Putanja bodeža

3 Prijatno jahanje

Imanja i pašnjaci i maslinjaci prekrivali su veći deo zemljišta oko Ebou Dara, a uglavnom omanji šumarci prostirali su se na nekoliko milja i s druge strane, i mada je tlo bilo ravnije od brda Ranon na jugu, ipak se talasalo i povremeno uzdizalo do visine od stotinak ili više stopa, sasvim dovoljno da popodnevno sunce baca dugačke senke. Sve u svemu, zemljište je davalo dovoljno zaklona da neželjene oči ne vide ništa više osim, možda, malo čudnog trgovačkog karavana, gotovo pedeset ljudi na konjima i skoro isto toliko pešaka, a posebno zato što su imali Zaštitnike koji su pronalazili prolaze u rastinju. Elejna nije videla ni traga ljudskim boravištima, osim nešto koza okupljenih na jednom od brda.

Čak su i trava i biljke naviknute na jaru počele da se suše i venu, a opet, u svakoj drugoj prilici verovatno bi uživala samo zato što je u prirodi. Moglo je da bude na stotine liga od kraja koji je videla kada se spuštala niz drugu obalu reke Eldar. Brda su imala čudne, čvornovate oblike, kao da su ih nekakve ogromne ruke bezobzirno stisnule zajedno. Jato ptica jarkih boja uzletelo je dok su prolazili, a desetak kolibrija zalepršalo je pred konjima, poput malih letećih dragulja zamagljenih krila. Na nekim mestima, debele loze vukle su se kao užad, a bilo je i drveća na čijem je vrhu, umesto zelenila, bila uska paprat, kao i nekog rastinja koje je podsećalo na zelene peruške za prašinu, isine čoveka. Šačica biljaka, zavarana toplinom, mučila se da otvori cvetove, jarkocrvene i upadljivo žute, ponekad dva puta šire od njenih dlanova zajedno. Miris im je bio jak i... pala joj je na pamet reč „zagušljiv“. Videla je neke stene za koje je mogla da se opkladi kako su nekada bile nožni prsti nekakvog kipa mada nije mogla ni da zamisli zašto bi neko pravio toliki bosonogi kip – a na drugom mestu je staza vodila kroz gustu šumu izbrazdanog kamenja, koje je ležalo među drvećem, ostataka stubova izgriženih zubom vremena, a mnogi su bili oboreni i odavno gotovo sasvim razneseni da posluže kao građa mesnim zemljoradnicima. Bilo je to prijatno jahanje, i pored prašine koju su konjska kopita podizala sa ispucalog tla. Vrućina, naravno, nije uticala na nju, a ovde nije bilo mnogo muva. Sve opasnosti bile su iza njih; uspeli su da preteknu Izgubljene, a nije bilo moguće da ih iko od njih, ili njihovih slugu, sada uhvati. Moglo je to da bude prijatno jahanje, međutim...

Za početak, Avijenda je otkrila da poruka koju je poslala, o neprijateljima koji dolaze kada su najmanje očekivani, nije ni predata. Elejna je prvo osetila olakšanje što je bilo šta skrenulo priču s Randa. To nije bio povratak ljubomore; pre će biti da je uhvatila sebe kako sve više želi ono što je Avijenda već podelila s njim. Nije to bila ljubomora. Zavist jeste. Gotovo da joj je bilo draže ono drugo. A onda je počela stvarno da sluša ono što joj je prijateljica pričala tihim, jednoličnim glasom, i osetila je kako joj se koža na vratu ježi.

„Ne možeš to da uradiš", pobunila se, priteravši svoga konja bliže Avijendinom. U stvari, pretpostavljala je da Avijenda ne bi imala mnogo muke da namlati Kurin, niti da je uveže, ni bilo šta od svega nabrojanog. Ako bi ostale iz Morskog naroda stajale mirno dok bi se to dešavalo, u svakom slučaju. „Ne možemo da otpočnemo rat s njima, a to sasvim sigurno i ne dolazi u obzir pre nego što upotrebimo Zdelu. Pogotovo ne zbog ovoga“, brzo je dodala. „Ni najmanje.“ Sasvim sigurno neće zaratiti ni pre, ni pošto Zdela bude upotrebljena. Makar ne samo zarad toga što su se vetrotragačice iz časa u čas ponašale sve bahatije. Ne samo zbog toga što... Udahnuvši, požurila je da nastavi. „Da mi i jeste rekla, ne bih znala šta si htela da kažeš. Shvatam zašto nisi mogla jasnije da se izraziš, ali razumeš me, zar ne?“

Avijenda je piljila napred, u prazno, odsutno sklanjajući muve s lica. „Lepo sam joj rekla“, gunđala je. „Bezuslovno! A šta bi bilo da je bio jedan od Senodušnih? Šta bi bilo da je uspeo da se probije pored mene, kroz prolaz, a ti nisi imala nikakvo upozorenje! Šta bi...“ Odjednom je bespomoćno okrenula lice ka Elejni. „Zagrišću nož“, tužno je rekla, „ali od toga će mi, možda, pući džigerica.“

Elejna se taman pripremila da joj kaže kako je najbolje da proguta svoj bes, mada može da besni koliko hoće dok god to ne iskaljuje na Ata’an Mijere – to je onaj deo o noževima i džigericama značio međutim, pre nego što je stigla i da zausti, Adeleas pritera svog vitkog dorata s njene druge strane. Sedokosa sestra je u Ebou Daru nabavila novo sedlo, gizdavu stvarčicu ukrašenu srebrom po jabuci i zadnjem delu. Činilo se da nju muve zbog nečega izbegavaju, iako je odisala jakim mirisom, kao neki cvet.

„Izvinite, nisam mogla a da ne čujem ovo poslednje.“ Adeleas ni najmanje nije zvučala kao da se izvinjava, a Elejna se pitala koliko li je samo čula. Osetila je kako joj se obrazi žare. Nešto od onoga što je Avijenda rekla o Randu bilo je veoma iskreno i otvoreno. Kao i deo onoga što je ona sama rekla. Jedno je razgovarati tako s najbližom prijateljicom, a potpuno drugo ako posumnjaš da je još neko to slušao. Činilo se da se Avijenda isto oseća; nije pocrvenela, ali je pogledala Smeđu tako kiselo da bi se i Ninaeva ponosila.

Adeleas se samo nasmešila, neodređenim osmehom blagim poput bele čorbe. „Možda bi bilo najbolje da pustiš prijateljicu da radi šta hoće sa ženama Morskog naroda.“ Virila je iza Elejne i Avijende, žmirkajući. „Pa, skoro sasvim. Mislim da će biti dovoljno ako im se utera malo straha od Svetlosti. Gotovo da su već poklekle, ako slučajno nisi primetila. Više su na oprezu od divljih Aijela’ oprosti, Avijenda nego što se boje Aes Sedai. Merilila bi vam ovo predložila, ali još uvek joj se puše uši.“

Avijendi se retko šta odražavalo na licu, ali tog trenutka je delovala začuđeno kao što se Elejna osećala. Elejna se izvi u sedlu da baci pogled iza sebe. Merilila je jahala pored Vandene, Kejrejn i Sarejte, ne tako daleko pozadi, vrlo napadno gledajući u sve, osim u Elejnu. Iza sestara se nalazio Morski narod, još uvek u jednoj zbijenoj gomili, a onda je sledio Kružok pletilja, držeći se tog trenutka povučeno, neposredno ispred tovarnih konja. Probijali su se preko čistine sa oborenim stubovima. Pedesetina ili stotina dugorepih crvenozelenih ptica letela im je nad glavom, ispunjavajući vazduh cvrkutom.

„Zašto?“, kratko upita Elejna. Učinilo joj se glupo da doda kako uznemirenost već ključa ispod površine a pomalo i izbija na nju ali Adeleas nikada nije pokazivala nikakve naznake da je budala. Smeđa sestra podiže obrve, naizgled iznenađena; Adeleas je najčešće smatrala kako ono, što je njoj bilo jasno, treba da bude jasno svima. Možda.

„Zašto? Da bismo povratili malo ravnoteže, eto zašto. Ako Ata’an Mijere imaju osećaj da smo im potrebne kako bismo ih zaštitile od Aijela, to bi mogla da bude dobra ravnoteža naspram...“ Adeleas malo zastade, odjednom veoma zauzeta nameštanjem svojih sivih sukanja „drugih stvari.“

Elejnino lice se ukoči. Drugih stvari. Pogodba s Morskim narodom, to je ono na šta je Adeleas mislila. „Možeš da jašeš sa ostalima“, hladno joj je rekla.

Adeleas se nije bunila, niti je pokušavala da je ubeđuje. Samo je kratko klimnula glavom i pustila svoga konja da zaostane. Ni za dlaku nije promenila to kako se osmehivala. Starije Aes Sedai prihvatile su da Ninaeva i Elejna stoje iznad njih i govore po Egveninom ovlašćenju. To im je bila potpora, ali uistinu se ispod površine malo toga promenilo. Možda i ništa. Spolja gledano, bile su pune uvažavanja, slušale su, ali ipak...

Na kraju krajeva, bar što se Elejne tiče, ona je bila Aes Sedai u uzrastu kada je većina pridošlica u Kuli i dalje nosila belo polaznica, a tek nekoliko ih je bilo dostiglo do Prihvaćenih. A ona i Ninaeva se jesu složile s tom pogodbom, koja je teško mogla da bude primer mudrosti ili oštroumnosti. Ne samo da je Morski narod dobijao Zdelu, nego je dvadeset sestara imalo da ode Morskom narodu, da se podvrgne njihovim zakonima, a od njih se zahtevalo da vetrotragačice pouče u svemu što budu želele da nauče, s tim što ne mogu da napuste brodove dok druge ne dođu da ih odmene. Vetrotragačicama je dozvoljeno da budu gošće u Kuli, uz dozvolu da uče šta god požele, da odlaze kad god požele. To je, samo po sebi, bilo dovoljno da Dvorana provrišti, a verovatno i Egvena, međutim, bilo je toga još... Svaka od starijih sestara mislila je da će moći nekako da izvrda tu pogodbu. Možda će stvarno i uspeti. Elejna nije verovala u to, ali nije bila sasvim sigurna.

Nije se obraćala Avijendi, no druga žena je posle nekoliko trenutaka progovorila: „Ako mogu da odbranim čast, a uz to i da ti pomognem, nije me briga ako to ide naruku željama nekih Aes Sedai.“ Činilo se da ona nikada nije prihvatila da je i Elejna Aes Sedai. Bar ne u potpunosti.

Elejna je oklevala, a onda je klimnula glavom. Moralo je da se preduzme nešto što bi primirilo Morski narod. Merilila i ostale su do sada pokazale neverovatnu uzdržanost, ali dokle li će to da potraje? Ninaeva bi mogla stvarno da pukne kada konačno bude počela da obraća pažnju na vetrotragačice. To je trebalo zagladiti, na što duže vreme, ali ako Ataan Mijere budu nastavile da veruju kako mogu tek tako piljiti u Aes Sedai, nevolje su bile na pomolu. Život je bio daleko zamršeniji nego što je ikada zamišljala tamo, u Kaemlinu, bez obzira na sve lekcije koje je savladala kao kći naslednica. Mnogo zapetljaniji otkada je ušla u Kulu.

„Samo nemoj da budeš previše... napadna“, meko joj je rekla. „I, molim te, pazi se. Na kraju krajeva, njih ima dvadeset, a ti si samo jedna. Ne bih želela da se išta dogodi a da nemam vremena da ti pomognem.“ Avijenda joj se vučje iskezi, pa povuče svog riđana do ivice proplanka s kamenjem da sačeka Ata’an Mijere.

Elejna je povremeno bacala poglede unazad, ali kroz drveće je videla samo Avijendu, koja je jahala pored Kurin, kako savršeno mirno govori i čak i ne gleda u ženu Morskog naroda. U svakom slučaju, nije joj pokazivala zube, mada je delovalo da Kurin prilično zapanjeno pilji u nju. Kada je Avijenda, razmahujuči uzdama nikada od nje neće biti dobra jahačica poterala svoga konja da se vrati do Elejne, Kurin je odjahala napred da kaže nešto Rinejli, a ubrzo potom je ljutita Rinejla poslala Rajnin do čela kolone.

Vetrotragačica najnižeg položajajahala je još nespretnije nego Avijenda, za koju se pretvarala da je i ne primećuje na Elejninoj drugoj strani, baš kao što nije primećivala male zelene mušice koje su zujale oko Elejninog tamnog lica. „Rinejla din Kalon Plava Zvezda“, ukočeno je saopštila, „zahteva da pritegneš tu Aijelku, Elejna Aes Sedai.“ Avijenda joj se iskezi, pokazavši joj zube, a Rajnin mora da ju je makar malo posmatrala jer joj se obrazi, nalicu sjajnom od znoja, zacrveneše.

„Reci Rinejli da Avijenda nije Aes Sedai“, odvrati Elejna. „Zamoliću je da bude pažljiva“, u tome nije bilo laži, to je već činila, i učiniće ponovo, „međutim, ja ne mogu da je nateram da išta učini.“ A onda spontano dodade: „Znaš kakvi su Aijeli.“ Morski narod imao je neke potpuno uvrnute predstave o Aijelima i o tome kakvi su. Dok joj je lice postajalo sivkasto, Rajnin je razrogačenih očiju buljila u Avijendu, koja se još uvek kezila, a onda trznu konja i odgalopira nazad, do Rinejle, poskakujući u sedlu.

Avijenda se zadovoljno zakikota, međutim, Elejna se pitala nije li sve ovo ipak bila greška. Čak i na razdaljini od trideset koraka mogla je da vidi kako se Rinejlino lice žari dok ju je Rajnin izveštavala, a ostale zazujaše poput pčela. Nisu delovale uplašeno, više su izgledale ljutito, a pogledi koje su dobacivale Aes Sedai ispred sebe postali su još mračniji. Ne Avijendi, sestrama. Kada je to primetila, Adeleas je zamišljeno klimnula glavom, a Merilila je jedva uspela da prikrije osmeh. U najmanju ruku, bile su zadovoljne.

Da je to bio jedini ispad dok su jahale, to bi tek malo pokvarilo uživanje u cveću i pticama, ali ovaj nije bio čak ni prvi. Sve je počelo gotovo odmah pošto su napustili proplanak članice Kružoka pletilja probijale su se do Elejne, jedna po jedna, sve osim Kirstiejn, a nije bilo sumnje da bi i ona došla samo da joj nije bilo naređeno kako mora da drži Ispan pod štitom. Dolazile su jedna po jedna, a svaka je oklevala, mučenički se osmehujući, sve dok Elejni nije došlo da im podvikne da počnu da se ponašaju prema svojim godinama. One, naravno, nisu ništa zahtevale, a bile su suviše pametne da otvoreno traže ono što im je već bilo odbijeno; međutim, pronalazile su druge načine.

„Palo mi je na pamet“, veselo je izjavila Riejna, „da biste možda želele da što pre ispitate Ispan Sedai. Ko može pretpostaviti šta li je još nameravala u gradu, osim što je tražila skladište?“ Pravila se da samo ćaska, a opet, s vremena na vreme je bacala ka Elejni brze poglede da bi proverila kako ova to prihvata. „Sigurna sam da će nam trebati više od sata dok dođemo do imanja, možda čak i dva, a sigurna sam kako ne želite da protraćite dva sata. Od biljaka koje joj je Ninaeva dala postala je veoma pričljiva, i sigurna sam da bi se otvorila pred sestrama.“

Širok osmeh je izbledeo kada je Elejna rekla da Ispanino ispitivanje ne samo da može da pričeka, nego će tako i biti. Svetlosti, jesu li one zaista očekivale da će iko postavljati pitanja dok jaše kroz šumu putanjama koje jedva i da su zavređivale da se tako nazovu? Riejna odjaha nazad, do ostalih Srodnica, mrmljajući nešto sebi ubradu.

„Oprosti mi, Elejna Sedai“, nedugo potom promrmljala je Čilares, dok joj se u naglasku osećao trag Murandije. Njen zeleni slamnati šešir po boji se potpuno slagao s nekim slojevima njenih podsukanja. „Molim za tvoj oproštaj ako ti smetam.“ Ona nije nosila crveni pojas Mudre žene; većina članica Kružoka pletilja nije ga imala. Famila je bila zlatar, a Eldejs je bila trgovački snabdevač lakiranim stvarima za izvoz; Čilares je prodavala ćilime, dok se sama Riejna bavila prevozničkim uslugama za male trgovce. Neke su obavljale veoma jednostavne poslove Kirstiejn je imala malu tkačnicu, a Dajmena je bila krojačica, iako dobrostojeća međutim, za života su ovladavale mnogim zanatima. I koristile su mnoga imena. „Čini se da se Ispan Sedai ne oseća dobro“, reče Čilares, nesigurno se vrpoljeći u sedlu. „Možda te biljke utiču na nju i više nego što je Ninaeva Sedai očekivala. Bilo bi užasno kad bi joj se nešto dogodilo. Pre nego što bude ispitana, hoću da kažem. Možda bi je sestre pogledale? Znate, da je Izleče...“ Ostatak reči se izgubio dok je napeto žmirkala tim krupnim smeđim očima. Kao što je i trebalo, jer jedna od njenih saputnica je bila Sumeko.

Kratak pogled unazad otkrio je krupnu ženu koja se podigla u uzengijama da bi mogla da vidi preko vetrotragačica, dok nije primetila da je Elejna gleda, pa je brže-bolje sela. Sumeko, koja je o Lečenju znala više negoli ijedna sestra osim Ninaeve. Možda i više od Ninaeve. Elejna samo pokaza unazad, dok je Čilares menjala boju i okretala svoga konja.

Merilila se pridružila Elejni samo nekoliko trenutaka pošto je Riejna otišla, međutim, Siva sestra je, praveći se da jednostavno ćaska, izvela mnogo bolju predstavu nego što je to pošlo za rukom Srodnici. Ako ništa drugo, njen način govora bio je sušta trezvenost. Međutim, potpuno druga priča je bila sa onim što je imala da kaže. „Pitam se, Elejna, koliko se može verovati ovim ženama?“ Gadljivo je napućila usne dok je rukom u rukavici stresala prašinu s podeljenih plavih sukanja. „One kažu da ne primaju divljakuše, međutim, sama Riejna je možda divljakuša, koliko god da priča kako je pala na ispitu za Prihvaćenu. Sumeko takođe, a sasvim sigurno i Kirstiejn.“

Kratko mrštenje za Kirstiejn, i odmahivanje glavom. „Mora da si primetila kako poskoči svaki put kada se pomene Kula. Ne zna ništa više od onoga što je mogla i da pokupi u razgovoru s nekom koja je zaista izbačena.“ Merilila uzdahnu, žaleći zbog onoga što će morati da kaže. Zbilja je bila dobra u tome. „Jesi li uzela u obzir da možda lažu i o nekim drugim stvarima? Mogle bi da budu Prijateljice Mraka, koliko nam je poznato, ili nasamarene od Prijatelja Mraka. Možda nisu, ali retko da im treba potpuno verovati. Ja verujem da postoji to imanje, koristile ga one za odmor i povlačenje ili ne, inače se ne bih složila sa ovim, međutim, ne bih se iznenadila da nađem neke potleušice i u njima desetak divljakuša. Pa, ne baš potleušice čini se da imaju novca ali u osnovi ti to izađe na isto. Ne, njima se jednostavno ne može verovati.“ Elejna je počela lagano da ključa čim je shvatila kuda Merilila cilja, i bivala je sve raspaljenija. Sve to klizanje uokolo, sva ta „možda“ i „verovatno“ samo da bi ta žena nagovestila nešto u šta ni sama nije verovala. Prijateljice Mraka? Kružok pletilja borio se protiv Prijatelja Mraka. Dve su poginule. A da nije bilo Sumeko i Ajine, moglo se dogoditi da sada imaju mrtvu Ninaevu, a ne zarobljenu Ispan. Ne, razlog da im se ne veruje nije bilo to što se Merilila možda bojala da su se zaklele Senki, jer bi to dosad već rekla. Njima nije moglo da se veruje zato što, ako nisu bile vredne poverenja, onda im se nije moglo ni dozvoliti da paze na Ispan.

Ona prignječi krupnu zelenu muvu koja se spustila na Lavičin vrat, proprativši poslednje Merililine reči glasnim pucketanjem, a Siva se sestra trže od iznenađenja. „Kako se usuđuješ?", zasopta Elejna. „One su se suočile sa Ispan i Falion u Rahadu, i s golamom, da ne pominjem tridesetak propalica s mačevima. Ti nisi bila tamo.“ To baš i nije bilo pošteno. Merilila i ostale ostavljene su pozadi jer bi Aes Sedai u Rahadu, vrlo primetne Aes Sedai, mogle isto tako da budu dobošari i trubači, toliko su privlačile pažnju. Nije je bilo briga. Njen se bes svakog trenutka pojačavao, a glas joj je jačao sa svakom reči. „Ti mi nikad više nećeš nagovestiti nešto takvo. Nikada! Ne bez čvrstih dokaza. Ne bez potvrde’. Učiniš li to, zadaću ti pokoru od koje će ti oči iskočiti!“ Koliko god da je bila iznad ostalih žena, ona nije imala vlast da zadaje bilo kakvu pokoru, ali ni za to je nije bilo briga. „Nateraću te da hodaš ostatak puta do Tar Valona! A da celim putem ne jedeš ništa osim hleba i vode! Tebe ću im dati na čuvanje, i zapovediću im da te udare budeš li rekla iš i jednoj običnoj guski!“

Odjednom joj je sinulo da viče. Neka vrsta sivobelih ptica uzletela joj je iznad glave rasuvši se, a ona je nadjačala njihove krike. Duboko uzdahnuvši, pokušala je da se smiri. Ona nije imala glas za vikanje; uvek bi na kraju završila pišteći. Svi su je gledali, uglavnom zaprepašćeno. Avijenda je klimala glavom s odobravanjem. Naravno, ona bi to učinila i da je Elejna zabola nož u srce Merilili. Avijenda je podržavala svoje prijatelje bez obzira na to šta se događalo. Merililin svetli kairhijenski ten mrtvački poblede.

„Ozbiljno sam mislila ono što sam rekla“, saopštila joj je Elejna, mnogo mirnijim glasom. Činilo se da je Merilila ostala bez kapi krvi u licu. Zaista je mislila sve što je izgovorila; nije mogla da dopusti da se takva vrsta ogovaranja proširi među njima. Ona će se za to postarati, ovako ili onako, pa makar se sve iz Kružoka pletilja onesvestile. Što je bilo verovatno.

Nadala se da je time sve okončano. Trebalo bi da bude. Međutim, kada je Čilares otišla, zamenila ju je Sarejta, a ona je isto imala razlog zbog kog se ne može verovati Srodnicama. Njihove godine. Čak je i Kirstiejn tvrdila da je starija od mnogih živih Aes Sedai, dok je Riejna imala celih stotinu godina više od toga, a nije čak bila ni najstarija među Srodnicama. Njeno zvanje najstarije označavalo je samo da je ona najstarija među o’nima koje su tog trenutka prisutne u Ebou Daru, a po uigranom rasporedu koji su pratile kako bi izbegle da upadaju u oči, bilo je još starijih žena, na drugim mestima. To je, očito, bilo nemoguće, tvrdila je Sarejta.

Elejna nije ponovo zavikala; veoma je pazila da ne počne da viče. „Pre ili kasnije, saznaćemo istinu“, rekla je Sarejti. Ona nije sumnjala u reči Srodnica, međutim, mora da je postojao neki razlog zbog koga Srodnice nisu delovale ni bezvremeno, ni približno godinama koje su tvrdile da imaju. Kad bi samo mogla to da otkrije. Nešto joj je govorilo da je to jasno ko dan, međutim, ništa joj nije upadalo u oči. „Pre ili kasnije“, odlučno je dodala, pošto je Smeđa ponovo zaustila. „To će biti dovoljno, Sarejta.“ Sarejta nesigurno zaklima glavom pa zaostade. Nije prošlo ni deset minuta, a zamenila ju je Sibela.

Svaki put kada bi jedna od Srodnica došla kako bi izokola molila da ih oslobode Ispan, jedna od sestara došla bi ubrzo posle nje sa istim zahtevom. Svaka, osim Merilile koja je još uvek žmirkala kad god bi Elejna pogledala ka njoj. Možda je vikanje ipak imalo neku svrhu. U svakom slučaju, nijedna druga nije pokušala tako otvoreno da se obruši na Srodnice.

Na primer, Vandena je otpočela raspravljajući o Morskom narodu i kako se izvući iz pogodbe koja je sklopljena s njima, kao i zašto je neophodno suprotstavljati im se kad god je moguće. Bila je potpuno opuštena, ni rečju ni pokretom ne svaljujući krivicu ni na koga. Mada za to nije bilo potrebe; sama tema je to nametala, koliko god pažljivo da ju je izlagala. Bela kula, rekla je, uspevala je da održi svoj uticaj nad svetom ne pomoću sile ili oružja, niti pritiskom, pa čak ni zaverama ni zakulisnim radnjama, iako je ovo dvoje poslednjih samo brzo napomenula. Tačnije, Bela kula je upravljala događajima ili uticala na njih, koliko god to bilo, zato što je Bela kula bila odvojena i iznad svih, više negoli kraljevi i kraljice. A to je, opet, moglo da se održi samo ako je svaka Aes Sedai doživljavana kao takva, tajanstvena i posebna, drugačija od svih ostalih. Kao sasvim drugačije biće. Istorijski, Aes Sedai koje to ne bi mogle da postignu a bilo ih je nekoliko držane su što je moguće dalje od očiju javnosti.

Elejni je trebalo malo vremena da uoči kako je tok razgovora skrenuo od Morskog naroda, kao i da uoči kuda je sada vodio. Drugačija bića, tajanstvena i posebna, nemaju vreću nabijenu na glavu i nisu vezana preko sedla. Bar ne tamo gde još neko, pored Aes Sedai, može da ih vidi, u svakom slučaju. Istina je bila da bi se sestre ponašale daleko grublje prema Ispan, nego što bi Kružok pletilja ikada to mogao, samo ne na javnom mestu. Takvo bi razmišljanje imalo daleko više uticaja da je bilo prvo što joj je predočeno, ali pošto su stvari stajale tako kako su stajale, Elejna je poslala Vandenu za ostalima, istom brzinom kao i njih. Samo da bi videla kao na njeno mesto stiže Adeleas, odmah pošto je Sibeli objasnila da, ako niko od Kružoka pletilja ne može da shvati šta Ispan mumla, onda nije verovatno ni da će sestrama to poći za rukom. Mumlanje! Svetlosti! Aes Sedai su se i dalje smenjivale, iz početka, pa iako je znala šta spremaju, ponekad je bilo teško u poćetku primetiti ikakvu povezanost. Do trenutka kada je Kejrejn počela da joj objašnjava kako su one stene nekada zaista bile nožni prsti, navodno neke kraljice- ratnice koja je bila visoka gotovo dve stotine stopa...

„Ispan ostaje gde je“, hladno je presekla Kejrejn i ne dočekavši nastavak. „E sad, osim ako zbilja ne želiš da mi ispričaš zbog čega su stanovnici Šiota želeli da postave takav spomenik...“ Zelena joj reče kako prastari zapisi tvrde da je nosila samo nešto malo više od oklopa, a da ni toga nije bilo baš previše! Jedna kraljica! „Ne želiš? Pa onda, ako ti ne smeta, volela bih da popričam sa Avijendom. Nasamo. Hvala ti mnogo.“ Čak ni to što je bila odsečna nije ih zaustavljalo, naravno. Gotovo ju je iznenadilo da nisu poslale i Merililinu sobaricu da i ona pokuša.

A ništa od toga ne bi se dogodilo da je Ninaeva bila tamo gde je trebalo. Ako ništa drugo, Elejna je bila sigurna kako bi Ninaeva umirila Kružok pletilja, a i sestre, po kratkom postupku. Ona je bila vrhunska u umirivanju. Nevolja je bila u tome što se Ninaeva prilepila uz Lana još pre nego što su napustili prvi proplanak. Zaštitnici su izviđali napred i sa obe strane njihove družine, a ponekad i pozadi, prilazeći koloni samo koliko je trebalo da podnesu izveštaj o tome što su videli, ili da daju uputstva kako bi se izbeglo neko imanje ili čobanin. Birgita je jahala nadaleko, nikada ne provodeći više od nekoliko trenutaka uz Elejnu. Lan je išao još dalje. A kud je išao Lan, išla je i Ninaeva.

„Niko ti ne zadaje poteškoće, je li?“, zahtevala je da zna, smrknuto pogledavši ka Morskom narodu, prvi put kad su se Lan i ona vratili. „Pa, onda je to u redu“, to je izgovorila pre nego što je Elejna stigla i da zausti. Okrenuvši svoju punačku kobilu, kao da je trkački konj, ona pucnu uzdama i jednom rukom pridržavajući šešir zagalopira za Lanom, stigavši ga baš kada je počela da ga zaklanja strana brda pred njima. Naravno, tada i stvarno nije bilo ničega na šta se trebalo žaliti. Riejna je obavila svoju posetu, a Merilila svoju, ali delovalo je da je sve sređeno.

Do sledećeg puta kada se Ninaeva pojavila, Elejna je već propatila brojne prikrivene pokušaje da se Ispan preda sestrama, Avijenda je porazgovarala s Kurin, a vetrotragačice su lagano ključale, međutim, kad je Elejna objasnila šta se događa, Ninaeva je samo namršteno pogledala uokolo. Naravno, u tom trenutku, sve su one bile baš tamo gde bi i trebalo. Ata’an Mijere su bile namrštene, to je tačno, no Kružok pletilja je bio iza njih, a što se sestara ticalo, nijedna družina polaznica ne bi mogla da se ponaša pristojnije i nevinije. Elejni dođe da zavrišti!

„Ubeđena sam da ti to možeš da središ, Elejna“, rekla je Ninaeva. „Ti jesi imala svu tu obuku da budeš kraljica. Ovo ne može da bude ni približno toliko... Prokleti čovek! Opet je krenuo! Možeš ti to da središ.“ I ponovo je odletela.'galopirajući kao da je njena jadnakobila ratni konj.

Baš tada je Avijenda odlučila da raspravlja o tome kako Rand, izgleda, uživa u tome da je ljubi po vratu, sa strane. A slučajno i koliko je ona sama u tome uživala. I Elejna je uživala kada je njoj to radio, međutim, koliko god da se bila navikla na razgovore o tim stvarima nelagodno se navikla u tom trenutku nije želela da priča o tome. Bila je ljuta na Randa. To nije bilo pošteno, međutim, da nije bilo njega, mogla bi da kaže Ninaevi da prestane da se ponaša prema Lanu kao da je dete koje će se saplesti o sopstvena stopala i da se posveti svojim dužnostima. Gotovo je poželela da može njega da okrivi i zbog toga kako se Kružok pletilja ponašao, kao i ostale sestre, pa i za vetrotragačice. To je jedno čemu muškarci služe, da snose krivicu, setila se da je Lini jednom rekla, kao i da se smejala dok je to izgovarala. Obično su to i zaslužili, čak iako nisi sasvim sigurna kako. Nije bilo pošteno, pa opet, poželela je da se nađe blizu njega dovoljno dugo kako bi mu naprašila uši. Makar jednom. Dovoljno dugo da ga ljubi, da ga natera da je meko ljubi po vratu, sa strane. Dovoljno dugo...

„On će poslušati savet, čak i ako ne želi da ga čuje“, odjednom je rekla, dok joj se lice žarilo. Svetlosti, i pored sve te priče o sramoti, u nekim oblastima Avijenda je nije imala ni trunku. A izgleda da je ni ona sama više nije posedovala! „Međutim, kad god sam pokušala da ga poguram, on bi se uzjogunio čak i ako je bilo vrlo očito kako sam ja u pravu. Je li to radio i s tobom?“

Avijenda je nakratko pogleda, ali izgleda da su se razumele. Elejna nije bila sigurna dopada li joj se to ili ne. Pa, bar više nije bilo priče o Randu i ljubljenju. Bar neko vreme. Avijenda je znala ponešto o muškarcima putovala je s njima kao Devica koplja, borila se uz njih ali ona nikada nije želela da bude išta drugo osim Far Dareis Mai, pa je tu bilo... propusta. Čak i kao dete, dok se igrala lutkama, to je uključivalo koplja i napade. Nikada nije očijukala, nije to mogla da shvati, kao što nije razumela zbog čega se oseća onako kako se oseća kad god Rand spusti pogled na nju, kao ni stotine drugih sitnica koje je Elejna počela da savladava prvi put kada je primetila da je jedan dečak posmatra drugačije nego ostali dečaci. Ona je očekivala da je Elejna sve to naučila, a Elejna je pokušavala. Zbilja je mogla da razgovara sa Avijendom o svačemu. Kad samo ne bi tako često uzimala Randa za primer. Da je bio tu, zaista bi mu naprašila uši. I poljubila bi ga. A onda bi mu ponovo naprašila uši.

Nije to bilo nimalo prijatno jahanje. Bilo je to sumorno jahanje.

Ninaeva se nakratko pojavila još nekoliko puta, pre nego što je konačno došla da objavi kako se imanje Srodnica nalazi baš pred njima, skriveno od pogleda niskim zaobljenim bregom koji je delovao kao da će se obrušiti na jednu stranu. Riejna je preterala u svojim predviđanjima; sunce se nije bilo spustilo kao što bi to za dva sata učinilo.

„Ubrzo ćemo biti tamo“, govorila je Ninaeva Elejni, naizgled ne primećujući nadurene poglede koje joj je Elejna upućivala. „Lane, molim te, dovedi ovamo Riejnu. Najbolje je da odmah vide poznato lice.“ On okrenu svoga konja, a Ninaeva se okrenu u sedlu, odlučno posmatrajući sestre. „Sad, ne želim da ih uplašite. Držite jezik za zubima dok ne budemo imale prilike da objasnimo šta je za šta. I sakrijte lica. Podignite te kapuljače na svojim ogrtačima.“ Uspravila se, ne očekajući nikakav odgovor, pa je zadovoljno klimnula glavom. „Tako. Sve je sređeno, i sve je kako treba. Kunem ti se, Elejna, stvarno ne shvatam zbog čega si toliko kenjkala. Svi rade ono što treba, bar koliko primećujem.“

Elejna zaškrguta zubima. Poželela je da su već u Kaemlinu. Tamo će otići kada sve bude završeno. U Kaemlinu su je očekivale dužnosti koje je odavno trebalo da ispuni. Tamo je samo trebalo da ubedi jače Kuće kako je Lavlji presto i dalje njen, i pored njenog podužeg odsustva, kao i da sredi suparnika ili dva koji bi ga želeli za sebe. Možda ne bi bilo nijednog da se našla tamo kada joj je majka nestala, kada je poginula, međutim, istorija Andora učila ju je da su se do sada već pojavili. Nekako, to joj je delovalo daleko lakše od ovoga.