Putanja bodeža

12 Novi savezi

Grendal je poželela da se među stvarima koje je posle Samaelove smrti uklonila iz Ilijana nalazio makar i najjednostavniji prepisivač. Ovo Doba je najčešće bilo zastrašujuće, primitivno i neudobno. Ipak, nešto od toga joj je i odgovaralo. U velikom bambusovom kavezu, na udaljenom kraju prostorije, stotine ptica blistavog perja melodično su pevale, gotovo jednako lepe u svom višebojnom lepršanju koliko i njenih dvoje miljenika u prozirnoj odeći, koji su čekali sa obe strane vrata, pogleda prikovanih za nju, željni da služe njenom zadovoljstvu. Iako uljane lampe nisu osvetljavale kao svetlolopte, pojačane velikim ogledalima na zidovima proizvodile su određenu divlju blistavost pozlaćene tavanice koja je podsećala na riblju krljušt. Bilo bi zaista lepo da je trebalo samo izgovoriti reči, međutim, njihovo prenošenje na papir sopstvenom rukom pružalo je zadovoljstvo slično onom koje je osećala pri crtanju. Slova ovog Doba bila su baš jednostavna, a ništa teže nije bilo ni naučiti podražavanje tuđeg rukopisa.

Načinivši izuvijan potpis ne sopstvenim imenom, naravno peskom je posula stranicu sa zbijenim redovima i potom je savila i zapečatila jednim od pečatnih prstenova različitih veličina, poređanih u ukrasnu prugu preko pisaćeg stola. Ruka i mač Arad Domana utisnuti su u nepravilan krug plavozelenog voska.

„Odnesi ovo lordu Ituraldu najbrže što možeš“, rekla je, „i reci samo ono što sam ti rekla.“

„Najvećom brzinom kojom konj može da me nosi, moja gospo.“ Nazran se naklonio dok je uzimao pismo, jednim prstom gladeći tanane crne brćiće nad pobedničkim osmehom. Četvrtast i tamnosmeđ, u dobro krojenom plavom kaputiću, bio je zgodan; samo što nije bio dovoljno zgodan. „Primih ovo od gospe Tuve, što podleže ranama pošto mi ispriča da je Alsalamov glasnik i da ju je napao jedan Sivi čovek.“

„Postaraj se da na tome bude ljudske krvi“, napomenula je. Sumnjala je da iko u ovom vremenu može razlikovati ljudsku krv od neke druge, ali prečesto je doživela iznenađenje da bi dopustila nepotrebno izlaganje opasnosti. „Dovoljno da bi bilo uverljivo; nedovoljno da pokvari ono što sam napisala."

Crne oči toplo su je odmeravale dok se ponovo klanjao, ali čim se uspravio požurio je ka vratima, lupajući čizmama po bledožutom mermernom podu. Nije primećivao sluge vatrenih pogleda usredsređenih na nju, ili se makar trudio da ih ne primećuje, premda je nekada bio prijatelj mladog čoveka. Bio je potreban samo mali dodir Prinude da Nazran postane pohlepan za poslušnošću kao i oni, da ne kažemo ubeđen kako će ponovo moći da oseti njene čari. Meko se nasmejala. Dobro, verovao je da ih je osetio; da je samo malo lepši, možda bi to bilo tako. Jasno, tada bi bio potpuno beskoristan za išta drugo. Nagnaće konje do smrti kako bi dosegao Ituralda, a ako ta poruka koju dostavlja Alsalamov bliski rođak, a navodno potiče od samog kralja uz Sivog čoveka koji pokušava da je zaustavi, ne bude zadovoljavala zapovest Velikog gospodara da se poveća metež, onda ništa drugo i ne može to učiniti, osim kobne vatre. A uz to će vrlo dobro poslužiti njenim sopstvenim ciljevima. Njenim sopstvenim ciljevima.

Grendalina ruka posegnu ka jedinom prstenu na stplu koji nije bio pečatnjak, jednostavnom zlatnom prstenu premalom za bilo koji osim njenog malog prsta. To je bilo prijatno iznenađenje, pronaći među Samaelovim stvarima angreal namenjen ženama. Prijatno iznenađenje je što je uopšte imala vremena da išta korisno pronađe uz al’Tora i onu štenad koja sebe nazivaju Aša’manima, i njihovo neprestano ulaženje i izlaženje iz Samaelovih odaja u Velikoj dvorani Saveta. Pokupili su sve ono što ona nije uzela. Opasna štenad, svi do jednog, a naročito al’Tor. Nije želela opasnost da iko poveže nju i Samaela. Da, moraće da ubrza sopstvene namere, i da se što više udalji od Samaelove propasti.

Iznenada, uspravan procep srebra pojavi se na udaljenom kraju sobe, blistav u poređenju s tapiserijama okačenim između teških pozlaćenih ogledala, a jedan kristalno čist zvuk glasno odzvoni. Iznenađena, podiže obrve.

Neko se sećao pristojnog ponašanja jednog mnogo civilizovanijeg doba, čini se. Ustajući, navukla je jednostavni zlatni prsten pored prstena s rubinima na svom najmanjem prstu, pa je kroz njega prigrlila saidar pre nego što je usmerila da stvori mrežu koja će zazvoniti u odgovor onome ko želi da otvori prolaz. Taj angreal nije baš mnogo nudio, no ipak bi se iznenadio svako ko bi mislio da poznaje njenu snagu.

Prolaz se otvorio, a dve žene u gotovo istovetnim crveno-crnim svilenim haljinama oprezno iskoračiše. Bar se Mogedijen kretala obazrivo, dok su joj tamne oči tražile moguće zamke, a šake poravnavale široku suknju; nekoliko trenutaka kasnije prolaz je iščezao, međutim, ona zadrža saidar. Razumna opreznost, premda je Mogedijen uvek bila jedna od najopreznijih. Ni Grendal nije otpustila Izvor. Mogedijenina saputnica, niska žena duge srebrnaste kose i tamnoplavih očiju, hladno je piljila oko sebe, jedva i bacivši brz pogled na Grendal. Po držanju, ličila je na Vrhovnog savetnika, primoranog da istrpi društvo običnih radnika, koji pokušava da se pretvara kako oni i ne postoje. Budalasta devojka, oponaša Pauka. Crveno i crno nije pristajalo njenom tenu, trebalo bi da nađe bolju svrhu za tako izraženo poprsje.

„Grendal, ovo je Sindejn“, reče Mogedijen. „Mi smo... pa, radimo zajedno.“ Nije se nasmejala kada je predstavila nadmenu mladu ženu, ali Grendal jeste. Lepo ime za još lepšu devojku, samo, koja li je uvrnuta sudbina navela neku majku ovog vremena da kćer nazove „poslednja mogućnost“? Sindejnino lice ostalo je hladno i smireno, ali oči su joj blesnule. Prelepa lutka izrezbarena od leda, koja je u sebi imala skrivene vatre. Izgleda da je poznavala značenje, a ono joj se nije dopadalo.

„Šta je dovelo tebe i tvoju prijateljicu, Mogedijen?“, upita Grendal. Pauk beše poslednje što je očekivala da će izgmizati iz senki. „Ne boj se da govoriš pred mojim slugama.“ Načini pokret rukom, a ono dvoje kraj vrata srušiše se na kolena, pribijajući lica o pod. Nisu se baš srušili potpuno mrtvi od njene proste zapovesti, ali kao da jesu.

„Kakve koristi imaš od njih kada uništiš sve zbog čega su zanimljivi?“, želela je da zna Sindejn, drsko prilazeći preko poda. Držala se veoma pravo, žudeći za svakom dlakom visine. „Znaš li da je Samael mrtav“?

Uz malo napora, Grendal je uspela da zadrži blag izraz lica. Pretpostavljala je da je devojka nekakva Prijateljica Mraka koju je Mogedijen pokupila da joj bude potrčko, možda plemkinja koja je mislila da se njena zvanja računaju, ali sada kada se našla tako blizu... Ta devojka je bila jača u Jednoj moći od nje same! Čak i u njenom Dobu, to je bilo retko među muškarcima, a stvarno veoma retko među ženama. U trenutku je spontano promenila nameru da porekne svaku vezu sa Samaelom.

„Sumnjala sam“, odgovorila je, upućujući iznad glave mlade žene lažan osmeh ka Mogedijen. Koliko ova zna? Gde li je Pauk pronašla devojku toliko jaču od sebe, i zašto putuje s njom? Mogedijen je uvek bila ljubomorna na sve koji su bili jači. Ili u ovome ima nečeg većeg. „Posećivao me je, zahtevajući moju pomoć u jednom ili u drugom ludom naumu. Nikada ga nisam otvoreno odbila; ti znaš koliko je... koliko je bilo opasno odbiti Samaela. Pojavljivao se, bez izuzetka, svakih dan-dva, pa kada je prestao, pretpostavila sam da mu se nešto gadno dogodilo. Ko je ova devojka, Mogedijen? Izvanredan pronalazak.“

Mlada žena joj priđe bliže, piljeći u nju očima nalik plavoj vatri. „Rekla ti je moje ime, to je sve što treba da znaš.“ Devojka je znala da se obraća jednoj od Izabranih, međutim, glas joj je ostao leden. Čak i uzimajući u obzir njenu snagu, to nije obična Prijateljica Mraka. Osim ako nije bila luda. „Jesi obratila pažnju na vremenske prilike, Grendal?“

Iznenada, Grendal je shvatila kako Mogedijen dopušta devojci da vodi ceo razgovor. Držala se u pozadini dok slabosti ne postanu očigledne. A Grendal joj je to dopuštala! „Pretpostavljam da nisi došla da ćaskamo o Samaelovoj smrti, Mogedijen’, rekla je oštro. „Ili da razgovaramo o vremenskim prilikama? Ti znaš da ja retko izlazim.“ Priroda je bila nepredvidljiva, nedostajao joj je red. Na ovoj odaji nije ni bilo prozora, kao ni na većini soba koje je ona koristila. „Šta želiš“? Tamnokosa žena se pomerala postrance, uza zid; sjaj Jedne moći i dalje ju je okruživao. Grendal oprezno iskorači tako da su joj obe ostale na vidiku.

„Grešiš, Grendal.“ Hladni osmeh jasno izvi Sindejnine pune usne; ovo ju je zabavljalo. „Ja predvodim. Mogedijen je u lošem odnosu s Moridinom zbog svojih nedavnih grešaka.“

Obgrlivši se rukama, Mogedijen prostreli tu malenu, srebrokosu devojku mrkim pogledom, jasnim kao da je izgovorila potvrdu. Odjednom, Sindejnine krupne oči se još više raširiše, a ona zadihano uzdrhta.

Mogedijen je blistala od zlobe „Ti predvodiš, za sada“, rugala se. „Tvoj položaj u njegovim očima nije nimalo bolji od mog.“ A potom ona poče drhtavo da gricka usnu.

Grendal se pitala da li se to one njome poigravaju. Međusobna čista mržnja, na licima obe žene, delovala je iskreno. U svakom slučaju, videće koliko će im se dopasti da se neko njima poigrava. Nesvesno protrljavši ruke, protrljavši angreal na svom prstu, krenula je ka stolici, ne skidajući pogled sa ove dve. Slast saidara koji je tekao kroz nju bila je umirujuća. Ne treba njoj uteha, ali ovde se nešto čudno događa. Zbog visokog ravnog naslona, gusto izrezbarenog i pozlaćenog, stolica je izgledala kao tron, iako se nijeazlikovala od ostalih u sobi. Takve su stvari uticale i na najproduhovljenije, to na nivoima kojih nisu ni bili svesni.

Sela je zavalivši se i prekrstivši noge, nezainteresovano klateći jednim stopalom, oličenje opuštene žene, pa im se obratila glasom punim dosade. „Pošto ti prevodiš, dete, reci mi kada je taj koji sebe naziva Smrt u sopstvenoj koži, ko je on? Šta je on?“

„Moridin je Nae’blis.“ Devojčin glas je bio miran, hladan i nadmen. „Veliki gospodar je odlučio kako je došlo vreme da i ti služiš Nae’blisu."

Grendal se naglo uspravila. „To je nečuveno.“ Nije mogla da obuzda bes u glasu. „Čovek za koga nikada nisam čula imenovan je za namesnika Velikog gospodara na Zemlji?“ Nije marila kada ostali pokušavaju da upravljaju njome uvek je nalazila način da njihove namere okrene protiv njih ali mora da ju je Mogedijen smatrala maloumnom. Nije sumnjala kako Mogedijen upravlja ovom mrskom devojkom, šta god joj one tvrdile, kakvim god pogledima probadale jedna drugu. „Ja služim Velikom gospodaru i sebi, i nikome drugom! Mislim da biste vas dve sada mogle da odete i igrate svoju malu igru negde drugde. Možda Demandreda možete time da pomutite. Ili Semirhag? Pazite kako usmeravate pri odlasku; postavila sam nekoliko izokrenutih tkanja, i ne biste želele da neko pokrenete.“

Bila je to laž, ali veoma ubedljiva, tako da je bila iznenađena kada je Mogedijen iznenada usmerila gaseći svaku lampu u sobi, prekrivajući ih tamom. Grendal se odmah baci iz stolice tako da se ne nalazi tamo gde su je poslednji put videle, a onda je i sama usmerila, još dok se kretala, tkajući mrežu svetla koja je visila na jednoj strani, čisto belu sferu što je bacala blede senke po odaji. I jasno pokazala one dve. Ponovo je usmerila, bez oklevanja, crpeći svu snagu iz malog prstena. Nije joj bila potrebna cela, čak ni veći deo, ali je želela svaku prednost koju je mogla da stekne. Napadaju je, je li?! Mreža Prinude obavi se oko svake od njih pre nego što su uspele i da se trgnu.

Besna, istkala je snažne mreže, gotovo dovoljno jake da nanesu povrede, a žene su stajale, piljeći u nju s divljenjem, razrogačenih očiju i usta razjapljenih od dodvoravanja, opijene obožavanjem. Sada je mogla da upravlja njima. Ako bi im rekla da prerežu sopstveno grlo, one bi to i učinile. Iznenada, Grendal shvati kako Mogedijen više ne drži Izvor. Ovako mnogo Prinude mora da ju je toliko uznemirilo da ga je ispustila. Naravno, sluge kraj vrata se nisu ni pomerile.

„Sada ćete“, zadihano je rekla, „odgovarati na moja pitanja.“ Imala ih je nekoliko, uključujući i to ko je taj momak Moridin, ako uopšte postoji takav čovek, i odakle je Sindejn došla, ali jedno ju je kopkalo više od ostalih. „Šta si očekivala da ćeš postići ovim, Mogedijen? Možda uvežem ovu mreži na tebi. Možeš platiti za svoju igru služeći meni.“

„Nemoj, molim te“, Mogedijen zaječa, lomeći ruke. Stvarno je zaplakala! „Sve ćeš nas pobiti! Molim te, moraš da služiš Nae’blisu. Zbog toga smo došle. Da te dovedemo da služiš Moridinu!“ Lice male srebrokose žene beše na bledom svetlu zasenčeno maskom užasa, a poprsje joj je podrhtavalo dok se borila za dah.

Iznenada, zbunjena, Grendal zausti. Ovo je postajalo sve besmislenije iz trenutka u trenutak. Zaustila je, a Istinski izvor je izbledeo. Jedna moć je iščezla iz nje, i tama je ponovo progutala sobu. Iznenada, ptice u kavezu počeše grozničavo da dozivaju; njihova su krila mahnito lepršala kačeći bambusove prečke.

Glas iza nje zaškripa poput stene koja se mrvi u prah. „Veliki gospodar je pretpostavio da im možda nećeš poverovati, Grendal. Prošlo je vreme kada si se mogla kretati po sopstvenom nahođenju.“ U vazduhu se pojavila nekakva... lopta, smrtonosno crna kugla, međutim, odaju je ispunila srebrna svetlost. Ogledala nisu sijala; činilo se da su postala prigušena pod tom svelošću. Ptice utihnuše, nepomične; Grendal je znala da su se zaledile od straha.

Piljila je u Mirdraala koji je tamo stajao, bled i bezok, odeven u crninu tamniju od kugle, ali veći od svakog kojeg je ikada videla. Mora da je on bio razlog što nije mogla da oseti Izvor, ali to je bilo nemoguće! Izuzev... Odakle je poticala ta čudna sfera crnog svetla ako ne od njega? Nikada nije osećala strah kao drugi pred Mirdraalovim pogledom, ne toliko jak, pa ipak njene se ruke pokrenuše same od sebe, i morala je na silu da ih spusti kako ne bi prekrila lice. Bacivši brz pogled na Mogedijen i Sindejn, stresla se. One su poprimile isti položaj kao i njene sluge, klečeći na kolenima, s glavama na patosu, okrenute ka Mirdraalu.

Morala je da ovlaži usta. „Ti si glasnik Velikog gospodara?“ Njen glas je bio miran, ali slab. Nikada nije čula za tako nešto, da Veliki gospodar šalje poruku po Mirdraalu, pa ipak... Mogedijen se jeste bojala fizičkog bola, ali je ipakbila jedna od Izabranih, a puzala je poput neke marljive devojčice. A tu je bilo i to svedo. Grendal je poželela da njena haljina nema tako dubok izrez. Što je bilo besmisleno, naravno; nagon Mirdraala prema ženama dobro je poznat, ali ona je bila jedna od ... Oči joj ponovo skrenuše ka Mogedijen.

Mirdraal je lelujavo prošao pored nje, kao da je i ne primećuje. Dugi crni ogrtač nepomično mu je visio iako se kretao. Aginor je smatrao da se ta stv’orenje i ne nalaze u ovom svetu onako kao što se sve nalazilo ostalo; „Neznatno izvan usklađenosti s vremenom i stvarnošću“ tako je to nazivao, šta god mu to značilo.

„Ja sam Šadar Haran.“ Zaustavivši se kraj njenih slugu, Mirdraal se saže i dočepa svakog od njih šakom za zadnji deo vrata. „Kada ja govorim, možeš sraatrati da čuješ glas Velikog gospodara Tame.“ Te šake se stegnuše, izazivajući neočekivano glasan zvuk lomljenja kostiju. Mladić se grčio dok je umirao, bacakajući se; mlada žena se samo otromboljila. Njih su dvoje bili najlepši među njenim slugama. Mirdraal se uspravi nad leševima. „Ja sam njegova ruka na ovom svetu, Grendal. Kada stojiš ispred mene, ti stojiš pred njim.“

Grendal je to razmotrila pažljivo, ali brzo. Bila je uplašena; to je osećanje mnogo češće ona izazivala kod drugih, međutim, znala je kako da obuzda svoj strah. Iako nikada nije upravljala vojskom, kao što su neki od ostalih činili, nije joj bilo strano ni kockanje, ni kukavičluk, samo što je ovo bilo nešto više od puke pretnje. Mogedijen i Sindejn su još uvek klečale s glavama na mermernom podu; u stvari, Mogedijen je vidno drhtala. Grendal je verovala ovom Mirdraalu. Ili šta god da je u stvari bio. Veliki gospodar jeste imao sve veći uticaj na događaje, kao što se i plašila. A ako bude saznao za njene mućke sa Samaelom... Ako bude odlučio da deluje, to je to; sa ove tačke gledišta, kladiti se kako on nema pojma bila je glupa opklada.

Glatko je kleknula pred Mirdraalom. „Šta želiš da učinm?“ Glas joj je povratio snagu. Neophodna prilagodljivost nije bila kukavičluk; oni koji se nisu sagli pred Velikim gospodarom, bivali su savijeni. Ili slomljeni na pola. „Treba li da te zovem gospodaru, ili bi hteo neki drugi naziv? Ne bih se osećala prijatno čak ni ruku Velikog gospodara da oslovljavam isto kao i njega.“

Na njeno zaprepašćenje, Mirdraal se nasmejao. To je zvučalo kao drobljenje leda. Mirdraali se nikada ne smeju. „Ti si hrabrija od većine. I mudrija. Šadar Haran će ti ugoditi. Dok god pamtiš ko sam ja. Sve dok ne dozvoliš svojoj hrabrosti da suviše nadvlada tvoj strah.“

Dok je izdavao zapovesti poseta tom Moridinu je, činilo se, bila prva; moraće da se pripazi od Mogedijen, a možda i Sindejn, za slučaj da požele da se svete zbog njenog kratkog korišćenja Prinude; sumnjala je da je ta devojka iole skionija opraštanju od Pauka odlučila je da zadrži za sebe pismo koje je poslala Rodelu Ituraldu. Ništa što joj je saopšteno nije ukazivalo na to da je Veliki gospodar nezadovoljan njenim delovanjem, a ona još uvek mora da razmisli o sopstvenom položaju. Moridin, ko god bio, Nae’blis je danas, ali uvek je postojalo sutra.

Pripremivši se za njihanje Arlinine kočije, Kecuejn je pomerila jednu od kožnih zavesa na prozorima, koliko da proviri napolje. Sitna kiša zasipala je Kairhijen sa sivog neba punog olujnih oblaka i jakih, vrtložnih vetrova. Nije samo nebo bilo puno vetra. Uskomešani naleti vetra ljuljali su kočiju mnogo više nego što je to činilo njeno kretanje. Sitne kapljice bockale su joj ruku, hladne kao led. Ako se vazduh još malo više ohladi, pašće sneg. Čvršće se uvila u svoj vuneni ogrtač; bila je zadovoljna što ga je pronašla, zatrpanog na dnu bisaga. Vazduh će biti još hladniji.

Strmi gradski krovovi od škriljca i kamenom poploćane ulice blistali su od vlage, i mada kiša nije bila jaka, malo ko je bilo rad da prkosi snažnim vetrovima. Jedna žena je gonila volovsku zapregu vrhom svog dugog štapa kretala se polagano kao i njeni volovi, no većina pešaka čvrsto je pritezala svoje ogrtače, navučenih kapuljača, i brzo se uklanjala dok su nosiljke žurno promicale pored njih, a njihovi ukočeni konovi lepršali. Ostali, međutim, kao ni ta žena s volovskom zapregom, nisu videli nikakvog razloga za žurbu. Nasred ulice jedan Aijel stajao je uspravljen, s nevericom gledajući nebo dok ga je sitna kiša zasipala, toliko zabavljen time da mu je jedan odvažni secikesa odsekao vreću s novcem s pojasa i hitro nestao, a da ga žrtva nije ni primetila. Žena koju je pažljivo ukovrdžana, visoko uvezana kosa označavala kao plemkinju koračala je polako niz ulicu, dok joj je ogrtač divlje lepršao, kao i njena duboka kapuljača. Ovo je možda bio prvi put da je ona i stvarno koračala tim ulicama, međutim, smejala se dok su joj kišne kapi klizile niz obraze. Iz dovratka radnje s mirisima jedna prodavačica je nesrećno virila napolje; danas će malo poslovati. Većina uličnih trgovaca nestala je iz istog razloga, no šačica onih punih nade još uvek je glasno nudila vruć čaj i pite s mesom s ručnih kolica smeštenih ispod sklepanih nadstrešnica. Mada je svako ko bi ovih dana kupio pitu s mesom na ulici zasluživao stomačne tegobe koje će od nje i dobiti.

Iz jednog prolaza istrča nekoliko izgladnelih pasa, nakostrešenih i ukočenih, da bi lajali i režali na kočiju. Kecuejn pusti da zavesa padne. Činilo se da psi prepoznaju koja žena može da usmerava s istom lakoćom kao što čine mačke, ali su psi, izgleda, smatrali da su te žene mačke, samo neprirodno velike. Dve žene preko puta nje i dalje su razgovarale.

„Oprosti mi“, govorila je Dejđin, „ali logika je neizbežna.“ Ponizno je spustila glavu, od čega se mesečev kamen na njenom čelu zaljuljao na tankom srebrnom lancu koji joj je visio s duge crne kose. Prstima je čupkala bele umetke na svojoj tamnoj suknji, a govorila je brzo, kao da se pribojavala da će je neko prekinuti. „Ako prihvataš da je neprekidna jara bila delo Mračnog, promena mora biti delovanje nekog drugog. On ne bi popustio. Možeš pretpostaviti kako je rešio da svet zamrzne ili potopi umesto da ga sprži, ali zbog čega? Da se vrućina nastavila i s proleća, mrtvi bi verovatno nadbrojali žive, isto kao i da usred leta padne sneg. Stoga je logično da je neko drugi umešao prste.“ Sramežljivost blede žene povremeno je bila zamorna, ali Kecuejn je, kao i uvek, smatrala njenu logiku nepogrešivom. Samo je želela da sazna ko se umešao i zašto.

„Mir!“, promrmlja Kumira. „Više volim jedno zrnce pravih dokaza nego stotinu zapetljanih logika Belog ađaha.“ Ona sama bila je Smeđa, mada nije imala neke od njihovih uobičajenih slabosti. Zgodna žena kratke kose, tvrdoglava i praktična, pronicljiva u posmatranju, nikada se nije toliko izgubila u mislima da bi izgubila svest o svetu oko sebe. Samo što je to izgovorila, Kumira potapša Dejđin po kolenu, nasmešivši se tako da se pogled njenih plavih očiju pretopi iz oštrine u toplinu. Šijenarci su bili učtiv narod, gotovo suviše, a Kumira je pazila da nekog ne uvredi. Slučajno, naravno. „Razmisli tome šta možemo da uradimo za sestre koje drže Aijeli. Ako iko može išta da osmisli, to si ti.“

Kecuejn frknu. „One zaslužuju šta god da ih snađe.“ Nije joj bilo dozvoljeno da prilazi aijelskim šatorima, kao ni bilo kojoj od njenih saputnica, međutitn, neke od onih budala koje su se zaklele na vernost dečku al’Toru zabasale su u rasuti logor, a vratile se bledih lica, lomeći se između ljutnje i mučnine. Prirodno, ona bi takođe bila besna ako se vređa dostojanstvo Aes Sedai, bez obzira na prilike; ali ne i ovog puta. Da bi postigla svoj cilj, bila je spremna da natera sve u Beloj kuli da gole trče ulicama. Kako bi mogla biti zabrinuta za neudobnost žena koje su mogle sve da upropaste?

Kumira je otvorila usta da prkosno prigovori iako je znala njena osećanja, no Kecuejn je nastavila, smireno ali ipak nemilosrdno. „Možda će one dovoljno plakati da okaju pomije koje su same zamesile, ali sumnjam. One su nam izvan dohvata, ali ako mi padnu šaka, pa mogla bih jednostavno da ih poklonim Aijelima. Zaboravi ih, Dejđin, i pusti taj tvoj vredni um da se bavi zadatkom koji sam ti postavila."

Kairhijenjanki se bledi obrazi zarumeneše zbog pohvale. Hvala Svetlosti da nije bila ovakva, osim pred ostalim sestrama. Kumira je sedela mirno, veoma staloženog lica, s rukama u krilu. Možda je sadbila pokorna, ali malo šta je moglo duže da obuzdava Kumiru. One su bile upravo one dve koje je Kecuejn danas želela uza se.

Kočija se nagnula dok se zaprega kretala uz dugu strminu ka Sunčevoj palati. „Zapamtite šta sam vam rekla", odlučno je podsetila druge dve. „I pazite se!“

Promrmljale su da će paziti, a možda i hoće, i ona klimnu glavom. Ako bude potrebno, ona bi ih obe koristila kao mule, baš kao i ostale, samo što nije nameravala da izgubi nijednu samo zato što je postala neobazriva.

Nije bilo zadržavanja ni smetnji da se kola propuste kroz kapiju palate. Čuvari su prepoznali Arlinin znak na vratima, a bilo im je poznato i ko se vozi unutra. Ta je kočija prošle nedelje veoma često bila u palati. Onog trenutka kada su se konji zaustavili, vrata je otvorio lakej zabrinutog pogleda, u neukrašenom crnom, držeći širok, ravan suncobran od tamne nauljene tkanine. S ivica mu je kiša kapala na golu glavu, no nije ni bio namenjen da zakloni njega.

Brzo dodirujući ukrase koji su joj visili s punđe da bi se uverila kako su svi tu nikada nijedan nije izgubila, samo zato što ih je pazila. Kecuejn je ispod svog sedišta prikupila ručke četvrtaste, prućem prepletene korpe i izašla. Petorica-šestorica lakeja čekala su iza prvog, sa spremnim suncobranima. Tako mnogo putnika ne bi moglo udobno da se nagura u kočiju, ali lakeji nisu smeli biti nespremni, i višak se nije udaljio sve dok nije bilo očigledno kako ih je samo tri.

Očito je primećeno da kočija dolazi. U tamno odeveni poslužitelji, muškarci i žene, činili su uredan niz na tamnoplavom i zlatnom kamenu velikog predvorja sa četvrtasto zasvođenom, pet hvatova visokom tavanicom. Iskakali su, preuzimajući ogrtače, nudeći male, tople platnene krpe za slučaj da su nekome potrebne da osuši lice ili ruke, pružajući pehare od porcelana Morskog naroda pune zaslađenog vina koje je mirisalo na jake začine. Zimsko piće međutim, odgovarajuće prema tom iznenadnom padu temperature. Na kraju krajeva, bilaje zima. Konačno.

Tri Aes Sedai čekale su na jednoj strani, među ogromnim četvrtastim stubovima od tamnog mermera, ispred visokih bledih frizova koji su prikazivali borbe nesumnjivo važne za Kairhijen, ali Kecuejn u početku na njih nije obraćala pažnju. Jedan od mlađih slugu imao je na levoj strani grudi svoga kaputa izvezenu malu crveno-zlatnu priliku, koju su ljudi nazivali Zmaj. Korgejd, sedokosa žena ozbiljnog lica koja je zapovedala slugama u Sunčevoj palati, nije nosila nikakve oznake osim oko struka okačenog velikog prstena s teškim ključevima. Niko drugi nije imao oznake na odeći, pa i pored navodnog oduševljenja mladog čoveka, Korgejd, Čuvarka ključeva, beše ta koja je određivala raspoloženje među slugama. Ipak, dozvolila je mladiću njegov vez; to je trebalo zapamtiti. Kecuejn joj se tiho obratila, pitajući je za odaju u kojoj će moći neometano da veze, a na njen zahtev ta žena nije ni trepnula. A opet, nema sumnje da su joj upućivani i čudniji zahtevi otkada je služila u ovoj palati.

Dok su se sluge s poslužavnicima i kaputima klanjale i udaljavale, Kecuejn se konačno okrenula trima sestrama između stubova. Sve su gledale u nju, ne obraćajući pažnju ni na Kumiru ni na Dejđin. Korgejd je ostala podalje da bi Aes Sedai mogle ostati nasamo. „Nisam očekivala da ću vas videti kako se slobodno šetkate uokolo“, reče im Kecuejn. „Mislila sam da Aijeli teraju svoje učenice da teško rade.“

Fejldrin se jedva pomerila; samo je uvređeno trznula glavom, od čega su joj obojene perlice na tankim pletenicima nežno zazveckale, ali se Merana zacrvenela od postiđenosti dok su joj šake stezale suknje. Događaji su tako duboko potresli Meranu da Kecuejn nije bila sigurna hoće li se ova ikada oporaviti. Bera je, naravno, bila gotovo nepomična.

„Većina nas je oslobođena zbog kiše“, smireno je odgovorila Bera. Krupna žena u jednostavnoj vuni, lepo krojenoj, ali upadljivo jednostavnoj moglo bi se pomisliti da se bolje oseća na seoskom imanju nego u palati. Moglo bi, ako bi neko bio budala; Bera je imala oštar um i jaku volju, a Kecuejn nije verovala da je ta ikada dva puta ponovila istu grešku. lako kao ni većina sestara nije potpuno pregrmela susret s Kecuejn Melajdrin, živom i od krvi i mesa, ipak nije dozvoljavala da je strah nadvlada. Posle samo neznatno dubljeg uzdaha, nastavila je. „Ne mogu da shvatim zašto se stalno vraćaš, Kecuejn. Očigledno želiš nešto od nas, ali ako nam ne budeš rekla šta je to, mi ne možemo da ti pomognemo. Poznato nam je šta si učinila za gospodara Zmaja“ malo se spotakla pred tim zvanjem; još uvek nisu bile potpuno sigurne kako da nazivaju dečaka „vrlo je očigledno da si u Kairhijen došla zbog njega, ali ako nam ne kažeš zašto i šta nameravaš, moraš shvatiti kako od nas nećeš dobiti nikakvu pomoć.“ Fejldrin, još jedna Zelena, trgla se zbog Berinog drskog tona, ali je i pre nego što je Bera završila klimala glavom da se slaže.

„Isto tako moraš i ovo da razumeš", dodala je Merana, povrativši smirenost. „Ako odlučimo kako ti se moramo suprotstaviti, znaj da hoćemo.“ Berino lice se nije izmenilo, ali Fejldrin je nakratko stisnula usnice. Možda se nije slagala, a možda samo nije želela da se toliko toga otkrije.

Kecuejn im pokloni majušan osmeh. Da im kaže zašto i šta? Ako one odluče? Do sada su uspele da se spakuju u bisage mladog al’Tora, vezanih ruku i nogu, pa čak i Bera. Mali ustupak bila je dozvola da same odlučuju šta će ujutru obući. „Nisam došla da se vidim s vama“, rekla je. „Međutim, pretpostavljam da će Kumira i Dejđin uživati u poseti, pošto ste slobodne. Izvinite me.“

Pokazavši Korgejd da vodi, pratila je ženu preko ulazne dvorane. Samo je jednom bacila brz pogled pozadi. Bera i ostale već su se bile okupile oko Kumire i Dejđin gurkajući ih, ali ne kao dobrodošle goste. Više kao jato gusaka. Kecuejn se nasmejala. Većina sestara je smatrala Dejđin divljakušom, a prema njoj su se ponašale malo bolje nego prema sluškinji. U toj grupi, Kumira je imala jedva malo bolji položaj. Ni najsumnjičavije ne bi mogle pomisliti kako su one ovde da bi pokušale da ubede nekoga u nešto. I tako, Dejđin će sipati čaj i tiho sedeti sem kada joj se obrate i upijati svojim odličnim mozgom sve što čuje. Kumira će dozvoliti svima, osim Dejđin, da govore pre nje raspoređujući i pamteći svaku reč, svaki pokret i svaku grimasu. Bera i ostale će održati svoj zavet dat dečaku, naravno to nije moralo da se naglašava ali koliko prilježno, bilo je drugo pitanje. Čak će i Merana možda biti nevoljna da se makne dalje od proste poslušnosti. To je bilo dovoljno loše, međutim, ostajalo je dovoljno prostora da one mogu na to da se izvlače. Ili da ih neko natera po svome.

Sluge u tamnim livrejama promicale su pored Kecuejn i Korgejd žureći za svojim poslom širokim, tapiserijama ukrašenim hodnicima, a njih dve su nastavljale između dubokih naklona i kniksova načinjenih nad korpama i poslužavnicima i naramcima ubrusa. Zbog toga kako su posmatrali Korgejd, Kecuejn je sumnjala da je poštovanje bilo više ukazivano Čuvarki ključeva nego Aes Sedai. Bilo je tu i nekoliko Aijela, krupnih muškaraca s hladnim očima lava, i žena, s hladnim očima leoparda. Neki od tih pogleda koji su je pratili bili su dovoljno ledeni da donesu sneg u koji je kiša napolju pretila da se pretvori, no ostali Aijeli su ozbiljno klimnuli glavom, a tu i tamo neka od vatrenookih žena bi se nasmešila. Nikada nije tvrdila da je odgovorna za spasavanje njihovog Kar’a’karna, ali priče su se menjale dok su se prepričavale, a to verovanje donosilo joj je više poštovanja nego ijednoj drugoj sestri, a svakako i više slobode kretanja po palati. Pitala se kako bi se osećali kad bi znali da bi se, da je u tom trenutku imala dečaka pred sobom, jedva uzdržala da ga živog ne odere! Tek što je prošlo malo više od nedelju dana otkada je umalo poginuo, a ne samo što je uspeo da je potpuno izbegava, nego joj je još više otežao zadatak, ako je i polovina onog što je čula bilo tačno. Šteta što nije odgajan u Far Madingu. A opet, možda bi to samo po sebi dovelo do propasti.

Soba u koju ju je Korgejd dovela bila je prijatno topla, s rasplamsanim kaminima na obe strane odaje, i osvetljena lampama. Očigledno je Korgejd bila unapred poslala naređenja da se pripremi dok ju je čekala u ulaznoj dvorani. Jedna sluškinja se pojavila skoro istovremeno s njima, noseći poslužavnik s vrućim čajem i začinjenim vinom, i malom posudom punom meda.

„Da li je potrebno još nešto’, Aes Sedai?“, pitala je Korgejd dokje Kecuejn postavljala svoju šivaću korpu iza poslužavnika, na sto pozlaćenih ivica i nogara, pravilno izrezbaren, kakav je bio i ukras na zidu, takođe pozlaćen. Kad god je posećivala Kairhijen, Kecuejn je uvek osećala kao da se nalazi u pozlaćenoj vrši za hvatanje ribe. Uprkos svetlu i toploti unutra, kiša i sivo nebo s druge strane uskih visokih prozora samo su pojačavali taj osećaj.

„Čaj će odlično poslužiti“, rekla je. „Ako ti je po volji, prenesi Alani Mosvani kako želim da je vidim. Reci joj, bez odlaganja.“

Ključevi zazvečaše dok se Korgejd klanjala, mrmljajući učtivo kako će ona lično potražiti „Alanu Aes Sedai“. Njen ozbiljan izraz se nije izmenio ni pošto je otišla. Najverovatnije je prepredeno ispitivala molbu. Kecuejn je više volela dabude otvorena, kada je to moguće. Prevarilaje veliki broj pametnih ljudi koji joj nisu poverovali da je mislila baš ono što je rekla.

Podigavši poklopac da otvori svoju korpu za šivenje, izvadila je obruč za vezenje, preko kojeg je bila zategnuta dopola izvezena tkanina. U korpi su bili i džepovi, u kojima se nalazilo i ono što nije imalo nikakve veze sa šivenjem. Njeno ručno ogledalo, četka i češalj od slonovače, kutija s perom i čvrsto zatvorena bočica s mastilom, dosta toga što je otkrila da je zgodno imati pri ruci, uključujući i ponešto što bi predstavljalo iznenađenje za svakog ko bi se uopšte drznuo da pretura po njenoj korpi. Mada je nije često ni ostavljala van domašaja. Pažljivo postavivši na sto uglačanu srebrnu kutiju s koncima, izabrala je one koji su joj bili potrebni, pa je i sela okrenuvši leđa vratima. Najveći deo slike na njenom vezu bio je urađen, a predstavljao je mušku ruku koja steže drevni simbol Aes Sedai. Crno-beli disk imao je pukotina po sredini, i nije bilo moguće odrediti pokušava li ta ruka da ga održi spojenog ili da ga smrvi. Ona je znala koje su joj namere, ali samo će vreme pokazati šta je od toga istina.

Udenuvši konac, počela je da radi jednu od ivičnih sličica, svetlocrvenu ružu. Ruže i plamene zvezde i plamteća sunca smenjivala su se s belim radama i ružičastim srcima: i snežnim zevalicama, a razdvajale su ih nepomične koprive i glog dugog trna. Jednom, kada konačno bude završeno, biće to uznemiravajuće delo.

Pre nego što je završila i pola latice ruže, na ravnom poklopcu svoje kutije s koncima primetila je, krajem oka, odraz pokreta. Kutija je bila pažljivo postavljena da se u njoj ogleda dovratak. Nije podizala glavu s obruča. Alana je stajala tamo piljeći joj u leđa. Kecuejn je nastavila da veze, ali je krajem oka posmatrala taj odraz. Dva puta je Alana pravila poluokret kao da će otići, a onda se konačno sabrala, upadljivo se trudeći da ostane čvrsta.

„Uđi, Alana.“ Još uvek ne podižući glavu, Kecuejn je pokazala na mesto pred sobom. „Stani ovde.“ Obešenjački se osmehnula jer je Alana poskočila. Postojale su odredene prednosti za onoga ko je legenda; kada bi se našli pred nekom legendom, ljudi su retko primećivali i ono što je bilo najočiglednije.

Alana je brzo ušla u sobu, lepršajući svilenom suknjom, i zauzela mesto koje joj je Kecuejn pokazala, ali usne je i dalje nadureno pućila. „Zašto nastavljaš da me kinjiš?“, pitala je. „Nemam šta da dodam na ono što sam ti već kazala. A i da imam, nisam sigurna da li bih! On pripada...!“ Odjednom se prekinula, grickajući donju usnu, ali to je bilo isto kao i da je dovršila. Taj dečak, al’Tor, pripadao je njoj; bio je njen Zaštitnik. Usuđivala se da to pomisli!

„Nikome nisam rekla za tvoj zločin“, tiho progovori Kecuejn, „ali to je samo zato što nisam videla nijedan razlog da sve još više zapetljavam.“ Podižući pogled ka drugoj ženi, nastavila je nežnim glasom. „Ali ako misliš kako to znači da te neću izdubiti poput glavice kupusa, razmisli još jednom.“ Alana se ukoči. Odjednom je bila okružena svetlošću saidara.

„Ako zbilja želiš da ispadneš budala.“ Kecuejn se hladno osmehivala. Sama nije ni pokušala da prigrli Izvor. Jedan od ukrasa koji su joj visili u kosi, isprepletani zlatni mesec, bio je hladan dok joj je dodirivao potiljak. „Trenutno, koža ti je netaknuta, ali moja trpeljivost nije neograničena. U stvari, visi o koncu.“

Alana je vodila unutrašnju borbu, nesvesno poravnavajući plavu svilu. Iznenada sjaj Jedne moći izblede, a ona tako brzo okrenu glavu od Kecuejn da joj se duga crna kosa zatalasala. „Ne znam šta više da ti kažem.“ Progovorila je brzo, bez daha, mada smrknuto. „Bio je povređen, pa onda nije, samo što ne mislim da ga je neka sestra Izlečila. Rane koje niko ne može da Isceli još uvek su tu. Prebacuje se uokolo, Putuje, ali je još uvek negde na jugu. Negde u Ilijanu, mislim, ali sa ove udaljenosti, mogao bi biti i u Tiru, koliko ja znam. Pun je besa, i bola, i sumnjičavosti. Nema više ničeg, Kecuejn. Ničeg više!“ Pazeći na vrelinu srebrnog krčaga, Kecuejn nasu šolju čaja, proveravajući je li mala šolja od tankog zelenog porcelana topla. Kao što se moglo očekivati od srebra, čaj se brzo ohladio. Kratko usmeravajući, ponovo ga je zagrejala. U tamnom čaju bilo je i previše nane; Kairhijenjani su nanu i inače preterano koristili, bar što se nje ticalo. Nije ponudila šolju Alani. Putovanje. Kako je dečak uspeo da otkrije ono što je za Belu kulu bilo izgubljeno još od Slamanja? „Ti ćeš me obaveštavati, zar ne, Alana?“ To nije bilo pitanje. „Pogledaj me, ženo! Ako ga sanjaš, hoću da znam svaku pojedinost!“

Alanine oči su blistale od neisplakanih suza. „Ti bi učinila isto da si bila na mom mestu!“

Kecuejn se namršti na nju preko šolje. Možda i bi. Nema razlike u tome što je Alana uradila i muškarca koji silom primorava ženu da bude s njim, ali Svetlost joj pomogla, možda i bi, da je verovala kako joj to pomaže da ostvari svoj cilj. Sada čak nije ni razmatrala da primora Alanu da joj preda tu vezu. Alana je dokazala koliko je to beskorisno da bi se on nadgledao.

„Nemoj da čekam, Alana“, rekla je ledenim tonom. Nije imala nimalo saosećanja za tu drugu ženu. Alana je bila još jedna u nizu sestara, od Moiraine do Elaide, koja je pokvarila i pogoršala ono što je trebalo da popravi, dok je ona sama bila odsutna jureći prvo Logana Ablara, a zatim i Mazrima Taima. A to joj nimalo nije popravilo raspoloženje.

„Obaveštavaću te o svemu“, uzdahnu Alana, pućeći se kao neka devojčica. Kecuejn je žudela da je ošamari. Alana je nosila šal skoro četrdeset godina; trebalo bi da je zrelija. Naravno, ona je bila iz Arafela. U Far Madingu je bilo malo devojaka od dvadeset godina koje su mogle da se puće i dure koliko jedna matora Arafeljanka na samrtnoj postelji.

Iznenada, Alana uplašeno raširi oči, a Kecuejn ugleda drugo lice na poklopcu svoje kutije za konce. Spuštajući šolju na poslužavnik a obruč za vezenje na sto, Kecuejn ustade i okrenu se ka vratima. Nije žurila, ali nije ni odugovlačila, niti se poigravala kao sa Alanom.

„Jesi li završila s njom, Aes Sedai?“, stupivši u sobu, upitala je Sorilea. Izborana, sedokosa Mudra obraćala se Kecuejn, ali njene su oči počivale na Alani. Slonovača i zlato na njenim zglobovima nežno su zveckali kada se podbočila, a tamni šal joj je skliznuo sve do laktova.

Kada je Kecuejn rekla da zaista jeste, Sorilea je odsečno pokazala ka Alani, koja se brzo odšunja iz sobe. Tačnije rečeno, izjurila je, dureći se. Sorilea se namršti za njom. Kecuejn se susretala sa ženom i ranije, a to su bili zanimljivi, mada kratki susreti. Nije sretala mnogo ljudi koje bi smatrala veličanstvenim, međutim, Sorilea je bila jedna od njih. Možda je čak nekako mogla i da joj parira. Takođe je gajila sumnju da je ta žena stara koliko i ona, možda čak i starija, a to je bilo nešto što nikada nije očekivala da će pronaći.

Još pre nego što je Alana potpuno iščezla, u dovratku se pojavi Kiruna, šutirajući u žurbi svoje sive svilene suknje i piljeći niz hodnik kuda je Alana otišla. A nosila je umetnički izrađen zlatni poslužavnik, na kome je stajao još pažljivije ukrašen zlatni vrč dugog vrata, uz dve male, bele, uglačane glinene šoljice koje su potpuno odudarale od svega. „Zašto Alana trči?“, upitala je. „Bila bih i brža, Sorilea, ali...“ Onda je ugledela Kecuejn, a obrazi joj postadoše najtamnije crveni. Baš je bilo čudno videti tu ponosnu ženu postiđenu.

„Spusti poslužavnik na sto, devojko", reče Sorilea, „i idi kod Čejlin. Čeka te da ti održi predavanje."

Ukočena, Kiruna spusti svoj teret izbegavajući Kecuejnin pogled. Dok se okretala da krene, Sorilea ju je uhvatila za bradu svojim žilavim prstima. „Počela si iskreno da se trudiš, devojko“, odlučno joj reče Mudra. „Ako tako nastaviš, napredovaćeš vrlo dobro. Vrlo dobro. Sada idi. Čejlin nije tako strpljiva kao ja.“

Sorilea mahnu rukom ka hodniku, međutim, Kiruna je stajala gledajući u nju jedan dug trenutak, a lice joj je poprimilo čudnovat izraz. Kada bi Kecuejn morala da se kladi, pretpostavila bi da je Kiruna zadovoljna pohvalama, ali i iznenađena zbog tog zadovoljstva. Sedokosa žena zausti nešto, a Kiruna se strese i požuri iz sobe. Veličanstvena predstava.

„Misliš li zaista da će ona naučiti vaš način tkanja saidara?" upitala je Kecuejn, prikrivajući nevericu. Kiruna i ostale ispričale su joj o tim podukama, ali većina tkanja Mudrih bila je toliko različita od onog koje se učilo u Beloj kuli. Prvi način na koji se nauči ikakvo tkanje naprosto se utisne sam od sebe; učenje drugog je gotovo nemoguće, a čak i da može da se nauči, drugo naučeno tkanje gotovo nikada ne radi ni približno dobro kao prvo. To je bilo jedan od razloga zbog čega pojedine sestre u Kuli nisu prihvatale divljakuše svakog uzrasta; postojala je mogućnost da su već previše naučile, a to se nije moglo zaboraviti.

Sorilea je slegnula ramenima „Možda. Učenje drugog načina dovoljno je teško i bez sveg tog mahanja rukama koje vi Aes Sedai izvodite. Glavno što Kiruna Našima mora da nauči jeste da ona sama vlada svojim ponosom; ne sme on da vlada njom. Kada to bude naučila, biće to jedna veoma jaka žena.“ Privukavši stolicu da bi je postavila naspram one u kojoj je Kecuejn ranije sedela, sumnjičavo ju je odmerila pa sela. Delovala je gotovo jednako ukočeno i neopušteno kao što je bila i Kiruna, no ipak je zapovednički pokazala Kecuejn da sedne; beše to žena jake volje, navikla da zapoveda.

Dok je sedala u svoju stolicu, Kecuejn je progutala obešenjački kikot. Bilo je dobro podsetiti se, bile Mudre divljakuše ili ne, da su one daleko od nepismenih divljaka. Naravno, da poznaju poteškoće. Što se ticalo mahanja rukama... Nekoliko njih je bilo usmeravalo tamo gde je ona mogla da ih vidi, međutim, jeste primetila kako one izvode pojedina tkanja bez pokreta koje sestre koriste. Pokreti rukama nisu zaista bili deo tkanja, ali na neki način i jesu, zato što su bili deo učenja tkanja. Možda su nekada postojale Aes Sedai koje su mogle, na primer, poslati vatrenu loptu bez neke vrste pokreta koji podražava bacanje, ali i da je bilo tako, one su odavno pomrle, a njihovo znanje je nestalo s njima. Danas nešto naprosto ne može da se napravi bez odgovarajućeg pokreta. Postojale su sestre koje su tvrdile kako mogu prepoznati ko je obučavao drugu sestru samo na osnovu pokreta koje je koristila.

„Naučiti bilo koju našu novu učenicu ičemu u najboljem slučaju je teško“, nastavila je Sorilea, „ne govorim da bih vređala, ali vi Aes Sedai date zavet, ali čini se kako odmah tražite način da ga zaobiđete. Alana Mosvani je posebno teška.“ Iznenada su njene bistre, zelene oči veoma oštro posmatrale Kecuejino lice. „Kako možemo kazniti njenu tvrdoglavost kada to znači da ćemo povrediti i Kar’a’karna?“

Kecuejn je skupila ruke i spustila ih u krilo. Nije joj bilo lako da sakrije iznenađenost. Toliko o tajnovitosti Alaninog zločina. Ali zašto joj je ta žena dopustila da vidi kako ona to zna? „Veza ne radi na taj način“, počela je. „Ako je ubiješ, i on će umreti, tad ili ubrzo potom. Međutim, što se ostalog tiče, sve vreme će biti svestan šta joj se događa, ali neće to stvarno i osećati. A udaljen koliko je sada, biće samo mutno svestan nečega, ako i toliko.“

Sorilea je polako klimala glavom. Vrhovima prstiju dodirnula je zlatni poslužavnik na stolu, a zatim je povukla ruku. Njen izraz lica bilo je teško protumačiti, poput lica nekog kipa, no Kecuejn je predosećala da će Alanu snaći neprijatno iznenađenje sledećeg puta kada dopusti svom lošem raspoloženju da nadvlada, ili ako je uhvati neka od njenih arafelskih zlovolja. Ali to je bilo beznačajno. Samo je dečak važan.

„Većina muškaraca će prihvatiti sve što im se ponudi, samo ako to izgleda privlačno i prijatno", reče Sorilea. „Nekada smo tako mislile i za Randa al’Tora. Nažalost, prekasno je da promenimo stazu kojom smo krenule. Sada on zazire od svega što mu je slobodno ponuđeno. Sada, ako bih želela da nešto prihvati, morala bih se pretvarati kako ne želim da on to poseduje. Ako bih želela da ostanem u njegovoj blizini, morala bih da glumim kako sam potpuno nezainteresovana da li ću ga ikada više videti.“ Te oči, zelena svrdla, ponovo se usredsrediše na Kecuejn. Nije pokušavala da vidi šta joj se krije u glavi. Ta je žena znala. Barem nešto. Dovoljno, ili previše.

I pored toga, Kecuejn je osetila kako u njoj raste uzbuđenje zbog novih mogućnosti. Ako je postojala i najmanja sumnja kako Sorilea pokušava da je ispipa, ona je sada nestala. A niko ovako ne ispipava drugu stranu izuzev ako ne pokušava da sklopi nekakvu pogodbu. „Veruješ li da muškarac mora biti čvrst?“, pitala je. Ovo je bilo kockanje. „Ili snažan?“ Njen ton nije ostavljao mesta sumnji da primećuje razliku.

Sorilea je ponovo dodirnula poslužavnik; najmajušniji od osmeha možda joj je, za trenutak, izvio usne. Ili nije. „Većina muškaraca vidi ta dva kao jedno isto, Kecuejn Melajdrin. Snaga istrajava; čvrstina se lomi.“

Kecuejn udahnu. Zbog ovakve bi prilike svakog drugog izribala ako bi je iskoristio. Ali ona nije bilo ko drugi, a ponekad se takve prilike moraju iskoristiti. „Dečak ih brka“, rekla je. „On mora biti snažniji, a sebe očvršćava. Već je isuviše čvrst, ali neće se zaustaviti dok ne bude zaustavljen. Zaboravio. je kako da se smeje, osim u gorčini; u njemu više nema suza. Ako ponovo ne bude pronašao i suze i smeh, svet će se suočiti s propašću. On mora naučiti da je čak i Ponovorođeni Zmaj stvorenje od krvi i mesa. Ako ode na Tarmon Gai’don ovakav kakav je sada, čak i njegova pobeda može biti mračna koliko i njegov poraz.“

Sorilea ju je pažljivo saslušala, a nastavila je da ćuti i pošto je Kecuejn završila. Te zelene oči su je proučavale. „Vaš Ponovorođeni Zmaj i vaša Poslednja bitka nisu u našim proročanstvima“, konačno je progovorila Sorilea. „Mi smo pokušale da učinimo da Rand al’Tor upozna svoju krv, ali bojim se da nas on vidi samo kao još jedno koplje. Ako ti se jedno od kopalja u ruci polomi, ti ne zastaješ da ga oplakuješ pre nego što uzmeš drugo. Možda mete u koje ti i ja ciljamo i nisu toliko udaljene."

„Možda je tako“, obazrivo odvrati Kecuejn. Mete koje su i za šaku razdvojene možda uopšte nisu slične.

Iznenada zbrčkanu ženu okruži sjaj saidara. Bila je toliko slaba da je Dejđin delovala bar umereno jaka. A opet, Sorileina snaga nije bila u Moći. „Postoji jedno što ćeš možda smatrati korisnim", rekla je. „Ja ne mogu to naterati da radi, ali mogu izatkati tokove da ti ih pokažem.“ To je i učinila, izatkavši slabašne tokove, koji kliznuše na svoja mesta a potom se istopiše, suviše slabi da učine ono čemu su bili namenjeni. „To se zove Putovanje“, reče Sorilea.

Ovog puta je Kecuejn razjapila usta. Alana, Kiruna i ostale odbijale su da nauče Mudre kako da se povežu, ili brojne druge veštine, za koje se činilo da ih imaju, a Kecuejn je pretpostavila da su Aijelke to iscedile iz sestara koje su držale u šatorima. Ali ovo je bilo...

Nemoguće, rekla bi, samo što nije verovala da Sorilea laže. Jedva je čekala da i sama isproba tkanje. Ionako to nije mogla smesta da iskoristi. Čak i kad bi tačno znala kuda je nemogući dečak otišao, mora ga naterati da on dođe k njoj. Sorilea je bila potpuno u pravu, što se toga ticalo. „Ovo je veoma veliki poklon“, rekla je polako. „Ja nemam ništa što bih ti mogla dati zauzvrat."

Ovog puta nije bilo sumnje u osmeh koji se razvukao preko Sorileinih usana. Ona je vrlo dobro znala kako je Kecuejn sada njen dužnik. Uzimajući težak zlatni krčag obema rukama, pažljivo je napunila male bele šolje. Običnom vodom. Nije prosula ni kap.

„Nudim ti zakletvu vodom“, ozbiljno je saopštila, podižući jednu od šoljica. „Ovim smo vezane kao jedna, da naučimo Randa al’Tora i smehu i suzama.“ Ona je srknula, a Kecuejn ju je oponašala.

„Vezane smo kao jedna.“ A ako otkriju da njihovi ciljevi uopšte nisu isti? Nije potcenjivala Sorileu, ni kao neprijatelja ni kao saveznika, ali Kecuejn je znala koji cilj mora biti postignut, po svaku cenu.