Putanja bodeža

18 Čudni zov

Pošto je Egvena krenula, za trenutak se niko drugi nije pomerao. A onda Andorci i Muranđani, svi kao jedan, požuriše ka Predstavnicama. Izgleda da ih devojka Amirlin devojčica koja je bila samo lutka na koncu i dimna zavesa! nimalo ne zanima, ne kada su pred njima stajala bezvremena lica koja su makar pokazivala da su poveli razgovor s pravim Aes Sedai. Po dvoje-troje lordova i gospi guralo se oko svake Predstavnice, neki su, zahtevajući pažnju, uzdizali brade, drugi su pokorno povijali vratove, ali svi su bili odlučni u tome da ih saslušaju. Oštri povetarac raznosio je izmaglicu njihovog daha i poigravao se ogrtačima na koje su zaboravili zbog važnih pitanja kakva su imali da postave. Šerijam je isto bila saterana u ugao. Nju je zaustavio zajapureni lord Danel, koji je naizmenično crveneo i gegavo se klanjao.

Egvena povuče Šerijam podalje od čoveka uskih očiju. „Saznaj što neupadljivije sve što možeš o tim sestrama i stražarima Kule koji su u Andoru“, brzo joj je došapnula. Čim ju je pustila, Donel je se ponovo dočepao. Šerijam je stvarno delovala kao da je dobila pokoru, ali ubrzo se razvedrila. Donel nesigurno zažmirka kada je ona otpočela da ispituje njega.

Romanda i Lelejna, lica kao isklesanih od leda, pogledom su po gomili tražile Egvenu, ali svaku je pratilo po dvoje od plemstva koji su želeli... Nešto. 

Možda uveravanja da u Egveninim rečima nema skrivenih značenja. Kako li su samo mrzele to da rade, ali koliko god da se uvijaju i izbegavaju a trudiče se! nije bilo načina da stvarno ne pruže to uveravanje a da je se pri tom ne odreknu na licu mesta. Čak ni njih dve neće ići tako daleko. Ne ovde, ne javno.

Sijuan skliznu bliže Egveni, pokornog izraza lica. Ali pogledom je besno šibala uokolo, možda tražeći Romandu ili Lelejnu da naiđu pa da ih dočepa na licu mesta, a onda može da se zaboravi i na zakon, običaje, pristojno ponašanje i to ko ih posmatra. „Šejin Čunla“, njen šapat ličio je na siktanje.

Egvena klimnu glavom, ali očima je tražila Talamanesa. Većina muškaraca i neke žene behu dovoljno visoki da ga sakriju. Uz to su se svi muvali uokolo... Propela se na prste. Gde li je nestao?

Segan se postavi tačno pred nju, s pesnicama na bokovima, sumnjičavo odmeravajući Sijuan. Egvena se brzo spusti. Amirlin nije mogla sebi da dopusti da skakuće uokolo poput devojke na plesu koja traži momka. Ružin pupoljakkoji se otvara. Smirenost. Dostojanstvo. Ti prokleti muškarci!

Segan, vitka žena duge tamne kose, delovala je kao da je zlovoljna od rođenja, večito nadurenih punačkih usana. Haljina joj je bila od dobre plave vune, skrojena da greje, ali je na grudima imala i previše jarkog zelenog veza, a rukavice su joj bile dovoljno drečave za Krpara. Ona odmeri Egvenu od glave do pete, napućivši usne, proučavajući joj lice s istom nevericom koju je pokazivala prema Sijuan. „Ono što si rekla za knjigu polaznica“, odjednom je progovorila. „Jesi li stvarno mislila na svaku ženu, koliko god stara bila? Bilo koja može da postane Aes Sedai u tom slučaju?"

To pitanje je bilo veoma drago Egveninom srcu, i čeznula je da joj odgovori kao i da joj počupa uši jer je izrazila sumnju ali baš tada se otvori majušni procep među okupljenim ljudima i blizu zadnjeg dela paviljona ukaza se Talamanes. Razgovarao je s Pelivarom! Stajali su ukočeno, kao dva mastifa koji još nisu sasvim spremni da pokažu zube; pa ipak su pazili da bi bili sigurni kako niko neće čuti ono što imaju da kažu. „Bilo koja žena, koliko god stara, kćeri“, odsutno se složila. Pelivar?

„Hvala ti“, reče Segan, pa brzo dodade, „majko.“ Nekako načini kniks, jedva nagoveštaj istog, pre nego što se užurbano udaljila. Egvena je piljila za njom. Pa, ipak je to bio neki početak.

Sijuan frknu. „Nemam ništa protiv da po mraku jedrim Zmajevim prstima, ako baš moram“, mrmljala je u pola glasa. „Raspravljale smo o tome; odmerile smo opasnosti, a izbor je ionako bio kao sadržaj galebovih creva. Ali ti si morala da zapališ vatru na palubi, čisto da bi bilo zanimljivije. Tebi nije dovoljno da mrežom hvataš bodljike. Ne, ti moraš da uz to uguraš i škarpinu u haljinu. Ne zadovoljavaš se što gaziš kroz jato srebrozubih...“

Egvena je prekide. „Sijuan, mislim da bih lordu Brinu morala da kažem kako si preko glave zaljubljena u njega. Jedino je pošteno da i on to zna, zar ne?“ Sijuanine plave oči se iskolačiše, a usta su joj poigravala, ali iz njih dopre samo hropac. Egvena je potapša po ramenu. „Ti si Aes Sedai, Sijuan. Pokušaj da pokažeš makar malo dostojanstva. I pokušaš da saznaš više o onim sestrama u Andoru.“ Gomila se ponovo razdeli. Vide Talamanesa na drugom mestu, ali još uvek na rubu paviljona. Ovog puta samog.

Pokušavajući da ne žuri, hodala je prema njemu ostavivši Sijuan, koja je još uvek hroptala. Lepuškast crnokosi sluga, čije nezgrapne vunene čakšire nisu mogle sasvim da sakriju lepo zategnute listove, ponudi Sijuan zadimljenu srebrnu kupu s poslužavnika. I druga posluga se kretala uokolo sa srebrnim poslužavnicima. Osveženje je ponuđeno, iako malo kasno. Bilo je prekasno za poljubac mira. Nije čula šta je Sijuan rekla kada je dočepala kupu, ali sudeći po tome kako se tip trgao i počeo užurbano da se klanja, mora da su ga dokačile bar neke od oštrih ljuspica njene ljutnje. Egvena uzdahnu.

Talamanes je stajao prekrštenih ruku, posmatrajući šta se događa i smeškajući se kao da se vrlo zabavlja, ali taj osmeh nije doticao njegove oči. Delovao je spreman da se smesta pokrene, ali oči su mu bile umorne. Kada je prišla, on klecnu s puno poštovanja, ali mu je glas zvučao pomalo podsmešljivo kada je rekao: „Danas si promenila granicu.“ Prikupio je ogrtač da se zaštiti od ledenog povetarca. „Oduvek je bila... promenljiva... između Andora i Murandije, bez obzira na to šta karte kažu, ali Andor nikada ranije nije došao na jug u ovolikom broju. Osim za vreme Aijelskog rata i rata Belih plaštova, u svakom slučaju, a tada su samo bili u prolazu. Kada jednom budu ostali ovde mesec dana, nove će karte pokazivati nove granice. Pogledaj kako se Muranđani guraju, grabeći se za Pelivara i njegove saputnike koliko i za sestre. Nadaju se da će steći nove prijatelje za novi dan.“

Egveni, koja je pokušavala da prikrije kako pažljivo posmatra one što možda gledaju nju, činilo se da su svi plemići, Muranđani i Andorci, zaokupljeni Predstavnicama dok se skupljaju oko njih. U svakom slučaju, imala je na umu nešto što je bilo malo važnije od granica. Za nju, ako ne i za plemiće. Osim na tren, ni od jedne od Predstavnica nije se moglo videti ništa više osim temena. Činilo se da nju primećuju samo Halima i Sijuan, a vazduh je bio ispunjen grajom poput one kakvu pravi jato uzbuđenih gusaka. Ona spusti glas i poče pažljivo da bira reči.

„Prijatelji su uvek važni, Talamanese. Ti si bio dobar prijatelj Metu, a čini mi se i meni. Nadam se da se to nije promenilo. Nadam se da nikome nisi rekao nešto što nije trebalo.“ Svetlosti, stvarno je bila napeta, inače ne bi bila toliko otvorena. Kako je počela, još će ga bez okolišanja pitati o čemu su on i Pelivar razgovarali!

Na sreću, on se nije nasmejao zbog njene neposrednosti jedne seljanke. Mada je možda to pomislio. Ozbiljno ju je proučavao pre nego što je progovorio. Tiho. I on je znao da bude oprezan. „Nisu svi muškarci tračare. Reci mi, kada si poslala Meta na jug, jesi li znala da ćeš danas biti ovde?“

„Kako sam to mogla da znam pre dva meseca? Ne, Aes Sedai nisu sveznajuće, Talamanese.“ Nadala se nečemu što će je staviti u položaj na kome se našla, spremala se za to, ali nije znala, ne tada. Takođe se nadala da se on ne bavi ogovaranjem. Neki muškarci to ne rade.

Romanda krenu ka njoj odlučnim korakom, ledenog lica, međutim, presrete je Aratela, uhvativši Žutu Predstavnicu za ruku i ne puštajući je i pored Romandinog zaprepašćenja.

„Hoćeš li mi bar reći gde je Met?“, upita Talamanes. „Na putu za Kaemlin s kćerkom naslednicom? Zašto si iznenađena? Služavka će popričati s vojnikom kada zahvataju vodu iz istog potoka. Čak i ako je on užasni Zmajuzakleti", suvo je dodao.

Svetlosti! Muškarci su stvarno... neprikladni... ponekad. Najbolji od njih pronaći će način da kažu najpogrešniju stvar u najpogrešnijem trenutku, da postave pogrešno pitanje. Da se ne pominje namamljivanje služavki na ćeretanje. Bilo bi toliko lakše kada bi samo mogla da ga slaže, ali ostavio joj je dovoljno prostora i u okviru Zakletvi. Pola istine će biti dovoljno, a sprečiće ga da pojuri za Ebou Dar. Možda i manje od pola.

U udaljenom uglu paviljona, Sijuan je stajala razgovarajući s visokim mladim crvenokosim čovekom uvijenih brkova koji ju je odmeravao isto onako sumnjičavo kao i Segan. Plemići su obično znali kako Aes Sedai izgledaju. Ali samo je deo Sijuanine pažnje bio posvećen njemu. Pogled joj se neprekidno vraćao na Egvenu. Činilo se da viče glasno, kao savest. Lakše. Smicalice. Šta je značilo biti Aes Sedai. Ona nije znala za ovo danas, samo se nadala! Egvena ispusti uzdah napetosti. Spaljena bila, ta žena!

„Poslednje što sam čula jeste da jebio u Ebou Daru“, promrmljala je. „Ali mora da je do sada krenuo ka severu najbrže što može. On još uvek misli kako mora da me spasava, Talamanese, a Metrim Kauton neće propustiti priliku da se nađe na licu mesta samo da bi mogao kazati: ’Rekao sam ti’.“ Talamanes nije izgledao nimalo iznenađeno. „Pomislio sam da bi moglo dabude nešto tako“, uzdahnuo je. „Ja... osećam... nešto, već nekoliko nedelja.

Kao i drugi u Družini. Kao da sam mu potreban. U svakom slučaju, kao da treba da gledam prema jugu. To može biti vrlo čudno, pratiti jednog ta’verena."

„Pretpostavljam da može“, složila se, nadajući se da se ništa od njene neverice ne vidi. Bilo je dovoljno čudno razmišljati o Metu obešenjaku kao o vođi Družine Crvene ruke, a nekmoli kao o ta’verenu, a sem toga, ta’veren je sigurno morao da bude prisutan, makar u blizini, da bi imao ikakvog uticaja.

„Met je pogrešio u vezi s onim da ti je potrebno spasavanje. Nikada nisi ni nameravala da dođeš i zatražiš pomoć od mene, je li tako?“

I dalje je govorio tiho, ali je ipak brzo pogledao uokolo. Sijuan ih je još uvek posmatrala. A i Halima. Pejtr je stajao suviše blizu nje, duvajući i kočopereći se i gladeći brkove po tome kako joj je piljio niz haljinu, sasvim sigurno je nije zamenio za sestru! ali ona je samo upola obraćala pažnju na njega, bacajući duge poglede ka Egveni dok mu se toplo osmehivala. Sve ostale bile su zauzete, a nijedna nije bila u dometu sluha.

„Amirlin Tron teško može da pobegne i traži utočište, kako bih mogla? Ali postojala su vremena kada je bilo utešno znati da si tu“, priznala je. Nevoljno. Amirlin Tron teško da je potrebovala put za izbavljenje, ali to nije štetilo sve dok nijedna od Predstavnica nije znala za to. „Ti jesi bio prijatelj, Talamanese. Nadam se da će se tako i nastaviti. Zaista.“

„Bila si mnogo... otvorenija... sa mnom nego što sam očekivao“, polako joj je rekao, „zato ću ti reći nešto.“ Nije menjao izraz lica svakome ko bi posmatrao mora da je delovao opušten kao i ranije ali glas mu se spustio do šapata. „Potražio me je kralj Roedran, u vezi s Družinom. Čini se da se on nada kako će postati prvi pravi kralj Murandije. Hoće da nas unajmi. Obično ne bih na to ni pomišljao, ali nikada nema dovoljno novca, a uz ovo... ovo osećanje da smo potrebni Metu... Možda je bolje da ostanemo u Murandiji. Jasno je kao čisto staklo da si ti tamo gde želiš da budeš i da sve držiš u šaci.“

On ućuta kada jedna mlada služavka načini kniks i ponudi im začinjeno vino. Bila je u lepo izvezenoj zelenoj vuni i plišanom ogrtaču s pegavim zecom. Druge sluge iz logora sada su isto pomagale, bez sumnje da bi imale nešto da rade umesto da samo stoje i cvokoću. Okruglo lice mlade žene bilo je upadljivo naježeno od hladnoće.

Talamanes joj mahnu da odstupi, pa ponovo privuče ogrtač, ali Egvena uze srebrnu kupu da bi dobila trenutak za razmišljanje. Stvarno joj Družina više nije bila potrebna. I pored gunđanja, sestre su sada prihvatale njihovo prisustvo kao nešto neizbežno, bili Zmajuzakleti ili ne; više se nisu bojale napada, a nije više bilo ni stvarne potrebe da se prisustvo Družine koristi da bi se naterale da se kreću, još otkako su napustile Salidar. Sada je jedina stvarna uloga Šen en Kalard bila da privlači nove dobrovoljce u Brinov logor, ljude koji su mislili da dve vojske znače bitku i hteli su da budu na onoj strani što je bila brojnija. Više joj nisu trebali, ali Talamanes se poneo kao prijatelj. A ona je bila Amirlin. Ponekad su prijateljstvo i odgovornosti gurali na istu stranu.

Dok je služavka odlazila, Egvena spusti ruku Talamanesu na mišicu. „Ne smeš to da učiniš. Čak ni Družina ne može sama da pokori celu Murandiju, a svaka ruka će biti protiv vas. Vrlo dobro znaš da je jedino što će naterati Muranđane da se drže zajedno prisustvo stranaca u njihovoj zemlji. Prati nas do Tar Valona, Talamanese. Met će doći tamo; nimalo ne sumnjam u to.“ Met neće stvarno poverovati da je ona Amirlin sve dok je ne vidi kako nosi ešarpu u Beloj kuli.

„Roedran nije budala“, odvratio je ravnim glasom. „On samo želi da sedimo i čekamo, strana vojska bez Aes Sedai a niko ne zna šta nameravamo. Ne bi trebalo da mu bude teško da ujedini plemstvo protiv nas. Onda, kaže, mi možemo tiho da se izvučemo preko granice. On misli da će posle toga moći da ih zadrži.“

Nije mogla da obuzda nagoveštaj vatrenosti u glasu. „A šta će ga sprečiti da vas ne izda? Ako opasnost ode bez borbe, njegov san o ujedinjenju Murandije može da ode s njom.“ Budalasti čovek izgledao je kao da se zabavlja.

„Ni ja nisam budala. Roedran ne može biti spreman pre proleća. Ovi ovde se nikada ne bi makli sa svojih imanja da Andorci nisu došli na jug, a oni su krenuli još pre nego što su počeli snegovi. Met će nas pronaći pre toga. Ako ide ka severu, moraće da čuje za nas. Roedran će morati da se zadovolji onim što učini do tada. Tako, ako Met namerava da ide za Tar Valon, možda te još i sretnem tamo.“

Egvena ispusti siktaj. Bio je to izuzetan naum, onakve vrste kakvu je Sijuan umela da osmisli, ali teško da je bila zamisao za koju bi očekivala da je Roedran Almarik do Areloa a’Naloj sprovede u delo. Za njega se pričalo kako je toliko razuzdan da naspram njega Met deluje potpuno bezopasno. A opet, teško da je to bio naum za koji bi poverovala da ga je osmislio Roedran. Jedino je bilo sigurno da je Talamanes odlučio.

„Hoću tvoju reč, Talamanese, da nećeš dopustiti Roeđranu da te uvuče u rat.“ Odgovornost. Uska ešarpa oko vrata kao da joj je bila deset puta teža od ogrtača. „Ako se pokrene ranije nego što misliš, otići ćeš bez obzira je li ti se Met pridružio.“

„Voleo bih da ti to obećam, ali to nije moguće“, bunio se. „Očekujem prvi napad na svoje zalihe najdalje za tri dana pošto krenem da se udaljavam od ojske lorda Brina. Svaki lordić ili seljak misliće da može pokupiti nekoliko konja za noć da me štipne, pa da pobegne i sakrije se.“

„Ne pričam o samoodbrani i ti to znaš“, odlučno mu je rekla. „Tvoja reč, Talamanese. Ili neću dopustiti tvoj dogovor s Roedranom.“ Jedini način da to zaustavi bio bi da ga izda, ali nije nameravala da za sobom ostavlja rat. Rat, koji je otpočeo jer je ona dovela Talamanesa ovamo.

Piljeći u nju kao da je prvi put vidi, konačno je sagao glavu. Začudo, to je delovalo daleko zvaničnije nego njegovo malopređašnje klanjanje. „Biće kao što kažeš, majko. Reci mi, jesi li sigurna da i ti nisi ta’veren?“

„Ja sam Amirlin Tron“, odvratila je. „To je sasvim dovoljno za svakoga.“ Ponovo mu je dodirnula mišicu. „Svetlost te obasjala, Talamanese.“ Ovoga puta, osmeh mu je skoro dopro do očiju.

Bilo je neizbežno da, i pored njihovog šaputanja, taj razgovor ne ostane neprimećen. Ili možda baš zbog šaputanja. Devojka koja je tvrdila da je Amirlin, pobunjenica protiv Bele kule, razgovarala je s predvodnikom deset hiljada Zmajuzakletih. Je li olakšala ili otežala Talamanesovu zamisao s Roedranom? Je li bilo više ili manje verovatno da će u Murandiji izbiti rat? Sijuan i njeni prokleti zakoni nenamernih posledica! Pratilo ju je pedeset pogleda, koji su brzo skretali dok se pomerala kroz gomilu grejući prste na svojoj kupi. Pa, većina je skretala. Lica Predstavnica bila su bezvremeno dostojanstvo Aes Sedai, ali Lelejna je mogla da bude i smeđooka krava koja posmatra ribu kako se praćaka u plićaku, dok su Romandine malo tamnije oči mogle izbušiti rupe u čeliku.

Trudeći se da pazi na sunce napolju, polako je napravila krug po paviljonu. Plemstvo je i dalje saletalo Predstavnice, ali kretali su se od jedne do druge, kao da traže bolje odgovore, a ona je počela da primećuje sitnice. Donel je zastao dok je išao od Dženije do Morje, duboko se poklonivši Aemlin, koja je odvratila blagonaklonim klimanjem glavom. Sajan, koja se okretala od Takime, načinila je dubok kniks pred Pelivarom, a zauzvrat je dobila blagi naklon. Bilo je i ostalih, uvek Muranđana koji su ukazivali poštovanje Andorcima, koji su odvraćali jednako zvanično. Andorci su pokušavali da ne primećuju Brina, izuzimajući poneki mrk pogled, ali Muranđani su ga tražili, jedno po jedno i podalje od svih ostalih, a po pogledima njihovih očiju bilo je jasno da raspravljaju o Pelivaru, ili Arateli, ili Aemlin. Možda je Talamanes bio u pravu.

I ona je primala naklone i kniksove, mada nijedan nije bio tako dubok kao oni dati Arateli ili Pelivaru ili Aemlin, a nekmoli Predstavnicama. Pet ili šest žena joj je reklo koliko su zahvalne jer su stvari razrešeno tako mirno, mada, ako ćemo pravo, isto toliko njih je ispuštalo neke neodređene zvuke, 

Čudni zovli je nesigurno slegalo ramenima kada bi ona sama iznela to mišljenje, kao da nisu sigurne da će se to stvarno završiti mirno. Njena ubeđivanja da hoće često su dočekivana grozničavim: „Svedost nam dala!“, ili malodušnim: „Ako je Svedost rada.“ Četiri su je nazvale majkom, a jedna od njih bez prethodnog oklevanja. Druge tri su rekle kako je baš lepa, da ima divne oči i da se skladno kreće, baš tim redom; to su možda bile prigodne pohvale za Egvenin uzrast, ali ne i za njen položaj.

Makar je našla jedno nepomućeno zadovoljstvo. Segan nije bila jedina koju je zagolicala njena objava u vezi s knjigom polaznica. Očito, to je bio razlog zbog koga je većina žena uopšte i razgovarala s njom. Na kraju krajeva, one druge sestre su možda i bile pobunjenice protiv Bele kule, ali ona je tvrdila da je Amirlin Tron. Njihovo zanimanje mora da je bilo veoma veliko kad su prelazile preko toga, mada nijedna nije želela da to pokaže. Aratela se tako namršteno raspitivala da joj se na licu ukazalo još bora. Aemlin je odmahivala prosedom glavom kada je dobila odgovor. Pitala je i punačka Sajan, praćena andorskom gospom oštrih crta lica po imenu Negara, a za njom lepuškasta krupnooka Muranđanka Dženet, pa ostale. Nijedna nije pitala radi sebe nekoliko ih je to brzo razjasnilo, pogotovo mlađe žene ali nedugo potom upitala je svaka od prisutnih plemkinja, a i nekoliko sluškinja, pretvarajući se da nude još začinjenog vina. Jedna, podrugljiva žena po imenu Nildra, poticala je iz logora Aes Sedai.

Egvena je bila prilično zadovoljna semenom koje je posejala među njima. Nije bila toliko zadovoljna muškarcima. Nekolicina je razgovarala s njom, ali samo kada bi se našli licem u lice i kada se činilo da nemaju drugog izbora. Promrljane reči o vremenskim prilikama, ili hvaljenje okončanja suše ili žalbe na iznenadni sneg, progunđana nada da će se uskoro rešiti teškoće s razbojnicima, možda poneki značajan pogled ka Talamanesu, i skliznuli bi dalje kao namašćena prasad. Jedan medved od čoveka, Andorac, po imenu Mačaran, sapleo se o sopstvene čizme pokušavajući da je izbegne. Na neki način, to teško da je bilo iznenađujuće. Žene su imale opravdanje, makar za same sebe, u knjizi polaznica, ali muškarci su imali samo pomisao da će, vide li ih da razgovaraju s njom, možda biti nakatranisani istom četkom.

To je stvarno obeshrabrivalo. Nije je bilo briga šta muškarci misle o polaznicama, ali je veoma želela da zna boje li se i oni, kao žene, da će se ovo na kraju završiti sukobom. Takve vrste strahova mogu veoma lako da same sebe ispune. Na kraju je odlučila kako postoji samo jedan način da to sazna.

Pelivar se okrenuo pošto je uzeo novu kupu vina s poslužavnika, pa se trgao, prigušivši krik, da ne bi udario u nju; da je stajala imalo bliže, morala bi mu stati na čizme. Vruće vino razli mu se po ruci u rukavici i poteče niz ukav kaputa, što je izazvalo psovku koja baš i nije bila prigušena. Dovoljno visok da bi se nadneo nad njom, on je to uspešno činio. Njegovo mrštenje pokazivalo je čoveka koji se sprema da po kratkom postupku otera neku dosadnu devojku. Ili čoveka koji je zamalo stao na crvenu guju. Ona se držala uspravljeno i usredsredila se da ga zamisli kao dečkića koji sprema neki nestašluk; to je uvek pomagalo; činilo se da većina muškaraca to može da oseti. Progunđao je nešto možda je to bio uljudan pozdrav, ili još jedna kletva malo je nakrivio glavu, a onda je pokušao da je zaobiđe. Ona se pomeri i stade pravo pred njega. On se pomeri unazad, a ona ga je pratila. Počeo je da deluje progonjeno. Odlučila je da ga malo omekša pre nego što mu postavi bitno pitanje. Zelela je odgovore, a ne novo mrmljanje.

„Mora da vam je bilo drago kada ste čuli da je kći naslednica na putu za Kaemlin, lorde Pelivare.“ Čula je da je nekoliko Predstavnica to pomenulo.

Lice mu postade bezizražajno. „Elejna Trakand ima prava da podnese svoj zahtev za Lavlji presto", odvratio je ravnim glasom.

Egvena razrogači oči, a on ponovo odstupi, kao da je nesiguran. Možda je pomislio da je ljuta jer joj se nije obratio po njenom zvanju, ali ona to gotovo da nije ni primetila. Pelivar je podržao Elejninu majku kada je osvajala presto, a Elejna je bila potpuno sigurna da će podržati i nju. O Pelivaru je govorila s mnogo naklonosti, kao o omiljenom ujaku.

„Majko“, promrmlja Sijuan pored nje, „moramo da krenemo ako želiš da stignemo do logora pre zalaska sunca.“ Uspelo joj je da ove tihe reči zazvuče neodložno. Sunce je prešlo zenit.

„Po ovakvom vremenu ne treba biti napolju kada padne noć“, brzo dodade Pelivar. „Oprostićete mi, moram da pripremim polazak.“ Gurnuvši kupu na poslužavnik jednog sluge koji je upravo prolazio, malo je oklevao pre nego što se spustio u polunaklon, pa se žurno udaljio poput čoveka što se upravo izvukao iz stupice.

Egveni dođe da škrguće zubima od razočaranja. Šta je taj čovek stvarno mislio o njihovom dogovoru? Ako je to tako moglo da se nazove, uzimajući u obzir da ih je prisilila na to. Aratela i Aemlin su imale više moći i uticaja nego većina muškaraca, pa ipak su Pelivar i Kulhan i njima slični jahali s vojnicima; oni bi još uvek mogli učiniti da joj se ovo vrati pravo u lice poput burenceta ulja za lampe.

„Pronađi Šerijam“, zarežala je, „i reci joj da se svi popnu na konje sada, ne zanima me kako!“ Nije smela da pruži Predstavnicama jednu noć razmišljanja o onome što se danas dogodilo, da smišijaju i ostvaruju zavere. Moraju da se vrate u logor pre nego što sunce zađe.