Putanja bodeža

2 Rasplitanje

Elejna se pomerila u stranu čim je izašla iz prolaza, međutim, Ninaeva je pregazila preko čistine, terajući smeđe skakavce da beže iz mrtve trave dok se okretala tamo-amo tražeći tragove Zaštitnika. Jednog Zaštitnika, u stvari. Neka jarkocrvena ptica preletela je iznad čistine i nestala. Ništa drugo nije se pokretalo, osim sestara; negde, na uglavnom golom drveću, zaćeretala je veverica, a potom je nastala tišina. Elejni se činilo kako je nemoguće da je ono troje prošlo tuda a da nisu za sobom ostavili trag koji bi bio širok bar koliko onaj iza Ninaeve, ali nije mogla da razazna nijedan znak da su uopšte dolazili tu.

Osećala je Birgitu negde nalevo od sebe to je otprilike jugozapadno, pomislila je, i oseća se sasvim zadovoljno, očito nije ni u kakvoj opasnosti. Kejrejn, koja je bila deo kruga zaštite oko Sarejte i Zdele, bila je nakrivila glavu kao da nešto osluškuje. Izgleda da je njen Siril bio na jugoistoku. To je značilo da je Lan na severu. Za divno čudo, na tu stranu je i Ninaeva gledala, sve vreme mumlajući ispod glasa. Možda je venčanje stvorilo u njoj neki osećaj njega. U stvari, verovatnije je bilo da je primetila trag koji je Elejni promakao. Ninaeva je bila vešta u snalaženju po šumi koliko i sa svojim biljkama. 

S mesta gde je stajala u početku, Elejna je jasno mogla da vidi Avijendu koja je posmatrala krovove palate kao da očekuje zasedu. Po njenom držanju, delovalo je kao da nosi koplja, spremna da uskoči u borbu onako, u haljini za jahanje. Svim tim pokušajima da sakrije koliko je očajna zbog svojih nevolja s prolazom naterala je Elejnu da se osmehne bila je toliko hrabrija od nje same. Međutim, nije mogla a da se ne brine. Avijenda jeste bila hrabra, a niko drugi koga je Elejna poznavala ne bi uspešnije od nje sačuvao glavu na ramenima. No isto tako je mogla da zaključi kako đie’toh zahteva od nje da se bori kada se ne bi moglo uraditi ništa drugo osim da se pobegne. Svetlost oko nje je sijala toliko jako da je bilo očito kako ne može da povuče više saidara. Ako bi se neko od Izgubljenih stvarno pojavio...

Trebalo je da ostanem s njom. Elejna je smesta odbacila tu pomisao. Kakav god izgovor pronašla, Avijenda bi znala istinu. A bila je osetljiva kao neki muškarac, ponekad. Uglavnom. Pogotovo ako se radilo o njenoj časti. Uzdahnuvši, Elejna dopusti da je Ata’an Mijere odvuku dalje od prolaza kuda su ulazile. Međutim, ostala je dovoljno blizu da čuje svaki povik s druge strane. Dovoljno blizu da u trenutku može priskočiti u pomoć. A i zbog drugog razloga.

Vetrotragačice su prolazile po starešinstvu, naprežući se da zadrže nepomična lica, ali čak je i Rinejla malo opustila ukočena ramena kada joj bosa stopala dodirnuše visoku smeđu travu. Neke bi nakratko zadrhtale, brzo se pribravši, ili bi širom otvorenih očiju bacile pogled iza sebe, ka stvoru koji je visio u vazduhu. Sve do jedne su sumnjičavo odmerile Elejnu dok su prolazile pored nje, a dve ili tri su i otvorile usta, možda da je upitaju šta radi ili da je zamole ili da joj saopšte da se pomeri. Bilo joj je drago što su žurno nastavljale dalje, slušajući Rinejlina jezgrovita požurivanja. Dovoljno brzo će imati priliku da govore ostalima među Aes Sedai šta treba da rade; nije bilo potrebe da počinju od nje.

Od te pomisli osetila je težinu u stomaku, a zbog njihove brojnosti zatresla je glavom. One su imale dovoljno znanja o vremenskim prilikama da bi pravilno iskoristile Zdelu, međutim, čak se i Rinejla složila iako nerado da je mogućnost popravljanja vremenskih prilika veća ako se u Zdelu usmeri više moći. Međutim, usmeravanje je moralo da bude toliko tačno da je to bilo nemoguće osim ako bi to radila samo jedna žena ili ceo krug. Zato je to morao biti pun krug od trinaest. Tih trinaest će sasvim sigurno uključivati Ninaevu i Avijendu i samu Elejnu, a verovatno i nekoliko Srodnica, no Rinejla je, očito, nameravala da se pozove na deo pogodbe koji im je dozvoljavao da nauče sve veštine kojima Aes Sedai mogu da ih poduče. Prolaz je bio prva, a stvaranje kruga biće druga. Čudo da nije dovela svaku vetrotragačicu koja se zatekla u luci. Samo pomisli da se treba nositi s tri ili četiri stotine tih žena! Elejna uputi kratku molitvu zahvalnicu zato što ih je samo dvadeset.

Međutim, ona nije tu stajala da bi ih prebrojala. Kako je koja vetrotragačica prolazila, nepunu stopu od nje, dozvoljavala je sebi da oseti koliko je dotična jaka u Moći. Ranije je imala prilike da se dovoljno približi samo šačici tih žena, uz sve muke oko ubeđivanja Rinejle da uopšte i pođu. Po svemu sudeći, postizanje položaja među vetrotragačicama nije imalo nikakve veze ni sa starošću ni sa snagom; Rinejla je bila daleko od najjače, čak nije bila ni među najjače tri ili četiri, dok je jedna žena pozadi, Senina, imala smežurane obraze i veoma sedu kosu. Začudo, sudeći po ožiljcima na njenim ušima, činilo se da je Senina nekada nosila više od šest alki, i to debljih od onih koje je sada imala.

Elejna je razvrstavala i povezivala lica sa imenima koja je znala dok joj je osećaj samozadovoljstva rastao. Vetrotragačice su možda imale nekakvu prednost, a ona i Ninaeva su možda bile u gadnim nevoljama, vrlo gadnim, kako sa Egvenom, tako i s Dvoranom Kule, kada se budu obelodanili uslovi njihove pogodbe, a opet, nijedna od ovih žena ne bi zauzimala posebno visok položaj među Aes Sedai. Sasvim sigurno ni nizak, ali ni posebno visok. Rekla je samoj sebi da se ne pravi važna to nimalo nije menjalo njihovu pogodbu ali bilo joj je teško da odoli. One su bile najbolje što su Ata’an Mijere mogle dati. Bar ovde, u Ebou Daru. A da su bile Aes Sedai, svaka od njih od Kurin, koja je imala taj okamenjeni crni pogled, do same Rinejle – slušala bi kada joj se obraća i ustajala bi kada bi ona ušla u odaju. Kad bi bile Aes Sedai i kada bi se ponašale kako treba.

A onda se pojavio kraj reda, a ona se trgla kada je jedna mlada vetrotragačica s jednog od manjih brodova prošla pored nje, Rajnin, žena bucmastih obraza, u jednostavnoj plavoj svili, s jedva pet-šest privezaka koji su visili na lancu do njenog nosa. Dve učenice, dečački vitka Talaan i krupnooka Metara, trčkarale su na samom kraju reda, uznemirenih lica. One još nisu zaslužile alku u nosu, a još manje lanac, i samo je po jedna tanka naušnica u levom uvetu pravila ravnotežu sa one tri u desnom. Pratila ih je pogledom zamalo piljeći u njih. U stvari, to i nije bilo zamalo.

Ata’an Mijere se ponovo okupiše oko Rinejle, a većina je, kao i ona, čežnjivo buljila u Aes Sedai i Zdelu. Poslednje tri su stajale pozadi. Učenice su delovale nesigurno imaju li uopšte prava da se tu nalaze; Rajnin je prekrštenih ruku oponašala Rinejlu, iako se držala samo malo bolje od ove dve. Vetrotragačica na streličaru, najmanjem od plovila Morskog naroda, verovatno se retko nalazila u društvu s vetrotragačicom gospe od talasa njenog sopstvenog klana, a nekmoli s vetrotragačicom gospe od brodovlja.

Rajnin je sasvim sigurno bila snažna koliko i Lelejna ili Romanda, a Metara je bila ravna samoj Elejni, dok je Talaan... Talaan, tako ponizna u svojoj crvenoj lanenoj bluzi, sa očima koje kao da je neprekidno spuštala, bila je vrlo blizu Ninaevi. Vrlo blizu. Štaviše, Elejna je znala da ona sama još nije dostigla svoj puni raspon. A nije ni Ninaeva. Koliko blizu su bile Metara i Talaan? Ona se već bila navikla na to da su samo Ninaeva i Izgubljeni jači od nje. Pa, Egvena takođe, ali ona je bila ubrzana, a njen sopstveni raspon, kao i Avijendin, bio je jednak Egveninom. Toliko o samozadovoljstvu, ljutito je opomenula samu sebe. Lini bi joj rekla da je to i zaslužila jer je uzimala stvari zdravo za gotovo.

Meko se smejući sama sebi, Elejna povede Srodnice, sklanjajući ih s puta štalskim momcima koji su čekali da provedu konje. Srodnice su išle kao ovce ona je bila čobanica, Merilila i ostale su bile vukovi i hodale bi i brže da nije bilo Ispan.

Famila, jedna od samo četiri u Kružoku pletilja koja nije imala sede u kosi, i Eldejs, žena pretećeg pogleda, osim kada je gledala u Aes Sedai, držale su Ispan za nadlaktice. Izgleda da nisu mogle da se odluče između dovoljno čvrstog hvata da bi je održale uspravno i pokušaja da je ne stegnu prejako, pa se zato Crna sestra kretala prilično klecavo, gotovo padajući na kolena kada bi popustile stisak, a onda bi je one povukle nazad pre nego što bi potpuno pala.

„Izvini, Aes Sedai“, Famila je neprekidno mrmljala Ispan svojim blagim tarabonskim naglaskom. „O, žao mi je, Aes Sedai“, žmirnula bi Eldejs i slabašno zaječala svaki put kada bi se Ispan saplela. Baš kao da Ispan nije pomogla ubistvo dve od njihovih sopstvenih i ko zna koliko drugih. One su se brinule zbog žene koja će umreti. Samo ona ubistva u Beloj kuli, u kojima je Ispan bila saučesnik, bila su dovoljna za osudu.

„Odvedite je negde tamo“ reče im Elejna, pokazujući im rukom da se pomere od prolaza ka čistini. One su je poslušale, usput se naklonivši i gotovo ispustivši Ispan, pri tom mrmljajući izvinjenja koliko Elejni, toliko i svojoj zarobljenici prekrivenog lica. Riejna i ostale požuriše uz njih, napeto merkajući sestre oko Merilile.

Gotovo istog trenutka ponovo je otpočeo rat pogledima, Aes Sedai ka Srodnicama, Kružok pletilja ka vetrotragačicama, a Ata’an Mijere ka svakome na koga bi im pogled pao. Elejna čvrsto stisnu zube. Ona neće vikati na njih. Ninaevi je urlanje ionako uvek bolje uspevalo. Međutim, zbilja je imala želju da im utrese malo razuma u glave, svima do jedne, dok im ne zacvokoću zubi. Uključujući Ninaevu, koja je trebalo da sve nadgleda umesto da pilji u drveće. Ali šta bi bilo da je Rand bio taj koji će umreti ako ona ne pronađe neki način da ga spase?

Odjednom je osetila kako je peckaju suze koje samo što joj nisu linule. Rand mora umreti, a ona nije mogla da učini ništa kako bi to sprečila. Ljušti tu jabuku koja ti je u ruci, ne onu na grani, kao da joj je prošaputao u uvo Linin piskavi glas. Suze su za ono posle; pre, one su samo gubljenje vremena.

„Hvala ti, Lini“, promrmlja Elejna. Njena stara dadilja ponekad je bila naporna žena, koja nikada nije priznavala da je ijedna od njenih štićenica zaista odrasla, ali uvek je davala dobre savete. To što je Ninaeva izvrdavala sopstvene dužnosti nije bio nikakav razlog da Elejna zapostavi svoje.

Odmah posle Srodnica, sluge su povele konje, počev od tovarnih. Nijedna od tih prvih životinja nije nosila ništa tako nevažno kao što je odeća. Ukoliko konji za jahanje budu morali da ostanu na drugoj strani prolaza, hodaće, a nosiće samo ono u čemu su sada, međutim, ono što se nalazilo na ovim prvim konjima nije smelo da se ostavi Izgubljenima. Elejna pokaza rukom ženi smežuranih obraza, koja je vodila prvog konja, da je prati u stranu, sklanjajući je s puta ostalima.

Odvezavši i pomerivši u stranu kruti prekrivač od šatorskog platna s jednog od pletenih sepeta, otkrila je gomilu nečega što je ličilo na đubre natrpano navrat-nanos, sve do vrha, od čega je deo bio umotan u krpe koje su se raspadale. Većina toga najverovatnije je i bila đubre. Prigrlivši saidar, Elejna poče da razvrstava. Zarđao grudni oklop brzo je završio na tlu, zajedno sa slomljenom nogom od stola, naprslim poslužavnikom, gadno ulubljenim kalajnim vrčem i trubom trulog platna, neodređene vrste, koje joj se gotovo raspalo u rukama.

Skladište u kom su pronašli Zdelu vetrova bilo je puno do vrha, a stvari koje je odavno trebalo baciti bile su nagurane s još predmeta Moći, osim same Zdele, neki od njih u crvotočnim vrećama i kovčezima, neki samo nabacani. Stotinama i stotinama godina Srodnice su skrivale sve što bi pronašle da je bilo povezano s Moći, bojeći se da ih upotrebe a bojeći se i da ih pošalju Aes Sedai. Do tog istog jutra. Ovo je bila prva Elejnina prilika da vidi šta je vredno čuvanja. Svetlost joj pomogla da Prijatelji Mraka nisu pobegli ni sa čim što bi bilo bitno; oni su odneli jedan deo, ali to je sasvim sigurno bilo manje od četvrtine onoga što se nalazilo u sobi, uključujući đubre. Svetlost joj pomogla da pronađe nešto što bi mogla da upotrebi. Ljudi su umrli da bi se ove stvari iznele iz Rahada.

Nije usmeravala, samo je držala Moć dok je podizala stvar po stvar. Olupana glinena šolja, tri napukla tanjira, od moljaca izjedena dečija haljina i stara čizma s rupom sa strane padoše na zemlju. Jedan isklesan kamen, malo veći od njenog dlana na dodir je bio kao kamen; to je možda i bilo uklesano, iako zbog nečega nije potpuno delovalo kao takvo svi ti tamno plavi zavijuci su podsećali na neko korenje. Činilo se kao da postaje topliji od njenog dodira; imao je... odjek... saidara. Pa to je bio najpribližniji opis onoga što je osetila. Nije imala pojma čemu je namenjen, ali to je bez sumnje bio jedan ter’angreal. Spustila ga je na drugu stranu, podalje od gomile đubreta.

Gomila otpadaka nastavila je da raste, ali isto se dešavalo i s drugom, iako sporije, no te stvari nisu imale ništa zajedničko osim slabe topline i osećaja odjeka Moći. Jedna mala kutija na dodir je bila poput slonovače, prekrivena izuvijanim crvenim i zelenim prugama; pažljivo ju je spustila ne otvarajući poklopac nikad nije sigurno šta bi moglo pokrenuti ter’angreal. Crni štap, koji nije bio deblji od njenog malog prsta, korak dugačak i krut, a opet tako savitljiv da joj se činilo kako bi mogla da ga savije u krug. Jedna majušna bočica s čepom, možda kristalna, u kojoj se nalazila neka tamnocrvena tečnost. Figurica punačkog čovečuljka s bradom i veselim osmehom, s knjigom; dve stope visok, delovao je kao da je napravljen od potamnele bronze i morala je da upotrebi obe ruke kako bi ga pomerila. I druge stvari. Nažalost, većina je bila đubre. A nijedna nije bila ono što je stvarno želela. Do sada.

„Je li ovo pravo vreme da to radiš?“, pitala je Ninaeva. Ona se brzo odmakla od gomilice ter’angreala, kriveći lice i brišući ruke o suknje. „Taj štap se oseća na... bol“, zagunđala je. Žena grubog lica, koja je držala tovarnog konja, zažmirka prema štapu pa se povuče u stranu.

Elejna pogleda u štap Ninaevini povremeni utisci o stvarima koje je dodirivala mogli su da budu korisni ali nije prestala s razvrstavanjem. U poslednje vreme je bilo suviše bola da bi joj trebalo imalo više, to je bilo sigurno. Mada ono što je Ninaeva osećala nije uvek bilo najjasnije. Taj štap je mogao biti prisutan kada je bilo mnogo bola a da sam nije bio uzrok tog bola. Sepet je bio gotovo prazan; kako bi se težina izjednačila, moraće da se prebaci nešto iz drugog. „Ako ovde negde postoji ijedan angreal, Ninaeva, želela bih da ga pronađem pre nego što Mogedijen ijednu od nas kucne po ramenu.“

Ninaeva je nakiselo zagunđala, ali je ipak provirila u sepet od pruća.

Bacivši još jednu nogu od stola to je bila treća, a nijedna se nije slagala sa ostalima Elejna baci pogled po čistini. Svi tovarni konji su prošli, a sada su jahaći dovođeni kroz prolaz, ispunjavajući gužvom i zbrkom prazan prostor među drvećem. Merilila i ostale Aes Sedai već su bile u sedlima, jedva obuzdavajući nestrpljivost da krenu, dok se Pola užurbano muvala oko bisaga svoje gospodarice, ali vetrotragačice...

Skladne dok koračaju, još skladnije na brodu, nisu bile naviknute na konje. Rinejla je pokušavala da uzjaše s pogrešne strane, a nežna doratasta kobila, za nju izabrana, poigravala je u sporim krugovima oko čoveka u livreji koji joj je jednom rukom držao vođice dok je drugom u očaju čupao kosu jer je uzaludno pokušavao da ispravi vetrotragačicu. Dvojica konjušara pokušavala su da u sedlo posade Dorilu, koja je služila gospu od talasa klana Somarin, dok je treći, koji je držao glavu sivcu, kočio lice kao neko ko se veoma trudi da se ne nasmeje. Rajnin se nalazila na dugonogom smeđem škopcu, ali niti je gurnula noge u uzengije, niti je držala uzde u šakama, a činilo se da ima mnogo muke da ih uopšte pronađe. A njih tri su još bile i najbolje od svih. Konji su se okretali i poigravali i kolutali očima, a vetrotragačice su psovale tako glasno da bi to moglo da se čuje i usred bure. Jedna od njih upotrebila je pesnicu da patosira slugu, dok su još tri štalska momka pokušavala da uhvate grlo koje se otrglo.

Tu je bio i prizor koji je očekivala, pošto Ninaeva više nije stražarila. Lan je stajao pored svog crnog ratnog konja Mandarba, istovremeno posmatrajući drveće, prolaz i Ninaevu. Birgita je izlazila iz šume odmahujući glavom, a trenutak kasnije pojavio se Siril, trčkarajući ali bez žurbe, između drveća. Tamo nije bilo ničega što bi im pretilo ili što bi ih ometalo.

Ninaeva ju je posmatrala, ponovo uzdignutih obrva.

„Ništa nisam rekla“, obrati joj se Elejna. Ruka joj se sklopila oko nečeg sitnog, uvijenog u trulu krpu koja je nekada, možda, bila bela. Ili smeđa. Smesta je znala šta se nalazi u njoj.

„Bolje za tebe“, zagunđa Ninaeva, ne baš sasvim ispod glasa. „Ne podnosim žene koje trpaju nos u tuđa posla.“ Elejna je pustila da to prođe a da se nije ni trgla; bila je ponosna na sebe što nije morala da se ujede za jezik.

Pošto je strgla tkaninu koja se raspadala, ukazao se mali ćilibarski broš u obliku kornjače. Bar je delovao kao da je od ćilibara, a možda je nekada to i bio, međutim, kada se kroz njega otvorila ka Izvoru, saidar je pokuljao u nju, prava bujica u poređenju sa onim što je inače mogla bezbedno da povuče. Nije to bio snažan angreal, ali bio je bolji nego ništa. Pomoću njega je bila sposobna da upravlja s dva puta više Moći nego Ninaeva, a i sama Ninaeva bila bi još bolja. Otpustivši dodatni tok saidara, s radosnim osmehom ćušnula je broš u kesicu o svom pojasu, pa se vratila svojoj potrazi. Gde je bio jedan, moglo ih je biti još. A sada, kada je imala jedan koji je mogla da proučava, možda će moći da pronikne u to kako da napravi angreal. A to je želela. Sada je samo mogla da se uzdržava da smesta ne izvuče broš i ne otpočne da ga proučava.

Vandena je već neko vreme merkala Ninaevu i nju, a sada je priterala svog škopca uskih slabina do njih pa je sjahala. Sluškinja pored tovarnog konja uspela je da se nakloni pristojno iako pomalo čudno, u svakom slučaju više negoli za Ninaevu ili Elejnu. „Bila si pažljiva“, Vandena se obratila Elejni, „i to je vrlo dobro. Međutim, možda bi bilo bolje da ostaviš te stvari na miru dok ne budu u Kuli.“

Elejna stisnu usne. U Kuli? Dok neko drugi ne bude mogao da ih pregleda, to je mislila. Neko stariji, i navodno iskusniji. „Ja znam šta radim, Vandena. Ja sam napravila jedan ter’angreal, na kraju krajeva. Niko drugi među živima nije to učinio.“ Ona je naučila neke od sestara osnovama, no do njenog polaska za Ebou Dar, nijednoj još nije uspelo da sasvim ovlada time.

Starija Zelena klimnu glavom, nezainteresovano lupkajući uzdama po dlanu svoje jahaće rukavice. „Martina Dženeta isto tako je znala šta radi, koliko sam razumela“, neobavezno je dobacila. „Ona je bila poslednja sestra koja je zaista proučavala ter’angreale. Radila je to skoro četrdeset godina, gotovo otkad je bila uzdignuta u šal. Bila je i pažljiva, takođe, bar tako mi je rečeno. A onda, jednoga dana, Martinina sobarica otkrila je svoju gospodaricu onesvešćenu na podu njene dnevne sobe. Pregorela je.“ Čak i tako neobaveznim tonom izrečene, te dve reči bile su oštar udarac. Međutim, Vandenin glas nije se ni za dlaku promenio. „Zaštitnik joj je bio mrtav, od šoka. To nije neuobičajeno u takvim slučajevima. Kada se Martina povratila, tri dana kasnije, nije mogla da se seti sa čime je radila. Nije mogla da se seti ničega što se događalo nedelju dana pre toga. To je bilo pre više od dvadeset i pet godina, ali od tada se niko nije usudio da dotakne ijedan od ter’angreala u njenim odajama. U njenim beleškama bili su pomenuti, svi do poslednjeg, a sve što je otkrila bilo je bezopasno, nevino, pa čak i površno, ali...“ Vandena slegnu ramenima. „Pronašla je nešto što nije očekivala.“

Elejna pogleda ka Birgiti i otkri da Birgita gleda u nju. Nije joj bilo potrebno da vidi kako se druga žena zabrinuto namrštila; to joj se oslikavalo u umu, u onom malom delu njenog uma koji je bio Birgita, kao i u ostatku. Birgita je osećala njenu zabrinutost, a ona je osećala Birgitinu, toliko da bi ponekad postajalo nemoguće razaznati koja je koja. Nije samo sebe dovodila u opasnost. Ali ona jeste znala šta radi. Više od bilo koga prisutnog, na kraju krajeva. A čak i da se ne pojavi nijedan od Izgubljenih, bili su impotrebni svi angreali koje bi mogla da nađe.

„Šta se dogodilo s Martinom?“, tiho se raspitivala Ninaeva. „Posle, mislim.“ Ona je retko mogla da čuje da je neko bio povređen a da ne poželi da ga Isceli; želela je da Leči sve živo.

Vandena iskrivi lice. Možda je ona i započela priču o Martini, međutim, Aes Sedai nisu volele da pričaju o ženama koje su pregorele ili su bile umirene. Nisu volele da ih se sećaju. „Nestala je čim se osetila dovoljno dobro da izađe iz Kule“, brzo je rekla. „Važno je setiti se da je stvarno bila pažljiva. Nikada se nismo srele, no rečeno mi je da je svaki terangreal ispitivala kao da nema pojma šta bi sledeće mogao učiniti, čak i one koji služe da se pravi tkanina za ogrtače Zaštitnika, a te niko nikada nije uspeo da natera da rade išta drugo. Bila je pažljiva, ali to joj nije baš pomoglo.

Ninaeva postavi dlan nad gotovo prazan sepet. „Možda bi trebalo...“, započela je.

„N-e-e-e-e!“ Merilila je vrištala.

Elejna se brzo okrenu, bez razmišljanja se ponovo otvorivši kroz angreal, polusvesna saidara koji je pokuljao u Ninaevu i Vandenu. Sjaj Moći raširio se oko svake žene na čistini koja je mogla da prigrli Izvor. Merilila se ukočeno ispravila u sedlu, izbuljenih očiju, jedne ruke pružene ka prolazu. Elejna začkilji. Tamo nije bilo ničeg osim Avijende, i poslednje četvorice Zaštitnika koji su se ukopali usred koraka, isukanih mačeva, i pokušavali da otkriju kakva opasnosti im preti. A onda je shvatila šta Avijenda radi i od zaprepašćenja gotovo izgubila saidar.

Prolaz je treperio dok je Avijenda pažljivo parala tkanje koje ga je sačinjavalo. Uvijao se i pulsirao, dok su mu se ivice talasale. Poslednji tokovi se oslobodiše, ali umesto da se zatvori, otvor zatreperi, pogled na dvorište s druge strane poče da bledi i, konačno, ispari poput izmaglice na suncu.

„To je nemoguće!“, s nevericom progovori Riejna. Zapanjeno mrmljanje koje je podržavalo njene reči raširi se među vetrotragačicama. Srodnice su razjapljenih usta buljile u Avijendu ne uspevajući da izuste ni reč.

Elejna polako klimnu glavom. Očito, to jeste bilo moguće, iako je jedna od prvih stvari koje je naučila, još kao polaznica, bila da nikada, baš nikada, ni pod kojim okolnostima, ne pokušava ono što je Avijenda upravo izvela. Paranje tkanja, bilo kog tkanja, umesto ostavljanja da se samo raspadne, nije moglo da se izvede, rečeno joj je ne bez neumitne katastrofe. Neizbežno.

„Ti blesava devojko!“, odreza Vandena, lica natmurenog poput olujnog oblaka. Ona je brzo hodala ka Avijendi, vukući svog škopca za sobom. „Da li shvataš šta si zamalo uradila? Jedan pogrešan potez jedan! i niko ne bi mogao da predvidi u šta bi se to tkanje zatvorilo, niti šta bi učinilo! Mogla si potpuno da uništiš sve, na stotinu koraka uokolo! Pet stotina! Sve! Mogla si da pregoriš i...“

„Bilo je neophodno“, prekide je Avijenda. Aes Sedai, koje su se na konjima okupile oko nje i Vandene, zagrajaše, ali ona im samo pokaza zube i podiže glas. „Poznate su mi opasnosti, Vandena Namel, međutim, bilo je neophodno. Je li to još nešto što vi, Aes Sedai, ne možete da uradite? Mudre kažu da svaka žena može to da nauči, ako je podučavaju, neka više, neka manje, ali to može svaka žena koja ume da opara vez.“ Nije im se otvoreno podsmevala. Bar ne sasvim.

„Ovo nije vez, devojko!“ Merililin glas bio je poput dubokog zimskog leda. „Kakvu god takozvanu obuku da si imala među svojima, jednostavno ne možeš da znaš sa čime si se igrala! Obećaj mi – zakuni mi se! – da nikada više nećeš to učiniti!“

„Njeno ime bi trebalo da je u knjizi polaznica“, odlučno reče Sarejta, mršteći se preko Zdele, koju je i dalje čvrsto držala pripijenu uz grudi. „Oduvek sam to tvrdila. Trebalo bi je uneti u knjigu.“ Kejrejn je klimala glavom, strogim pogledom odmeravajući Avijendu za haljinu polaznica.

„To možda neće biti neophodno u ovom trenutku", Adeleas saopšti Avijendi, nagnuvši se ka njoj iz svog sedla, „međutim, moraš dopustiti da te mi vodimo.“ Ton Smeđe sestre bio je mnogo blaži negoli kod ostalih, ali ona nije predlagala.

Pre mesec dana ili nešto više, Avijenda bi možda i klonula pred svim tim neodobravanjem Aes Sedai, ali ne i sada. Elejna se užurbano progurala između konja da bi predupredila prijateljicu u potezanju noža kojim se poigravala. Ili nečem još gorem. „Možda bi neka pokušala da je upita zašto je smatrala kako je to neophodno“, dobacila je, obgrlivši Avijendu oko ramena, koliko da je uteši, toliko i da joj ruke zadrži podalje od noža.

Avijenda je nije baš obuhvatila razdraženim pogledom kojim je častila ostale sestre. „Ovako nema ostataka“, strpljivo im je objasnila. „Ostaci ovako velikog tkanja mogli bi da se čitaju još dva dana posle današnjeg."

Merilila prezrivo šmrknu, veoma glasno za jedno tako sitno telo. „To je redak Talenat, devojko. Ni Teslina ni Džolina ga nemaju. Ili vi, aijelske divljakuše, učite i to?“

„Malo ih je koji to mogu“, mirno primeti Avijenda, „ali ja mogu.“ To je izazvalo drugu vrstu piljenja, pa i same Elejne; to je bilo veoma redak Talenat. Činilo se da ona to ne primećuje. „Tvrdiš li ti da niko od Senodušnih to ne može?“, nastavila je. Napetost njenih ramena, što je Elejna osećala pod rukom, odavala je da nije smirena onoliko koliko se pretvarala. „Jeste li tolike budale da svojim neprijateljima ostavljate trag koji će moći da prate? Svako ko ume da čita ostatke mogao bi da napravi prolaz do ovog mesta.“

To bi zahtevalo veliku veštinu, zaista veliku veštinu, međutim, Merilila je ostala da žmirka i na sam pomen toga. Adeleas je otvorila usta, a onda ih je, bez reči, zatvorila, dok se Vandena zamišljeno mrštila. Sarejta je, jednostavno, izgledala zabrinuta. Ko je mogao da kaže kakvim Talentima su Izgubljeni raspolagali, kojim veštinama?

Začudo, Avijenda kao da je izgubila svu svoju borbenost. Oborila je oči, opustila ramena. „Možda nije trebalo da sve izlažem opasnosti“, promrmljala je. „Pošto me je taj muškarac posmatrao, nisam mogla jasno da razmišljam, a kada je nestao...“ Malo je živnula duhom, ali ne i previše. „Ne mislim da je taj čovek mogao da čita moje tkanje", rekla je Elejni, „ali ako je bio jedan od Senodušnih, ili čak golam... Senodušni znaju više nego iko od nas. Ako sam pogrešila, imam veliki toh. Ali ne mislim da sam pogrešila. Ne mislim.“

„Koji čovek?“, zahtevala je da zna Ninaeva. Šešir joj se nakrivio dok se gurala da prođe između konja, a uz veoma namršten pogled kojim je nestrpljivo šibala sve oko sebe, izgledalo je kao da je spremna da se potuče. Možda je i bila. Kejrejnin škopac slučajno ju je očešao ramenom, a ona ga pljesnu po sivkastoj njušci.

„Neki sluga“, omalovažavajuće reče Merilila. „Kakva god naređenja da je Tilin izdala, sluge u Altari su prilično nezavisne. Ili je to možda bio njen sin. Taj je mali i inače suviše radoznao.“

Sestre oko nje klimnuše da se slažu, a Kejrejn reče: „Neko od Izgubljenih teško da bi stajao i samo posmatrao. Sama si to rekla.“ Tapšala je vrat svome škopcu i mrštila se na Ninaevu Kejrejn je bila jedna od onih koje svojim konjima posvećuju onu vrstu pažnje koju većina ljudi čuva za decu. Mrštila se na Ninaevu, a Ninaeva je imala nekoliko reči i za nju.

„Možda je to bio sluga, a možda je bio i Beslan. Možda.“ Ninaevino prezrivo šmrkanje jasno je govorilo da ona u to ne veruje. Ili je želela da poveruju kako u to ne veruje; ona je umela da saspe nekome u lice kako je slepi idiot, ali čik da to neko treći pokuša da kaže pred njom branila bi onoga o kome se radi dok ne bi ostala bez glasa. Naravno, ona nije delovala spremno da odluči dopada li joj se Avijenda ili ne, međutim, sasvim sigurno joj se nisu dopadale starije Aes Sedai. Povukla je šešir dok ga nije gotovo ispravila, pa je mrkim pogledom prešla preko ostalih sestara, a onda je ponovo počela. „Bio to Beslan ili sam Mračni, to nije razlog da ostatak dana stojimo ovde. Trebalo je da se spremimo i da krenemo prema imanju. Pa? Polazite!“ Tako je odsečno pljesnula rukama da se čak i Vandena malčice trgla.

Kada su se sestre na konjima udaljile, ostalo je još samo malo priprema koje je trebalo završiti. Lan i ostali Zaštitnici nisu sedeli besposleni kada su shvatili kako više nema opasnosti. Neki od slugu vratili su se kroz prolaz pre nego što ga je Avijenda oparala, međutim, ostali su stajali sa četrdesetak tovarnih konja, povremeno bacajući poglede na Aes Sedai, očito se pitajući kakvo sledeće čudo će izvesti. Sve vetrotragačice su bile u sedlu, iako pomalo trapavo, i držale su uzde, a na licima im se očitavalo kako očekuju da im se konji svakog trenutka otrgnu, ili da, možda, dobiju krila i polete. I Kružok pletilja je bio uzjahao, mnogo skladnije, ne mareći što su im se suknje i podsuknje podigle sve do iznad kolena, dok je Ispan, još uvek prekrivene glave, bila vezana za sedlo poput vreće. Ona nikako nije mogla sedeti na konju uspravno, i čak se i Sumeko bečila svaki put kada bi pogledala u nju.

Škrgućući zubima zbog nje, izgledalo je da je Ninaeva spremna svima oko sebe zapovediti da urade ono što je već bilo završeno, međutim, to je trajalo samo dok joj Lan nije dodao uzde njene smeđe ždrebice. Ona je uporno odbijala Tilinine pokušaje da joj nabavi boljeg konja. Ruka joj je malo zadrhtala kada je dotakla Lanovu, a lice joj promeni boju kada je progutala gnev koji se taman pripremala da iskali. Kada je pružio ruku da joj napravi oslonac za stopalo, ona je za trenutak piljila u njega kao da se pita šta li je namislio, a onda je ponovo promenila boju kada joj je pomogao da se popne u sedlo. Elejni je samo preostalo da odmahuje glavom. Nadala se da se ona sama neće pretvoriti u idiota kada se bude udala. Ako se ikada bude udala.

Birgita joj je dovela njenu srebrnosivu ždrebicu, kao i zlatnocrvenog riđana koga je jahala Avijenda, no činilo se da shvata kako Elejna želi da sa Avijendom popriča nasamo. Klimnula je glavom, gotovo kao da joj se Elejna obratila, pa se u skoku našla na svom mišjesivom škopcu da bi odjahala do mesta gde su čekali ostali Zaštitnici. Oni je pozdraviše klimanjem glave, pa počeše nešto tiho da raspravljaju. Sudeći po pogledima koje su upućivali prema sestrama, to „nešto“ imalo je veze s vođenjem računa o Aes Sedai, htela to Aes Sedai ili ne. Uključujući i nju samu, natmureno primeti Elejna. Međutim, sada nije bilo vremena za to. Avijenda je stajala poigravajući se uzdama svoga konja, piljeći u životinju kao što neka polaznica pilji u kuhinju punu masnih šerpi. Vrlo je verovatno da za Avijendu nije bilo mnogo razlike između ribanja šerpi i jahanja.

Navlačeći svoje zelene rukavice za jahanje, Elejna neupadljivo pomeri Lavicu kako bi ih zaklonila od pogleda ostalih, a onda Avijendi dotače nadlakticu. „Možda bi pomoglo ako bi razgovarala sa Adeleas ili Vandenom“, nežno joj je rekla. Morala je da bude veoma oprezna sa ovim, oprezna koliko i s nekim ter’angrealom. „One su dovoljno stare da znaju i više nego što bi mogla da pomisliš. Mora da postoji neki razlog što si... imala poteškoća... s Putovanjem.“ Izražavala se blago. U početku, malo je trebalo da Avijendi tkanje uopšte ne proradi. Pažljivo. Avijenda je bila bitnija nego što će ijedan ter’angreal ikada biti. „One će možda moći da ti pomognu.“

„Kako bi mogle?“ Avijenda je ukočeno piljila u sedlo na svom škopcu. „One ne mogu da Putuju. Kako bi ijedna od njih imala znanja da mi pomogne?“ Odjednom je pognula ramena i okrenula se Elejni. Začudo, u njenim zelenim očima blistale su neprolivene suze. „To nije istina, Elejna. Nije potpuna istina. One ne mogu da pomognu, zato... Ti si moja skorosestra; ti imaš prava da znaš. One misle da sam se uplašila od sluge. Ako bih ih zamolila za pomoć, to bi sve izašlo na videlo. Da sam Putovala jednom ranije, bežeći od jednog muškarca, a celom sam se dušom nadala da će me uhvatiti. Da sam bežala kao zec. Da sam bežala, a želela da budem uhvaćena. Kako bih mogla dopustiti da se tolika sramota obelodani? Čak i kada bi stvarno mogle da mi pomognu, kako bih?“

Elejna je poželela da to nije saznala. Bar ne onaj deo o hvatanju. O činjenici da je Rand uspeo da je uhvati. Dočepavši ljuspice ljubomore koje su se iznenada uskovitlale u njoj, ona ih gurnu u džak koji prebaci u zadnji deo svoje glave. A onda je malo skakala po njemu, dok nije bila zadovoljna učinkom. Kada žena izigrava budalu, u blizini ćeš naći muškarca. To je bila jedna od Lininih omiljenih. Druga je bila Maćence će ti upetljati vunicu, a muškarac će ti pomutiti pamet, i oboma će to biti jednostavno kao disanje. Duboko je udahnula. „Od mene to niko neće saznati, Avijenda. Pomoći ću ti koliko god budem mogla. Samo da smislim kako.“ Mada joj na pamet nije padalo mnogo toga što bi mogla da uradi. Avijenda je bila neverovatno brza u zapažanju načina na koji se izvodi tkanje, mnogo brža od nje same.

Avijenda samo klimnu glavom, pa se nezgrapno uspentra u svoje sedlo, pokazujući pri tom tek nešto više skladnosti negoli Morski narod. „Tamo je bio muškarac koji nas je posmatrao, Elejna, i on nije bio nikakav sluga.“ Gledajući Elejnu pravo u oči, dodala je: „Plašio me je.“ Ovo verovatno ne bi priznala nikome drugom na svetu.

„Ko god on bio, sada smo bezbedne od njega“, reče Elejna, okrenuvši Lavicu da pođe za Ninaevom i Lanom, koji su odlazili sa čistine. U stvari, vrlo je verovatno da to jeste bio sluga, samo što ona to nikada nikome ne bi rekla, a ponajmanje Avijendi. „Bezbedne smo, a kroz nekoliko sati stići ćemo do imanja Srodnica i upotrebićemo Zdelu i svet će ponovo biti kako treba.“ Pa, donekle. Sunce joj se činilo niže nego što je bilo u štalskom dvorištu, međutim, znala je da je to samo umislila. Bar jednom su bez muke umakli od Senke.

Iza zasuna od belog kovanog gvožđa Moridin je posmatrao poslednje konje koji su nestajali kroz prolaz, a pratili su ih visoka mlada žena i četiri Zaštitnika. Moguće je da su odnosili nešto što bi mogao da upotrebi možda angreal napravljen za muškarca međutim, to je bilo malo verovatno. Što se ostalih ter’angreala tiče, verovatnije je da će se ubiti pokušavajući da otkriju kako da ih upotrebe. Samael je bio budala što je toliko toga stavio na kocku da bi se dočepao zbirke ko zna čega. A opet, Samael i nije nikada bio ni upola pametan kao što je umišljao. On lično nikada ne bi poremetio sopstvene namere zbog male mogućnosti da otkrije šta je od ostataka civilizacije još moglo da se pronađe. Ovamo ga je dovela samo pusta znatiželja. Želeo je da zna šta je to što je drugima bitno. Međutim, ovo su bili otpaci.

Taman je nameravao da se okrene, kada su ivice prolaza odjednom počele da se uvijaju i da podrhtavaju. Kao opčinjen, posmatrao je sve dok se otvor nije jednostavno istopio. On nikada nije bio od onih koji se služe nepristojnim rečima, međutim, nekoliko mu ih se našlo navrh jezika. Šta je ta žena uradila? Ovi varvarski prostaci prečesto su bili puni iznenađenja. Način da se Isceli umirenje, koliko god nesavršen bio. To je bilo nemoguće! Osim što su oni to izveli. Nesvesni prstenovi. Ti Zaštitnici i veza koju su delili sa svojim Aes Sedai. Znao je za to veoma, veoma dugo, ali kad god bi pomislio da ih je dobro odmerio, ovi primitivci pokazali bi neku novu veštinu, učinili bi nešto o čemu su u njegovom sopstvenom Dobu samo mogli da sanjaju. Nešto nepoznato na vrhuncu civilizacije! Šta je ta devojka učinila?

„Veliki gospodaru?"

Moridin jedva da je okrenuo glavu od prozora. „Da, Madiče?“ Prokleta joj bila duša, šta je ta devojka uradila?

Proćelavi čovek u zelenom i belom, koji se provukao u malu odaju, duboko se poklonio pre nego što je pao na kolena. Jedan od viših slugu u palati, Madik, izduženog lica, posedovao je nadmeno dostojanstvo koje je čak i sada pokušavao da očuva. Moridin je viđao ljude daleko višeg položaja koji su u tome bili daleko gori.

„Veliki gospodaru, saznao sam šta su Aes Sedai jutros donele u palatu. Kažu da su pronašle veliko blago skriveno još od Pradavnina, zlato i dragulje i srcokamen, stvari iz Šiota i Eharona, pa čak i iz Doba legendi. Kažu da među njima ima stvari koje koriste Jednu moć. Priča se da jedna od njih može da upravlja vremenskim prilikama. Niko ne zna kuda su otišle, veliki gospodaru. Palata zuji od priča, ali s deset jezika čujete deset različitih odredišta.“

Moridin se vratio posmatranju štalskog dvorišta čim je Madik progovorio. Blesave priče o zlatu i kuendilaru nisu ga zanimale. Ništa ne bi nateralo prolaz da se tako ponaša. Osim... Da nije stvarno rasplela mrežu? On se nije bojao smrti. Hladno je razmatrao mogućnost da je bio nadomak rasplitanja mreže. Jedne koja je uspešno raspetljana. Još jedna nemoguća slučajnost koju su mu pokazali ovi...

Nešto što je Madik govorio privuklo mu je pažnju. „Vremenske prilike, Madiče?“ Senke tornjeva palate jedva da su se malo produžile, ali nije bilo ni oblačka da zakloni žarko sunce.

„Da, veliki gospodaru, zove se Zdela vetrova.“

To mu ime ništa nije značilo. Međutim... jedan ter’angreal koji upravlja vremenskim prilikama... U njegovom sopstvenom Dobu, vremenskim prilikama pažljivo je rukovođeno pomoću ter’angreala. Jedan takav uređaj ne bi trebalo da je dovoljno veliki da utiče ni na veći deo jednog jedinog kontinenta. Ali šta su ove žene mogle da urade s njim? Šta? Ako bi upotrebile krug?

Ne razmišljajući, posegao je za Pravom moći, a saa se uskomešaše, crne ljuspice pred njegovim očima. Prsti mu se stegoše oko rešetke od kovanog gvožđa koja je prekrivala prozor; metal zastenja izvijajući se, ne od njegovog stiska nego od pipaka Prave moći, koju je vukao Veliki gospodar lično, a koja se sada uvijala oko rešetke stiskajući je kao što je on stiskao pesnice od besa. Veliki gospodar neće biti zadovoljan. On se pružio iz svog zatvora da dotakne svet dovoljno dugo da bi godišnja doba ostala nepromenljiva. Bio je nestrpljiv da još dotakne svet, da razbije prazninu koja ga je sputavala, i ovim neće biti zadovoljan. Moridina je obuzeo bes, krv mu je damarala u ušima. Pre samo jednog trenutka nije ga bilo briga kuda su te žene otišle, međutim, sada... Nekuda daleko odavde. Ljudi, kada beže, idu najdalje i najbrže što mogu. Negde gde će se osećati sigurno. Nema svrhe slati Madika da se raspituje, nema svrhe da pritegne bilo koga ovde; nisu bile toliko blesave da za sobom ostave ikoga ko bi znao njihovo odredište. Ne u Tar Valon. Kod al’Tora? Do one družine Aes Sedai pobunjenica? Na sva tri mesta imao je đoušnike, a neki nisu ni znali da su u njegovoj službi. Svi će mu služiti, pre kraja. Neće dopustiti da jedan slučajan propust sada pokvari njegove planove.

Odjednom je čuo još nešto osim grmljavine damara svog sopstvenog besa. Neki penušavi zvuk. On radoznalo pogleda u Madika, i povuče se od bare koja se širila po patosu. Izgleda da je u svom besu pomoću Istinske moći stegao još nešto osim zasuna od kovanog gvožđa. Neverovatno koliko samo krvi može da se iscedi iz ljudskog tela.

Bez žaljenja je pustio da čovekovi ostaci padnu; u stvari, jedino je razmišljao kako će, kada Madik bude pronađen, sasvim sigurno za to okriviti Aes Sedai. Mali dodatak haosu koji je rastao po svetu. Rascepivši rupu u tkanini Šare, Putovao je pomoću Istinske moći. Morao je da pronađe te žene pre nego što budu upotrebile tu Zdelu vetrova. A ako ne uspe... Nije voleo da mu se ljudi mešaju u planove koje je pažljivo skovao. Oni koji bi to učinili i preživeli, živeli su da bi za to platili.

Golam pažljivo uđe u odaju, dok su mu nozdrve već poigravale od mirisa sveže krvi. Živa opekotina na obrazu činila se kao usijana žeravica. Golam je ličio na običnog vitkog čoveka, malo višeg od proseka toga vremena, pa ipak, on nikada ranije nije naišao ni na šta što bi moglo da ga povredi. Do tog čoveka s priveskom. Nešto što je moglo biti osmeh, ili režanje, ogolilo mu je zube. Radoznao, virio je po sobi, ali tu nije bilo ničega osim slomljenog leša na podnim pločicama. I neki... osećaj... nečega. Nije to bila Jedna moć, već nešto od čega je osećao... svrab, mada ne baš sasvim tako. Ovamo ga je dovela radoznalost. Delovi rešetke na prozoru bili su smrvljeni, zbog čega se cela odvalila na stranama. Golamu se činilo da se priseća nečega što je znalo da uzrokuje takav svrab, no mnoga njegova sećanja bila su mutna i zamagljena. Svet se promenio, činilo mu se, dok je trepnuo. Postojao je svet ratova i masovnih ubijanja, sa oružjima koja su imala domet u miljama, u hiljadama milja, a onda je bilo... ovo. Ali golam se nije promenio. I dalje je bio najopasnije oružje.

Ponovo su mu zatitrale nozdrve, mada to nije bilo zbog mirisa po kome je pratio one koji su mogli da usmeravaju. Jedna moć je upotrebljena dole i miljama ka severu. Da li da je prati ili ne? Čovek koji ga je ranio nije bio s njima; to je proverio pre nego što je napustio svoj položaj, koji mu je davao prednost. Onaj što mu je zapovedao želeo je da čovek koji ga je povredio bude mrtav, možda koliko je to isto želeo za žene, ali žene su bile lakša meta. I žene su bile pomenute, a to je, za sada, bilo nategnuto. Tokom celog svog postojanja bio je primoran da se pridržava naredaba ljudskih bića, a opet, njegov um nije umeo da se snađe. Morao je da prati žene. Želeo je da ih prati. Taj trenutak smrti, kada osećate kako njihova sposobnost usmeravanja nestaje zajedno s njihovim životima, izazivao je vrhunsko uživanje. Oduševljenje. Ali bio je i gladan, a imao je vremena. Kud god da su pobegle, pratiće ih. Skladno se spustio pored unakaženog tela i počeo da se hrani. Sveža krv, vrela krv, uvek je bila neophodna, ali ljudska krv je oduvek bila najslađa.