Putanja bodeža

22 Natušteni oblaci

Uporno je rominjalo dok se Randova mala vojska u četiri kolone smetala preko niskih talasastih brda koja su bila okrenuta ka vrhovima Nemarelina, tamnim i oštrim naspram neba na zapadu. Nije bilo stvarne potrebe da se okreće u pravcu namerenog Putovanja, ali Randu je drugi način uvek delovao uvrnuto. I pored kiše, sivi oblaci su brzo postajali sve providniji i propuštali su zapanjujuće jarku sunčevu svetlost. Ui se možda samo činilo toliko svetlo posle nedavne pomrčine.

Četiri kolone predvodili su Bašerovi Saldejci, krivonogi ljudi bez oklopa, u kratkim kaputićima, koji su strpljivo stajali pored svojih konja pod šumicom uglačanih kopalja, a ostalih pet plavokaputaši sa zmajem na grudima; njima je zapovedao onizak čvrst čova po imenu Džak Mesond. Kada bi se Mesond pokrenuo, to je uvek bilo iznenađujuće brzo, međutim, sada je bio potpuno nepomičan, blago razmaknutih nogu i s rukama iza leđa. Njegovi ljudi bili su na svojim mestima, a i Branitelji i Saborci, neraspoloženi jer su ostali iza pešadije. Bilo je tu i plemića s pratnjama, uglavnom, koji su se vrteli uokolo kao da nisu sigurni kuda da krenu. Gusto blato lepilo se za kopita i čizme, kaljajući točkove dvokolica; čulo se glasno psovanje. Trebalo je vremena da se poređa gotovo šest hiljada ljudi natopljenih od kiše, koji u svakog minuta bivali sve vlažniji. A u to nisu bile uključene dvokolice za snabdevanje, kao ni rezervni konji.

Rand je navukao svoju najbolju odeću da bi bio što upadljiviji i primećen na prvi pogled. Dodir Moći uglačao je vrh koplja Zmajevog žezla do sjaja ogledala, a drugi je očistio Krunu mačeva tako da je zlato bleštalo. Pozlaćena kopča u obliku zmaja na njegovom opasaču za mač hvatala je svetlost, isto kao i niti zlatoveza koji mu je prekrivao plavi svileni kaput. Za trenutak je požalio što je poklonio dragulje koji su nekada ukrašavali balčak i korice njegovog mača. Tamna koža vepra mogla je da posluži, samo što je to mogao da nosi i svaki vojnik. Neka ljudi znaju ko je on. Neka Seanšani znaju ko je došao da ih uništi.

Okrenuvši Tai’daišara ka širokoj zaravni, nestrpljivo je posmatrao kako se plemstvo kreće po brdima. Malo dalje, niz zaravan, Gedvin i Rohajd sedeli su u sedlima pred svojim ljudima, koji su bili poređani u obliku pravilne kutije, s Posvećenima u prednjim redovima i Borcima u pozadini. Delovali su kao da su spremni za paradu. Bilo ih je gotovo u istom broju sedih ili ćelavih koliko i mladih nekolicina je čak bila mlada kao Hopvil ili Mor ali svaki od njih je bio dovoljno jak da otvori prolaz. To je bio uslov. Flin i Dašiva čekali su iza Randa nehajno raspoređeni sa Adlijem i Morom, Hopvilom i Narišmom. I s dvojicom ukočenih stegonoša jednim Tairencem i jednim Kairhijenjaninom, s grudnim oklopima i kalpacima, pa čak i čelikom ojačanim rukavicama očišćenim i uglancanim dok se nisu sijali. Grimizni Barjak Svetlosti i dugačak, beli Zmajev barjak mlitavo su visili i cedili se. Rand je prihvatio Moć u svome šatoru, gde nije mogla da se vidi njegova privremena slabost, a retka kišica omašivala je za pedalj i njega i njegovog konja.

Danas je posebno teško osećao zagađenje saidina, gustu prljavštinu koja mu se uvlačila u pore i ostavljala mu mrlje duboko na kostima. Ostavljala mu je mrlje na duši. Mislio je da je do sada navikao na prljavštinu, donekle, ali danas mu je izazivala mučninu, jača od sleđene vatre i otopljene hladnoće samog saidina. Sada se držao Izvora što je češće mogao, prihvatajući prljavštinu samo da bi izbegao novu slabost kada poseže za njim. Moglo je biti smrtonosno ako bi dopustio takvoj slabosti da ga omete u toj borbi. Možda je to, nekako, bilo vezano s napadima vrtoglavice. Svetlosti, ne sme da poludi, još uvek, a ne sme ni da umre. Ne, još uvek. Još je bilo previše toga što je trebalo uraditi.

Levom nogom pritisnuo je Tai’daišarove slabine, samo da bi osetio izduženi zavežljaj zakačen između kože stremena i grimiznog platna ispod sedla. Svaki put kada bi to učinio, nešto bi se uskomešalo na spoljnoj strani Praznine. Iščekivanje, a možda i dodir straha. Dobro obučen škopac poče da se okreće ulevo, pa je Rand morao da ga vrati pomoću uzdi. Kada će više to plemstvo da se sredi? Od nestrpljenja zaškrguta zubima.

Prisećao se kako je, dok je bio dečak, slušao ljude koji se smeju kada kiša padne usred sunčanog dana, da to Mračni pobeđuje Semirhag. Mada, neki su od tih osmeha bili nesigurni, a koštunjavi Cen Bjui uvek je režao kako će Semirhag posle toga biti u bolovima i besna, i da će doći po dečkića koji se ne sklanja s puta svojim starijima. To je bilo dovoljno da nagna Randa u beg kada je bio mali. Poželeo je da Semirhag stvarno dođe po njega sada, tog istog trenutka. Naterao bi je da jeca.

Ništa ne može naterati Semirhag da jeca, progunđao je Lijus Terin. Ona izaziva suze kod drugih, ali sama ih nema.

Rand se meko nasmeja. Ako dođe danas, on će je stvarno naterati da jeca. Nju i ostale Izgubljene zajedno, ako dođu danas. Sasvim sigurno će Seanšane naterati da jecaju.

Nisu svi bili zadovoljni naređenjima koja su dobili. Sunamonov ljigavi osmeh nestao bi kad bi pomislio da ga Rand ne vidi. Torean je držao čuturu u bisagama, bez sumnje s rakijom, ili možda čak nekoliko čutura, jer je istrajno pio i nikada nije delovao trezno. Semaradrid i Markolin i Tihera, svaki za sebe, došli su pred Randa da se bune zbog malobrojnosti. Pre nekoliko godina, gotovo šest hiljada ljudi bila bi vojska dovoljna da vodi bilo koji rat, ali oni su u međuvremenu videli vojske od desetina hiljada, sada i stotina hiljada, kao u danima Artura Hokvinga, a da bi krenuli protiv Seanšana, zahtevali su veću silu. Otpustio ih je nezadovoljne. Nisu shvatali da su pedesetorica i više Aša’mana za svakoga bili čekić dovoljno veliki da se to samo poželeti moglo. Rand se pitao šta bi tek rekli kada bi im saopštio da je on dovoljan čekić. Već je bio razmatrao da ovo obavi sam. Još uvek je to moglo biti.

Đošao je Vejramon; nije mu se dopadalo da prima naređenja od Bašera kao ni činjenica da idu u planine vrlo je teško izvesti pristojan napad konjice u planinama kao ni nekoliko drugih stvari Rand je bio siguran kako ih ima još koje mu Rand nije ni dozvolio da iznese.

„Čini se da Saldejci veruju kako bi trebalo da jašem na desnom krilu“, s omalovažavanjem je gunđao Vejramon. Povio je ramena kao da je desno krilo, što je zbog nečega bilo neka velika uvreda. „A pešadija, moj gospodaru Zmaju. Zaista, mislim...“

„Ja mislim da bi trebalo da spremiš svoje ljude“, ledeno reče Rand. Deo te hladnoće poticao je odlebdenja u bezosećajnoj praznini. „Ili nećeš biti ni na kakvom krilu.“ Hteo je da kaže da će ga ostaviti za sobom ne bude li spreman na vreme. Takva budala sasvim sigurno neće moći da izazove mnogo nevolja ako ga ostavi na ovom udaljenom mestu s nekoliko vojnika. Rand će se vratiti pre nego što stignu da dojašu do ičega većeg od sela.

Međutim, Vejramonovo lice ostalo je bez kapi krvi. „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda“, rekao je, veoma odsečno za njega, i okretao je svoga konja još pre nego što su mu te reči i napustile usne. Danas je jahao visokog dorata širokih grudi.

Bleda gospa Ejlil cimnu uzde da se zaustavi pred Random, praćena visokom gospom Anaijelom, što je za nju bilo čudno društvo, i ne samo zato što su se njihovi narodi međusobno mrzeli. Ejlil je bila visoka za jednu Kairhijenjanku, iako samo za Kairhijenjanku, a sve na njoj bilo je dostojanstvo i pažnja, od luka njenih obrva, do okreta zglobova u crvenim rukavicama ili toga kako joj je biserima ukrašen ogrtač protiv kiše ležao raširen preko slabina njene, kao dim sive ždrebice. Za razliku od Semaradrida ili Markolina, Vejramona ili Tihera, ona nije ni trepnula kada je ugledala kako se kišne kapi slivaju niz nevidljivu prepreku oko njega. Anaijela jeste trepnula. I zasoptala i pokrila usta rukom. Anaijela je bila vitka i mračno lepa, a njen kišni ogrtač bio je obrubljen rubinima i pored toga ukrašen zlatovezom, ali tu se završavala svaka sličnost sa Ejlil. Anaijela je bila potpuno izveštačena, doterana i samouverena. Kada mu se naklonila, to je učinio i njen beli škopac, spustivši prednje noge. Ta životinja je uživala u predstavi, ali Rand je imao osećaj da je ona bure bez dna. Baš kao i njegova gospodarica.

„Moj gospodaru Zmaju“, reče Ejlil, „moram ponovo da se pobunim protiv svog učešća u ovom... pohodu.“ Glas joj je bio hladno neodređen, ako ne potpuno neprijateljski. „Poslaću svoje potčinjene kud god zapovediš, bilo kad, ali nimalo ne čeznem da se nađem usred bitke.“

„O, ne“, dodade Anaijela, osetljivo se stresavši. Čak joj je i glas zadrhtao! „Gadne stvari, te bitke, tako kaže moj majstor konja. Sigurna sam da nas nećete stvarno terati da idemo, čule smo da posebno pazite na žene. Jesmo li, Ejlil?“

Rand je bio toliko zaprepašćen da se Praznina urušila, a saidin nestao. Kišne kapi počeše da mu se slivaju niz kosu i da mu vlaže kaput, ali za trenutak, čvrsto stiskajući visoku jabuku svoga sedla da bi ostao uspravljen, videći četiri žene umesto dve, bio je suviše zapanjen da bi to primetio. Koliko su znale? One su čule? Koliko je ljudi znalo za to? Kako je iko znao za to? Svetlosti, govorkalo se da je ubio Morgazu, Elejnu, Kolaver, verovatno na stotine žena, a svaku na još užasniji način od prethodne! Progutao je knedlu da ne bi počeo da povraća. To je samo delimično bilo zbog saidina. Spaljen bio, koliko li je samo doušnika koji me posmatraju? Ta je pomisao bila režanje.

Mrtvi posmatraju, prošaputa Lijus Terin. Mrtvi nikada ne sklapaju oči. Rand se strese od jeze.

„Zaista se trudim da budem pažljiv prema ženama’, rekao im je kada je konačno uspeo da progovori. Više nego prema muškarcima, iz upola manje razloga. „Baš zbog toga želim da vas držim blizu sebe nekoliko narednih dana. Ali ako vam se ta zamisao zbilja toliko ne dopada, mogu da pošaljem nekog od Aša’mana. U Crnoj kuli bićete na sigurnom.“ Anaijela nežno ciknu, ali lice joj je posivelo.

„Ne, hvala“, reče Ejlil trenutak kasnije, potpuno smirena. „Pretpostavljam da će biti najbolje da se posavetujem sa svojim kapetan-kopljanikom o tome šta mogu očekivati.“ Ali je zastala dok je okretala ždrebicu i postrance je dobro odmerila Randa. „Moj brat, Toram, je... nestrpljiv, moj gospodaru Zmaju. Čak i sklon prenagljivanju. Ja nisam.“

Anaijela uputi Randu jedan i suviše sladunjav osmeh, čak se i malo uspijala pre nego što je krenula za njom, ali čim se okrenula od njega, zabola je pete i zamahnula bičem čija je drška bila ukrašena draguljima, brzo prestigavši drugu ženu. Taj je beli škopac pokazao iznenađujuću brzinu.

Konačno je sve bilo spremno, kolone su vijugale preko niskih brda, poput zmija.

„Započni“ Rand naloži Gedvinu, koji okrenu konja i poče da izvikuje naređenja svojim ljudima. Osam Posvećenih izjahaše napred i sjahaše na tlo koje su zapamtili, licem okrenuti planinama. Jedan od njih delovao mu je poznato, prosedi čova čija je ušiljena tairenska bradica delovala veoma neobično na njegovom izboranom seljačkom licu. Osam uspravnih linija oštrog plavog svetla zavrteše se i postadoše otvori koji su pokazivali malo drugačiji pogled na dugačku, retko pošumljenu planinsku udolinu odakle se dizao strmi prolaz. U Altari. U Venir planinama.

Ubij ih, molećivo je cvileo Lijus Terin. Suviše su opasni da bi živeli! Rand bez razmišljanja ućutka taj glas. Drugi muškarci koji usmeravaju često su izazivali takvu reakciju Lijusa Terina, pa čak i samo prisustvo muškaraca koji su to mogli. Više se nije pitao zbog čega.

Rand promrmlja zapoved, a Flin iznenađeno žmirnu pre nego što je požurio da se pridruži redu i izatka deveti prolaz. Nijedan nije bio velik kao onaj koji bi Rand mogao da napravi, ali kroz svaki su mogle da prođu dvokolice, za malo. Nameravao je da to uradi lično, ali nije želeo da pokušava ponovo da posegne za saidinom pred svima. Primetio je kako ga Gedvin i Rohajd posmatraju, sa istovetnim značajnim osmesima. Kao i Dašiva, koji se mrštio a usne su mu se pomerale kao da razgovara sam sa sobom. Je li samo umišljao ili ga je i Narišma nekako čudno odmeravao? A Adli? Mor?

Rand nije uspeo da se uzdrži a da se ne strese. Nepoverenje prema Gedvinu i Rohajdu bilo je jednostavno, zdravorazumsko, međutim, je li ga obuzimalo ono što je Ninaeva nazivala strepnjama? Neka vrsta ludila, mračna sumnja koja sakati, nepoverenje prema svima i svačemu? Bio je jedan od Koplina, Benli, koji je mislio kako svi kuju zavere protiv njega. Umro je od gladi, još kad je Rand bio dečkič, pošto je odbijao išta da jede jer se bojao da će biti otrovan.

Sagnuvši se do Tai’daišarovog vrata, Rand potera škopca kroz najveći od prolaza. Flinov, ispostavilo se, ali u tom trenutku projahao bi i kroz Gedvinov. Prvi je stupio na tlo Altare.

Ostali su brzo stizali za njim, pre svih Aša’mani. Dašiva je gledao prema Randu, mršteći se, kao i Narišma, ali Gedvin je smesta počeo da raspoređuje svoje Borce. Jedan po jedan, požurili bi napred, otvorili prolaz i proleteli kroz njega vukući svoje konje za sobom. Napred, na drugoj strani doline, jarki bleskovi svetla ukazivali su na prolaze koji su se otvarali i zatvarali. Svaki je Aša’man mogao da Putuje na kratke razdaljine a da pri tom nije morao da zapamti zemljište s koga je polazio, i da prelazi razdaljine mnogo brže nego da je jahao. Veoma brzo ostali su samo Gedvin i Rohajd, kao i Posvećeni koji su držali prolaze. Ostali su se raštrkali prema zapadu, tražeći Seanšane. Saldejci su prošli iz Ilijana i upravo su uzjahivali. Legionari se trčeći raštrkaše među drvećem, spremnih lukova. U ovim predelima, mogli su pešice da se kreću jednako brzo kao i ljudi na konjima.

Kada je ostatak vojske počeo da se pojavljuje, Rand pojaha uz dolinu u istom pravcu kuda su Aša’mani otišli. Planine iza njega uzdizale su se visoko, kao zid naspram Ponora, ali njihovi zapadni vrhovi spuštali su se gotovo do Ebou Dara. On potera škopca u kas.

Bašer ga sustiže pre nego što je uspeo da dođe do prolaza. On je jahao na sitnom doratu većina saldejskih konja bila je sitna ali brzom. „Ovde nema Seanšana, čini mi se“, rekao je gotovo nezainteresovano, sučući brkove. „Ali moglo je da ih bude. Tenobija će mi, verovatno, vrlo uskoro nabiti glavu na kolac zato što sledim živog Ponovorođenog Zmaja, a još brže ako on bude mrtav.“

Rand se namršti. Možda je mogao da povede Flina, da mu čuva leđa, ili Narišmu, ili... Flin mu je spasao život; taj čovek mora da je bio veran. Mada, ljudi mogu i da se promene. A Narišma? Čak i posle...? Oseti jezu zbog opasnosti kojoj se izložio. Nije to bila strepnja. Narišma jeste dokazao svoju odanost, ali to je i dalje bilo ludačko izlaganje opasnosti. Jednako ludo kao bežanje od pogleda za koje čak nije ni bio siguran da su stvarni, bežanje nepoznato, gde je svašta moglo da ga čeka. Bašer je bio u pravu, ali Rand nije hteo više da razgovara o tome.

Padine koje su vodile u prolaz bile su golo kamenje i stene svih veličina, ali među prirodnim kamenom ležali su od vremena oronuli parčići nečega što je nekada sigurno bio ogroman kip. Na nekima se samo videlo da su obrađen kamen, drugi su bili prepoznatljiviji. Šaka s prstenjem, velika gotovo kao njegove grudi, koja je čvrsto držala balčak mača kome je ostao samo polomljeni ostatak sečiva širi od njegovog dlana. Ogromna glava žene, s pukotinama preko lica i krunom koja kao da je bila napravljena od uzdignutih bodeža, a neki su još bili celi.

„Šta misliš, ko je bila?“, pitao je. Kraljica, naravno. Čak i da su, u neka davna vremena, trgovci i naučnici nosili krune, samo su vladari i voskovođe dobijali kipove.

Bašer se okrenu u sedlu da odmeri glavu pre nego što je progovorio. „Kraljica Šiote mogao bih da se kladim“, konačno je rekao. „Nije starija. Jednom sam video kup napravljen u Eharonu, a bio je toliko oronuo da nisi mogao da razbereš je li muški ili ženski. Osvajačica, inače je ne bi napravili s mačem. A čini mi se da se prisećam kako su u Šioti davali takve krune vladarima koji bi im proširili granice. Možda su je zvali kruna mačeva, a? Neka Smeđa sestra možda bi mogla da ti kaže nešto više o tome.“

„Nije važno“, razdraženo mu odvrati Rand. Jesu ličili na mačeve.

Bašer ipak nastavi, skupljenih prosedih obrva, mrtav ozbiljan. „Pretpostavljam da su joj hiljade klicale, nazivale je nadom Šiota, možda su čak i verovali da je to. U svoje vreme možda su je se plašili i poštovali je kao što su docnije Artura Hokvinga, ali možda čak nijedna Smeđa sestra ne bi znala njeno ime. Kada umreš, ljudi počnu da zaboravljaju ko si bio i šta si radio, ili pokušavao da uradiš. Svi umru, na kraju krajeva, i svi budu zaboravljeni, pre ili kasnije, ali krvavo nema nikakve svrhe umirati pre nego što ti je vreme.“

„Nemam nameru da to učinim’, oštro reče Rand. Znao je gde treba da umre, iako ne i kada. Bar je mislio da zna.

Uglom oka primetio je pokret, tamo pozadi, gde je goli kamen uzmicao pred žbunjem i nekoliko zakržljalih drveta. Pedeset koraka od njih, čovek istupi na otvoreno i podiže luk, glatko zatežući strelu do obraza. Činilo se da se sve događa istovremeno.

Režeći, Rand potera Tai’daišara u okret, posmatrajući kako strelac prati njegovo kretanje. On posegnu za saidinom, a slatka živost i prljavština pokuljaše u njega izmešane. U glavi mu se zavrtelo. Bila su tu dva strelca. Žuč mu se diže u grlu dok se borio s divljim, neobuzdanim napadima Moći koja je pokušavala da ga sprži do kosti i da mu potpuno zamrzne meso. Nije mogao da je obuzdava; samo je mogao da ostane živ. Očajan, borio se da razbistri vid, da vidi dovoljno dobro kako bi izatkao tokove koje jedva da je mogao da stvori, dok ga je obuzimala mučnina silna kao Moć. Učinilo mu se da je čuo Bašera da viče. Dva strelca otpustiše tetivu.

Trebalo je da Rand pogine. Na tom odstojanju i dete bi pogodilo metu. Možda ga je spaslo to što je bio taveren. U trenutku kada je strelac otpuštao, jato sivokrilih prepelica izlete mu gotovo ispod nogu, ispuštajući prodorne zvižduke. To nije bilo dovoljno da poremeti iskusnog čoveka, i zaista, tip se za dlaku trznuo. Rand je osetio vetar na obrazu kada je strela prozujala pored njega.

Odjednom, vatrene lopte, velike poput njegovih pesnica, pogodiše strelca. On kriknu kada mu ruka odlete, otkinuta, dok mu je šaka još uvek stezala luk. Sledeća mu preseče levu nogu na kolenu i on pišteći pade.

Nagnuvši se sa svog sedla, Rand je povraćao na tlo. Njegov je stomak pokušavao da izbaci svaki obrok koji je ikada pojeo. Praznina i saidin nestadoše uz trzaj od koga mu je bilo još gore. To je gotovo nadvladalo njegove napore da ne padne.

Kada je ponovo mogao da se uspravi, uzeo je belu, lanenu maramicu koju mu je Bašer u tišini ponudio i njome obrisao usta. Saldejac se zabrinuto mrštio, koliko god je mogao. Randov stomak tražio je šta će još da izbaci. Pomisli kako mora da je bled. Duboko udahnu. Takvo gubljenje saidina moglo je da bude ubistveno. Ali još je mogao da oseti Izvor; bar ga saidin nije spalio. Bar je mogao da vidi kako treba; bio je samo jedan Davram Bašer. Ali njegova bolest činila se sve gorom svaki put kada bi posegao za saidinom.

„Hajde da pogledamo je li ostalo dovoljno od tog tipa da može da govori“, rekao je Bašeru. Nije bilo.

Rohajd je klečao, smireno pretražujući iscepani, krvlju natopljeni kaput leša. Pored toga što su mu nedostajale ruka i noga, mrtvac je imao pocrnelu rupu, veliku kao njegova glava, pravo u grudima. Bio je to Igan Padros; njegove bezvide oči piljile su u nebo s izrazom iznenađenja. Gedvin nije obraćao pažnju na telo koje mu je bilo pod nogama; umesto toga proučavao je Randa, hladan kao i Rohajd. Oba čoveka držala su saidin. Začuđujuće, Lijus Terin je samo zajaukao.

Uz čangrljanje kopita po kamenu, Flin i Narišma dogalopiraše uz padinu, praćeni s gotovo stotinu Saldejaca. Kako su se približavali, Rand je mogao da oseti Moć u prosedom starijem čoveku, kao i u onom mlađem, možda svu koju su mogli da drže. Obojica su skočila u snazi od Đumajskih kladenaca. Tako je to bilo s muškarcima; žene su, izgleda, glatko jačale, ali kod muškaraca su skokovi bili nagli. Flin je bio jači od Gedvina ili Rohajda ili bilo koga, a ni Narišma nije mnogo zaostajao. Za sada; nije postojao način da se sazna kako će se to završiti. Mada, nijedan nije bio ni blizu Randu. Još uvek, u svakom slučaju. Nije postojao način da se kaže šta će vreme doneti. Nisu to strepnje.

„Čini mi se da je dobro što sam odlučio da te pratim, moj gospodaru Zmaju.“ U Gedvinovom glasu osećala se podsmešljiva zabrinutost, gotovo izrugivanje. „Patiš li jutros od stomaka?"

Rand samo odmahnu glavom. Nije mogao da odvoji oči od Padrosovog lica. Zašto? Jer je osvojio Ilijan? Jer je taj čovek ostao odan „lordu Brendu“?

Glasno uzviknuvši, Rohajd iščupa vrećicu od jelenske kože iz džepa na Padrosovom kaputu i istrese je. Sjajni zlatnici rasuše se po kamenom tlu, odskakujući i zveckajući. „Trideset kruna", zareža on. „Tarvalonskih kruna. Nema sumnje ko ga je platio.“ On dohvati jedan novčić i baci ga Randu, ali Rand nije ni pokušao da ga uhvati, pa mu se odbio o ruku.

„Može se naći mnogo tarvalonskih kruna uokolo“, smireno reče Bašer. „Pola ljudi u ovoj dolini ima pokoju u svojim džepovima, imam ih i ja sam.“ Gedvin i Rohajd okrenuše se da ga pogledaju. Bašer se iskezi iza svojih gustih brkova, ili im bar pokaza zube, ali neki od Saldejaca su se nemirno vrpoljili u svojim sedlima i prstima prelazili preko svojih vrećica za novac.

Gore, gde je prolaz bio malo ravniji, između dve strme planinske litice, prorez svetla zavrte se u prolaz, a Šijerinac s perčinom, u jednostavnom crnom kaputu, projuri kroz njega, vukući za sobom svoga konja. Izgleda da su prvi Seanšani bili pronađeni, i to nedaleko, ako se taj čovek ovako brzo vratio.

„Vreme je za pokret“, reče Rand Bašeru. Ovaj klimnu glavom, ali se i ne pomeri. Umesto toga, proučavao je dvojicu Aša’mana koji su stajali blizu Padrosa. Oni su se pravili da ga ne vide.

„Šta ćemo s njim?“, zahtevao je da zna Gedvin, pokazujući na lešinu. „Trebalo bi makar da ga pošaljemo vešticama."

„Ostavite ga“, odvrati Rand.

Jesi li sada spreman da ubiješ?, zapita Lijus Terin. Nije zvučao nimalo ludo.

Ne još, pomisli Rand. Uskoro.

Nabivši pete Tai’daišaru u slabine, on odgalopira nazad, tamo dole, ka svojoj vojsci. Pratili su ga Dašiva i Flin, pa Bašer i stotinu Saldejaca. Svi su se osvrtali oko sebe, kao da očekuju još jedan napad na njegov život. Na istoku, mračni oblaci natuštili su se nad planinskim vrhovima, donoseći još jednu seramos oluju. Uskoro.

Logor na vrhu brda bio je dobro postavljen, s razgranatim potočićem u blizini i van pogleda dobro skrivenim mogućim prolazima na planinsku čistinu. Asid Bakun nije osećao ponos zbog logora. Za trideset godina u Večito pobedničkoj vojsci, napravio je na stotine logora; pre bi osetio ponos zbog toga što je prešao sobu a da nije pao. Nije osećao ponos ni zbog mesta gde se nalazio. Trideset godina u službi carice, da bi večno živela, i mada su se povremeno bunili neki ludi skorojevići, očiju uprtih ka Kristalnom tronu, najveći deo tih godina potrošen je na pripreme za ovo. Dva pokolenja, dok su se veliki brodovi gradili da prevezu Povratak, Večito pobednička vojska vežbala je i pripremala se. Bakun je bio nesumnjivo ponosan kada je saznao da će onbiti u jednoj od Prethodnica. Sigurno su mogli da mu se oproste snovi ponovnom osvajanju zemalja koje su otete od pravih naslednika Artura Hokvinga, podjednako ludih snova o završetku ovog novog Sjedinjavanja pre nego što Korin budu došle. Na kraju to nisu bili tako ludi snovi, kako je ispalo, ali nije bilo sasvim onako kako je on to zamišljao.

Izvidnica se vraćala: pedeset kopljanika Tarabonaca jahalo je uzbrdo, s crvenim i zelenim prugama preko masivnih grudnih oklopa, s verižnim velovima koji su im prekrivali guste brkove. Dobro su jahali, čak su se i dobro borili, kada su imali pristojne vođe. Više od deset puta toliko već se nalazilo između vatri na kojima se kuvalo, ili niže, blizu reda stražara, brinući se o svojim konjima, a tri izvidnice su još uvek bile napolju. Bakun nikada nije očekivao da će se pod njegovim zapovedništvom naći više od pola potomaka lopova. Nimalo osramoćeni time, gledali bi te pravo u oči. Zapovednik izvidnice duboko mu se naklonio dok su blatnjave noge njegovog konja prolazile pored, ali mnogi od njih nastavili su, pričajući previše brzo na njihovim neobičnim dijalektima da ih Bakun razume bez pažljivog slušanja. Isto tako su imali neobičan pogled na disciplinu.

Odmahujući glavom, Bakun dođe do velikog šatora sul’damana. Bio je veći od njegovog, zbog potreba. Njih četiri sedele su napolju na stoličicama, u tamnoplavim haljinama obrubljenim račvastom munjom, uživajući u suncu za vreme stanke u ovoj oluji. Sada ih nije bilo puno. U sivo obučena damane sedela je kraj njihovih stopala, s Nerit koja joj je uplitala kosu bez sjaja dok je razgovarala s njom, družeći se i nežno se smejući. Narukvica na kraju srebrnog povoca adama ležala je na zemlji. Bakun kiselo promumla. Imao je omiljenog vučjeg hrta, kod kuće, i razgovarao je ponekad s njim, ali nikada nije očekivao od Nipa da mu odgovori!

„Je li dobro?“, upitao je Nerit, ne prvi put. Niti deseti. „Da li je sve u redu s njom?“ Damane spusti pogled i zaćuta.

„Ona je sasvim dobro, kapetane Bakun.“ Nerit, žena kockastog lica, izgovorila je to uz odgovarajući stepen poštovanja u svom glasu, ali ni trunčicu više od toga. Samo što je umirujuće gladila damaninu glavu dok je pričala. „Šta god nije bilo na mestu, sada je nestalo. Sitnica, svakako. Ništa zbog čega bi se trebalo brinuti.“ Damane je podrhtavala.

Bakun ponovo promumla. Nije to bilo ništa više od odgovora kakve je dobijao i ranije. Nešto je ipak bilo pogrešno, ipak, iza u Ebou Daru, i to ne samo sa ovim damanima. Suldamane su stisnule usne poput školjki ni Krv nije ništa htela reći, naravno, ne takvima kao što je on! ali čuo je i suviše šapata. Govorkalo se da su sve damane bolesne, ili lude. Svetlosti, on nije video ni jednu jedinu da se koristila oko Ebou Dara pošto je grad bio osiguran, čak ni za pobedničko prikazivanje Nebeskih svetala, a ko je ikad čuo za nešto takvo!

„Pa, nadam se da je ona...“, započe, i bi presečen dok se raken pojavljivao, brzo prelazeći kroz istočni prolaz. Njegova velika kožna krila moćno su tukla da se vine u visine, ali odmah iznad brda iznenadno je jurnuo i isekao uzak krug, jednim vrhom krila uperenim skoro pravo nadole. Tanka crvena traka pala je zbog težine olovne lopte.

Bakun proguta kletvu. Letači su se uvek pravili važni, ali ako ovaj par povredi jednog od njegovih ljudi dostavljajući izviđački izveštaj, imaće njihove kože bez obzira s kim se morao suočiti da bi došao do njih. On ne bi želeo da se bori bez letača izviđača, ali bili su razmaženi kao neki od omiljenih kućnih ljubimaca Krvi.

Pravo poput strele traka se stropošta. Olovni teg pogodi zemlju i odskoči na greben, skoro pored visokog tankog stuba za poruke, koji je previše visok da se obori osim kada je trebalo da se pošalje poruka. Osim toga, kada bi ga ostavili dole, neko na konju bi ga uvek zgazio i polomio mu spojeve.

Bakun je išao pravo u svoj šator, ali njegov Prvi poručnik ga je već čekao s blatom umazanom trakom i tubom za poruke. Tiras je bio koščat čovek, za glavu viši od njega, s nesrećnim čuperkom brade koji mu je visio s vrha podbratka.

Izveštaj, koji je bio uvijen u tankoj metalnoj cevi, na svitku papira kroz koji je Bakun maltene mogao da gleda, bio je jednostavno ispisan. Nikada nije bio primoran da jaše rakena ili to’rakena hvaljena bila Svedost, i carica, večno nam živela, hvaljena bila! ali sumnjao je da je lako koristiti olovku u sedlu vezanom za leđa letećeg guštera. Ono što je pročitao natera ga da brzim pokretom otvori poklopac svoga malog izletničkog stola i da počne ubrzano pisati.

„Postoji sila ni na deset milja istočno odavde“, reče on Tirasu. „Pet ili šest puta brojnija od nas.“ Letači su ponekad preuveličavali, ali ne previše. Kako ih je tako mnogo prodrlo u ove planine, toliko duboko, a da nisu ranije primećeni? Video je obalu na istoku, i platio bi sopstvene pogrebne molitve pre nego što bi pokušao da se tamo iskrca. Oči mu bile spaljene, letači su se razmetali kako mogu videti buvu kako se pomera bilo gde u dometu. „Nema razloga da mislimo kako znaju da smo ovde, ali meni ne bi smetalo pojačanje.“

Tiras se nasmeja. „Daćemo im dodir naših damana, i ako nas brojno nadmaše za dvadeset puta, to će biti to.“ Njegova jedina stvarna greška bilo je preterano samopouzdanje. Iako je bio dobar vojnik.

„A ako imaju neku...Aes Sedai?“, tiho reče Bakun, teško se spotičući preko imena dok je gurao letački izveštaj nazad u cev zajedno sa svojom kratkom porukom. Nije stvarno mogao poverovati da bi iko mogao pustiti te... žene da budu slobodne.

Tirasovo lice je odavalo da se sećao priča o oružju Aes Sedai. Crvena traka je lepršala za njim dok je trčao s porukom u cevi.

Vrlo brzo su cev i traka bile zakačene na vrh stuba za poruke, dok je blagi povetarac pomerao dugu crvenu traku petnaest koraka iznad vrha brda. Raken se vinu prema stubu duž doline, raširivši krila mirna poput smrti. Iznenada se jedan od letača hitnu nadole iz svog sedla viseći naopačke! – ispod rakenovih kandži. To je Bakunu izazvalo mučninu u stomaku dok je posmatrao. Ali letačeva šaka se sklopi oko trake, jarbol se uvi, zatim se vibrirajući vrati nazad ispravljen, dok se cev s porukom istrgnula sa štipaljke, i jahač se prebaci gore dok se stvorenje u sporim krugovima penjalo uvis.

Bakun zahvalno ostavi rakena i letače van svojih misli dok je premeravao dolinu. Široka i dugačka, skoro ravna izuzevši brdo i okružena gusto pošumljenim nagibima; osim putevima koji su u njegovom vidokrugu, samo bi koza mogla da uđe. S damanama, mogao bi svakoga da sasecka u paramparčad pre nego što bi uspeo da se sastavi i da pokuša napad preko blatnjave livade. Ipak je prosledio poruku preko; ako bi neprijatelj išao pravo na njih, stigli bi pre ikakvog mogućeg pojačanja, u najboljem slučaju za tri dana. Kako li su mogli da dođu toliko daleko neprimećeni?

Propustio je poslednje bitke Sjedinjavanja za dve stotine godina, ali neke od tih pobuna nisu bile male. Dve godine borbi na Marendaleru, trideset hiljada mrtvih, i pedeset puta toliko ukrcano i prebačeno nazad, na matično kopno kao roblje. Obraćanje pažnje na upozorenja održavalo je vojnika u životu. Naredivši da se logor sruši, a svi njegovi tragovi očiste, počeo je da pomera svoje zapovedništvo ka pošumljenim padinama. Natušteni oblaci gomilali su se na istoku, dolazi još jedna od onih prokletih oluja.