Putanja bodeža

5 Nadolazak oluje

Kada su se popele uz dobro utabanu, izuvijanu stazu koja je vodila do vrha strmog brda iznad ambara, sunce se bilo spustilo na pola puta do obzorja. To je mesto Rinejla izabrala. Po onome što je Elejna znala o radu s vremenom, to je imalo smisla, naravno, sve je to bila naučila od vetrotragačica Morskog naroda. Menjanje bilo čega što nije u vašoj neposrednoj okolini zahtevalo je da se radi na širokim prostorima, što je značilo da može da se vidi nadaleko, a to je na okeanu daleko lakše negoli na kopnu. Osim ako si na planini ili vrhu nekog brda. Takođe je bila potrebna vešta ruka, da bi se izbeglo izazivanje orkanskih kiša, ili pijavica, ili samo je Svetlost znala čega još. Šta god da se uradi, uticaj se širio poput krugova koje napravi kamen bačen u vodu. Ona ni najmanje nije čeznula da predvodi krug koji će upotrebiti Zdelu.

Vrh brda bio je očišćen od trave i ravan, iako ne ujednačen; beše to gruba kamena ploča, oko pedeset koraka dugačka i široka, s dovoljno mesta za sve one koje su tu imale da se nađu, a i neke kojima tu baš i nije bilo mesto, ako ćemo pravo. Gotovo pedeset koraka iznad imanja, očaravajući pogled širio se miljama nad tapiserijom sastavljenom od imanja i pašnjaka, šumaraka i maslinjaka. Bilo je tu previše smeđih i uvenuložutih koje su se mešale sa stotinama nijansi zelene, prosto izvikujući potrebu za onim što su nameravale da čine, pa i pored toga, Elejna je bila opijena lepotom prizora. I pored prašine u vazduhu, tanke poput izmaglice, mogla je da vidi tako daleko! Zemljište je stvarno bilo prilično ravno, izuzimajući ovih nekoliko brda. Ebou Dar nije bio vidljiv na jugu, čak ni kad je prigrlila moć, međutim, činilo joj se da bi trebalo da ga vidi, ako se samo još malo napregne. Sasvim sigurno će, uz malo napora, moći da vidi reku Eldar. Predivan pogled. Nije privlačio svakoga.

„Protraćile smo sat vremena“, gunđala je Ninaeva, postrance mrko merkajući Riejnu. Kao i sve ostale. Pošto ovde nije bilo Lana, izgleda da je koristila priliku da da oduška svojoj naravi. „Gotovo sat vremena. Možda i više. Potpuno protraćeno. Alisa je dovoljno sposobna, pretpostavljam, ali čovek bi pomislio da će Riejna znati koga ima ovde! Svetlosti! Ako mi se ta blesava žena još jednom onesvesti...!“ Elejna se nadala da će uspeti još malo da se uzdrži. Delovalo je da će to biti gadna oluja, kad je bude pustila da provali.

Riejna je pokušavala da održi veselo, revnosno lice, međutim, ruke joj ni za trenutak nisu mirovale na suknji, neprekidno je poravnavajući i tražeći trunčice po njoj. Kirstiejn je samo držala stisnute pesnice i znojila se, delujući kao da će svakog časa isprazniti stomak; kad god bi neko pogledao u nju, bilo ko, zadrhtala bi. Treća od Srodnica, Gejrnija, bila je trgovkinja iz Saladeje, niska žena uzanih kukova, istaknutog nosa i širokih usta, jača od ove dve, i nije delovala mnogo starije od Ninaeve. Bledo lice presijavalo joj se od masne vlage, a njene tamne oči sve više su se širile kad god bi pogledala u neku Aes Sedai. Elejna je pomislila kako bi uskoro mogla otkriti mogu li nečije oči zbilja da iskoče iz glave. Bar je Gejrnija prestala da kuka, a to je, inače, radila sve vreme dok su se penjale.

Zaista su postojale još dve koje su, možda, imale dovoljno snage verovatno; Srodnice nisu mnogo obraćale pažnju na to međutim, poslednja je otišla svojim putem još pre tri dana. Nijedna druga na imanju nije im bila ni blizu. Zbog toga je Ninaeva još uvek bila ogorčena. To je bio jedan razlog. Drugi je bio što su Gejrniju našli među prvima, onesvešćenu u dvorištu imanja. U stvari, ona se ponovo onesvestila još dva puta pošto bi je povratili, čim bi primetila neku od sestara. Naravno, pošto je Ninaeva bila Ninaeva, nikada ne bi priznala kako je trebalo da uradi nešto tako jednostavno kao što je upitati Alisu koga još ima na imanju. Ili makar reći Alisi šta se traži, pre nego što se ona sama počela raspitivati. Ninaeva nikada ni od koga nije očekivala da ima dovoljno razuma da razlikuje gore i dole. Osim nje same.

„Mogle smo do sada i da završimo!“, režala je Ninaeva. „Mogle smo da se otarasimo...“ Gotovo je iskrivila lice zbog napora da se ne mršti na Morski narod, dok su se ove okupljale na istočnom kraju kamene ploče. Rinejla, koja je upadljivo pokazivala rukama, izgleda da je davala neka uputstva. Elejnu je strašno kopkalo da ih čuje.

Ninaevini smrknuti pogledi u svakom slučaju su uključivali Merililu i Kejrejn i Sarejtu, koja je još uvek čvrsto. stiskala svilom obavijenu Zdelu, priljubljenu uz grudi. Adeleas i Vandena ostale su dole, zauzete sa Ispan. Tri su sestre stajale zajedno, časkajuči, ne obraćajući pažnju na Ninaevu, osim ako se nije obraćala baš njima, no Merilila bi povremeno pogledala ka vetrotragačicama, a onda bi se trgla; njena maska dostojanstva blago je izbledela, a vrhom jezika je oblizivala usne.

Je li nešto pogrešila tamo dole, dok ih je Lečila? Merilila je inače bila pregovarač i umirila je nekoliko međudržavnih zavada; u Beloj kuli bilo ih je malo koje bi bile bolje od nje. Ali Elejna se prisetila da je jednom čula priču, neku vrstu šale, o domanskoj trgovkinji, tovarmajstoru Morskog naroda i Aes Sedai. Nije bilo mnogo ljudi koji bi pričali šale o Aes Sedai; nije bilo sasvim bezbedno prepričavati ih. Trgovkinja i tovarmajstor pronašli su jednu običnu stenu na obali, pa su je prodavali jedno drugom, nekako zaradivši svaki put. A onda je naišla Aes Sedai. Domanka je ubedila Aes Sedai da taj obični kamen kupi od nje po dvostruko većoj ceni od one koju je sama platila. A posle je Ataan Mijere ubedio Aes Sedai da kupi tu istu stenu od njega još dva puta skuplje. To je bila samo šala, međutim, pokazivala je šta su ljudi verovali. Možda starije sestre i ne bi prošle mnogo bolje u cenkanju s Morskim narodom.

Čim su stigli do vrha, Avijenda je krupnim koracima otišla pravo do ruba litice, pa je stajala piljeći na sever, nepomična poput kipa. Elejni je trebalo nekoliko trenutaka da shvati kako se ova ne divi pogledu; Avijenda je jednostavno buljila u prazno. Pomalo trapavo prikupljajući suknje, jer je u ruci držala tri angreala, pridružila se prijateljici.

Litica se obrušavala preko pedeset stopa do maslinjaka, strmi nanosi nazubljenog sivog kamena, golog, osim ponekog malog, osušenog grma. Nije to bila padina koja je uznemiravala, ali pogled odatle u svakom slučaju nije bio isti kao pogled na zemlju s drveta, na primer. Začudo, Elejna oseti kako joi se pomalo vrti u glavi kada je pogledala nadole. Avijenda kao da nije primećivala da su joj prsti gotovo na samoj ivici.

„Muči li te nešto?“, tiho je pitala Elejna.

Avijenda je i dalje piljila u daljinu. „Obrukala sam te“, konačno je rekla. Glas joj je bio ravan, prazan. „Ne mogu da napravim prolaz kako treba i svi su videlikako sam te osramotila. Od nekog sluge sam pomislila da je Senkin nakot, i ponela sam se i više nego blesavo. Ata’an Mijere me ne primećuju i odmeravaju Aes Sedai, kao da sam ja za Aes Sedai neko pseto, koje će skakati na njihovu zapovest. Pravila sam se kako mogu da nateram Senotrka da ti odgovara, međutim, nijednoj Far Dareis Mai nije dozvoljeno da ispituje zarobljenike dok nije venčana za koplje najmanje dvadeset godina, a čak ni da to posmatra dok ga nije nosila najmanje deset. Ja sam slaba i mekana, Elejna. Ne mogu da podnesem da te dalje sramotim. Ako te još jednom obrukam, umreću.“

Elejna oseti kako joj se usta suše. To je i previše zvučalo kao obećanje. Uhvativši Avijendu čvrsto za mišicu, ona je povuče od ivice. Aijeli su ponekad umeli da budu zbilja čudni, upravo onoliko koliko su Aes Sedai mislile da jesu. Ona nije stvarno pomislila da će se Avijenda baciti dole ne zaista – ali nije želela ništa da prepušta slučaju. Druga žena makar nije pokušala da joj se odupre.

Pošto su sve ostale delovale zabavljenije sobom ili jedna drugom, Ninaeva je razgovarala sa ženama Morskog naroda, sa obe ruke na pletenici i licem koje je, od napora da ne viče, potamnelo gotovo kao i njihova, dok su je one slušale oholo i naduveno. Merilila i Sarejta i dalje su čuvale Zdelu, dok je Kejrejn bezuspešno pokušavala da razgovara sa Srodnicama. Riejna joj je odgovarala, iako je nesigurno žmirkala i grickala usnice, ali Kirstiejn je stajala tiha, podrhtavajući, dok je Gejrnija čvrsto žmurila. Elejna je ipak govorila tiho. Ovo se nije ticalo nijedne od njih.

„Nikoga ti nisi obrukala, a ponajmanje mene, Avijenda. Ništa što si ti učinila nikada me nije posramilo, niti bi išta što ćeš učiniti moglo to da napravi.“ Avijenda je nesigurno treptala. „A ti si meka i slaba koliko i jedna stena.“ To mora da je bio najčudniji kompliment koji je ikada ikome uputila, ali Avijenda je delovala zaista zahvalno. „A kladim se i da je Morski narod izbezumljen od straha zbog tebe.“ Još čudniji; Avijenda se na njega nasmešila; mada bledo. Elejna duboko udahnu. „A što se tiče Ispan...“ Nije želela ni da misli na to. „I ja sam mislila kako bih mogla da učinim ono što je bilo neophodno, ali od same pomisli na to znoje mi se dlanovi i kuva mi u stomaku. Ispovraćaću se ako i pokušam. Tako da nam je to zajedničko."

Avijenda rukom napravi znak Devica koji je značio: „Zapanjila si me“; ona je nedavno počela Elejnu aa uči nekim znakovima, iako je rekla kako je to zabranjeno. Izgleda da je to što su bile skorosestre koje su učile da postanu nešto više menjalo stanje stvari. Iako u stvari i nije. Avijenda je, izgleda, smatrala da je njeno objašnjenje potpuno jasno. „Nisam htela da kažem kako ne bih mogla“, dodala je glasno, „samo da ne znam kako. Verovatno bih je ubila pokušavajući.“ Odjednom se osmehnula, mnogo jače i toplije nego ranije, pa je blago dotakla Elejnin obraz. „Mi obe imamo slabosti u sebi“, prošaputala je, „ali one nam ne donose nikakvu sramotu dok god samo nas dve znamo za njih.“

„Da“, slabašnim glasom odvrati Elejna. Samo nije znala kakol „Naravno da ne donose.“ Ova je žena bila punija iznenađenja od jednog zabavljača. „Evo“, rekla je, gurajući ženu zaogrnutu kosom u Avijendinu šaku. „Koristi je u krugu.“ Nije bilo lako pustiti angreal. Ona je nameravala da ga sama iskoristi, ali osmehivala se ili ne, duh njene drugarice duh njene skorosestre trebalo je podići. Avijenda je prevrtala po rukama malu liguru od slonovače; Elejna je gotovo mogla da vidi kako pokušava da se odluči na koji način da joj je vrati. „Avijenda, znaš kako se osećaš kada držiš onoliko saidara koliko možeš? Zamisli samo da držiš dva puta toliko. Zbilja to zamisli. Želim da je koristiš. Molim te.“

Možda Aijeli nisu pokazivali mnogo na licima, ali Avijendine zelene oči se raširiše. One jesu razgovarale o angrealima za vreme svoje potrage, međutim, ona verovatno nikada pre ovoga nije razmišljala o tome kakav bi osećaj bio koristiti ga. „Dva puta više“, mrmljala je. „Da držim sve to. Jedva mogu sebe da zamislim u tome. Ovo je veoma vredan poklon, Elejna.“ Ponovo je vrhovima prstiju dotakla Elejnin obraz; to je kod Aijela bilo ravno poljupcu i zagrljaju.

Šta god da je Ninaeva imala da saopšti Morskom narodu, to nije potrajalo. Žurno se vraćala od njih, besno šibajući suknjama. Prilazeći Elejni, jednako se mrštila i na Avijendu i na ivic]u litice. Ona je najčešće poricala da ne podnosi visinu, ali se trudila da one budu između nje i provalije. „Moram da porazgovaram s tobom“, promrmljala je, vodeći Elejnu malo dalje, preko ploče. I podalje od ivice. Samo malo dalje, ali dovoljno da niko ne može da ih čuje. Nekoliko puta je duboko udahnula pre nego što je počela, tiho i ne gledajući u Elejnu.

„Ja... ja sam se ponašala kao budala. Taj prokleti muškarac je kriv za sve! Kada nije preda mnom, jedva da mogu da razmišljam o nečem drugom, a kada jeste, onda uopšte ne mogu da razmišljam! Ti... ti ćeš morati da mi kažeš kada... kada se ponašam kao budala. Zavisim od tebe, Elejna.“ Glas joj je i dalje bio tih, ali gotovo je počela da ječi. „Ne mogu sebi dopustiti da mi jedan muškarac pomuti pamet. Ne sada.“

Elejna je bila toliko zapanjena da na trenutak nije mogla ni da progovori. Ninaeva priznaje da se ponela kao budala? Gotovo da je podigla pogled kako bi proverila da sunce nije, slučajno, pozelenelo?! „Nije Lan kriv zbog toga, i ti to znaš, Ninaeva“, konačno je izustila. Potisla je sećanja na sopstvena nedavna razmišljanja o Randu. Ovo nije bilo isto. A ova prilika bila je sam dar Svetlosti. Sutra bi Ninaeva verovatno pokušala da joj napraši uši ako joj bude rekla da se ponašala budalasto. „Saberi se, Ninaeva. Prestani da se ponašaš kao neka lakoumna devojčica.“ Sasvim sigurno nisu misli o Randu.

Ona sama nije bila toliko zaluđena njime. „Ti si Aes Sedai i trebalo bi da nas predvodiš. Vodi! I razmišljaj!“

Presavivši ruke na struku, Ninaeva je i stvarno pognula glavu. „Pokušaću“, mumlala je. „Hoću, zaista. Ti ne znaš kako je to, stvarno. Ja... ja se izvinjavam.“

Elejna se zamalo zagrcnula. Ninaeva se izvinjava povrh svega? Ninaeva je smetena. Možda je bolesna.

Naravno, to nije potrajalo. Odjednom se namrštivši na angreale, Ninaeva pročisti grlo. „Dala si jedan Avijendi, je li?“, oštro je rekla. „Pa, pretpostavljam da je ona u redu. Šteta što moramo da pustimo Morski narod da koristi jedan. Mogu da se kladim da će pokušati da ga zadrže! E pa samo da ih vidim da pokušaju! Koji je moj?“

Uzdahnuvši, Elejna joj dodade narukvicu s prstenjem, a ova se žurno udalji, navlačeći nakit na levu ruku i glasno pozivajući da sve zauzmu svoja mesta. Ponekad je bilo teško razlikovati Ninaevu koja predvodi od Ninaeve koja pokušava nekoga da uplaši. U stvari, samo kad jeste predvodila.

Zdela vetrova stajala je na razvijenom belom povoju, na sredini brdske zaravni; plitak, težak disk od čistog kristala, od dve stope u prečniku, iznutra beše ukrašen gustim uskovitlanim oblacima. Jedan gizdav predmet, a opet jednostavan, kad se pomisli šta je sposoban da učini. Šta su se nadale da će moći da uradi? Ninaeva zauze mesto blizu nje, konačno zakopčavši angreal oko svog zgloba. Okretala je ruku, delujući iznenađeno što joj lančići ne smetaju; pristajali su joj kao da su pravljeni za njenu šaku. Tri Srodnice već su se nalazile tu, Kirstiejn i Gejrnija zaklanjale su se iza Riejninih leđa i delovale su uplašenije nego ikada, ako je to bilo moguće. Vetrotragačice su i dalje stajale poređane iza Rinejle, gotovo dvadeset koraka dalje.

Podigavši podeljene suknje, Elejna se srete sa Avijendom pored Zdele, i sumnjičavo odmeri Morski narod. jesu li nameravale da prave neke neprilike? Od prvog pominjanja žena na imanju koje su dovoljno jake da se pridruže krugu, upravo se toga bojala. Ata’an Mijere su bile toliko zagrižene za poštovanje položaja da bi posramile i samu Belu kulu, a Gejrnijino prisustvo značilo je da Rinejla din Kalon Plava zvezda, vetrotragačica gospe od brodova Ataan Mijera, neće biti deo kruga. Ne bi trebalo da bude.

Rinejla je namršteno prelazila pogledom po ženama oko Zdele, kao da nešto traži. Činilo se da ih odmerava, prosuđujući njihove sposobnosti. „Talaan din Gelin“, odjednom je zarežala, „zauzmi svoju stanicu!“ To je bilo poput udarca bičem! Čak je i Ninaeva poskočila.

Talaan se duboko pokloni, dotičući srce, pa otrča do Zdele. Čim se pokrenula, Rinejla se ponovo oglasila. „Metara din Džunejl, zauzmi svoju stanicu!"

Metara, punačka ali čvrsta, požuri za Talaanom. Nijedna od učenica nije bila dovoljno stara da zasluži ono što je Morski narod nazivao „imenom soli“.

Pošto je počela, Rinejla je brzo izverglala imena, prozivajuči Rajnin i još dve vetrotragačice, koje su se sve brzo pokrenule, iako ne onako brzo kao učenice. Sudeći po broju njihovih privezaka, Najm i Risejl bile su na višem položaju od Rajnin; ove ponosne žene su delovale zapovednički, ali su bile upadljivo slabije. Onda je Rinejla zastala, koliko traje otkucaj srca, no to je bilo primetno usred.tog brzog nabrajanja. „Tibrajla din Gelin Južni Vetar, zauzmi svoju stanicu! Kajra din Gelin Nadirući Talas, preuzmi vođstvo!“

Elejni na trenutak laknu kad Rinejla nije imenovala samu sebe, ali to je trajalo otprilike koliko i Rinejlino zastajanje. Tibrajla i Kajra razmeniše jedan jedini pogled, Tibrajla namrštena a Kajra samozadovoljna, pre nego što krenuše ka Zdeli. Osam naušnica i mnoštvo privezaka koji su se preklapali označavalo je svaku od njih kao vetrotragačicu gospe od talasa jednog klana. Samo je Rinejla bila iznad njih; od Morskog naroda okupljenog na tom brdu samo im je Dorila bila ravna po položaju. U brokatnoj žutoj svili, Kajra je bila nešto malo viša, Tibrajla, u zelenom brokatu, imala je malo strože lice, a obe su bile više nego privlačne žene i nije bilo potrebno znati im imena da bi se shvatilo da su rođene sestre. Imale su istovetne krupne, gotovo crne oči, iste ravne noseve, iste jake brade. Kajra bez reči pokaza na mesto desno od sebe; Tibrajla takođe nije progovarala, niti je oklevala da stane na mesto koje je njena sestra pokazala, ali lice joj je bilo kao od kamena. Njenim dolaskom, krug od trinaest žena stajao je oko Zdele, skoro se dotičući ramenima. Kajrine oči gotovo da su svetlucale. Tibrajline su bile poput olova. Elejna se setila još jedne od Lininih izreka. Nema noža oštrijeg od mržnje među sestrama.

Kajra je piljila u krug žena koje su stajale oko Zdele još uvek ne baš pravi krug kao da pokušava da svako od tih lica ureže u misli. Ili da ureže svoj pogled u njihove. Odjednom se pribravši, Elejna brzo dodade Talaan poslednji angreal, malu kornjaču od ćilibara, i poče da joj objašnjava kako da ga upotrebi. Objašnjenje je bilo jednostavno, međutim, ako bi neko pokušao a da ne zna kako, mogao bi satima da se vrti uokolo. Nije stigla da izusti ni pet reči.

„Tišina!“, zaurla Kajra. S istetoviranim pesnicama na bokovima, raskrečenih nogu, kao da se nalazi na palubi broda koji je krenuo u bitku. „Nema razgovora na stanici bez moje dozvole. Talaan, čim se vratiš na svoj brod, smesta se javi na raport!“ Ništa u njenom glasu nije ni nagoveštavalo da se obraća sopstvenoj kćeri. Talaan se duboko pokloni, dodirujući srce, i promumla nešto potpuno nečujno. Kajra napadno šmrknu pa ošinu Elejnu pogledom koji je nagoveštavao kako bi rado i njoj naredila da se javi nekome na raport pre nego što je nastavila glasom koji se verovatno jasno čuo i u podnožju brda.

„Danas, mi ćemo učiniti ono što nije rađeno od Slamanja sveta, kada su se naši preci borili s podivljalim vetrovima i talasima. Pomoću Zdele vetrova i milosti Svetlosti, oni su preživeli. Danas, mi ćemo upotrcbiti Zdelu vetrova, koja je za nas bila izgubljena više od dve hiljade godina, a sada je vraćena. Ja sam proučavala prastare zakone, proučavala sam zapise iz dana kada su naše pramajke prvi put naučile more i Tkanje vetrova, i kada nam je so ušla u krv. Sve što je poznato o Zdeli vetrova, ja znam. Više od ikog drugog.“ Oči joj skrenuše ka sestri, a na taj samozadovoljan pogled Tibrajla nije uzvratila. To je, izgleda, Kajri donelo još veće zadovoljstvo. „Ono što Aes Sedai ne mogu da urade, ja ću danas učiniti, ako je Svetlosti drago. Očekujem da svaka žena ostane na svojoj stanici do samog kraja. Ne prihvatam poraz.“

Ostatak Ataan Mijera smatrao je, činilo se, da je taj govor bio očekivan i prikladan, ali Srodnice su razjapljenih usta zadivljeno piljile u Kajru. Po Elejninom mišljenju, „veličanstvena" nije bio ni početak opisa; sasvim je jasno da je Kajra potpuno očekivala kako Svetlosti mora biti drago, a ona lično će biti veoma nezadovoljna ne bude li tako! Ninaeva zakoluta očima ka nebu, pa otvori usta. Kajra ju je pretekla.

„Ninaeva“, glasno je objavila vetrotragačica, „ti ćeš nam sada pokazati veštinu povezivanja. Uradi to, ženo, i požuri!“

Umesto odgovora Ninaeva je zažmurila. Usne joj se... iskriviše. Izgledala je kao da joj je pukao krvni sud u glavi. „Pretpostavljam da to znači kako mi je dozvoljeno da govorim!", zagunđala je. Srećom, suviše tiho da bi je Kajra čula, jer se nalazila na suprotnoj strani kruga. Otvorivši oči, ona navuče osmeh koji je delovao prilično zastrašujuće s obzirom na to kako joj je lice već izgledalo. To su bili grčevi u stomaku zajedno s nekoliko drugih neugodnosti.

„Najpre treba da prigrliš Pravi izvor, Kajra.“ Svetlost saidara odjednom je jarko sijala oko Ninaeve; po onome što je Elejna mogla da oseti, ona je već koristila angreal koji je imala na ruci. „Naravno, pretpostavljam da to već umete da uradite.“ Ne obraćajući pažnju na Kajrine stisnute usne, Ninaeva nastavi. „Elejna će mi sada pomoći u pokazivanju. Ako imamo tvoju dozvolu?"

„Ja se pripremim da prigrlim Izvor“, brzo upade Elejna, pre nego što je Kajra stigla da eksplodira, „međutim, ne prigrlim ga stvarno.“ Or.a se otvori, a vetrotragačice se nagnuše napred, piljeći u nju, iako još uvek nisu mogle ništa da vide. Čak su i Kirstiejn i Gejrnija zaboravile na svoje strahove sasvim dovoljno da bi pokazale zanimanje. „Kada se nađem na ovoj tački, ostalo zavisi od Ninaeve.“

„Ja ću sada posegnuti za njom...“ Ninaeva zastade, gledajući u Talaan. Elejna u stvari nije stigla ništa da joj objasni. „To je skoro isto kao i sa angrealom“, reče Ninaeva, obraćajući se vitkoj učenici. Kajra je škrgutala zubima, a Talaan je pokušavala da gleda u Ninaevu pognute glave. „Otvaraš se ka Izvoru kroz angreal, kao što ću ja to učiniti kroz Elejnu. Kao da nameravaš istovremeno da prigrliš angreal i Izvor. To se, u stvari, i ne razlikuje mnogo. Gledaj, i videćeš. Kada dođe vreme da se priključiš krugu, samo se postavi na ivicu. Na taj način, kada budem obgrlila kroz tebe, obgrliću i kroz tvoj angreal.“

Usredsređena ili ne, Elejni se na čelu pojavila kapljica znoja. Samo što vrućina nije imala ništa s tim. Pravi izvor je mamio; damarao je, a ona je damarala s njim. Zahtevao je. Što je duže bila nadohvat Moći, čežnja je bivala sve jača, a potreba je rasla. Uzđržavajući se, počela je lagano da podrhtava. Vandena joj je rekla da ta potreba postaje sve jača kada usmeravaš dugi niz godina.

„Posmatraj Avijendu“, Ninaeva je objašnjavala Talaan. „Ona zna kako da...“ Primetila je izraz Elejninog lica i brzo je završila. „Gledaj!“

To nije bilo sasvim isto kao korišćenje angreala, ali bilo je vrlo slično. Nije trebalo ni da se radi na brzinu; Ninaeva ni u najboljem izdanju nije imala nežan dodir. Elejna se osetila kao da ju je neko dobro prodrmao; fizički, ništa se nije dogodilo, ali u glavi joj je postojao osećaj odskakivanja uokolo, divljeg prevrtanja nizbrdo. Što je još gore, povučena je ka obgrljivanju saidara iscrpljujuće sporo. To je trajalo manje od jednog damara, međutim, njoj se činilo da traje satima, danima. Želela je da zavija, ali nije mogla da diše. Odjednom, kao kada popusti brana, Jedna moć je pokuljala kroz nju, kovitlac života i radosti zbog uživanja, tako da je zasoptala od zadovoljstva i olakšanja, toliko jakog da joj noge klecnuše. Mogla je samo da se uzdržava da ne dahće. Teturavo se ispravivši, oštro pogleda Ninaevu, a ova samo slegnu ramenima, izvinjavajući se. Drugi put u istom danu! Sunce mora da je pozelenelo.

„Ja sada upravljam njenim, kao i svojim sopstvenim tokom saidara", nastavila je Ninaeva, pomalo izbegavajući Elejnin pogled, „i tako će ostati dok je ne budem otpustila. Sad, nema potrebe da se bojite da će ona koja vodi krug“, nakratko se namršti na Kajru i šmrcnu, „moći da vas natera da povučete previše. Ovo stvarno mnogo liči na angreal. Angreal vas štiti od viška Moći, a na neki sličan način, u krugu ne možete povući previše. U stvari, u krugu ne možete ni da povučete baš onoliko koliko možete inače...“

„Ovo je opasno!“, preseče je Rineila grubo se probijajući ramenima između Kajre i Tibrajle. Ona mrgodnim pogledom obuhvati Ninaevu, Eleinu i sestre koje su stajale i van kruga. „Kažete kako jedna žena može jednostavno daposegne za drugom, da je drži zarobljenu, da je iskoristi? Koliko ste dugo vi Aes Sedai znale za ovo? Upozoravam vas, pokušate li to da upotrebite na nekoj od nas...“ Sad je bio njen red da je prekinu.

„To tako ne radi, Rinejla.“ Sarejta je dotakla Gerniju, a ova i Kirstejn poskočiše u stranu da bi joj napravile mesta. Mlada Smeđa nesigurno je odmeravala Ninaevu, a onda je prekrstila ruke i započela predavačkim glasom; možda je, u tom trenutku, videla Rinejlu kao učenicu. „Kula je ovo proučavala mnogo godina, daleko pre Troločkih ratova. U biblioteci Kule pročitala sam svaku preostalu stranicu u vezi s tim proučavanjima. Ubedljivo je dokazano da se nijedna žena ne može vezati s drugom.protiv njene volje. To jednostavno ne može da se učini; ništa se ne događa. Neophodno je svesno se predati, kao i pri grljenju saidara.“ Zvučala je potpuno ubeđeno, no Rinejla se i dalje mrštila; previše je ljudi znalo kako Aes Sedai umeju da izvrdaju Zakletvu protiv laganja.

„A zbog čega su to proučavale?“, zahtevala je da zna Rinejla. „Zašto je Bela kula bila toliko zainteresovana za nešto takvo? Možda vi Aes Sedai to još uvek proučavate?"

„To je besmisleno.“ Sarejta je zvučala iscrpljeno. „Ako baš moraš da znaš, do toga su ih dovele teškoče s muškarcima koji mogu da usmeravaju. Slamanje sveta za neke je u to vreme još uvek bilo živo sećanje. Pretpostavljam da se toga ne seća ni mnogo sestara to nije bilo deo obaveznog obrazovanja još od Troločkih ratova ali i muškarci mogu da se uvedu u krug, a pošto se krug ne prekida čak ni kada odeš da spavaš... Pa, možeš i sama da uočiš prednosti. Nažalost, to je bio potpuni promašaj. No, da se vratimo na suštinu, kažem ti da nijednu ženu nije moguće naterati da se silom pridruži krugu. Ako sumnjaš, pokušaj sama. Videćeš.“

Rinejla klimnu glavom, konačno prihvatajući; malo šta drugo je bilo moguće uraditi kada bi Aes Sedai jednostavno ukazale na neke činjenice. Pa ipak, Elejna nije mogla a da se ne zapita. Šta je to bilo na stranicama koje nisu sačuvane? U jednom je trenutku primetila laganu promenu u Sarejtinom glasu. Imala je pitanja. Za kasnije, kada u blizini bude manje radoznalih ušiju.

Kada su se Rinejla i Sarejta povukle, Ninaeva cimnu svoje podeljene suknje da se isprave, očigledno razdražena upadicom, pa ponovo zausti.

„Nastavi s pokazivanjem, Ninaeva“, oštro je naredila Kajra. Njeno tamno lice možda je bila glatko kao zaleđena bara, međutim, očito ni ona nije bila prezadovoljna.

Ninaeva je nečujno pokretala usne pre nego što je uspela i da zucne, a kad joj je to konačno pošlo za rukom, zvuci su provalili u bujici, kao da se plašila kako bi je još neko mogao prekinuti.

Drugi deo predavanja bila je predaja kruga. To se takođe moralo uraditi dobrovoljno, a čak i kada je posegla ka Ninaevi, Elejna je zadržavala dah dok nije osetila nežni prelaz koji je pokazivao da sada ona upravlja s Moći što se slivala u nju. I koja je tekla kroz Ninaevu, naravno. Nije bila sigurna da će im to uspeti. Ninaeva je umela lako da stvori krug, mada nije bila nimalo skladna u tome, no predavanje upravljanja uključivalo je i jedan oblik pokoravanja, a Ninaeva je imala znatne poteškoće da prepusti upravljanje ili da bude uvedena u krug, baš kao što je ranije imala poteškoća da se prepusti saidaru. Zato je Elejna za sada zadržala vođstvo. To će morati da se preda Kajri, a Ninaeva možda neće moći da se prepusti dva puta. Verovatno joj je lakše padalo da se izvinjava.

Elejna se potom povezala sa Avijendom, kako bi Talaan mogla stvarno da vidi kako se to radi sa angrealom, koliko je moglo da se vidi, i to je prošlo bez greške; Avijenda je brzo učila, i lako se uklopila. Talaan se takođe pokazala brzom, dodajući svoje, još veće, angrealom potpomognute tokove bez imalo zastoja. Jednu po jednu, Elejna ih je uvodila, a sama je gotovo počela da podrhtava od te reke Moći koja je kuljala u nju. Nijedna još uvek nije vukla ni približno onoliko koliko bi mogla, međutim, to se nagomilavalo, pogotovo uz k.orišćenje angreala. Svakim dodavanjem saidara Elejnina svesnost je jačala. Mogla je da oseti teške mirise u čipkasto izrađenim zlatnim kutijicama koje su vetrotragačice nosile oko vrata, kao i da ih međusobno razdvoji. Mogla je da primeti sve i jedan preklop i pregib na odeždi svake od njih, jasno kao da je pritisla nos uz tkaninu, čak i jasnije. Osećala je najnežnije pokrete vazduha na svojoj kosi i koži, dodire koje bez Moći nikada ne bi primetila.

Naravno, to nije bilo sve čega je postala svesna. Veza je imala neku srodnost sa zaštitničkom, bila je jednako jaka i, nekako, još ličnija. Znala je za žuljić, nastao od penjanja uz brdo, koji je boluckao na Ninaevinoj desnoj peti; Ninaeva je uvek pričala o dobrim, čvrstim cipelama, no njena slaba tačka bile su bogato izvezene platnene cipelice. Ninaeva se neprekidno mrštila na Kjaru, ruke su joj bile prekrštene, a prsti, na kojima je imala angreal, poigravali su se pletenicom prebačenom preko desnog ramena; spolja je delovala potpuno smireno, no u njoj se kovitlala bura osećanja. Strah, zabrinutost, iščekivanje, podozrenje i nestrpljivost odbijali su se jedni od drugih, a kroz sve to su se probijali, povremeno ih nadjačavajući, talasi toplote koja je pretila da se razgori u plamen. Ova poslednja osećanja Ninaeva je brzo potiskivala, pogotovo toplotu, ali su se ona neprekidno vraćala. Elejni se gotovo učinilo kako može da ih prepozna, ali to je bilo kao nešto što je primećeno krajem oka i već je nestalo kada se okrene glava.

Iznenađenje je bilo da je i Avijenda osećala strah, iako je on bio majušan i čvrsto zatvoren, gotovo potpuno potisnut odlučnošću. Gejrnija i Kirstiejn, vidljivo uzdrhtale, bile su gotovo čist užas, tako jak da je bilo zapanjujuće da su uopšte mogle i pokušati da prigrle Izvor. Riejna je bila ispunjena žudnjom do pucanja, bez obzira na svoje poravnavanje sukanja. Što se Ata’an Mijera ticalo... Čak je i Tibrajla odisala opreznom pažnjom; nije bio potreban brz pogled Metarinih očiju, kao ni pogled Rajnin, da bi se znalo kako je cilj bila Kajra, koja ih je sve posmatrala, nestrpljivo i zapovednički.

Nju je Elejna ostavila da bude poslednja, i nije bilo stvarno iznenađenje što je morala da pokuša četiri puta četiri! pre nego što je tu ženu uspela da uvede u krug. Kajra nije bila ništa bolja od Ninaeve u popuštanju. Elejna se samo očajnički nadala da je ta žena izabrana zbog svojih sposobnosti, a ne zbog svoga položaja.

„Sada ću ti predati krug“, saopštila je vetrotragačici kada je sve, konačno, bilo urađeno. „Ako se sećaš šta sam uradila sa Nin...“ Reči joj se trenutno zaglaviše u grlu kada je vođstvo nad krugom bilo otrgnuto iz njenog predavanja; bio je to osećaj kao da joj je iznenadan nalet vetra strgao svu odeću i izvukao joj i kosti iz tela. Ona grozničavo ispusti vazduh, a ako je to zvučalo kao da je pljunula, pa neka je.

„Dobro“, reče Kajra trljajući šake. „Dobro.“ Njena je pažnja bila usmerena na Zdelu, a glava joj se krivila tamo-amo dok ju je proučavala. Pa, možda ne baš potpuna pažnja. Riejna pokuša da sedne, a Kajra odreza, ne podižući pogled: „Drži svoju stanicu, ženo! Nisu ti ovo riblje poslastice! Stoj dok ti se ne kaže da se pomeriš!“

Zapanjena, Riejna poskoči nazad na noge, gunđajući ispod glasa, međutim, što se Kajre ticalo, mogla je isto tako i da ne postoji. Vetrotragačicine oči ostale su na zaravnjenom kristalnom predmetu. Elejna je u njoj osetila odlučnost, dovoljno jaku da pomeri planinu. Ali i još nešto, malecko i brzo ućutkano. Nesigurnost. Nesigurnost? Ako posle svega ovoga ta žena zaista ne zna šta da radi...

U tom trenutku, Kajra je duboko povukla. Saidar nagrnu kroz Elejnu, gotovo koliko je mogla da drži; neprekidan prsten svetlosti zablista, povezujući žene u krug, izraženiji na mestima gde je korišćen angreal, ali ni na jednom mestu bleđi. Pažljivo je posmatrala dok je Kajra usmeravala, stvarajući zamršeno tkanje svih Pet sila, četverokraku zvezdu koju je postavila preko Zdele, a Elejna je nekako bila sasvim sigurna kako je to uradila veoma precizno. Zvezda dotače Zdelu, a Elejna zasopta. Ona sama jednom je usmerila tanak mlaz u Zdelu u Tel’aran’riodu, naravno, i to je bio samo odraz Zdele, mada je to još uvek bilo opasno učiniti i taj čisti kristal postao je svetloplav, a urezani oblaci se pomeriše. Sada je Zdela vetrova postala plava, jasnoplava kao letnje nebo, a paperjasti beli oblaci valjali su se preko nje.

Četverokraka zvezda postade petokraka, dok se tkanje malo promenilo, a Zdela je bila zeleno more s visokim, teškim talasima. Petokraka zvezda je postala šestokraka, drugačije plava, tamnija, zimska možda, s ljubičastim oblacima bremenitim kišom ili snegom. Sedam krakova, a sivozeleno more divljalo je pod olujom. Osam krakova i nebo. Devet i more, i odjednom, Elejna oseti kako sama Zdela privlači saidar, divlju bujicu daleko jaču nego ono čime bi ijedan krug ikada okupljen mogao da upravlja.

U samoj Zdeli, promene su se nastavljale bez zadrške, more u nebo, talasi u oblake, kad izuvijan, isprepletan stub saidara sunu nagore iz tog zaravnjenog kristalnog diska, Vatra i Vazduh, Voda i Zemlja i Duh, stub prepletene čipke široke koliko i Zdela, koji se dizao nagore, ka nebu, dok mu vrh nije nestao s vidika. Kajra je nastavila svoje tkanje, dok joj se znoj slivao niz lice; činilo se da zastaje samo da bi žmirkanjem uldonila slane kapi iz očiju, dok je proveravala slike u Zdeli, a onda postavljala novo tkanje. Sara prepleta u širokom stubu menjala se sa svakim talasom, tanak odraz Kajrinog tkanja.

Bilo je vrlo dobro što ona nije želela da upravlja tokovima ovog kruga, shvatila je Elejna; ono što je ta žena činila zahtevalo je više godina obuke nego što je ona imala. Mnogo više godina. Odjednom je primetila još nešto. Ta večno promenljiva čipka od saidara uvijala se oko nečeg drugog, nečeg nevidljivog što je davalo čvrstinu tom stubu. Ona proguta knedlu. Zdela je privlačila saidin, a ne samo saidar.

Čim je bacila pogled na ostale žene, izgubila je svaku nadu da nijedna druga nije to primetila. Polovina je piljila u izuvijani stub s gnušanjem kakvo bi trebalo da se pokazuje samo prema Mračnom. Među osećanjima koja su joj se motala po glavi pojačao se strah. Neke su dostizale strah Gejrnije i Kirstiejn, a bilo je pravo čudo da se ove dve još nisu onesvestile. Ninaeva je bila na dlaku od toga da se ispovraća, iako joj je lice odjednorn bilo suviše glatko. Avijenda je spolja delovala jednako smireno, međutim iznutra se taj malecni strah uvijao i damarao, pokušavajući da poraste.

Kajra je bila čista odlučnost, čelično tvrda kao i njen izraz lica. Nije bilo ničega što bi moglo da omete Kajru, a sasvim sigurno to nije bila obična prisutnost talogom Senke ukaljanog saidina, koji se umešao u njeno tkanje. Nju ništa neće zaustaviti. Radila je s tokovima i, odjednom, paukova mreža od saidara procvetala je s vrha stuba, razlivajući se poput nejednakih paoka na točku, gotovo čvrsto krilo na jugu, dok su razuđenija sezala ka severu i severozapadu, a po jedan jedini čipkasti paok se pružao u ostalim pravcima. Menjali su se kako su rasli, nikada isti od trenutka do trenutka, šireći se preko neba sve dalje i dalje, dok i krajevi šare nisu nestali s vidika. Ni to nije bio samo saidar, Elejna je bila sigurna u to; na pojedinim mestima paukova mreža se hvatala ili uvijala oko nečega što nije mogla da vidi. Kajra je i dalje tkala, a stub je poigravao po njenoj želji, saidar i saidin zajedno, a paukova mreža se menjala i plovila poput nakrivljenog kaledioskopa koji se vrti preko nebesa, nestajući u daljini, pa još dalje i dalje.

Bez ikakvog upozorenja, Kajra se uspravila, podupirući krsta, i potpuno otpustila Izvor. Stub i paučina ispariše, a ona se stropoštala koliko je i sela, teško dišući. Zdela je ponovo postala providna, ali male krpice saidara svetlucale su i pucketale oko njenih ivica. „Urađeno je, ako je Svetlosti drago“, umorno im je saopštila.

Eiejna jedva da ju je čula. To nije bio način da se okonča krug. Kada ju je Kajra tako pustila, Moć je istovremeno nestala iz svih žena. Elejna je iskolačila oči. Jednog trenutka kao da je stajala na vrhu najviše kule na svetu, a onda, odjednom, te kule više nije bilo! To je trajalo samo jedan trenutak, ali nije bilo prijatno. Osećala se umorno, mada ni upola koliko bi bila da je radila išta drugo osim što je služila kao provodnik, međutim, najviše od svega je osećala gubitak. Otpuštanje saidara bilo je dovoljno loše; a doživeti da naprosto nestane iz tebe bilo je nezamislivo.

Ostale su prošle mnogo gore od nje. Dok je sjaj koji je spajao krug bledeo, Ninaeva je sela tamo gde se zatekla, kao da su joj se noge istopile, i sedela poigravajući se narukvicom i prstenjem, buljeći u njih i teško dišući. Znoj joj se slivao niz lice. „Osećam se kao kuhinjsko sito kroz koje su upravo provejali ceo mlin brašna“, promrmljala je. Rukovanje tolikom količinom Moći imalo je svoju cenu, čak iako ništa nije radila, čak i sa angrealom.

Talaan se lelujala kao trska na vetru, bacajući sumnjičave poglede ka svojoj majci, očito se ne usuđujući da sedne. Avijenda je stajala pravo, a njen zaleđeni izraz lica kazivao je da je tu u pitanju snaga volje, a ne nešto drugo. Međutim, ona se blago osmehnula, a onda je upotrebila govor ruku Devica – vredno cene a onda još i više odmah potom. I više nego vredno cene. Sve su delovale iscrpljeno, iako ne kao one koje su koristile angreale. Zdela vetrova konačno se umirila; bila je to samo široka zdela od providnog kristala, ali sada je bila ukrašena nadolazećim talasima. Međutim, činilo se da je saidar još uvek tamo, niko ga nije ispredao, nije bio vidljiv, već kao prigušeni odblesci poput onih koji su na samom kraju poigravali oko Zdele.

Ninaeva podiže glavu da pokaže zube ka nebu bez oblačka, a onda spusti pogled na Kajru. „Sve to, za šta? Jesmo li išta učinile ili nismo?“ Dašak vazduha zatreperi preko vrha brda, topao kao iz kuhinjskog ognjišta.

Vetrotragačica se ustetura na noge. „Misliš li ti da je Tkanje vetrova nalik bacanju kalpaka s palube streličara?“, prezrivo je pitala. „Upravo sam krmu na šunjaču okrenula gredom širokom kao svet! Trebaće mu vremena da se okrene, vremena da shvati kako treba da se okrene. Kako mora da se okrene.

Ali kada to bude učinio, ni sam Otac oluja neće moći da mu stane na put. Ja sam to učinila, Aes Sedai, i Zdela vetrova sada pripada nama!“

Rinejla uđe u krug, kleknuvši pored Zdele. Pažljivo je počela da je uvija u belu svilu. ,Ja ću ovo poneti gospi od brodovlja“, saopštila je Ninaevi. „Mi smo ispunile svoj deo pogodbe. Sada vi, Aes Sedai, morate da ispunite ostatak svog.“ Merilila je ispustila neki čudan zvuk iz grla, međutim, kada ju je Elejna pogledala, Siva je delovala kao oličenje pribranosti.

„Možda ste i odradile svoj deo“, reče Ninaeva, nesigurno se podižući. „Možda. Videćemo kada se taj... taj vaš šunjač okrene. Ako se okrene!“ Rinejla je piljila u nju preko Zdele, ali Ninaeva kao da je nije ni primećivala. „Čudno“, promrmljala je, trljajući slepoočnice. Narukvica s prstenjem uplete joj se u kosu, a ona iskrivi lice. „Gotovo da osećam odjek saidara. Mora da je to zbog ove stvarčice!"

„Nije“, lagano reče Elejna. „I ja ga osećam.“ Nije to bio samo prigušeni privid varničenja u vazduhu, a nije baš bio ni odjek. Više kao neka senka odjeka, tako slaba, kao da je neko koristio saidar u... Okrenula se. Negde tamo na jugu sevnu munja, čitave desetine jarkih, srebrnoplavih krakova naspram popodnevnog neba. Veoma blizu Ebou Dara.

„Oluje?“, čežnjivo upita Sarejta. „Izgleda da se vreme već ispravlja.“ Međutim, na nebu nije bilo oblaka, čak ni tamo gde se munja raspršila i gde je udarila. Sarejta nije imala dovoljno snage da oseti saidar koji je tkan tako daleko.

Elejna zadrhta. Ni ona nije bila dovoljno jaka. Osim ako je neko koristio istu količinu kao i one na vrhu ovog brda. Pedeset, ili možda stotinu Aes Sedai koje istovremeno usmeravaju. Ili... „Nije valjda neko od Izgubljenih", promumlala je. Neko iza nje zajeca.

„Ovo ne bi mogla da izvede jedna osoba“, tiho se složila Ninaeva. „Možda nas nisu osetili kao što mi osećamo njih, možda, no morali su da vide, osim ako su svi oslepeli. Svetlost spalila našu sreću!“ Tiha ili ne, bila je uznemirena; ona je često prozivala Elejnu što se tako izražava. „Povedi sve koji žele da pođu s tobom u Andor, Elejna. Ja ću... srešću te tamo. Met je u gradu. Moram da se vratim po njega. Spaljen bio taj dečak; on je došao po mene i ja trioram to da uradim.“

Elejna zagrli samu sebe, pa duboko udahnu. Kraljicu Tilin ostavila je na milost Svetlosti; Tilin će preživeti ako to bude moguće. Ali Met Kauton, njen veoma čudni, vrlo poučni podanik; njen najneočekivaniji spasilac. On je došao i po nju, a ponudio je i više. I Tom Merilin; dragi Tom, za koga je ponekad i dalje želela da joj je stvarno bio otac, a Svetlost spalila u šta bi to onda pretvorilo njenu majku. I onaj dečak, Olver i Ćel Vanin i... Morala je da razmišlja kao kraljica. Ružinaje kruna teža odplanine, govorila joj je majka, a zbog dužnosti ćešjecati, ali moraš da otrpiš ono što mora da se uradi.

„Ne“, rekla je, ovog puta odlučnije. „Ne. Pogledaj se, Ninaeva; jedva se držiš na nogama. Čak i kada bismo sve otišle, šta bismo mogle da uradimo? Koliko tamo ima Izgubljenih? Umrećemo, ili nešto još gore, a da ništa nećemo postići. Izgubljeni nemaju razloga da traže Meta i ostale. Oni jure nas.“ Ninaeva je piljila u nju razjapljenih usta, tvrdoglava Ninaeva kojoj se znoj slivao niz lice, a noge su joj podrhtavale. Predivna, nesebična, šašava Ninaeva. „Kažeš da ga ostavimo, Elejna? Avijenda, razgovaraj s njom. Reci joj o toj časti o kojoj stalno blebećeš!“

Avijenda je oklevala, aonda je odmahnula glavom. Bila je znojavaskoro kao i Ninaeva, a sudeći po njenim pokretima, i jednako umorna. „Postoje trenuci kada se kreće u beznadne bitke, Ninaeva, no Elejna je u pravu. Senodušni neće tražiti Meta Kautona; oni jure nas, i Zdelu. On je možda već i napustio grad. Ako odemo, izlažemo se opasnosti da im damo ono što može poništiti sve što smo učinile. Kuda god da bismo poslale Zdelu, oni bi uspeli da nas nateraju da im kažemo s kime smo je poslale i kuda.“

Ninaeva bolno iskrivi lice. Elejna posegnu da je obgrli.

„Nakot Senke!“, začu se vrisak, i odjednom su svuda po brdu žene grlile saidar. Vatrene lopte izletale su iz Merililinih šaka, kao i iz Karejninih i Sarejtinih, koliko god su brzo mogle da ih bacaju. Ogromna leteća prilika okružena plamenom stropošta se s neba ostavljajući samo trag crnoga dima, padajući baš iza litice.

„Eno još jednog!“, povika Kirstiejn, pokazujući prstom. Drugo krilato stvorenje obrušavalo se sklanjajući se od brda, tela veličine konjskog i s rebrastim krilima koja su se širila i preko trideset koraka, dok mu je dugi vrat bio ispružen spreda, a rep vijorio za njim. Dve su mu osobe bile zgurene na leđima. Vatrena oluja obruši se za njim, najbrže od Avijende i Morskog naroda, jer one nisu pravile pokret bacanja dok su tkale. Bila je to mećava vatre, tako gusta da je delovalo kao da se Vatra sama od sebe stvara u vazduhu, a stvor potonu iza brda s druge strane imanja i kao da je nestao.

„Jesmo li ga ubile?“ pitala je Sarejta. Oči su joj sijale, a od napetosti je teško disala.

„Jesmo li ga uopšte pogodile?“, s gađenjem procedi jedna od Ataan Mijera.

„Senkin nakot“, zaprepašćeno je promrmljala Merilila. „Ovde! To makar dokazuje da su Izgubljeni u Ebou Daru.“

„Nije to nakot Senke“, šupljim glasom reče Elejna. Ninaevino lice bilo je oličenje patnje; i ona je to znala. „Zovu se rakeni. To su Seanšani. Moramo da krenemo, Ninaeva, i da povedemo sve žene sa imanja sa sobom. Bilo da smo ubile to stvorenje ili da nismo, doći će ih još. Svaka koju ostavimo za sobom do sutra ujutro će nositi povodac damane.“ Ninaeva klimnu glavom, polako, bolno; F.lejni se učini da je promrmljala, „O, Mete.“

Rinejla ustade sa Zdelom u rukama, ponovo uvijenom u beli pokrov. „Neki od naših brodova susreli su se s tim Seanšanima. Ako su oni u Ebou Daru, onda se brodovi probijaju ka moru. Moj se brod bori za sopstveni život, a ja nisam na njegovoj palubi! Odlazimo, sada!“ I ona na licu mesta izatka prolaz.

Ono se beskorisno upetlja, naravno, za trenutak jako zasvetle, pa se izgubi u ništavilu, međutim, Elejna i pored svega zaskiča. Tu, posred svih njih! „Ne idete vi nikuda odavde, osim ako ne nameravate da ostanete dovoljno dugo kako biste naučile vrh ovog brda!“, brecnula se. Nadala se da nijedna od žena koje su bile u krugu neće pokušati da tka; držanje saidara bilo je najbrži način da se neko mesto nauči. Ona bi mogla da izvede to ovde, a verovatno bi mogle i one. „A na brod u pokretu ne ideš niotkuda; mislim da to i nije moguće!“ Merilila je klimala glavom, mada to nije mnogo značilo; Aes Sedai su za mnogo šta verovale da je istinito a nešto je takvo stvarno i bilo. U svakom slučaju, bilo je dobro što je Morski narod poverovao kako je to dokazano. Ninaeva, potresena i izgubljena, u ovom trenutku nije bila sposobna ni za kakvo vođstvo, pa je zato Elejna pritisla dalje. „Kao i zato što si se pogodila s mojim podanikom, Metom Kautonom. Dobrovoljno ideš tamo kuda ja želim da ideš, ili te vezujem za samar. To su izbori koje si prihvatila. Zato smesta kreći niz to brdo, Rinejla din Kalon Plava Zvezdo, pre nego što se Seanšani obruše na nas sa celom vojskom i nekoliko stotina žena sposobnih da usmeravaju. a koje ništa ne bi više volele nego da te vide među sobom, sa ogrlicom. Sad! Trči!“

Na njeno zaprepašćenje, one potrčaše.