Putanja bodeža

7 Obor za koze

Nebo nad Geldanom bilo je bez oblačka i pošumljena brda zasipaoe žar jutarnjeg sunca. Čak i ovako daleko od podneva, zemlja jekapavala od vrućine. Borovi i kožolisti požuteli su od žege, kao i ostalo drveće, za koje je Perin slutio da je isto tako zimzeleno. Nije bilo ni daška povetarca. Znoj mu se slivao niz lice, natapajući mu kratku bradu. Kovrdžava kosa slepila mu se za glavu. Učinilo mu se da je negde na zapadu čuo grmljavinu, ali gotovo da je prestao i da veruje kako će ikada više pasti kiša. Kovač kuje gvožđe koje mu je na nakovnju, a ne sanjari o tome da radi sa srebrom.

Koristeći prednost retko pošumljene litice na kojoj je stajao, kroz mesingom okovan durbin posmatrao je zidinama okružen grad, Betal. Čak i njegovim očima bila je potrebna pomoć na velikim daljinama. Bio je to grad pristojne veličine, sa zgradama koje su imale krovove od škriljca; pet-šest visokih, kamenih građevina mogle su biti palate sitnijeg plemstva, ili kuće dobrostojećih trgovaca. Nije mogao jasno videti grimizni steg koji je mlitavo visio s vrha najviše kule na najvećoj palati, jedinu vidljivu zastavu, ali znao je kome pripada. Alijandri Mariti Kigarin, kraljici Geldana, koja je bila daleko od svoje prestonice u Džehani.

Kapije grada stajale su otvorene, a na svakoj je bilo po dvadesetak stražara, međutim, niko nije izlazio, a putevi koje je mogao da vidi bili su prazni, ako se izuzme usamljeni jahač koji je sa severa galopirao ka Betalu. Vojnici su bili uznemireni, i neki su, kada su ugledali konjanika, počeli da nameštaju svoja koplja i lukove, kao da on maše krvavom sabljom. Još vojnika stražarilo je na kulama zida, ili marširalo po zidinama između kula. I tamo gore je bilo mnogo strela nameštenih u lukove ili samostrele. Mnogo straha.

Ovim delom Geldana protutnjala je oluja. Još je bila tu. Prorokove družine izazivale su haos, razbojnici su koristili priliku, a Beli plaštovi, koji su pljačkali na granici sa Amadicijom, lako su mogli da dosegnu i dovde. Nekoliko rasutih stubova dima, dalje na jugu, verovatno je označavalo zapaljena imanja, ručni rad Belih plaštova ili Prorokovih ljudi. Razbojnici su se retko petljali s paljevinama, a prethodni dvojac ionako im nije ostavljao mnogo. Da bi metež bio još veći, u svakom selu kroz koje su prošli u poslednjih nekoliko dana kolale su priče kako je Amador pao pred Prorokom, ili Taraboncima ili Aes Sedai, što je zavisilo od onoga ko priča priču. Neki su tvrdili kako je i sam Pedron Nijal poginuo boreći se da odbrani grad. Sve u svemu, bilo je sasvim dovoljno razloga da se kraljica brine za svoju sigurnost. Ili su ti vojnici bili tamo postavljeni zbog njega. I pored svih napora, njegovo napredovanje ka jugu teško da je prošlo neprimećeno.

Češkao je bradu, razmišljajući. Šteta što mu vukovi sa obližnjig brda nisu mogli ništa reći, ali oni su retko obraćali pažnju na ono što rade ljudi, osim da bi se držali podalje od njih. A od Dumajskih kladenaca činilo mu se kako nema prava da od njih traži ništa više od onoga što baš mora. Možda bi, na kraju krajeva, bilo najbolje da odjaše sam, praćen samo nekolicinom momaka iz Dve Reke.

Često mu se činilo kako Faila može da mu čita misli, obično kada bi to ponajmanje želeo, kao što je i sada dokazala priteravši svoju kao noć crnu ždrebicu, Lastavicu, do njegovog dorata. Jahaća haljina uskih sukanja bila joj je tamna gotovo koliko i ždrebica, no ipak je delovalo kao da bolje od njega podnosi vrućinu. Slabašno je mirisala na biljni sapun i čist znoj, na samu sebe. Na odlučnost. Njene iskošene oči bile su odlučne, a zbog istaknutog nosa prilično je podsećala na svog imenjaka, sokola.

„Ne bih želela da vidim rupe na tom lepom plavom kaputiću, mužu moj“, meko mu je rekla, da je samo on mogao đa je čuje, „a oni momci deluju kao da bi počeli da pucaju na grupu nepoznatih muškaraca pre nego što bi i upitali ko su. Sem toga, kako ćeš da dođeš do Alijandre a da celom svetu ne objaviš ko si? Ovo mora da se uradi u tišini, sećaš se?“ Nije mu rekla kako bi ona trebalo da bude ta koja će da ide, kako će stražari na kapiji za usamljenu ženu pomisliti da je neka izbeglica, kako može koristeći ime svoje majke da stigne do kraljice a da ne izazove previše govorkanja, ali za sve to nije bilo potrebe. Slušao je on od nje sve to, i više, svake noći otkad su ušli u Geldan. On je ovde bio jednim delom zbog Alijandrinog opreznog pisma Randu, kojim mu je nudila... Podršku? Savez? U svakom slučaju, njena želja za tajnovitošću bila je najvažnija.

Perin je sumnjao da čak i Aram, koji je sedeo na svom dugonogom sivcu nekoliko koraka iza njih, može da čuje ijednu reč od onoga što je Faila izustila, međutim, pre nego što je i završila s govorom, Berelajn pritera svoju belu ždrebicu s njegove druge strane, dok joj je znoj svetlucao na obrazima. I ona je mirisala na odlučnost, mada kroz oblak mirisa od ruže. Bar je njemu to ličilo na oblak. Začudo, njena zelena haljina za jahanje nije pokazivala ništa više od onoga što je bilo neophodno.

Berelajninih dvoje pratilaca ostalo je pozadi, mada ga je Anura, njena Aes Sedai Savetnica, proučavala ispod svog slapa tankih, perlicama ukrašenih pletenica, sa onim zagonetnim izrazom na licu koji nije mogao da protumači. Nije proučavala i njega i dve žene pored njega; samo njega. Tu nije bilo znoja. Poželeo je da je dovoljno blizu kako bi mogao da omiriše Sivu sestru orlovskog nosa; za razliku od drugih Aes Sedai, ona nikome nije davala nikakva obećanja. Koliko god ta obećanja vredela. Lord Galen, zapovednik Berelajninih Krilatih stražara, delovao je kao da je okupiran proučavanjem Betala kroz durbin koji je podigao do jednog oka, i poigravao se svojim uzdama tako da je Perin slutio da je duboko u nekim proračunima. Verovatno o zauzimanju Betala na silu; Galen je uvek prvo razmatrao najgoru mogućnost.

„I dalje smatram da bi ja trebalo da budem ta koja će pristupiti Alijandri“, rekla je Berelajn. I ovo je Perin, isto tako, morao da sluša svakog dana. „Zbog toga sam, na kraju krajeva, i pošla.“ To je bio samo jedan od razloga. „Anura će smesta dobiti prijem, i povešće me unutra, tako da neće biti nikoga osim nas i Alijandre.“ Drugo čudo. U njenom glasu nije bilo ni naznake nabacivanja. Činilo se da posvećuje više pažnje ispravljanju svojih crvenih kožnih rukavica negoli njemu.

Koja od njih? Nevolja je bila u tome što on nije želeo da to bude ijedna.

Seonid, druga Aes Sedai koja je prišla kraju litice, stajala je pored svog škopca, mrkova, nešto malo dalje, blizu jednog visokog, od suše ogolelog gloga, ne gledajući u Berelajn nego u nebo. Dve Mudre svetlih očiju bile su joj oštra suprotnost, lica potamnelih od sunca koliko je njeno bilo bledo, svetlih kosa naspram njene tamne, visoke nasuprot njenoj oniskosti, da se ne pominju njihove tamne suknje i bele bluze naspram njene fine plave vune. Edara i Nivejrajn bile su okićene ogrlicama i narukvicama od zlata, srebra i slonovače, dok je Seonid nosila samo svoj prsten Velike zmije. One su bile mlade, ona bezvremena. Međutim, Mudre su imale isto dostojanstvo kao i Zelena sestra, i isto tako su proučavale nebo.

„Vidite li nešto?“, upita ih Perin, ponovo odlažući donošenje odluke.

„Vidimo nebo, Perine Ajbara“, mirno mu saopšti Edara, a nakit joj meko zazveča dok je nameštala tamni šal prebačen preko laktova. Činilo se da Aijele vrućina ne dotiče, baš kao ni Aes Sedai. „Ako budemo videle nešto više, reći ćemo ti.“ Nadao se da hoće. Mislio je da hoće. Bar ako je to bilo nešto za šta bi pomislile kako Grejdi i Nijeld takođe mogu da vide. Dvojica Ašamana ne bi čuvali tajnu. Poželeo je da su prisutni tu, umesto što su bili dole, u logoru.

Pre više od pola nedelje čipka od Jedne moći koja se pojavila visoko na nebu izazvala je prilično uznemirenje među Aes Sedai i Mudrima. Ali i kod Grejdija i Nijelda. To je još pojačalo uznemirenost, i dovelo sve toliko blizu panike koliko je to bilo moguće s bilo kojom Aes Sedai. Ašamani, Aes Sedai i Mudre, svi su tvrdili kako, i pošto je ta čipkana pruga nestala, mogu da osete ostatke Moći u vazduhu, ali niko od njih nije znao šta to znači. Nijeld je samo rekao kako ga je, zbog nečega, terala da razmišlja o vetru, ali nije znao zašto. Niko tada nije izneo nikakvo mišljenje, pa ipak, ako su bile vidljive i muška i ženska strana Moći, onda je to moralo da bude neko zamešateljstvo Izgubljenih, i to prilično gadno. Od tada, Perin je većinom ostajao budan noću, premišljajući šta li to sada spremaju.

Iako to nije želeo, pogledao je u nebo. I naravno, nije video ništa, osim dva goluba. Odjednom, u vidokrugu se pojavio jastreb i jedan od golubova nestao je u oblaku perja. Drugi je očajnički mašući krilima poleteo prema Betalu.

„Jesi li doneo odluku, Perine Ajbara?“ Nivejrajn se raspitivala pomalo oštro. Zelenooka mudra delovala je mlađe čak i od Edare, možda nimalo starija od njega, i još uvek nije bila sasvim dostigla dostojanstveno ponašanje plavooke. Kada se podbočila, šal joj je skliznuo niz ruke, a on je upola očekivao i da će mu pripretiti prstom. Ili pesnicom. Podsećala ga je na Ninaevu, iako nimalo nisu ličile. Pored Nivejrajn, Ninaeva bi delovalabucmasto. „Kakva je korist od toga što te mi savetujemo ako ti ne slušaš?“, zahtevala je da zna. „Kakva je korist od toga?“

Faila i Berelajn se uspraviše u sedlima, obe ponosne koliko god je moguće, i obe su mirisale i kao da se nadaju, ali istovremeno i kao da su nesigurne. I razdražene, zato što subile nesigurne; nijednoj se to ni najmanje nije dopadalo. Seonid je bila previše udaljena da bi je omirisao, ali stisnute usne su sasvim jasno oslikavale njeno raspoloženje. Edarino naređenje da ne progovara, osim ako joj se neko obrati, očigledno ju je naljutilo. Međutim, ona je sasvim sigurno želela da on prihvati savet Mudrih; napadno je piljila u njega, kao da je pritisak njenih očiju mogao da ga okrene na onu stranu na koju je ona želela da ga pošalje. Uistinu, on je želeo da izabere nju, ali je oklevao. Stvarno, koliko se čvrsto držala ta zakletva položena Randu? Čvršće nego što bi ikada pomislio, sudeći po onome što je do sada video, međutim, koliko je mogao da veruje jednoj Aes Sedai? Dolazak Seonidine dvojice Zaštitnika dao mu je još nekoliko minuta.

Dojahali su zajedno, iako su otišli svaki za sebe, držeći se na konjima u senci drveća duž ruba litice, kako ih ne bi videli iz grada. Farn je bio Tairenac, tamnoput skoro koliko crnica, sa sedim zaliscima u talasastoj crnoj kosi, dok je Teril, Muranđanin, bio dvadeset godina mlađi, tamnocrvenkaste kose, uvijenih brkova i očiju plavljih od Edarinih, pa ipak, bili su kao izliveni iz istog kalupa, visoki, mršavi i čvrsti. Lako su sjahali, u svojim ogrtačima koji menjaju boju, pa je delovalo kao da na neki čudan način delimično nestaju, pa su podneli izveštaje Seonid, veoma upadljivo ne obraćajući pažnju na Mudre. Ni na Perina.

„Lošije je nego tamo na severu“, s gađenjem je rekao Farn. Nekoliko kapi znoja orosilo mu je čelo, ali činilo se da nijednom od njih dvojice vrućina ne smeta. „Mesno plemstvo je zatvoreno u svojim kućama, ili je u gradu, a kraljičini vojnici drže se u okviru gradskih zidina. Unutrašnjost su prepustili Prorokovim ljudima. I razbojnicima, mada se čini da ih u okolini nema mnogo. Mislim da će Alijandra biti srećna što te vidi.“

„Ološ“, frknu Teril, šibajući uzdama po dlanu. „Nikada ih nisam video više od petnaest ili dvadeset na jednom mestu, a uglavnom vuku vile i koplja za lov veprova. Odrpani poput prosjaka, eto šta su. Sposobni su da plaše seljake, to je sigurno, ali pomislili biste da će ih lordovi iskoreniti ili vešati u gomilama. Kraljica će ti poljubiti ruku zato što vidi sestru.“

Seonid zausti, a onda baci pogled na Edaru, koja klimnu glavom. Ako ni zbog čega drugog, Zelena je još više skupila usta zbog dopuštenja da progovori. Međutim, glas joj je bio mek kao puter. „Nemaš više razloga da odlažeš svoju odluku, lorde Ajbara.“ Malo je prenaglasila to zvanje, pošto je vrlo dobro znala koliko prava ima na njega. „Tvoja žena može da se pohvali uzvišenim poreklom, a Berelajn je vladarka, međutim, saladejske kuće ovde malo znače, a Majen je najmanji od svih naroda. Jedna Aes Sedai, kao izaslanica, u Alijandrinim očima nosi iza tebe težinu Bele kule.“ Pošto se, izgleda, prisetila da bi Anura mogla isto tako dobro da posluži, ona je zabrzala: „Sem toga, ja sam i ranije dolazila u Geldan, i moje je ime dobro poznato. Ne samo da će me Alijandra smesta primiti, već će i saslušati ono što imam da joj kažem.“

„Nivejrajn i ja ćemo poći s njom“, rekla je Edara, a Nivejrajn je dodala: „Postaraćemo se da ne kaže ništa što ne treba.“ Seonid glasno zaškrguta zubima, bar je to tako zazvučalo Perinu, i zamaja se ravnanjem svojih podeljenih sukanja, pažljivo oborivši pogled. Anura ispusti zvukveoma nalikgundanju, pa okrenu glavu na drugu stranu; ona sama držala se podalje od Mudrih, i nije joj se dopadalo da gleda druge sestre s njima.

Perin požele da zastenje. Ako bi poslao Zelenu, više ne bi imao koplje za leđima, međutim, Mudre su verovale Aes Sedai još manje nego on, i držale su Seonid i Masuri na kratkim povocima. Takođe je bilo i priča o nedavnim pojavljivanjima Aijela u selima. Niko od tih ljudi nikada nije ni video Aijela, no govorkanja o Aijelima koji prate Ponovorođenog Zmaja lebdela su u vazduhu, i polovina Geldana bila je sigurna da su Aijeli udaljeni tek dan ili dva, a svaka od tih priča bila je čudnija i užasnija od prethodne. Alijandra može biti suviše uplašena da ga pusti blizu ako ugleda dve Aijelke koje određuju jednoj Aes Sedai kada da poskoči. A Seonid je skakutala, bez obzira što je onoliko škrgutala zubima. Pa, nije nameravao ni da Failu dovodi u opasnost, ako nema boljeg jemstva za to kako će biti primljena od uvijenog pisma primljenog pre nekoliko meseci. Ono koplje ubode ga jače, tačno između lopatica, međutim, on nije imao drugog izbora.

„Manja družina lakše će proći kroz te kapije nego velika“, konačno je saopštio, gurajući durbin u bisage. A i manje će jezika laprdati o tome. „To znači samo ti i Anura, Berelajn. I možda lord Galen. Najverovatnije će pomisliti da je on Anurin Zaštitnik.“

Berelajn se glasno nasmejala od oduševljenja, nagnuvši se da ga obema rukama potapše po ramenu. Naravno, nije se zadovoljila samo time. Njeni prsti ga brzo pomilovaše i dobacila mu je srčan osmeh, pun obećanja, a onda se ispravila pre nego što je uspeo da se pomeri, a lice joj odjednom postade dečije nedužno. Ne pokazujući ništa na licu, Faila se usredsredila na zatezanje svojih sivih jahaćih rukavica. Sudeći po njenom mirisu, nije primetila Berelajnin osmeh. Vrlo dobro je krila razočaranje.

„Žao mi je, Faila“, započeo je, „ali...“

Uvređenost je, poput bodlji, sevnula u njenom mirisu. „Sigurna sam kako moraš da dogovoriš neke stvari s Prvom pre nego što bude krenula, mužu moj“, smireno je saopštila. Njene iskošene oči bile su oličenje dostojanstva, njen miris kao čičak. „Bolje je da se sada posvetiš njoj.“ Okrenuvši Lastavicu, Faila je laganim korakom poterala ždrebicu ka očigledno razbesneloj Seonid i Mudrima ukočenih lica, ali nije sjahala niti je razgovarala s njima.

Umesto toga, namrštena je posmatrala grad Betal, poput sokola koji osmatra sa svog gnezda.

Perin shvati da opipava svoj nos, pa brzo spusti ruku. Naravno da nije bio krvav; on je samo imao osećaj kako bi nos trebalo da mu bude takav.

Berelajn i nisu trebala nikakva uputstva u poslednjem trenutku Prva od Majena i njena Siva savetnica bile su nestrpljive da krenu, potpuno sigurne da znaju šta treba da kažu i urade međutim, Perin ih je ipak upozorio na opasnost, naglašavajući da Berelajn, i samo Berelajn, treba da razgovara sa Alijandrom. Anura ga počasti jednim od onih hladnih Aes Sedai pogleda, ali klimnu glavom. Što je moglo da znači kako se slaže, ali nije bilo sigurno; sumnjao je da bi od nje mogao izvući išta više i kada bi koristio polugu. Berelajn je napućila usne, zabavljajući se, ali se složila sa svime što je rekao. Ili je bar tako tvrdila. Pretpostavljao je da bi ona rekla bilo šta samo da istera po svome, a ti osmesi, koji su stizali u potpuno pogrešnim trenucima, veoma su ga kopkali. Galen je sklonio durbin, ali još uvek se poigravao uzdama, nesumnjivo proračunavajući kako da se probije napolje iz Betala s te dve žene. Perin je imao potrebu da zareži.

Zabrinuto ih je posmatrao dok su jahali niz put. Berelajn je nosila jednostavnu poruku. Rand je razumeo Alijandrin oprez, međutim, ako je želela njegovu zaštitu, onda će morati otvoreno da objavi kako ga podržava. Ta će zaštita biti poslana, vojnici i Aša’mani koji će to svima jasno staviti do znanja, pa čak i sam Rand, ukoliko to bude potrebno, čim se bude saglasila da izda objavu. Berelajn nije imala nikakvog razloga da išta menja u toj poruci, i pored svih svojih osmeha pomislio je da je to, možda, neki drugi način nabacivanja ali Anura... Aes Sedai su najčešće radile ono što su htele, samo je Svetlost znala zbog čega. Poželeo je da postoji neki način da dođe do Alijandre bez korišćenja sestara ili izazivanja glasina. Ili dovođenja Faile u opasnost.

Troje jahača, sa Anurom na čelu, stigoše do kapija, a stražari brzo ukloniše koplja i sputiše lukove i samostrele, nesumnjivo pošto se predstavila kao Aes Sedai. Nije postojalo mnogo ljudi koji bi se usudili da proveravaju takvu tvrdnju. Jedva da su imalo zastali, a ona ih je predvodila u grad. U stvari, činilo se kako vojnici jedva čekaju da ih uvedu unutra, dalje sa otvorenog. Neki su posmatrali udaljene visove, a Perinu nije bilo potrebno da ih omiriše da bi osetio koliko su uznemireni zbog mogućnosti da se tamo krije neko ko može, iako je to bilo gotovo neverovatno, da prepozna jednu sestru.

Okrenuvši se na sever, ka logoru, Perin povede duž litice, dok se nisu našli van vidokruga kula u Betalu, a onda se spusti na dobro utaban put. Sa obe strane puta rasula su se imanja, kuće s krovovima od slame i dugački, uski ambari, uveli pašnjaci i polja pod strnjikom i obori za koze visokih zidova, ali na vidiku je bilo malo domaćih životinja, i još manje ljudi. Ta nekolicina zabrinuto je posmatrala jahače, poput gusaka koje gledaju u lisice, prekidajući svoj posao sve dok konjanici ne bi promakli. Aram ih je, zauzvrat, jednako pažljivo odmeravao, ponekad se poigravajući balčakom mača koji mu se uzdizao iznad ramena, možda čeznući da nađe nešto više od seljaka. Iako mu je kaput imao jarkozelene pruge, malo je Torbara preostalo u njemu.

Edara i Nivejrajn hodale su pored Koraka, na prvi pogled kao da su pošle u šetnju, no i pored svojih nezgrapnih sukanja, lako su održavale korak s njim. Seonid ih je pratila na svome škopcu, Farn i Teril su bili iza nje. Zelena bledoga lica pretvarala se da, jednostavno, želi da jaše na tačno dva koraka iza Mudrih, ali muškarci su se otvoreno mrštili. Zaštitnici su često više brinuli dostojanstvu Aes Sedai nego što su to same sestre činile, a Aes Sedai su ga imale dovoljno za bilo koju kraljicu.

Faila je držala Lastavicu s druge strane Aijelki, jašući u tišini, naizgled udubijena u proučavanje sušom pogođene okoline. Pošto je bila vitka i skladna, Perin se pored nje i u najboljim okolnostima osećao pomalo trapavo. Ona je bila poput žive i baš je to i voleo kod nje, najčešće, samo... Pojavio se dašak povetarca, taman dovoljan da njen miris ostane izmešan sa ostalima. Znao je kako bi trebalo da razmišlja o Alijandri i o njenom mogućem odgovoru, ili još bolje, o Proroku i tome kako da ga pronađe kada Alijandra bude poslala svoj odgovor, kakav god da bude, ali nije mogao da nađe mesta za to u svojoj glavi.

Očekivao je da Faila bude ljuta jer je izabrao Berelajn, iako ju je Rand, navodno, poslao upravo zbog toga. Faila je znala kako on ne želi da je šalje u opasnost, u bilo kakav nagoveštaj opasnosti, a to je bila činjenica koju nije podnosila još više nego što nije podnosila Berelajn. Njen je miris bio blag poput letnjeg jutra sve dok nije pokušao da joj se izvini! Pa, izvinjavanje bi joj obično raspirivalo ljutnju ako bi već bila ljuta osim kada bi je potpuno primirilo ali ona nije bila ljuta! Kad nije bilo Berelajn, sve je među njima išlo glatko, kao po svili. Uglavnom. Ali objašnjenja kako on nije učinio ništa što bi ohrabrivalo tu ženu baš naprotiv! dovodila su samo do ukočenog: „Naravno da nisi!“, glasom koji je jasno govorio kako je budala što je to uopšte i pomenuo. Ali ona je i dalje bila ljuta na njega! svaki put kada bi mu se Berelajn osmehnula ili našla neki izgovor da ga dodirne, bez obzira na to koliko ju je odlučno odbijao, a Svetlost je znala da je to uvek činio. Nije znao šta bi više mogao uraditi da bi je obeshrabrio, osim možda da je veže. Oklevajući pokušaji da od Faile sazna u čemu greši donosili su opušteno: „Zašto misliš da si išta uradio?“, ili ne tako opušteno: „Šta ti misliš da si uradio?“, ili ravno: „Neću o tome da govorim.“ On jeste u nečemu grešio, ali nije mogao da prokljuvi u čemu! Međutim, moraće to da raspetlja. Ništa nije bilo važnije od Faile. Ništa!

„Lorde Perine?“

Aramov uzbudeni glas prekinuo je njegova smrknuta premišljanja. „Ne zovi me tako“, progunđao je prateći pravac mladićevog ispruženog prsta ka još jednom zapuštenom imanju, nedaleko napred, gde je vatra uništila krovove na kući i ambaru. Preostali su samo grubi kameni zidovi. Zapušteno imanje, ali ne i napušteno. Odatle su se čuli ljutiti povici.

Desetak ili više loše odevenih tipova s kopljima i vilama pokušavali su da se probiju preko kamenog zida jednog obora za koze, do grudi visokog, dok je šačica ljudi u njemu pokušavala da ih zadrži napolju. Unutra je slobodno trčalo nekoliko konja, koji su bežali u stranu uplašeni bukom, a tri žene su bile u sedlima. Međutim, one nisu naprosto čekale da vide kako će se to završiti; izgleda da je jedna od žena bacala kamenice, a još dok ih je gledao, druga se približila zidu mašući ogromnom močugom, dok je treća podbadala svog konja da se džilita, pa se jedan dugonja preturio sa zida u pokušaju da izbegne kopita koja su sevala. Ali napadača je bilo previše, zid je bio predugačak da bi ga odbranili.

„Moj je savet da ovo zaoibđemo“, reče Seonid. Edara i Nivejrajn okrenuše se da je mrko pogledaju, ali ona žurno nastavi, izgubivši svoj nezainteresovan ton. „To su sasvim sigurno Prorokovi ljudi, a ako ih pobijemo, to neće biti dobar početak. Desetine hiljada, stotine hiljada bi mogle nastradati ako ne uspeš kod njega. Je li ta žrtva vredna pokušaja spašavanja ove šačice?“

Perin nije nameravao nikoga da ubija, ako je to bilo moguće, ali nije nameravao ni da okrene glavu na drugu stranu. Međutim, nije gubio vreme na objašnjavanje. „Možeš li da ih uplašiš?“, upitao je Edaru. „Samo da ih uplašiš?“ Previše se dobro sećao šta su Mudre učinile na Dumajskim kladencima. I Ašamani. Možda je i dobro što Grejdi i Niejld nisu ovde. .

„Možda“, odvrati Edara, proučavajući rulju oko obora. Upola je odmahnula glavom, malčice slegla ramenima. „Možda.“ To će morati da posluži.

„Arame, Farne, Terile“, odrešito je pozvao, „za mnom!“ Udario je petama, i dok je Korak skakao napred, sa olakšanjem je primetio da ga Zaštitnici slede. Četvorica koja napadaju bila su upečatljivija od dvojice. Ruke je držao na uzdama, podalje od sekire.

Nije mu bilo drago kada je Faila dogalopirala na Lastavici i nastavila pored njega. Zaustio je, a ona je samo podigla obrvu. Predivna crna kosa joj je vijorila na struji kojoj su išli u susret u svojoj žurbi. Ona je bila prelepa. Jedna podignuta obrva; ništa više. Predomislio se šta će da joj kaže. „Čuvaj mi leđa“, rekao joj je. Osmehujući se, ona odnekud izvuče jedan od bodeža. Koliko je skrivenih sečiva nosila uza se, ponekad se pitao kako do sada nije bio izboden pri samom pokušaju da je zagrli.

Čim je ponovo okrenula pogled preda se, on grozničavo poče da daje znake Aramu, pokušavajući da sakrije te pokrete od njenog oka. Aram klimnu glavom, ali on je bio nagnut napred, ogoljenog mača, spreman da probode prvog od Prorokovih ljudi do kojeg bude dosegao. Perin se samo mogao nadati da je mladić shvatio kako Faili treba da čuva leđa, kao i ostatak nje, ako stvarno budu morali da se nose s tim tipovima.

Još ih niko od odrpanaca nije primetio. Perin je povikao, ali činilo se da ga od sopstvenog urlanja ne čuju. Jedan čova, u kaputu prevelikom za njega, uspeo je da se uspentra navrh zida, a dvojica su delovala kao da će ga svakog časa preći. Ako Mudre imaju nameru nešto da učine krajnje je...

Gromoglasan prasak, gotovo tačno nad njihovim glavama, umalo da je zaglušio Perina, toliko glasan da je Korak posrnuo pre nego što je povratio brzinu. Napadači su to primetili, sasvim sigurno, jer teturali su se i divlje se osvrtali oko sebe, a neki su držali i ruke na ušima. Čova na zidu izgubio je ravnotežu i pao na spoljnu stranu. Međutim, smesta je ponovo skočio, ljutito pokazujući ka ograđenom prostoru, a neki od njegovih drugova ponovo se ustremiše tamo. Ostali tada primetiše Perina i počeše da pokazuju ka njemu, dok su im se usta pomerala, ali niko nije pobegao. Nekolicina je zamahala oružjem.

Odjednom se nad oborom pojavio položeni vatreni točak, širine čoveka, i uokolo razbacivao šišteće plamenove dok se okretao uz hujanje koje je menjalo jačinu i boju, od tužnog jecanja do oštrog zavijanja i nazad.

Loše odeveni ljudi razbežaše se na sve strane poput uplašenih prepelica. Čova u prevelikom kaputu trenutak duže je mahao rukama i vikao na njih, a onda, bacivši poslednji pogled na vatreni točak, pobeže i on.

Perin samo što nije počeo da se smeje. Neće morati nikoga da ubija. I neće morati da se brine da Faila ne dobije vile u rebra.

Izgleda da su se oni u oboru uplašili koliko i oni spolja, ili bar jedna od njih. Žena koja je podbadala konja da se džilita na napadače, otvori kapiju i potera životinju u čudan galop. Uz put, na suprotnu stranu od Perina.

„Čekaj“, povikao je Perin. „Nećemo ti ništa!“ Bez obzira je li ga čula ili ne, nastavila je da šiba uzdama. Zavežljaj, koji joj je bio privezan iza sedla, divljački je poskakivao. Oni tipovi sada su, verovatno, bežali najbrže što mogu, no bude li otišla sama, dvojica ili trojica bila bi dovoljna da joj naude. Polegavši po Korakovom vratu, Perin podbode dorata, a on polete poput strele.

On je bio krupan čovek, ali Korak nije dobio ime samo zbog svog hoda. Osim toga, ako je suditi po gegavom trčanju, konj te žene jedva da je bio podesan za jahanje. Korak je sve više smanjivao razdaljinu između njih, približavajući se sve više dok Perin nije mogao da posegne i dohvati uzde drugog konja. Iz blizine, njen je mrkov zatupaste njuške još više delovao kao hrana za lešinare, smežuran i iscrpljen mnogo više nego što je to bilo moguće od ovako kratke trke. On polako zaustavi konje.

„Oprostite ako sam vas uplašio, gazdarice“, rekao je. „Zaista nisam želeo da vam naškodim."

Po drugi put u istom danu njegovo izvinjenje nije izazvalo očekivani odgovor. Ljutite plave oči mrštile su se na njega s lica okruženog crvenkastozlatnim uvojcima, kraljevskim kao u bilo koje vladarke, i pored toga što je bilo ulepljeno znojem i prašinom. Haljina joj je bila od obične vune, umrljana od puta i prašnjava koliko i njeni obrazi, a njeno lice je bilo besno koliko i kraljevsko. „Nije mi potrebno...“, započela je ledenim glasom, pokušavajući da trzajem oslobodi svoga konja, ali se prekinula kada je druga žena, sedokosa i koščata, dogalopirala na mršavoj smeđoj kobili koja je bila u još gorem stanju od mrkova. Ovi ljudi mora da su već neko vreme žestoko jahali. Starija žena bila je isto tako iscrpljena i prekrivena prašinom kao i mlađa.

Ona se naizmenično osmehivala Perinu i mrštila na ženu čijeg je konja još uvek držao za uzde. „Hvala vam, moj gospodaru.“ Njen je glas, visok ali snažan, malo pisnuo kada mu je primetila oči, međutim, zlatno žutilo njegovih očiju samo ju je za tren usporilo. Tu je ženu malo šta moglo uznemiriti. Još uvek je nosila podebelu močugu koja joj je služila kao oružje. „Ovo je spas stvarno u pravi čas! Majgdin, o čemu li si ti mislila? Mogla si da pogineš! A i mi ostali! Ona je tvrdoglava devojka, moj gospodaru, uvek prvo skače pa tek onda viče ’hop’. Zapamti, dete, samo budala napušta prijatelje i odriče se srebra zbog svetlucavog mesinga. Zahvaljujemo ti, gospodaru moj, a i Majgdin će to učiniti, samo dok se prizove pameti.“

Majgdin, dobrih desetak godina starija od Perina, mogla je da se nazove devojkom samo u poređenju s tom staricom, ali i pored zabrinutog izraza lica koji je odgovarao njenom mirisu, očaju s naznakom ljutnje, prihvatila je ribanje, samo još jednom pokušavši da bez stvarne želje oslobodi svoga konja, a onda se predala. Spustivši šake da se odmaraju na jabuci sedla, optužujuće se namrštila na Perina, a onda je žmirnula. Ponovo žute oči. Međutim, i pored te neobičnosti, nije mirisala uplašeno. Starica jeste, ali Perinu se činilo da to nije zbog njega.

Još jedan od Majgdininih saputnika, neobrijan čovek koji je jahao još jednu ragu, sivca ispupčenih kolena, prišao je dok je starica govorila, ali držao se u pozadini. Bio je visok koliko i Perin, iako ne i toliko širok, u taninom kaputu otrcanom od putovanja, preko koga je pričvrstio pojas za mač. Kao i ženama, i njemu je iza sedla bio pričvrščen zavežljaj. Onaj majušni povetarac zalelujao je da donese njegov miris do Perina. Nije bio uplašen; bio je zabrinut. A ako je način kako je gledao u Majgdin bio ikakav putokaz, brinuo se za nju. Možda, sve u svemu, ovo i nije bilo obično spašavanje putnika-namernika od grupe razbojnika.

„Možda bi trebalo da svi dođete u moj logor“, rekao je Perin, konačno pustivši uzde. „Bićete bezbedni od... lopova... tamo.“ Upola je očekivao da Majgdin pokuša da pobegne ka najbližem drveću, međutim, ona je okrenula svog konja za njegovim, ka oboru za koze. Mirisala je... ogorčeno.

I pored svega, rekla je: „Hvala na ponudi, ali ja... mi... moramo da nastavimo s putovanjem. Idemo, Lini“, odlučnije je dodala, a starija žena se tako strogo namrštila da se zapitao nisu li, ipak, majka i kćerka, iako se starici obraćala po imenu. U svakom slučaju nisu nimalo ličile. Linino je usko lice imalo kožu poput pergamenta i bila je sva žilava, dok je Majgdin, ispod sve te prašine, mogla da bude lepotica. Za onoga ko voli svetlu kosu.

Perin preko ramena pogleda ka čoveku koji ih je pratio. Čvrst dasa, kome je potreban brijač. Možda se njemu dopadala svetla kosa. Možda mu se i previše dopadala. Ljudi su stvarali nevolje i sebi i drugima zbog tog istog razloga i mnogo ranije.

Tamo napred, Faila je umirivala Lastavicu dok je preko ograde obora virila ka ljudima u njemu. Možda je neko od njih bio povređen. Seonid i Mudrih nije bilo nigde na vidiku. Aram ga je, izgleda, shvatio; bio je blizu Faile, iako je nestrpljivo pogledao ka Perinu. Međutim, opasnost je, vrlo očito, prošla.

Pre nego što je Perin prevalio pola puta do obora za koze, pojavio se Teril, čvrsto držeći u šaci okovratnik kaputa čoveka uzanih očiju i upalih obraza, koji se saplitao dok je pokušavao da održi korak sa šarcem. „Pomislio sam da bi bilo dobro uhvatiti jednog od njih“, reče Teril mrko se osmehujući. „Najbolje je čuti obe strane, bez obzira šta misliš da si video, tako je moj matori uvek govorio.“ Perin je bio istinski iznenađen. Do tada je smatrao da se Terilova sposobnost razmišljanja završava na vrhu njegovog mača.

Čak i izvučen nagore, kao što je bio, iznošeni kaput tog čove ispijenih obraza očigledno mu je bio prevelik. Perin je sumnjao da je iko drugi mogao tako dobro da ga vidi sa one udaljenosti, ali on je prepoznao i špicasti nos. Ovo je bio čovek koji je poslednji pobegao, a ni sada nije bio uplašen. Sve ih je prezrivo odmerio. „Debelo ste se uvalili s ovim“, rekao je hrapavim glasom. „Mi smo radili po Prorokovim uputstvima, jesmo. Prorok kaže ako muškarac gnjavi žensku, a ona ga neće, ima da umre. Ovi su je jurili" bradom je pokazao na Majgdin „a ona je žurila da pobegne. Prorok će vam zbog ovoga odseći uši!“ Pljunuo je da naglasi svoje reči.

„To je sasvim blesavo", jasnim glasom objavi Majgdin. „Ovi su ljudi moji prijatelji. Ovaj je čovek potpuno pogrešno shvatio ono što je video.“

Perin klimnu glavom, kao da namerava da se složi s njom, kao da je sve jasno i sređeno. Ali ako se ono što je ovaj tip rekao postavi pored onog što je Lini kazala... Nimalo jednostavno.

Faila i ostali su im se pridružili, praćeni ostatkom Majgdininih saputnika, još trojicom muškaraca i jednom ženom, a svi su vodili oronule konje u kojima je preostalo još samo nekoliko milja. A nije da su to bili vrhunski primerci konja, čak i u najboljim godinama, u stvari nikada. Bolje zbirke oderanih kolena, krivih kičica, oteklih zglobova i upalih leđa Perin nije mogao da se seti. Kao i uvek, pogled je prvo okrenuo ka Faili nozdrve su mu se širile tražeći njen miris ali Seonid mu privuče pogled. Zgurena u sedlu, sijajući od crvenila na licu, natmureno je piljila, a lice joj je delovalo čudno, obrazi su joj bili naduveni, a usta joj nisu bila potpuno zatvorena. Bilo je nešto, crveno i plavo parčence... Perin zatrepta. Ako mu se nije priviđalo, u usta joj je bila nabijena zgužvana maramal Izgleda, kada Mudre narede učenici da ćuti, pa makar to bila i Aes Sedai, one tako i misle.

Nije bio jedini koji je imao oštro oko; Majgdini se usta razjapiše kada je ugledala Seonid, i ona ga odmeri dugim, proučavajućim pogledom, kao da je on bio odgovoran zbog one marame. Znači, prepoznavala je Aes Sedai kad ih vidi, je li? To je bilo neobično za prostu seljanku, a tako je izgledala. Međutim, uopšte nije tako zvučala.

Farnu, koji je jahao iza Seonid, lice je bilo smrknuto poput grmljavinej a Teril je sve još više zakomplikovao kad je bacio nešto na zemlju. „Ovo sam našao iza njega“, rekao je, „možda je to ispustio dok je bežao.“

Isprva, Perin nije znao u šta gleda: bila je to dugačka niska od sirove kože na kojoj su gusto bili nanizani, kako se činilo, parčići osušene kože. A onda je shvatio, a usna mu se podiže da ogoli zube kada je zarežao. „Prorok će nam odseći uši, reče ti.“

Čovek upalih obraza prestade da pilji u Seonid pa obliznu usne. „To... to je Harijevo delo!“, bunio se. „Hari je zloban. Voli da zna račun, skuplja uspomene, i on... uf...“ Podrhtavajući u svom ukradenom kaputu, skupio se poput psa priteranog uza zid. „Ne možete to da mi pripišete! Prorok će vas obesiti ako me samo pipnete! On je i ranije vešao plemstvo, uzvišenu gospodu i gospe. Ja hodam pod Svetlošću blagoslovenog gospodara Zmaja!“

Perin dotera Koraka do čoveka, pažljivo gledajući da doratova kopita ne dotaknu tu... stvar... na zemlji. Ponajmanje je želeo da u nozdrvama oseti miris tog čoveka, ali ipak se nagnuo, primičući lice. Nakiseli znoj bujao je strahom, užasnutošću, naznakama ljutnje. Šteta što nije mogao da namiriše osećaj krivice. „Možda je ispustio" nije bilo isto što i „ispustio je“. Primaknute oči se raširiše, a čovek se, povlačeći se, nasloni na Terilovog škopca. Žute oči su bile od neke koristi.

„Kada bih mogao to da povežem s tobom, visio bi s najbližeg drveta“, režao je. Tip je žmirkao, počevši da se razvedrava kada je shvatio šta to znači, ali Perin mu nije dao vremena da ponovo počne svoje razmetanje. „Ja sam Perin Ajbara, a tvoj cenjeni gospodar Zmaj me je poslao ovamo. Razglasi ovo. On me je poslao i nađem li ikoga sa... uspomenama... taj će biti obešen! Nađem li nekoga da pali imanje, biće obešen! Ako me iko od vas samo popreko pogleda, biće obešen! A možeš da poručiš i Masemi da sam tako rekao!“ Zgađen, Perin se ponovo ispravi. „Pusti ga, Terile. Ako mi ne nestane s vidika u dva skoka...“

Teril otvori šaku, a čova polete kao vihor ka najbližem drveću, čak i ne pokušavajući da pogleda unazad. Perin je, delimično, bio zgađen samim sobom. Pretnje! Ako ga neki od njih popreko pogleda? Ali, iako ovaj bezimeni čovek nije bio taj koji je sekao uši, još uvek je posmatrao kada je to bilo urađeno a da ništa nije preduzeo.

Faila se smeškala, a ponos je isijavao kroz znoj na njenom licu. Njen pogled sprao je deo Perinovog gađenja. On bi hodao bos kroz plamen, samo zbog tog pogleda.

Naravno, nisu se svi slagali s njom. Seonid je čvrsto zatvorila oči, a pesnica u rukavici grčila joj se na uzdi, kao od očajničke želje da izvuče tu maramu iz svojih usta i kaže mu ono što misli. Ionako je to mogao da pogodi. Edara i Nivejrajn su prikupile šalove oko sebe i mrko su ga posmatrale. O, da; mogao je da pogodi.

„Mislio sam kako sve to treba da ostane tajna“, nezainteresovano je dobacio Teril, posmatrajući beg čoveka upalih obraza. „Mislio sam kako Masema ne treba da zna da smo ovde dok ne prošapućeš u njegovo ružičasto uvce.“ To je bila prvobitna zamisao. Rand je to predložio kao meru opreza, Seonid i Masuri ustrajavale su na tome kad god im se pružila prilika. Na kraju krajeva, bio on Prorok gospodara Zmaja ili ne, Masema možda neće želeti da se nađe licem u lice s Randovim izaslanikom, uzevši u obzir ono što se pričalo da je dopustio. One uši nisu bile najgore, ako je samo deseti deo govorkanja bio verovatan. Edara i ostale Mudre smatrale su Masemu mogućim neprijateljem koga treba zaskočiti iz zasede pre nego što stigne da postavi sopstvene klopke.

„Ja, valjda, treba da sprečim... to“, rekao je Perin, ljutito pokazujući ka niski na zemlji. On je čuo govorkanja, ali ništa nije preduzeo. Sada je i video. „Mogu da počnem i sad.“ A ako Masema odluči kako je on neprijatelj? Koliko je hiljada pratilo Proroka, bilo iz vere ili iz straha? Nije bilo važno. „To prestaje, Terile. To prestaje!"

Muranđanin polako klimnu glavom, odmeravajući Perina kao da ga prvi put vidi.

„Moj gospodaru Perine?“, oglasi se Majgdin. On je bio potpuno zaboravio na nju i njene prijatelje. Ostali su se okupili malo dalje iza nje, većinom još uvek pešačeći. Bila su tu još tri muškarca, pored čoveka koji je pratio Majgdin, a dvojica od njih krila su se iza svojih konja. Lini je delovala najuznemirenija među njima, ne skrećući s njega svoj zabrinuti pogled; svog je konja držala blizu Majgdininog i činilo se da je spremna da ga i sama uhvati za uzde. Ne da bi sprečila mlađu ženu da odjaše, nego da sama pobegne i povede Majgdin sa sobom. Sama Majgdin je delovala potpuno opušteno, ali i ona je proučavala Perina. Što nije bilo nimalo čudno posle sve te priče o Proroku i Ponovorođenom Zmaju, a sve to povrh njegovih očiju. Da se ne pominje Aes Sedai s maramom u ustima. Očekivao je da će ona reći kako želi da ode, smesta, no umesto toga, ona je rekla: „Prihvatićemo tvoju ljubaznu ponudu. Dan-dva odmora u tvom logoru možda je upravo ono što nam treba.“

„Kako želiš, gazdarice Majgdin“, polako je odgovorio, teško prikrivajući sopstveno iznenađenje. Pogotovo pošto je upravo prepoznao dvojicu koja su pokušavala da drže svoje konje između njega i sebe. Je li to bilo delo ta’verena, to što su se našli ovde? U svakom slučaju, bio je to čudan zaokret. „Možda ima nečeg u tome.“