Putanja bodeža

25 Neželjeni povratak

Sedeći za svojim pozlaćenim pisaćim stolom, Elaida se poigravala od starosti potamnelom, od slonovače izvajanom čudnom pticom čiji je kljun bio dug koliko i njeno telo, dok je, pomalo se zabavljajući, slušala šest žena koje su stajale s druge strane stola. Svaka od njih beše Predstavnica svog ađaha; postrance su se mrštile jedna na drugu, vukle svoje somotske cipelice preko ćilima jarkih šara koji je prekrivao veći deo crvenkastih podnih pločica, čupkale su svoje lozicama ukrašene šalove tako da su im rese različitih boja poigravale, i sve u svemu, izgledale su i zvučale poput jata razdraženih sluškinja koje bi volele, kad bi imale hrabrosti, da skoče jedna drugoj za vrat pred svojom gospodaricom. Mraz je prekrivao staklena okna u prozorima tako da je jedva bilo moguće videti sneg koji se kovitlao napolju, mada je ponekad vetar zavijao od ledenog besa. Elaidi je bilo prilično toplo, i to ne samo zbog debelih cepanica koje su buktale u belom mermernom kaminu. Znale to ove žene ili ne pa, Duhara je znala, razume se, a možda su znale i druge ona jeste bila njihova gospodarica. Raskošno pozlaćen stojeći sat koji je Kemajla bila nabavila otkucavao je. Kemajlin nestali san postaće stvarnost; Kula će povratiti svoju slavu. I biće čvrsto u sposobnim rukama Elaide do Avrinji a’Roihan.

„Nikada nije pronađen nijedan ter’angreal koji bi mogao da ’obuzda’ ženu koja usmerava", objašnjavala je Velina hladnim i upadljivim glasom koji je bio gotovo detinjasto visok, glasom koji se nikako nije slagao s njenim orlovskim nosom niti s oštrim iskošenim očima. Ona je predstavljala Bele, i bila je pravi primerak Bele sestre po svemu, osim po svom zastrašujućem izgledu. Njena jednostavna snežnobela haljina delovala je uzdržano i hladno. „Vrlo malo ih je bilo pronađeno koji bi služili istoj svrsi. Stoga, logično, ako bi takav ter’angreal bio pronađen, ili više od jednog, koliko god da je to neverovatno, ne može ih postojati dovoljno da bi se obuzdavale više od dve, ili najviše tri žene. Iz toga proizilazi da su izveštaji o tim takozvanim Seanšanima potpuno preuveličani. Ako žene na ’povodnicima’ i postoje, one ne mogu da usmeravaju. Očigledno ne mogu. Ne poričem da ti ljudi drže Ebou Dar, i Amador, a možda i više od toga, ali jasno je da su oni samo nešto što je napravio Rand al’Tor, možda da bi uplašio ljude i da bi oni pohrlili njemu. Kao onaj njegov Prorok. To je jednostavna logika."

„Veoma mi je drago da bar ne poričeš Amador i Ebou Dar, Velina“, suvo reče Šiven. A ona je umela da bude vrlo suva, zaista. Visoka poput većine muškaraca, a uz to koščato mršava, Smeđa sestra imala je četvrtasto lice i isturenu bradu, koju nimalo nisu popravljale njene guste kovrdže. Svojim paukolikim prstima popravljala je šal i poravnavala tamnozlatne svilene suknje, a glas joj je zazvučao kao da se smeje na silu. „Meni nije prijatno da govorim šta može ili ne može da bude. Na primer, ne tako davno, svi su ’znali’ kako samo štit koji je jedna sestra izatkala može sprečiti neku ženu da usmerava. Onda se pojavila ta jednostavna biljka, dvokoren, i bilo ko te može napojiti čajem od koga ćeš biti nesposobna za usmeravanje, kao kamen, satima. Veoma korisno za neposlušne divljakuše i njima slične, pretpostavljam, ali gadno malo iznenađenje za one što su mislile kako sve znaju.“

Elaida stisnu usne. Ona se nije brinula zbog nemogućeg, a ako nijedna sestra u poslednjih tri hiljade godina nije ponovo otkrila kako se prave ter’angreali, onda i neće i to je bilo to. Znanje koje je posedovala, a koje joj je naprosto curilo kroz prste, bilo je ono od kog se Elaidi grčio jezik. I posred svih njenih napora, svaka do poslednje polaznice u Kuli sada je znala za dvokoren. Nikome se ni najmanje nije dopadalo to znanie. Nijednoj nije odgovaralo što je iznenada ranjiva za svakoga ko iole poznaje biljke i ima malo vruće vode. To je znanje bilo gore od otrova, kao što su Predstavnice ovde okupljene jasno pokazale.

Kad je pomenuta ta biljka, Duharine krupne, tamne oči uznemiriše se na njenom bakarnom licu, a ona se ukočila i više nego inače, dok su joj ruke kojima je stiskala suknje toliko pocrvenele da su delovale gotovo kao da su crne. Sidora čak proguta knedlu, a prsti joj se čvršće skupiše oko kožom ukrašenih korica za spise koje joj je Elaida bila dodala, mada se, inače, Žuta okruglog lica držala s ledenim dostojanstvom. Andaja je zadrhtala! Ona se stvarno grčevito uvila u svoj šal sa sivim resama.

Elaida se pitala šta bi tek radile kada bi saznale da su Aša’mani ponovo otkrili Putovanje. I ovako su jedva uspevale sebe da nateraju da progovore o njima. Bar joj je uspelo da to znanje ograniči na šačicu upućenih.

„Mislim da bi bilo bolje kada bismo sebe brinule onim za šta znamo da je istina, je l’ da?“, odlučno upade Andaja, koja je povratila samopouzdanost. Njena svetlosmeđa kosa se presijavala od četkanja i slobodno joj je padala niz leđa, a srebrom prošarana plava haljina bila je krojena pod uticajem Andora, međutim, Tarabon se i dalje jasno osećao s njenog jezika. Iako nije bila ni posebno niska ni posebno vitka, nekako je Elaidi oduvek ličila na vrapčića koji se sprema da skoči na grančicu. Bila je pregovarač najneočekivanijeg izgleda, mada je njena slava bila zaslužena. Osmehnula se ostalima, ne baš prijatno, a čak je i taj njen osmeh nekako podsećao na vrapca. Možda je to bilo zbog toga kako je držala glavu. „Besposleno nagađanje, to troši dragoceno vreme. Svet visi na jednoj niti, a ja hčno, ja ne želim da bacam korisne sate naklapajući o takozvanoj logici niti ćaskajući o onome što svaka budala polaznica znaju. Ima li iko išta korisno da kaže?“ Umela je da utisne dosta jeda u svoje reči, za jednog vrapca. Velinino lice je pocrvenelo, a Šivenino se smračilo.

Rubinda izvi usne prema Sivoj. Možda je to trebalo da bude osmeh, ali činilo se da su se usne samo iskrivile. S kao gavran crnom kosom i očima poput safira, Majenka je obično delovala kao da namerava da prođe kroz kameni zid, a sada, pošto je postavila pesnice na bokove, delovala je kao da je spremna da prođe kroz dva. „Nosimo se s onim sa čim možemo za sada, Andaja. Većinom toga, u svakom slučaju. Pobunjenice su zarobljene snegovima u Murandiji, a mi ćemo im dovoljno potpaliti zimu da će se u proleće vratiti puzeći na sve četiri da mole za oproštaj i da zatraže pokoru. Pobrinućemo se i za Tir čim budemo otkrili kuda je nestao visoki lord Darlin, a i za Kairhijen kad iskopamo gde se kriju Karalin Damodred i Toram Rijatin. Al’Tor ima krunu Ilijana u ovom trenutku, ali radi se i na tome. Zato, ako nemaš neku zamisao kako da ga prebacimo u Kulu, ili kako da učinimo da ti takozvani Aša’mani nestanu, ja imam poslove svoga Ađaha kojima moram da se pozabavim."

Andaja se uspravi, ovoga puta stvarno uzrujana. Sem nje i Duhara je skupila oči; pominjanje muškaraca koji mogu da usmeravaju uvek bi joj usijalo glavu. Šiven je coktala, kao da su pred njom deca koja se raspravljaju mada je izgledala kao da je time zadovoljna a Velina se namrštila, zbog nečega sasvim sigurna da se Šiven obrača njoj. Ovo je bilo zabavno, ali počelo je da izmiče iz ruku.

„Poslovi Ađaha važni su, kćerke.“ Elaida nije podigla glas, ali svaka se glava okrenula ka njoj. Ona vrati figuricu od slonovače među ostale u njenoj zbirci u velikoj kutiji prekrivenoj ružama i zlatnim spiralama, pažljivo popravi položaj svoje kutije za pisanje i kutije za prepiske, tako da su tri lakirane kutije stajale tačno poravnate na stolu, a kad je njihova tišina bila potpuna, ona je nastavila: „Međutim, poslovi Kule su značajniji. Verujem da ćete smesta postupiti po mojim odlukama. Vidim previše tromosti u Kuli. Bojim se da će Silvijana imati pune ruke posla ako se stvari uskoro ne poprave.“ Nije izrekla više nikakvu pretnju. Samo se osmehnula.

„Po tvojoj zapovedi, majko“, promrmlja šest glasova, koji nisu bili smireni onoliko koliko bi njihove vlasnice možda poželele. Čak je i Duharino lice gadno pobledelo dok su izvodile kniksove. Dve su Predstavnice bile ostale bez svojih stolica, a pet-šest ih je moralo da provede dane služeći zarad pokore što je bilo dovoljno ponižavajuće s obzirom na njihova zvanja, a uz to je bilo i Umrtvljavanje duha; Šiven i Sidora upadljivo su skupile usne jer su se i predobro sećale ribanja podova i rada u perionici ali nijedna još nije bila poslata Silvijani zarad Umrtvljavanja tela. Nijedna nije ni želela da bude. Nadzornica polaznica imala je nedeljno po dve ili tri posete sestara kojima su njihovi ađasi odredili pokoru, ili su je one odredile same sebi jedna tura šibanja, koliko god bila bolna, završavala se brže od mesec dana ravnanja baštenskih puteljaka samo što je Silvijana imala mnogo manje milosti prema ijednoj sestri negoli prema polaznicama ili Prihvaćenima za koje je bila zadužena. Nije jedna sestra provela dane posle pokore pitajući se ne bi li ipak bilo mnogo bolje da je mesec dana vukla grabulje.

Žurno su se uputile ka vratima, nestrpljive da što pre odu. Predstavnice ili ne, nijedna ne bi ni kročila ovako visoko u Kulu da je Elaida nije izričito pozvala. Poigravajući se svojom prugastom ešarpom, Elaida dopusti da joj osmeh postane zadovoljan. Da, ona je bila gospodarica Bele kule. Kao što jedino i dolikuje Amirlin Tronu.

Pre nego što je ta užurbana družina Predstavnica uspela da stigne do bodnika, otvoriše se vrata na levoj strani i uđe Alvijarin, sa svojom uskom belom ešarpom Čuvarke koja je gotovo nestajala na svilenoj haljini naspram koje je Velinina delovala mračno.

Elaida oseti kako joj se osmeh grči i polako joj nestaje s lica. Alvijarin je držala jedan jedini pergament u svojoj vitkoj ruci. Baš čudno šta sve primećujemo u ovakvim trenucima. Žena je bila odsutna gotovo dve nedelje, nestala je iz Kule bez reči i bez poruke, da je niko nije ni video kako odlazi, a Elaida je bila počela da se zabavlja prijatnim mislima o Alvijarin koja leži ispod nekog snežnog nanosa, ili koja je upala u reku i potonula pod led.

Šest Predstavnica nesigurno se zaustaviše kada im se Alvijarin ne pomeri s puta. Čak ni Čuvarka koja je imala toliko uticaja kao Alvijarin nije preprečavala put Predstavnicama. Mada; je Velina, koja je obično bila najpribranija žena u Kuli, zbog nečega ustuknula. Alvijarin je bacila jedan pogled ka Elaidi, hladno, za trenutak je odmerila Predstavnice, i sve je shvatila.

„Mislim da bi to trebalo da ostaviš kod mene“, obratila se Sidori glasom koji je samo za trunčicu bio topliji od snega napolju. „Majka voli da pažljivo razmotri svoje odluke, kao što vam je poznato. Ovo ne bi bilo prvi put da se predomislila pošto je neku potpisala.“ Ispružila je vitku ruku.

Sidora, čija je nadmenost bila upadljiva čak i među Žutima, samo je malo oklevala pre nego što joj je predala kožne korice za spise.

Elaida je besno škrgutala zubima. Sidora je mrzela onih pet dana koje je provela s rukama do lakata u vreloj vodi i ribanju dasaka. Elaida će joj sledećeg puta pronaći nešto manje udobno. Možda Silvijanu, na kraju krajeva. Ili čišćenje septičkih jama?

Alvijarin se bez reči pomeri u stranu, a Predstavnice odoše, nameštajući šalove, mrmljajući međusobno, ponovo se vraćajući dostojanstvu Dvorane. Alvijarin oštro zatvori vrata za njima, pa krenu ka Elaidi prevrćući papire u koricama. Proglase koje je potpisala nadajući se da je Alvijarin mrtva. Naravno, nije se uljuljkivala nadom. Još nije razgovarala sa Siejn, da je neko ne bi slučajno video, pa rekao Alvijarin kada se vrati, ali Siejn je sigurno radila kao što joj je naloženo, prateći putanju izdaje koja će, sasvim sigurno, dovesti do Alvijarin Frejden. Ali Elaida se nadala. O, kako se samo nadala.

Alvijarin je mrmljala samoj sebi dok je preturala po koricama. „Ovo može da prođe, pretpostavljam. Ali ne i ovo. Ni ovo. A ovo ni u kom slučaju ne može!“ Ona zgužva objavu koju je potpisala i zapečatila Amirlin Tron, pa je nadmeno baci na pod. Zaustavivši se pred Elaidinom pozlaćenom stolicom, s Plamenom Tar Valona napravljenim od mesečevih kamenova na vrhu svog visokog naslona, ona gurnu korice i sopstveni pergament na sto. A onda ošamari Elaidu, tako jako da ovoj zaigraše trnci pred očima.

„Mislila sam da smo ovo sredile, Elaida.“ Naspram glasa te užasne žene snežna oluja, koja je napolju besnela, delovala je toplo. „Ja znam kako da spasem Kulu od tvojih brljotina, i neću da praviš nove meni iza leđa. Ako budeš uporna u tome, budi sigurna da ću se postarati da te smaknu, umire i ostave da arlaučeš pod šibama pred svakom polaznicom, pa čak i poslugom!“

Elaida se s naporom uzdržavala da ne podigne ruku do obraza. Nije joj bilo potrebno ogledalo da bi znala da je crven. Morala je da bude pažljiva. Siejn još ništa nije pronašla, ili bi već došla. Alvijarin je mogla da progovori pred Dvoranom i da oda celokupnu propast pokušaja otmice onog mladog al’Tora. Mogla je da je smakne, umiri i pošalje na šibanje samo s time, ali Alvijarin je imala još jednu strelu u svom luku. Tovejn Gazal vodila je pedeset sestara i dve stotine stražara Kule protiv Crne kule, za koju je Elaida bila sigurna, kada je izdala ta naređenja, da ima možda dvojicu ili trojicu muškaraca koji su mogli da usmeravaju. Pa ipak i pored stotina stotina! I pored Alvijarin koja je hladno piljila u nju, Elaidin stomak još uvek se grčio od te pomisli! čak i pored stotina tih Aša’mana, Elaida je još uvek gajila nade za Tovejn. Crna kula srušiće se u vatri i krvi, to je Prorekla, a sestre će hodati njenim zemljištem. To je sigurno značilo da će, nekako, Tovejn uspeti. Štaviše, ostatak Proricanja saopštio joj je da će Kula, pod njenom vladavinom, povratiti svu svoju staru slavu, da će sam al’Tor drhtati od njenog besa. Alvijarin je bila čula reči koje su silazile sa Elaidinih usana kada ju je obuzelo Proricanje. Ali ih se nije setila kasnije, kada je počela sa svojim ucenjivanjem, nije shvatala sopstvenu propast. Elaida je strpljivo čekala. Trostruko će se naplatiti ovoj ženi! Ali mogla je da bude strpljiva. Za sada.

Ne pokušavajući da sakrije svoj prezir, Alvijarin gurnu korice u stranu, a onaj usamljeni pergament postavi pred Elaidu. Otvori zeleno-zlatni kovčežić za pisanje, umoči Elaidino pero u mastionicu i gurnu ga ka njoj. „Potpiši.“

Elaida uza pero pitajući se na kakvu li će ludoriju ovog puta staviti svoje ime. Još jedno povećanje u straži Kule, iako će s pobunjenicama biti okončano i pre nego što uopšte bude potrebe za vojnicima? Još neki pokušaj da ađasi otvoreno objave koje ih sestre vode? To je sasvim sigurno bilo palo na nos! Brzo čitajući, cseti kako joj ledeni grumen raste u stomaku, sve više. Davanje svakom od ađaha konačnu nadležnost nad svakom sestrom koja se nađe u njegovim odajama, bez obzira na to koji je njen sopstveni ađah, bila je najveća ludost do sada kako je paranje same potke Kule moglo da je spase? ali ovo…

Bez razmišljanja, nesvesno, dodala je „pod Svetlošću“, iza „pobede“, ali tada joj se ruka zaledila. Javno priznanje da je al’Tor Ponovorođeni Zmaj bilo je podnošljivo, pošto je to i bio, a to bi mnoge moglo navesti da poveruju govorkanjima da je on već kleknuo pred nju, što bi se pokazalo korisno, ali ostalo! Nije mogla da poveruje kako tako mnogo štete može da se nanese s tako malo reči.

„Svetlost mi se smilovala“, grozničavo je zasoptala. „Ako se ovo objavi, biće nemoguće ubediti al’Tora kako je njegovo zarobljavanje bilo bez zvanične potpore.“ To bi bilo dovoljno teško i bez ovoga, ali ona je već viđala ljude koji su bivali ubeđeni kako se nije dogodilo ono što se dogodilo, iako su bili usred toga što se događalo. „A on će biti desetostruko oprezniji da ne dođe do novog pokušaja. Alvijarin, u najboljem slučaju, ovo će samo uplašiti nekolicinu njegovih sledbenike. U najboljem slučaju!“ Većina se, verovatno, već uvalila preduboko prateći ga tako da se sad nisu ni usuđivali da pokušaju da odstupe. Sasvim sigurno ne ako bi mislili da im prokletstvo visi nad glavama! „Mogla bih isto tako sama da potpalim Kulu, to je bolje nego da ovo potpišem!“

Alvijarin nestrpljivo uzdahnu. „Nisi zaboravila svoje litanije, je li? Ponovi mi ga, onako kako sam te naučila.“

Elaidine usne pokrenuše se same od sebe. Jedno od zadovoljstava zbog odsutnosti te žene ne najveće, ali stvarno zadovoljstvo bilo je što nije bivala primorana da svakoga dana ponavlja te odvratne litanije. „Radiću šta mi se kaže“, konačno je izgovorila, ravnim glasom. Ona je bila Amirlin Tron! „Izgovaraću reči koje mi ti kažeš da izgovorim i nijednu više.“ Njeno Proricanje obećavalo joj je da će pobediti, ali Svetlosti, neka to bude što pre! „Potpisivaću ono što mi kažeš da potpišem i ništa drugo. Ja sam...“ kod ovog poslednjeg se zagrcnula. „Ja sam pokorna tvojoj volji.“

„Zvučiš kao da te treba podsetiti na istinitost ovoga“, reče Alvijarin ponovo uzdahnuvši. „Pretpostavljam da sam te predugo ostavila samu.“ Zapovednički udari prstom po pergamentu. „Potpiši.“

Elaida potpisa, vukući perom preko pergamenta. Ništa drugo nije ni mogla da učini.

Alvijarin jedva da je sačekala da podigne vrh pera pre nego što je dočepala proglas. „Sama ću ga zapečatiti“, reče, krenuvši ka vratima. „Nije trebalo da ostavljam Amirlinin pečat tamo gde ti možeš da ga nađeš. Hoću da razgovaram s tobom malo kasnije. Stvarno sam te predugo ostavila samu. Budi tu kada se vratim."

„Kasnije?“ reče Elaida. „Kada? Alvijarin? Alvijarin!“

Vrata se zalupiše za ženom, ostavljajući Elaidu da se puši. Da bude tu kada se Alvijarin vrati! Zatvorena u sopstvene odaje poput polaznice u kaznenoj sobi!

Neko vreme poigravala se sa svojom kutijom za prepiske, na kojoj su zlatni sokolovi leteli među belim oblacima na plavom nebu, ali nije mogla sebe da prisili da je otvori. S Alvijarininim nestankom, ta je kutija ponovo počela da se ispunjava važnim pismima i izveštajima, a ne mrvicama sa stola kojima je Alvijarin dopuštala da joj padnu šaka, ali pošto se ta žena vratila, mogla je, isto tako, i dabude prazna. Podigavši se, počela je da namešta ruže u belim vazama, a svaka je stajala na belom mermernom postolju u jednom uglu sobe. Plave ruže; one najređe.

Iznenada je shvatila da bulji u prelomljene peteljke ruža u svojim rukama, prelomljene na pola. Još pet-šest ih je bilo razbacano po pločicama poda. Ona ispusti prigušeni krik iz grla. Zamišljala je svoje šake oko Alvijarininog vrata. Nije to bilo prvi put kako razmatra da ubije tu ženu. Ali Alvijarin je sigurno preduzela mere predostrožnosti. Zapečaćena dokumenta, koja je trebalo otvoriti u slučaju da joj se dogodi išta neočekivano, bez sumnje su bila ostavljena kod neke sestre na koju Elaida ne bi ni pomislila. To je bila njena jedina prava briga za vreme Alvijarininog odsustva, da će neka druga možda pomisliti kako je ta žena mrtva, i da će istupiti s dokazima koji će joj strgnuti ešarpu sa ramena. Pre ili kasnije, međutim, ovako ili onako, Alvijarin će biti gotova, to je bilo sigurno kao što su te ruže bile...

„Nisi odgovorila na moje kucanje, majko, pa sam ušla“, hrapavo se oglasi žena iza nje.

Elaida se okrenu, spremna da ošine jezikom, ali kada je ugledala punačku ženu četvrtastog lica, ogrnutu šalom s crvenim resama kako stoji na sred sobe, osetila je kako joj se krv povlači iz obraza.

„Čuvarka je rekla kako želiš da porazgovaraš sa mnom“, razdraženo reče Silvijana. „O ličnoj pokori.“ Nije se nimalo trudila da prikrije svoje gađenje, čak ni pred Amirlin Tronom. Silvijana je verovala da je lična pokora glupo prenemaganje. Pokora je bila javna; samo se kažnjavanje odvijalo u samoći. „Takođe me je zamolila da te podsetim na nešto, ali je ođjurila pre nego što je rekla na šta.“ Ovo poslednje izgovorila je frknuvši. Silvijana je sve što joj je oduzimalo vreme koje bi provela sa svojim polaznicama i Prihvaćenim smatrala bespotrebnim prekidanjem.

„Mislim da se sećam“, s poštovanjem joj odvrati Elaida.

Kada je Silvijana konačno otišla posle samo pola sata sudeći po odzvanjanju Kemajlinog sata, mada je to bila beskrajna večnost Elaida se jedva uzdržala da ne sazove Dvoranu da smesta zaseda kako bi mogla zahtevati da se Alvijarin oduzme ešarpa čuvarke; sprečila ju je samo njena ubeđenost u sopstveno Proricanje i ubeđenost da će Siejn dopreti tim tragovima izdaje do Alvijarin. To i sigurna činjenica da, poklekla Alvijarin ili ne u tom sukobu, ona sama sigurno bi. Zato je Elaida do Avrinji a’Roihan, Čuvarka Pečata, plamen Tar Valona, Amirlin Tron, sasvim sigurno najmoćnija vladarka na svetu, ležala na stomaku preko svoga kreveta i jecala u jastuke, suviše bolna da navuče košulju koja je ležala bačena na patos, sigurna da će, kada se Alvijarin bude vratila, ta žena ustrajati na tome da ona sedi sve vreme ispitivanja. Jecala je, i kroz suze se molila da što pre dođe Alvijarinin pad.

„Nisam ti rekla da Elaida bude... istučena“, reče glas poput kristalnih zvona. „Da li se ti to uzdižeš nad svojim položajem?“

Alvijarin se baci potrbuške iz klečećeg položaja pred ženu, koja je delovala kao da je načinjena od t’amnih senki i srebrne svetlosti. Dočepavši porub Mesanine haljine, ona poče grozničavo da ga ljubi. Tkanje Varke mora da je bilo to, mada nije mogla da vidi ni jednu jedinu nit saidara, kao što nije mogla ni da oseti sposobnost usmeravanja u ženi koja je stajala nad njom – nije se sasvim održalo pred njenim grozničavim cimanjem ivice suknje. Treptaji bronzane svile s tankim porubom vezenih crnih spirala pokazaše se kroz njega.

„Živim da služim i pokoravam ti se, velika gospodarice", soptala je Alvijarin između poljubaca. „Znam da sam najniža od najnižih, crv u tvome prisustvu, i molim se samo za jedan tvoj osmeh.“ Već je jednom bila kažnjena zbog „uzdizanja nad svojim položajem“ ne zbog neposlušnosti, hvala budi velikom gospodaru Tame! i znala je da, koliko gcd da sada Elaida zavija, to nije ni upola glasno kao što su njeni krici bili.

Mesana je pusti da je ljubi još neko vreme, pa je konačno prekide podigavši Alvijarino lice vrhom svoje papučice koji joj je gurnula pod bradu. „Objava je istaknuta.“ To nije bilo pitanje, ali Alvijarin požuri da odgovori.

„Jeste, velika gospodarice. Prepisi su poslati u severnu i južnu luku još pre nego što ju je Elaida potpisala. Prvi glasnici su već na putu, a nijedan trgovac neće napustiti grad bez prepisa koje će razdeliti.“ Mesana je, naravno, sve to već znala. Znala je sve. Alvijarinin čudno izvijeni vrat uhvatio je grč, ali ona se nije ni makla. Mesana će joj reći kada da se pomakne. „Velika gospodarice, Elaida je prazna ljuštura. Uz svu poniznost, ne bi li bilo bolje kada ne bismo morali da je koristimo?“ Zadržala je dah. Moglo je biti opasno postavljati pitanja nekome od Izabranih.

Nokat od senke na srebrnom prstu kuckao je po srebrnim usnama koje su bile napućene kao da se smeškaju zabavljajući se. „Bolje da ti nosiš ešarpu Amirlin, dete?“, konačno progovori Mesana. „Dovoljno niska žudnja da ti odgovara, ali sve u svoje vreme. Za sada, imam za tebe jedan sitan zadačić. I pored svih zidova koji su se podigli između ađaha, čini se da se glavešine međusobno sastaju iznenađujuće često. Slučajno, kako se trude da to izgleda. Sve osim Crvenih, mislim; šteta što je Galina dopustila da je ubiju* inače bi nas mogla izvestiti šta li to spremaju. Vrlo verovatno to nije ništa bitno, ali ti ćeš saznati zbog čega javno međusobno keze zube jedna na drugu, a šapuću zajedno kad ih niko ne vidi.“

„Čujem i slušam, velika gospodarice", smesta odvrati Alvijarin, zahvalna što je Mesana to smatrala nevažnim. Ta velika „tajna“ o tome ko vodi koji ađah za nju nije bila tajna svaka Crna sestra morala je da iznese pred Vrhovni savet svaki šapat iz svog navodnog Ađaha ali samo je Galina, od svih njih, bila Crna. To znači ispitivanje Crnih sestara među Predstavnicama, što je zahtevalo da prođe kroz sve slojeve između sebe i njih. Za to će trebati vremena, a nije bilo sigurno da će joj uspeti. Izuzev Firejn Nihren i Suejne Dragand, koje jesu bile glavešine svojih Ađaha, činilo se da Predstavnice retko znaju šta glavna u njihovom Ađahu misli, sve dok im to ne bude saopšteno. „Obavestiću te čim budem nešto saznala, velika gospodarice."

Ali osvojila je jednu sitnicu i za sebe. Bilo to nevažno ili ne, Mesana nije znala baš sve što se događalo u Beloj kuli. A Alvijarin će držati oči otvorene dok ne nađe sestru s bronzanim suknjama čija je ivica obrubljena crnim spiralnim vezom. Mesana se krila u Kuli, a znanje je bilo moć.