Putanja bodeža

28 Crventrn

To uopšte nije delovalo kao mesto za eksploziju koje se Elejna pribojavala. Harlonov Most bio je osrednje selo, s tri gostionice i dovoljno kuća, te niko nije morao da spava u seniku. Kada su toga jutra Elejna i Birgita sišle niz stepenice u zajedničku sobu, gazdarica Dil, okruglasta gostioničarka, toplo se nasmešila i naklonila se koliko god joj je njena veličina dozvoljavala. To nije bilo samo zato što je Elejna bila Aes Sedai. Gazdarica Dil je bila toliko zadovoljna što je njena gostionica puna, mada su putevi zavejani, da je delila naklone gotovo svima. Kada su ušle, Avijenda je brzo progutala ostatak hleba i sira koje je imala za doručak, otresla dve-tri mrvice sa svoje zelene haljine i dohvatila tamni ogrtač da bi im se pridružila.

Napolju se sunce poput niske žute polulopte tek pojavljivalo na obzoru. Svega je nekoliko oblaka šaralo prekrasno plavo nebo, a i oni su bili beli i paperjasti, ne od one vrste koja je nosila sneg. Izgledalo je kao da će dan biti predivan za putovanje.

Osim što je Adeleas upravo prtila prolaz kroz snežnu ulicu, a sedokosa je sestra vukla jednu od Srodnica, Gejrniju Rosoind, za ruku. Gejrnija je bila Saldejka uzanih kukova, koja je poslednjih dvadeset godina provela trgujući, mada je delovala samo nekoliko godina starije od Ninaeve. Obično joj je njen prilično kukasti nos davao upečatljiv izgled žene s kojom će biti teško enkati se i koja neće uzmicati. Sada su njene žustre crne oči bile razrogačene, a široka usta otvorena dok je bez reči cvilela. Iza njih je dolazila grupa Srodnica, visoko podignutih sukanja da bi bile iznad snega; one su međusobno šaputale, a još ih je pristizalo sa svih strana. Riejna i ostale iz Kružoka pletilja predvodile su ih, sve do jedne natmurenih lica, izuzev Kirstiejn, koja je delovala još bleđe nego obično. Alisa je takođe bila tu, potpuno bezizražajnog lica.

Adeleas se zaustavi ispred Elejne i gurnu Gejrniju tako snažno da je žena pala u sneg. Dočekala se na ruke i kolena. Tu je i ostala, i dalje cvileći. Srodnice se okupiše iza nje, a još ih je pristizalo.

„Iznosim ovo pred tebe, jer je Ninaeva zauzeta“, obraćala se Smeđa sestra Elejni. Htela je da kaže kako Ninaeva negde uživa provodeći malo vremena nasamo s Lanom, ali prvi put na njenim usnama se nije pojavio ni nagoveštaj osmeha. „Ućuti, dete!“, brecnu se na Gejrniju. Ova smesta zaćuta. Adeleas zadovoljno klimnu glavom. „Ovo nije Gejrnija Rosoind“, reče ona. „Konačno sam je prepoznala. Zarja Alkejis, polaznica koja je pobegla baš pre nego što smo Vandena i ja odlučile da se povučemo i napišemo svoju istoriju sveta. Priznala je, kada sam je pritisla u vezi s tim. Iznenađena sam što je Kejrejn nije prepoznala i ranije; zajedno subile polaznice, dve godine. Zakon je jasan, Elejna. Pobegulja se mora vratiti u belo što je pre moguće i držati vrlo strogo sve do trenutka kada bude mogla biti vraćena u Kulu zarad odgovarajuće kazne. Posle toga neće joj više padati na pamet da beži!“

Elejna lagano klimnu glavom, pokušavajući da smisli šta da kaže. Bez obzira je li Gejrnija Zarja razmišljala o ponovnom bežanju ili ne, prilika za to joj se neće više pružiti. Bila je vrlo jaka u Moći; Kula je ne bi pustila da ode, makar trajalo ostatak njenog života dok ne stekne šal. Ali Elejna se prisećala nečeg što je čula od ove žene kada su se prvi put srele. Tada nije shvatala puno značenje te izjave, ali sada joj je sinulo. Kako će se Zarja ponovo suočiti s belim kao polaznica kad je sedamdeset godina živela samostalno? Da bi sve bilo još gore, šaputanje među Srodnicama počinjalo je da zvuči poput grmljavine.

Nije imala mnogo vremena za razmišljanje. Iznenada, Kirstiejn pade na kolena, jednom rukom se hvatajući za Adeleasine suknje. „Predajem se“, mirno je izjavila, što je bilo zapanjujuće budući da joj je lice bilo bez kapi krvi. „Upisana sam u knjigu polaznica pre gotovo trista godina, i pobegla sam manje od godinu dana kasnije. Predajem se i... molim za milost.“

Sada je bio red da sedokosa Adeleas iskolači oči. Kirstiejn je tvrdila kako je pobegla iz Bele kule dok je ona sama bila dete, ako ne i pre njenog rođenja!

Većina sestara još uvek nije stvarno verovala u starost Srodnica. I zaista, sama Kirstiejn delovala je kao da je tek zašla u srednje godine.

Pa ipak, Adeleas se brzo oporavila. Koliko god druga žena bila stara, Adeleas je bila Aes Sedai čitav jedan životni vek. Imala je auru godina i autoriteta. „Ako je tako, dete“, glas joj jeste malo zađrhtao pri poslednjoj reči, „bojim se da će i tebi morati obući belo. Ipak ćeš biti kažnjena, ali budući da si se sama predala, dobićeš neke olakšice."

„Zato sam to i uradila.“ Kirstiejnin smireni glas prekinu se da bi progutala knedlu. Bila je jaka gotovo koliko i Zarja nijedna od žena iz Kružoka pletilja nije bila slaba i biće pod jakim nadzorom. „Znala sam da biste me otkrile, pre ili kasnije."

Adeleas je klimnula kao da potvrđuje kako je to očigledno, mada, kako bi ta žena ikada bila otkrivena, Elejna nikako nije mogla da pogodi. Ni najmanje nije verovala da je Kirstiejn Čalvin ime pod kojim je žena bila rođena. Mada, većina Srodnica veruje kako su Aes Sedai sveznajuće. To jest, verovale su.

„Gluposti!“, hrapavi glas Serejnje Vostovan preseče žamor Srodnica. Ni dovoljno jaka da postane Aes Sedai, ni približno dovoljno stara da bude visoko među Srodnicama, ipak je prkosno istupila iz grupe. „Zašto bismo ih predale Beloj kuli? Pomagale smo ženama da pobegnu, i bile smo u pravu! Nije deo pravila da ih vratimo!“

„Obuzdaj se!“, oštro reče Riejna. „Alisa, preuzmi Serejnju u svoje ruke. Čini se da je zaboravila i suviše od pravila za koja tvrdi kako ih poznaje.“

Alisa, i dalje bezizražajnog lica, pogleda u Riejnu. Alisa, koja je čvrstom rukom sprovodila pravila Srodnica. „Nije u našim pravilima da predajemo odbegle, Riejna“, izjavila je.

Riejna se trgla kao da je zadobila snažan udarac. „A kako predlažeš da ih zadržimo?“, konačno upita. „Uvek smo pobegulje držale odvojeno dok ne bismo bile sigurne da ih više ne love, a ako bi bile pronađene pre toga, puštale smo da ih sestre odvedu. To je bilo pravilo, Alisa. Koje još pravilo predlažeš da prekršimo? Da li predlažeš da se stvarno suprotstavimo Aes Sedai?“ Besmislenost same te pomisli jasno joj je izbijala iz glasa, pa ipak, Alisa je stajala, nemo je posmatrajući.

„Da!“, oglasi se neka iz gomile Srodnica. „Nas ima mnogo, njih samo nekoliko!“ Adeleas je zapanjeno piljila u gomilu. Elejna prigrli saidar, iako je znala da je glas u pravu Srodnica je bilo i previše. Oseti kako Avijenda grli Izvor i kake se Birgita priprema.

Stresavši se kao da upravo dolazi sebi, Alisa uradi nešto daleko primerenije, i sigurno daleko korisnije. „Serejnja“, glasno je progovorila, „javićeš mi se večeras, kada se zaustavimo, i donećeš šibu koju ćeš sama odseći ovoga jutra, pre nego što krenemo. Važi i za tebe, Asra; prepoznala sam ti glas!“ A onda se, isto tako glasno, obrati Riejni, „Javiću ti se da me kazniš kako nađeš za shodno, večeras, kada se zaustavimo. Ne vidim da se ijedna priprema!“ Srodnice se tada brzo rasuše, žureći da pokupe svoje stvari, pa ipak je Elejna videla kako neke od njih tiho razgovaraju dok su odlazile. Dok su jahali preko mosta iznad smrznutog potoka koji je krivudao pored sela, Ninaeva je s nevericom slušala šta je propustila i pogledom besno tražila nekoga na koga bi mogla da se okomi; Serejnja i Asra su obe nosile po šibu a i Alis, isto tako dok su Zarja i Kirstiejn ispod svojih tamnih ogrtača imale na brzinu pronađene bele haljine. Vetrotragačice su pokazivale ka njima i bučno se smejale. Ali većina Srodnica je i dalje šaputala po grupicama, zamuknuvši kad god bi ih sestra ili neka iz Kružoka pletilja pogledala. A u njihovim očima bilo je tame kad god bi pogledale u Aes Sedai.

Još csam dana je proteklo u batrganju kroz sneg ako nije padao, i cvokotanju po gostionicama kad jeste. Još osam dana koliko su Srodnice bile zamišljene ili sumorno zurile u sestre, a vetrotragačice se šepurile koliko pred Srodnicama toliko i pred Aes Sedai. Devetog dana ujutru, Elejna je počela da priželjkuje da jednostavno sve one skoče jedne drugima za grlo.

Pitala se jesu li u stanju da poslednjih deset milja do Kaemlina pređu bez ubistva, kada joj je Kirstiejn zakucala na vrata i upala ne sačekavši odgovor. Jednostavna vunena haljina u kojoj je žena bila nije odgovarala polazničkoj beloj, a nekako joj se povratio i veći deo dostojanstva, kao da joj je to što je znala šta je čeka, pojednostavljivalo sadašnjost, ali sada je napravila žuran kniks, gotovo se saplevši preko sopstvenog ogrtača, a skoro crne oči bile su joj uznemirene. „Ninaeva Sedai, Elejna Sedai, lord Lan kaže kako odmah morate da dođete“, izgovorila je bez daha. „Rekao mi je da ne razgovaram ni s kim, a ni vi, takođe.“

Elejna i Ninaeva izmenjaše poglede sa Avijendom i Birgitom. Ninaeva je progunđala ispod glasa o muškarcu koji ne razlikuje lično od javnog, ali bilo je očigledno, i pre no je pocrvenela, kako ni sama nije tako mislila. Elejna oseti kako se Birgita usredsredila, poput nategnute strele koja traži metu.

Kirstiejn nije znala šta je Lan hteo, samo kuda da ih povede do male kolibe izvan Kulenovog raskršća, gde je Adeleas prethodne noći odvela Ispan. Lan je stajao ispred, očiju hladnih poput vazduha, i nije dozvolio Kirstiejn da uđe. Kada je Elejna ušla, videla je zbog čega.

Adeleas je ležala postrance pored prevrnutog tronošca, a prevrnuta šoljica na grubom drvenom podu nedaleko od njene ispružene ruke. Oči su joj prazno zurile, a barica zgrušane krvi širila joj se od duboke posekotine preko grla. Ispan je ležala na malom krevetu, zureći u tavanicu. Raširene usne su joj otkrivale iskežene zube, a iskolačene oči delovale su pune užasa. Što su verovatno i bile, jer joj je drveni kolac debljine zgloba štrčao između grudi. Čekić, koji se očigledno koristio da se on zabode, ležao je kraj postelje, na ivici tamne mrlje koja se širila ispod.

Elejna se napela kako bi prekinula da razmišlja o pražnjenju želuca na licu mesta. „Svetlosti“, prodahtala je. „Svetlosti! Ko je ovo mogao da uradi? Kako je iko mogao ovo da uradi?“ Avijenda je odmahivala glavom, začuđena, a Lan se nije potrudio da uradi ni toliko. Samo je gledao na sve strane istovremeno, kao da je očekivao da će, ko god da je izvršio ovo ubistvo, ili šta god to bilo, ući kroz jedan od dva malena prozora, ako ne i kroz zidove. Birgita je izvukla nož iza pojasa, a po njenom izrazu, bilo je jasno kako je žarko želela da je ponela svoj luk. Ta nategnuta strela u Elejninoj glavi bila je jača nego ikada.

U prvom trenutku Ninaeva je samo stajala na jednom mestu, proučavajući unutrašnjost kolibe. Osim onoga što je bilo očigledno, malo šta je moglo da se vidi. Drugi tronožac, grubi sto na kom je tinjala lampa, zeleni čajnik i druga šolja, jednostavno kameno ognjište s hladnim pepelom u središtu. To je bilo sve. Koliba je bila toliko mala da je Ninaeva u jednom koraku prišla stolu. Uronila je prst u čajnik, a onda ga dotakla vrhom jezika, pa energično ispljunula i ispraznila čitav čajnik na sto, prolivši čaj s listićima. Elejna je zaćuđeno žmir.kala.

„Šta se dogodilo?“, s vrata je smireno upitala Vandena. Lan se pomeri da joj prepreči put, ali ga ona kratkim pokretom zaustavi. Elejna krenu da je obgrli jednom rukom, ali usledi još jedno podizanje dlana koje je zaustavi. Vandenine oči su počivale na njenoj sestri, a lice joj je bilo ispunjeno smirenošću Aes Sedai. Mrtva žena na podu kolibe kao da nije postojala. „Kada sam videla kako svi idete u ovom pravcu, pomislila sam... Znale smo da nam nije ostalo još mnogo godina, ali...“ Njen glas je bio sama smirenost i dostojanstvo, ali to nije bilo nikakvo čudo, ako je to bila maska. „Šta si pronašla, Ninaeva?"

Saosećanje na Ninaevinom licu delovalo je čudno. Kašljucnuvši, ona uperi prst ka hstićima čaja ne dodirujući ih. Ka belim komadićima među crnim lišćem. „Ovo je koren crventrna“, reče pokušavajući da zvuči sabrano, što joj nije polazilo za rukom. „Sladak je, tako da ga osim ako znaš šta je to verovatno nećeš ni primetiti u čaju, a naročito ako ga piješ s dosta meda.“ Vandena klimnu, ne skidajući oči sa svoje sestre. „Adeleas je bila zavolela sladak čaj u Ebou Daru.“

„Mala količina smiruje bolove“, reče Ninaeva. „Ova količina... Ova količina ubija, ali polako. Čak i dva-tri gutljaja bilo bi dovoljno.“ Udahnuvši duboko, ona dodade: „Možda su bile svesne satima. Nemoćne da se pokrenu, ali svesne. Ko god da je ovo uradio ili nije hteo da se izloži opasnosti da neko dođe prebrzo s protivotrovom mada ne znam nijedan, ne za ovako jaku mešavinu ili je hteo da jedna ili druga znaju ko ju je ubio.“ Elejna zasopta zbog te surovosti, ali Vandena samo klimnu glavom.

„Ispan, rekla bih, pošto se čini da su najviše vremena potrošili na nju.“ Sedokosa Zelena gotovo je razmišljala naglas, sklapajući slagalicu. Presecanje grla oduzelo bi manje vremena nego zabiti kolac u nečije srce. Njena smirenost natera Elejnu da oseti žmarce. „Adeleas nikad ne bi prihvatila ništa što je za piće od nekoga koga ne poznaje, ne ovde sa Ispan. Ove dve činjenice imenuju njenog ubicu, na neki način. Prijatelj Mraka, i neko iz naše grupe. Jedna od nas.“ Elejna oseti dva drhtaja, svoj i Birgitin.

„Jedna od nas“, tužno se složi Ninaeva. Avijenda poče prstom da isprobava oštricu svog noža za pojasom i prvi put Elejna nije imala primedaba na to.

Vandena zatraži da nekoliko trenutaka ostane nasamo sa svojom sestrom, a onda, pre no su oni prošli kroz vrata, sede na pod da bi uzela Adeleas u naručje. Džaem, Vandenin stari čvornovati Zaštitnik, čekao je napolju, s uzdrhtalom Kirstiejn.

Iznenada iz kolibe odjeknu lelek, glasan plač žene koja oplakuje gubitak svega. Samo se Ninaeva okrenula da se vrati, ali joj je Lan položio ruku na rame, a Džaem se postavio pred vrata, s očima koje nisu bile mnogo toplije od Lanovih. Ništa drugo nije moglo da se uradi, osim da ih ostave – Vandenu da oplakuje svoj bol i Džaema da je za to vreme čuva. I da deli bol s njom, shvatila je Elejna, osećajući u svojoj glavi čvor osećanja koji je označavao Birgitu. Ona se strese, a Birgita je zagrli. Avijenda je postupila isto tako, ali s druge strane, davši znak Ninaevi da im se pridruži, što je ova trenutakkasnije i uradila. Ubistvo, o kome je Elejna tako nehajno razmišljala, obistinilo se, jedna od njihovih saputnica bila je Prijateljica Mraka, a dan je iznenada postao toliko hladan da je ledio kosti, ali je u bliskosti prijatelja bilo toplote.

Bilo je potrebno dva dana da se kroz sneg pređe poslednjih deset pogrebnih milja do Kaemlina, a čak su i Vetrotragačice bile pristojno tihe. Mada Merililu nisu terale nimalo slabije. Niti su Srodnice prestale da se domunđavaju prekidajući i ućutavši svaki put kada bi im se približila neka od sestara ili iz Kružoka pletilja. Vandena, sa sestrinim posrebrenim sedlom na svom konju, delovala je podjednako smireno kao i kraj sestrinog groba, ali Džaemove oči nosile su nemo obećanje smrti, koje je sigurno prebivalo i u Vandeninom srcu. Elejna ne bi mogla biti srećnija što vidi zidine i kule Kaemlina ni kada bi joj sam pogled mogao predati Ružinu krunu i vratiti Adeleas.

Čak ni Kaemlin, jedan od najvećih gradova na svetu, nikada nije video takvu družinu, i kada su se konačno našli iza pedeset stopa visokih zidova od sivog kamena, privlačili su pažnju dok su širokom ulicom prekrivenom lapavicom prolazili kroz Novi grad, gde je vrvelo od ljudi, kočija i kola. Vlasnici radnji stajali su na svojim pragovima i posmatrali ih otvorenih usta. Kočijaši su zaustavljali kola da bi zurili. Krupni Aijeli i visoke Device merkali su ih sa svakog ugla, kako se činilo. Izgledalo je kao da ljudi i ne primećuju Aijele, ali Elejna ih je videla. Volela je Avijendu kao što je volela i samu sebe, i više, ali nije mogla voleti što joj vojska naoružanih Aijela hoda ulicama Kaemlina.

Unutrašnji grad, okružen srebrom prošaranim belim zidinama s kulama, bio je predivan kao što ga se i sećala, pa je Elejna konačno počela da oseća kako se vraća kući. Ulice su pratile nagibe brdašaca, i svaki uspon predstavljao je novi pogled na snegom pokrivene parkove i spomenike, postavljene tako da budu vidljivi i s brežuljaka i iz blizine, pogled na blistave tornjeve koji su se presijavali u stotinu boja na popodnevnom suncu. A onda su stigli pred sam kraljevski dvorac, mešavinu bledih kula i zlatnih kupola i isprepletane kamene čipke. Barjak Andora, beli lav na crvenom polju, vijorio se s gotovo svakog istaknutog mesta. A na ostalima su stajali Zmajev barjak ili Barjak Svetlosti.

Pred visokim pozlaćenim kapijama dvorca Elejna izjaha napred, sama, u sivoj jahaćoj haljini, na kojoj je još bilo mrlja od puta. Tradicija i legenda tvrdile su kako žene koje bi najpre pristupile dvorcu s raskošnom pratnjom nikada nisu uspevale. Jasno im je stavila do znanja kako ovo mora da obavi sama, pa ipak, gotovo je poželela da su Avijenda i Birgita uspele da je ubede u suprotno. Polovina od dvadesetak stražara pred kapijom bile su aijelske Device, a ostatak muškarci s plavim kalpacima i u plavim kaputima, s crveno-zlatnim zmajem koji im se pružao preko grudi.

„Ja sam Elejna Trakand“, glasno objavi ona, i sama iznenađena mirnoćom s kojom je to izgovorila. Glas joj se pronese i ljudi na trgu prestaše da posmatraju njene saputnike i počeše da zure u nju. Drevna forma kliznu s njenog jezika. „U ime Kuće Trakand, po pravu Išarinog potomka, došla sam da zahtevam Lavlji presto Andora,.ako je to volja Svetlosti.“

Kapija se širom otvori.

Naravno, nije to bilo tako jednostavno. Čak i vlasništvo nad dvorcem nije bilo dovoljno da se zadrži sam presto Andora. Predavši svoje saputnike zapanjenoj Rini Harfor da se pobrine za njih vrlo zadovoljna što je videla da proseda glavna domaćica, okruglasta i s držanjem dostojnim kraljice, i dalje nosi dvorac na svojim sposobnim ramenima kao i grupi slugu u crveno-belim livrejama, Elejna požuri u Veliku dvoranu, prestonu dvoranu Andora. I dalje sama. Ovo nije bio deo rituala, ne još. Trebalo je da ode i da se presvuče u crvenu svilu sa steznikom opšivenim biserima i belim lavovima koji se penju uz rukave, ali je osećala potrebu da požuri. Ovog puta čak ni Ninaeva nije pokušala da se usprotivi.

Beli stubovi, dvadeset koraka visoki, pružali su se sa obe strane Velike dvorane. Prestona dvorana još uvek je bila prazna. To neće dugo potrajati. Čisto popodnevno svetlo prodiralo je kroz stakla visokih prozora na zidovima i mešalo se sa obojenim svetlom što se probijalo kroz veliki prozor, umetnut u tavanicu, na kom su se predstave belog andorskog lava smenjivale s prizorima andorskih pobeda i likovima najranijih kraljica ove zemlje, počev od same Išar, tamnopute kao i bilo koja od Ata’an Mijera, punom dostojanstva, kao svaka Aes Sedai. Nijedna vladarka Andora nije mogla da zaboravi svoje obaveze kada je nad sobom imala prethodnice koje su zurile ka njoj.

Jedino se plašila da će ugledati ogroman, čudovišan tron, sav u pozlaćenim Zmajevima, koji je videla na postolju u udaljenom delu Dvorane kada je bila u Tel’aran’riodu. Nije se nalazio tamo, hvala Svetlosti. Ni Lavlji presto nije više bio uzdignut, kao nekakav trofej, već je stajao na svom pravom mestu na postolju masivna stolica, izrezbarena i pozlaćena, ali odgovarajuće veličine za jednu ženu. Beli lav, sastavljen od mesečevog kamenja na polju od rubina, stajao je tačno nad glavom svake žene koja bi sedela pod njim. Nije bilo muškarca koji bi opušteno mogao da sedi na tom prestolu, jer bi, kako legenda kaže, znao da je zapečatio sopstvenu sudbinu. Elejna je smatrala kako je verovatnije da su ga oni koji su ga napravili jednostavno podesili da ne bude odgovarajući za muškarca.

Popevši se mermernim stepenicama na postolje, spustila je jednu ruku na presto. Nije imala pravo da sama sedne na njega, još uvek nije. Ne, dok ne bude priznata za kraljicu. Ali polaganje zakletve na Lavljem prestolu bio je običaj star koliko i sam Andor. Morala je da se odupre želji da se jednostavno baci na kolena i jeca s glavom na sedištu prestola. Možda je i bila prihvatila smrt svoje majke, ali ovo joj je ponovo prizvalo svu bol. Sada nije smela da se slomi.

„Pod Svetlošću, poštovaću tvoju uspomenu, majko“, meko je izgovorila. „Poštovaću ime Morgaze Trakand, i pokušaću da Kući Trakand donesem jedino čast.“

„Naredila sam stražarima da drže podalje radoznalce i one koji traže usluge. Pretpostavila sam da bi verovatno želela da budeš malo sama ovde.“

Dok je zlatokosa žena koračala preko Velike dvorane, Elejna se lagano okrenu da se suoči s Dijelin Taravin. Dijelin je među prvima podržala njenu majku kada je ova zahtevala presto. Imala je više sedih nego što je Elejna pamtila, više bora u uglovima očiju. Bila je i dalje veoma lepa. Jaka žena. I moćna, i kao prijatelj i kao protivnik.

Zaustavila se na korak od postolja, gledajući nagore. „Već dva dana slušam da si živa, ali nisam stvarno verovala sve do sada. Znači, došla si da prihvatiš presto od Ponovorođenog Zmaja?"

„Zahtevam presto po svom sopstvenom pravu, Dijelin, sopstvenom rukom. Lavlji presto nije neka tričarija koju bi ti darovao muškarac.“ Dijelin klimnu, kao da je to istina koja je sama po sebi očigledna. I jeste bila, za svakog Andorca. „Kako ti stojiš, Dijelin? S Trakandovima ili protiv njih? Često sam slušala tvoje ime dok sam putovala ovamo.“

„Budući da zahtevaš presto po sopstvenom pravu, ja sam za.“ Malo je ljudi umelo da zvuči toliko suvo kao ona. Elejna sede na najviši stepenik, i dade znak starijoj ženi da joj se pridruži. „Ima nekoliko prepreka, naravno“, nastavi Dijelin dok je prikupljala svoju plavu suknju kako bi sela. „Već je bilo nekoliko pretendenata, kao što verovatno znaš. Naen i Elenija, njih sam zaključala na sigurno. Pod optužbom za izdaju, koju je većina ljudi, čini se, voljna da prihvati. Za sada. Elenijin muž se i dalje zalaže za nju, mada u tišini, a Arimila je objavila zahtev, glupa guska. Dobila je neku vrstu podrške, ali ništa od toga nije dovoljno vredno da se zabrineš. Tvoja prava briga izuzimajući Aijele po celom gradu koji čekaju da se vrati Ponovorođeni Zmaj – jesu Aemlin, Aratela i Pelivar. Za sada će te Luan i Elorijen podržati, ali mogli bi preći na stranu ovo troje.“

Veoma sažeto nabrajanje, izrečeno kao da se radi o dogovoru zbog moguće trgovine konjima. Za Naen i Eleniju je znala, iako nije da Džarid i dalje veruje kako njegova žena može da dođe do prestola. Arimila jeste bila guska ako je verovala kako bi mogla biti prihvaćena, bez obzira na to ko je podržava. Poslednjih pet imena unosilo je brigu. Svako je nekada bilo jaka podrška njenoj majci, isto kao i Dijelin, i svako je upravljalo moćnom kućom.

„Dakle, Aratela i Aemlin žele presto“, promrmlja Elejna. „Ne mogu da verujem da ga i Elorijen traži, ne za sebe.“ Pelivar bi mogao da nastupa u ime jedne od svojih ćerki, ali Luan je imao samo unučice, a nijedna nije bila dovoljno stara. „Govoriš kao da bi se mogli ujediniti, svih pet Kuća. Iza koga?“ To bi bila kobna pretnja.

Smeškajući se, Dijelin podupre bradu šakom. „Izgleda da oni misle kako bi trebalo da ja preuzmem presto. Sada, šta nameravaš u vezi s Ponovorođenim Zmajem? Nije svraćao već neko vreme, ali čini se kao da on može da se stvori iz vazduha.“

Elejna na trenutak čvrsto zatvori oči, ali kad ih je otvorila, još uvek je sedela na stepenicama postolja u Velikoj dvorani, a Dijelin joj se i dalje smeškala. Njen brat se borio za Elaidu, a njen polubrat je bio Beli plašt. Ispunila je dvorac ženama koje su svakog časa mogle da se okrenu jedne protiv drugih, da se i ne pomene činjenica da je jedna od njih bila Prijateljica Mraka, možda čak i Crni ađah. A najveća pretnja s kojom se suočavala kada bude zahtevala presto, veoma snažna pretnja, bila je podrška ženi koja je izjavila kako ona podržava Elejnu. Svet je bio dovoljno lud. Mogla je još malo da doprinese tom ludilu.

„Nameravam da ga vežem kao svog Zaštitnika", rekla je, i nastavila pre nego što je druga žena uspela išta osim da zaprepašćeno trepne. „Takođe se nadam da ću se udati za njega. Mada, sve to nema nikakve veze s Lavljim prestolom. Prvo što nameravam da uradim...“

Kako se priča razvijala, Dijelin je počela da se smeje. Elejna je žarko želela da zna je li to bilo oduševljenje zbog njenih namera ili zato što je Dijelin videla da je njen sopstveni uspon do Lavljeg prestola upravo postao gladak. Bar je saznala sa čim se suočava, sada.

Ujahujući u Kaemlin, Devid Henlon nije mogao a da ne razmišlja kako je to grad stvoren za pljačku. U godinama provedenim po vojskama video je mnoga sela i gradiće koji su bili opljačkani, a jednom, pre dvadeset godina, jedan veličanstveni grad, Kairhijen, pošto su Aijeli otišli. Čudno da su svi ti Aijeli ostavili Kaemlin naizgled netaknut, no i onda, da najviše kule Kairhijena nisu gorele, bilo bi teško znati da su prošli tuda; velike količine zlata, između ostalog, ležale su na sve strane, čekajući da budu pokupljene, a bilo je i podosta ljudi koji su ga kupili. Mogao je da vidi ove široke ulice pune konjanika i užurbanih ljudi, debelih trgovaca što bi dali svoje zlato pre no ih nož dotakne, u nadi da će im životi biti pošteđeni, vitkih devojaka i punačkih žena koje postanu toliko preplašene kada su saterane uza zid da jedva uspevaju da zacvile, a nekmoli da se otimaju. Viđao je takvo šta i činio je tako, i nadao se da će to ponoviti. Mada ne u Kaemlinu, priznao je uzdišući. Da su naređenja koja je dobio bila od one vrste koju je mogao da ne posluša, otišao bi tamo gde plen možda ne bi bio tako bogat, ali sasvim sigurno bi bio lakši za pljačkanje.

Uputstva koja je dobio bila su jasna. Ostavivši svoga konja u štali Crvenog bika u Novom gradu, peške je prešao poslednju milju do visoke kamene kuće u poprečnoj uhci, kuće koja nije bila napadna mada je dobrostojeća trgovkinja imala zlata a beše označena samo malom sličicom na vratima, crvenim srcem na zlatnoj šaci. Jedan rmpalija koji ga je pustio u kuću nije bio nikakav trgovački pomoćnik, ne s tim izguljenim zglobovima i sunjičavim očima. Ogromni čovek ga je bez reči poveo dublje u kuću, a onda naniže, ka podrumu. Henlon olabavi mač u koricama. Video je on muškarce i žene, propale gubitnike, koje su vodili na sopstvena, veoma zamršena pogubljenja. Nije mislio da je u ičemu podbacio, pa ipak, nije baš bio ni mnogo uspešan. Mada, poštovao je naređenja. A to nije uvek bilo dovoljno.

U podrumu od grubog kamena, osvetljenom pozlaćenim lampama koje su bile postavljene unaokolo, njegov pogled prvo odluta ka ljupkoj ženi u skerletnoj svilenoj haljini ukrašenoj čipkom, s kosom skupljenom pod penušavu čipkanu mrežicu. Nije znao ko je ova gospa Šiejn, ali naređenja koja je dobio nalagala su mu da je sluša. Priđe joj svojim najboljim korakom, osmehnut. Ona ga je samo pogledala, kao da je od njega očekivala da primeti šta se još nalazi u podrumu.

Teško da bi mu to promaklo, budući da se u prostoriji, osim nekoliko burića, nalazio samo još veliki teški sto, veoma neobično ukrašen. U stolu su bila ostavljena dva ovalna proreza i iz jednog su virili glava i ramena muškarca glava mu beše povučena unazad sve do drvene površine stola i za nju pričvršćena kožnim trakama, klinovima zakucanim za površinu stola i pričvršćenim za komad drveta zaglavljen u njegovim zubima. Drugi ukras je bila žena, postavljena na isti način. Ispod stola, klečali su s ručnim zglobovima vezanim za nožne. Držali su ih veoma bezbedno, za bilo koju vrstu zadovoljstva. Čovek je imao malo sedih u kosi i plemenito lice, a nije iznenađivalo što mu duboko usađene oči divlje kolutaju. Ženina kosa, prosuta preko stola, bila je tamna i sjajna, ali njeno lice je bilo malo i suviše izduženo za Henlonov ukus.

Odjednom, on je dobro video njeno lice, i ruka mu poseže ka maču pre no je uspeo da se obuzda. Trebalo mu je malo truda da otpusti balčak, i mučio se da to sakrije. Lice Aes Sedai, ali nijedna Aes Sedai koja bi dozvolila da bude tako vezana nije bila poslastica.

„Dakle, ipak imaš malo mozga“, progovori Šiejn. Po njenom naglasku moglo se zaključiti da je plemkinja, a sasvim sigurno je imala naredbodavni ton, dok se kretala oko stola da bi se zapiljila u lice vezanog čoveka. „Zamolila sam velikog gospodara Moridina da mi pošalje čoveka s mozgom. Ovaj siroti Džaihim imao ga je veoma malo.“

Henlon se namršti, pa smesta opusti lice. Njegova su naređenja poticala od Mogedijen lično. Ko je, tako mu Jame Usuda, bio Moridin? Nije bilo bitno. Njegova naređenja poticala su od Mogedijen; to je bilo dovoljno.

Ogromni čovek dodade Šiejni levak, koji je smestila u rupu na komadu drveta između Džaihimovih zuba. Oči su mu delovale kao da če iskočiti iz glave. „Ovaj ovde jadni Džaihim kriv je za žestoki neuspeh“, kaza Šiejna, osmehujući se poput lisice koja posmatra pile. „Moridin želi da on bude kažnjen. Jadni Džaihim voli svoju rakiju.“

Ona odstupi, ne predaleko kako bi jasno mogla da vidi, a Henlon se trže kada ogromni čovek priđe stolu noseći jedno bure. Henlonu se činilo da bi možda i mogao nekako da ga digne, ali veliki čovek ga je lako i digao i nagnuo. Vezani čovek kriknu jednom, a onda mlaz tamne tečnosti poteče iz bureta u levak, pretvarajući njegov krik u grgoljenje. Opori miris loše rakije ispuni vazduh. Vezan tako kako jeste, čovek se borio, udarao na sve strane, uspevši čak da pomeri sto u stranu, ali je rakija nastavljala da lije. Od njegovih pokušaja da viče ili krikne u levku su se pojavljivali balončići, ali neprekidni mlaz ni za trenutak se nije prekidao. A onda se njegovo otimanje uspori i prestade. Širom otvorene oči caklile su se zureći u tavanicu, a rakija mu je curila iz nozdrva. Krupni čovek se ni tada nije zaustavio, sve dok i poslednja kap nije iscurila iz praznog bureta.

„Mislim da je jadni Džaihim konačno dobio dovoljno rakije“, reče Šiejn i nasmeja se od oduševljenja.

Henlon klimnu glavom. Pretpostavio je da je čovek dobio to. Pitao se ko je on bio.

Šiejn još nije bila sasvim završila. Na njen pokret, ogromni čovek otcepi jednu od traka koje su držale čep Aes Sedai, pričvršćen za ekser. Henlon je pomislio da joj je parče drveta rasklimalo nekoliko zuba kada joj ga je istrgnuo iz usta, ali ako se to i dogodilo, ona nije gubila vreme zbog njih. Počela je da blebeće pre no je čovek uspeo da pusti traku.

„Slušaću te!“, zaječala je. „Slušaću te, kao što je Veliki gospodar zapovedio! On je namestio da se štit koji mi je postavio rastvori tako da mogu da budem poslušna! Rekao mi je to! Dozvoli mi da se dokažem! Puzaću! Ja sam crv, a ti si sunce! O, molim te! Molim te! Molim te!“

Šiejn uguši reči, made ne i jecaje, tako što je stavila ruku preko usta Aes Sedai. „Kako da znam da nećeš ponoviti neuspeh, Falion? Već ti se to dogodilo, a Moridin je meni prepustio tvoju kaznu. Dao mi je još jednu; jesu li mi potrebne dve poput tebe? Mogla bih ti dati drugu priliku da moliš za sebe, Falion možda ali da bih to učinila, moraćeš me ubediti. Očekivaću istinski polet.“

Falion ponovo zavrišta moleći, dajući neverovatna obećanja onog trenutka kada je Šiejn pomerila ruku, ali uskoro se vratila bezglasnom ječanju i suzama, jer joj je u usta bio vraćen čep, traka je ponovo prikačena o ekser, a Džaihimov levak postavljen je iznad njenog otvorenog grla. Ogromni čovek postavi još jedno bure na sto, kraj njene glave. Aes Sedai je izgledala kao da je poludela, prevrtala je iskolačenim očima, bacala se na sve strane pod stolom dok ovaj nije počeo da se trese.

Henlon je bio zadivljen. Mora da je bilo teže slomiti Aes Sedai nego debelog trgovca ili njegovu kćer okruglih obraza. Pa ipak, izgleda da je ona imala pomoć jednog od Izabranih. Shvativši da Šiejn gleda prema njemu, on prestade da se smeši na Falion. Njegovo prvo životno pravilo bilo je da nikad ne uvredi one koje bi Izabrani postavili nad njim.

„Reci mi, Henlone“, obrati mu se Šiejn, „kako bi ti se svidelo da se dočepaš kraljice?"

On se obliznu, ne mogavši da se uzdrži. Kraljica? To još nikada nije radio.