Putanja bodeža

17 Napolju, na ledu

Sledećeg jutra jedna je kolona izjahala iz logora Aes Sedai prema severu, daleko pre svanuća, u gotovo potpunoj tišini, ako se izuzme povremeno krckanje sedala ili zvuk kopita koja su lomila krhku snežnu pokoricu. Povremeno bi se čulo frktanje nekog konja, ili zveckanje metala, ali i to bi bilo brzo prigušeno. Mesec je već zašao, nebo je svetlucalo od zvezda, ali bledi prekrivač koji se pružao preko svega dole osvetljavao je tamu. Kada su se prvi nagoveštaji dana pojavili na istoku, jahali su već sat, ili više. Što nije značilo da su daleko odmakli. Na otvorenom, Egvena je mogla da pusti Daišara u lagani kas, dok se belina oko njega rasprskavala poput vode, ali većim delom putovanja konji su hodali, nimalo brzo, kroz retku šumu pod čijim je svodovima sneg ležao u dubokima nanosima, ili je visio s grana nad njihovim glavama. Hrast i bor, topola i kožolist, kao i drveće koje nije prepoznavala, delovali su još ofucanije nego na vrućini i suši. Danas je bio Praznik Abrama, ali neće biti nikakvih nagrada skrivenih u medenjacima. Neka Svetlost pošalje da neki ljudi nađu iznenađenja u današnjem danu.

Sunce se pojavilo i podiglo, bleda zlatasta lopta koja nije davala nimalo topline. Još uvek je svaki uzdah ujedao grlo i stvarao oblačić pare. Duvao je oštar vetar, ne jako, ali sasecajuće, a na zapadu su se tamni oblaci kotrljali ka severu, prema Andoru. Osetila je mrvicu sažaljenja za onoga ko bude osetio eret tih oblaka. I olakšanje što su odlazili. Bilo bi izluđujuće da su čekali još jedan dan. Uopšte nije mogla da spava, od uznemirenosti i napetosti, ne zbog glavobolja. Zbog uznemirenosti i izdanaka straha što su se šunjali kroz nju poput hladnog vazduha koji se provlačio ispod ivica šatora. Međutim, nije bila umorna. Osećala se kao sabijena opruga, do kraja navijen sat, puna poleta koji je očajnički tražio da se oslobodi. Svetlosti, još uvek je sve moglo da krene sasvim naopako.

Bila je to upečatljiva kolona, iza stega Bele kule, belog Plamena Tar Valona u središtu spirale od sedam boja, po jedne za svaki ađah. Tajno načinjen u Salidaru, još od tada je ležao na dnu kovčega, a Dvorana je čuvala ključeve. Nije očekivala da će ga isticati, osim što je jutos postojala potreba za velelepnošću. Neposredno ih je pratilo hiljadu teških konjanika, u oklopima i verižnjačama, opremljenih kopljima, sabljama, topuzima i sekirama, kakvi su retko viđani južno od Krajina. Njihov zapovednik bio je jednooki Šijenarac s jarko obojenim povezom preko oka, čovek koga je jednom srela, kako joj se činilo, u nekom drugom Dobu. Uno Nomesta mrko je posmatrao drveće kroz čelične rešetke svoga kalpaka, kao da je očekivao da se iza svakog drveta krije zaseda, a njegovi ljudi delovali su jednako pozorno, čvrsto uspravljeni u svojim sedlima.

Gotovo van vidika, napred, među drvećem, jahala je skupina muškaraca s kalpacima, grudnim ili bočnim oklopima, ali bez ikakve druge zaštite. Ogrtači su im slobodno lepršali uokolo; jedna šaka im beše u oklopnoj rukavici na uzdama, a druga zauzeta kratkim lukom koji je svaki od njih nosio, pa nije preostajalo ništa čime bi prikupili ogrtače da se malo zagreju. Bilo ih je još, dalje napred, kao i onih koji se nisu videli levo i desno i pozadi, sve u svemu još hiljadu njih, da izviđaju i pretražuju. Garet Brin nije očekivao izdajstvo od Andoraca, ali i ranije mu se događalo da pogreši, sam je to rekao, a Muranđani su bili sasvim drugačija priča. Sem toga, uvek je postojala mogućnost da je Elaida unajmila plaćenog ubicu, ili čak da se pojave Prijatelji Mraka. Samo je Svetlost znala kada bi neki Prijatelj Mraka mogao odlučiti da počne da ubija, ili zbog čega. Što se toga ticalo, mada je trebalo da su Šaidoi daleko odatle, činilo se da više niko nema pojma gde se oni nalaze, sve dok ne bi otpočelo ubijanje. Čak bi i razbojnici mogli da okušaju sreću ako bi pratnja bila premala. Lord Brin nije bio čovek koji bi se nepotrebno izlagao mogućim neprilikama, a Egveni je bilo drago zbog toga. Danas je želela da ima što više svedoka.

Ona sama jahala je pred barjakom, sa Šerijam i Sijuan i Brinom. Ostali su, izgleda, utonuli u sopstvena razmišljanja. Lord Brin je opušteno sedeo u sedlu, dok se izmaglica njegovog ujednačenog disanja ledila u tankom sloju na njegovom viziru, međutim, Egvena je mogla da vidi kako smireno proučava krajolik kojim su jahali. Za slučaj da mora da se bori za njega. Sijuan je jahala tako ukočeno da će imati modrice mnogo pre nego što budu stigli na odredište, ali piljila je ka severu kao da već može da vidi jezero, a ponekad je klimala ili odmahivala glavom. Ne bi to radila da nije bila uznemirena. Šerijam nije znala ništa više od onoga što će se dogoditi nego što su to znale Predstavnice, međutim, delovala je još uznemirenije od Sijuan, neprekidno se vrteći u sedlu i kriveći lice. Isto tako, zbog nečega su njene zelene oči isijavale bes.

Odmah iza barjaka išla je cela Dvorana Kule, u dvostrukoj koloni, noseći tako izvezenu svilu i tako bogata krzna i pliš, i ogrtače sa ogromnim Plamenom na leđima. Žene koje su retko nosile išta više od nakita izuzev prstena Velike zmije, danas su bile okićene najboljim draguljima koji su se mogli pronaći u kutijama za nakit po logoru. Njihovi Zaštitnici bili su još upečatljiviji prizor, samo zato što su nosili svoje ogrtače koji menjaju boju; činilo se da delovi muškaraca nestaju kada bi se ogrtač ustalasao na povetarcu. Pratile su ih sluge, po dvoje ili troje za svaku sestru, s najboljim konjima koji su se za njih mogli naći. Oni sami mogli bi da prođu kao neko niže plemstvo, da veliki broj njih nije vodio tovarne životinje; svaki kovčeg u logoru bio je prekopan da bi se oni odenuli u žive boje.

Možda zato što je bila jedna od Predstavnica koja nije imala Zaštitnika, Delana je sa sobom povela Halimu, na vatrenoj beloj ždrebici. Njih dve su jahale gotovo dotičući se kolenima. Ponekad bi se Delana nagnula ka Halimi da joj nešto kaže, mada se činilo kako je Halima suviše uzbuđena da bi je slušala. Halima je, navodno, bila Delanina pisarka, ali svi su verovali da je tu u pitanju milosrđe, ili možda prijateljstvo, koliko god da je to delovalo neverovatno, između dostojanstvene svetlokose sestre i tamnokose seljanke vatrene naravi. Egvena je bila videla Halimin rukopis, a on je ličio na neispisan švrakopis deteta koje tek uči slova. Danas je ona bila odevena bogato kao bilo koja sestra, s draguljima koji su bili dostojni Delaninih, a lako može biti da su od nje i poticali. Kad god bi joj nalet vetra raskrilio plišani ogrtač, otkrila bi se zapanjujuća količina poprsja, a ona se stalno smejala i nije žurila da ponovo prikupi ogrtač, odbijajući da prizna kako oseća hladnoću, baš kao što to nisu činile ni sestre.

Bar jednom je Egveni bilo drago zbog svih darova u odeći koji su joj bili dati, što joj je omogućilo da nadmaši Predstavnice. Njena zelenoplava svila bila je ispresecana belim prugama od sitnih bisera. Biseri su joj ukrašavali čak i nadlanice rukavica. U poslednjem trenutku Romanda joj je nabavila ogrtač postavljen hermelinom, a ogrlica i minđuše od smaragda i belih opala stigle su od Lelejne. Mesečevo kamenje u njenoj kosi donela je Dženija. Danas Amirlin mora da blista. Čak je i Sijuan delovala kao da se spremila za bal, u plavom plišu i bledožutoj čipki, sa širokom bisernom trakom oko vrata i još čipke u kosi.

Romanda i Lelejna predvodile su Predstavnice, jašući tako blizu stegonoše da se on napeto okretao preko ramena i povremeno terao svoga konja bliže jahačima pred njim. Egvena je uspela da se ne osvrne više od jednom ili dvaput, međutim, mogla je da oseti kako joj se njihovi pogledi utiskuju među lopatice. Svaka je mislila da ju je propisno uvezala, ali svaka od njih se pitala čije su veze jače. O, Svetlosti, ovo ne može da pođe naopako. Ne sada.

Izuzimajući njihovu kolonu, malo šta se kretalo po tom snegom potpuno prekrivenom krajoliku. Neko vreme jedan je soko raširenih krila kružio nad njima naspram hladnog plavog neba, a potom je odleteo ka istoku. Dva puta je Egvena primetila lisice crnih repova kako trče u daljini, još uvek u svom letnjem krznu, a jednom je krupan jelen razgranatih rogova nečujno protrčao u daljini i nestao među drvećem. Zec koji je istrčao tačno pred Belina kopita i odskakutao dalje, naterao je punačku kobilu da zanjiše grivom, a Sijuan da vrisne i dočepa uzde kao da se bojala da će se Bela propeti. Naravno, Bela je samo nezadovoljno frknula i produžila da se vuče napred. Više se trgao Egvenin visoki uškopljeni šarac, a zec mu se uopšte nije približio.

Pošto je zec odskakutao, Sijuan zagunđa ispod glasa, a trebalo joj je vremena pre nego što je olabavila Beline uzde. Ona je uvek bila zlovoljna kada je bila na konju kad god je to bilo moguće, putovala je u kolima ali retko je bila baš ovoliko razdražljiva. Nije bilo potrebno pogledati dalje od lorda Brina i besnih pogleda koje mu je upućivala, pa da se zna i zašto.

Ako je i primećivao Sijuanine poglede, on to nije pokazivao. Budući jedini koji se nije doterao, izgledao je kao i uvek, obično i pomalo pohabano. Stena koja je odolevala olujama i koja će odoleti i narednima što su pristizale. Egveni je, zbog nečega, bilo drago da je odoleo svim njihovim naporima da ga odenu u nešto bolje. Zaista im je bilo potrebno da ostave utisak, a opet, njoj se činilo da on to odlično izvodi baš takav kakav je bio.

„Baš je lepo jutro da se bude u sedlu“, posle nekog vremena oglasi se Šerijam. „Ništa ne pročišćava glavu kao dobro jahanje po snegu.“ Glas joj nije bio tih, a očima je, slabašno se osmehujući, sevala na Sijuan koja je još uvek gunđala.

Sijuan nije ništa rekla teško da bi to mogla pred tolikim svedocima ali je počastila Šerijam jednim žestokim pogledom koji je obećavao oštre reči, kasnije. Žena vatrene kose iznenada se izvi, gotovo r,e trgnuvši. Krilata, njena tamno siva ždrebica sa crnim mrljama, praćakala se nekoliko koraka, a Šerijam ju je umirila gotovo previše odlučno. Ona je pokazivala veoma malo zahvalnosti prema ženi koja ju je bila postavila za nadzornicu polaznica, a kao i mnogi na njenom mestu, nalazila je razloge da krivi Sijuan. Otkada je položila zakletvu, to je bila njena jedina mana koju je Egvena mogla da primeti. Pa, ona se jeste bunila da, kao Čuvarka, ona ne bi morala da prima naređenja od Sijuan, kao što su morale sve ostale koje su se zaklele, međutim, Egvena je smesta shvatila kuda bi ih to odvelo. Ovo nije bio prvi put da je Šerijam pokušavala da ubaci trn. Sijuan je bila ustrajna u tome da se sama obračunava sa Šerijam, a njen je ponos bio suviše uzdrman da bi joj Egvena taj zahtev osporila, osim ako se stvari izmaknu iz ruku.

Egvena je poželela da postoji neki način da ih ubrza. Sijuan se vratila svome gunđanju, a Šerijam je očito premišljala da kaže nešto drugo što neće izazvati zamerke. Sve to mumlanje i sevanje očiju poče Egveni da se uvlači pod kožu. Posle nekog vremena poče da je zamara čak i Brinov uravnoteženi položaj. Uhvatila je sebe kako premišlja o onome što bi ga moglo potresti. Na nesreću ili možda na sreću nije verovala da tako nešto postoji. Ali ako bude morala još dugo da čeka, činilo joj se da će pući od nestrpljenja.

Sunce se pelo ka zenitu, bolno spore milje ostajale su za njima, kada se, konačno, jedan od jahača pred njima okrenu i podiže ruku. Brzo se izvinivši Egveni, Brin odgalopira napred. To je više izgledalo kao da se njegov riđi škopac Putnik gega kroz sneg, ali stigao je do prethodnice, izmenio s njima nekoliko reči, a potom ih poslao napred, kroz drveće, pa je seo i čekao da Egvena i ostali stignu do njega.

Kada je ponovo zauzeo svoje mesto pored nje, pridružiše im se Romanda i Lelejna. Dve su Predstavnice jedva udostojile Egvenu da je primete, pa se zapiljiše u Brina s hladnim dostojanstvom koje je znalo da uzdrma tolike muškarce kada bi se suočili sa Aes Sedai. Osim što je, tu i tamo, svaka od njih bacala zabrinute poglede ka onoj drugoj. Činilo se da i ne primećuju da to rade. Egvena se nadala da su makar upola napete kao ona; to bi joj bilo sasvim dovoljno.

Hladni dostojanstveni pogledi skliznuše niz Brina poput kiše sa stene. On se malo nakloni Predstavnicama, ali obraćao se Egveni. „Već su stigli, majko.“ To se moglo i očekivati. „Doveli su gotovo isti broj ljudi kao i mi, ali svi su na severnoj strani jezera. Poslao sam izviđače da se postaraju za svakoga kome bi moglo pasti na pamet da nam zađe iza leđa, mada to uistinu i ne očekujem."

„Nadajmo se da si u pravu", oštro mu se obrati Romanda, a Lelejna dodade, mnogo hladnije. „U poslednje vreme, tvoje rasuđivanje nije baš onakvo kakvo bi trebalo da bude, lorde Brine.“ Ledenim, odsečnim glasom.

„Kako kažete, Aes Sedai.“ On se ponovo lako nakloni, a da se pri tom nije stvarno okrenuo od Egvene. Poput Sijuan, on je sada bio otvoreno vezan za nju, bar što se ticalo Dvorane. Kada samo ne bi znale koliko je to bilo čvrsto. „Još nešto, majko“, nastavio je. „Talamanes je takođe tamo, na jezeru. Ima oko stotinak pripadnika Ruke na istočnoj strani. To nije dovoljno za izazivanje nevolja, čak i kad bi im bio sklon, a to mi se čini malo verovatno.“

Egvena samo klimnu glavom. Nije dovoljno za izazivanje nevolja? Sam Talamanes mogao bi biti dovoljan! Oseti žuč u ustima. Ne može da pođe naopako sada!

„Talamanes!“, uskliknu Lelejna, a njeno dostojanstvo nestade. Mora da je bila napeta koliko i Egvena. „Kako je on saznao? Ako si u svoja zamešateljstva uključio i Zmajuzaklete, lorde Brine, zbilja ćeš naučiti šta znači preterivanje!“

Romanda zareža, nadovezujući se na nju, „Ovo je sramno! Hoćeš da kažeš kako si tek sada saznao za njegovo prisustvo? Ako je to tačno, onda je tvoj ugled naduvan poput čira.“ Činilo se da je danas smirenost Aes Sedai kod nekih bila vrlo tanka.

Nastavile su tim tonom, ali Brin je samo jahao dalje povremeno mrmljajući „Kako kažete, Aes Sedai“, kada je baš morao nešto da odgovori. Čuo je i gore kad ga je Egvena saslušavala toga jutra i nije nimalo jače odvratio. Sijuan je bila ta koja je konačno frknula, pa se zacrvenela kada su je Predstavnice zapanjeno pogledale. Egvena gotovo da je odmahnula glavom. Sijuan je baš sigurno bila zaljubljena. I baš joj je bilo potrebno da joj neko očita! Iz nekog razloga, Brin se osmehnuo, ali to je možda bilo zato što Predstavnice više nisu obraćale pažnju na njega.

Drveće se povuče pred još jednom čistinom, širom od većine, i više nije bilo vremena za uzaludne misli.

Izuzev širokog oboda visoke smeđe trske i rogoza koji su virili iz snega, ništa drugo nije označavalo da je ovo jezero. Mogla je to biti i velika dolina, ravna i gotovo jajastog oblika. Na izvesnoj udaljenosti od linije drveća, na zamrznutom jezeru stajala je velika plava platnena nadstrešnica na visokim stubovima, dok se omanja gomila ljudi muvala oko nje, a desetine slugu je čuvalo konje koji su stajali iza. Povetarac je mreškao šarenu skupinu stegova i barjaka, i donosio prigušene povike koji nisu mogli biti ništa drugo osim naređenja. Još slugu užurbano polete. Izgleda da nisu bili tanio dovoljno dugo da bi završili sve pripreme.

Otprilike milju dalje, tamo gde je počinjalo drveće, slabašno sunce odsijavalo je od metala. Od poprilično metala, koji se prostirao celom dužinom udaljene obale. Na istoku, gotovo jednako udaljeni od paviljona, stotina ljudi iz Družine nije ni pokušavala da se prikrije, stojeći pored svojih konja nedaleko od mesta gde je počinjao rogoz. Nekolicina pokaza ka njima kada se pojavio steg Tar Valona. Ljudi oko paviljona zastadoše da gledaju.

Egvena nije zastala pre nego što je izjahala na snegom prekriven led. Zamislila je da je pupoljak ruže koji se otvara ka suncu, tu staru vežbu za polaznice. Nije stvarno prigrlila saidar, ali smirenost koja ju je obuzela bila joj je dobrodošla.

Sijuan i Šerijam su je pratile, pa Predstavnice sa svojim Zaštitnicima, a onda i sluge. Lord Brin i stegonoša bili su jedini vojnici koji su pošli. Povici iza nje kazivali su joj da Uno raspoređuje svoje naoružane konjanike uz obale jezera. Lakše naoružani ljudi bili su postavljeni sa strane, oni koji nisu bili na straži zbog moguće izdaje. Jedan od razloga zašto je izabrano to jezero bio je što je led bio dovoljno čvrst da izdrži podosta konja, ali ne na stotine, a još manje na hiljade. To je umanjivalo mogućnost prevare. Naravno, paviljon van dometa strela nije bio van dometa Jedne moći, ne ako je bio vidljiv. Samo što je i najgori čovek na svetu znao da je siguran od toga, osim ako ne bi zapretio nekoj sestri. Egvena oštro izdahnu, pa poče ponovo da vraća smirenost.

Ispravan doček za Amirlin Tron bile bi sluge koje bi požurile ka njima s toplim pićem i vrućim ciglama umotanim u krpe, kao i lordovima i gospama koji bi se lično ponudili da pridrže uzde i ponude poljubac kao zarad Abrama. Svakog posetioca višeg zvanja dočekale bi sluge, međutim, iz paviljona nije izašao niko. Brin lično je sjahao i prišao da pridrži dizgine Daišaru, a isti onaj mladić koji joj je dan ranije doneo svež ugalj pritrča da pridrži Egveni uzengiju. Nos mu je još uvek curio, ali u crvenom somotskom kaputu, koji mu je bio samo malo prevelik, i jarkoplavom ogrtaču zasenio je sve plemiće koji su stajali ispod nadstrešnice i piljili u njih. Činilo se da su uglavnom odeveni u praktičnu vunu, bez mnogo veza i s vrlo malo svile ili čipke. Najverovatnije su morali da se dovijaju kako bi našli odgovarajuću odeću, pošto su počeli snegovi, a oni su već marširali. Mada, usitinu, mladić bi zasenio i nekog Krpara.

Po podu paviljona bili su rasprostrti ćilimi, a mangali su goreli, mada je povetarac odnosio i toplinu i dim. Dya reda stolica, okrenuta jedan naspram drugog, sa osam sedišta u svakom, čekala su poslanstva. Nisu očekivali toliko sestara. Neki od plemića koji su ih čekali razmeniše zaprepašćene poglede, a veliki broj slugu poče stvarno da krši ruke, pitajući se šta da radi. Nisu morali.

Stolice su bile veoma raznovrsne, ali sve su imale sličnu veličinu, i nijedna nije bila upadljivo izlizanija niti ulubljenija od neke druge. Nijedna nije imala upadljivo manje ili više pozlate ni duboreza. Vitki mladić s brojnim pratiocima jednostavno ušeta i dok su se plemići mrštili, čak i bez onog „uz vaše dopuštenje’, počeše da iznose one namenjene Aes Sedai napolje, na sneg, a onda požuriše da pomognu u raspakivanju teretnih konja. Još uvek niko nije progovorio ni reč.

Ubrzo su bila postavljena sedišta, dovoljno za celu Dvoranu i Egvenu. Jednostavne klupe, ali uglačane dok nisu zasijale, a svaka je stajala na širokoj kutiji prekrivenoj tkaninom u boji ađaha Predstavnica, a dugačak red beše širok koliko i nadstrešnica. Kutija postavljena pred njega za Egveninu klupu bila je prugasta, kao i njena ešarpa. Prethodne noći bilo je puno užurbanosti i posla, počev od pronalaženja pčelinjeg voska za glačanje i dobrog platna u pravim bojama.

Kada su Egvena i Predstavnice zauzele svoja mesta, sedele su stopu više od svih ostalih. Ona je imala sopstvene nedoumice u vezi s ovim, međutim, nedostatak jedne jedine reči dobrodošlice potpuno ih je raspršio. I najzlobniji seljak ponudio bi šolju i poljubac lutalici za Praznik Abrama. One nisu bile molioci i nisu bile jednake. One su bile Aes Sedai.

Zaštitnici su stajali iza svojih Aes Sedai, a Sijuan i Šerijam su bile pored Egvene. Sestre razmetljivo zabaciše ogrtače i poskidaše rukavice da bi pokazale kako ih hladnoća ne dotiče, što je bilo u oštroj suprotnosti s plemićima koji su čvrsto privijali svoje ogrtače. Napolju je Plamen Tar Valona zalepršao na pojačanom povetarcu. Samo je Halima, koja se nalazila pored Delaninog sedišta na ivici sivim prekrivene kutije odudarala od tog veličanstvenog prizora, ali krupnim očima tako je izazivački odmeravala i Andorce i Muranđane da utisak nije baš mnogo ni kvarila.

Bilo je nekoliko ispitivačkih pogleda kada je Egvena zauzela svoje mesto napred, ali samo nekoliko. Niko nije delovao stvarno iznenađeno. Pretpostavljam da su već čuli sve o devojčici koja je postala Amirlin, suvo je pomislila. Pa, bilo je i mlađih kraljica, uključujući kraljice Andora i Murandije. Sasvim smirena, ona klimnu glavom, a Šerijam pokaza rukom ka redu stolica. Nije važno ko je prvi stigao, kao ni ko je podigao paviljon; nije bilo sumnje u to ko je sazvao ovaj sastanak. Ko je bio glavni.

Naravno, njen postupak nije naišao na dobar prijem. Nastade trenutak bezglasnog okievanja dok su plemići premišljali kako da povrate ravnotežu, kao i nekoliko iskrivljenih lica kada su shvatili da je to nemoguće. Njih osmoro sedoše, smrknutih lica, četiri muškarca i četiri žene, uz mnogo ljutitog prikupljanja ogrtača i nameštanja sukanja. Oni nižeg zvanja stajali su iza stolica, a očito nije bilo mnogo ljubavi između Andoraca i Muranđana. U stvari, Muranđani, i muškarci i žene, gunđali su i gurali se za bolje mesto međusobno koliko i sa svojim „saveznicima“ sa severa. Mnogo mrkih pogleda beše upućeno i Aes Sedai, a nekolicina se mrštila na Brina, koji je stajao malo po strani držeći pod jednom rukom kalpak. On je bio dobro poznat na obe strane granice, a uvažavala ga je ćak i većina onih koji bi žarko želeli da ga vide mrtvog. Bar je tako bilo dok se nije pojavio predvodeći vojsku Aes Sedai. On na njihove otrovne poglede nije obraćao ništa više pažnje nego što je to činio zbog otrovnih jezika pojedinih Predstavnica.

Još jedan čovek se nije pridružio nijednoj strani. Bled čovek, jedva za šaku viši od Egvene, u tamnom kaputu i grudnom oklopu, imao je izbrijan prednji deo glave, a oko leve ruke nosio je vezanu crvenu maramu. Na tamnosivom ogrtaču imao je krupnu crvenu šaku izvezenu na grudima. Talamanes je stajao nasuprot Brinu, bezobrazno opušteno naslonjen na jedan od stubova paviljona, i posmatrao ih, ničim ne nagoveštavajući o čemu razmišlja. Egvena je želela da zna šta će on tu. Želela je da može da zna šta je pričao pre nego što je stigla. U svakom slučaju, moraće da porazgovara s njim. Ako to bude moguće a da je ne prisluškuju na stotine ušiju.

Mršav, ogrubeo čovek u crvenom ogrtaču, koji je sedeo u sredini reda stolica, nagnuo se napred i nešto zaustio, ali Šerijam ga preduhitri jasnim, zvonkim glasom.

„Majko, dopusti mi da predstavim: iz Andora Aratela Renšar, Visoko sedište kuće Renšar, Pelivar Koilen, Visoko sedište kuće Koilen, Aemlin Kerend, Visoko sedište kuće Kerend, i njen suprug Kulhan Kerend.“ Nevoljno su potvrdili svoja imena samo lakim klimanjem glave. Pelivar je bio onaj mršavko, spreda mu je tamna kosa bila proređena. Šerijam nastavi bez zastajkivanja. „Dopusti mi da predstavim: iz Murandije Donel do Morni a’Lordin. Sajan do Mehon a’Mekensa. Pejtr do Firna a’Kon. Segan do Avharin a’Rus.“ Činilo se da Muranđanima nedostatak isticanja plemenitog porekla smeta još više nego Andorcima. Donel, s više čipke na sebi negoli većina žena, besno je uvrtao izvijene brkove, dok je Pejtr delovao kao da pokušava da iščupa sopstvene. Segan je pućila punačke usne, dok su joj tamne oči bljuvale vatru, dok je Sajan, bucmasta proseda žena, duvala kroz nos, prilično glasno. Šerijam nije nimalo obraćala pažnju na to. „Nalazite se pred očima Čuvarke Pečata. Nalazite se pred Plamenom Tar Valona. Dopušta vam se da iznesete svoju poslanicu pred Amirlin Tron.“

Dobro. To im se nije dopalo, ni najmanje. Egvena je i pre toga mislila da izgledaju kiselo, ali sada su delovali kao da su se svi prejeli zelenih šljiva. Možda su verovali kako mogu da se pretvaraju da ona uopšte nije Amirlin Tron. Naučiće. Naravno, prvo će morati da poduči Dvoranu.

„Postoje prastare veze između Andora i Bele kule“, progovorila je, glasno i odlučno. „Sestre su uvek uživale dobrodošlicu u Andoru ili Murandiji. Zašto onda vi dovodite vojsku pred Aes Sedai? Petljate se tamo gde se prestoli i narodi boje i da priđu. Tronovi su padali jer su se mešali u ono što se ticalo Aes Sedai.“

To je zvučalo zadovoljavajuće preteće, bez obzira jesu li Mirela i ostale uspele da joj pripreme prolaz. Uz malo sreće, one su se upravo vraćale u logor nikom ništa. Osim ako neko od ovog plemstva izgovori pogrešno ime. To bi je ostavilo bez prednosti nad Dvoranom, ali u poređenju sa svim ostalim, to je bila slamka naspram plasta.

Pelivar razmeni poglede sa ženom koja je sedela pored njega, a ona ustade. Bore na njenom licu nisu mogle sakriti činjenicu da je Aratela, kada je bila mlada, bila prelepa žena, skladnih crta; sada su joj sede gusto šarale kosu, a pogled joj je bio tvrd kao u nekog Zaštitnika. Rukama u crvenim rukavicama čvrsto je držala strane svoga ogrtača, ali očigledno nije bila zabrinuta. Usta skupljenih u tanku crtu proučavala je red sestara, pa je tek onda progovorila. Zaobilazeći Egvenu, sestrama iza nje. Škrgućući zubima, Egvena na lice namesti izraz pažnje.

„Nalazimo se ovde baš zato što ne želimo da se nađemo upetljani u poslove Bele kule.“ Aratelin glas delovao je odlučno, što nije bilo iznenađenje za Visoko sedište jedne moćne kuće. Nije bilo ni nagoveštaja nesigurnosti koja bi se mogla očekivati, čak i od moćnog Visokog sedišta, kada se suočava s tako mnogo sestara, da ne pominjemo i Amirlin Tron. „Ako je sve što smo čule tačno, onda pustiti vas da nesmetano prođete kroz Andor u najboljem slučaju može u očima Bele kule delovati kao da pružamo pomoć, ili čak da smo u savezu. Propustiti da vam se suprotstavimo može značiti da naučimo ono što grožđe nauči kada se nađe na muljanju za vino.“ Nekolicina Muranđana smrknuto okrenuše poglede ka njoj. Niko u Murandiji nije pokušao da sestrama ospori prolaz. Najverovatnije da niko od njih nije ni razmišljao o mogućim događajima posle onog dana kada pređu na zemlje nekog drugog.

Aratela je nastavila kao da to nije ni primetila, ali Egvena u to nije verovala. „U najgorem slučaju... Čuli smo... izveštaje... da Aes Sedai krišom dolaze u Andor, praćene stražom Kule. Možda je bolje to nazvati govorkanjima, ali stižu sa raznih strana. Niko od nas ne želi da u Andoru vidi bitku između Aes Sedai.“

„Neka nas Svetlost sačuva i zaštiti!“ upade Donel, crven u licu. Pejtr je klimao glavom da se slaže, skliznuvši na ivicu svog sedišta, a Sajan je delovala kao da će svakog časa i sama poskočiti. „Ni ovde niko to ne želi da vidi!“, izlete Donelu. „Ne između Aes Sedai! Naravno, čuli smo šta se dogodilo tamo, na istoku! A te sestre.J."

Egvena poče lakše da diše kada ga Aratela odlučno prekide. „Ako bi moglo, lorde Donele. Imačeš svoj red da govoriš.“ Ponovo se okrenula ka Egveni u stvari, ponovo ka Predstavnicama ne čekajući da joj on odgovori, ostavivši ga da zamuckuje dok je ostatak Muranđana gunđao. Ona sama delovala je potpuno neuznemireno, jednostavno; bila je žena koja je iznosila činjenice. Iznosila ih je, smatrajući da se moraju videti onako kako ih je videla ona.

„Kao što rekoh, to je naša najveća bojazan, ako su te priče tačne. A iako nisu. Aes Sedai se možda tajno okupljaju u Andoru sa stražom Kule. Aes Sedai s vojskom spremaju se da uđu u Andor. Suviše je često izgledalo kako Bela kula gađa jednu metu, samo da bismo mi ostali kasnije otkrili kako je sve vreme u pitanju bila neka druga. Teško mi je da zamislim da bi čak i Bela kula išla tako daleko, ali ako je ikada postojala meta zbog koje biste se vezale u čvor, onda je to Crna kula.“ Aratela se lagano stresla, a Egvena nije mislila da je to zbog hladnoće. „Bitka među Aes Sedai mogla bi da uništi zemlje miljama uokolo. Ona bitka mogla bi da uništi pola Andora.“

Pelivar skoči na noge. „Jednostavno rečeno, morate da krenete drugim putem.“ Glas mu je bio neočekivano visok, ali ništa manje odlučan od Aratelinog. „Ako moram da umrem da bih odbranio svoje zemlje i svoje ljude, onda bolje da to bude ovde nego tamo gde će izumreti i moje zemlje i moji ljudi.“

Povukao se kad je Aratela načinila umirujući pokret, i utonuo ponovo u svoju stolicu. Tvrdog pogleda, nije nimalo delovao kao da se umirio. Aemlin, punačka žena uvijena u tamnu vunu, klimala je glavom da se slaže s njim, kao i njen muž kojeg je krasila četvrtasta vilica.

Donel je piljio u Pelivara kao da mu ni ova misao nikada ranije nije pala na pamet, a nije bio usamljen. Neki od Muranđana koji su stajali počeše glasno da se raspravljaju, dok drugi ne počeše da ih utišavaju. Ponekad i uz mahanje pesnicom. Šta je spopalo te ljude da se udružuju sa Andorcima?

Egvena udahnu. Pupoljak ruže, otvara se ka suncu. Nisu je priznali za Amirlin Tron Aratela se približila tome da je uopšte ne primećuje koliko god je mogla, samo što je nije odgurnula u stranu! a opet, dali su joj sve što je mogla da poželi. Smireno. Sada je bio trenutak kada su Lelejna i Romanda očekivale da prozove jednu od njih da nastavi pregovore. Nadala se da su im stomaci vezani u čvor od iščekivanja koja od njih će to biti. Ali neće biti nikakvih pregovora. Nije moglo da ih bude.

„Elaida“, rekla je ravnim glasom, naizmenično odmeravajući Aratelu i plemstvo koje je sedelo, „ieste otmičarka koja je oskrnavila ono što leži u samom srcu Bele kule. Ja sam Amirlin Tron.“ Bila je iznenađena koliko je dostojanstveno zvučala, koliko smireno. Ali ne iznenađeno kao što bi to bilo nekada. Svetlost joj pomogla, ona jeste Amirlin Tron. „Mi idemo u Tar Valon da uklonimo Elaidu i da joj sudimo, ali to su poslovi Bele kule, a ne vaši, osim što treba da znate istinu. Ta takozvana Crna kula takođe je naša stvar; muškarci koji mogu da usmeravaju oduvek su bili posao Bele kule. Postaraćemo se za njih onako kako mi odlučimo, kada bude vreme za to, ali mogu vas uveriti da to nije sada. Prednost se mora dati daleko bitnijim stvarima."

Čula je pokretanje među Predstavnicama iza sebe. Stvarno vrpoljenje na klupama i oštro fijukanje razdvojenih sukanja koje su se nameštale. Bar su neke bile prilično uzdrmane. Pa, neke od njih jesu predlagale da se usput postaraju i za Crnu kulu. Nijedna nije verovala da tu ima jedva više od desetak ljudi, bez obzira na to šta su čule; na kraju krajeva, jednostavno nije bilo moguće da stotine muškaraca zaista želi da usmerava. A opet, možda je to bilo jer su shvatile kako Egvena neće naimenovati ni Romandu ni Lelejnu.

Aratela se namršti, možda osetivši naznake nečega u vazduhu. Pelivar se pomerio, spreman da se ponovo podigne, a Donel se mrzovoljno ispravio. Nije bilo druge nego da nastavi. Nikada nije ni bilo druge.

„Shvatam vašu zabrinutost“, nastavila je istim zvaničnim glasom, „i postaraću se za to.“ Kako je glasio onaj čudni borbeni poklič koji je Družina koristila? Da. Vreme je da se bace kockice. „Dajem vam ova uveravanja Amirlin Trona. Ostaćemo ovde mesec dana, da se odmorimo, a onda ćemo napustiti Murandiju, ali nećemo prelaziti granicu sa Andorom. Posle toga, Murandija neće imati više nikakvih teškoća zbog nas, a Andor uopšte neće imati muka. Sigurna sam“, dodala je, „da će muranđanske gospe i lordovi biti srećni da nas snabdeju potrepštinama zarad razmene za dobro srebro. Plaćamo pošteno.“ Nije imalo nikakve svrhe da se nagodi sa Andorcima ako bi joj Muranđani krali konje i napadali karavane za snabdevanje.

Muranđani, koji su nesigurno gledali oko sebe, u svakom slučaju su delovali kao da se lome između dve odluke. Tu se moglo zaraditi, najviše opskrbljivanjem tako velike vojske, a opet, s druge strane, ko bi mogao uspešno da se cenka oko onoga što tako velika vojska ponudi? Donel je delovao kao da će se stvarno ispovraćati, dok je Sajan, izgleda, nešto proračunavala. Posmatrači počeše da mrmljaju. Bilo je to više od mrmljanja, gotovo dovoljno glasno da i Egvena čuje.

Želela je da baci pogled preko ramena. Tišina među Predstavnicama bila je zaglušujuća. Sijuan je piljila pravo preda se, čvrsto stežući suknje, kao da čistom silom tera sebe da nastavi da gleda napred. Ona je bar znala šta se pripremalo. Šerijam, koja nije, kraljevski je odmeravala Andorce i Muranđane, smireno, kao da je očekivala svaku reč.

Egveni je bilo potrebno da ih natera da zaborave devojku koju su videli pred sobom, i da čuju ženu koja čvrsto drži uzde moći. Ako ih sad i ne drži, držaće ih! Progovorila je čvrstim glasom. „Dobro upamtite. Ja sam donela odluku; vaše je da je prihvatite. Ili da se suočite sa onim što će, sasvim sigurno, biti posledica vašeg pada.“ Kada je završila, vetar nakratko poče da zavija, zatresavši šatorsko krilo, cimajući odeću. Neki među plemstvom koje je posmatralo stresoše se i jače priviše ogrtače, a ona se nadala da se nisu stresli samo zbog vremena.

Aratela razmeni poglede s Pelivarom i Aemlin, a sve troje su odmerili Predstavnice pre nego što su klimnuli glavama. Oni su verovali kako ona jednostavno prenosi reči koje su joj Predstavnice ubacile u usta! I pored toga, Egvena gotovo da je uzdahnula od olakšanja.

„Biće kako kažete“, reče plemkinja tvrdog pogleda. Ponovo se obraćala Predstavnicama. „Ne sumnjamo u reč Aes Sedai, naravno, ali morate da razumete što ćemo i mi ostati ovde. Ponekad ono što čujete nije ono što mislite da ste čuli. Mada to ovde nije tako, sigurna sam. Ali mi ćemo ostati dok vi ostajete.“ Donel je zaista delovao kao da će se svakog časa ispovraćati. Verovatno su njegove zemlje bile u blizini. Andorske vojske u Murandiji nisu bile poznate po tome da ikada išta plaćaju.

Egvena ustade, i mogla je da čuje šuškanje dok su Predstavnice ustajale za njom. „Onda je dogovoreno. Mi moramo ubrzo da krenemo ako hoćemo da se vratimo u sopstvene krevete pre mraka, ali posvetićemo vam nekoliko trenutaka. Ako se sada upoznamo malo bolje, možda ćemo izbeći neke kasnije nesporazume.“ A razgovor joj možda može pružiti priliku da stigne do Talamanesa. „O. Postoji još nešto što treba da znate. Sada je knjiga polaznica otvorena za svaku ženu, bez obzira na njene godine, ako prođe probu.“ Aratela žmirnu. Sijuan nije ni trepnula, mada se Egveni učinilo da je čula slabašno gunđanje. Ovo nije bilo deo onoga o čemu su raspravljale, ali nikada neće biti boljeg trenutka. „Hajdemo. Sigurna sam da svi želite da porazgovarate s Predstavnicama. Zvanični deo je završen.“

Ne čekajući da joj Šerijam ponudi ruku, ona siđe dole. Gotovo da je poželela da se nasmeje. Sinoć se bila uplašila da možda nikada neće stići do cilja, ali sada je već bila prešla pola puta, gotovo pola, a nije bilo ni približno teško koliko se plašila. Naravno, preostajala je i druga polovina.