Putanja bodeža

14 Poruka od M’hejla

Na milju zapadno od grebena počinjali su logori ljudi, konji i logorske vatre, i stegovi su vijorili na vetru, a nekoliko skupina raštrkanih šatora grupisanih po narodima, po Kućama, behu razdvojeni jezerima od ugaženog blata koja su se protezala preko šibljem načičkane ledine. Konjanici u sedlima i pešaci posmatrali su Randove barjake koji su se vijorili dok su njegovi ljudi prolazili i pri tom bacali poglede ka ostalim logorima, da bi odmerili njihove reakcije. Dok su Aijeli bili prisutni, ovi ljudi su bili napravili jedan jedini, ogromni logor, sjedinjeni jedinim od malo toga što im je zaista bilo zajedničko. Oni nisu bili Aijeli, i plašili su ih se, koliko god da su tvrdili kako ih se ne plaše. Svet će umreti ako on ne bude uspeo, međutim, nije imao nikakvih predrasuda o tome da li su mu odani, niti o njihovim verovanjima kako se sudbina sveta može promeniti da bi ugodila njihovim sopstvenim težnjama, njihovim žudnjama za zlatom, slavom ili moći. Šačica njih je možda i bila odana, majušna šačica, ali uglavnom su ga pratili zato što su ga se bojali mnogo više nego što su se bojali Aijela. Možda čak i više nego što su se bojali Mračnoga, u koga neki od njih nisu stvarno verovali, ne iz dubine srca, ne tako da bi on mogao, niti da će zbilja dodirnuti svet jače nego što je to već činio, sada. Rand im je bio pred nosom, i oni su u to verovali. On je to prihvatao, za sada. Imao je i suviše bitaka pred sobom da i gubio vreme na naprezanje oko onih koje nije mogao da dobije. Dok god su ga pratili i pokoravali mu se, to je moralo da bude dovoljno.

Najveći među logorima bio je njegov, a u njemu su bili i ilijanski Saborci u zelenim kaputima sa žutim orukavljem, rame uz rame s tairenskim Braniocima kamena u kaputima s debelim rukavima sa crnim i zlatnim prugama, kao i jednak broj Kairhijenjana prikupljenih iz preko četrdeset Kuća, u tamnim kaputima, a nekima je nad glavom stajao ukočeni kon. Kuvali su na različitim vatrama, razdvojeno su spavali, zasebno su ograđivali konje, i oprezno su jedni druge merkali, ali su se mešali. Oni su bili odgovorni za sigurnost Ponovorođenog Zmaja, i taj posao su ozbiljno shvatali. Bilo koji od njih pojedinačno možda bi ga i izdao, ali nipošto dok su ostali bili tu i dok mogu to da primete. Stare mržnje i nove netrpeljivosti doneli bi razotkrivanje svake zavere pre nego što bi izdajnik stigao i da je osmisli.

Celični prsten stajao je na straži oko Randovog šatora, ogromne šiljate građevine od zelene svile koja je uzduž i popreko bila ukrašena pčelama od zlatoveza. Nasledio ga je od svog prethodnika, Matina Stepaneosa, i dobio ga je, na neki način, zajedno s krunom. Saborci sa uglačanim kalpacima stajali su rame uz rame s Braniocima, koji su imali zašiljene i oivičene kalpake, i Kairhijenjanima sa zvonastim kalpacima, ne obraćajući pažnju na vetar; zatvorena straža skrivenih lica, pažljivo nagnutih helebardi. Nijedan se nije ni za dlaku pomerio kada je Rand zauzdao konja, medutim, grupa slugu je smesta dotrčala da se pobrine za Randa i Aša’mane. Koščata žena u zeleno-žutom prsniku konjušara kraljevske palate iz Ilijana, preuzela je od njega uzde, dok mu je uzengiju pridržavao tip baburastog nosa u crno-zlatnoj livreji Kamena Tira. Njega su pozdravili s puno poštovanja, cimnuvši se za čuperak nad čelom, a sami su se tek jednom oštro pogledali. Boriejna Kerajvin, niska, bleda, stamena žena u tamnoj haljini, ponosno mu je ponudila vlažnu krpu iz koje se dizala para. Ova Kairhijenjanka je nadzirala drugo dvoje, više kao da hoće da bude sigurna kako će svoje zadatke obaviti ispravno, nego zbog međusobne mržnje koju su jedva prikrivali. Ali je i dalje bila pažljiva. Ono što je delovalo na vojsku, delovalo je i na poslugu.

Skidajući zaštitne rukavice, Rand mahnu Boriejni da ukloni poslužavnik. Dok je on sjahivao, Damer Flin ustade s bogato izrezbarene klupe ispred šatora. Potpuno ćelav, izuzevši jedan otrcani sedi čuperak, Flin je više ličio na nečijeg dedu nego na Aša’mana. Na prekaljenog dedu, kome jedna noga beše ukočena, i bolje je poznavao svet negoli sopstveno imanje. Mač na njegovom kuku delovao je kao da mu je tamo i mesto, kako je i priličilo bivšem vojniku kraljičine garde. Rand mu je verovao više nego drugima. Na kraju krajeva, Flin mu je spasao život.

Flin ga vojnički pozdravi, prinoseći pesnicu grudima, a kad mu Rand uzvrati klimanjem glave, došepa bliže, sačekavši da se konjušari sa životinjama udalje pre nego što je tiho progovorio: „Torval je ovde. Kaže da ga je poslao M’hejl. Želeo je da čeka u šatoru saveta. Rekao sam Narišmi da pripazi na njega.“ To je bilo Randovo naređenje, iako ni sam nije bio siguran zašto ga je izdao; nikoga ko je došao iz Crne kule nije smeo ostaviti samog. Oklevajući, Flin dodirnu Zmaja na svom crnom okovratniku. „Uopšte nije bio srećan kada je čuo da si nas sve uzdigao.“

„Ma nemoj?“, meko reče Rand zadenuvši rukavice za opasač, onaj o kom mu je visio mač. A pošto je Flin još uvijek izgledao nesigurno, dodade: „Svi ste to zaslužili.“ Imao je nameru da pošalje jednog Aša’mana Taimu M’hejlu, vođi, kako su ga Aša’mani zvali ali sada je Torval mogao da posluži kao glasnik. U šatoru saveta? „Neka pošalju osveženje“, rekao je Flinu, a onda Hopvilu i Dašivi dade znak da ga prate.

Flin je ponovo vojnički pozdravio, međutim, Rand se već krupnim koracima udaljavao, čizmama rasprskavajući crno blato. Na vetru koji je besneo nije bilo usklika u njegovu čast. Mogao je da se priseti vremena kada je bilo i toga. Osim ako to nije bilo jedno od sećanja Lijusa Terina. Ako je Lijus Terin ikada i bio stvaran. Blesak boje na samom rubu vidnog polja, osećaj da neko želi da ga dodirne otpozadi. Bio mu je potreban napor da se usredsredi.

Šator saveta bio je paviljon sa crvenim prugama, nekada postavljen na ravnicama Mareda, a sada ubačen u središte Randovog logora, okružen s trideset koraka ledine. Ovde nikada nije bilo straže, osim ukoliko se Rand nije sastajao s plemićima. Hiljadu pažljivih očiju smesta bi primetilo svakoga ko bi pokušao da mu se privuče. Tri stega, na visokim jarbolima, stajala su u trouglu oko šatora, Izlazeće sunce Kairhijena, Tri polumeseca Tira i Zlatne pčele Ilijana, a nad krvavocrvenim krovom, viši od ostalih, bili su postavljeni Zmajev barjak i barjak Svetlosti. Svi su vijorili, nabirajući se i ispravljajući, a stranice šatora podrhtavale su od udara vetra. Unutra su raznobojni ćilimi s resama zastrli pod, a jedini nameštaj bio je ogroman sto, gusto izrezbaren i pozlaćen, sa umecima od slonovače i tirkiza. Neuredna gomila karata prekrivala je gotovo celu površinu stola.

Torval podiže pogled s mapa, očito spreman da izriba svakog ko mu je tako upao. Gotovo sredovečan i viši od svih osim od Randa ili Aijela, namršteno je piljio niz oštar nos koji je, i bukvalno, podrhtavao od gneva. Pri svetlosti stonih lampi, zmaj i mač blistali su sa okovratnika njegovog kaputa, svilenog, blistavo crnog, skrojenog da bi pristajao i nekakvom lordu. Njegov mač je imao srebrne dodatke presvučene zlatom i crveni bleštavi dragulj na vrhu balčaka. Još jedan se mračno presijavao na njegovom domalom prstu.

Ne možeš ljude obučavati da postanu oružje, ne očekujući pri tom da ne ispolje određeni stepen nadmenosti, no Rand nikako nije voleo Torvala. A opet, nije mu bio potreban glas Lijusa Terina, negde u glavi, da bi bio sumnjičav prema svakome ko nosi crni kaput. Koliko on stvarno veruje čak i Flinu? Međutim, morao je da ih predvodi. On je stvorio Aša’mane i oni su bili njegova odgovornost.

Kada je Torval ugledao Randa, neobavezno se ispravio i vojnički ga pozdravio, ali izraz lica jedva da mu se promenio. }oš prvi put kad ga je Rand susreo, usta je držao kao da će zarežati. „Moj gospodaru Zmaju“, oglasio se s tarabonskim naglaskom, kao da se obraća sebi ravnom. Ili kao da iskazuje milost prema nekom od sebi podređenih. Jednim razmetljivim naklonom obuhvatio je i Hopvila i Dašivu. „Imaš moje čestitke za osvajanje Ilijana. Velika pobeda, da? Bilo bi vina za dobrodošlicu, ali ovaj mladi... Predani... kao da ne razume naređenja koja mu se izdaju.“

U uglu, srebrni zvončići na krajevima dveju Narišminih dugih tamnih pletenica jedva čujno zazvečaše kada se pomerio. Od južnjačkog sunca bio je veoma preplanuo, međutim, ponešto se na njemu nije uopšte promenilo. Iako stariji od Randa, u licu je delovao mlađe od Hopvila, samo što je crvenilo na njegovim obrazima poticalo od ljutnje, a ne od stida. Ponos na tek dobijeni mač, zakačen na okovratnik, beše tih ali dubok. Torval mu se nasmeši sporim osmehom; istovremeno se zabavljao, ali je bio i opasan. Dašiva se isto nasmeja, kratko i promuklo, a onda se umiri.

„Šta ćeš ti ovde, Torvale?“, grubo upita Rand. Bacio je Zmajev skiptar i rukavice preko karata, a za njima i opasač s mačem u kanijama. Torval nije imao nikakvog razloga da proučava te karte. Nije mu bio potreban glas Lijusa Terina.

Slegnuvši ramenima, Torval izvadi pismo iz džepa na kaputu i pruži ga Randu. „M’hejl, on ti šalje ovo.“ Papir je bio snežnobeo i tanak, a pečat u obliku zmaja utisnut na velikom ovalu od plavog voska presijavao se zlatnim mrljama. Skoro da pomisliš da je od Ponovorođenog Zmaja. Taim je imao visoko mišljenje o sebi. „M’hejl je rekao da su tačne priče o Aes Sedai u Murandiji koje prati vojska. Kruže glasine da su to pobunjenice protiv Tar Valona“ Torvalov podrugljivi osmeh je odisao nevericom „ali one marširaju ka Crnoj kuli. Uskoro one mogu postati pretnja, da?“

Rand prstima razdrobi veličanstveni pečat u paramparčad. „One idu u Kaemlin, ne u Crnu kulu, i ne predstavljaju nikakvu pretnju. Moja naređenja bila su jasna. Aes Sedai će biti ostavljene na miru osim ako ne krenu za vama."

„Ali kako možeš biti siguran da one nisu pretnja?“, ustrajavao je Torval. „Možda stvarno idu u Kaemlin, kao što kažeš, ali ako grešiš, nećemo to znati sve dok nas ne napadnu.“

„Torval je možda u pravu“, zamišljeno dobaci Dašiva. „Ne bih rekao kako bih mogao da verujem ženama koje su me strpale u kutiju, a ove nisu ni položile nikakve zakletve. Ili jesu?“

„Rekao sam, ostavite ih na miru!“ Rand je tako jako raspalio šakom po stolu da je Narišma poskočio od iznenađenja. Dašiva se ljutito namrštio pre nego što je brzo umirio lice, ali Rand nije bio zainteresovan za Dašivina raspoloženja. Slučajno bio je siguran da je bilo sasvim slučajno šaka mu se spustila na Zmajev skiptar. Ruka mu je podrhtavala od želje da ga podigne i probode Torvala, pravo kroz srce. Uopšte nije imao potrebe za Lijusom Terinom. „Aša’mani su oružje koje će biti upereno u ono što ja kažem, a neće lepršati uokolo poput uznemirenih kokoši svaki put kad se Taim uplaši šačice Aes Sedai koje večeraju u istoj gostionici. Ako moram, mogu se vratiti da pojasnim ponešto.“

„Siguran sam da nema potrebe za tim“, brzo reče Torval. Napokon je nešto skinulo taj izopačeni osmeh s njegovog lica. Skupivši oči, raširio je ruke, gotovo sramežljivo i pomalo izvinjavajući se. Očigledno prestrašen. „M’hejl je samo hteo da te obavesti. Tvoja naređenja čitaju se naglas svakog dana na jutarnjim zapovedima, odmah posle glavnih smernica.“

„Onda dobro.“ Rand je održavao hladnoću u glasu, krajnjim naporom uspevajući da se ne namršti. Jer čovek se plašio svog cenjenog M’hejla, a ne Ponovorođenog Zmaja. Plašio se da će mu Taim zameriti ako se Rand razbesni na Taima zbog nečega što je rekao. „Zato što ću ubiti svakoga ko se približi tim ženama u Murandiji. Vi sečete gde vam ja pokažem.“

Torval se ukočeno naklonio, promrmljavši: „Kako vi kažete, gospodaru Zmaju.“ Pokazivao je zube, pokušavajući da se osmehne, nos mu se zacrveneo dok je pokušavao da izbegne poglede ostalih a da to deluje kao da ih ne izbegava. Dašiva se oglasi ponovnim cerekanjem, a Hopvil se slabašno osmehnu.

Međutim, Narišma nije uživao u Torvalovoj neugodnosti, niti je uopšte obraćao pažnju na njega. Gledao je Randa ne trepćući, kao da je osetio duboka značenja koja su oštalima promakla. Većina žena i ne baš malo muškaraca videli su ga samo kao lepog momka, ali te prekrupne oči ponekad su izgledale kao da znaju više od ostalih.

Rand povuče ruku sa Zmajevog skiptra i bez zadrške otvori pismo. Ruke gotovo i da mu nisu podrhtavale. Torval se slabašno osmehnu, nakiselo, ne primećujući ništa. Narišma se pomerio ka stranici šatora, opustivši se.

Tada je uneto osveženje, koje je donela veličanstvena povorka predvođena Boriejnom, za kojom je sledio red Ilijanaca, Kairhijenjana i Tairenaca u svojim raznovrsnim livrejama. Po jedan sluga za svaku vrstu vina nosio je srebrni krčag na srebrnom poslužavniku, a još dvoje nošahu poslužavnike pune srebrnih pehara za vruč punć i začinjeno vino, kao i majstorski urađene kupe za ostala. Momak ružičastog lica, u žutom i zelenom, nosio je poslužavnik na kome će se točiti, a tamna žena u crnom i zlatnom bila je zadužena za posluživanje. Bilo je tu koštunjavog i ušećerenog voća, sira i maslina, a svako posluženje je prinosio poseban član posluge. Dok je Boriejna davala uputstva, proticali su u tom zvaničnom plesu klanjanjući se, izvodeći kniksove, propuštajući jedni druge dok su nudili posluženje koje su nosili.

Prihvativši začinjeno vino, Rand sede na ivicu stola, pa spusti pored sebe netaknuti pehar koji se pušio, da bi pročitao pismo. Ne beše naslovljeno, niti je bilo kakvog uvoda. Taima je mrzelo da se obraća Randu bilo kakvim zvanjem, iako je pokušavao da sakrije tu činjenicu.

Rand se namrštio, izbacujući... žbun kupina... iz glave. Ono što je moralo da se završi, moralo je da se završi. Čitavsvet je plaćao cenu njegovog posto-, janja. On će umreti zbog toga, ali cenu će platiti celi svet.

Bilo je i drugog zbog čega se trebalo brinuti, svakako. Tri ili četiri nova čoveka na dan? Taim je 'oio optimista. Za nekoliko meseci, ako ovako nastave, biće više muškaraca koji mogu da usmeravaju negoli Aes Sedai, to je tačno, ali i najsvežija među sestrama imala je iza sebe godine obuke. A u jednom delue obuke posebno su izučavale kako da se nose s muškarcima koji mogu da usmeravaju. Nije želeo da razmišlja o susretu između Aša’mana i Aes Sedai koje bi znale s kime treba da se suoče; jedini ishod mogli su da budu samo krv i žaljenje, kako god se to završilo. Međutim, Aša’mani nisu bili naciljani na Belu kulu, bez obzira na Taimovo mišljenje. Ali to je bilo zgodno verovanje, ako je zbog njega Tar Valon malo više pazio na svoje postupke. Jedino je trebalo da Aša’mani znaju kako da ubiju. Ako ih bude dovoljno da to učine, na pravom mestu i u pravo vreme, ako prežive dovoljno dugo da mogu to da učine, to je bio jedini razlog zašto su uopšte stvoreni.

„Koliko ima odbeglih, Torvale?“, tiho je upitao. Uzeo je vrč vina i otpio gudjaj, kao da je odgovor potpuno nevažan. Vino je trebalo da mu donese toplinu, međutim, đumbir i slatke začinske trave pomešane sa orašćićem samo su mu ostavljale opor ukus u ustima. „Koliko je bilo gubitaka prilikom obuke?“ Torval je uživao u posluženju, trljajući dlanove i dižući obrve nad izborom vina, praveći pravu predstavu od izabiranja najboljeg, šepureći se kao da je kakav lord. Dašiva je prihvatio prvo koje mu je ponuđeno, pa je stajao kezeći zube na svoj pehar izuvijanih drški, kao da su u njemu pomije. Pokazujući ka jednom od poslužavnika, Torval zamišljeno nakrivi glavu, ali već je imao spreman odgovor: „Devetnaestorica su odbegla, do sada. M’hejl je naredio da se ubiju gde god da ih pronađu, a njihove glave da se donesu nazad, zarad primera.“ Uzevši s poslužavnika komadić ušećerene kruške, ubaci ga u usta pa se široko osmehnu. „U ovom trenutku tri glave već vise poput plodova na Drvetu izdajnika.“

„Dobro“, mirno reče Rand. Ljudima koji pobegnu sada ne može se verovati da neće pobeći i kasnije, kada životi budu zavisili od njihovog ostanka. Takođe im se nije moglo dozvoliti da nastave svojim putem; oni ljudi tamo, u brdima, ako bi svi zajedno pobegli, bili bi manje opasni od jednog jedinog čoveka obučavanog u Crnoj kuli. Drvo izdajnika? Taim je mnogo voleo da iznalazi nova imena. Međutim, ljudima su bili potrebni podsticaji, ciljevi, nazivi i znamenja, crni kaputi i značke, koji su pomagali da se drže zajedno. Sve dok ne bude vreme za umiranje. „Sledeći put kada budem posetio Crnu kulu, želim da na njemu vidim glave svih onih koji su odbegli.“

Drugo parče ušećerene kruške, na pola puta do Torvalovih usta, iskliznulo mu je iz prstiju umazavši njegov fini kaput. „To bi moglo da nam oteža pridobijanje novih“, polako je rekao. „Ovi koji su odbegli i ne pokušavaju da se ističu u gomili.“

Rand ga je posmatrao sve dok ovaj nije spustio pogled. „Koliko je bilo gubitaka prilikom obuke?“, zahtevao je da zna. Aša’man šiljatog nosa je oklevao. „Koliko?“

Narišma se nagnu napred, uporno piljeći u Torvala. I Hopvil je učinio potpuno isto. Sluge su nastavljale svoj neprekidni, bezvučni ples, nudeći posluženje ljudima koji ih više nisu ni primećivali. Boriejna je iskoristila Narišminu zaokupljenost, postaravši se da se u njegovom srebrnom peharu nađe mnogo više vruće vode negoli zaćinjenog vina.

Torval slegnu ramenima, i suviše opušteno. „Sve u svemu, pedeset i jedan. Trinaestorica su pregorela i dvadeset osmorica su bila mrtva na licu mesta. Što se tiče ostalih... M’hejl, on im doda nešto u vino i oni se više ne probude.“ Glas mu odjednom dobi zloban prizvuk. „Ume da se pojavi potpuno neočekivano, bilo kada. Jedan je čovek počeo da vrišti kako mu paukovi gamižu pod kožom, a bio je stigao samo dva dana ranije.“ Zlobno se osmehnuo Narišmi i Hopvilu, a gotovo istovetno i prema Randu, međutim, obraćao se drugoj dvojici, okrećući glavu od jednog prema drugom. „Vidite? Ne morate da brinete ako skliznete u ludilo. Nećete povrediti ni sebe niti ijednu drugu živu dušu. Samo ćete zaspati... zauvek. Mnogo je čovečnije od umirenja, čak i kada bismo znali kako da ga izvedemo. Čovečnije je negoli da vas ostavimo lude i odsečene od Izvora, da?“ Narišma je piljio u njega, napet poput strune na harfi, potpuno zaboravivši na pehar koji je držao u ruci. Hopvil se ponovo mrštio, na nešto što je samo on mogao da vidi.

„Čovečnije je“, ravnim glasom reče Rand, spustivši pehar na sto pokraj sebe. Nešto u vinu. Duša mi je prokleta i crna od krvi. Nije to bila ogorčena pomisao, ni stroga, niti oštra; to je bilo jednostavno iznošenje činjenica. „To je milost kakvu bi svaki čovek mogao da poželi, Torvale.“

Torvalov zlobni osmeh izblede, a on je stajao teško dišući. Računica je bila jednostavna; svaki deseti biva uništen, jedan od pedeset poludi, a sigurno ih je bilo još koji će uslediti. Ovo su tek početni dani i nije postojao način da pre suđenog dana, kada budeš umirao, saznaš jesi li se izvukao. Samo što na kraju više i nije bilo izvlačenja, ni na ovaj, ni na onaj način. Kako god da je, Torval je i sam bio izložen toj opasnosti.

Rand je odjednom postao svestan Boriejninog prisustva. Bio mu je potreban jedan trenutak da bi protumačio izraz njezinog lica, međutim, kada ga je prepoznao, ugrizao se za jezik. Kako se samo usuđivala da ga sažaljeva! Je li ona očekivala da u Tarmon Gai’donu može doći do pobede bez krvi? Zmajska proročanstva zahtevala su da krv lije poput kiše!

„Ostavite nas“, rekao joj je, a ona u tišini prikupi sluge. Međutim, dok ih je izvodila napolje, i dalje ga je sažaljivo posmatrala.

Tražeći uokolo nešto što bi mu promenilo raspoloženje, Rand ništa nije uspevao da pronađe. Sažaljenje je izazivalo slabost, potpuno isto kao i strah, a oni su morali da budu snažni. Da bi se suočili sa onim sa čime je trebalo da se suoče, svi su morali da budu poput čelika. Oni su njegovo delo, njegova odgovornost.

Izgubljen u sopstvenim mislima, Narišma je piljio u paru koja se dizala sa njegovog vina, a Hopvil je još uvek pokušavao da pogledom probije stranicu šatora. Torval je iskosa pogledao ka Randu, s naporom pokušavajući da povrati izopačen i prezriv izraz lica. Jedino je Dašiva delovao netaknut svim time, prekrštenih ruku je ispitivački odmeravao Torvala, kao što čovek odmerava konja ponuđenog na prodaju.

Tu tišinu, koja se bolno protezala u nedogled, prekide iznenadna pojava usukanog, od vetra raščupanog mladića u crnom, s mačem i zmajem na okovratniku. Hopvilov vršnjak u većini mesta ne bi bio ni u godinama za ženidbu Fedvinu Moru se napetost prosto pripijala uz kožu; hodao je na prstima, a oči su mu imale pogled mačke-lovca, koja zna da i sama može postati plen. Nekada je to bio potpuno drugačiji čovek; donedavno. „Seanšani će uskoro krenuti iz Ebou Dara“, rekao je vojnički pozdravljajući. „Krenuće na Ilijan.“ Prekinut u svom mračnom proučavanju, Hopvil se trže i zasopta, iznenada isteran iz svog sumornog premišljanja. Dašiva je opet odgovorio smehom, samo što ovog puta u njemu nije bilo ni trunke veselja.

Klimajući glavom, Rand posegnu za Zmajevim skiptrom. Na kraju krajeva, on ga je i nosio zarad podsećanja. Seanšani su igrali na sopstvenu muziku, a ne onako kako je on priželjkivao.

Mada je Rand prihvatio ovo obaveštenje bez reči, to nije bio slučaj s Torvalom. Pronašavši svoj prezrivi osmeh, oholo je uzdigao jednu obrvu. „Sad, oni su ti sve to ispričali?", podrugljivo je upitao. „Ili si naučio da čitaš misli? Da ti kažem nešto, dečače. Ja sam se borio i protiv Amadičana i protiv Domanaca, i nema te vojske koja osvoji neki grad pa se odmah potom pakuje da bi marširala još hiljadu milja! Više od hiljadu milja! Ili smatraš kako oni mogu da Putuju?“

Mor smireno sasluša Torvalovo izrugivanje. Mada, ako ga je imalo uznemirilo, to se moglo pretpostaviti samo po tome što je palcem prelazio niz balčak svoga dugog mača. „Jesam porazgovarao s nekima od njih. Većinom su bili Tarabonci, a još ih svakodnevno pristiže brodovima, ili gotovo svakog dana.“ Ramenom odgurnuvši Torvala kako bi prišao stolu, značajno je odmerio Tarabonca. „Svi se veoma brzo sklanjaju čim progovori neko ko ima nerazumljiv naglasak.“ Stariji čovek nešto ljutito zausti, međutim, mlađi ubrzano nastavi da se obraća Randu. „Postavljaju vojsku celom dužinom Venirskih planina. Pet stotina, ponekad i hiljadu na jednom mestu. Sve do Aranove glave. A kupuju ili otimaju sva zaprežna kola i dvokolice na dvadeset liga oko Ebou Dara, kao i životinje koje mogu da ih vuku.“

„Dvokolice!“, uzviknu Torval. „Zaprežna kola! Kao da nameravaju da naprave pokretnu tržnicu, hoćeš da kažeš? I koja bi budala poterala vojsku na marš preko planina kada postoje savršeno dobri putevi?“ Primetio je da ga Rand posmatra, pa je prekinuo mršteći se, iznenada nesiguran.

„Rekao sam ti da ostaneš neupadljiv, More.“ Rand je dopustio da mu se u glasu nazre ljutnja. Mladi Aša’man morao je da se povuče unazad kada je Rand skočio sa stola. „Ne da se šetkaš uokolo i raspituješ kod Seanšana o njihovim namerama. Da posmatraš i da ostaneš neupadljiv."

„Bio sam pažljiv; nisam nosio oznake na okovratniku.“ Moru se oči nisu promenile zbog Randa; još uvek je istovremeno bio i lovac i plen. Činilo se kao da ključa u sebi. Kada Rand ne bi bolje znao, gotovo bi pomislio kako Mor drži Moć, boreći se da preživi saidin, i pored toga što se s njim oseća desetostruko življe. Lice mu je delovalo kao da će početi da se znoji. „Ako je ijedan od njih znao kuda idu, to mi nije rekao, a ja nisam ni pitao, no bili su spremni da gunđaju nad vrčem piva zato što stalno marširaju i nikada ne miruju. U Ebou Daru su se nalivali svim pivom kog je bilo u gradu, najbrže što su mogli, jer, kako rekoše, ponovo će morati da marširaju. I oni su sakupljali zaprežna kola, baš kao što sam i rekao.“ Sve je to izgovorio u jednom dahu, na kraju škljocnuvši zubima, kao da pokušava zaustaviti bujicu reči koja je pretila da mu pokulja sa usana.

Odjednom se osmehnuvši, Rand ga potapša po ramenu. „Dobro si uradio. Ta bi zaprežna kola bila sasvim dovoljna, ali dobro si uradio. Zaprežna kola jesu važna“, dodao je, okrećući se ka Torvalu. „Ako se vojska prehranjuje od zemlje, onda jede ono što može da nađe. Međutim, to nije tako ako to neće da radi.“ Torval nije ni trepnuo kada je čuo da su Seanšani u Ebou Daru. Ako je ta priča bila stigla do Crne kule, zbog čega je onda Taim nije ni pomenuo? Rand se nadao da mu osmeh ne deluje kao preteće keženje zuba. „Teže je obezbediti karavane za snabdevanje, no ako sastaviš jedan, onda znaš da imaš prehranu za životinje i pasulj za ljude. Seanšani o svemu vode računa.“

Prebirajući po kartama, nađe onu koju je tražio pa je raširi preko stola, pritisuvši je svojim mačem s jedne, a Zmajevim skiptrom s druge strane. Pred njim se pružala obala između Ilijana i Ebou Dara, većim delom oivičena brdima i planinama prošaranim ribarskim selima, i s malim gradovima razbacanim po njoj. Seanšani su stvarno vodili računa o svemu. Jedva da je prošlo malo više od nedelju dana otkada im je Ebou Dar pao šaka, međutim, trgovački doušnici slali su izveštaje o poodmaklim opravkama onoga što je oštećano prilikom osvajanja grada, kao i čistim kućama za lečenje podignutim za obolele, a i hrani ili zaposlenju obezbeđenim za siromašne i one koji su bili isterani iz svojih domova zbog nemira u unutrašnjosti zemlje.

Na ulicaraa i u okolini grada nalazila se straža, tako da se niko nije morao plašiti ni secikesa ni razbojnika, ni danju ni noću, a dok su trgovci bili veoma dobrodošli, krijumčarenje je bilo svedeno na mrvice, ako ga je i toliko ostalo. Ovi pošteni ilijanski trgovci bili su iznenađujuće utučeni zbog tog prekida krijumčarenja. Šta li Seanšani sada pripremaju?

Ostali su se okupili oko stola dok je Rand postavljao kartu. Bilo je puteva, svuda duž obale, samo što su oni bili loši i izuvijani, obeleženi jedva malo jače od seoskih puteva za zaprežna kola. Široki trgovački putevi granali su se kroz unutrašnjost, izbegavajući najgore delove reljefa i najgore što je Olujno more moglo učiniti. „Ljudi koji bi izjahali iz tih planina mogli bi onemogućiti prolaz svakome ko bi pokušao da koristi unutrašnje puteve“, konačno je objasnio. „Zaposevši planine, oni su puteve osigurali poput gradskih ulica. Potpuno si u pravu, More. Spremaju se da krenu na Ilijan.“

Oslonjen na skupljene pesnice, Torval je besno gledao Mora, koji je bio u pravu kada je on pogrešio. To je možda bio neoprostiv greh s Torvalove tačke gledišta. „Čak i da je tako, proći će meseci pre nego što budu mogli da ti zasmetaju ovde“, rekao je nadureno. „Stotinu Ašamana smeštenih u Ilijanu, ili čak i pedeset, moglo bi uništiti svaku vojsku na svetu pre nego što ijedan čovek izađe iz planinskih prolaza."

„Sumnjam da bi vojska koja ima damane mogla tako lako da se uništi kao Aijeli koji su već bili krenuli u napad, a uz to su bili iznenađeni“, tiho reče Rand, a Torval se ukoči. „Osim toga, ja moram da branim ceo Ilijan, ne samo grad.“

Ne obraćajući pažnju na tog čoveka, Rand je prstom pratio puteve na karti. Između Aranove glave i grada Ilijana ležalo je stotine liga otvorenog mora, iznad Kabalskog ponora, za koji su kapetani ilijanskih brodova pričali da ni njihova najduža užad za sidrenje ne mogu dostići do dna na milju ili malo više od obale. Talasi u njemu mogli su prevrtati brodove dok su hitali ka severu da se razbiju o obalu, dostižući pri tom i po petnaest koraka visine. Po ovakvom vremenu, biće to i gore. Marš oko Ponora bio je put od dve stotine liga dok se ne dosegne grad, čak i ako bi se držali najkraćih puteva, međutim, ako bi Seanšani nagrnuli sa Aranove glave, mogli bi za dve nedelje stići do granice, uprkos olujama. Možda i brže. Biće bolje da se bori na mestu koje on bude izabrao negoli po njihovom. Prst mu je klizio niz južnu obale Altare, preko Venirskih planina sve dok se nisu smanjile i postale brda, u blizini Ebou Dara. Pet stotina ovde, hiljadu tamo. Izazivački niz tačkica bio je nanizan duž planina. Oštar udarac bi ih možda odbio nazad, u Ebou Dar, možda bi ih čak i zatvorio tamo dok budu pokušavali da shvate kakve su mu namere. Ili...

„Ima još nešto“, iznenada se oglasi Mor, ponovo brzajući. „Pričalo se o nekoj vrsti Aes Sedai oružja. Pronašao sam gde je bilo korišćeno na nekoliko milja od grada. Zemljište je tamo bilo spaljeno, u sredini potpuno sprženo, u prečniku od dobrih trista koraka ili više, a voćnjaci su uništeni i na većim razdaljinama. Pesak je bio istopljen, pretvorio se u staklo. Tamo je saidin bio najgori.“

Na to Torval odmahnu rukom da pokaže koliko je to nevažno. „Možda je bilo Aes Sedai u blizini kada je grad pao, da? Ili su to možda i sami Seanšani napravili. Jedna sestra, pomoću angreala, mogla je...“

Rand mu upade u reč. „Šta si mislio s onim da je saidin tamo bio najgori?“ Dašiva se pomeri čudno merkajući Mora, posegavši kao da pokušava zgrabiti mladića. Rand ga grubo odgurnu. „Šta si time mislio, More?“

Mor je samo piljio, čvrsto stisnutih usana, prelazeći palcem gore-dole po svome balčaku. Vrelina u njemu delovala je kao da će svakog časa provaliti. Na njegovom licu sada su se zbilja pojavile sitne kapi znoja. „Saidin je bio... čudan“, progovorio je promuklim glasom. Reči su mu nadolazile u brzim mlazevima. „Najgori je tamo mogao sam... đa ga osetim... u vazduhu svuda oko mene ali čudan je svuda oko Ebou Dara. Čak i stotinama milja odatle. Morao sam da se borim s njim; ne kao inače; drugačije. Kao da je bio živ. Ponekad... Ponekad nije radio ono što sam želeo. Ponekad je on... radio nešto drugo. Jeste. Nisam lud! Radio je!“ Vetar se podiže, za trenutak zavijajući, cimajući i tresući stranice šatora, a Mor utihnu. Narišmini zvončići zazveckaše kada je trznuo glavom, a onda se i oni umiriše.

„To je nemoguće“, u tišini je mrmljao Dašiva, gotovo ispod glasa. „To nije moguće!“

„Ko zna šta je moguće?“, reče Rand „Ja ne znam! A ti?“ Dašiva iznenađeno podiže glavu, ali Rand se već "bio okrenuo ka Moru, obraćajući mu se blažim tonom. „Ne brini, čoveče.“ Nije to bio blag ton to nije mogao da izvede – međutim, bio je ohrabrujući, ili se bar tako nadao. Oni su njegovo delo, njegova odgovornost. „Bićeš sa mnom u Poslednjoj bici. Obećavam ti.“ Momak je klimnuo obrisavši lice rukom, kao da se iznenadio što je vlažno, a onda je pogledao ka Torvalu, koji je ostao nepomičan poput kamena. Je li Mor znao za vino? To jeste bilo milosrđe, uzevši u obzir drugu mogućnost. Malo, iako gorko milosrđe.

Rand podiže Taimovu poslanicu, preklopi je i ubaci u džep kaputa. Jedan od pedeset poludi, a biće ih sve više. Je li Mor bio sledeći? Dašiva je sasvim sigurno bio blizu. Hopvilovi pogledi poprimili su novo značenje, a isto je važilo i za Narišmino uobičajeno ćutanje. Ludilo nije uvijek značilo vrištanje paucima. Jedanput je upitao, oprezno, nekoga za koga je znao da će mu dati tačan odgovor, kako da očisti saidin od prljavštine. I u odgovor je dobio zagonetku. Herid Fel je bio zaključio kako zagonetka iznosi „čvrste postavke, kako visoke, tako i prirodne filozofije“, međutim, nije nalazio nijedan način da ih primeni na ovu poteškoću. Je li Fel ubijen zato što je, možda, pronašao rešenje zagonetke? Rand je imao nagoveštaj odgovora, ili je bar mislio kako ga ima, nagoveštaj koji je mogao biti užasno pogrešan. Nagoveštaji i zagonetke nisu bili isto što i odgovori, međutim, morao je nešto uraditi. Ako prljavština ne bude nekako očišćena, Tarmon Gai’don će, možda, zateći svet koji će pre toga uništiti poludeli muškarci. Što mora da se uradi, mora da se uradi.

„To bi bilo divno“, gotovo šapatom progovori Torval, „ali kako bi bilo ko osim Tvorca ili...?“ Uznemirivši se, ostavio je da mu reči vise u vazduhu.

Rand nije bio primetio da je razmišljao naglas. Narišmine, Morove i Hopvilove oči kao da su pripadale istom licu, sijajući od iznenadne nade. Dašiva je delovao ubojito. Rand se nadao da nije rekao previše. Neke tajne moraju ostati sačuvane. Uključujući i njegov sledeći korak.

Po kratkom postupku, Hopvil je otrčao po svog konja da bi odjahao do brda s naređenjima za plemiće, Mor i Dašiva da nađu Flina i ostale Aša’mane, a Torval se krupnim koracima zaputio ka mestu za Putovanje do Crne kule, noseći naređenja za Taima. Narišma je ostao poslednji. Razmišljajući o Aes Sedai, Seanšanima i oružju, Rand je i njega otposlao s pažljivim nalozima zbog kojih je mladić još čvršće skupio usne.

„Ne razgovaraj ni s kim“, meko je završio Rand, čvrsto uhvativši Narišmu za nadlakticu. „I nemoj da me izneveriš. Ni za dlaku.“

„Neću te izneveriti“, reče Narišma, ne trepnuvši. Pošto je brzo vojnički otpozdravio, i on je otišao.

Opasno, prošaputa glas u Randovoj glavi. O da, vrlo opasno, možda čak i suviše opasno. Međutim, može i da upali; možda i hoće. U svakom slučaju, sada moraš da ubiješ Torvala. Moraš to.

Vejramon uđe u šator saveta proguravši se ramenima između Gregorina i Tolmerana, dok je istovremeno pokušavao da se progura pored Rozejne i Semaradrida, koji su svi želeli da saopšte Randu kako su ljudi u šumi na kraju krajeva doneli mudru odluku. Zatekli su ga kako se smeje dok su mu se suze slivale niz lice. Lijus Terin se vratio. Ili je, u suprotnom, već bio poludeo. U svakom slučaju, bilo je razloga za smeh.