Putanja bodeža

21 Odgovori na pozive

Velika zimska oluja, poznatija pod imenom semaros, nastavila se sa Olujnog mora, jača od bilo koje u pamćenju. Neki su tvrdili kako ove godine semaros pokušava da nadoknadi mesece kašnjenja. Munje su parale nebeskim svodom dovoljno često da razbiju noćnu tminu. Vetar je brisao preko tla, a kiša ga je šibala, pretvarajući sve, osim najčvršćih puteva, u reke blata. Ponekad bi se blato smrzlo nakon sumraka, ali je osvit uvek donosio topljenje, čak i kad je nebo bilo sivo, a tlo bi se ponovo pretvaralo u kaljugu. Rand je bio iznenađen koliko je sve to ometalo njegove planove.

Aša’mani po koje je poslao došli su brzo, sredinom sledećeg jutra, i izjahali kroz Prolaz na žestoki pljusak koji je zaklonio sunce, praveći takav mrak da jo isto tako mogla biti i ponoć. Kroz rupu u vazduhu video se sneg tamo pozadi, u Andoru krupne, bele pahulje koje su u gustom kovitlacu skrivale ono što je ležalo iza. Većina ljudi u kratkoj koloni bila je umotana u teške, crne ogrtače, ali se činilo da kiša klizi oko njih i njihovih konja. Nije to bilo očigledno, pa ipak, ko god bi primetio, pogledao bi dva, ako ne i tri puta. Bilo je potrebno samo jednostavno usmeravanje da bi se ostao suv, dokle god vam nije smetalo da obznanite šta ste. Mada, crno-beli disk izrađen na grimiznom krugu, na grudima njihovih ogrtača, otkrivao je to u svakom slučaju. Iako su ili upola skriveni kišom, oko njih je lebdeo ponos, kao i to kako nadmeno su sedeli u sedlima. Oholost. Oni su slavili to što su bili.

Njihov zapovednik Čarl Gedvin je bio svega nekoliko godina stariji od Randa, osrednje visine, a kao i Torval, nosio je mač i zmaja na visokom okovratniku dobro sašivenog kaputa od najbolje crne svile. Mač mu je bio bogato optočen srebrom, a srmom ukrašen pojas krasila je srebrna kopča u obliku pesnice. Gedvin je sebe nazivao Corovan’m’hejl; na Starom jeziku – vođa oluje, šta god to trebalo da znači. Bar je bilo odgovarajuće za ovakve vremenske prilike.

I pored toga, stajao je na samom ulazu u Randov ukrašeni zeleni šator i mrštio se na nalete kiše napolju. Šator je okruživala straža Saboraca na konjima, udaljena ništa više od trideset koraka, ali jedva vidljiva. Po tome kako nisu obraćali pažnju na pljusak, mogli su biti i kipovi.

„Kako očekuješ od mene da ikoga nađem po ovakvom vremenu?“, progunđao je Gedvin, bacivši pogled preko ramena ka Randu. Trenutak kasnije dodao je: „Moj gospodaru Zmaju.“ Oči su mu bile hladne i izazivačke, kao i uvek, bez obzira da li gleda u čoveka ili drvenu ogradu. „Rohajd i ja doveli smo osam Posvećenih i četrdeset Boraca, dovoljno da se uništi cela vojska ili pokori deset kraljeva. Mogli bismo naterati čak i Aes Sedai da zatrepću“, suvo je dodao. „Spaljen da sam, nekolicina nas mogla je sama da pošteno odradi posao. Mogao si i ti. Zašto ti je bio potreban iko drugi?“

„Očekujem od tebe poslušnost, Gedvine", hladno reče Rand. Vođa oluje? A Mejnil Rohajd, sledeći do Gedvina, naziva sebe Bajidžan’m’hejl, vođa napada. Šta je Taim naumio stvarajući nove činove? Važno je bilo da je taj čovek stvarao oružje. Bitno je bilo da to oružje ostane pri zdravom umu dovoljno dugo da bi moglo biti upotrebljeno. „I ne očekujem od tebe da gubiš vreme dovodeći u pitanje moja naređenja.“

„Po tvojoj zapovesti, moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je Gedvin. „Smesta ću poslati ljude.“ Uz kratak pozdrav, s pesnicom na grudima, izašao je napolje, na oluju. Pljusak se savio oko njega, obavijajući mali štit koji je postavio preko sebe. Rand se upitao je li taj čovek bio svestan koliko je bio blizu smrti kada je posegao za saidinom bez upozorenja.

Moraš ga ubiti, pre nego što on ubije tebe, kikotao se Lijus Terin. Oni hoće, znaš to. Mrtav čovek ne može nikoga da izda. Glas u Randovoj glavi postade upitan. Samo što ponekad ne umru. Jesam li ja mrtav? A ti?

Rand potisnu reči dok ne postadoše poput zujanja mušice, na samoj granici primetnosti. Otkada se ponovno pojavio u Randovoj glavi, Lijus Terin je retko bio nem, osim ako bi bio prisiljen na to. Većinu vremena činio se luđi nego ikad, a takođe i razdraženiji. Ponekad i jači. Taj je glas upadao Randu u snove, a kad bi u snu ugledao samog sebe, to uopšte nije bivao on. Međutim, to nije uvek bio ni Lijus Terin, lice koje je počeo da prepoznaje kao Lijusa Terina. Ponekad je bilo zamučeno, ali čudno poznato, a činilo se kako je i Lijus Terin takođe zapanjen time. To je samo pokazivalo koliko je ludilo tog čoveka odmaklo. Ili možda i njegovo sopstveno.

Ne još, pomisli Rand. Još ne mogu priuštiti sebi da poludim.

Kada onda?, prošaputa Lijus Terin, pre nego je Rand stigao da ga ponovo utiša.

Dolaskom Gedvina i Aša’mana, pokrenuo se njegov plan da potera Seanšane na zapad. Pokrenuo se, ali je napredovao sporo, poput čoveka koji bi se vukao nekim od tih blatnjavih puteva. Smesta je premestio sopstveni logor, nimalo se ne trudeći da sakrije to pomeranje. Nije bilo koristi težiti za potajom. Novosti su putovale polako po golubovima, a još sporije po glasnicima, naročito od kada je počeo semaros, pa ipak, on uopšte nije sumnjao da su ga posmatrali Bela kula, Izgubljeni, svako ko je video dobitke ili gubitke onde kuda je prolazio Ponovorođeni Zmaj i ko je imao novčić da ga da vojniku. Možda čak i Seanšani. Ako je on mogao da uhodi njih, zašto oni ne bi mogli da uhode njega? Ali čak ni Aša’mani nisu znali zašto se on pomera.

Dok je Rand nezainteresovano posmatrao ljude kako pakuju šatore na dvokolice s visokim točkovima, Vejramon se pojavi na jednom od svojih mnogobrojnih konja na razigranom belom škopcu najčistije tairenske rase. Kiša je prestala, teški sivi oblaci i dalje su skrivali podnevno sunce, a vazduh je bio toliko vlažan da se voda iz njega mogla iscediti rukama. Zmajev barjak i Barjak Svetlosti bili su mlitavi i natopljeni, okačeni na visokim štapovima.

Tairenski Branioci zamenili su Saborce, a dok je Vejramon jahao kroz krug njihovih konjanika, namrštio se Rodrivaru Tiheri, mršavom čoveku, tamnom čak i za Tairenca, s kratkom bradicom ušiljenom u veoma oštar vrh. Kao potpuno sitan plemić koji je bio prinuđen da se izdigne isključivo sopstvenim sposobnostima, Tihera se do krajnosti pridržavao pravila. Krupne bele peruške, koje su se ljuljale na njegovom obrubljenom kalpaku, pojačavale su utisak dok se zamršeno klanjao Vejramonu. Visoki lord se namršti još dublje.

Nije bilo potrebe da sam kapetan Branilaca Kamena bude zadužen za Randovu ličnu stražu, ali je ipak to često činio, kao što je i Markolin često sam zapovedao Saborcima. Veoma ogorčeno suparništvo razvilo se između Branilaca i Saboraca, usredsređeno na to ko bi trebalo da čuva Randa. Tairenci su prisvajali to pravo jer je Tirom vladao duže, Ilijanci jer je, ipak, bio kralj Ilijana. Možda je Vejramon čuo mrmljanja među Braniocima kako je vreme da Tir ima sopstvenog kralja, a ko bi bio bolji za to od čoveka koji je zauzeo Kamen? Vejramon se više nego slagao s tom potrebom, ali ne i sa izborom onoga ko bi nosio tu krunu. Nije bio jedini.

Izraz njegovog lica smekša se čim je primetio da ga Rand posmatra, a potom skliznu iz svog zlatom obrađenog sedla da izvede poklon naspram kojeg je Tiherinov delovao krajnje pojednostavljeno. Krut kakav je bio, mogao je da se nadme i kočoperi čak i u snu. Ipak mu se lice malo iskrivi kada je uglancanom čizmom stupio u blato. Nosio je kišni ogrtač, da mu vlaga ne bi natopila skupu odeću, ali je i on bio ukrašen gustim zlatovezom i sa okovratnikom prekrivenim safirima. Uzimajući u obzir Randov kaput od tamnozelene svile, sa zlatnim pčelama koje su se penjale uz rukave i okovratnik, moglo se oprostiti svakome ko bi pogrešno pretpostavio đa Kruna mačeva pripada drugom čoveku, a ne njemu.

„Moj gospodaru Zmaju“, zvučno izgovori Vejramon. „Ne mogu izraziti koliko sam srećan što vidim da tvoju stražu čine Tairenci, moj gospodaru Zmaju. Sigurno bi svet zajecao ako bi se desilo išta nepredviđeno.“ Bio je previše pametan da istupi i nazove Saborce nedostojnim poverenja. Za dlaku, ali je bio.

„Pre ili kasnije to će se desiti“, suvo reče Rand. Naravno, tek pošto dobar deo sveta bude prestao da slavi. „Poznato mi je koliko bi ti plakao, Vejramone.“

Čova na to poče da se šepuri, gladeći bradicu prošaranu sedim vlasima. Čuo je ono što je želeo da čuje. „Da, moj gospodaru Zmaju, možeš biti siguran u moju odanost. To je upravo razlog zašto sam zabrinut zbog naređenja koja mi je tvoj čovek jutros doneo.“ To se odnosilo na Adlija; mnogi su plemići smatrali da će, ako o Aša’manima budu razmišljali samo kao o Randovim slugama, ovi nekako postati manje opasni. „Mudro je od tebe što si otposlao većinu Kairhijenjana. I Ilijanaca, naravno; to se podrazumeva. Mogu čak i da razumem zašto ograničavaš Guejama i ostale.“ Vejramon je čizmama šljapkao po blatu dok mu je prilazio, a glas mu je poprimio poverljiv ton. „Ja verujem kako su neki od njih... ne bih baš rekao kovali zaveru protiv tebe, ali mislim da možda njihova odanost nije uvek bila van svake sumnje. Kao što moja jeste. Van svake sumnje.“ Glas mu se pojačao, postavši ponovo snažan i siguran glas čoveka koji se brine isključivo o potrebama onoga koga služi. Onoga koji će zasigur,no njega postaviti za prvog kralja Tira. „Dozvoli mi da dovedem sve svoje oružnike, moj gospodaru Zmaju. S njima i Braniocima, mogu čuvati čast Gospodara jutra, i njegovu bezbednost."

U svim logorima širom ravnice, utovarana su kola i dvokolice, sedlani su konji. Mnogi šatori već su bili oboreni. Visoka gospa Rozejn jahala je na sever, njen je barjak predvodio kolonu dovoljno veliku da napravi pometnju među razbojnicima i barem navede Šaidoe da zastanu. Ali ne i dovoljna da joj usadi u glavu određene namere. Naročito ne pošto su polovinu činili Guejamovi i Marakonovi ljudi, pomešani s Braniocima Kamena. Manje-više isto je bilo i sa Spajronom Nejritinom: on je jahao na istok preko visokog grebena, a pratilo ga je onoliko Saboraca i ljudi zakletih drugim članovima Saveta devetorice koliko je bilo i njegovih ljudi, ne računajući još stotinak pešaka što su se vukli za njima, a među kojima su se neki još dan ranije predali u šumi ispod tog istog grebena. Iznenađujuće veliki broj odlučio se da sledi Ponovorođenog Zmaja, ali im Rand nije dovoljno verovao da bi ih ostavio zajedno. Tolmeran je upravo kretao ka jugu sa istom vrstom mešovite pratnje, a trebalo je i ostali da pođu, čim njihova kola i dvokolice budu utovareni. Svako u drugom pravcu, a niko nije mogao do te mere da veruje ljudima iza sebe da bi se osmelio i prekršio Randova naređenja. Doneti mir Ilijanu bio je važan zadatak, pa ipak je svaki do poslednjeg lorda i gospe žalio što je udaljen od Ponovorođenog Zmaja, očito se pitajući znači li to da im zbog nečega manje veruje. Mada bi se neki mogli i zapitati zašto je odlučio da drži na oku one koje je zadržao. Rozejn je svakako delovala zamišljeno.

„Dirnut sam tvojom brigom", reče Rand Vejramonu, „ali koliko je stražara potrebno jednom čoveku? Ja nisam krenuo da započnem rat.“ Dobro istaknuto, možda, mada se taj rat već uveliko razvijao. Počeo je u Falmeu, ako ne i ranije. „Postaraj se da ti ljudi budu spremni.“

Koliko je ljudi umrlo zbog mog ponosa?, zapomagao je Lijus Terin. Koliko ih je umrlo zbog mojih grešaka?

„Mogu li makar da pitam kuda idemo?“ Vejramonovo pitanje, ne baš razdražljivo, nadjača glas u Randovoj glavi.

„Grad“, brecnu se Rand. On nije znao koliko je ljudi umrlo zbog njegovih grešaka, ali niko nije umro zbog njegovog ponosa. U to je bio siguran.

Vejramon zausti, očigledno zbunjen da li se to odnosilo na Tir ili Ilijan, ili možda čak i na Kairhijen, ali mu Rand Zmajevim žezlom dade znak da ode, kratkim, odsečnim pokretom od koga se zaljuljaše zeleno-bele kićanke. Napola je želeo da može njime da ubode Lijusa Terina. „Nemam nameru da sedim ovde ceo dan, Vejramone! Idi svojim ljudima!“

Manje od sat vremena kasnije posegnuo je za Istinskim izvorom pripremajući se da napravi Prolaz za Putovanje. Morao je da se bori s vrtoglavicom koja ga je u zadnje vreme spopadala kad god bi posegao za Moći; nije baš bio najsigurniji u sedlu na Tai’daišaru. Pored tečne prljavštine koja je plutala po saidinu poput sleđene sluzi, dodirivanje Izvora gotovo ga je nateralo da isprazni stomak. To što je video dvostruko, makar samo i na nekoliko trenutaka, otežalo mu je usmeravanje tokova, gotovo ga onemogućivši, i mogao je pozvati Dašivu ili Flina ili nekog drugog da to uradi, ali Gedvin i Rohajd su držali uzde svojih konja, stojeći ispred desetak Boraca u crnim kaputima, svih onih koji nisu pošli u potragu. Samo su strpljivo stajali tamo. I posmatrali Randa. Rohajd, za šaku niži od Randa i možda dve godine mlađi, takođe je bio unapređen u Aša’mana, a njegov je kaput, isto tako, bio svilen. Maleni smešak titrao mu je na licu, kao da je znao nešto što drugi nisu, i kao da ga je to zabavljalo. Šta je znao? Za Seanšane, sigurno, ako ne i šta Rand namerava s njima. Šta još? Možda ništa, ali Rand nije nameravao da pokaže bilo kakvu slabost pred njima dvojicom. Vrtoglavica je brzo izbledela, dvostruko viđenje malo sporije, kao i uvek u zadnjih nekoliko nedelja, te on završi tkanje, a onda, bez čekanja, obode konja petama i projaha kroz otvor koji se razmotao pred njim. Grad na koji je mislio bio je Ilijan, mada se prolaz otvorio severno od samog grada. Uprkos Vejramonovoj navodnoj brizi, teško bi se moglo reći da je otišao sam i nezaštićen. Gotovo tri hiljade ljudi projahalo je kroz visoku četvrtastu rupu u vazduhu, pravo na livadu nedaleko od blatnjavog puta koji je vodio do nasipa Severne zvezde. Čak i kad je svakom lordu dozvoljeno da povede samo šačicu vojnika čoveku koji je navikao da vodi hiljadu, ako ne hiljade ljudi, stotinak je bila šačica to je sveukupno činilo mnoštvo. Tairenci i Kairhijenjani i Ilijanci, Branioci Kamena pod Tineranovim vođstvom i Saborci pod Markolinovim, Aša’mani iza Gedvina. Aša’mani koji su došh s njim, u svakom slučaju. Dašiva i Flin i ostali držali su svoje konje u blizini Randa. Svi osim Narišme. Narišma se još uvek nije vratio. Čovek je znao gde će da ga nađe, ali Randu se to nimalo nije dopadalo.

Svako od njih držao se što je više moguće odvojeno. Guejam i Marakon i Arakome jahali su s Vejramonom, svi motreći na Randa više nego na to kuda idu, a Gregorin Panar s još trojicom iz Saveta devetorice, povijeni u sedlima da bi tiho i uznemireno razgovarali među sobom. Semaradrid, s družinom kairhijenskih lordova ukočenih lica, koji su jahali za njim, posmatrao je Randa s gotovo jednakom pažnjom kao i Tairenci. Rand je odabrao one koji će poći s njim jednako pažljivo kako je pazio koga je otposlao, ne uvek iz razloga koje bi drugi možda imali.

Da je bilo posmatrača, to bi bio prizor junaštva, sa svim tim blistavim barjacima i stegovima i malim konom izdignutim na leđima nekih među Kairhijenjanima. Blistav i junački i veoma opasan. Neki jesu kovali zavere protiv njega, a on je saznao da je Semaradridova Kuća, Maravin, imala stari savez s Kućom Rijatin, koja se otvoreno bunila protiv njega u Kairhijenu. Semaradrid nije odricao povezanost, ali je isto tako nije ni pomenuo pre no što Rand nije i sam čuo za nju. Savet devetorice mu je bio previše nov da bi rizikovao da ih sve ostavi. A Vejramon je bio budala. Prepušten sam sebi, mogao bi pokušati da zaduži gospodara Zmaja time što bi pokrenuo vojsku na Seanšane, ili Muranđane, ili Svetlost bi jedino znala na koga i gde. Previše glup da ga ostave, previše moćan da ga zapostave, zato je jahao s Random i smatrao sebe počastvovanim. Bila je prava šteta što nije bio toliko glup da uradi nešto čime bi zaslužio da ga pogube.

Na začelju su išle sluge i dvokolice niko nije razumeo zašto je Rand poslao sva tovarna kola s drugima, a on nije nameravao da objašnjava; ko li je bio vlasnik sledećeg para ušiju koje bi slušale? a onda je sledila duga kolona rezervnih konja koje su vodili konjovoci, i spore grupe ljudi u pohabanim oklopima koji im nisu baš pristajali ili kožnim prsnicima s našivenim zarđalim čeličnim diskovima; nosili su lukove ili samostrele, ili koplja, pa čak i nekoliko kratkih kopalja; još onih koji su bili odgovorili na poziv „lorda Brenda" i odlučili da se ne vraćaju kući nenaoružani. Njihov je vođa bio šmrkavi čovek s kojim je Rand razgovarao na ivici šume, po imenu Igan Padros, a beše mnogo bistriji nego što je izgledao. Pripadniku nižeg staleža u većini mesta bilo je teško da se izdigne visoko, međutim, Rand je izdvojio Padrosa. Čovek je okupio svoje ljude na jednoj strani, ali se čitava gomila muvala okolo, laktajući se radi boljeg pogleda.

Nasip Severne zvezde protezao se, prav kao stela, miljama kroz smeđu močvaru koja je okruživala Ilijan; širok put od utabane zemlje bio je isprekidan kamenim mostovima. Vetar je s juga donosio morsku so i nagoveštaj kožara. Ilijan je bio grad koji se širio, vrlo lako moguće velik koliko i Kaemlin ili Kairhijen. Svetlo obojeni crepovi i stotine pravih tornjeva, koji su blistali na suncu, bili su vidljivi preko mora trave gde su šetkali dugonogi ždralovi, a jata belih ptica letela su nisko, ispuštajući piskave krike. Ilijanu nikad nisu bili potrebni zidovi. Mada nikakvi gradski zidovi ne bi koristili protiv njega.

Bilo je razumljivog razočaranja što nije odlučio da uđe u Ilijan, mada se niko nije glasno požalio, barem ne tamo gde je on mogao da čuje. Pa ipak, bilo je puno sumornih lica i ogorčenog mrmljanja, dok se ubrzano postavljao jednostavan logor. Kao većina velikih gradova, Ilijan je važio za mesto egzotične tajanstvenosti, izdašnih točionica pića i lakih žena. Makar među ljudima koji nikad nisu bili tamo, iako je bio njihova prestonica. Neznanje je uvek naduvavalo gradski ugled kad su u pitanju ovakve stvari. Kako su sad stvari stajale, samo je Mor galopirao preko nasipa. Ljudi su se ispravili, ostavivši zakucavanje šatorskih klinova ili postavljanje vezova za konje, i ljubomorno ga posmatrali. Plemići su ga radoznalo gledali, pretvarajući se da nisu zainteresovani.

Ašamani koji su došli s Gedvinom nisu obraćali pažnju na Mora dok su pravili sopstveni logor, koji se sastojao od kao smola crnog šatora za Gedvina i Rohajda i prostora gde su vlažna smeđa trava i blato bili utabani i suvi, a gde će spavati ostali uvijeni u svoje ogrtaće. To su, naravno, radili pomoću Moći; sve su radili pomoću Moći, i ne trudeći se da prvo zapale vatre za pripremanje hrane. Nekolicina iz drugih logora zurila je u njih, široko razrogačenih očiju, dok se šator, kako se činilo, sam od sebe rasklapao, a bisage lebdele dalje od samara, ali kada bi shvatili šta se dešava, većina njih bi iznenada okrenula pogled bilo gde na drugu stranu. Dvojica ili trojica Boraca, odevena u crno, kao da su razgovarali sami sa sobom.

Flin i ostali nisu se pridružili Gedvinovoj grupi imali su nekoliko šatora nedaleko od Randa ali je Dašiva odšetao do mesta gde su opušteno stajali „vođa oluje“ i „vođa napada“ i povremeno izdavali oštra naređenja. Nekoliko reči, i on se vratio nazad odmahujući glavom i ljutito mrmljajući ispod glasa. Gedvin i Rohajd nisu bili druželjubiv dvojac. I to je bilo dobro.

Čim mu je podignut šator, Rand se povuče u njega, i pruživši se potpuno obučen preko svog ležaja, zurio je u nagnuti krov. Pčele su bile izvezene i sa unutrašnje strane, na lažnom svodu od svile. Hopvil je doneo kalajnu kupu kuvanog vina koje se pušilo Rand nije poveo svoju poslugu ali se vino hladilo na njegovom pisaćem stolu. Um mu je grozničavo radio. Još dva ili tri dana i Seanšani će se suočiti s naletom koji će ih oboriti s nogu. Potom će slediti povratak u Kairhijen, da proveri kako teku pregovori s Morskim narodom, da otkrije šta Kecuejn pokušava bio je njen dužnik, ali je ona svakako smerala nešto! možda i da konačno završi sa ostatkom pobunjenika. Da li su Karalin Damodred i Darlin Sisnera iskliznuli usled zbrke? Ako bi imao makar visokog lorda Darlina u šakama, to bi istovremeno moglo da okonča pobunu u Tiru. Andor. Ako su Met i Elejna bili u Murandiji, kako se činilo, u najboljem slučaju proći će još nekoliko nedelja pre nego što Elejna bude mogla da zahteva Lavlji presto. Kad se to konačno bude dogodilo, on će morati da se kloni Kaemlina. Samo što mora da razgovara s Ninaevom. Može li da očisti saidin? To bi i moglo da uspe. A isto tako bi moglo i da uništi svet. Lijus Terin mu je nešto nerazgovetno mrmljao, potpuno užasnut. Svetlosti, gde je Narišma?

Semaros se razduvao, još žešći tako blizu mora. Kiša mu je dobovala po šatoru. Svetlost munja je plavobelom svetlošću ispunjavala ulaz u njegov šator, a gromovi su tutnjali, zvučeći kao planine koje se kotrljaju.

Iz svega toga, Narišma ukorači u šator, dok je s njega kapalo, a tamna kosa mu bila prilepljena za čelo. Imao je naređenje da ne bude primećen, bez obzira na cenu. Za njega nije bilo razmetanja. Nosio je jednostavan, kišom natopljen smeđi kaput, a tamna kosa mu je bila vezana na potiljku, a ne upletena. Čak i bez zvončića, takva kosa koja mu je gotovo dosezala do struka na muškarcu je privlačila poglede. Takođe je bio namršten, a pod rukom je nosio valjkasti zavežljaj vezan kanapom, deblji od ljudske noge, poput malog tepiha.

Skočivši s ležaja, Rand dograbi zavežljaj pre nego što je Narišma uspeo da mu ga pruži. „Da li te je neko video?“, zahtevao je da zna. „Zašto si se toliko zadržao? Očekivao sam te sinoć!“

„Trebalo mi je vremena dok sam utvrdio šta treba da uradim“, odgovorio je Narišma ravnodušno. „Nisi mi sve rekao. Zamalo si me ubio.“

To je bilo smešno. Rand mu jeste rekao sve što je trebalo da zna. Bio je siguran u to. Nije imalo smisla verovati čoveku do te mere, a onda ga poslati u smrt i sve upropastjti. Pažljivo je ugurao zavežljaj pod svoj ležaj. Ruke su mu podrhtavale od neodoljive potrebe da strgne omot kako bi bio siguran da ima ono po šta je poslao Narišmu. Čovek se ne bi usudio da se vrati kad ne bi bilo tako. „Navuci odgovarajući kaput pre nego što se pridružiš ostalima", reče. „I, Narišma...“ Rand se ispravi, odmeravajući drugog čoveka smirenim pogledom. „Budeš li ovo ikome pomenuo, ubiću te.“

Ubij ceo svet, smejao se Lijus Terin, bio je to podrugljivi krik. Očajnički. Ja sam ubio ceo svet, a možeš i ti, ako se žestoko potrudiš.

Narišma se snažno lupi pesnicom po grudima. „Kako zapovedaš, moj gospodaru Zmaju“, rekao je ogorčeno.

Bilo je svetlo i rano sledećeg jutra kada je hiljadu ljudi iz legije Zmaja domarširalo iz Ilijana, preko nasipa Severne zvezde, koračajući u ravnomernom ritmu doboša. Pa, makar je bilo rano. Gusti sivi oblaci su se kotrljali preko neba, a ogrtači i barjaci su se, oštri od soli, vijorili pod neprestanim morskim povetarcem, mrmljajući o još jednoj oluji koja pristiže. Legija je zbog svojih plavih andorskih kalpaka i dugih plavih kaputa s crveno-zlatnim zmajem izvezenim na grudima poprilično privlačila pažnju vojnika koji su se već nalazili u logoru. Plava zastavica sa zmajem i brojem označavala je svaku od pet družina. Legionari su se po mnogo čemu razlikovali. Na primer, imali su grudne oklope, ali ispod kaputa, da ne bi prekrili zmajeve iz istog razloga kaputi su im se kopčali sa strane a svaki čovek je nosio kratki mač boku i čelični samostrel, dok su stajali ispravljenih ramena, svi kao jedan. Oficiri su koračali, svaki s dugačkim crvenim perom na kalpaku, tačno ispred zastavica i doboša. Jedini konji bili su im Morov mišjesivi škopac na čelu i tovarne životinje na začelju.

„Pešaci“, promrmljao je Vejramon, udarajući uzdama preko šake u rukavici. „Duša da mi je spaljena, oni nisu ni za šta, pešaci. Rasturiće se prilikom prvog udara. Pre njega.“ Prva kolona je prošla nasipom. Već su bili pomagali pri zauzimanju Ilijana i nisu se rasturili.

Semaradrid odmahnu glavom. „Bez kratkih kopalja“, promrmljao je. „Video sam dobro vođenu pešadijsku odbranu, s kratkim kopljima, ali bez njih...“ Zvuk gađenja dopre iz dubina njegovog grla.

Gregorin Panar, treći čovek u sedlu blizu Randa bez reči je posmatrao pridošlice. Možda nije imao predrasude prema pešadiji mada, ako nije, onda je bio jedan od šačice plemića koje je Rand sreo bez takvih predrasuda – i žestoko se trudio da se ne mršti, a to gotovo da mu je i pošlo za rukom. Do sada su svi saznali kako su ljudi sa zmajem na grudima nosili oružje zato što su odlučili da slede Randa, odlučili da slede Ponovorođenog Zmaja, samo zato što su tako želeli. Ilijanci mora da su se pitali kuda to idu, kada je Rand želeo legiju a Savetu devetorice nije poverio taj podatak. Što se toga tiče, Semaradrid je kradomice posmatrao Randa. Samo je Vejramon bio previše glup da bi razmišljao.

Rand okrete Tai’daišara. Paket koji je Narišma doneo bio je prepakovan u tanji zavežljaj, i vezan ispod njegovog levog kožnog stremena. „Rušite logor; krećemo“, rekao je trojici plemića.

Ovoga puta pustio je Dašivu da otvori prolaz koji će ih sve izvesti odatle. Čovek jednostavnog lika mu se namršti i promumla nešto za sebe Dašiva je iz nekog razloga zapravo delovao uvređeno! a Gedvin i Rohajd su sedeli jedan uz drugog u svojim sedlima, sa zajedljivim osmesima posmatrajući srebrnastu svetlost koja je provrtela rupu ni u čemu. Posmatrali su Randa više nego Dašivu. Pa, neka gledaju. Koliko puta može posegnuti za saidinom i izložiti se opasnosti da padne ošamućen naglavačke pre nego što mu se to stvarno desi? To nije smeo sebi da dozvoli tamo gde bi oni mogli da ga vide.

Ovoga puta, prolaz ih je doveo na široki put koji je sekao brežuljke obrasle grmljem u podnožju planina na zapadu. Planine Nemarelin. Nisu mogle da se mere s Maglenim planinama, i nisu bile ni prineti Kičmi sveta, pa ipak su se uzdizale, tamne i surove naspram neba, oštrih vrhova koji su ograđivali zapadnu obalu Ilijana. Iza njih je ležao Kabalski ponor, a iza toga...

Ljudi su ubrzo počeli da prepoznaju litice. Gregorin Panar osvrnu se jednom i klimnu od iznenadnog zadovoljstva. Ostala tri Savetnika i Markolin su poterali konje bliže njemu da bi razgovarali, dok su konjanici još uvek nadirali kroz prolaz. Semaradridu je trebalo samo trenutak više da bi shvatio, kao i Tiheri, i sada je izgledalo kao da su i oni razumeli.

Srebrni put je vodio iz grada u Lugard i nastavljao prema unutrašnjosti na zapad. Postojao je takođe i Zlatni put, koji je vodio u Far Mading. Putevi i imena su verovatno poticali iz vremena pre Ilijana. Vekovi kolskih točkova, opita i čizama su ih žestoko ugazili, a semaros je mogao samo da ih prekrije blatom. Ova dva puta su bila među nekoliko pouzdanih puteva u Ilijanu kada je bilo potrebno voditi velike grupe ljudi za vreme zime. Dosad su svi doznali za Seanšane u Ebou Daru, mada je Rand među vojnicima čuo veliki broj priča od kojih su osvajači delovali kao zli rođaci Troloka. Ako su Seanšani planirali da napadnu Ilijan, Srebrni put je bio dobro mesto da se okupi odbrana.

Semaradrid i ostali mislili su da znaju šta je planirao: mora da je saznao kako Seanšani dolaze i Ašamani su bili tu da ih unište kada se to desi. Nakon svih priča o Seanšanima, niko nije bio zabrinut zbog toga što će za njih ostati malo da urade. Naravno, Tihera je konačno morao da razjasni stvari Vejramonu, što ga jeste uznemirilo, mada je to pokušao da prikrije naduvanim govorom o mudrosti gospodara Zmaja i vojnom geniju Gospodara Jutra, zajedno s tim kako bi on lično vodio prvi napad na te Seanšane. Potpuna budala. Ako ga posluži sreća, svako drugi ko čuje za okupljanje na Srebrnom putu neće biti mnogo inteligentniji od Semaradrida ili Gregorina.

Ako ga posluži sreća, niko kome je bitno neće saznati pre nego bude prekasno.

Smestivši se da čeka, Rand je mislio da će to biti još jedan dan ili tako nešto; ali kako su dani prolazili, počeo je da se pita da nije gotovo jednaka budala kao i Vejramon.

Većina Aša’mana je pretraživala Ilijan i Tir i Ravnice Mareda, tražeći preostale ljude koje je Rand želeo. Tražeći kroz semaros. Prolazi i Putovanja bili su veoma dobri, ali čak je i Aša’manima trebalo vremena da nađu one koje traže kada je pljusak sakrio sve što je bilo dalje od pedeset koraka, a glasine su zbog kaljuga gotovo prestale da kruže. Aša’mani u potrazi prošli bi na milju od svoje lovine, potpuno nesvesni toga, dok se ne bi okrenuli i otkrili kako su se ti ljudi ponovo pokrenuli. Neki su morali da idu još dalje, u potrazi za ljudima koji se nisu obavezno oduševljavali time što će ih pronaći. Dani su prošli pre no su prvi doneli novosti.

Visoki lord Sunamon pridružio se Vejramonu: bio je to debeo čovek sladunjavih manira barem prema Randu. Uglađen u svom finom, svilenom kaputu, uvek nasmejan, bio je rečit u svojim izjavama odanosti, ali je kovao zavere protiv Randa već toliko dugo da je to najverovatnije radio i u snu. Visoki lord Torean je stigao, sa svojim podnadulim seljačkim licem i sa svojim neizmernim bogatstvom, zamuckujući o velikoj časti što ponovo jaše uz gospodara Zmaja. Zlato je interesovalo Toreana više nego išta drugo, osim možda povlastica koje je Rand oduzeo plemićima u Tiru. Izgledao je naročito obeshrabren saznanjem da u logoru nema služavki, i da u blizni postoji samo selo gde bi se možda mogle naći predusredjive devojke sa imanja. Torean je pravio planove protiv Randa koliko i Sunamon. Možda i češće od Guejama ili Marakona ili Arakoma.

Bilo je i drugih. Bio je tu Bertam Saigan, nizak, nabusito zgodan čovek koji je brijao prednji deo glave. Navodno nije previše oplakivao smrt svoje rođake Kolaver, i to iz dva razloga zato što je zbog toga postao novo Visoko sedište Kuće Saigan i zato što su kolale glasine da ju je Rand pogubio. Ili ubio. Bertam se klanjao i osmehivao, ali osmeh mu nikad nije dotakao tamne oči. Neki su govorili da je veoma voleo svoju rođaku. Ejlil Rijatin je došla, visoka dostojanstvena žena krupnih, tamnih očiju, ne mlada ali vrlo zgodna, negodujući što ima kapetana-kopljanika da predvodi njene ratnike i kako ne želi da lično zauzima mesto na bojnom polju. Negodovala je i zbog svoje odanosti gospodaru Zmaju. Ali njen brat Toram je pretendovao na presto koji je Rand namenio Elejni, a glasine su tvrdile da bi ona za Torama učinila sve, zaista sve. Čak se i udružila s njegovim neprijateljem; da bi ga sputavala ili uhodila ili oboje, naravno. Dođoše i Daltanes Analin i Amondrid Osijelin i Dorisin Kulijandred, lordovi koji su podržali Kolaver u njenom pokušaju da zauzme Sunčev presto kada su mislili da se Rand nikad neće vratiti u Kairhijen.

Kairhijenjani i Tairenci dovedeni su, jedno po jedno, s pedeset sledbenika, ili najviše stotinu. Ljudi i žene kojima je verovao manje nego Gregorinu i Semaradridu. Većinom su bili muškarci, ne zato što je smatrao da su žene bile manje opasne toliko velika budala nije bio; žena bi te ubila dvostruko brže nego muškarac i to obično sa upola manje razloga već zato što nije mogao da natera sebe da povede bilo koju ženu, osim onih najopasnijih, tamo kuda je išao. Ejlil se mogla toplo osmehivati dok je planirala kako tačno da ti smesti nož među rebra. Anaijela, gipka visoka gospa samouverenog osmeha, verna imitacija prelepe guščije pameti, vratila se iz Kairhijena u Tir i otvoreno počela da se nameće za još uvek nepostojeći presto Tira. Možda jeste bila budala, ali je uspela da stekne značajnu podršku i među plemićima i među prostim svetom.

Tako ih je okupio, sve one koji su predugo bili van njegovog vidokruga. Nije mogao da pazi na sve njih čitavo vreme, ali nije mogao da priušti sebi da im dozvoli da zaborave da jeste pazio, ponekad. Okupio ih je, i čekao. Dva dana. Škrgućući zubima, čekao je. Pet dana. Osam.

Kiša je tukla sve slabije po njegovom šatoru kada je poslednji čovek kojeg je očekivao stigao.

Tresući tanak mlaz sa svoje nauljene kape, Davram Bašer s gađenjem oduva svoje guste brkove prošarane sedim vlasima i prebaci kapu preko okrugle stolice. Nizak čovek velikog kljunastog nosa delovao je krupnije nego što je stvarno bio. Ne zato što se šepurio, već zato što je pretpostavljao da je visok koliko i svako drugi u prostoriji, a drugi su ga tako i prihvatali. Mudri ljudi. Štap s vučjom glavom od slonovače, simbol visokog zapovednika Saldeje nemarno gurnut u njegov opasač za mač, bio je podjednako stečen na bojnim poljima kao i za stolovima saveta. Bio je jedan od malo ljudi kojima bi Rand verovao sopstvenim životom.

„Znam da ne voliš da objašnjavaš“, promumla Bašer, „ali bi mi dobro došlo malo prosvetljenja.“ Namestivši svoj izvijeni mač, bacio se u drugu stolicu i prebacio nogu preko rukohvata. Uvek je delovao opušteno, ali je bio u stanju da udari brže od biča. „Taj tip, Aša’man, nije hteo da mi kaže ništa drugo no da sam ti bio potreban juče, no ipak mi je rekao da ne vodim više od hiljadu ljudi. Imao sam jedva polovinu tog broja, ali sam ih poveo. Ne može biti da je u pitanju bitka. Polovina oznaka koje sam video napolju pripada ljudima koji bi se ujeli za jezik ako bi videli iza tebe nekog sa nožem, a većina preostalih onima koji bi probali da ti skrenu pažnju. Pod uslovom da oni nisu platili čoveka s nožem."

Sedeći u košulji iza pisaćeg stola, Rand mučno pritisnu dlanove na oči. Bez Boreane Karivin, koju je ostavio za sobom, fitilju u lampi bilo je potrebno pošteno skraćivanje, a bleda dimna izmaglica je visila u vazduhu. Osim toga, bio je budan veći deo noći, zadubljen nad kartama raširenim preko stola. Karte južne Altare. Ni dve nisu bile iste.

„Ako krećeš u bitku“, rekao je Bašeru, „ko je bolji za klanicu od onih koje želiš da vidiš mrtve? U svakom slučaju, nisu vojnici ti koji će dobiti ovu bitku. Sve što oni treba da urade jeste da zaštite Aša’mane od nekoga ko bi im se mogao prikrasti. Šta misliš o tome?“

Bašer frknu tako jako da su mu teški brci zadrhtali. „Mislim da je to smrtonosan bućkuriš, to ja mislim. Neko će se nasmrt zagrcnuti njime. Svetlost dala da to nismo mi.“ A onda se nasmejao kao da je u pitanju bila odlična šala.

I Lijus Terin se smejao, takođe.