvijenih zraka utisnuto u uglačani kamen poda samo je doprinosilo utisku zagušljivosti. Makar su vatre koje su buktale u dva ogromna kamina, dovoljno visoka da e mogla da ušeta u njih, odavale prijatnu toplinu, pogotovo kada je napolju vejao sneg. A ovo su bile Randove odaje, i to je samo po sebi bila uteha koja je nadjačavala svaku zagušljivost. Jedna razdražujuća pomisao. Ovo su bile Randove odaje, ako on ikada bude odlučio da se vrati. Veoma razdražujuća pomisao. Biti zaljubljena u tog čoveka uglavnom se sastojalo, kako se činilo, od veoma mnogo razdražujućih priznanja samoj sebi!

Vrpoljeći se dok je uzaludno pokušavala da se udobnije smesti na tvrdoi stolici, naprezala se da čita, ali pogled joj je stalno skretao ka visokim vratima od kojih je svako krilo imalo sopstveni niz pozlaćenih izlazećih sunaca. Nadala se da će videti Randa kako ulazi kroz njih; bojala se da ne ugleda Sorileu, ili Kecuejn. Nesvesno je popravila svoj svetloplavi kaputić, prelazeći prstima preko majušnih snežnih cvetova koji su joj bili izvezeni na reverima. Bili su isprepletaniji na rukavima, a nogavice pantalona skrojene su onoliko pripijeno koliko je bilo moguće a da ipak može da se uvuče u njih. Nije to bila velika promena u odnosu na ono što je oduvek nosila. Nije, stvarno. Za sada je uspevala da izbegne haljine, bez obzira na količinu veza koji je nosila, ali se veoma plašila da će je Sorilea ugurati u haljinu, makar ta Mudra morala svojeručno da strgne s nje ono što je trenutno nosila.

Ta je žena znala sve o njoj i Randu. Sve o njima. Osetila je kako joj se obrazi puše. Sorilea je, činilo se, pokušavala da odluči je li Min Faršou pogodna... ljubavnica... za Randa al’Tora. Od toga joj se budalasto vrtelo u glavi; nije ona bila neka devojka s pamukom umesto mozga! Od te reči dobijala je poriv da pokajnički pogleda preko ramena, tražeći tetke koje su je odgajile. Ne, pomislila je s podsmehom, ti nemaš mozak od pamuka. Pamuk je potpuno razmršen u poređenju s tobom!

Ili je možda Sorilea htela da sazna je li Rand pogodan za Min; ponekad se činilo da je to tako. Mudre su prihvatile Min kao jednu od svojih, ili gotovo kao takvu, ali za nekoliko prošlih nedelja Sorilea ju je cedila kao da je krpa pod praljinom prakljačom. Sedokosa Mudra zboranog lica želela je da zna svaku sitnicu o Min, i svaku mrvicu o Randu. Želela je prašinu iz njegovih džepova! Dva puta je Min pokušala da izvrda neprekidna propitivanja, i dva puta je Sorilea izvukla šibu! Ta užasna starica jednostavno ju je presavila preko strane najbližeg stola, a potom joj je saopštila da će to možda uspeti da joj osveži pamćenje. Nijedna od ostalih Mudrih nije pokazala ni najmanje saosećanja, isto tako! Svetlosti, sa čime je sve morala da se nosi zbog tog čoveka! A povrh svega, neće moći da ga ima samo za sebe.

Kecuejn je bila iz potpuno druge priče. Neverovatno dostojanstvena Aes Sedai, proseda koliko je Sorilea bila seda, kao da se nije ni najmanje zanimala za Min i Randa, kao ni za njih posebno, ali je provodila veoma mnogo vremena u Sunčevoj palati. Bilo je nemoguće potpuno je izbeći; činilo se da lunja kud god poželi. A kada bi Kecuejn pogledala u Min, koliko god to bilo nakratko, Min nije mogla a da ne vidi ženu koja je bikove mogla naučiti da plešu, a medvede da pevaju. Stalno je iščekivala da ta žena pokaže prstom u nju i objavi kako je došlo vreme da Min Faršou nauči da drži loptu na vrhu nosa. Pre ili kasnije Rand će morati da se ponovo suoči s Kecuejn, a od te pomisli Minin stomak vezivao se u čvor.

Naterala je sebe da se sagne nad knjigu. Jedno krilo vrata se otvori, a Rand ušeta krupnim koracima sa Zmajevim žezlom naslonjenim na savijenu ruku. Nosio je zlatnu krunu, širok venac od lovorovog lišća to mora da je bila ta Kruna mačeva o kojoj su svi toliko pričali pripijene čakšire koje su mu otvoreno pokazivale noge i zeleni svileni kaputić sa zlatovezom koji mu je tako prelepo pristajao. On je bio prelep.

Označivši gde je stala porukom koju je gospar Fel bio poslao, napisavši da je „i suviše lepa“, pažljivo je zatvorila knjigu i pažljivo je spustila na pod pored svoje stolice. Onda je prekrstila ruke i čekala. Da je stajala, tapkala bi nogom, ali nije mogla đopustiti tom muškarcu da misli kako će poskočiti samo zato što se on konačno pojavio. On je za trenutak stajao osmehujući joj se i zbog nečega čupkajući sopstveno uvo činilo se da pevuši! a onda se, iznenada, okrenuo da se namršti na vrata. „One Device tamo nisu mi rekle da si ovde. U stvari, jedva da su progovorile ijednu reč. Svetlosti, delovale su spremne da podignu velove kada su me ugledale.“

„Možda su uznemirene“, smireno mu je rekla. „Možda su se pitale gde si. Kao i ja. Možda su one brinule da nisi povređen, ili bolestan, ili prehlađen.“ Kao što sam brinula ja, ogorčeno je pomislila. Taj je čovek delovao zbunjeno!

„Pa pisao sam ti“, polako je rekao, a ona šmrknu.

„Dvaput! Imaš Aša’mane da ti raznose pisma, a ti si mi pisao dva puta, Rande al’Tore. Ako to nazivaš pisanjem!"

Zateturao se kao da mu je udarila šamar ne; kao da ga je šutnula u stomak! i zatreptao. Ona se odlučno pribrala i zavalila se na naslon stolice. Pokaži muškarcu sažaljenje u pogrešnom trenutku i nikada nećeš moći da povratiš izgubljeni prostor. Deo nje želeo je da ga zagrh, da ga uteši, da uguši sve njegove bolove, da umiri sve njegove povrede. Imao ih je tako mnogo, a odbijao je da prizna ijednu. Ona neće poskočiti i poleteti ka njemu izgarajući da sazna šta je pošlo naopako... Svetlosti, mora da mu bude dobro.

Nešto je.nežno uhvati ispod laktova i podiže je sa stolice. Dok su joj plave čizme visile u vazduhu, odlebdela je kroz vazduh ka njemu. Zmajevo žezlo otplovilo je od njega. Znači tako, mislio je da može da se osmehne, je li?

Mislio je da je sladak osmeh može preobratiti? Otvorila je usta da mu očita bukvicu. Vrlo oštru bukvicu! Obavijajući ruke oko nje, poljubio ju je.

Kada je ponovo mogla da diše, kroz trepavice je prcvirila nagore, ka njemu. „Prvi put...“ Progutala je knedlu da bi pročistila glas. „Prvo je Džahar Narišma ušetao pokušavajući da pogledom proburazi lobanje svjh prisutnih, onako kako on to radi, i nestao je pošto mi je dodao parče pergamenta. Da vidimo. Pisalo je: ’Uzeo sam krunu Ilijana. Ne veruj nikome dok se ne vratim. Rand.’ Malo prekratko za pravo ljubavno pismo, rekla bih.“

On ju je ponovo poljubio.

Ovoga puta trebalo joj je više vremena da se pribere. Ovo uopšte nije išlo onako kako je očekivala. S druge strane, nije se razvijalo ni toliko loše. „Drugog puta, Džonan Adli isporučio je parčence papira na kome je pisalo: ’ Vratiću se kada završim ovde. Ne veruj nikome. Rand.’ Adli je naleteo na mene kada sam bila u kadi“, dodala je, „i nimalo se nije stideo da me dobro osmotri.“ Rand se uvek trudio da se pravi kako nije ljubomoran kao da je na svetu postojao ijedan muškarac koji to nije bio ali ona je primetila kako se mršti na muškarce koji bi je pogledali. A njegova i inače jaka žudnja posle toga bivala je još vatrenija. Pitala se kakav će biti taj poljubac. Možda bi trebalo da mu predloži povlačenje u spavaće odaje? Ne, neće biti napadna bez obzira...

Rand je spusti, a lice mu je odjednom izgledalo prazno. „Adli je mrtav“, rekao je. Odjednom, kruna polete s njegove glave, okrećući se preko cele prostorije, kao da ju je neko zafrljačio. Baš kada je pomislila da će se razbiti o naslon Zmajevog trona, ili možda prosvrdlati kroz njega, široki zlatni prsten zaustavio se nadomak njega i polako se spustio na sedište prestola.

Min ostadebez dahakada ga je pogledala. Krvje svetlucala u tamnocrvenim loknama iznad njegovog levog uha. Izvlačeći čipkom obrubljenu maramicu iz rukava, ona pruži ruku ka njegovoj slepoočnici, ali on je uhvati za zglavak.

„Ubio sam ga“, tiho je saopštio.

Ona se strese od zvuka njegovog glasa. Bio je zagrobno tih. Možda su spavaće odaje stvarno bile dobra zamisao. Bez obzira na to koliko bi to delovalo napadno. Nateravši sebe da se osmehne i pocrvenevši kada je shvatila koliko lako joj je bilo da se osmehne kada je pomislila na onaj ogromni krevet – ona ga dočepa za prednji deo košulje, spremna da mu istog trenutka, na licu mesta, strgne i košulju i kaput s leđa.

Neko pokuca.

Minine ruke smesta odskočiše od Randove košulje. I ona odskoči od njega. Razdraženo se pitala ko bi to mogao biti. Device su ili najavljivale posetioce kada je Rand bio tu ili su ih, jednostavno, slale unutra.

„Uđi“, glasno je rekao, obešenjački joj se osmehnuvši. A ona je ponovo pocrvenela, zbog toga.

Dobrejn proturi glavu kroz vrata, a potom je ušao i zatvorio ih za sobom kada je video da stoje zajedno. Kairhijenski plemić bio je nizak čovek, tek malo viši od nje, s obrijanim prednjim delom glave i ostatkom prosede kose koja mu je padala na ramena. Plave i bele pruge ukrašavale su skoro do pojasa prednji deo njegovog gotovo crnog kaputa. Čak i pre nego što je potpao pod Randovu milost, on je bio sila u svojoj zemlji. Sada je vladao ovde, bar dok Elejna ne bude tražila Sunčev presto. „Moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je, klanjajući se. „Moja gospo Taveren.“

„Šala“, promrmlja Min kada je Rand upitno podigao obrvu ka njoj.

„Možda“, reče Dobrejn, lagano se stresavši, „pa ipak, pola plemkinja u gradu sada nosi svetle boje oponašajući gospu Min. Pantalone u kojima im se jasno pokazuju noge i kaputiće koji im čak ne pokrivaju ni...“ Pažljivo se nakašljao, shvativši da ni Minin kaputić ne prekriva njene bokove u potpunosti.

Ona je razmišljala da li da mu kaže kako on ima vrlo zgodne noge, iako su bile primetno koščate, a onda brzo porazmisli malo bolje. Randova ljubomora možda je bila sjajan potpirivač kada su bili sami, ali nije želela da se on istresa na Dobrejna. Bojala se da bi on to mogao učiniti. Sem toga, smatrala je da bi to zaista bila omaška; lord Dobrejn Taborvin nije bio vrsta čoveka koji bi napravio i najmanju grubu šalu.

„Znači, i ti menjaš svet, Min.“ Kezeći se, Rand je potapša kažiprstom po nosu. Potapšao ju je po nosu! Kao da je ona neko dete koje ga je zabavilo! Što je bilo još gore, osetila je kako mu, kao neka budala, uzvraća kez. „Na bolji način nego ja, kako se čini“, nastavio je, a taj trenutni, dečački kez ispari poput izmaglice.

„Je li sve u redu u Tiru i Ilijanu, moj gospodaru Zmaju?“, raspitivao se Dobrejn.

„Sve je u redu u Tiru i Ilijanu", smrknuto odvrati Rand. „Šta imaš za mene, Dobrejne? Sedi, čoveče. Sedi.“ Pokazao je prema redovima stolica, i sam zauzevši jednu od njih.

„Postupao sam po svim tvojim pismima“, reče Đobrejn, scdajući naspram Randa, „ali bojim se da ne mogu da izvestim ni o čemu dobrom.“

„Doneću nam nešto za piće“, ukočenim glasom reče Min. Pisma? Nije bilo lako brzo koračati u čizmama s potpeticama bila se navikla na njih, ali je lelujala, bez obzira kako da je koračala nije bilo lako, međutim, s dovoljno ljutnje sve je bilo moguće. Ona se brzo udalji ka malom pozlaćenom stočiću pod jednim od ogromnih ogledala, gde su stajali srebrni vrč i pehari. Zabavila se sipanjem začinjenog vina, besno ga sipajući tako da je prskalo uokolo. Sluge su joj uvek donosile više pehara, za slučaj da ima posetioce, mada se to retko događalo, izuzimajući Sorileu i gomilu budalastih plemkinja. Vino jedva da je bilo toplo, mada je bilo više nego dovoljno vruće za onu dvojicu. Ona je dobila samo dva pisma, ali mogla je da se opkladi kako ih je Dobrejn dobio bar deset! Dvadeset! Sudarajući vrč s peharima oko njega, pažljivo je osluškivala. Šta li su joj to spremali iza leđa s tim svojim desetinama pisama?

„Čini se da je Toram Rijatin nestao“, govorio je Dobrejn, „ipak po govorkanjima, on je još uvek živ, mada teško. Govorka se takođe da su ga Devid Henlon i Džeral Mordet Padan Fejn, kako ga ti nazivaš napustili. Usput budi rečeno, smestio sam Toramovu sestru, gospu Ejlil, u bleštave odaje s poslugom koja je... odana.“ Sudeći po njegovom glasu, očito je hteo da kaže kako je odana njemu. Ta žena neće moći ni haljinu da presvuče a da on za to ne sazna. „Mogu da shvatim da si je doveo ovde, kao i lorda Bertama i ostale, ali zbog čega visokog lorda Vejramona ili visoku gospu Anaijelu? Podrazumeva se, a da ti i ne kažem, da je i njihova posluga odana.“

„Kako znaš da se neka žena sprema da te ubije?“, promrsi Rand.

„Ako ti zna ime?“, Dobrejn nije zvučao kao da se šali. Rand zamišljeno nakrivi glavu, a onda zaklima. Zaklima! Nadala se da ne čuje nikakve glasove.

Rand odmahnu rukama, kao da otresa ženu koja bi želela da ga ubije. To je bilo opasno, pogotovo što je ona bila prisutna. Naravno, ona nije ni najmanje želela da ga ubije, ali ne bi joj smetalo da ga Sorilea dočeka sa onom šibom! Čakšire nisu bile neka naročita zaštita.

„Vejramon je budala koja pravi previše grešaka“, reče Rand Dobrejnu, koji mračno klimnu glavom da se slaže. „Pogrešio sam što sam pomislio kako mogu da ga upotrebim. On ionako deluje dovoljno srećno jer mu je dopušteno da ostane u blizini Ponovorođenog Zmaja. Šta još ima?“ Min mu dodade pehar, a on joj se osmehnu, iako mu se vino prosulo niz ruku. Možda je mislio da se to dogodilo slučajno.

„Malo toga i previše drugog“, započe Dobrejn, a onda se trže unazad u svojoj stolici da bi izbegao da bude poliven vinom kada je Min gurnula drugi srebrni pehar ka njemu. Nije mu se dopalo njeno kratko izigravanje krčmarice. „Hvala, moja gospo Min“, promrmljao je dostojanstveno, ali ju je popreko merkao dok je uzimao pehar. Ona smireno odšeta nazad da uzme sopstveno vino. Smireno.

„Bojim se da su gospa Karalin i visoki lord Darlin u palati gospe Arilin, ovde, u gradu“, nastavio je kairhijenski lord, „pod zaštitom Kecuejn Sedai.

Možda zaštita baš i nije prava reč. Odbijeno mi je da uđem i vidim ih, ali čuo sam i da su njih dvoje pokušali da napuste grad i da su bili vraćeni nazad uvezani kao vreće. U vrećama, kako tvrdi jedna od priča. Pošto sam se susreo s Kecuejn, skoro da mogu i da poverujem u to.“

„Kecuejn“, promrmlja Rand, a Min oseti jezu. Nije zvučao uplašeno, ne baš stvarno, ali zvučao je više nego napeto. „Šta misliš da bi trebalo da učinim u vezi s Karalin i Darlinom, Min?“

Spuštajući se na sedište dve stolice dalje od njega, Min se trže jer je odjednom bila uključena u razgovor. Sa žaljenjem je piljila u vino koje je natapalo njenu najbolju svilenu svetlosmeđu bluzu, kao i njene pantalone. „Karalin će podržati Elejnu za Sunčev presto“, smrknuto je izjavila. To vino se činilo veoma hladno za toplo kuvano vino, a sumnjala je i da će se ta mrlja ikada skinuti s bluze. „To nije viđenje, ali verujem joj.“ Nije pogledala prema Dobrejnu, iako je on mudro klimao glavom. Svi su znali za njena viđenja, sada. Jedina posledica tog saznanja bio je neprekidan tok plemkinja koje su želele da saznaju svoju budućnost, i njihovo durenje, takođe, kada bi im saopštila kako ne može da im je kaže. Većina nije bila zadovoljna s ono malo što bi videla; ništa smrtonosno, ali ni najmanje nalik sjajnim čudima kakva su obećavale vračare po vašarima. „Što se tiče Darlina, osim činjenice da će se oženiti Karalinom, pošto ga bude dobro iscedila i ostavila da se suši, samo ti mogu reći da će jednog dana biti kralj. Videla sam mu krunu na glavi, stvarčicu s mačem na prednjoj strani, ali ne znam kojoj zemlji to pripada. I, da. Umreće u krevetu, a ona će ga nadživeti.“

Dobrejn se zagrcnuo svojim vinom, prskajući ga i brišući usta jednostavnom lanenom maramicom. Većina onih koji su znali nisu i verovali. Prilično zadovoljna sama sobom, Min popi ono malo što joj je preostalo u peharu. A onda se ona zagrcnula i borila za vazduh, vadeći maramicu iz rukava da obriše sopstvena usta. Svetlosti, baš nije morala da sebi sipa te ostatke!

Rand samo klimnu glavom, vireći u svoj pehar. „Znači, živeće da bi me mučili", progunđao je. Veoma tiho, ali reči su bile poput kamena. Bio je oštar poput sečiva, taj njen čobanin. „A šta da učinim u vezi...“

Odjednom se okrenuo na stolici, ka vratima. Jedna su se otvarala. Imao je veoma oštar sluh. Min ništa nije čula.

Nijedna od dve Aes Sedai koje su ušle nije bila Kecuejn, i Min oseti kako joj se ramena opuštaju dok je sklanjala maramicu. Dok je Rafela zatvarala vrata, Merana se spustila u duboki kniks pred Random, iako su svetlosmeđe oči Sive sestre prešle preko Min i Dobrejna i odmerile ih, a potom je Rafela okrugloga lica isto tako široko raskrilila svoje tamnoplave suknje. Nijedna se nije podigla dok im Rand nije mahnuo da to učine. Dolebdele su do njega bavijene svojim hladnim dostojanstvom kao haljinom. Osim što je punačka Plava sestra nakratko dodirnula rese svoga šala, kao da samu sebe podseća da je on tu. Min je i ranije primetila taj pokret, kod drugih sestara koje su se zaklele Randu na vernost. To nije moglo biti lako za njih. Samo je Bela kula zapovedala Aes Sedai, ali Rand bi savio prst i one bi došle, pokazao bi njime i one bi otišle. Aes Sedai su se kraljevima i kraljicama obraćale kao sebi ravnima, možda čak i kao da su iznad njih, a opet, Mudre su ih nazivale učenicama i očekivale su od njih da ih poslušaju dva puta brže negoli Randa.

Ništa od toga nije se pokazivalo na Meraninom glatkom licu. „Moj gospodaru Zmaju“, rekla je s puno ponosa. „Tek smo saznale da ste se vratili, i pomislile smo da ste nestrpljivi da saznate kako su se stvari odvijale sa Ata’an Mijere.“ Samo je bacila pogled na Dobrejna, a on se smesta podigao. Kairhijenjanin je bio naviknut na ljude koji žele da razgovaraju nasamo.

„Dobrejn može da ostane“, kratko reče Rand. Je li to oklevao? Nije ustao. Oči su mu bile poput plavog leda, bio je Ponovorođeni Zmaj u celini i celosti. Min mu je bila rekla da su ove žene uistinu njegove, da je svih pet koje su ga pratile na brod Morskog naroda njegovo, potpuno odane svojim zakletvama i zato potčinjene njegovoj volji, pa ipak, činilo se da ima poteškoća da veruje bilo kojoj Aes Sedai. Razumeo je, ali morao je da se nauči kako to da radi.

„Po tvojoj želji“, odvrati Merana, nakratko naklonivši glavu. „Rafela i ja smo napravile pogodbu s Morskim narodom. Cenkanje, kako oni to zovu.“ U njenom glasu jasno se osećalo u čemu je razlika. Dok su joj ruke počivale nepomične na zelenim suknjama prošaranim sivim, duboko je udahnula. To joj je bilo potrebno. „Harina din Togara Dva Vetra, gospa od talasa klana Šodein i gospa od jedara Ata’an Mijera, obećala je da će svaki brod koji je potreban Ponovorođenom Zmaju ploviti tamo gde mu je, i kad mu je, potrebno, bez obzira na razloge zbog kojih su mu potrebni.“ Činilo se da Merana postaje pomalo propovednički nastrojena kada u okolini nije bilo Mudrih; Mudre joj to nisu dozvoljavale. „Zauzvrat, Ponovorođeni Zmaj neće menjati nijedan od zakona Ata’an Mijera kao što je učinio među...“ Za trenutak je zamucala. „Oprosti mi. Navikla sam da iznosim dogovore tačno onako kako su izrečeni. One su koristile izraz ’kopnovezanim’, ali pod time su podrazumevale ono što si učinio u Tiru i Kairhijenu.“ Nešto nalik pitanju pojavilo joj se u očima, a potom je nestalo. Možda se pitala je li se isto dogodilo i u Ilijanu. Pokazivala je očigledno olakšanje što ništa nije menjano u njenom rodnom Andoru.

„Pretpostavljam da ću moći da živim s time“, promrmljao je.

„Kao drugo", preuze reč Rafela, prekrstivši svoje punačke ruke u visini pojasa, „moraš Ata’an Mijere dati zemlju, kvadrat od jedne milje u stranicama u svakom gradu ili plovnim vodama, kojima sada upravljaš ili ćeš upravljati.“ Ona je zvučala samo malo manje nadmeno od svoje pratilje, ali samo malo. Kao što ni najmanje nije zvučala zadovoljna onim što je izgovarala. Bila je Tairenka, na kraju krajeva, a malo je koja druga luka imala čvršću vlast nad svojom trgovinom od Tira. „U tim oblastima zakoni Ata’an Mijera stajaće nad svim drugim. Ovaj dogovor moraju da potvrde i vladari u tim lukama tako da...“ Sada je na nju bio red da zamuca, a tamni obrazi su joj pomalo posiveli.

„Tako da me taj dogovor nadživi?“, suvo je dopuni Rand. Hrapavo se nasmejao. „Mogu da živim i s tim.“

„Svaki grad na vodi?“, uskliknu Dobrejn. „Misle li oni i na ovaj ovde?“ Skočio je na noge i počeo da šeta gore-dole prosuvši više vina negoli Min. Činilo se da to i ne primećuje. „Kvadratna milja? Samo Svetlost zna pod kakvim čudnim zakonima! Ja sam putovao na brodu Morskog naroda i oni jesu čudni! A to ne uključuje bosonogost! A šta je s carinom, i naknadama za kotvu i...“ On se iznenada okrenu ka Randu. Mrštio se na Aes Sedai koje se uopšte nisu zanimale za njega, ali on se obraćao Randu, oštro, gotovo nepristojno. „Uništiće Kairhijen za godinu dana, moj gospodaru Zmaju. Uništiće svaku luku u kojoj im dozvolite da to urade."

Min se slagala, u tišini, ali Rand samo mahnu rukom i ponovo se nasmeja. „Oni možda to misle, ali znam i ja ponešto o tome, Dobrejne. Nisu rekli ko će birati zemljište, tako da uopšte ne mora da bude uz vodu. Moraće da kupuju hranu od vas, i da žive po vašim zakonima kada odlaze, tako da neće moći da budu i suviše nadmeni. U najgorem slučaju, moći ćete da naplaćujete carinu kada roba izađe iz njihovog... skrovišta. Što se ostalog tiče... ako ja to mogu da prihvatim, možete i vi.“ U njegovom glasu sada više nije bilo smeha i Dobrejn je pognuo glavu.

Min se pitala gde li je sve to naučio. Zvučao je kao kralj, i to jedan koji zna šta radi. Možda ga je Elejna tome bila naučila.

„Ako postoji ’kao drugo’, onda postoji još nešto“, reče Rand dvema Aes Sedai.

Merana i Rafela izmenjaše poglede, nesvesno dodirnuše svoje suknje i šalove, a onda Merana progovori, a glas joj nije bio ni najmanje nadmen. „Kao treće, Ponovorođeni Zmaj slaže se da sve vreme uza se drži izaslanika koga će izabrati Ata’an Mijere. Harina din Togara imenovala je samu sebe. S njom će biti njena vetrotragačica, njen majstor mača i pratnja.“

„Šta?“, zaurla Rand poskočivši sa stolice.

Rafela brzo nastavi, užurbano, kao da se bojala da će je preseći. „I pod četiri, Ponovorođeni Zmaj slaže se da se smesta odazove na poziv gospe od brodovlja, ali ne više od dva puta u svake tri uzastopne godine.“ Završila je pomalo zadihano, pokušavajući da ovo poslednje zvuči blaže nego što je bilo.

Zmajevo žezlo polete s poda iza Randa, a on ga uhvati u vazduhu i ne pogledavši ga. Oči mu više nisu bile ledene. Sada su plamtele plavim plamenom. „Izaslanica Morskog naroda da mi se mota oko nogu?“, vikao je. „Da se odazivam na poziv?“ Mahao je ka njima izrezbarenim gornjim delom koplja, dok su zelene i bele rese poskakivale. „Tamo, napolju, postoje ljudi koji žele da pokore sve nas i koji će možda i uspeti u tome! Izgubljeni su tamo napolju! Sam Mračni čeka! Što se niste dogovorile i da im krpim pukotine na koritima brodova kad ste već tako lepo počele!“

U drugoj prilici Min bi se trudila da ga umiri kada se raspali, ali ovog puta ona se mrštila i pokazivala zube na Aes Sedai. Potpuno se slagala s njim. Poklonile su ambar da bi prodale konja.

Rafela se i stvarno zateturala zbog praska, ali Merana se ispravi, a njene sopstvene oči uspele su veoma da liče na smeđi plamen prošaran zlatnim. „Ti koriš nas?“, brecnula se tonom koji je bio leden koliko su joj oči bile vatrene. Bila je Aes Sedai poput onih koje je Min viđala kao dete, kraljevskija od kraljice, moćnija od moći. „Ti si bio prisutan pri cenkanju, ta’verene, i okretao si ih kako ti se prohtelo. Mogao si da ih imaš sve do poslednjeg da kleče pred tobom! Ali ti si otišao! Nije im se dopalo što su znali da su plesali za jednog ta’verena. Negde su naučile da tkaju štitove i pre nego što si imalo odmakao s njihovog broda, Rafela i ja smo bile pod štitom. Da ne bismo imale prednost moći, rekle su nam. Harina je više no jednom pretila da će nas okačiti za noge s jarbola dok se ne prizovemo pameti, a mogu ti reći kako verujem da bi to i učinila! Budi srećan što si dobio brodove koje si želeo, Rande al’Tore. Harina je bila spremna da ti da samo šačicu! Budi srećan što nije tražila i tvoje nove čizme i taj odvratni presto pride! O, da napomenem, zvanično te je priznala za Koramura, makar od toga dobio grčeve u stomaku!“

Min je zapanjeno buljila u nju. Rand i Dobrejn isto tako su buljili u nju, Kairhijenjanin razjapljenih usta. Rafela je buljila, dok su joj se usne pomerale bez glasa. Kad smo već kod toga, plamen je počeo da bledi iz Meraninih očiju, a one su polako postajale sve razrogačenije, kao da je tek sad čula sve što je izgovorila.

Zmajevo žezlo u Randovoj ruci podrhtavalo je. Min je viđala kako njegov bes dostiže tačku pucanja i zbog mnogo manjeg od ovoga. Molila se da se seti kako bi mogla da spreči eksploziju, ali nije znala nijedan.

„Čini se“, konačno je progovorio, „da reči koje jedan ta’veren izvlači nisu uvek one koje bi ta’veren želeo da čuje.“ Zvučao je... smireno. Min nije želela da pomisli, normalno. „Dobro ste uradile, Merana. Bacio sam vam ogriske za pse, ali ti i Rafela ste dobro obavile posao.“

Dve Aes Sedai se zaljuljaše, a Min je za trenutak pomislila da će se stropoštati na zemlju od čistog olakšanja.

„Bar nam je uspelo da sačuvamo pojedinosti od Kecuejn“, reče Rafela, nesigurno gladeći svoje suknje. „Nije bilo načina da sprečimo da svi saznaju kako smo došle do neke vrste dogovora, ali bar smo toliko uspele da zadržimo podalje od nje.“

„Da“, gotovo bez daha reče Merana. „Čak nas je i presrela kada smo dolazile ovamo. Vrlo je teško išta sakriti od nje, ali uspelo nam je. Mislile smo da ti ne bi želeo da ona...“ Ostatak se izgubio kada je videla kameni izraz Randovog lica.

„Ponovo Kecuejn" rekao je ravnim glasom. Mrštio se na izrezbareni deo kopljakoji mu je bio u ruci, a onda ga je bacio na stolicu, kao da nema poverenja u samog sebe kada ga drži. „Ona je u Sunćevoj palati, je li tako? Min, reci Devicama koje su napolju da odnesu poruku Kecuejn. Neka pristupi pred Ponovorođenog Zmaja najbržom brzinom.“

„Rande, ne mislim“, uznemireno započe Min, ali Rand je prekide. To nije bilo oštro, ali beše odlučno.

„Uradi to, molim te, Min. Ta je žena poput vuka koji merka tor. Nameravam da saznam šta to ona hoće.“

Min nije žurila da ustane i vukla se idući ka vratima. Nije bila jedina koja je smatrala kako je to loša zamisao. Ili bar koja je želela da se nađe negde drugde kada se Ponovorođeni Zmaj bude suočio s Kecuejn Melajdrin. Dobrejn ju je pretekao dok je išla ka vratima, na brzinu joj se naklonivši, gotovo bez usporavanja, a čak su i Merana i Rafela uspele da izađu iz odaje pre nje, iako su izvele da to deluje kao da nigde ne žure. Bar im je to uspelo u samoj prostoriji, u svakom slučaju. Kada je Min promolila glavu u hodnik, dve su sestre već bile stigle Dobrejna i hitale su pored njega, gotovo trčeći.

Začudo, kada je Min ranije ušla, napolju je bilo pet-šest Devica, a sada su se toliko umnožile da su ispunjavale hodnike s obe strane, dokle god je pogled dopirao visoke žene grubih lica u sivom i smeđe-sivom kadinsora, sa šoufama obmotanim oko glava i dugim crnim velovima koji su visili s njih. Mnoge su imale koplja i štitove od bivolje kože, kao da očekuju bitku. Neke su igrale igru prstima poznatu kao „nož, papir, kamen“, a ostale su ih napeto posmatrale.

Mada nisu bile toliko napete da je ne primete. Kada je prenela Randovu poruku, pojavi se govor ruku uz hodnike i niz njih, a onda dve mršave Device otrčaše. Ostale se smesta vratiše svojoj igri, da igraju ili da je posmatraju.

Začuđeno se češkajuči po glavi, Min se vrati unutra. Zbog Devica bi se često uznemirila, a opet, uvek su imale poneku reč za nju, povremeno punu poštovanja, kao da je Mudra, ponekad šaljivu, mada je njihov smisao za humor bio čudan, najblaže rečeno. Nikada se nisu ovako ponašale kao da je i ne vide.

Rand je bio u spavaćim odajama. Srce joj užurbano zalupa zbog te jednostavne činjenice. Bio je skinuo kaputić, a snežnobela košulja bila mu je odvezana oko vrata i rukava i izvučena iz čakšira. Sedajući u podnožje kreveta, naslonila se na jedan od teških stubova kreveta od crnog drveta, pa je podigla noge, prekrstivši ih. Nije imala priliku da posmatra Randa kako se skida i sada je nameravala da uživa u tome.

Međutim, umesto da nastavi, on je stajao i posmatrao je. „Šta uopšte može ta Kecuejn da me nauči?“, iznenada je upitao.

„Tebe i sve Aša’mane“, odvratila mu je. To je bilo njeno viđenje. „Ne znam šta je to, Rande. Samo znam kako to morate naučiti. Svi vi morate.“ Izgleda da nije imao nameru da ide dalje od skidanja košulje, koja je sada visila. Uzdahnuvši, ona nastavi. „Potrebna ti je, Rande. Ne možeš sebi dopustiti da je razljutiš. Ne smeš nipošto da je oteraš.“ Ako ćemo pravo, lično nije smatrala ni da bi pedeset Mirdraala i hiljadu Troloka moglo ikuda da otera Kecuejn, ali to je u suštini bilo svejedno.

Rand je imao neki čudan pogled, kao da nije tu, a onda je, trenutak kasnije, odmahnuo glavom. „Zbog čega bih slušao ludaka?“, progunđao je, gotovo ispod glasa. Svetlosti, da li on stvarno veruje da Lijus Terin Telamon govori u njegovoj glavi? „Sazna li neko da ti je potreban, Min, on te drži u šaci. Na povocu, da te cima kuda mu je drago. Ja neću staviti sebi ogrlicu oko vrata ni za jednu Aes Sedai. Neću ni za koga!“ Polako je otvarao stisnute pesnice. „Ti mi trebaš, Min“, jednostavno je rekao. „Ne zbog svojih viđenja. Samo mi trebaš ti.“

Spaljena bila, ali taj je muškarac umeo da je obori s nogu pomoću nekoliko reči!

S osmehom nestrpljenja koji je odgovarao njenom, obema rukama je dohvatio donji deo košulje i počeo da je prevlači preko glave. Namestivši prekrštene prste na stomaku, ona se ponovo namestila da ga posmatra.

Tri Device koje su umarširale u odaju više nisu nosile šoufe koje su im u hodniku prekrivale kratku kosu. Bile su praznih ruku, a više nisu nosile ni one svoje noževe širokih sečiva. To je bilo sve što je Min uspela da primeti.

Randova glava i ruke još uvek su bile u košulji, kad Somara, s kosom boje lana i visoka čak i za Aijelku, dočepa belu tkaninu i upetlja je, zarobivši ga u njoj. Gotovo istim pokretom ona ga šutnu između nogu. S prigušenim krikom, on se presamiti, zateturavši se.

Nisejr, svetle kose i lepotica i pored bledih ožiljaka na oba od sunca potamnela obraza, tako ga jako pesnicom raspali u desnu stranu da se zanjihao da padne postrance.

Min se s krikom baci s kreveta. Nije znala kakva li se to ludost ovde događa, nije čak stigla ni da počne da pogađa. Noževi joj glatko iskliznuše iz rukava, po jedan u svaku ruku, a ona se baci na Device vičuči: „Upomoć! O, Rande! Neka mu neko pomogne!“ To je bar bilo ono što je pokušavala da uzvikne.

Treća Devica, Nandera, okrenu se poput zmije, i Min oseti kako joj se noga zariva u stomak. Vazduh je uz pištanje izlazio iz nje. Noževi joj ispadoše iz obamrlih ruku, a ona napravi premet oko noge prosede Device završivši na leđima uz udarac koji je izbacio iz nje sav preostali vazduh. Pokušavajući da se pomeri, pokušavajući da diše pokušavajući da shvati samo je mogla da leži na tom mestu i posmatra.

Tri žene su bile prilično temeljne. Nisejr i Nandera udarale su Randa pesnicama dok ga je Somara držala presamićenog i zarobljenog u njegovoj sopstvenoj košulji. Ponovo i ponovo i ponovo proračunato su zadavale udarce u Randov čvrsti stomak, u desnu stranu. Min bi se histerično smejala, samo da je imala imalo daha. Pokušavale su da ga nasmrt pretuku, a pri tom su vrlo pažljivo izbegavale da ga udare igde blizu osetljivog okruglog ožiljka na levoj strani, preko koga je prelazio poluzaceljeni prorez.

Ona je veoma dobro poznavala Randovo telo, znala je koliko je jak, ali ovo niko ne bi mogao da izdrži. Sasvim polako, kolena počeše da mu se savijaju, a kada se prevrnuo na podne pločice, Nandera i Nisejr odstupiše. I jedna i druga klimnuše glavom, a Somara otpusti Randovu košulju. On pade na lice. Mogla je da ga čuje kako hvata vazduh, kako se bori sa stenjanjem koje se probijalo i pored svih njegovih napora. Klečeći, Somara mu je gotovo nežno navlačila košulju. On je ležao tamo, s obrazom na podu, iskolačenih očiju, boreći se da dođe do daha.

Nisejr se naže da dočepa pramen njegove kose, pa mu cimnu glavu nagore. „Osvojile smo pravo da ovo uradimo", zarežala je, „ali je svaka Devica želela da te propusti kroz šake. Ja sam napustila svoj klan zbog tebe, Rande al’Tore, neću dopustiti da pljuješ na mene!“

Somara krenu rukom kao da će mu ukloniti kosu s lica, a onda ga dograbi za nju. „Ovako se odnosimo prema prvobraći koja pogaze naše dostojanstvo, Rande al’Tore“, odlučno je saopštila. „Prvi put. Sledeći put koristimo kaiševe.“

Nandera se naginjala nad Random s pesnicama na bokovima i licem od kamena. „Ti nosiš čast Far Dareis Mai, sine jedne Device“, smrknuto je govorila. „Obečao si da ćeš nas zvati da za tebe plešemo s kopljima, a onda si pobegao u bitku ostavljajući nas pozadi. To više nikada nećeš uraditi."

Ona ga preskoči da pohita napolje, a druge dve su je pratile. Samo je Somara pogledala unazad, a ako je sažaljenje i dotaklo njene plave oči, nije ga ni najmanje bilo u njenom glasu kada je rekla: „Nemoj da ovo ponovo bude neophodno, sine jedne Device.“

Rand se nekako podigao na šake i kolena dok je Min uspela da dopuzi do njega. „Mora da su poludele“, promuklo je progovorila. Svetlosti, kako ju je bolelo oko pojasa!

„Rurak će...!“ Nije imala pojma šta bi Rurak uradio. Ne bi bilo dovoljno, šta god da bi bilo. „Sorilea“, Sorilea će ih nabiti na kočeve, na suncu! Za početak! „Kad joj ispričamo..."

„Nećemo nikome ništa da pričamo“, rekao je. Zvučao je gotovo kao da je povratio dah, iako su mu oči i dalje bile pomalo iskolačene. Kako može to da kaže? „Imaju prava na to. Zaslužile su to pravo.“

Min je i predobro poznavala taj glas. Kada bi neki muškarac odlučio da bude tvrdoglav, seo bi gologuz u koprive i u lice ti poricao da mu od njih bridi pozadina! Bilo joj je gotovo drago da ga čuje kako stenje dok mu je pomagala da se digne na noge. Pa, dok su jedno drugom pomagali. Ako je hteo da bude potpuni vunoglavi idiot, zavređivao je nekoliko modrica!

On se pruži po krevetu, ležeći na nagomilanim jastucima, a ona se ušuška pored njega. To nije bilo ono čemu se nadala, ali je bilo najviše što će se dogoditi, u to je bila sigurna.

„Ovo nije ono za šta sam se nadao da ćemo koristiti ovaj krevet", promrmljao je. Nije bila sigurna je li trebalo to da čuje.

Nasmejala se. „Uživam u tome da me držiš u svom zagrljaju gotovo isto kao i... i ono drugo.“ Začudo, osmehivao joj se kao da je znao da laže. Njena tetka Miren klela se da je to jedna od tri laži u koje će svaki muškarac poverovati kada mu je žena izrekne.

„Ako vas prekidam“, oglasi se s vrata hladan ženski glas, „pretpostavljam da bih mogla da se vratim kada bude zgodniji trenutak.“

Min odskoči od Randa kao opečena, ali kada ju je on povukao nazad, ona se ponovo namesti pored njega. Prepoznala je Aes Sedai koja je stajala u vratima, bucmastu sitnu Kairhijenjanku s četiri tanke pruge u boji preko dobro popunjenog poprsja i s belim prorezima na tamnoj suknji. Dejđin Mosenejlin bila je jedna od sestara koje su došle s Kecuejn. A bila je jaka ličnost gotovo koliko i sama Kecuejn, bar po Mininom prosuđivanju.

„Ko bi ti mogla biti da se ovde osećaš kao kod kuće?“, lenjo reče Rand. „Ko god da si, zar te nikada niko nije naučio kako prvo treba da pokucaš?“ U međuvremenu, Min primeti kako mu je svaki mišić na ruci kojom je držao njenu tvrd kao kamen.

Mesečev kamen koji je visio s tankog srebrnog lanca na Dejđininom čelu zanjiha se dok je polako odmahivala glavom. Bilo je očigledno da nije bila zadovoljna. „Kecuejn Sedai je primila tvoj zahtev", reče ona, još hladnije nego pre, „i zamolila me je da ti prenesem njeno žaljenje. Veoma želi da završi parče ručnog rada na kome sada radi. Možda će moći da te vidi neki drugi dan. Ako bude našla vremena za to.“

„Je li to ono što je rekla?“, opasnim glasom priupita Rand.

Dejđin prezirno šmrknu. „Ostaviću vas da nastavite... šta god da ste radili.“ Min se zapitala da li bi se nekako izvukla ako bi ošamarila Aes Sedai. Dejđin je ledeno odmeri, kao da čuje njene misli, pa se okrenu da otplovi iz sobe.

Rand sede uz prigušeno stenjanje. „Prenesi Kecuejn da može da se nosi u Jamu Usuda!“, vikao je za sestrom koja je odlazila. „Reci joj da može da istrune!"

„To neće pomoći, Rande“, uzdahnu Min. Ovo će biti mnogo teže nego što je pretpostavljala. „Kecuejn treba tebi. A ona od tebe neće imati nikakve koristi!“

„Ne trebam joj, je li?“, meko je izgovorio, a onda se stresao. Ono pre toga samo joj se učinilo da mu je glas bio opasan.

Rand se pažljivo pripremao, ponovo oblačeći zeleni kaput, šaljući Min s porukom koju će Device preneti. Bar su to još uvek htele da rade. Rebra s desne strane bolela su ga gotovo koliko i rane na levoj, a imao je utisak da su ga tukle daskom po stomaku. Obećao im je. On posegnu za saidinom kada je ostao sam u spavaćim odajama, ne želeći da čak ni Min ponovo gleda kako se ljulja. Mogao je nju da drži na sigurnom, ako ništa drugo, nekako, ali kako bi se ona mogla osećati zaštićenom ako bi ga videla da samo što nije pao? Morao je da bude jak, za njeno dobro. Morao je da bude jak, zarad sveta. Taj zamotuljak osećanja u njegovom potiljku koji je bio Alana podsećao ga je na cenu bezbrižnosti. Baš tada Alana se durila. Mora da je suviše izazivala Mudre, jer ako je sedela, sedela je kao na jajima.

„I dalje mislim da je ovo ludilo, Rande al’Tore", reče Min dokje on pažljivo nameštao Krunu mačeva na svojoj glavi. Ovoga puta nije želeo da mu ona majušna sečiva puste krv, ponovo. „Slušaš li ti uopšte šta ja govorim? Pa, ako si baš zapeo da prolaziš kroz to, ja idem s tobom. Priznao si da sam ti potrebna, a biću ti potrebnija i od ovoga!“ Bila je u punom zamahu, s pesnicama na bokovima, tapkajući nogom, dok su joj se oči gotovo užarile.

„Ti ostaješ ovde“, odlučno joj je saopštio. Još uvek nije bio siguran u to šta namerava da učini, ne u potpunosti, ali znao je samo kako ne želi da ga ona vidi kako se sapliće. Veoma se bojao da bi se mogao saplesti. Mada je, u stvari, očekivao raspravu.

Ona mu se namršti, a noga prestade da joj tapka. Ljutito svetlo u njenim očima pretopilo se u zabrinutost koja je nestala s jednim treptajem. „Pa, pretpostavljam kako si dovoljno veliki da možeš preći preko štalskog dvorišta i bez nekoga ko bi te držao za ručicu, čobanine. Sem toga, ja počinjem da zaostajem sa svojim čitanjem.“

Pošto se zavalila u veliku pozlaćenu stolicu, prekrstila je noge i pokupila knjigu koju je čitala kad je on ušao. Bio je potreban samo jedan trenutak i izgledala je potpuno nezaintresovano za prethodnu temu.

Rand klimnu glavom. To je i želeo; ona ovde i na sigurnom. Pa ipak, nije baš morala potpuno da zaboravi na njega.

U hodniku je bilo šest Devica koje su čučale. Nezainteresovano su ga posmatrale, ništa ne govoreći. Nanderin je pogled bio najnezainteresovaniji. Mada su i Somara i Nisejr prišle bliže. Činilo mu se da je Nisejr Šaido; moraće da pazi na nju.

Aša’mani su isto tako čekali Lijus Terin je u Randovoj glavi smrknuto mrmljao o ubistvima svi osim Narišme imali su zmaja na okovratniku, kao i mač. Kratko, on naredi da Narišma ostane na straži pred njegovim odajama, i čovek ga je oštro pozdravio; te prevelike crne oči videle su previše, gledale pomalo optužujuće. Rand nije mislio da bi Device svoje nezadovoljstvo ispoljile na Min, ali nije želeo da rizikuje. Svetlosti, rekao je Narišmi sve o zamkama koje je postavio u osvojenom Kamenu kada je poslao čoveka da donese Kalandor. Tom čoveku se svašta priviđalo. Spaljen bio, ali velikoj opasnosti se izložio. Samo lud čovek nikad ne veruje. Lijus Terin je zvučao veselo. I poprilično ludo. Randove rane u boku su damarale; činilo se da zajedno trepere od udaljenog bola.

„Pokaži mi gde da nađem Kecuejn", zapovedio je. Nandera je ustala i krenula i ne pogledavši iza sebe. On ju je pratio, a ostali su pošli za njim, Dašiva i Flin, Mor i Hopvil. Dao im je brza uputstva dok su hodali. Ni manje-ni više, Flin je bio taj koji je pokušao da se pobuni, ali ga je Rand otkačio; ovo nije bilo vreme za raspravu. Raščupani bivši stražar bio je poslednji od koga je Rand to očekivao. Možda od Mora ili Hopvila. Iako više nisu imali oči poput grlica, i dalje su bili dovoljno mladi da im brijači ostaju suvi isti broj dana koliko su bivali i navlaženi. Ali nije to očekivao od Flina. Nanderine meke čizme nisu pravile nikakve zvuke; njihovi koraci su odzvanjali u četvrtastoj prostoriji s visokom tavanicom, rasterujući sve koji su imali i senku razloga da se boje. Rane su mu damarale.

Do sada je svako u Sunčevoj palati prepoznavao Ponovorođenog Zmaja, a znali su i ko su ljudi u crnim kaputima, takođe. Sluge u crnim livrejama duboko bi se poklonile i požurile da im se sklone s vidika. Većina plemstva bila je gotovo jednako brza da ostavi priličnu razdaljinu između sebe i petorice muškaraca koji su mogli da usmeravaju, odlazeći nekuda s ciljem ocrtanim na licu. Ejlil ih je gledala kako prolaze s neprepoznatljivim izrazom na licu. Anijela se smeškala, naravno, ali kada je Rand prošao, gledala je za njim sa izrazom koji je bio poput Nanderinog. Kada je pokleknuo da ga pozdravi, Bertom se osmehivao, mračnim osmehom bez radosti ili zadovoljstva.

Nandera nije progovorila čak ni kada su stigli na svoje odredište; jednostavno je jednim kopljem pokazala na zatvorena vrata, okrenula se na potpetici i krupnim koracima udaljila istim putem kojim su i došli. Kar’a’karn bez ijedne Device da ga čuva. Da li su mislile kako će četiri Aša’mana biti dovoljno? Ili je to bio još jedan znak njihovog nezadovoljstva?

„Radite kao što sam vam rekao“, podseti ih Rand.

Dašiva se trgnu, kao da dolazi k sebi, a potom obuhvati Izvor. Široka vrata, s izrezbarenim linijama, otvoriše se od malog toka Vazduha. Ostala trojica su povukli saidin i mrgodnih lica pratili Dašivu unutra.

„Ponovorođeni Zmaj“ Dašivin glas je zvučao jasno, pojačan od Moći „kralj Ilijana, Gospodar Jutra, dolazi da vidi tu ženu, Kecuejn Melajdrin.“

Rand je zakoračio unutra, visok Nije prepoznao drugi tok koji je Dašiva napravio, ali činilo mu se da je vazduh brujao pretnjom, osećajem nečeg neumoljivog što dolazi, približava se.

„Poslao sam po tebe, Kecuejn", rekao je Rand. On nije koristio Moć. Glas mu je bio jak i ravan bez pomoći.

Zelena sestra koje se sećao sedela je za malim stolom sa obručem za vez u rukama i klupčićima konca raznih boja koja su se prosula iz mnogih pregrada korpe koja je počivala na uglačanom stolu. Bila je upravo onakva kao što je se i sećao. Nad izražajnim licem, nadnosila se čeličnosiva punđa ukrašena malim zlatnim ribama i pticama, zvezdama i mesecima. Te tamne oči, gotovo crne, naspram njenog bledog lica. Hladne oči koje su sve videle. Lijus Terin zacvile i pobeže u tamu kada ju je ugledao.

„Dakle“, rekla je, spuštajući obruč na sto. „Moram reći da sam viđala i bolje, bez plaćanja. Po onome što sam čula o tebi, dečače, očekivala sam barem grmljavinu, trube, munje na nebu.“ Mirno je odmerila pet muškaraca kamenih lica koji mogu da usmeravaju, što je trebalo da bude dovoljno da natera svaku Aes Sedai da ustukne. Mirno je odmerila Ponovorođenog Zmaja. „Nadam se da će barem jedan od vas malo da žonglira“, rekla je. „Ili da guta vatru? Uvek sam uživala da gledam zabavljače kako gutaju vatru.“ Flin se štektavo nasmeja pre nego što se smirio, a čak se i tada uhvatio za jednu kovrdžu i delovalo je da se bori da se ne zabavlja. Mor i Hopvil su razmenili upitne poglede. Dašiva se neprijatno smejao, a tok koji je držao rastao je, sve jači, dok Rand nije dobio želju da baci pogled preko ramena i da proveri šta to juri ka njemu.

„Dovoljno je da znaš da sam ono što sam“, rekao joj je Rand. „Dašiva, svi vi, sačekajte napolju."

Dašiva je otvorio usta kao da hoće da se pobuni. To nije bio deo Randovih prvobitnih naređenja, ali neće uspeti da tkanjem pokore ovu ženu, ne ovako. Čovek je krenuo, iako nešto mrmljajući sebi u bradu. Hopvil i Mor su u stvari željno izašli napolje s pogledom na Kecuejn. Flin je bio jedini koji se dostojanstveno povukao, uprkos tome što je šepao. Ali, i dalje je izgledao kao da se zabavlja!

Rand usmeri, i teška stolica, obložena leopardovom kožom, podigla se u vazduh i pošla ukrug sve dok se nije zaustavila, kao pero, preko puta Kecuejn. U isto vreme, krčag se podigao sa stola, praveći glasan fijuk; dok se pušio na vrhu, vrteo se kao spora čigra, a jedan od srebrnih pehara pohita nagore da uhvati tečnost koju je sipao.

„Previše je vruće, čini mi se“, rekao je Rand, a prozori na visokom zidu se otvoriše. Snežne pahuljice uleteše na talasu hladnoće, a pehar izlete kroz prozor i ulete nazad pravo njemu u ruke dok se smeštao na stolicu. Neka vidi koliko može smirena da bude s ludakom koji gleda u nju. Crna tečnost je bila čaj, prejaka posle njegovog podgrevanja, i dovoljno gorka da mu zubi utrnu. Ali toplota je odgovarala. Naježio se od zviždukanja koje se čulo, ali u Praznini to je bila koža nekog drugog, nekoga ko je bio daleko.

„Lovorova kruna je lepša od nekih“, rekla je Kecuejn sa slabim osmehom. Ukrasi na njenoj kosi bi se zaljuljali kad god bi vetar dunuo, a ptičice su joj se klatile oko punđe, ali ona se jedino pobrinula da uhvati obruč pre nego što ga vetar oduva sa stola. „Više volim to ime. Ah ne možeš očekivati da budem očarana samo krunama. Isprašila sam zadnjice dva kralja i tri kraljice. Nisu to bili, naravno, znaš... ustoličeni vladari, pošto sam ja završila s njima, ne bar za sledećih nekoliko dana, ali to im je makar privuklo pažnju. Možeš da vidiš zašto me krune ne oduševljavaju.“

Rand je olabavio vilicu. Škrgutanje zubima neće pomoći. Raširio je oči, nadajući se da više izgleda ludo nego ljuto. „Većina Aes Sedai izbegava Sunčevu palatu", rekao joj je. „Osim onih koje su mi se zaklele na vernost i onih koje držim kao zatvorenice.“ Svetlosti, šta treba da uradim s njima? Sve dok su ih Mudre držale podalje od njega, sve je bilo dovoljno dobro.

„Aijeli izgleda misle da mogu da dolazim i odlazim kada god poželim’, rekla je rasejano, posmatrajući obruč kao se da premišlja da se ponovo lati igle. „Zbog neke sitne pomoći koju sam pružila tamo nekom dečaku. Iako ne znam zašto bi iko osim njegove majke mislio da je ičega vredan, mogu reći.“

Rand je napravio još jedan napor da ne zaškripi zubima. Ta mu žena jeste spasla život. Ona i Flin, između ostalih, i još mnogi, uključujući Min. A on je još uvek imao dug prema Kecuejn zbog toga. Spaljena da je. „Želim da mi budeš savetnica. Ja sam kralj Ilijana sad, a svi kraljevi imaju savetnice Aes Sedai.“

Još jednom je pogledala njegovu krunu. „Ne mislim tako. Savetnica treba da stoji i posmatra kako onaj koga savetuje pravi zbrke, prečesto za mene. Takođe, treba da prima naređenja, a ja sam u tome veoma loša. Želiš li možda nekoga drugog. Na primer, Alanu?“

Razočaran, Rand se uspravio. Da li je znala za vezu? Merana je spomenula da ju je teško držati podalje od nečega. Ne; mogao je kasnije brinuti koliko njegove „verne“ Aes Sedai kazuju Kecuejn. Svetlosti, želeo je da Min ne bude u pravu, barem jednom. Ali bi prvo sebi poverovao da diše vodu nego da Min greši. „Ja...“ Nije mogao naterati sebe da joj kaže da je treba. Bez uzice! „Šta ako ne bude trebalo da mi se zaklinješ?“

„Pretpostavljam da bi tako moglo“, rekla je zamišljeno, posmatrajući svoj rad. „Ne zvučiš kao da ti je svejedno. Ne volim da kažem muškarcu da se plaši kad nema potrebe. Nelagodno ti je sa Sestrom koju nisi pretvorio u psića koji te prati? Čekaj da vidim. Mogu ponešto obećati; možda će ti biti lakše. Očekujem da slušaš, naravno nateraj me da uzalud trošim glas, i molićeš za njega ali te neću terati da radiš ono što ja želim. Neću trpeti da me iko laže, naravno za šta ćeš shvatiti da ti ne odgovara ali ne očekujem da mi pričaš najdublje čežnje svog srca. O, da. Šta god da radim, biće za tvoje dobro; ne za moje dobro, ne za dobro Bele kule, već za tvoje. Da li to sada umanjuje tvoje strahove i nelagode?“

Pitajući se treba li da se smeje, Rand ju je gledao. „Uče li vas tome?“, čvrsto je pitao. „Kako da obećate a da obećanja izgledaju kao pretnja.“

„O, pa vidim. Ti hoćeš pravila. Većina dečaka hoće, šta god rekli. Vrlo dobro. Čekaj da vidim. Ne trpim nepristojnost. Tako da ćeš se prema meni ponašati prisojno, kao i prema mojim prijateljima, i gostima. To uključuje da ne usmeravaš na njih, u slučaju da to nisi već pretpostavio, i da obuzdaš svoju narav, za koju znam da je za pamćenje. To se odnosi i na tvoje... pratioce u onim crnim kaputima. Šteta bi bila kad bih te nalupala zbog nečega što su oni uradili. Je li to u redu? Mogu napraviti još pravila ako treba.“

Rand je spustio pehar pored stolice. Čaj se ohladio, a i gorčina se još jače osećala. Sneg je počeo da pravi nanose na prozoru. „Ja sam onaj koji bi trebalo da poludi, Aes Sedai, ali ti to već jesi.“ Ustao je i krenuo ka vratima.

„Nadam se da nisi pokušavao da koristiš Kalandor“, mekano je progovorila iza njega. „Čula sam da je nestao iz Kamena. Uspeo si da pobegneš jedanput, ali možda nećeš uspeti drugi put.“

Zaustavio se na mestu, pogledajući je preko ramena. Žena je provlačila krvavu iglu kroz platno razapeto preko obruča! Vetar je dunuo, donoseći pahuljice koje su lebdele oko nje, a ona nije ni podigla glavu. „Kako misliš, pobegao?“

„Šta?“ Nije podigla pogled. „O. Malo je njih u Kuli znalo je šta je Kalandor, sve dok ga ti nisi izvukao, ali u uglovima biblioteke Kule ima iznenađujućih skrivenih tajni. Išla sam da tražim, godinama ranije, kada mi se javila prva sumnja da ti možda sisaš majčine grudi. Baš pre toga odlučila sam da se povučem. Bebe su neuredne stvarčice, a nisam ni znala kako da te pronađem pre nego što prestaneš da curiš na jednom ili na drugom kraju.“

„Šta si mislila?“, grubo je zahtevao.

Tada ga je Kecuejn pogledala, a s kosom koja joj je letela uokolo i sa snegom koji joj se gomilao na ramenima, izgledala je kao kraljica. „Rekla sam ti da ne trpim nepristojnost. Ako misliš da ti pomognem, pitaj pristojno. I očekujem izvinjenje za tvoje današnje ponašanje!“

„Šta si mislila u vezi s Kalandorom?“

„Nije ispravan“, ponovila je kruto. „Nedostaje mu prigušivač koji druge sa’angreale osigurava kada se koriste. Izgleda da pojačava zagađenje, uključujući i ludilo u glavi. To se dešava onom ko ga koristi. Jedini siguran način da se koristi Mač Koji Nije Mač, jedini način da se koristi a da ne ubiješ sebe, ili da ne učiniš samo Svetlost zna kakvu ludost, jeste kad si povezan s dve žene, pri čemu jedna od njih usmerava tokove.“

Pokušavajući da ispravi ramena, udaljio se od nje. Znači, nije samo divljanje saidina ubilo Adlija u Ebou Daru. On je ubio tog čoveka onog trenutka kada je Narišmu poslao po tu stvar.

Kecuejn je bila uporna. „Zapamti, dečače. Moraš da tražiš veoma pristojno i da se izviniš. Mogla bih čak i da se složim, ako bi tvoje izvinjenje zvučalo stvarno iskreno.“

Rand jedva i da ju je čuo. Nadao se da će ponovo koristiti Kalandor, nadao se da će postati dovoljno jak. Ovako, preostajala je još samo jedna mogućnost, a od nje je bio prestravljen. Činilo mu se da čuje glas jedne druge žene, jedne mrtve žene. Možeš da izazoveš Tvorca.