Putanja bodeža

19 Zakon

Ispostavilo se da nije nimalo teško naterati Predstavnice da uzjašu; bile su nestrpljive da pođu koliko i Egvena, pogotovo Romanda i Lelejna, obe hladne poput vetra, sa očima poput olujnih oblaka. Ostale su bile slika i prilika hladnookog dostojanstva Aes Sedai, odišući staloženošću kao nekim prodornim mirisom, opet su tako brzo odlepršale do svojih konja da su plemići ostali da zapanjeno pilje u veselo odevene sluge koje su navrat-nanos pakovale tovarne konje, pokušavajući da ih sustignu što je brže moguće.

Egvena potera Daišara brzim korakom kroz sneg, a samo jedan njen pogled i klimanje glavom bili su dovoljni lordu Brinu, koji se postarao da pratnja održi tu brzinu. Sijuan na Beli i Šerijam na Krilatoj požuriše da joj se pridruže. Prelazili su dugačke deonice kroz snežni pokrivač, koji je stigao do konjskih gležanja, gde su konji gotovo prelazili u galop, Plamen Tar Valona se vijorio na ledenom vetriću, a čak i kada su morali da uspore, na mestima gde su konji tonuli do kolena kroz pokoricu, nastavljali su brzim hodom.

Predstavnicama nije ostalo ništa drugo nego da je prate, abrzina je sprečavala mogućnost međusobnog razgovora za vreme puta. Pri takvoj brzini nedostatak pažnje prema konju mogao bi doneti slomljenu nogu konju i slomljen vrat jahaču. I pored toga, Romanda i Lelejna su uspele da okupe svoje pratilje oko sebe, pa su se ova dva čvora koprcala kroz sneg okružena reprekama protiv prisluškivanja. Činilo se da njih dve sipaju tirade jedna na drugu. Egvena je lako mogla da pogodi o čemu. U stvari, i druge Predstavnice su uspele da neko vreme jašu zajedno, ponekad tiho razgovarajući i bacajući hladne poglede što na nju, što na sestre okružene saidarom. Jedino se Delana nije pridružila nijednom od tih kratkih razgovora. Ostala je blizu Halime, koja je konačno priznala da joj je hladno. Ukočenog lica, ta je seljanka držala ogrtač čvrsto obavijen oko sebe, ali je i dalje pokušavala da uteši Delanu, gotovo neprekidno joj nešto šapućući. Činilo se da je Delani potrebna uteha; obrve su joj bile spuštene, a na čelu joj se pojavila bora zbog koje je delovala gotovo kao da je ostarila.

Nije jedina bila zabrinuta. Ostale su prikrivale osećanja ukočenošću, odišući potpunom izveštačenošću, ali Zaštitnici su jahali poput ljudi koji pri svakom koraku očekuju da nešto najgore iskoči iz snega, nemirnim očima su osmatrali okolinu, dok su im ogrtači lepršali na vetru ostavljajući im slobodne ruke. Ako je Aes Sedai brinula i njen je Zaštitnik brinuo, a Predstavnice su bile suviše zaokupljene da bi razmišljale o smirivanju muškaraca. Egveni je laknulo kad je to videla. Ako su Predstavnice bile uznemirene, to je značilo da se još uvek nisu odlučile.

Kada je Brin odjahao da se posavetuje sa Unom, ona iskoristi priliku pa upita dve žene šta su saznale o Aes Sedai i straži Kule u Andoru.

„Nismo mnogo“, ukočenim glasom odgovori Sijuan. Čupava Bela kao da nije imala nikakvih poteškoća s brzinom, ali Sijuan jeste, čvrsto stežuči uzde jednom, a jabuku svoga sedla drugom rukom. „Najbliže što sam uspela da doznam jeste da postoji pedesetak govorkanja, ali nijedna činjenica. To je priča za koju je bilo verovatno da će se pojaviti niotkuda, ali isto tako može biti i istinita.“ Bela se zanese, prednjim kopitima uletevši u nanos, a Sijuan zasopta. „Svetlost spalila sve konje!“ Šerijam nije saznala ništa više. Odmahnula je glavom i ljutito uzdahnula. „Meni sve to zvuči kao trice i kučine, majko. Uvek postoje govorkanja o sestrama koje se šunjaju uokolo. Jesi li ti ikada naučila da jašeš, Sijuan?“, dodala je, a glas joj je odjednom bio pun prezira. „Do večeri nećeš moći da hodaš!“ Šerijam je izgleda stvarno izgubila živce kada je tako otvoreno planula. Po tome kako se sama vrpoljila u sedlu, izgledalo je da se kod nje već ostvaruje proročanstvo koje je dala Sijuan.

Sijuanine oči se zacakliše, i već je upola pokazala zube, ne obazirući se na to ko je gleda iza stega.

„Smirite se, obe!“, odreza Egvena. Duboko je udahnula da se smiri. I sama je bila prilično napeta. Šta god da je Aratela verovala, svaka sila koju bi Elaida poslala da im se usprotivi bila bi prevelika za šunjanje. A to je ostavljalo Crnu kulu, začetak propasti. Bolje ćeš proći ako očerupaš pile koje je pred tobom nego ako počneš od onoga koje je gore, na drvetu. Pogotovo ako je to drvo bilo u drugoj zemlji, a na njemu možda nije ni bilo drugog pileta.

No, ipak je birala reči dok je davala Šerijam uputstva za kasnije, kada stignu do logora. Ona je bila Amirlin Tron, a to je značilo da su sve Aes Sedai njena odgovornost, čak i one koje su sledile Elaidu. Međutim, glas joj je bio čvrst poput stene. Prekasno je za strah kad se vuk već uhvati za uši.

Šerijamine iskošene oči raširiše se na te zapovedi. „Majko, smem li da upitam, zašto...?“ Nije dovršila jer je primetila Egvenin odlučan pogled, pa je progutala knedlu. „Biće kako kažeš, majko“, polako je rekla. „Čudno, sećam se dana kada ste ti i Ninaeva stigle u Kulu, dve devojke koje nisu mogle da odluče jesu li uzbuđene ili uplašene. Toliko se toga promenilo od tada. Sve.“

„Ništa ne ostaje zauvek isto“, reče joj Egvena. Ona značajno pogleda u Sijuan, ali Sijuan se pravila da je ne vidi. Činilo se da se duri. Šerijam je delovala kao da joj je muka.

Tada se vratio lord Brin, a on mora da je osetio njihovo raspoloženje. Osim što je napomenuo da dobro napreduju, držao je zatvorena usta. Mudar čovek.

Napredovali dobro ili ne, sunce se spustilo gotovo do vrhova drveća kada su konačno ujahali u raštrkani vojni logor. Kola i šatori bacali su duge senke preko snega, a mnogo je ljudi bilo zauzeto gradeći još niskih zaklona od granja. Nije bilo ni približno dovoljno šatora, čak ni među vojnicima, a u logoru je bilo gotovo isto toliko potkivača i pralja i sarača i njima sličnih, svih onih koji su neizbežno išli za vojskom. Zvonjava nakovanja ukazivala je da su potikvači i oružari i kovači još uvek u poslu. Na sve strane su gorele vatre za kuvanje, i konjica okrete ka njima, željna toplote i vruće hrane čim njihove životinje, iznurene od puta, budu zbrinute. Na njeno iznenađenje, Brin je nastavio da jaše pored Egvene čak i kada ga je otpustila.

„Ako mi dozvoliš, majko“, rekao je, „mislio sam da bih mogao još malo da te otpratim.“ Šerijam se i stvarno izvila u svom sedlu da se zapanjeno upilji u njega. I Sijuan je piljila, pravo preda se, kao da se ne usuđuje da iznenada razrogačene oči okrene ka njemu.

Šta je mislio da može učiniti? Izigravati njenog telohranitelja? Protiv sestara? Pa tako je mogao da pokuša i onaj momak kome je curio nos. Da pokaže kako je potpuno na njenoj strani? Sutra će biti dovoljno vremena za to, ako večeras sve prođe kako treba; takvo otkrovenje večeras bi moglo okrenuti Dvoranu u pravcu o kom nije smela ni da razmišlja.

„Noćas je noć za poslove Aes Sedai“, odlučno mu je saopštila. Ali koliko god da je taj predlog bio blesav, on se ponudio da se izloži opasnosti zarad nje. Nije bilo načina da zna razloge ko je znao zašto neki muškarac išta radi? a opet, zbog ovoga je bila njegov dužnik. Pored ostalog. „Osim ako noćas pošaljem Sijuan do tebe, lorde Brine, trebalo bi da odeš pre jutra. Ako meni prikače krivicu za ovo danas, to bi moglo da se proširi i na tebe. Moglo bi biti opasno da ostaneš. Čak smrtonosno. Mislim da im ne bi trebalo mnogo izgovora.“ Nije bilo potrebe da se objašnjava ko su „oni“.

„Dao sam reč“, tiho joj je odgovorio, tapšući Putnikov vrat. „Do Tar Valona.“ Zastavši, bacio je pogled na Sijuan. Bilo je tu manje oklevanja negoli zabrinutosti. „Kakve god poslove da imaš večeras, ne zaboravi da iza tebe stoji trideset hiljada vojnika i Garet Brin. To mora da se uračuna, čak i među Aes Sedai. Do sutra, majko.“ Okrenuvši svog riđana krupne njuške, dobacio je preko ramena. „Očekujem da i tebe vidim sutra, Sijuan. Ništa se ne menja po tom pitanju.“ Dok je odlazio, Sijuan je buljila u njegova leđa. U očima joj se ogledao očaj.

Egvena nije mogla da se uzdrži da i sama ne bulji. Nikada ranije nije bio toliko otvoren, ni približno. Zašto baš sada?

Pošto su prešle četrdeset-pedeset koraka koji su razdvajali logor vojske od onog Aes Sedai, ona zaklima ka Šerijam, koja povuče uzde kod prvih šatora. Ona i Sijuan nastaviše da jašu. Iza njih zazvoni Šerijamin glas, iznenađujuće jasan i smiren. „Amirlin Tron poziva Dvoranu da se ovoga dana okupi na zvaničnom zasedanju. Neka pripreme budu obavljene što brže.“ Egvena se nije ni osvrnula.

Pred njenim šatorom, koščata konjušarka dotrčala je, šutirajući svoje slojeve sukanja, da prihvati Dašira i Belu. Lice joj je bilo zajapureno, a samo je nagla glavu pre nego što je krenula s konjima istom brzinom kojom je i došla. Toplota usijanih mangala unutra udari poput pesnice. Sve do tada Egvena nije ni primetila koliko je hladno bilo napolju. Kao ni koliko je sama promrzla.

Čeza uze njen ogrtač, pa uskliknu kada joj dotače ruke. „Au, pa ti si se smrzla do koske, majko.“ Neprekidno brbljajući, užurbala se slažući Egvenin i Sijuanin ogrtač, poravnavajući uredno nameštenu ćebad na Egveninom poljskom krevetu, dodirujući poslužavnikpostavljen na jednom odkovčega snesenih s kola. „Ja bih uskočila u krevet, s vrućim ciglama svuda oko sebe, da sam se toliko naledila. Odmah pošto bih jela, u svakom slučaju. Spoljna toplina ne pomaže mnogo ako nije toplo i iznutra. Skoknuću po nekoliko dodatnih cigala da ti ih podmetnem pod noge dok večeraš. I za Sijuan Sanče, razume se. Uf, da sam ja gladna kao što ti mora da si, znam da bih bila u iskušenju da slistim sve pred sobom, ali od brzog jela uvek me zaboli stomak.“ Zastajući pored poslužavnika, ispod oka je posmatrala Egvenu, i zadovoljno klimnula glavom kada joj je ova rekla da neće žuriti s jelom.

Nije bilo lako odgovoriti joj staloženo. Čeza je uvek bila osveženje, ali posle današnjeg dana Egvena je gotovo počela da se smeje od zadovoljstva. Čezi ništa nije bilo suviše zapetljano. Dve bele činije sočiva stajale su na poslužavniku, zajedno s visokim vrčem začinjenog vina, dva srebrna pehara i dve velike zemičke. Nekako je ta žena znala da će Sijuan jesti s njom. Iz zdela i vrča dizala se para. Koliko li je puta Čeza morala da promeni taj poslužavnik kako bi se postarala da Egvenu dočeka topla hrana? Jednostavna i nezapetljana. I brižna poput majke. Ili prijateljice.

„Za sada ću morati da zaboravim na krevet, Čeza. Noćas imam još posla. Možeš li da nas ostaviš?“

Sijuan je mahala glavom kada se šatorsko krilo spustilo za punačkom ženom. „Jesi li sigurna da ona nije u tvojoj službi još otkad si bila beba?“, promrmljala je.

Uzimajući jednu činiju, zemičku i kašiku, Egvena se s uzdahom spusti u stolicu. Uz to je prigrlila Izvor i zaštitila šator od prisluškivanja. Nažalost, saidar je činio da samo postane svesnija svojih polupromrzlih šaka i stopala. A ni ono između nije bilo mnogo toplije. Činija joj se činila gotovo i suviše vruća da bi je držala, kao i zemička. O, kako bi volela da ima one vruće cigle.

„Postoji li još nešto što možemo da učinimo?“, upitala je, smesta progutavši kašiku sočiva. Bila je pregladnela, što i nije čudno nije jela ništa od doručka, a i on je bio rano. Sočivo i tvrda šargarepa imali su ukus najboljih đakonija njene majke. „Meni ništa ne pada na pamet, a tebi?“

„Učinile smo šta smo mogle. Nema ničeg više osim da Tvorac umeša svoje prste.“ Sijuan uze drugu činiju pa se spusti na nisku stoličicu, ali onda je sedela piljeći u svoje sočivo i poigravajući se kašikom. „Ne bi mu stvarno rekla, je li?“, konačno je progovorila. „Ne bih mogla da podnesem ako bi on znao.“

„Zašto, molim te?“

„Iskoristio bi to“, natmureno reče Sijuan. „O, ne za ono. Nisam mislila na ono.“ Bila je prilično stidljiva po nekim pitanjima. „Ali taj bi čovek od mog života napravio Jamu Usuda!“ A pranje njegovog donjeg rublja i glancanje njegovih čizama i sedla svake večeri nisu to bili?

Egvena uzdahnu. Kako je mogla tako razumna, pametna, sposobna žena potpuno da gubi glavu zbog ovoga? Odjednom joj se u glavi javi slika, podiže se poput zmije koja sikće. Ona sama, kako sedi Gavinu u krilu igrajući se igre poljubaca. U jednoj krčmi! Potisnula ju je, iako teško. „Sijuan, potrebno mi je tvoje iskustvo. Potreban mi je tvoj mozak. Ne mogu priuštiti da ideš poluomamljena zbog lorda Brina. Ako ne možeš sama da se sastaviš, platiću mu ono što mu duguješ i zabraniću ti da ga viđaš. Stvarno.“

„Rekla sam da ću odraditi dug“, tvrdoglavo reče Sijuan. „Imam ja isto onoliko ponosa koliko i lord Garet krvavi Brin! Isto toliko, i više! On drži svoju reč i ja držim svoju! Sem toga, Min mi je rekla da moram da ostanem blizu njega ili ćemo oboje umreti. Ili nešto slično.“ Međutim, odavalo ju je rumenilo njenih obraza. Na stranu i njena čast i Minina viđenja, ona je jednostavno bila spremna da otrpi bilo šta samo da bi bila blizu tog čoveka!

„Vrlo dobro. Zaljubljena si i ako ti kažem da se držiš podalje od njega, ili me nećeš poslušati ili ćeš i ostatak mozga pustiti na otavu. Šta ćeš učiniti u vezi s njim?“

Uvređeno se mršteći, Sijuan još neko vreme nastavi da reži šta bi sve volela da uradi lordu Garetu krvavom Brinu. Ne bi uživao ni u čemu od toga. A ponešto možda ne bi ni preživeo.

„Sijuan“, upozori je Egvena. „Budeš li još jednom porekla ono što je jasno kao dan, ne samo da ću mu reći nego ću mu i dati novac.“

Sijuan se nadureno napući. Ona se napućila! Durila se! Sijuan! „Nemam vremena da budem zaljubljena. Jedva da imam vremena za razmišljanje, pošto radim za tebe i za njega. A čak i da večeras sve bude u redu, imaću još dva puta više posla. Sem toga...“ Lice joj se rastuži, a ona poče da se vrpolji na stoličici. „Šta ako on ne... uzvraća moja osećanja?“, promrmljala je. „Nikada čak nije ni pokušao da me poljubi. Samo ga zanima da li su mu košulje čiste.“

Egvena zagreba kašikom po činiji, pa se iznenadi kada vide da je prazna. Od zemičke nije ostalo ništa osim nekoliko mrvica na njenoj haljini. Svetlosti, a još uvekje osećala prazninu oko pasa. Čežnjivo odmeri Sijuaninu činiju; činilo se da nju ne zanima ništa osim pravljenja krugova u sočivu.

Odjednom joj sinu. Zbog čega je lord Brin ustrajno tražio da Sijuan odradi svoj dug, čak i kada je saznao ko je ona? Samo zato što je rekla da će to uraditi? Bila je to besmislena nagodba. Osim što je mogla da je zadrži u njegovoj blizini kada ništa drugo nije moglo. U stvari, i sama se često pitala zašto se lord Brin složio da joj stvori vojsku. Morao je da zna da uz to postoji velika verovatnoća da završi s glavom na panju. I zašto je tu vojsku ponudio njoj, devojci Amirlin koja nije imala nikakavu stvarnu vlast i nijednu prijateljicu među sestrama osim Sijuan, bar koliko je njemu bilo poznato? Je li odgovor na sva ta pitanja mogao biti da on, jednostavno... voli Sijuan? Ne; većinom su muškarci bili lakomisleni i nesmotreni, ali tek je ovo bilo stvarno besmisleno! Ipak je iznela tu pretpostavku, čisto da oraspoloži Sijuan. Možda je to malo razveseli.

Sijuan s nevericom šmrknu. To je zvučalo čudno, pošto je poticalo od tog lepuškastog lica, ali niko nije umeo da izrazi toliko osećaja šmrkanjem kao što je mogla ona. „On nije potpuni idiot“, suvo je saopštila. „U stvari, ima prilično dobru glavu na ramenima. On razmišlja kao žena, veći deo vremena.“

„Još uvek nisam čula kako kažeš da ćeš se sabrati, Sijuan’, navaljivala je Egvena. „Moraćeš, ovako ili onako.“

„Pa, naravno da hoću. Ne znam šta se događa sa mnom. Nije to kao da nikada ranije nisam poljubila muškarca.“ Oči joj se odjednom skupiše, kao da izaziva Egvenu da joj protivureči u vezi s tim. „Nisam ja provela baš ceo život u Kuli. Ovo je blesavo! Ćaskamo o muškarcima, baš noćas, od svih noći!“ Zagledala se u svoju činiju, pa kao da je tek tada shvatila da u njoj ima hrane. Napunila je kašiku, mašući njome ka Egveni. „Moraš da pripaziš na vreme, sada više no ikada. Ako Romanda ili Lelejna zauzmu kormilo, nikada ga se nećeš dočepati.“

Blesavo ili ne, nešto je vrlo očigledno povratilo Sijuanin apetit. Smazala je svoje sočivo brže nego Egvena svoje, a nije joj pobegla ni jedna jedina mrvica zemičke. Egvena uhvati samu sebe kako prstom omazuje sopstvenu praznu činiju. Tu nije bilo pomoći, osim da oliže nekoliko poslednjih zrna sočiva, naravno.

Činilo se da nema svrhe raspravljati o onome što bi noćas moglo da se dogodi. Toliko su puta izbrusile i prečistile ono što će Egvena reći, i kada, da je bila iznenađena što o tome nije i sanjala. Sasvim sigurno je mogla da izvede svoj deo i u snu. Međutim, Sijuan je i pored toga ustrajavala, doteravši veoma blizu tačke kada bi joj Egvena očitala, ponavljajući to ponovo i iznova, iznoseći mogućnosti o kojima su raspravljale stotinu puta ranije. Začudo, Sijuan je bila vrlo lepo raspoložena. Čak je ubacivala i pomalo humora, što je u poslednje vreme bilo neobično za nju, mada je uglavnom bio crn.

„Znaš da je Romanda već jednom pokušala da postane Amirlin’, rekla je u jednom trenu. „Čula sam da je to što je Tamra dobila ešarpu i štap nju nateralo da pobegne u penziju kao galeb podrezanog repa. Položiću srebrnu marku, koju nemam, na vagu, da je izbečena dvaput više od Lelejne."

I kasnije. „Volela bih da mogu da budem tamo pa da čujem kako će zavijati. Neko će morati, uskoro, a meni je draže da to budu one nego mi. Nikada nisam imala glas za pevanje.“ Čak je i zapevala pesmicu o merkanju dečaka preko reke kada si bez broda. Bila je u pravu; iako joj je glas bio prijatan na svoj način, nije mogla da iznese melodiju ni u vedru.

A još kasnije. „Baš je dobro što sad imam tako slatko lice. Ako stvari krenu naopako, nas dve će obući kao lutkice i postaviti nas na policu kako bi nam se divile. Naravno, umesto toga mogle bi da nam se dogode ’nesreće’.

Lutke se lome. Garet Brin će morati da nađe nekog drugog koga će da maltretira.“ Zaista se nasmejala na to.

Egvena oseti ogromno olakšanje kada se šatorsko krilo na trenutak ispupćilo, najavljujući nekoga ko je dovoljno znao da ne ulazi kada je postavljena prepreka. Zaista nije imala želju da čuje na koju će stranu Sijuanin humor dalje skrenuti!

Čim je Egvena uklonila prepreku, Šerijam stupi unutra, praćena naletom vazduha koji je delovao deset puta hladniji nego ranije. „Vreme je, majko. Sve je spremno.“ Njene iskošene oči behu razrogačene, a vrhom jezika je lickala usne.

Sijuan skoči na noge i dočepa svoj ogrtač sa Egveninog poljskog kreveta, ali zastade pre nego što ga je prebacila preko ramena. „Ja jesam jedrila Zmajevim prstima po mraku, znaš“, ozbiljno je saopštila. „I jednom sam uhvatila bodljiku, s mojim ocem. To može da se izvede.“

Šerijam se namršti kada je Sijuan izletela napolje, puštajući još hladnoće. „Ponekad pomišljam...“, započela je, ali šta god da je ponekad mislila, to nije iznela. „Zašto to radiš danas, majko?“, upitala je umesto toga. „Sve ovo, danas na jezeru, sazivanje Dvorane večeras. Zašto si nas juče poslala da ceo dan razgovaramo o Loganu sa svakim koga smo srele? Pomislila bih da ćeš to podeliti sa mnom. Ja jesam tvoja Čuvarka. Jesam se zaklela na vernost.“

„Govorim ti ono što moraš da znaš“, reče Egvena prebacujući ogrtač preko ramena. Nije bilo potrebe da kaže kako zakletvi na koju je neko nateran veruje samo donekle, čak i ako je od sestre. A Šerijam može naći razlog da pusti neku reč u pogrešno uvo i pored zakletve. Na kraju krajeva, Aes Sedai su bile znane po iznalaženju rupa za ono što su želele da kažu. Nije stvarno verovala da bi se to dogodilo, ali kao i sa lordom Brinom nije smela nimalo da se izloži opasnosti, osim ako ne bude na to primorana.”

„Moram da ti kažem“, ogorčeno reče Šerijam, „mislim da će ti od sutra Romanda ili Lelejna biti Čuvarka hronika, a ja ću da odslužujem pokoru jer nisam upozorila Dvoranu. I mislim da ćeš mi možda zavideti.“

Egvena kimnu glavom. To je sve bilo vrlo moguće. „Hoćemo li da krenemo?“

Sunce je stvaralo crvenu kupolu nad drvećem prema zapadu, a plamena se svetlost razlivala preko snega. Sluge su propratile Egvenin prolazak dubokim stazama tihim naklonima i kniksovima. Lica su im bila uznemirena ili bezizražajna; sluge su umele da poprime raspoloženje onih kojima su služile gotovo istom brzinom kao i Zaštitnici.

Isprva, na vidiku nije bilo nijedne sestre, a onda su tu bile sve, veliki skup od tri reda oko paviljona postavljenog na jedinoj čistini u logoru koja je bila dovoljno velika, mestu koje se koristilo da sestre Lelujaju do kaveza s golubovima u Salidaru i da Putuju nazad sa izveštajima svojih doušnika. Bilo je to veliko, mnogo puta krpljeno parče teškog šatorskog platna, ni nalik veličanstvenoj nadstrešnici na jezeru, mada je bilo utrošeno puno napora da bi se podiglo. U poslednja dva meseca Dvorana se, uglavnom, sastajala kao juče ujutro, ili bi se, možda, nagurala u neki veći šator. Ovaj paviljon se dizao samo dva puta otkada su napustile Salidar. Oba puta za suđenje.

Primetivši da se Egvena i Šerijam približavaju, sestre koje su bile pozadi promrmljaše nešto onima napred, i pojavi se procep kroz koji ih propustiše. Odmeravale su ih bezizražajnim očima, ničim ne odajući da li znaju, ili makar sumnjaju šta se događa. Ništa nije nagoveštavalo šta misle. Egvena oseti leptiriće u stomaku. Ružin pupoljak. Smireno.

Stupila je na slojeve ćilima, izatkane jarkim cvetovima i desetinama različitih šara, i nastavila kroz prsten mangala postavljenih po obodu paviljona, a Šerijam započe: „Ona dolazi, ona dolazi...“ Ako je zvučala malo manje svečano nego inače, malo napetije, to i nije bilo neko čudo.

Ponovo su se koristile uglancane klupe i platnom prekrivene kutije s jezera. S njima je skup bio mnogo zvaničniji nego s rasparenom gomilom stolica koja se ranije upotrebljavala: dva strma reda od po devet kutija u grupama po tri; Zelene, Sive i Žute na jednoj, Bele, Smeđe i Plave na drugoj strani. Na širokom kraju, najudaljenija od Egvene, stajala je prugasta kutija i na njoj klupa za Amirlin Tron. Kada sedne tamo, postaće središte svih pogleda, veoma svesna da se nalazi sama naspram njih osamnaest. Dobro je da se nije presvukla; svaka od Predstavnica bila je odevena u svoje najbolje ruho, s jezera, a tome su dodale i šalove. Ružin pupoljak. Smireno.

Jedna klupa bila je prazna, mada samo još trenutak. Delana ulete trčećim korakom baš kada je Šerijam završavala litaniju. Zajapurena i kao bez daha, Siva sestra uvuče se na svoje mesto, između Variline i Kvemse, bez svoje uobičajene skladnosti. Delovala je kao da joj je muka i napeto se poigravala plamkapima koje je nosila oko vrata. Svako bi pomislio da se ovde sudi njoj. Smireno. Nikome se ne sudi. Još.

Egvena polako krenu preko ćilima, između ta dva reda, Šerijam ju je pratila na maloj razdaljini, a Kvemsa ustade. Svetlost saidara odjednom zasija oko te tamnokose vitke žene, najmlađe od Predstavnica. Večeras neće biti preskakanja formalnosti. „Što je doneto pred Dvoranu Kule, samo Dvorana Kule može da raspravlja", najavi Kvemsa. „Svakog ko nas. nepozvan bude uznemirio, bila to žena ili muškarac, bio to posvećenik ili neznanac, prišao nam u miru ili u besu, ja ću vezati prema zakonu da bude izveden pred zakon. Znajte da je ono što besedim istina; to je volja i biće sprovedeno.“

Ta je izjava bila starija od zakletvi o neizgovaranju neistina, iz vremena kada je gotovo jednak broj Amirlin umirao od atentata koliko iz svih ostalih razloga zajedno. Egvena nastavi istom, odmerenom brzinom. Morala je da se trudi da ne dotiče svoju ešarpu zarad podsećanja. Pokuša da se usredsredi na klupu pred sobom.

Kvemsa se spusti nazad, na svoje mesto, i dalje sijajući od Moći, a među Belima ustade Aledrina, takođe okružena sjajem. S tamnozlatnom kosom i krupnim svetlosmeđim očima, bila je zaista privlačna kada se smešila, ali večeras bi i kamen pokazivao više osećanja od nje. „Postoje oni koji mogu da nas čuju a koji nisu od Dvorane“, progovorila je hladnim glasom s jakim tarabonskim naglaskom. „Ono što je rečeno u Dvorani Kule samo Dvorana Kule treba da čuje, sve dok i ako sama Dvorana drugačije ne odluči. Ja ću nam osigurati poverljivost. Zapečatiću reči da budu samo za naše uši.“ Izatkavši prepreku koja zakloni ceo paviljon, ona sede. Spolja među sestrama nastade malo komešanje: one su sad morale da posmatraju kako se Dvorana pomera u potpunoj tišini.

Čudno je da je toliko toga među Predstavnicama zavisilo od uzrasta, dok je raspravljanje o nečijoj starosti bilo gotovo zabranjeno među ostalim Aes Sedai. Je li Sijuan mogla da nađe neku zakonitost u godinama Predstavnica? Ne. Usredsredi se. Smireno, i usredsređeno.

Podigavši krajeve svoga ogrtača, Egvena stupi na kutiju s raznobojnim prugama, pa se okrenu. Lelejna je već bila na nogama, šal plavih resa visio joj je prebačen kroz pregibe ruku, a Romanda je ustajala, ne sačekavši ni da Egvena sedne. Nije smela da dopusti bilo kojoj od njih da dočepa kormilo. „Obznanjujem pitanje pred Dvoranom“, izgovorila je glasno i jasno. „Ko će ustati za objavu rata uzurpatorki Elaidi do Avrinji a’Roihan?“

A onda je sela, zbacivši ogrtač i pustivši ga da padne preko klupe. Stojeći na ćilimu pored nje, Šerijam je delovala potpuno hladno i smireno, ali je ipak ispustila tihi zvuk, gotovo zacvilela. Egveni se učinilo da je niko drugi nije čuo. Nadala se da nije.

Nastade kratak trenutak iznenađenja; žene, kao zaleđene na svojim mestima, zaprepašćeno su piljile u nju. Možda koliko zbog toga što je ona uopšte postavila neko pitanje, koliko i zbog onoga što je pitala. Niko nije postavljao pitanje pred Dvoranom pre nego što propita Predstavnice; to se jednostavno nije radilo, koliko zbog izvodljivosti, toliko i zbog tradicije.

Konačno, Lelejna progovori. „Mi ne objavljujemo rat pojedincima", sacpštila je suvo. „Čak ni izdajnicama kao što je Elaida. U svakom slučaju, predlažem da to pitanje odgurnemo u stranu dok se ne pozabavimo mnogo važnijim stvarima.“ Stigla je da se pribere od jahanja u povratku; sada joj je lice bilo samo čvrsto, ne i gromovito. Otresajuči svoje plavim prošarane suknje kao da stresa Elaidu ili, možda, Egvenu pažnju je posvetila ostalim Predstavnicama. „Ono što nas je večeras dovelo na zasedanje jeste... Nameravala sam da to kažem jednostavno, ali to nije tako. Otvaranje knjige polaznica? Babe će nam dolaziti da ih ispitamo. Ostati ovde mesec dana? Teško da moram nabrajati poteškoće, počev od toga što ćemo potrošiti pola našeg zlata a ni za stopu se nećemo približiti Tar Valonu. A što se tiče toga da ne uđemo u Andor..."

„Moja je sestra Lelejna zbog svog nestrpljenja zaboravila koja ima pravo da govori prva“, glatko je prekide Romanda. Naspram njenog osmeha Lelejna je delovala veselo. I pored toga, odvojila je vremena da namesti šal onako kako joj odgovara, žena koja je imala sve vreme ovog sveta. „Ja imam dva pitanja da iznesem pred Dvoranu, a u drugom ću se pozabaviti Lelejninim brigama. Nažalost po nju, prvo se tiče njene lične sposobnosti da uopšte sedi u Dvorani.“ Osmeh joj se proširi, iako nije bio ni trunku topliji. Lelejna polako sede, otvoreno se mršteći.

„Pitanje rata ne može se ostaviti po strani“, zvonko objavi Egvena. „Mora dobiti odgovor pre ijednog pitanja postavljenog posle njega. Takav je zakon.“

Predstavnice razmeniše brze, upitne poglede.

,Je li tako?“, konačno reče Dženija. Zamišljeno žmirkajući, okrenu se na klupi da se obrati ženi do sebe. „Takima, ti pamtiš sve što pročitaš, a sasvim sam sigurna da se sećam kako si mi rekla da si pročitala Zakon rata. Da li to tako stoji?“

Egvena zadrža dah. Bela kula je slala vojnike u mnogobrojne ratove u poslednjih hiljadu godina, ali uvek kao odgovor na molbu za pomoć od najmanje dva prestola i to su uvek bili njihovi ratovi, ne Kulini. Poslednji put kada je sama Kula stvarno proglasila rat bilo je to protiv Artura Hokvinga. Sijuan je rekla kako danas samo nekoliko bibliotekarki zna išta više osim da postoji neki Zakon rata.

Niska, duge tamne kose do struka i kože boje potamnele slonovače, Takima je ljude često podsećala na ptičicu, jer je zamišljeno krivila glavu na jednu stranu. Sada je delovala kao ptičica koja bi volela da odleti, vrpoljeći se na mestu, nameštajući šal, nepotrebno ravnajući kapicu od bisera i safira. „Tako je“, konačno je izustila, pa brzo šakom prekrila usta.

Egvena poče ponovo da diše u tišini.

„Čini se“, kratko reče Romanda, „da te je Sijuan Sanče dobro podučila, majko. Kako se izjašnjavaš ti o tome da se podrži objava rata? Toj ženi.“ Zvučala je kao da pokušava da odgura s puta nešto sa čime se nije slagala, pa se skljokala nazad na mesto, čekajući da to nestane.

Egvena i pored toga skladno klimnu glavom pa ustade. Odlučno i smireno se susrela s pogledom svake od Predstavnica. Takima je izbegavala da je pogleda. Svetlosti, ta žena zna! Ali ništa nije rekla. Hoće li ostati tiha dovoljno dugo? Bilo je prekasno da se menja naum.

„Danas smo se našle suočene s vojskom koju predvode ljudi što su sumnjali u nas. U suprotnom, te vojske tamo ne bi ni bilo.“ Egvena je želela da joj glas zvuči strastveno, ali Sijuan je savetovala potpunu hladnoću, pa se ona na kraju složila. Morale su da vide ženu koja ume da vlada sobom, a ne devojčicu koju vuče srce. Mada, ove su reči proisticale iz njenog srca. „Čule ste kada je Aratela izjavila kako ne želi da bude umešana u poslove Aes Sedai. A opet, bili su spremni da dovedu vojsku u Murandiju i da nam se ispreče na putu. Zato što nisu sigurni ko smo mi i kakve namere imamo. Je li ijedna od vas osetila kako stvarno veruju da ste Predstavnice?“ Malinda, okruglog lica i divljeg pogleda, uzvrpolji se na klupi među Zelenima, kao i Salita, koja je počela da se poigrava svojim šalom sa žutim resama, mada je uspevala da ne pokazuje svoja osećanja. Berana, još jedna od Predstavnica izabranih u Salidaru, zamišljeno se mrštila. Egvena nije pomenula kako su primili to što je ona Amirlin; ako im ta pomisao nije već bila u glavi, ona nije želela da im je usađuje.

„Bezbrojnim smo plemićima nabrajale Elaidine zločine“, nastavila je. „Rekle smo im da nameravamo da je uklonimo. Ali oni sumnjaju. Misle da smo možda možda ono što kažemo. I da možda naše reči kriju neku prevaru. Možda smo samo Elaidina produžena ruka, koja plete neku zamršenu mrežu. Sumnja ljudima ostavlja prostora za lutanje. Sumnja je Pelivaru i Arateli dala hrabrosti da stanu pred Aes Sedai i kažu ’Ne možete dalje’. Ko će nam još preprečiti put, ili se umešati, zato što nije siguran, a nesigurnost ih navodi da se pokrenu obavijeni oblakom zbunjenosti? Postoji samo jedan način da razbijemo njihovu zbunjenost. Već smo učinile sve ostalo. Kada konačno obznanimo da smo u ratu sa Elaidom, više neće biti sumnji. Ne kažem da će Aratela ili Pelivar ili Aemlin odmarširati čim to učinimo, ali će i oni i svi ostali znati ko smo. Više se niko neće ponovo usuditi da tako otvoreno pokaže sumnju kada kažete da ste u Dvorani Kule. Niko se neće usuditi da vam prepreči put, petljajući se u poslove Kule zbog svoje nesigurnosti i neznanja. Došle smo do vrata i spustile smo ruku na kvaku. Ako se bojite da prođete kroz njih, onda gotovo da molite svet da veruje kako niste ništa više osim Elaidinih lutaka na koncu.“

Sela je, iznenađena zbog smirenosti koju je osećala. Tamo, iza dva reda Predstavnica, sestre napolju su se komešale, naginjući se jedna ka drugoj. Mogla je samo da zatnisli uzbuđeno mrmljanje koje je Aledrinina prepreka zadržavala. Sada samo ako Takima bude držala zatvorena usta, dovoljno dugo.

Romanda nestrpljivo zagunđa, pa ustade samo koliko da kaže: „Ko ustaje za objavu rata Elaidi?“ Ponovo je okrenula pogled ka Lelejni i osmehnula se samozadovoljno i hladno. Beše vrlo jasno šta smatra da je bitno, jednom, kada se završi sa ovim glupiranjem.

Dženija smesta ustade, dok su duge smeđe rese njenog šala lelujale. „Pa i mogle bismo“, rekla je. Nije bio njen red da govori, ali isturena vilica i oštar pogled izazivali su svakoga da je opomene. Ona obično nije bila tako žustra, ali kao i uvek reči su joj se gotovo saplitale od brzine. „Neće biti ništa teže popraviti ono što svet zna ako ovo uradimo. Pa? Pa? Ne vidimsvrhu čekanja.“ Eskaralda, Takimi s druge strane, zaklima glavom i ustade.

Morja je gotovo poskočila na noge, mršteći se na Lirelu, koja prikupi suknje kao da će ustati, a onda poče da okleva i upitno pogleda ka Lelejni. Lelejna je bila suviše zauzeta mrštenjem na Romandu, s druge strane ćilima, da bi je primetila.

Među Zelenima, Samalina i Malinda ustadoše zajedno, a Fejzela naglo pogleda nagore. Bucmasta Domanka bakarne kože, Fejzela nije bila žena koju bi nešto zapanjilo, ali sada je delovala izbezumljeno, dok joj se četvrtasto lice širom razrogačenih očiju okretalo od Samaline do Malinde i nazad.

Salita ustade, pažljivo nameštajući svoj šal žutih resa i još pažljivije izbegavajući Romandino iznenadno mrštenje. Kvemsa ustade, a onda i Aledrin, koja za rukav povuče Beranu da se podigne. Na svojoj klupi, Delana se potpuno okrenula piljeći u sestre napolju. I pored tišine, uzbuđenje napolju jasno se očitavalo kroz neprekidno vrpoljenje, glave koje su se naginjale jedna ka drugoj, očima koje su se uznemireno okretale ka Predstavnicama. Delana polako ustade, obema rukama se držeći za stomak, izgledajući kao da će joj na licu mesta pozliti. Takima se namršti i zagleda u šake na kolenima. Saroja je proučavala druge dve Bele sestre, čupkajući uvo kao i uvek kada bi duboko razmišljala. Ali niko se više nije pomerio da ustane.

Egvena oseti kako joj se žuč podiže u grlo. Deset. Samo deset. Bila je tako sigurna. Sijuan je bila tako sigurna. Sam Logan trebalo je da bude dovoljan, uzevši u obzir njihovo nepoznavanje zakona o kom je ovde bila reč. Perilova vojska i Aratelino odbijanje da prizna kako one jesu Predstavnice trebalo je da ih pogura poput pumpe.

„Za ljubav Svetlosti!“, prasnu Morja. Okrenuvši se ka Lireli i Lelejni ona postavi pesnice na bokove. Ako je Dženijin govor bio protivan običajima, ovo ih je vezalo u čvor. Bilo je strogo zabranjeno pokazivati ljutnju u Dvorani, ali Morjine oči su plamtele, a njen ilijanski naglasakbio je njome preplavljen. „Zbog čega čekate? Elaida jeste ukrala i ešarpu i štap! Elaidin ađah načinio je lažnog Zmaja od Logana, a samo Svetlost zna i od koliko drugih muškaraca!

Nijedna žena u istoriji Kule nije više zavređivala ovu objavu! Ustajte, ili od sad da ste umukle o svojoj odlučnosti da je se otarasite!“

Lelejna se nije baš izbečila, ali po njenom izrazu mogli biste pomisliti da ju je napao vrabac. „Ovo gotovo i nije vredno glasanja, Morja“, reče ona napetim glasom. „Kasnije ćemo porazgovarati o pristojnosti, ti i ja. Ipak, ako ti je potrebno da se odlučnost pokaže...“ Oštro šmrknuvši, ona se podiže i mahnu glavom, na šta Lirela skoči na noge kao da je bila vezana uzicom. Činilo se da je Lelejna iznenađena što to nije povuklo i Fejzelu i Takimu.

Takima ne da nije ustala, nego je zakrkljala kao da je dobila udarac. Dok joj se neverica jasno ogledala na licu, očima je prelazila preko žena koje su stajale, očito ih prebrojavajući. A onda je to uradila još jednom. Takima, koja je sve pamtila iz prve.

Egvena ispusti dubok uzdah olakšanja. Bilo je učinjeno. Jedva je mogla da poveruje. Trenutak kasnije, ona se nakašlja, a Šerijam i stvarno poskoči.

Iskolačenih zelenih očiju, Čuvarka isto kašljucnu. „Manjinska saglasnost stoji, rat je objavljen protiv Elaide do Avrinji a’Roihan.“ Glas joj nije bio potpuno miran, ali mogao se tako shvatiti. „Zarad jedinstva, pozivam većinsku saglasnost da ustane.“

Fejzela se upola pomeri, a onda grčevito skupi ruke u krilu. Saroja nešto zausti, a onda zatvori usta ne progovorivši, dok joj se na licu oslikavala briga. Niko drugi se nije pomerio.

„Nećeš je dobiti“, ravnodušno saopšti Romanda. Mrki pogled koji je preko paviljona dobacila Lelejni bio je glasan poput izjave zbog čega bar ona neće ustati. „Sad kada je taj poslić obavljen, možemo da nastavimo sa...“

„Mislim da ne možemo“, preseče je Egvena. „Takima, šta se u Zakonu rata kaže za Amirlin Tron?“ Romanda ostade širom razjapljenih usta.

Takimi su usne poigravale. Sićušna Smeđa je više nego ikada podsećala na ptičicu koja želi da odleti. „Taj zakon...“, započela je, a onda duboko udahnu i ispravi se. „Zakon rata utvrđuje: ’Kao što samo jedna ruka može voditi mač, tako će Amirlin Tron voditi i nastavljati rat prema svojim odlukama. Ona će tražiti savet od Dvorane Kule, ali Dvorana će sprovoditi njene odluke najvećom mogućom brzinom, a zarad jedinstva, one će...“ Počela je da zamuckuje i upadljivo je morala da prisili samu sebe na nastavak. „...One hoće, i moraju odobriti svaku odluku Amirlin Trona vezanu za vođenje rata većinskom saglasnošću."

Širila se beskrajna tišina. Činilo se da se svako oko izbečilo. Iznenada se okrenuvši, Delana se ispovraća na ćilime iza svoje klupe. Kvemsa i Salita zajedno siđoše i pođoše ka njoj, ali ona im samo odmahnu rukom, vadeći maramicu iz džepa da obriše usta. Mahla i Saroja i nekoliko drugih još uvek su delovale kao da bi se mogle povesti za njenim primerom. Međutim, ne makar i jedna od onih koje su bile izabrane u Salidaru. Romanda je delovala spremna da grize eksere.

„Vrlo lukavo“, konačno šturo dobaci Lelejna, pa nakon namerne stanke dodade, „majko. Možeš li nas prosvetliti šta ti tvoja ogromna mudrosti i beskrajno iskustvo nalažu da učiniš? U vezi s ratom, htedoh da kažem. Da budem jasna."

„Da i ja budem jasna“, ’nladno prozbori Egvena. Nagnuvši se napred oštro se zagleda u Plavu sestru. „Prema Amirlin Tronu zahteva se pokazivanje određenog stepena poštovanja, a odsad ću to i dobijati, kćeri. Ovo nije vreme da ti oduzimam stolicu i izričem ti pokoru.“ Lelejnine oči su se sve više širile od zaprepašćenja. Je li ta žena zaista verovala da će se sve nastaviti kao pre? Ili je, zato što joj Egvena tako dugo nije pokazala čvrstinu svoje kičme, Lelejna naprosto verovala da je i nema? Egvena zaista nije želela da joj oduzme stolicu; Plave bi je skoro sigurno vratile, a ona je još uvek morala da se nosi s Dvoranom oko stvari koje nisu bile tako zgodno prikrivene kao ovaj deo oko rata protiv Elaide.

Uglom oka primeti osmeh na Romandinim usnama jer je videla Lelejnino poniženje. Mala dobit iz svega ovoga što je učinila bila je da se Romanda malo uzdigla među ostalima. „To važi za sve, Romanda“, rekla joj je. „Ako je potrebno, Tajana može jednako lako pronaći dve šibe, a ne samo jednu.“ Romandin osmeh iznenada nestade.

„Ako smem da govorim, majko“, reče Takima polako se dižući. Pokušala je da se osmehne, ali i dalje je delovala upadljivo bolesno. „Lično, smatram da ste dobro počeli. Može biti koristi od toga što ćemo ostati ovde mesec dana. Ili duže.“ Romanda naglo okrenu glavu da se zabulji u nju, ali činilo se kao da, bar jednom, Takima to i ne primećuje. „Ako prezimimo ovde, možemo da izbegnemo gore vremenske prilike dalje na severu, a isto tako da pažljivo osmislimo..."

„Postoji kraj odugovlačenjima, kćeri“, prekide je Egvena. „Više nema vučenja nogu.“ Hoće li postati nova Gera ili nova Šejin? Još uvek je bilo moguće i jedno i drugo. „Kroz mesec dana mi ćemo Putovati odavde.“ Ne; ona je bila Egvena al’Ver, a šta će tajne istorije pričati o njenim manama ili vrlinama, samo je Svetlost znala, ali one će biti njene, ne podražavanje nekih drugih žena. „Za mesec dana počećemo opsadu Tar Valona.“

Ovoga puta tišinu su prekidali samo Takimini jecaji.