Putanja bodeža

24 Vreme za gvožđe

Dvanaest liga istočno od Ebou Dara, u svitanje je raken jedrio gore-dole mestimično oblačnim nebom, a potom se spustio na dugačak pašnjak, lepršavim trakama na visokim stubovima označen kao letačko polje. Smeđa trava bila je posečena i ugažena danima ranije. Sva otmenost koju je stvorenje imalo u vazduhu nestala bi čim bi mu kandže dotakle tlo: nezgrapno je trčkaralo, visoko držeći kožasta krila s rasponom od trideset ili više stopa, kao da životinja namerava ponovo da se vine u vazduh. Isto tako nije bilo mnogo lepote u rakenu koji je trapavo trčkarao niz polje mašući rebrastim krilima, dok letači, zgrčeni u sedlu, kao da pokušavaju da uzdignu zver sopstvenom snagom, trčkarao bi dok se konačno ne bi vinuo u vazduh, krajevima krila gotovo dodirujući vrhove maslinovog drveća oko ivice polja. Tek kada bi dostigli visinu i okrenuli se ka suncu, jedreći prema oblacima, rakeni su ponovo imali svoju uzvišenu veličanstvenost. Letači koji bi se spustili nisu se zamajavali sjahivanjem. Dok su pešadinci obema rukama rakenu pridizali korpu punu sparušenog voća koje je gutao celo, po dve šake odjednom, jedan od letača predao bi njihov zajednički izviđački izveštaj nekom od starijih pešadinaca, a drugi bi se nagnuo na drugu stranu da primi nova naređenja od letača koji je obično bio prestar da bi i sam držao uzde. Ubrzo pošto bi sletelo, stvorenje je navođeno da se odgega u ravcu gde je još četiri ili pet takvih čekalo svoj red da se upusti u tu dugu, nespretnu trku prema nebu.

U mrtvoj trci, izbegavajući konjicu i pešadiju u pokretu, glasnici su odnosili izviđačke izveštaje u veliki zapovednički šator s crvenim barjakom. Bilo je tu oholih tarabonskih kopljanika i ravnodušnih Amadičana s kratkim kopljima, koji su stajali okupljeni u pravilnim kvadratima, s grudnim oklopima preko kojih su bile izvučene vodoravne trake u bojama puka kojem su pripadali. Altarska laka konjica, rasuta u nejednake gomile, terala je konje da se propinju, tašta zbog crvenih ureza koji su im se ukrštali preko grudi, toliko drugačijih od svih drugih oznaka. Altarci nisu znali da su se tako označavali oni skloni neposlušnosti ili nepouzdani. Među seanšanskim vojnicima, čuveni pukovi, puni ponosa, predstavljali su sve krajeve Carstva, bledooki iz Alkama, ljudi iz N’Kona s kožom boje meda, ljudi crni kao ugalj iz Kauila i Dejlinšara. Bili su tu i morat’tormovi na svojim gipkim jahaćim grlima bronzane krljušti zbog kojih su se konji propinjali i uplašeno poigravali, pa čak i nekoliko moratgrolmova sa svojim dežmekastim životinjama s kljunovima, ali jedino što je uvek pratilo seanšansku vojsku sada je padalo u oči zbog svoje odsutnosti. Sul’dam i damane su se još uvek nalazile u svojim šatorima. Generalkapetan Kenar Miradž dosta je razmišljao o sul’dam i damane.

Sa svoga uzdignutog sedišta jasno je mogao videti sto s kartama, gde su gologlavi potporučnici proveravali izveštaje i postavljali oznake da bi obeležili položaj snaga u polju. Mala papirna zastavica stajala je iznad svake oznake, s mastilom ispisanim obeležjem koje je pokazivalo veličinu i sastav te sile. U ovim zemljama bilo je gotovo nemoguće pronaći pristojne karte, ali one koje su bile umnožene na velikom stolu mogle su da posluže. I zabrinjavale su, po onome što je on mogao da vidi iz njih. Crni diskovi su označavali opustošene ili razbijene ispostave. Bilo ih je previše, tačke su prekrivale čitavu istočnu polovinu oblasti Venira. Crveni klinovi, koji su označavali zapovedništva u pokretu, prekrivali su jednako gusto zapadnu stranu, a svi su bili usmereni ka Ebou Daru. Razasuti među crnim diskovima, bilo je sedamnaest onih koji su upadali u oči svojom belom bojom. Još dok je on posmatrao, mladi oficir morat’torm u smeđe-crnom pažljivo je postavio osamnaesti. Neprijateljske snage. Nekoliko ih je moglo predstavljati istu grupu primećenu dva puta, ali većina njih je bila previše udaljena da bi se to prevalilo između dva viđenja.

Uz obode šatora stajali su pisari u jednobojnim smeđim kaputima oni su samo na širokim okovratnicima imali znakove raspoznavanja među pisarima; držeći tablice za pisanje i olovke u rukama, čekali su na Miradža da izda naređenja, koja će oni umnožiti i proslediti. Već je izdao sva naređenja koja je mogao dati. Bilo je već devedeset hiljada neprijateljskih vojnika u planinama, gotovo dva puta više od onoga što je on mogao da sakupi ovde, čak i pozivom. Previše njih da bi to bilo verovatno, samo što izviđači nikad nisu lagali; lažljivcima bi njihovi drugovi prerezali grkljan. Previše njih kao da je izviralo iz zemlje poput zamkocrva u Sen Tdžori. Makar su imali još stotine milja planine koje su morali da pređu, ako su nameravali da budu pretnja Ebou Daru. Gotovo dve stotine ka istoku za bele diskove. A nakon toga brdovito zemljište prostiralo se i sledećih stotinu milja. Svakako da neprijateljski vojskovođa nije nameravao da dopusti da se njegove raštrkane snage sukobljavaju jedna po jedna. Prikupljanje će im oduzeti još vremena. U ovom trenutku, samo je vreme bilo na njegovoj strani.

Ulaz u šator se raskrili, a visoka gospa Surot kliznu unutra, crne kose očešljane u ponosnu krestu koja joj se spuštala niz leđa, dok su joj nabrana snežnobela haljina i bogato vezeni ogrtač nekako ostali potpuno netaknuti blatom koje je vladalo napolju. Mislio je da je ona još uvek u Ebou Daru; mora da je doletela na to’rakenu. Sa sobom je imala, za nju, malu pratnju. Dvojica čuvara iz Mrtve straže, s crnim kićankama na balčacima mačeva, pridržavali su joj šatorska krila, a još ih se moglo videti kako stoje napolju, ljudi kamenih lica u crvenom i zelenom. Oličenje carice, neka bi živela večno. Čak je i Krv obraćala pažnju na njih. Surot je kliznula kraj njih kao da su bili obične sluge poput da’kovejl bujnog tela, u papučicama i gotovo providnoj beloj haljini, s kosom boje meda, uvezanom u mnogobrojne pletenice, koja je nosila pozlaćeni pisaći sto visoke gospe, prateći je smerno na dva koraka iza nje. Surotin Glas Krvi, Alvin, smrknuta žena u zelenoj haljini, kojoj je leva strana glave bila obrijana, a ostatak svetlosmeđe kose uvezan u čvrstu pletenicu, izbliza je pratila svoju gospodaricu. Dok je Miradž silazio sa svog postolja, zaprepašćeno je primetio da je druga da’kovejl iza Surot, niska i tamnokosa, vitka u svojoj prozirnoj haljini, bila damane. Bilo je nečuveno da jedna damane bude odevena kao vlasništvo, ali još je čudnije bilo to što ju je Alvin vodila na a’damu.

Nije dopustio da se primeti ni delić njegovog iznenađenja dok se spuštao na desno koleno, mrmljajući: „Svetlost počivala na visokoj gospi Surot. Sva čast visokoj gospi Surot.“ Svi ostali prostrli su se po platnenom patosu šatora, s očima uperenim u tlo. Miradž je bio od Krvi, mada suviše nisko da bi brijao glavu sa strane, kao Surot. Samo su nokti njegovih malih prstiju bili lakirani. Suviše nisko da bi pokazao iznenađenje što je visoka gospa dozvolila svome Glasu da nastavi da se ponaša kao sul’dam nakon što je bila uzdignuta do so’đin. Čudna vremena, u čudnoj zemlji, kojom je hodio Ponovorođeni Zmaj, a marat’damane su divlje jurcale ubijajući i zarobljavajući gde god su mogle.

Surot jedva baci pogled ka njemu, pre nego što se okrenula da prouči mapu na stolu, a ako su se njene crne oči skupile zbog onoga što je videla, imala je razloga za to. Pod njom, Hailene su postigle daleko više nego što je iko sanjao, povrativši velike delove ukradene zemlje. Jedini razlog zbog kojeg su bile poslate bio je da izvide put, a nakon Falmea neki su smatrali kako je i to nemoguće. Razdraženo je dobovala prstima po stolu, kuckajući dugim noktima obojenim u plavo na dva prsta. Bude li nastavila sa uspesima, možda će joj biti dozvoljeno da u potpunosti obrije glavu i oboji i treći nokat na obema šakama. Ne bi bilo ništa novo da neko bude usvojen u carsku porodicu nakon tako velikih uspeha. Međutim, ako se suviše zaleti, ako napravi samo jedan pogrešan korak, moglo bi joj se desiti da joj svi nokti budu odsečeni, a njoj samoj da navuku prozirnu haljinu kako bi služila nekome od Krvi, ako ne bi bila prodata nekom zemljoradniku da mu pomaže u obrađivanju njiva, ili da se znoji u kakvom skladištu. U najgorem slučaju, Miradž bi samo mogao da sam sebi iseče vene.

Nastavio je da posmatra Surot u strpljivoj tišini, ali on je nekada bio izviđački poručnik, morat’raken, pre nego što je uzdignut u Krv, te zato nije mogao da se uzdrži i da ne primećuje oko sebe. Izviđač je živeo ili umirao zbog onoga što jeste ili nije video, a od njega su zavisili i ostali. Ljudi su ležali svud po šatoru s licima nadole; neki jedva da su disali. Trebalo je da ga Surot odvede na stranu, a njih da ostavi kako bi nastavili sa svojim poslom. Vojnici na ulazu upravo su oterali jednu kurirku. Koliko li je poruka bila hitna kada je ta žena pokušala da se probije pored Mrtve straže?

Da’kovejl s pisaćim stolom u rukama privuče mu pogled. Njeno lepo lutkasto lice grčilo se od mrštenja koje nikada nije trajalo duže od nekoliko trenutaka. Vlasništvo koje pokazuje ljutnju? A bilo je tu još nečega. Pogled mu na trenutak skrenu na damane, koja je stajala oborene glave, ali je ipak radoznalo posmatrala okolinu. Smeđooka da’kovejl i damane bledih očiju bile su različite koliko god su to dve žene mogle biti, pa ipak bilo je nečeg u vezi s njima. Nečeg na njihovim licima. Čudno. Nije mogao da odredi starost nijedne od njih dve.

Koliko god da mu je pogled bio brz, Alvin ga je primetila. Trznuvši srebrni povodac a’dama, ona polegnu damane da se pruži potrbuške na patos šatora. Pucnuvši prstima, ona rukom, na kojoj nije bilo narukvice a’dama, pokaza ka podu, a onda se namršti jer se da’kovejl s kosom boje meda nije ni pomerila. „Dole, Lijandrin!“, zašištala je gotovo ispod daha. Besno pogledavši Alvin besno! da’kovejl se spusti na kolena, dok joj je lice jasno pokazivalo da se duri.

Potpuno čudno. Ali teško da je bilo bitno. Nezainteresovanog lica, iako je inače sagorevao od nestrpljenja, čekao je. Bio je nestrpljiv i bilo mu je vrlo neudobno. On je uzdignut u Krv nakon što je u jednoj noći prejahao pedeset milja, s tri strele u telu, da bi doneo glas o pobunjeničkoj vojsci koja je marširala na sam Sendar; leđa su ga još uvek bolela.

Konačno, Surot se okrenu od stola s mapama. Nije mu dala dozvolu da ustane, niti se ponašala kao da je on jedan od Krvi. Mada, on to nije ni očekivao. Bio je daleko ispod nje. „Spreman za marš?“, kratko ga je pitala. Makar mu se nije obratila preko Glasa. Pred tolikim njemu potčinjenim zapovednicima od stida bi držao oboren pogled mesecima, ako ne i godinama.

„Biću, Surot“, odgovorio je mirno, susrevši njen pogled. Ipak je bio od Krvi, koliko kod nisko stajao. „Oni se ne mogu spojiti za manje od deset dana, i još najmanje deset pre no budu mogli da izađu iz planina. Mnogo pre toga ja...“

„Oni bi mogli biti ovde sutra“, brecnu se ona. „Danas! Ako dođu, Miradž, a velika je verovatnoća da će doći, doći će koristeći drevnu veštinu Putovanja.“

Čuo je ljude kako se vrte na stomacima pre no su uspeli da se uzdrže. Surot je izgubila vlast nad svojim osećanjima i brbljala je o legendama? „Da li si sigurna?“ Reči su mu skliznule preko usana pre no je stigao da ih zaustavi.

Pre toga je samo mislio da je postala neobuzdana. Oči su joj sevale. Zgrabila je krajeve svoje haljine ukrašene cvećem, zglobovi su joj pobeleli, a ruke joj se tresle. „Da li ti to mene ispituješ?“, zarežala je s nevericom. „Neka ti je dovoljno što imam sopstvene izvore podataka.“ I bila je besna na njih, koliko i na njega, shvatio je. „Ako dođu, možda će biti i pedeset tih takozvanih Aša’mana, ali ne više od pet ili šest hiljada vojnika. Čini se da ih nema više od toga od početka, bez obzira na to šta letači izveštavaju.“

Miradž lagano klimnu glavom. Pet hiljada ljudi koju su se pomerali unaokolo pomoću Jedne moći objasnilo bi dosta toga. Koji su bili njeni izvori kada je tako tačno znala brojke? Nije bio tolika budala da to i pita. Sigurno je imala Slušače i Tragače u svojoj službi. A i nju su posmatrali. Pedeset Aša’mana. Sama pomisao na čoveka koji može da usmerava izazivala je u njemu poriv da pljune od gađenja. Glasine su tvrdile da ih iz svih naroda sakuplja Ponovorođeni Zmaj, taj Rand al’Tor, ali nikad nije očekivao da bi ih moglo biti tako puno. Rečeno je da Ponovorođeni Zmaj može da usmerava. To je moglo biti istina, ali on je bio Ponovorođeni Zmaj.

Zmajska proročanstva bila su poznata u Seanšanu i pre no što je Lutair Pendrag započeo Ujedinjavanje. U iskrivljenoj verziji, bilo je rečeno; mnogo drugačijoj od čiste verzije koju je Lutair Pendrag doneo. Miradž je video nekoliko tomova Karetonskog ciklusa odštampanog u ovim zemljama, i oni su takođe bili iskrivljeni nijedan nije pominjao da če on služiti Kristalnom prestolu ali su Proročanstva i dalje bila ukorenjena u umove i srca ljudi. Više od nekolicine nadalo se da će Povratak nastupiti uskoro, da će ove zemlje biti povraćene pre Tarmon Gai’dona, te da će Ponovorođeni Zmaj tako dobiti Poslednju bitku u slavu carice, neka bi živela večno. Carica bi svakako htela da joj al’Tor bude poslat, kako bi mogla da vidi kakav je taj čovek koji će joj služiti. Ne bi bilo više teškoća sa al’Torom kada bi jednom kleknuo pred nju. Malo je bilo onih koji su lako mogli da se otresu strahopoštovanja koje bi osetili klečeći pred Kristalnim prestolom, dok im je žeđ da ga poštuju sušila jezike. Ali delovalo je očigledno da će ukrcavanje momka na brod biti jednostavnije ako se reše Aša’mana svakako su ih se morali rešiti kada al’Tor bude uveliko plovio za Sendar preko Aritskog okeana.

Što ga je vratilo poteškoći koju je pokušavao da izbegne, shvatio je s prigušenim drhtajem. On nije bio čovek koji se krio od teškoća, još manje ih je slepo previđao, ali ovo je bilo drugačije bd ičega sa čim se susreo ranije. Borio se u više od dvadeset bitaka u kojima su damane korišćene na obe strane; znao je njihov način. To nije bio samo napad upotrebom Moći. Iskusna sul’dam je nekako mogla da vidi šta su damane ili marat’damane uradile i damane bi rekla ostalima, tako da su i one mogle da se brane. Da li je sul’dam mogla da vidi i ono što bi muškarac uradio? Još gore...

„Prepustićeš mi sul’dam i damane?“, rekao je. Udahnuvši duboko uprkos sebi dodao je: „Ako su i dalje bolesne, biće to kratka bitka, i krvava. Na našoj strani.“

To je izazvalo novo komešanje među ljudima koji su čekali licima prislonjeni uz tlo. Polovina glasina u kampu bila je o bolesti koja je savladavala sul’dam i damane u njihovim šatorima. Alvin je reagovala vrlo otvoreno i potpuno neprilično za so’đin, besno ga pogledavši. Damane ustuknu, i poče da se trese na mestu gde je ležala. Začudo, i da’kovejl s kosom boje meda takođe je ustuknula.

Osmehujući se, Surot kliznu do mesta gde je da’kovejl klečala. Zašto se osmehivala oskudno odevenoj služavki? Ona poče da mazi pletenice žene koja je klečala, a te usne, nalik laticama ruže, jogunasto se napućiše. Bivša plemkinja sa ovih prostora? Surotine prve reči to su i potvrdile, mada su se očigledno odnosile na njega. „Mali neuspesi plaćaju se malom cenom; veliki neuspesi donose velike, bolne cene. Imaćeš damane koje tražiš, Miradž. I naučićeš te Aša’mane da je trebalo da ostanu na severu. Zbrisaćeš ih s lica zemlje, Aša’mane, vojnike, sve njih. Do poslednjeg čoveka. Miradž. Ja sam govorila.“

„Biće kako kažeš, Surot“, odgovorio joj je. „Biće uništeni. Do poslednjeg čoveka.“ Nije preostalo ništa što bi sada mogao reći. Mada je želeo da mu je odgovorila na pitanje, da li su damane i sul’dam još uvekbile bolesne.

Rand je zauzdao i okrenuo Tai’daišara blizu vrha golog, kamenitog brda da bi gledao kako ostatak njegove male vojske izvire iz prolaza u vazduhu. Čvrsto se držao za Istinski izvor, toliko čvrsto da se činilo kako podrhtava u njegovom stisku. Dok ga je Moć ispunjavala, istovremeno je osećao oštre vrhove na Kruni mačeva koji su mu bockali slepoočnice bolnije nego ikad, ali i potpuno udaljeno, dok je hladnoća jutarnjeg vazduha bila i jača i neprimetnija. Neisceljena rana na boku bila je tup i dalek bol. Lijus Terin delovao je kao da dahće od nesigurnosti. Ili možda od straha. Možda, pošto se prethodnog dana toliko približio smrti, više nije imao toliku želju za umiranjem. Mada, nije on uvek želeo da umre. Jedino što je u njemu bilo nepromenljivo bila je želja za ubijanjem. Koja je, naprosto, često uključivala i želju da ubije samog sebe.

Uskoro će biti dovoljno ubijanja za sve, pomisli Rand. Svetlosti, poslednjih šest dana bilo je dovoljno da se smuči i lešinaru. Zar je bilo samo šest dana? Gađenje ga nije doticalo. Ne bi mu dozvolio. Lijus Terin nije odgovarao. Da. Bilo je vreme za gvozdena srca. I gvozdene stomake, takođe. Sagnu se na trenutak da bi dotakao dugački zavežljaj umotan u tkaninu, pod njegovim kožnim stremenom. Ne. Još nije vreme. Možda uopšte ne. Nesigurnost i možda još nešto zatreperiše preko Praznine. Uopšte ne, nadao se on. Nesigurnost, da, ali to drugo nije bio strah. Nije bio!

Polovina niskih brda koja su ga okruživala bilo je pokriveno dežmekastim, čvornovatim maslinama, prošaranim sunčevom svetlošću, a kopljanici su već jahali tuda kako bi se uverili da je bezbedno. Nije bilo ni traga radnicima u voćnjacima, farmerskim kućama, niti ikakve građevine nigde u vidokrugu. Dve-tri milje ka zapadu brda su bila tamnija, pošumljena. Legionari, koji su se kasom pojavljivali u skupinama ispod Randa, grupisali su se, dok su ih sledili ostaci ilijanskih dobrovoljaca, sada pripojeni Legiji. Čim su uspostavili red po rangu, odmarširali su da naprave mesta za Branioce i Saborce. Tlo je delovalo mahom glinovito, a čizme i kopita su podjednako tonuli u tanak sloj blata. To je bilo čudno, budući da je svega nekoliko oblaka bilo na nebu, a i oni su bili beli i čisti. Sunce je bilo bleda, žuta lopta. A ništa veće od vrapca nije letelo nebom.

Dašiva i Flin su bili među onima koji su držali prolaze, kao što su bili i Adli i Hopvil, Mor i Narišma. Neki od prolaza bili su van Randovog vidokruga, iza skrivenih brda. Hteo je da svi prođu što je pre moguće, i osim nekoliko Boraca koji su nadzirali nebo, svaki muškarac u crnom kaputu koji nije već bio odaslat da izvida, držao je tok. Čak i Gedvin i Rohajd, mada su se obojica mrštila zbog toga, jedan prema drugome i u njegovom pravcu. Po Randovom mišljenju, odvikli su se od toga da rade nešto tako jednostavno kao što je držanje prolaza za druge.

Bašer je kasao uz obronak, pri’ično opušten na svom niskom doratu. Ogrtač mu se vijorio za njim, uprkos jutarnjoj hladnoći, ne tako jakoj kao što je bilo u planinama, ali ipak zimskoj. Opušteno je klimnuo glavom ka Anaijeli i Ejlil, koje su mu za uzvrat uputile hladne poglede. Bašer se osmehnuo kroz svoje guste brkove, nalik na nadole okrenute rogove. Nije to bio sasvim prijatan osmeh. Sumnjao je u žene isto koliko i Rand. Žene su to znale, barem kad je Bašerova uzdržanost bila u pitanju. Brzo okrenuvši glavu od Saldejca, Anaijela se vrati glađenju grive svog škopca; Ejlil je držala svoje uzde suviše ukočeno.

Njih dve se nisu odmicale daleko od Randa još od događaja na grebenu, a prethodno veče čak su im i šatori bili podignuti nadomak njegovog, na obodu čujnosti. Na obronku susednog brežuljka pokrivenog smeđom travom Denhard se okrenuo da prouči pratnju svake od dve plemkinje obe su se okupile iza njega a onda se brzo vratio posmatranju Randa. Verovatno je posmatrao Ejlil i možda i Anaijelu, ali je bez sumnje posmatrao Randa. Rand još uvek nije bio siguran da li se one i dalje plaše kako će biti krive ako on bude ubijen, ili su prosto želele da vide kad se to desi. Bio je siguran samo u to da im on, ako ga žele mrtvog, neće pružiti tu priliku.

Ko poznaje žensko srce?, zagonetno se zakikotao Lijus Terin. Zvučao je kao da je u jednom od svojih razumnijih raspoloženja. Mnoge će žene slegnuti ramenima na ono zbog čega bi te neki muškarac ubio, i ubiti te zbog onog zbog čega bi svaki muškarac slegnuo ramenima. Rand nije obraćao pažnju na njega. Poslednji prolaz u Randovom vidokrugu zatreperi. Aša’mani koji su uzjahali svoje konje bili su predaleko da bi mogao sa sigurnošću đa odredi da li neko od njih još drži saidin, ali to i nije bilo bitno dok god ga drži on sam. Nespretni Dašiva je dva puta pokušao brzo da se vine u sedlo i gotovo je pao, pre no je ipak uspeo da uzjaše. Većina u crno odevenih ljudi u vidokrugu uputila se na sever ili jug.

Ostatak plemića brzo se skupio oko Bašera na obronku podno Randa; najviši po činu i oni s najviše moći bili su napred, nakon malog komešanja tu i tamo, gde prednost nije bila sasvim raščišćena. Tihera i Markolin držali su svoje konje na ivici, na suprotnoj strani od gomile plemića, s potpuno nečitljivim izrazima lica; mogli su ih upitati za savet, ali su obojica znali da je konačna odluka na ostalima. Vejramon otvori usta uz značajan pokret, bez sumnje da bi počeo još jednu veličanstvenu govoranciju o slavi koja je proizilazila iz toga što prati Ponovorođenog Zmaja. Sunamon i Torean, naviknuti na njegove govore i dovoljno moćni da ne obraćaju pažnju na njega, priterali su konje jedan do drugog i počeli tiho da razgovaraju. Na Sunamonovom licu ogledala se neka neobična surovost, a Torean je delovao kao da je spreman da pređe graničnu liniju i uđe u sukob, i pored crvenih satenskih traka na rukavima njegovog kaputa. Čovek četvrtaste vilice, Bertam, i nekolicina Kairhijenjana nisu bili nimalo tihi dok su se smejali šalama koje su naizmenice pričali. Svima su se smučili Vejramonovi veliki recitali. Pošto je Semaradridovo mrštenje postajalo sve dublje kad god bi pogledao u Ejlil i Anaijelu nije mu se sviđalo to što ostaju u Randovoj blizini, naročito njegova sunarodnica ipak je njegovo ogorčenje moglo imati više uzroka, a ne samo Vejramonovu brbljivost.

„Na oko deset milja od nas“, reče Rand glasno, „dobrih pedeset hiljada ljudi sprema se da maršira.“ Bili su svesni toga, ali ovo je nateralo svakog od njih da ga pogleda i da zamukne. Vejramon nezadovoljno zatvori usta; taj je čova voleo da sluša samog sebe kako priča. Guejam i Marakon se osmehnuše puni iščekivanja, gladeći svoje zašiljene, nauljene brade; budale. Semaradrid je izgledao kao čovek koji je pojeo punu činiju pokvarenih šljiva; Gregorin i trojica lordova iz Saveta devetorice koji su bili s njim na licima su imali samo mračnu odlučnost. Nisu bili budale. „Izviđači nisi videli ni traga od sul’dam ili damane“, nastavio je Rand, „ali čak i bez njih, čak i sa Aša’manima, taj broj je dovoljan da pobije veliki broj nas ako iko zaboravi plan. Mada, niko neće zaboraviti, siguran sam.“ Ovog puta neće biti juriša bez naređenja. Izneo je to jasno poput stakla i čvrsto poput kamena. Takođe, neće biti odstupanja zato što ti se učinilo da si možda nešto video.

Vejramon se osmehnu uspevajući da to bude ljigavije nego što bi Sunamon ikad mogao da izvede.

Na svoj način, to je bio jednostavan plan. Napredovali bi na zapad u pet kolona, svaka sa Aša’manima, i pokušali da se obruše na Seanšane sa svih strana odjednom. Ili da ih opkole sa onoliko strana koliko je to bilo moguće. Jednostavni planovi bili su najbolji, bio je uporan Bašer. Ako nećeš da se zadovoljiš sa celim okotom debelih prasića, mrmljao je on, ako moraš da trčiš u šumu da bi našao staru krmaču, onda nemoj suviše da se praviš važan ili će te ona srediti.

Nema tog plana bitke koji preživljava prvi sudar, reče Lijus Terin u Randovoj glavi. Za trenutak je i dalje delovao sabrano. Nešto nije u redu, zarežao je iznenada. Glas je počeo da mu se pojačava, a onda je postao divalj, smeh mu se ispuni nevericom. Ne može da ne bude u redu, ali ipak jeste. Nešto čudno, nešto pogrešno, jurilo je, skakalo, trzalo. Njegovo cerekanje pretvori se u jecanje. Ne može biti! Mora da sam lud! A onda je nestao pre no je Rand stigao da ga utiša. Spaljen bio, ne može biti greške u planu, ili bi se Bašer okomio na nju kao patka na bubu.

Nije bilo sumnje da Lijus Terin jeste lud. Ali dok god Rand al’Tor ostane normalan... Bila bi to neslana šala sa svetom ako bi Ponovorođeni Zmaj poludeo pre no Poslednja bitka i počne. „Zauzmite svoja mesta“, zapovedio je zamahnuvši Zmajevim žezlom. Morao je da se izbori s potrebom da se nasmeje toj šali.

Na njegovu zapoved, velika grupa plemića se razdvojila, meljući i mrmljajući dok su se postavljali. Malo kome se sviđalo to kako ih je Rand podelio. Bez obzira na ograde koje su bile probijene zbog šoka prve bitke u planinama, one su ponovo bile podignute, gotovo istovremeno.

Vejramon se mrštio zbog svog neodržanog govora, ali nakon jednog zapetaljnog naklona pri kojem je svoju bradu uperio prema Randu kao koplje, odjahao je na sever, preko brda, dok su ga Kiril Drapaneos, Bertam, Dorisin i nekoliko manjih kairhijenskih lordova sledili, svaki od njih lica okamenjenog zbog činjenice da ih vodi Tairenac. Gedvin je jahao pored Vejramona, gotovo kao da je on bio onaj koji vodi, i zbog toga je dobio mrke poglede, i pravio se da ih ne primećuje. I ostale grupe su bile tako pomešane. Gregorin je takođe krenuo na sever, s nabusitim Sunamonom koji se trudio da izgleda kako pukom slučajnošću ide u istom pravcu, i Daltanesom koji je vodio nešto Kairhijenjana. Džeordvin Semaris, još jedan od Devetorice, sledio je Bašera na jug, sa Amondridom i Guejmom. Njih trojica su gotovo radosno prihvatili Saldejca, iz prostog razloga što nije bio ni Tairenac, ni Kairhijenjanin, ni Ilijanac, u zavisnosti od čoveka koji gleda. Rohajd je, izgleda, pokušavao s Bašerom ono što je Gedvin uradio s Vejramonom, ali je Bašer delovao kao da to i ne primećuje. Malo dalje od Bašerove družine, Torean i Marakon jahali su jedan pored drugoga, verovatno dajući oduška gnevu što im je Semaradrid postavljen na čelo. Stoga je Eršin Nerati uporno bacao pogled ka Džeordvinu, i uspravljao se na uzengijama da bi se okrenuo prema Gregorinu i Kirilu, mada je bilo neverovatno da ih je mogao više videti iza brda. Semaradrid, leđa ukočenih poput čeličnog koplja, delovao je sigurno i samopouzdano kao i Bašer.

Rand je čitavo vreme koristio jedan te isti pristup. Verovao je Bašeru, i mislio je da bi mogao da veruje Gregorinu, a niko drugi se ne bi usudio ni da pomisli da se okrene protiv njega s toliko tuđinaca oko sebe, toliko starih neprijatelja, a tako malo prijatelja. Rand se tiho smejao dok ih je gledao kako odjahuju niz njegovu stranu brda. Oni će se boriti za njega, i boriće se dobro, jer nisu imali drugog izbora. A nije ni on.

Ludilo, zasiktao je Lijus Terin. Rand ljutito odgurnu glas.

Naravno, teško da je bio sam. Tijera i Markolin uputili su većinu Branilaca i Saboraca da uzjašu i poređaju se između maslinovog drveća na brdima pored onog gde je on postavio svog konja. Ostali su bili napolju kao zaštita od mogućih iznenađenja. Družina Legionara u plavim kaputima strpljivo je čekala u udolini podno brda, pod Mejsondovim nadzorom, a iza njih je bilo isto toliko ljudi odevenih u ono što su nosili kada su se predali u dolini kod Ilijana. Pokušavali su da oponašaju mirnoću Legionara ostalih Legionara, sada pokušavali su, ali bez mnogo uspeha.

Rand baci pogled ka Ejlil i Anaijeli. Tairenka mu uputi usiljeni osmeh koji slabašno zadrhta. Kairhijenjankino lice bilo je led. Nije mogao da ih zaboravi, ni Denharda, ni njihove vojnike. Njegova kolona u sredini bila je najveća i daleko najjača. Vrlo upadljivo najjača.

Flin i ljudi koje je Rand izabrao nakon Dumajskih kladenaca jahali su uz brdo ka njemu. Proćelavi, stari čovek uvek je predvodio, iako su svi osim Adlija i Narišme sada nosili zmaja, kao i mač, a Dašiva ga je poneo prvi. Delom je to bilo zato što su se mlađi ljudi obraćali Flinu, poštujući njegovo dugo iskustvo barjaktara u Kraljičinoj gardi u Andoru. Delom je to bilo zato što se činilo da Dašivi nije bilo bitno. On je delovao kao da ga drugi ljudi samo zabavljaju. To jest, kada je mogao da odvoji za njih malo vremena između razgovora sa samim sobom. Najčešće je delovao kao da je jedva svestan ičega što mu je dalje od nosa.

Zbog toga je bilo potpuno iznenađenje kada Dašiva nespretno obode svog mršavog konja i dojaha ispred ostalih. To jednostavno lice, tako često ošamućeno ili zabavljeno sopstvenim mislima, sada je bilo namršteno od zabrinutosti. Bilo je više od iznenađenja kada je on posegao za saidinom čim se približio Randu i kada je oko njih podigao barijeru protiv prisluškivanja. Lijus Terin nije trošio dah ako bestelesni glas ima dah na mrmljanje o ubijanju; zabatrgao je za Izvorom, gunđajući bez reči, pokušavajući da otrgne Moć od Randa. I isto tako naglo je zaćutao i nestao.

„Ima nečeg iskrivljenog u saidinu ovde, nečeg pogrešnog“, reče Dašiva, a nije zvučao ni najmanje zamišljeno. Zapravo, zvučao je... određeno. I razdražljivo. Učitelj koji drži predavanje naročito glupom učeniku. Čak je i ubo Randa prstom. „Ne znam šta je to. Ništa ne može iskriviti saidin, a kada bi mogao biti iskrivljen, osetili bismo ga još u planinama. Zapravo, bilo je nečega tu, juče, ali tako malo... ipak sam ga jasno osetio ovde. Saidin je... nestrpljiv. Znam, znam. Saidin nije živ. Ali on... damara ovde. Teško ga je obuzdavati."

Rand prisili šaku da popusti stisak na Zmajevom žezlu. Oduvek je bio siguran da je Dašiva lud gotovo isto koliko i sam Lijus Terin. Obično se čovek bolje obuzdavao, koliko god to bilo nepouzdano. „Usmeravam duže od tebe, Dašiva. Samo osećaš prljavštinu jače.“ Nije bio u stanju da ublaži svoj ton. Svetlosti, još ne može da poludi, a ne mogu ni oni! „Zauzmi svoje mesto. Uskoro ćemo krenuti.“ Trebalo je da se izviđači uskoro vrate. Čak i na ovoj ravnijoj zemlji, čak i ograničeni daljinom do koje su mogli doseći pogledom, za deset milja nije bilo potrebno mnogo vremena kada se Putuje.

Dašiva nije načinio pokret da posluša. Umesto toga, ljutito je otvorio usta, a onda ih brzo zatvorio. Vidljivo se tresući, on duboko udahnu. „Vrlo sam dobro svestan koliko dugo usmeravaš“, rekao je ledenim, gotovo oholim tonom, „ali sasvim sigurno čak i ti možeš osetiti. Oseti, čoveče! Ne sviđa mi se da cudno’ bude korišćeno na saidinu, i ne želim da umrem ili... ili da sagorim zato što si ti slep. Pogledaj moj štit! Pogledaj ga!“

Rand je zurio. Dašiva koji se gura napred bilo je čudo samo po sebi, ali razdraženi Dašiva? A onda je pogledao štit. Zaista pogledao. Trebalo bi da su tokovi mirni kao niti gusto tkanog platna. Vibrirali su. Štit je stajao čvrst, kao što je i trebalo da bude, ali pojedinačne niti Moći lagano su podrhtavale. Mor je rekao da je saidin bio čudan u blizini Ebou Dara, i stotinu milja ukrug. Sada su bili udaljeni manje od sto milja.

Rand se napregnu da oseti saidin. Uvek je bio svestan Moći sve drugo je značilo smrt ili nešto gore pa ipak počeo je da se navikava na otimanje. Borio se za život, ali je borba postala prirodna, kao život. Otimanje je bilo život. Naterao je sebe da oseti tu borbu, svoj život. Hladnoća koja je mogla da smrvi kamen u prah. Vatra koja je mogla da natera kamen da se pretvori u paru. Prljavština naspram koje je kloaka mirisala kao bašta puna cveća. I... damaranje, kao da mu nešto podrhtava u šaci. Ovo nije bilo onakvo drhtanje koje je osetio u Šadar Logotu, kada je zagađenost na saidinu bila izmešana sa zlom samog mesta, a saidin damarao s njim. Prljavština je ovde bila jaka, ali mirna. Sam saidin je delovao pun pokreta i talasanja. Nestrpljenje, tako ga je Dašiva nazvao, a Rand je mogao da razume zašto.

Niz obronak, iza Flina, Mor provuče ruku kroz kosu i uznemireno se osvrnu. Flin se drugačije okrenu u sedlu i olabavi mač u koricama. Narišma je, gledajući u nebo u potrazi za letećim stvorovima, prečesto treptao. Na Adlijevom obrazu se trzao mišić. Svako od njih je ispoljavao neki znak napetosti, i malo čuđenja. Kroz Randa poteče olakšanje. Ipak nije ludilo.

Dašiva se osmehivao, uvrnutim samozadovoljnim osmehom. „Ne mogu da verujem da nisi osetio ranije.“ Glas mu je bio vrlo blizu podsmeha. „Držao si saidin praktično dan i noć otkad smo počeli ovaj ludi pohod. Ovo je jednostavan štit, ali nije hteo da se oblikuje, a onda se sastavio, kao da mi se istrgao iz ruku.“

Srebrnoplava traka prolaza otvori se na vrhu jednog od ogoljenih brda, pola milje na zapad, i Borac provede svog konja kroz nju, a onda žurno uzjaha, vraćajući se iz izvidnice. Čak i na toj udaljenosti, Rand je mogao da oseti bledo podrhtavanje tokova koji su okruživali prolaz, pre nego što su nestali. Jahač nije stigao ni do podnožja brda, kada se novi prolaz otvori na grebenu, a potom i treći, četvrti, i dalje, jedan za drugim, gotovo istom brzinom kojom im se prethodnik mogao skloniti s puta.

„Ali se jeste stvorio“, reče Rand. Kao i izviđački prolazi. „Ako je teško obuzdati saidin, to je uvek teško, ali on i dalje radi ono što ti hoćeš.“ Ali zašto je ovde teže? Pitanje za neku drugu priliku. Svetlosti, želeo je da je Harid Fel još uvek živ; stari filozof bi možda imao odgovor. „Vrati se ostalima, Dašiva“, naredi, ali je čovek zurio u njega zaprepašćeno, i on je morao da ponovi pre no je ovaj dozvolio štitu da nestane, trgnuo svog konja nazad bez pozdrava i poterao ga niz obronak, obadajući ga petama.

„Neki problemi, moj gospodaru Zmaju?“ Anaijela se glupavo osmehnu. Ejlil je jedva uputila Randu ravan pogled.

Videvši prvog izviđača kako jaše prema Randu, ostali se uputiše na sever i jug, gde će se pridružiti ostalim kolonama. Potražiti ih na staromodan način bilo je brže nego otvarati nasumične prolaze. Zauzdavši konja ispred Randa, Nalaam udari pesnicom o grudi da li su mu oči izgledale divlje? Nije bilo bitno. Saidin je još uvek radio ono što je čovek koji je njime upravljao želeo. Nalaam pozdravi i predade svoj izveštaj. Seanšani nisu bili ulogoreni na deset milja udaljenosti, nije bilo više od pet ili šest milja razdaljine, marširajući na istok. A imali su dvadesetak sul’dam i damane.

Rand izdade naređenja kada je Nalaam odgalopirao, i njegova kolona poče da se kreće ka zapadu. Branioci i Saborci jahali su na oba boka. Legionari su marširali na kraju, tačno iza Denharda. Podsetnik plemkinjama i njihovim vojnicima, ako im je podsetnik bio potreban. Anaijela je sigurno gledala preko ramena dovoljno često, a Ejlilina odlučnost da ne pogleda bila je uočljiva. Rand je bio u glavnoj navali kolone, Rand i Flin i ostali, istoj kao što je bilo i u drugim kolonama. Aša’mani za napad, a ljudi sa čelikom da im čuvaju leđa dok ubijaju. Sunce je imalo još dugo da se penje do podneva. Ništa se nije promenilo što bi promenilo plan.

Ludilo neke sačeka, prošaputa Lijus Terin. Drugima se prišunja.

Miradž je jahao blizu čela svoje vojske koja je marširala na istok blatnjavim putem što je krivudao preko brežuljaka s maslinjacima i kroz nepovezane šumarke. Ne na čelu. Ceo puk, mahom Seanšani, jahao je između njega i isturenih izviđača. Znao je generale koji su želeli da budu na samom čelu. Većina ih je bila mrtva. Većina je izgubila bitke u kojima su poginuli. Blato je sprečavalo dizanje prašine, pa ipak se vest o vojsci u pokretu širila poput neobuzdanog požara u Salaskoj stepi, bez obzira na tlo. Tu i tamo, između maslinovog drveća spazio bi prevrnuta kolica ili napušteni srp, ali radnici su davno nestali. Srećom, oni bi izbegavali njegove suparnike sa istim žarom s kojim su izbegavali njega. Uz malo sreće, nemajući rakene, njegovi protivnici neće znati da je krenuo na njih dok ne bude prekasno. Kenar Miradž nije voleo da se oslanja na sreću.

Osim nižih zapovednika spremnih da naprave karte ili umnože njegova naređenja i glasnika spremnih da ih ponesu, njegovo jedino društvo pri jahanju bili su Abelder Julan, toliko sitan da je kraj njega Miradžov obični smeđi škopac izgledao gorostasno, srčani čovečuljak čiji su nokti na malim prstima bili obojeni u zeleno, i koji je nosio crnu periku kako bi prikrio svoju ćelavost, i Lizejn Džarat, sedokosa žena iz samog Sendara, čije su bledo dežmekasto lice i plave oči bile odraz smirenosti. Julan nije bio miran; Miradžov kapetan vazduha, kože boje uglja, često je bio smrknut zbog pravila koja mu više nisu dozvoljavala da se češće dohvati rakenskih uzdi, ali danas je njegova namrštenost sezala do kosti. Nebo je bilo čisto, savršeno vreme za rakena, ali prema Surotinom naređenju, nijedan od njegovih letača danas neće biti u sedlu, ne ovde. Hailene su sa sobom imale premalo rakena da bi ih nepotrebno izlagali opasnosti. Miradža je više uznemiravao Lizejnin mir. Ne samo starija dersul’dam pod njegovim zapovedništvom, ona je bila i prijatelj s kojim je podelio mnogo šolja kafe i mnogo igara kamenčića. Živahna žena, uvek prepuna poleta i oduševljenja. No ona je bila ledeno mirna, tiha kao bilo koja sul’dam koju je probao da ispituje.

U njegovom vidokrugu je bilo dvadeset damane koje su pratile konjanike, svaka hodajući pored konja svoje sul’dam. Suldam su poskakivale u sedlima, saginjući se da potapšu damane po glavi, ispravljajući se samo da bi se ponovo savile da ih pomiluju po kosi. Damane su mu delovale dovoljno mirno, ali su sul’dam očigledno bile kao na oštrici. A inače razdragana Lizejn jahala je nema kao kamen.

Jedan torm se pojavi pred njima, trčeči niz kolonu. Prilično postrance i ivicom šumaraka, ali su konji ipak njištali i uzmicali dok je zver prekrivena bronzanom krljušti prolazila pored njih. Dresirani torm ne bi napao konja – barem ne ako ga ne obuzme groznica ubijanja, a to je bio razlog zašto tormovi nisu bili dobri u bitkama ali konja obučenih da budu mirni u njihovoj blizini nije bilo ništa više negoli samih tormova.

Miradž posla mršavog potporučnika po imenu Varek da preuzme izviđački izveštaj od morat’torma. Pešice, i Svetlost ga progutala ako je Varek zbog toga izgubio sei’taer. Nije nameravao da gubi vreme na Vareka koji bi pokušao da obuzda neko od grla koja su nabavili u okolini. Čovek se vrati brže nego što je otišao i napravi krut naklon, počevši svoj izveštaj pre no su mu se leđa ispravila.

„Neprijatelj je na manje od pet milja ka istoku, moj gospodaru general-kapetane, i maršira u našem pravcu. Podeljeni su u pet kolona koje su međusobno udaljene oko milju.“

Toliko o sreći. Ali Miradž je bio razmotrio kako bi mogao napasti četrdeset hiljada, ako sam ima samo pet, i pedeset damane. Uskoro su ljudi galopirali s naređenjima za pregrupisavanje kako bi se dočekao pokušaj prepada, pa pukovi iza njega počeše da skreću prema šumarcima, a među njima sul’dam sa svojim damane.

Jače se umotavši u svoj ogrtač zbog iznenadnog naleta hladnog vetra, Miradž primeti nešto od čega oseti kako ga obuzima još veća hladnoća. I Lizejn je posmatrala sul’dam kako nestaju među drvećem. I počinjala je da se znoji.

Bertam je lagano jahao, puštajući da mu vetar zanosi ogrtač na jednu stranu, ali je proučavao šumovite predele pred sobom sa zabrinutošću koju jedva i da je pokušavao da sakrije. Od četvorice njegovih sunarodnika koji su jahali za njim, jedino je Dorisin bio istinski vešt u Igri Kuća. Taj glupi tairenski pas, Vejramon, bio je slep, naravno. Bertam iskezi zube na leđa uobražene lude. Vejramon je jahao podaleko ispred ostalih, u dubokom razgovoru s Gedvinom, i da je Bertamu bio potreban ijedan drugi dokaz da bi se Tairenac nasmejao na nešto što bi se smučilo i kozi, bilo bi to ovo kako je taj čovek podnosio to mlado vatrenooko čudovište. Primetio je kako Kiril postrance baca poglede ka njemu, i potegao je uzde svog sivca u pravcu suprotno od kršnog čoveka. Nije gajio posebno neprijateljstvo prema Ilijancima, ali jerzeo ljude koji su se nadvijali nad njim. Nije mogao da dočeka da se vrati u Kairhijen, gde nije morao da bude okružen trapavim divovima. Mada, Kiril Drapaneos nije bio slep, bez obzira na to što je bio previsok. Poslao je desetinu izviđača kao prethodnicu. Vejramon je poslao jednog.

„Dorisine“, reče Bertam lagano, a onda nešto glasnije, „Dorisine, tupavko nijedna!“

Koščati čovek ispravi se u sedlu. Kao i Bertam, kao i ostala trojica, brijao je i puderisao prednji deo glave; postalo je vrlo moderno obeležiti sebe kao vojnika. Dorisin je trebao da mu uzvrati nazivajući ga krastačom, kao što je to radio od detinjstva, međutim, umesto toga on potera svog škopca pored Bertama i nagnu se ka njemu. Bio je zabrinut, i dopuštao je da se to vidi; čelo mu je bilo duboko namršteno. „Shvataš li da je gospodar Zmaj odlučio da umremo?“, prošaputao je, bacajući pogled ka koloni koja je išla za njima. „Krvi mu i ognja, ja sam samo slušao Kolaver, ali otkad ju je on ubio, znao sam da sam mrtav čovek.“

Na trenutak Bertam pogleda kolonu vojnika koja je vijugala kroz brda. Drveće je ovde bilo raštrkanije nego tamo napred, ali i dalje dovoljno gusto da prikrije napad dok ne nalete na njega. Poslednji maslinjak ležao je otprilike milju iza njih. Vejramonovi ljudi su, naravno, jahali napred, u tim smešnim kaputima s naduvanim rukavima prošaranim belim prugama, a potom Kirilovi Ilijanci obučeni u dovoljno zelenog i crvenog da posrame i Krpare. Njegovi ljudi, pristojno odeveni u tamnoplavo ispod svojih štitnika za grudi, i dalje su bili van vidokruga, s Dorisinovim i vojnicima ostalih, a ispred njih je bila samo družina Legionara. Vejramon je izgledao iznenađen što su održali korak, mada teško da je nametnuo veliku brzinu.

Mada, nisu zapravo vojnici bilo ono što je Bertam preleteo pogledom. Sedam ljudi jahalo je čak i ispred Vejramona, sedmorica otvrdlih lica i očiju hladnih poput smrti, odeveni u crne kapute. Jedan je nosio iglu u obliku srebrnog mača na svom visokom okovratniku.

„To je zapetljan način da se to učini“, suvo je odgovorio Dorisinu. „A sumnjam da bi al’Tor poslao ove druškane s nama da nas šalje pravo u mlin za kobasice.“ I dalje natmurenog čela, Dorisin opet otvori usta, ali Bertam reče: „Moram da razgovaram s Tairencem.“ Nije voleo da gleda svog druga iz detinjstva u ovakvom stanju. Al’Tor ga je u potpunosti izbacio iz ravnoteže.

Zaneseni razgovorom, Vejramon i Gedvin nisu ga čuli kako jaše prema njima. Gedvin se odsutno igrao svojim uzdama, a lice mu je bilo hladno od prezira. Tairenac je bio crven u licu. „Nije me briga ko si ti“, govorio ještrim, tihim glasom čoveku u crnom kaputu, a pljuvačka mu je prskala, „neću preuzeti više rizika bez naređenja pravo sa usana...“

Iznenada dvojica ljudi postadoše svesni Bertama i Vejramon zatvori usta. Gledao je Bertama kao da bi ga ubio, a Aša’manov uvek prisutan osmeh se istopio. Vetar je duvao, oštar i hladan, dok su se oblaci navlačili preko sunca, ali ni to nije bilo hladnije od Gedvinovog iznenadnog prodornog pogleda. S malim iznenađenjem, Bertam shvati da je i ovaj čovek želeo da ga ubije na mestu.

Gedvinov ledeni, ubilački pogled nije se promenio, ali Vejramonovo lice prođe kroz neverovatan preobražaj. Crvenilo je lagano bledelo dok mu se za tren pojavio osmeh, ljigavi osmeh u kojem je bio samo tračak lažne zabrinutosti. „Mislio sam na tebe, Bertame“, rekao je živo. „Šteta što je al’Tor zadavio tvoju rođaku. Kako čujem, svojim sopstvenim rukama. Iskreno, bio sam iznenađen kada si odgovorio na njegov poziv. Video sam ga kako te gleda. Bojim se da s tobom namerava nešto... zanimljivije... od drljanja tvojih potpetica po podu dok mu se prsti stežu oko tvog vrata.“

Bertam potisnu uzdah, i to ne samo zbog nespretnosti te budale. Mnogi su probali da utiču na njega pomoću Kolaverine smrti. Bila mu je omiljena rođaka, ali bila je slavoljubiva preko svake mere. Saigani su imali dobre osnove da zahtevaju Sunčev presto, pa ipak ne bi ga mogla zadržati protiv jačine Rijatina i Damodreda, bilo koga od njih, pojedinačno ili udruženih, ne bez otvorene podrške Bele kule ili Ponovorođenog Zmaja. Ipak, ona mu jeste bila omiljena. Šta je Vejramon hteo? Svakako ne ono što se činilo na površini. Čak ni ovaj tairenski klipan nije bio toliko jednostavan.

Pre no je mogao dobiti bilo kakav odgovor, između drveća ispred pojavi se konjanik koji je galopirao ka njima Kairhijenjanin, a kada se našao pred njima, tako iznenadno se zaustavio da mu je konj seo na zadnjicu. Bertam prepozna jednog od svojih vojnika, čoveka s razmaknutim zubima i brojnim ožiljcima na oba obraza. Dojl, pomisli on. S poseda Kolčejn.

„Moj gospodaru Bertame“, promumla čovek hvatajući dah. „Dve hiljade Tarabonaca mi je za petama. A s njima su i žene! S munjama na haljinama!“

„Njemu za petama“, s omalovažavanjem promrmlja Vejramon. „Videćemo šta moj čovek ima da kaže na to kad se vrati. Ja sasvim sigurno ne vidim nijednog.J"

Iznenadni pokliči u blizini, pred njima, prekidoše ga u pola reči, a onda se začu grmljavina potkovica i pojaviše se kopljanici u galopu: plima koja je nadirala šireći se kroz drveće. Pravo na Bertama i ostale.

Vejramon se nasmeja. „Ubij koga god hoćeš, kad god hoćeš, Gedvine“, dobaci on, izvlačeći mač jednim zamahom. „Ja koristim načine koje kori tim, i to je to!“ Pojahavši prema svojim vojnicima, on zavitla sečivom iznad glave uzvikujući, „Sanijago! Sanijago i slava!“ Nije bilo iznenađenja što nije dodao poklič za svoju zemlju ovom pokliču za svoju Kuću i svoju najveću ljubav.

Pojurivši u istom pravcu, Bertam takođe podiže glas. „Saigan i Kairhijen!“ Još nije bilo potrebe za mahanje mačem. „Saigan i Kairhijen!“ Šta je čovek pokušavao da uradi?

Začu se grmljavina, a Bertam pogleda u nebo, zaprepašten. Bilo je malo više oblaka nego ranije. Ne; Dojl Dalin? pomenu one žene. A onda je zaboravio na sve ono što je glupi Tairenac hteo dok su Tarabonci s čeličnim velovima nadirali preko šumovitih brda prema njemu; vatra je šikljala iz tla, a munje s neba udarale su pred njima.

„Saigan i Kairhijen!", uzviknu on.

Podiže se vetar.

Konjanici se sudariše među stisnutim drvećem i gustim žbunjem, gde su se senke teško nadvijale. Svetlo je delovalo kao da opada, oblaci su postajali gušći, ali je to bilo teško primetiti kroz zgusnute krošnje drveća nad njima. Zaglušujuća rika upola je prigušila zveket čelika o čelik, viku ljudi, njištanje konja. Povremeno bi se zemlja zatresla. Ponekad bi neprijatelj viknuo.

„Den Lušenos! Den Lušenos i Pčele!“

„Analin! Okupite se za Analin!"

„Haelin! Haelin! Za visokog lorda Sunamona!“

Poslednji krik bio je jedini koji je Varek potpuno razumeo, mada je sumnjao da mnogima koji su tu živeli i nazivali se visokim lordovima i gospama ne bi ni bila ponuđena prilika da polože zakletvu.

Trže svoj mač, zariven u pazuh njegovog suparnika, tačno iznad štitnika za grudi, i pusti da se mali bledi čovek prevrne. Opasan borac, dok nije napravio grešku i previsoko podigao sečivo. Njegov dorat probijao se kroz nisko grmlje, i Varek odvoji trenutak da požali za njim. Ta životinja izgledala je bolje nego mrkov belih kopita kojeg je morao da jaše. Samo trenutak, a onda se zapiljio kroz gusto drveće, gde mu se činilo da lijane vise s polovine grana, a pregršti neke sive, paperjaste biljke sa gotovo svih.

Zvuci bitke su se dizali sa svih strana, ali u početku nije mogao da vidi nikakav pokret. Tada se tuce altarskih kopljanika pojavilo na pedeset stopa od njega, terajući svoje konje i pažljivo osmatrajući okolinu, mada je to kako su glasno pričali među sobom više nego opravdavalo crvene trake što su im se ukrštale na štitnicima za grudi. Varek prikupi uzde, nameravajući da ih reuzme. Pratnja čak i ovako neposlušne rulje mogla bi činiti razliku između dostavljanja i nedostavljanja hitne poruke koju je nosio general-barjaktaru Čajnmaju.

Crni mlazevi blesnuše ispod drveća, ispraznivši altarska sedla. Čim su im jahači popadali, konji se razbežaše na sve strane, a potom je ostalo samo desetak leševa prućenih po vlažnom tepihu mrtvog lišća, dok je barem po jedna strela iz samostrela štrčala iz svakog čoveka. Ništa se nije pomeralo. I pored sveg samoobuzdavanja, Varek se strese. Ti pešaci u plavim kaputima u početku su delovali kao lak plen, bez kopalja da ih štite, ali nijednog trenutka nisu izašli na otvoreno, krijući se iza drveća, u uvalama u zemlji. Oni nisu bili najgori. Bio je siguran, nakon grozničavog povlačenja u Falmeu, da je video najgore što će ikada videti, Večito pobedničku vojsku koja se povlači. Pre manje od pola sata, posmatrao je stotinu Tarabonaca kako se suočavaju s jednim usamljenim čovekom u crnom kaputu. Stotinu kopljanika protiv jednog, i Tarabonci su bili razneti u paramparčad. Bukvalno razneti u paramparčad, ljudi i konji su jednostavno pucali onoliko brzo koliko je on mogao da broji; pokolj se nastavio i pošto su se Tarabonci okrenuli i počeli da beže, i potrajao dok je ijednog bilo na vidiku. Možda to zaista nije bilo gore nego kada zemlja pod nogama eksplodira, ali damane su barem najčešće ostavljale dovoljno od čoveka da može biti sahranjen.

Posleđnji čovek s kojim je uspeo da porazgovara u ovim šumama, prosedi veteran iz domovine koji je vodio stotinu amadičanskih kopljanika, rekao mu je kako je Čajnmaj negde u ovom pravcu. Ispred sebe spazi konje bez jahača, privezane za drveće, i ljude koji su stajali. Možda su oni mogli da mu daju dalje smernice. A i dobro će im očitati zato što dokono stoje dok okolo besni bitka.

Kada je ujahao među njih, zaboravio je predavanje koje je nameravao da im održi. Našao je ono što je tražio, ali ni najmanje nije želeo da nađe ovo: desetak teško spaljenih leševa koji su ležali jedan kraj drugog. Jedan, čije je netaknuto lice bilo boje meda, nesumnjivo je bio Čajnmaj. Svi ljudi koji su stajali uokolo bili su Tarabonci, Amadičani, Altarci. Neki od njih su bili i povređeni. Jedina Seanšanka bila je sul’dam napetog lica koja je umirivala uplakanu damane.

„Šta se to ovde dogodilo?“, upitao je Varek. Nije mu se činilo da bi ovi Aša’mani ostavljali preživele. Možda je sul’dam uspela da ih odbije.

„Ludilo, moj lorde.“ Nezgrapni Tarabonac odgurnu čoveka koji mu je nanosio melem na sprženulevicu. Rukavmu je, izgleda, bio spaljen do samog štitnika za grudi, pa ipak, uprkos opekotinama, nije se mrštio. Njegov veo od čeličnih prstenova visio je jednim ćoškom pričvršćen na crveni kupasti kalpak ukrašen perjem, otkrivajući čvrsto lice s gustim sedim brkovima koji su mu gotovo skrivali usne, i oči koje su mu bile uvredljivo neposredne. „Družina Ilijanaca, napali su nas bez upozorenja. U početku sve je išlo dobro. Nisu imali sa sobom nijednog crnokaputaša. Lord Čajnmaj, on nas je hrabro vodio, a ta... ta žena... usmerila je munje. A onda, baš kada su se Ilijanci razbili, munje, one su pale i na nas.“ Prekinuo se značajno pogledavši sul’dam.

Ona je istog trena bila na nogama, mašući slobodnom pesnicom, i jurnula ka Taraboncu koliko je mogla od povoca koji joj je bio privezan za drugi zglob. Njena damane ležala je poput cvileće gomile. „Neću da slušam reči ovog pseta protiv moje Zakaj! Ona je dobra damane! Dobra damane!“ Varek umirujućim pokretom pokuša da primiri ženu. Viđao je sul’dam koje su svoje štićenice naterale da zavijaju zbog njihovih nedela, kao i nekolicinu koje su osakatile one što nisu htele da uče, ali većina bi se narogušila čak i na jednog od Krvi ako bi se usudio da ocrni njenog ljubimca. Ovaj Tarabonac nije bio od Krvi, a sudeći po izgledu uzdrhtale sul’dam, ova je bila spremna da ubije. Varek pomisli da bi ga ona mogla ubiti na mestu da je čovek glasno izrekao svoju smešnu, neizgovorenu optužbu.

„Molitve za mrtve moraće da sačekaju“, jednostavno reče Varek. Ono što je nameravao da uradi predaće u ruke Tragačima, ne bude li uspeo, ali ovde nije bio preostao nijedan Seanšanin, osim sul’dam. „Ja preuzimam zapovedništvo. Izvlačimo se iz borbe i krećemo na jug.“

„Izvlačimo se!“, riknu Tarabonac širokih ramena. „Trebaće nam dani da se izvučemo. Ovi Ilijanci bore se kao jazavci saterani u ćošak, Kairhijenjani kao lasice u kutiji. Tairenci nisu onoliko žestoki koliko sam ja čuo, ali ima možda desetak onih Aša’mana, je l’ da? Ja čak i ne znam gde se nalazi tri četvrtine mojih ljudi, u ovom vašaru!“ Ohrabreni njegovim primerom, i ostali isto tako počeše da izražavaju svoje neslaganje.

Varek nije obraćao pažnju na njih. I uzdržao se od pitanja šta je to ’vašar’; zagledan u zamršenu šumu svuda oko njih, slušajući zvuke bitke, praskanje eksplozija i grmljavine, mogao je to da zamisli. „Sakupićete svoje ljude i počećete da se povlačite", glasno je progovorio, presekavši njihovo brbljanje. „Ne previše brzo; morate da radite složno.“ Miradžova naređenja Čajnmaju glasila su „što je brže moguće“ zapamtio ih je za slučaj da se nešto dogodi s primerkom poruke u njegovim bisagama „što je brže moguće“, ali ako bi ovo bilo previše brzo, polovina ljudi ostala bi da bude iseckana na komadiće kad neprijatelju to bude odgovaralo. „Sada, pokret! Borite se za caricu, neka bi živela večno!“

Poslednja rečenica bila je nešto što se govorilo novim pitomcima, ali iz nekog razloga, oni koji su ga slušali skočiše, kao da ih je sve ošinuo bičem.

Klanjajući se brzo i duboko, s rukama na kolenima, oni se raspršiše ka svojim konjima. Čudno. Sad je na njemu bilo da pronađe seanšanske jedinice. Jednom od njih zapovedaće neko ko je po činu viši od njega i on će moći da preda odgovornost.

Sul’dam je bila na kolenima, milujući po kosi svoju damane koja je još uvek jecala, i nežno joj mrmljajući. „Smiri je“, naložio joj je. Što je brže moguće. A učinilo mu se da je video tračak strepnje u Miradžovim očima. Šta bi moglo navesti Kenara Miradža da strepi? „Mislim da ćemo zavisiti od tebe na našem putu ka jugu, sul’dam.“ E sad, zašto li ju je to nateralo da prebledi?

Bašer je stajao tačno na ivici šumarka, mršteći se kroz proreze na svom kalpaku zbog onog što je video. Dorat mu je njuškom dodirivao rame. Čvrsto se umotao u ogrtač da ga vetar ne bi vijorio. Više zbog toga da bi izbegao bilo kakav pokret koji bi privukao poglede, nego zbog hladnoće, mada mu se telo smrzavalo. To bi bio proletnji lahor u Saldeji, ali meseci u južnim krajevima su ga omekšali. Jarko sijajući između sivih oblaka koji su brzo plovili nebom, sunce je još uvek stajalo nadomak podneva. I pravo pred njim. To što biste počeli bitku okrenuti ka zapadu, nije nužno značilo i da ćete je završiti isto tako. Pred njim je ležao široki pašnjak gde su stada crno-belih koza brstila smeđu travu, potpuno nezainteresovano, kao da svuda oko njih nije besnela bitka. Mada ovde i nije bilo ikakvog znaka iste. Trenutno. Čovek je mogao da bude iseckan na rezance kada bi pokušao da pređe tu livadu. A među drvećem, bez obzira da li su u pitanju bili šumarci ili maslinjaci ili čestari, niste uvek mogli videti neprijatelja, pre no što ga susretnete, s izviđačima ili bez njih.

„Ako ćemo da prelazimo“, gunđao je Guejam, trljajući širokom šakom svoju ćelu, „trebalo bi da pređemo. Tako mi Svetlosti, gubimo vreme.“ Amondrid zatvori usta; najverovatnije je Kairhijenjanin s licem poput punog meseca zaustio da kaže isto to. Složiće se s Tairencem kad se konji budu penjali na drveće.

Džeordvin Semaris frknu. Taj je čovek trebalo da pusti bradu kako bi sakrio tu usku vilicu. Zbog nje mu je glava podsećala na metalni klin za rascepljivanje balvana. „Ja kažem da idemo uokolo“, promrmljao je. „Izgubio sam i previše ljudi zbog ovih, od Svetlosti prokletih damane i...“ Nije dovršio rečenicu, samo je nesigurno pogledao Rohajda.

Mladi Aša’man stajao je sam, stisnutih usana, poigravajući se tom Zmajevom iglom na svom okovratniku. Možda pitajući se je li sve to bilo vredno toga, ili je makar tako izgledao. Nije bilo njegovog uobičajenog sveznajućeg držanja; na dečku se sada ogledala samo mračna zabrinutost.

Vodeći Hitrog za uzde, Bašer se uputi ka Aša’manu i povuče ga malo dalje, među drveće. Gurnu ga malo dalje. Rohajd se mrgodio, nevoljno se krećući. Čovek je bio dovoljno visok da se nadnese nad Bašerom, ali Bašer to ne bi dozvolio.

„Mogu li da računam na tvoje ljude sledećeg puta?“, zahtevao je da zna Bašer, ljutito cimajući brk. „Nema odugovlačenja?“ Rohajd i njegovi ljudi delovali su kao da postaju sve sporiji u uzvraćanju kada bi se suočili sa damane.

„Znam šta radim, Bašere", frknu Rohajd. „Nismo li ih dovoljno poubijali za tebe? Koliko mogu da vidim, gotovo da smo završili!"

Bašer lagano klimnu. Nije to bilo slaganje s poslednjom izjavom. Bilo je preostalo još dosta neprijateljskih vojnika, gotovo svugde gde bi se čovek pažljivo zagledao. Ali je i veliki broj bio mrtav. Povlačio je svoje poteze prema onome što je naučio iz Troločkih ratova, kada su snage Svetlosti retko bile i blizu brojčane nadmoćnosti onih s kojima su se suočavali. Zaseci bokove, pa beži. Zaseci pozadinu, pa beži. Zaseci, pa beži, a kad neprijatelj pođe da te juri, okreni se na zemljištu koje si pre toga sam odabrao, gde vojnici leže u zasedi, sa svojim lukovima i strelama, okreni se i seci ga sve dok ponovo ne bude vreme kada treba da se beži. Ili dok se on ne slomi. Danas je već bio slomio Tarabonce, Amadičane, Altarce i one Seanšane u njihovim čudnim oklopima. Video je više mrtvih neprijatelja nego i u jednoj bici od Krvavih snegova. Ali ako je on imao Aša’mane, suprotna strana je imala te damane. Dobra trećina njegovih Saldejaca ležala je mrtva miljama za njim. Skoro polovina njegovih snaga bila je mrtva, kad se sve sabere, a tamo je bilo još Seanšana sa onim njihovim prokletim ženama, i Tarabonaca, i Amadičana, i Altaraca. Samo su nastavljali da dolaze, sve više i više njih, čim bi završio s prethodnima. A Aša’mani su postajali... neodlučni.

Vinuvši se Hitrom u sedlo, odjahao je nazad ka Džeordvinu i ostalima. „Idemo okolo“, naredio je, ne obraćajući pažnju na Džeordvinovo klimanje glavom, kao ni na Guejamovo i Amondridovo gunđanje. „Trostruka izvidnica, pred nama. Nameravam da guram žestoko, ali neću da se sapletem preko neke damane.“ Niko sc nije nasmejao.

Rohajd je sakupio pet preostalih Aša’mana oko sebe, jednog sa srebrnim mačem prikačenim za okovratnik, ostale bez njih. Jutros, kada su počeli, imali su još dvojicu s golim okovratnicima, ali ako su Aša’mani znali kako se ubija, znale su to i damane. Dok je ljutito mahao rukama, Rohajd je delovao kao da se raspravlja s njima. Njegovo lice bilo je crveno, njihova bezizražajna i tvrdoglava. Bašer se samo nadao da će Rohajd biti sposoban da ih sve spreči da pobegnu. Današnji dan je previše stajao i bez takve vrste ljudi koji bi slobodno tumarali uokolo.

Padala je lagana kišica. Rand se mrštio na guste, crne oblake koji su se gomilali na nebu već polako zaklanjajući bledo sunce na pola puta do dalekog obzorja. Lagana kišica sada, ali će postati gusta kao i oblaci! Razdražen, vratio se proučavanju zemljišta koje je bilo pred njim. Kruna mačeva bockala mu je slepoočnice. Dok ga je ispunjavala Moć, teren je delovao jasan kao karta, uprkos vremenskim prilikama. Dovoljno jasan, u svakom slučaju. Brda su tonula u daljini, neka pokrivena čestarom ili maslinama, druga samo travom ili golim kamenom obraslim korovom. Učini mu se da je video neki pokret na ivici gustiša, a onda još jedan između reda maslina na drugom brdu otprilike milju udaljenom od tog gustiša. Nije bilo dovoljno što mu se samo učinilo. Mrtvi ljudi ležali su preko milja iza njih, mrtvi neprijatelji. Mrtve žene, takođe, znao je to, ali se klonio svakog mesta gde su poginule sul’dam ili damane, odbijajući da im vidi lica. Većina je mislila kako je to mržnja prema onima koje su ubile toliko njegovih sledbenika.

Tai’daišar se prope nekoliko puta na vrhu brda, pre no je Rand uspeo da ga smiri čvrstom rukom i pritiskom kolena. Baš će biti dobro ako je neka sul’dam opazila njegov pokret. Nekoliko stabala što su ga okruživala nije bilo dovoljno da se propisno sakrije. Rasejano je shvatio da nije prepoznao nijedno od njih. Tai’daišar zabaci glavu. Rand ćušnu Zmajevo žezlo u bisage: virio je samo izrezbareni kraj patrljka, kako bi imao obe ruke slobodne za slučaj da škopac ne bude zadovoljan. Malaksalost s konja mogao je da ukloni saidinom, ali nije znao kako da ga pomoću Moći natera da ga sluša.

Nije mu bilo jasno kako je škopac uspevao da očuva ovoliko snage. Saidin ga je ispunjavao, ključao je u njemu, ali njegovo telo, koje je osećao kao nešto udaljeno, htelo je da se skljoka od iscrpljenosti. To je delimično bilo uzrokovano pukom količinom Moći kojom je danas rukovao. Delom je bilo zbog napora koje je morao da uloži u borbu da bi saidin činio ono što Rand hoće. Saidin se uvek mora pokoravati, prisiljavati, ali nikada kao danas. Napola zaceljene, nikada isceljene rane na njegovom levom boku bile su pravo mučenje, starija nalik svrdlu koje je pokušavalo da provrti kroz Prazninu, novija blesak ledenog plamena.

„Bila je to slučajna nesreća, moj gospodaru Zmaju“, iznenada reče Adli. „Kunem se da je bila!“

„Zaćuti i posmatraj!" grubo mu reče Rand. Adli na trenutak obori oči ka svojim šakama koje su držale uzde, a onda pomeri vlažnu kosu s lica i poslušno podiže glavu.

Danas, ovde, bilo je teže nego ikada obuzdavati saidin, ali pustiti ga da isklizne bilo kada, bilo gde, moglo je biti pogubno. Adli je dopustio da mu isklizne, ljudi su poginuli u neobuzdanom prasku vatre, ne samo Amadičani na koje je nišanio, već i gotovo trideset Ejlilinih vojnika i skoro isti broj Anaijelinih.

Da nije bilo tog iskliznuća, Adli bi bio s Morom, sa Saborcima u šumi, pola milje južnije. Narišma i Hopvil bili su s Braniocima, na severu. Rand je hteo da Adli bude pod njegovim nadzorom. Da li je bilo još „nesreća“ van njegovog vidokruga? Nije mogao da sve vreme posmatra svakoga. Flinovo lice bilo je ledeno kao smrt, a Dašiva se, daleko od toga da izgleda rasejano, znojio od usredsređenosti. I dalje je mrmljao ispod glasa, sam za sebe, toliko tiho da ga ni Rand nije mogao čuti bez obzira što ga je ispunjavala Moć, ali čovek je neprestano brisao kišu s lica vlažnom lanenom maramicom, obrubljenom čipkom koja je postajala sve tamnija kako je dan odmicao. Rand nije mislio da je njima Moć iskliznula. U svakom slučaju, ni oni ni Adli sada nisu držali Moć. Niti će, dok ne dobiju drugačija uputstva.

„Da li je gotovo?“, pitala je Anaijela iza njega.

Ne obraćajući pažnju na to ko bi ga mogao videti, Rand okrenu Tai’daišara da bi je pogledao. Tairenka se izvi unazad u sedlu, a kapuljača njenogbogato ukrašenog kišnog ogrtača pade joj na ramena. Obraz joj zaigra. Oči su joj mogle biti pune straha, ili mržnje. Kraj nje, Ejlil je mirno prelazila preko uzde prstima u crvenim rukavicama.

„Šta bi više mogao da poželiš?“, upita manja žena hladnim glasom. Gospa koja se ljubazno obraća potčinjenom. Zamalo. „Ako se veličina pobede broji mrtvim neprijateljima, mislim da će sam današnji dan upisati tvoje ime u istorije."

„Hoću da oteram Seanšane u more!“, odseče Rand. Svetlosti, mora da ih dokrajči sada, kada ima priliku! Ne može se boriti protiv Seanšana i Izgubljenih i sama Svetlost je znala koga ili čega još, istovremeno! „Uradio sam to jednom, i uradiću to ponovo!"

Da li i ovog puta imaš u džepu skriven Rog Valera?, podmuklo je pitao Lijus Terin. Rand nemo siknu na njega.

„Eno nekoga do!e“, reče iznenada Flin. „Jaše ovamo. Sa zapada."

Rand ponovo okrenu svog konja. Legionari su se penjali uz obronak brda, mada su se vešto krili, tako da je tek na trenutke hvatao deliće plavih kaputa. Nijedan nije imao konja. Ko bi jahao...

Bašerov dorat kasao je uz padinu gotovo kao da je ravna. Bašerov kalpak visio mu je sa sedla, a sam čovek delovao je umorno. Bez uvoda je progovorio ravnim glasom. „Završili smo ovde. Deo borbene veštine je da znaš kad treba otići, a sada je vreme. Ostavio sam pet stotina mrtvih za sobom, više nego dovoljno, i dva tvoja Borca da bih sve dosolio. Poslao sam još trojicu da nađu Semaradrida, Gregorina i Vejramona i da im jave da se okupe oko tebe. Sumnjam da su u išta boljem položaju nego ja. Koliki je tvoj račun iz klanice?“

Rand se pravio da ne čuje njegovo pitanje. Samo njegovi mrtvi premašivali su Bašerove za gotovo dve stotine. „Nisi imao prava da šalješ naređenja ostalima. Dok god imam makar šest Aša’mana dokle god sam ja prisutan – imam dovoljno! Hoću da nađem ostatak seanšanske vojske i uništim je, Bašere. Neću im dozvoliti da dodaju Altaru Tarabonu i Amadiciji.“

Bašer iskrivi svoje guste brkove čudnim smehom. „Hoćeš da ih nađeš. Pogledaj tamo.“ Mahnu mršavom rukom preko brda na zapadu. „Ne mogu ti pokazati nijednu određenu tačku, ali tamo ima deset, možda petnaest hiljada dovoljno blizu da ih vidiš odavde, kada ovo drveće ne bi zaklanjalo pogled. Plesao sam s Mračim probijajući se kraj njih, a da ne budem primećen, da bih stigao do tebe. Možda još stotinu damane. Možda i više. A još ih dolazi, to je sigurno, i još ljudi. Izgleda da su njihovi generali odlučili da se usredsrede na tebe. Pretpostavljam da nije uvek med i mleko biti ta’veren.“

„Ako su oni tamo...“ Rand je pogledom pretraživao brda. Kiša je padala jače. Gde je ono primetio kretanje? Svetlosti, bio je umoran. Saidin je bubnjao po njemu. Nesvesno, on dodirnu zamotuljak koji mu se nalazio pod kožnim stremenom. Ruka mu se sama od sebe trže odatle. Deset hiljada, čak petnaest... Kada Semaradrid stigne do njega, i Gregorin, i Vejramon... I što je još važnije, kada ostatak Aša’mana stigne... „Ako su oni tamo, tamo ću ih uništiti, Bašere. Napašću ih sa svih strana, onako kako smo prvobitno planirali.“

Namrštivši se, Bašer privede svog konja bliže, dokmukoleno nije gotovo doticalo Randovo. Flin odmače svog konja, ali je Adli bio previše usredsređen na piljenje kroz kišu da bi primetio išta toliko blizu, a Dašiva je, i dalje neprestano brišući lice, zurio sa otvorenim interesovanjem. Bašer spusti glas do šapata. „Ne razmišljaš ispravno. To je bio dobar plan, u početku, ali njihov general brzo razmišlja. Raširio se da bi oslabio naše napade, pre nego što smo mogli da se obrušimo na njega dok je razvučen u maršu. Čak i tako smo mu skupo naplatili, čini se, i on sada skuplja sve zajedno. Nećeš ga iznenaditi. On želi da mi krenemo na njega. On je napolju i čeka na to. Sa Aša’manima ili bez njih, ako se suočimo licem u lice sa ovim druškanom, mislim da će se samo lešinari ugojiti, ali nikog neće biti da odjaše odavde.“

„Niko se ne suočava licem u lice s Ponovorođenim Zmajem“, zaurla Rand. „Izgubljeni bi mu mogli to reći, ko god on bio. Je li tako, Fline? Dašiva?“ Flin nesigurno klimnu glavom. Dašiva odstupi. „Misliš li da ga ne mogu iznenaditi, Bašere? Gledaj!“ Pošto je odvezao dugački zavežljaj i skinuo tkaninu koja ga je prekrivala, Rand začu uzdahe dok se kiša presijavala na maču koji je delovao kao da je napravljen od kristala. Mač Koji Nije Mač. „Da vidimo hoće li ga Kalandor u rukama Ponovorođenog Zmaja iznenaditi, Bašere.“ Naslonivši prozračnu oštricu na prevoj lakta, Rand potera Tai’daišara nekoliko koraka napred. Nije bilo potrebe za tim. Nije imao nimalo bolji pogled odatle. Osim... Nešto poput pauka kretalo se spoljnom ivicom Praznine, pletući crnu mrežu. Plašio se. Poslednji put kada je koristio Kalandor, stvarno ga koristio, pokušao je da oživi mrtve. Tada je bio siguran da može uraditi sve, bukvalno sve. Kao ludak koji veruje da može da leti. Ali on je bio Ponovorođeni Zmaj. On je mogao sve. Zar to nije dokazivao uvek iznova? On posegnu za Izvorom kroz Mač Koji Nije Mač.

Saidin kao da je jurnuo u Kalandor pre nego što je kroz njega dotakao Izvor. Od jabuke do vrha, kristalni mač zasvetleo je belom svetlošću. Pre toga je samo mislio da ga je Moć ispunjavala. Sada je držao više nego što bi bilo moguće desetorici ljudi zajedno, više nego stotini, ni sam nije znao koliko. Vatre sunca palile su mu kroz glavu. Hladnoća svih zima, kroz sva Doba, izjedala mu je srce. U toj bujici, zagađenost je bila poput svih svetskih đubrišta koja bi mu se ispraznila u dušu. Saidin je i dalje pokušavao da ga ubije, pokušavao je da ga izbriše, spali, sledi, svaki delić njega, ali se on borio, i živeo još trenutak, i sledeći trenutak, i sledeći. Imao je želju da se smeje. Može sve!

Jednom, kada je držao Kalandor, stvorio je oružje koje je tražilo Nakot Senke kroz Kamen Tira, na mestu ga ubijajući munjama koje su ga nalazile, bez obzira da li su stajali ili trčali ili su se skrivali. Sigurno mora postojati nešto takvo što bi se moglo upotrebiti protiv ovdašnjeg neprijatelja. Ali kada je potražio Lijusa Terina, odgovorilo mu je samo bolno cviljenje, kao da se taj bestelesni glas bojao da će ga saidin povrediti.

S Kalandorom koji mu je sijao u ruci nije se sećao da je podigao sečivo iznad glave zurio je ka brdima gde su se skrivali neprijatelji. Sada su brda bila siva, zbog jake kiše koja je padala i gustih crnih oblaka koji su prekrivali sunce. Šta je ono bio rekao Iganu Padrosu?

„Ja sam oluja“, prošaputao je u njegovim ušima to je bio povik, urlik a onda je usmerio.

Iznad glava, oblaci su ključali. Gde su bili crni kao gar, postali su crni kao ponoć, kao srce ponoći. Nije znao šta usmerava. Veoma često on to nije znao, uprkos Asmodenovom podučavanju. Možda ga je Lijus Terin vodio, uprkos jecanju. Tokovi saidina zavrteše se nebom, Vetar i Vazduh i Vatra. Vatra. Munje počeše stvarno da pljušte s neba. Na stotine munja odjednom, na stotine račvastih plavo-belih kopalja zabadalo se naniže dokle god mu je pogled dosezao. Brda pred njim su se razvaljivala. Neka su pod mlazom munja bivala raznesena u komadiće, poput oborenih mravinjaka. Plamenovi su se širili šipražjem, drveće se pretvaralo u baklje na kiši, plameni jezici trkali su se kroz redove maslina.

Nešto ga snažno udari, i on shvati da se podiže sa zemlje. Kruna mu je pala s glave. Kalandor mu je i dalje blistao u ruci. Nejasno je bio svestan kako se Tai’daišar koprca i podiže na noge, podrhtavajući. Znači, pokušali su da mu uzvrate udarac, je li?

Visoko podigavši Kalandor, on kriknu ka njima. „Krenite na mene, ako smete! Ja jesam oluja! Dođi, ako se smeš, Šai’tane! Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Na hiljade siktavih vatrenih munja pljuštalo je iz oblaka.

Ponovo ga nešto obori. On opet pokuša da se ispravi. Kalandor, i dalje sijajući, ležao je na korak od njegove ispružene ruke. Nebo je podrhtavalo od munja. Iznenada postade svestan da je teret na njemu Bašer, da ga čovek trese. Mora biti da ga je Bašer oborio!

„Prekini!“, vikao je Saldejac. Krv mu se slivala niz lice iz posekotine koju je imao na glavi. „Ubijaš nas, čoveče! Prekini!“

Rand okrenu glavu i jedan užasnuti pogled bio je dovoljan. Munje su sevale svuda oko njega, u svim pravcima. Grom se zabio na obronku, na mesto gde su Denhard i vojnici stajali; krici ljudi i konja su se pojačavali. Anaijela i Ejlil su bile na nogama obe uzaludno pokušavajući da umire životinje koje su njištale, kolutajući očima, pokušavajući da prekinu uzde. Flin se naginjao nad nekim nedaleko od mrtvog konja s već ukočenim nogama.

Rand otpusti saidin. Otpustio ga je, ali još nekoliko trenutaka ovaj je i dalje tekao kroz njega, a munje su besnele. Tok u njemu iščile, rasprši se i nestade. Prvo ga preplavi ošamućenost. Još tri otkucaja srca, Kalandor dvaput zasija tamo gde ju ležao i munja pade. A onda zavlada tišina, osim sve jačeg dobovanja kiše. I krikova iza brda.

Polako, Bašer siđe s njega, i Rand ustade bez pomoći na klimave r.oge, žmirkajući dok mu se vid vraćao. Saldejac ga je gledao kao što bi gledao mahnitog lava, dodirujući balčak svog mača. Anaijela baci jedan pogled na Randa koji je stajao na nogama i pade u nesvest; njen konj pobeže, dok su mu uzde zveckale. Ejlil, i dalje se boreći sa svojom životinjom koja je njištala.aci nekoliko pogleda ka Randu. Rand ostavi Kalandor da leži tamo gde je bio. Nije bio siguran da se usuđuje da ga podigne. Ne još.

Flin se ispravi, tresući glavom, a onda nemo stade dok se Rand nemirno približavao da stane kraj njega. Kiša je padala po ugaslim očima Džonana Avlija, koje su bile iskolačene od straha. Džonan je bio jedan od prvih. Oni krici koji su dopirali iza brda kao da su sekli kroz kišu. Još koliko, pitao se Rand. Među Braniocima? Među Saborcima? Među...?

Kiša gusta poput zastora skrivala je brda na kojima se nalazila seanšanska vojska. Da li ih je uopšte povredio, napadajući naslepo? Ili su i dalje čekali sa svim svojim damane? Čekali da vide još koliko svojih ljudi on može pobiti umesto njih.

„Postavi stražu kakvu god misliš da treba“, reče Rand Bašeru. Glas mu je bio gvožđe. Jedan od prvih. Njegovo srce je bilo gvožđe. „Kada Gregorin i ostali stignu do nas, Putovaćemo do mesta gde nas čekaju kola s namirnicama, najbrže što je moguće.“ Bašer bez reči klimnu i okrenu se na kiši.

Izgubio sam, pomisli Rand tupo. Ja sam Ponovorođeni Zmaj, ali sam prvi put izgubio.

Iznenada, Lijus Terin pobesne u njemu, potpuno odbacivši skrivanje. Ja nikad nisam bio pobeđen, rikao je on. Ja sam Gospodar Jutra! Niko me ne može pobediti!

Rand je sedeo na kiši, okrećući Krunu mačeva među rukama, gledajući u Kalandor koji je ležao u blatu. Pustio je Lijusa Terina da besni.

Abelder Julan je plakao, zahvalan za pljusak koji mu je skrivao suze na obrazima. Neko će morati da izda naređenje. Na kraju će neko morati da se izvini carici, neka bi živela večno, a možda i Surot, još pre toga. Međutim, to nije bio razlog njegovog plača, kao ni njegov mrtvi drug. Grubo otcepivši rukav svog kaputa, on ga položi preko Miradžovih ukočenih očiju da kiša ne bi padala u njih.

„Pošaljite naredbe za povlačenje", naredi Julan, i vide kako se ljudi oko njega trzaju. Po drugi put na ovim obalama, Večito pobednička vojska pretrpela je užasan poraz, a Julan nije mislio kako je on jedini koji plače.