Putanja bodeža

30 Počeci

Jednom rukom privlačeći sebi svoj krznom postavljeni ogrtač, Perin je pustio Koraka da hoda brzinom koja je doratu odgovarala. Sunce sredinom jutra nije davalo toplinu, a točkovima izrovani sneg na putu koji odio u Abilu bio je nesiguran. On i njegovih desetak pratilaca delili su put sa samo dvoje nezgrapnih volovskih kola i gomilom seljaka u tamnoj vunenoj odeći bez ukrasa. Oni su se vukli pored kola, spuštenih glava, čvrsto držeći šešire ili kape pri svakom naletu vetra, usredsređeni na tlo pod svojim nogama.

Čuo je kako iza njega Niejld tiho priča neki nepristojan vic; Grejdi je zagroktao u odgovor, a Balver se prigušeno nasmeja. Izgleda da nijedan od njih trojice nije bio pogođen onim što su videli i čuli za ovih nekoliko meseci otkada su prešli granicu i ušli u Amadiciju, niti onim što je ležalo pred njima. Edara je oštro grdila Masuru zbog toga što je dozvolila da joj kapuljača sklizne. I Edara i Karela obmotale su šalove oko glave i ramena kao dodatak svojim ogrtačima, ali čak i kad su priznale da je neophodno jahati, odbile su da presvuku svoje glomazne suknje, tako da su im noge u tamnim čarapama bile gole do iznad kolena. Delovale su kao da im hladnoća ni najmanje ne smeta; samo ih je čudio sneg. Karela je počela tiho da nabraja Seonid šta će se dogoditi ne bude li držala svoje lice skriveno. 

Naravno, ukoliko bude dozvolila da joj lice vide prerano, količina batina koje će dobiti biće nešto čega će se najmanje plašiti, a to su i ona i Mudre dobro znale. Perin nije morao da pogleda iza sebe da bi znao da Zaštitnici triju Sestara, koji su jahali na zaleđu odeveni u obične ogrtače, izgledaju kao ljudi koji u svakom trenutku očekuju neku nevolju i kako su spremni da smesta potegnu mačeve i pročiste put. Oni su bili takvi od trenutka kada su napustili logor, u zoru. Prešao je palcem preko sekire koja mu je visila o pojasu, a zatim je prikupio sopstveni plašt trenutak pre nego što je hladni vetar jače dunuo. Ako se ovo loše završi, Zaštitnici će možda biti u pravu.

Levo, i malo dalje od mesta gde se put ukrštao s drvenim mostom preko smrznutog potoka, koji je skretao ivicom grada, ugljenisana debla virila su iz snega preko velikog četvorougaonog kamenog podijuma s bezobličnim ostacima u njegovom podnožju. Spor u izricanju svoje odanosti Ponovorođenom Zmaju, lokalni plemić imao je sreće da bude samo izbičevan i oslobođen od svega što je posedovao. Grupa ljudi čekala je na mostu i posmatrala kako uređena družina prilazi. Perin nije video nikakve znake kalpaka ili oklopa, ali svaki čovek stezao je koplje ili samostrel, gotovo kao što je on stiskao svoj plašt. Nisu međusobno razgovarali, samo su posmatrali dok im se dah maglio ispred lica. Bilo je i drugih skupina stražara svuda oko grada, na svakom putu koji je vodio iz naselja, kao i na svakom slobodnom prostoru između kuća. Ovo je bila Prorokova zemlja, ali su Beli plaštovi i vojska kralja Ailrona još uvek držali njene velike delove.

„Bio sam u pravu što je nisam poveo“, promrmlja on, „ali ću svejedno platiti zbog toga.“

„Naravno da ćeš platiti“, frknu Elijas. Za čoveka koji je proveo veći deo poslednjih petnaest godina pešačeći, veoma dobro je upravljao svojim mišjesivim škopcem. Iznošeni ogrtač oivičen crnom lisicom dobio je na kockicama od Galena. Aram je jahao Perinu s druge strane i smrknuto posmatrao Elijasa, ali bradati čovek se pravio da ga ne primećuje. Nisu se dobro slagali. „Čovek uvek pre ili kasnije plati, s bilo kojom ženom, bio dužan ili ne. Ali bio sam u pravu, zar ne?“

Perin potvrdno klimnu. Nerado. Još uvek mu nije izgledalo u redu da prima savete o svojoj ženi od drugog muškarca, čak i obazrivo, iskosa, ali izgleda da su delovali. Naravno, dizati glas na Failu bilo je teško koliko i ne dizati ga na Berelajn, ali on je često uspevao u ovom drugom, a u prvom već nekoliko puta. Doslovce je pratio Elijasove savete. Pa, barem većinu. Kada joj je odlučno saopštio kako ona neće poći s njim ovog jutra, ona nije negodovala, nijednom rečju! Čak se i nasmešila... zadovoijno! Između ostalog, i zapanjeno. I kako je mogla biti zadovoljna i ljuta u isto vreme? Ni tračak toga nije joj se mogao videti na licu, ali ga njegov nos nikada nije lagao. Nekako mu se činilo da što više saznaje o ženama, to manje zna!

Stražari na mostu mrko su ih pogledali upirući prstom u njihovo oružje dok su Korakova kopita prazno odzvanjala na drvenim daskama. Bili su uobičajena čudna mešavina koja je pratila Proroka, tipovi prljavih lica u svilenim kaputima, prevelikim za njih, ulične bitange sa ožiljcima po licima i šegrti rumenih obraza, bivši trgovci i kovači koji su izgledali kao da su čitavog meseca spavali u svojoj nekada finoj, vunenoj odeći. Po izgledu njihovog oružja videlo se da o njemu dobro brinu. Nekima od njih se u očima ogledala grozničavost; ostali su imali odmerene, drvenaste izraze lica. Osim na nečisto, mirisali su nestrpljivo, nespokojno, goruće, uplašeno, sve to spetljano zajedno.

Nisu napravili nikakav pokret da prepreče prolaz, samo su posmatrali, skoro ne trepćući. Po onome što je Perin čuo, svi staleži, od gospe u svili do prosjaka u krpama, dolazili su do Proroka nadajući se da će, ukoliko mu se pokore, lično dobiti i druge blagoslove. Ili će možda dobiti zaštitu. Zato je on došao ovim putem, sa samo šakom pratilaca. On će uplašiti Masemu ako bude morao, i ako se Masema uopšte može uplašiti, ali je izgledalo bolje dopreti do tog čoveka bez borbe. Mogao je da oseti oči stražara na svojim leđima sve dok on i svi ostali nisu prešli kratki most i stupili na kaldrmisane ulice Abile. Nije mu donelo olakšanje ni kada je taj pritisak nestao.

Abila je bio veliki grad, s nekoliko visokih stražarskih kula i više kuća koje su imale po četiri sprata, pokrivenim crepom. Tu i tamo, bedemi od kamenja i balvana popunjavali su praznine između dve građevine, gde je krčma ili kuća nekog trgovca bila srušena. Prorok mje odobravao bogatstvo stečeno trgovinom isto koliko ni bančenje ili, kako su to njegovi sledbenici nazivali, raskalašno ponašanje. On nije odobravao mnogo toga, a dajući upečatljive primere, pobrinuo se da njegovi stavovi budu opštepoznati.

Ulice su bile pune ljudi, ali Perin i njegovi pratioci bili su jedini na konjima. Sneg se odavno već pretvorio u polusmrznutu, do članaka duboku baruštinu. Volovska kola sporo su krčila svoj put kroz gomilu, sa samo nekoliko dvokolica i bez i jedne kočije. Osim onih koji su nosili toplu odeću, odbačenu ili verovatnije ukradenu, svi su nosili prostu vunu. Većina ljudi je žurila, ali kao i ljudi na drumu, spuštenih glava. Jedino naoružane grupe nisu žurile. Na ulicama je miris najčešće odavao prljavštinu i strah. Perinu se od njega ježila koža na zatiljku. Na kraju, ako dođe do toga, izlazak iz grada koji nema zidove ne bi trebalo da bude teži od ulaska u isti.

„Moj lorde“, promrmlja Balver kada su se našli naspram jedne od onih gomila ostataka. Jedva je sačekao da Perin klimne pre nego što je okrenuo svog konja zatupastog nosa u stranu i odjahao u drugom pravcu, pogrbivši se u sedlu sa smeđim plaštom obmotanim oko sebe. Perin nije imao brige zbog toga što ostavlja malog čoveka da ide sam, čak ni ovde. Za jednog pisara, on je uspevao da sazna iznenađujuče mnogo za vreme svojih pohoda. Činilo se da on zna šta mu je činiti.

Otpuštajući Balvera iz svoje pratnje, Perin se usredsredio na ono zbog čega se sam tu nalazio.

Bilo je potrebno samo jedno pitanje, upućeno visokom, mladom čoveku sa ushićenim izrazom lica, pa da sazna gde je Prorok smešten, a još tri ostalim prolaznicima na ulici da se pronađe ta kuća nekog trgovca, četiri sprata sivog kamena s belim mermernim stubovima i okvirima prozora. Masema nije odobravao zgrtanje bogatstva, ali je rado prihvatao smeštaj kod onih koji su to radili. S druge strane, Balver je rekao da je podjednako često spavao i u seljačkim kućama i da je bio podjednako zadovoljan. Masema je pio samo vodu i gde god da je išao unajmio bi siromašnu udovicu i jeo šta god da ona spremi, dobro ili loše, bez prigovora. Taj čovek je napravio suviše udovica da bi ga to milosrđe uzdiglo u Perinovim očima.

Gužve koja je zakrčavala ulice svuda unaokolo nije bilo ispred visoke kuće, ali je zato gomila naoružanih stražara, sličnih onima na mostu, to nadoknađivala. Ćutke su gledali u Perina, barem oni koji se nisu bezobrazno podsmevali. Aes Sedai su držale glave spuštene i lica skrivena u dubokim kapuljačama, a beli dah se dizao iz njih poput pare. Uglom oka Perin je video kako Elijas dodiruje dršku svog dugog noža. Bilo je mu teško da se suzdrži i da ne pogladi svoju sekiru.

„Ja sam došao s porukom za Proroka od Ponovorođenog Zmaja“, objavi on. Kada se nijedan od ljudi nije pomerio, dodao je: „Moje ime je Perin Ajbara. Prorok me poznaje.“ Balver ga je upozorio da je opasno upotrebiti Masemino ime, ili zvati Randa ikako drugačije osim gospodar Ponovorođeni Zmaj. Nije došao da započne borbu.

Tvrdnja da poznaje Masemu izgleda da je delovala na stražare. Nekoliko njih izmenilo je poglede i otrčalo unutra. Ostali su gledali u njega kao da je svetac. Nekoliko trenutaka kasnije na vratima se pojavila žena. Zgodna, s belim vlasima oko slepoočnica, u neukrašenoi haljini od plave vune s visokim okovratnikom, po izgledu je mogla i sama biti trgovkinja. Masema nije izbacivao na ulicu one koji su mu ponudili gostoprimstvo, ali su njihove sluge i posluga uglavnom završavali u nekoj od bandi, da „šire slavu gospodara Zmaja“.

„Ako bi želeo poći sa mnom, lorde Ajbara“, reče žena smireno, „ti i tvoji prijatelji, ja ću vas odvesti do Proroka gospodara Zmaja, Svetlost obasjala njegovo ime.“ Možda je zvučala smireno, ali njen je miris bio ispunjen užasnim strahom.

Rekavši Niejldu i Zaštitnicima da paze konje dok se oni ne vrate, Perin je pošao za njom zajedno sa ostalima. Unutra je bilo mračno, i pored nekoliko upaljenih lampi, i mnogo toplije nego napolju. Čak su se i Mudre utišale. Nisu mirisale uplašeno, ali jesu zabrinuto, skoro isto koliko i Aes Sedai, kao i Grejdi i Elijas uzdignutih ramena i ušiju okrenutih unazad. Čudno, Aram je mirisao na nestrpljenje. Perin se nadao da neče potegnuti taj mač sa svojih leđa.

Ogromna, tapiserijama pokrivena soba u koju ih je žena uvela, s vatrom koja je gorela nasred svakog zida, mogla je biti radna soba nekog vojskovođe, sa svakim stolom i polovinom stolica prekrivenim kartama i papirima, a dovoljno topla da Perin zabaci plašt i zažali što je obukao dve košulje ispod kaputa. Ali je njegov pogled odmah privukao Masema, koji je stajao na sredini sobe, poput magneta koji privlači gvozdene opiljke mrki, namršteni čovek obrijane glave i s belim trouglastim ožiljkom na obrazu, u naboranom sivom kaputu i iznošenoj obući. Njegove duboke, čvrste oči gorele su crnom vatrom, a njegov miris... Jedino ime koje je Perin mogao dati tom mirisu, čelično jakom i kao sečivo oštrom, i uzdrhtalom u divljem žaru, bilo je ludilo. A Rand je mislio kako može ovo da zauzda.

„Znači, jesi ti“, zareža Masema. „Nisam mislio da ćeš se usuditi da pokažeš svoje lice. Znam šta si namerio! Hari mi je to rekao pre više od nedelju dana, a ja sam se stalno obaveštavao!“ U uglu sobe se promeškolji čovek sitnih očiju i upadljivog nosa, i Perin ukori sebe što ga nije ranije primetio. Harijev fini, zeleni kaput bio je mnogo bolji od onoga koji je nosio kada je poricao da sakuplja uši. Taj je tip trljao ruke i zlobno se smešio na Perina, ali je ćutao dok je Masema nastavljao. Prorokov glas postajao je sve žešći, sa svakom izgovorenom reči, ne iz besa, već kao da namerava da žarom svako slovo utisne u Perina. „Znam da si ubio ljude koji su prišli gospodaru Zmaju. Znam da pokušavaš da stvoriš sopstveno kraljevstvo! Da, ja znam za Maneteren! Za tvoje slavoljublje! Ti si pohlepan na slavu! Ti si okrenuo leđa...!“

Iznenada se Masemi oči izbečiše i prvi put bes nestade iz njegovog mirisa. Hari je zahroptao kao da se guši i pokušao da se povuče unazad kroz zid. Seonid i Masuri su skinule svoje kapuljače i stajale otkrivenih lica, smirene i hladne s prepoznatljivim izgledom Aes Sedai, za svakog ko poznaje taj izgled. Perin se pitao da li su prigrlile Moć. On bi se kladio da Mudre jesu. Edara i Karela ćutke su gledale u svim pravcima odjednom, s glatkim licima ili ne, a ako je on ikada video nekog spremnog za borbu, one su to bile. Grejdi se obavio spremnošću svojim crnim kaputom; možda je i on prigrlio Moć.

Elijas se naslonio na zid pored otvorenih vrata; spolja je izgledao kao i sestre, ali je njegov miris pokazivao da je spreman da ujeda. A Aram je stajao piljeći u Masemu razjapljenih usta! Svetlosti!

„Znači, to je istina!“ Masema prasnu, tako da mu je pljuvačka letela sa usana dok je govorio. „S pedeset glasina koje se šire protiv svetog imena gospodara Zmaja, ti se usuđuješ da jašeš sa ovim... ovim...!“

„One su se zaklele na vernost gospodaru Zmaju, Masema“, prekide ga Perin. „One mu služe! A ti? On me je poslao da zaustavim ubijanje. I da te dovedem pred njega.“ Niko mu nije ponudio stolicu, te je on s jedne odgurnuo gomilu papira i seo. Poželeo je da su i ostali takođe seli; činilo se da je teže vikati kada sediš.

Hari je buljio u njega, a Masema se gotovo tresao. Zato što je uzeo stolicu koja mu nije bila ponuđena? O. Da.

„Ja sam se odrekao ljudskih imena“, hladno objavi Masema. „Ja sam jednostavno Prorok gospodara Zmaja, Svetlost obasjala njegovo ime i svet klečao pred njim.“ Po njegovom glasu i svet i Svetlost će podjednako zažaliti ne budu li tako postupili. „Ovde ima još mnogo toga da se uradi. Veliki posao. Svi se moraju pokoriti kada gospodar Zmaj pozove, ali zimi, putovanje je uvek sporo. Odlaganje od nekoliko nedelja neće napraviti razliku.“

„Ja te mogu odvesti u Kairhijen danas“, reče Perin. „Onda kada gospodar Zmaj završi razgovor s tobom, ti se možeš vratiti istim putem i biti ovde kroz nekoliko dana.“ Ako mu Rand dozvoli da se vrati.

Masema je i stvarno odskočio. Otkrivši zube, on je režao na Aes Sedai. „Neki izum Moći? Mene Moć neće dodirnuti! Svetogrđe je da je smrtnici dodiruju!“

Perin je zamalo zinuo. „Ponovorođeni Zmaj usmerava, čoveče!“

„Blagosloveni gospodar Zmaj nije kao ostali ljudi, Ajbara!“, progunđa Masema. „On je Svetlost u ljudskom obliku! Ja ću se pokoriti njegovom pozivu, ali mene neće dodirnuti prljavština ovih žena!“

Zavaljujući se nazad u stolicu, Perin uzdahnu. Ako je čovek bio ovoliko nepoverljiv prema Aes Sedai, kako li će tek biti nepoverljiv kada sazna da Grejdi i Niejld mogu da usmeravaju? Za trenutak je razmišljao da udarcem onesvesti Masemu i... Ljudi su prolazili hodnikom, zastajući da bace pogled pre nego što bi žurno produžili. Bilo je potrebno da jedan od njih vikne i Abila bi mogla postati klanica. „Onda ćemo jahati, Proroče“, reče on kiselo. Svetlosti, Rand je rekao da držim to kao tajnu dok Masema ne bude pred njim! Kako da izvedu to jahanje sve do Kairhijena? „Ali bez odlaganja. Gospodar Zmaj je veoma nestrpljiv da govori s tobom.“

„I ja sam nestrpljiv da govorim s gospodarom Zmajem, ime mu bilo blagoslovljeno Svetlošću.“ Oči je okrenuo ka dvema Aes Sedai. Pokušao je to da sakrije, zapravo se smešeći Perinu. Ali je mirisao... zlokobno. „Ja sam nestrpljiv da pričam s njim, takođe.“

„Bi li moja gospa želela da pitam jednog od sokolara da joj donese njenog sokola?“, upita Majgdin. Jedan od četiri Alijandrina sokolara, a sva četvorica behu vitki kao i njihove ptice, prebaci svilenkastog sivog sokola s natučenom perjanom kapicom s drvene prečage ispred sedla na svoju tešku rukavicu, pa podiže sivu pticu prema njoj. Jedan soko, s krilima plavičastih vrhova, stajao je na Alijandrinom zglobu prekrivenom zelenom rukavicom. Ta ptica je bila samo za nju, nažalost. Alijandra je znala svoje mesto kao vazal, ali je Faila razumela da se ona neće odreći svoje omiljene ptice.

Samo je odmahnula glavom, a Majgdin se poklonila u sedlu, udaljivši svoju kobilu od Lastavice dovoljno daleko da ne smeta, ali dovoljno blizu da bude na raspolaganju, a da Faila ne mora podići glas kako bi je dozvala. Dostojanstvena zlatokosa žena se dokazala da je dobra, obrazovana i sposobna sobarica onoliko koliko se Faila i nadala da će biti. Na kraju, kada je jednom naučila da kakav god bio njen položaj kod njene bivše gospodarice, sada je Lini bila prva među Failinim služavkama, a ona je umela da koristi to mesto. Iznenađujuće, to je i stvarno uključivalo jedan događaj sa šibanjem, ali se Faila pravila kao da to ne zna. Samo bi potpuna budala obrukala svog slugu. Tu je takođe još uvek postojalo pitanje Majgdin i Talanvora. Bila je sigurna da je Majgdin počela da deli krevet s njim, i ako bude našla dokaz tome, oni će se uzeti makar morala da pusti Lini na oboje. Ali to je još uvek bilo suviše sitno da bi joj pokvarilo jutro.

Sokolarenje je bilo Alijandrina ideja, ali se Faila nije protivila jahanju kroz ovu retku šumu, gde je tanak sloj snega prekrio sve, čak i grane. Zelenilo drveća koje je još uvek zadržavalo lišće sada je bilo još izraženije. Vazduh je bio oštar i mirisao je novo i sveže.

Bain i Čijad su je istrajno pratile, ali su one čučale u blizini, s velovima oko glave, nezadovoljno je posmatrajući. Sulin je želela da dođe sa svim Devicama, ali pored stotine priča o aijelskim pustošenjima koje svuda kruže, i sama pojava Aijela bila bi dovoljna da većina ljudi u Amadiciji otrči po mačeve. Mora biti neke istine u tim pričama ili ne bi toliko njih znalo za Aijele, iako samo Svetlost zna ko su oni i odakle su došli; ipak se čak i Sulin složila da ko god da su, oni su se pomerili na istok, možda u Altaru.

U svakom slučaju, ovako blizu Abili, dvadeset Alijandrinih vojnika i još onoliko Krilatih gardista Majena činilo je sasvim zadovoljavajuću pratnju. Stegovi na njihovim kopljima, crveni ili zeleni, podizali su se kao trake kada vetar dune. Berelajnino prisustvo bilo je jedino što je kvarilo uživanje. Mada, bilo je veoma zabavno gledati tu ženu u krznom ukrašenom crvenom plaštu, tankom kao dva ćebeta. Majen nije imao pravu zimu. Njoj je ovo više ličilo na poslednje dane proleća. U Saldeji, u srcu zime, hladnoća bi smrzavala izloženi deo tela tako da bi se ukrutio kao drvo. Faila duboko udahnu. Osećala se kao da se smeje.

Nekim čudom je njen muž, njen voljeni vuk, konačno počeo da se ponaša kako treba umesto da se dernja na Berelajn i beži od nje; Perin je sada trpeo iscrpljujuće laskanje, prosto podnoseći to kao što bi trpeo dete koje mu se igra oko kolena. I najbolje od svega, nije više bilo potrebe da smiruje svoj bes kada želi da ga izbaci iz sebe. Kada ona viče, on joj takođe vikom odgovara. Znala je da on nije Saldejac, ali je bilo toliko teško što je u srcu osećala kako on veruje da je ona suviše slaba da mu se suprostavi. Pre nekoliko večeri, dok su večerali, skoro mu je pokazala kako će Berelajn ispasti iz haljine ako se još malo nagne preko stola. Pa ipak, ona nije išla toliko daleko, ne s Berelajn; istina je da se mislilo kako bi ga ova još uvek mogla preoteti. I tog istog jutra, on je zapovedao, ćutke odbivši svaki argument kao vrsta muškarca za kojeg je svaka žena znala da mora biti jaka da bi ga zaslužila, da mora biti jednaka. Naravno, ona će ga morati gricnuti zbog toga. Kao vojskovođa bio je divan, a doskora nije mogao verovati da će stalno zapovedati. Da se smeje? Pa ona bi zapevala!

„Majgdin, mislim da ću posle svega ipak...“ Majgdin se odmah stvorila uz nju, sa upitnim osmehom, ali Faila je gledala u pravcu troje jahača koji su se pojavili ispred, probijajući se kroz sneg onoliko brzo koliko su mogli da teraju konje.

„Barem ima dovoljno zečeva, moja gospo“, reče Alijandra, vodeći svog visokog belog škopca pored Lastavice, „ali sam se nadala... Ko su oni?“ Njen soko se pomerio na tankoj rukavici, zvončići na njegovoj vezici zazvoniše. „Pa to izgleda da su neki od vaših ljudi, moja gospo.“

Faila namršteno klimnu. Ona ih je i poznala. Pejrilejn, Arela i Lejsila. Ali šta oni rade ovde?

Njih troje se zaustavi pred njom, na konjima koji su se pušili. Pejrilejnu su oči bile širom otvorene, kao i njegovom šarcu. Lejsilino bledo lice je bilo skoro sakriveno u dubokoj kapuljači njenog plašta, ali je gutala nervozno, a Arelino tamno lice izgledalo je sivo. „Moja gospo“, Pejrilejn reče hitno, „strašne vesti! Prorok Masema se sastao sa Seanšanima!“

„Sa Seanšanima!“, uzviknu Alijandra. „Valjda ne veruje da će se oni pokoriti gospodaru Zmaju!“

„Možda postoji jednostavnije objašnjenje", reče Berelajn i petama podbode svoju suviše blistavu belu kobilu, zaustavivši je sa Alijandrine druge strane. Bez Perina u blizini da bi ga zadivila, njena tamnoplava jahaća haljina bila je sasvim skromna, s okovratnikom do brade. Još se tresla. „Masema ne voli Aes Sedai, a Seanšani drže žene koje mogu da usmeravaju kao zarobljenice.“

Faila zabrinuto coknu. Strašne vesti, zaista. A ona se samo mogla nadati da su Pejrilejn i ostali zadržali dovoljno pameti da se barem pretvaraju kako su tu priču slučajno načuli. Čak i tako, ona je morala biti sigurna i to brzo. Perin je možda već stigao do Maseme. „Kakav dokaz imaš, Pejrilejn?"

„Mi smo razgovarali s tri seljaka koji su videli velike leteće stvorove što su sleteli pre četiri noći, moja gospo. Oni su doneli ženu koja je provela tri sata razgovarajući s Masemom.“

„Uspeli smo da je pratimo sve do mesta gde je Masema odseo u Abili“, dodade Lejsila.

„Sva trojica su mislila da su ta bića Nakot Senke“, dodade Arela, „a oni sami delovali su prilično pouzdano.“ Kad bi ona rekla za nekog muškarca koji nije pripadao Ča Faile da je prilično pouzdan, to je bilo isto kao kad drugi kažu da je pošten kao svetac.

„Mislim da ću morati dojahati do Abile“, reče Faila, skupivši Lastavičine uzde. „Alijandra, povedi Majgdin i Berelajn sa sobom.“ Nekom drugom prilikom, bilo bi zabavno gledati kako Berelajn steže usne zbog onog što je izrekla. „Pejrilejn, Arela i Lejsila će me pratiti...“ Neki čovek kriknu i svi poskočiše.

Pedeset koraka dalje, jedan od Alijandrinih vojnika u zelenom kaputu pao je iz sedla, a trenutak kasnije, jedan vojnik Krilate garde pao je sa strelom u grlu. Među drvećem se pojavio Aijel, s velom preko lica, mašući lukom dok je trčao. Još vojnika je palo. Bain i Čijad su bile na nogama, s velovima koji su im skrivali lice sve do očiju; koplja su im bila na leđima, zadenuta ispod kaiševa koji su držali tobolac sa strelama, i one su smireno streljale, ali su i bacale poglede ka Faili. Aijeli su bili svuda unaokolo, i činilo se da ih ima na stotine; polako su zatvarali obruč. Postavljeni vojnici su spustili koplja, stežući krug oko Faile i ostalih, ali su se otvori pojavljivali čim bi strele Aijela pale.

„Neko mora odneti ovu vest o Masemi do lorda Perina“, Faila reče Pejrilejnu i dvema ženama. „Jedno od vas se mora probiti do njega! Jašite vatreno!“ Njen šibajući pogled zastao je na Alijandri i Majgdin, i na Berelajn, takođe. „Sve vi, jašite kao vatra ih umrite ovde!“, jedva sačekavši njihovo limanje glavama, ona je prešla na delo zabivši pete u Lastavičina bedra, probivši se kroz beskoristan krug vojnika. „Jašite!", viknula je. Neko mora odneti vesti do Perina. „Jašite!“

Polegavši po Lastavičinom vratu, ona je gonila crnu kobilu u još brži trk. Iza kobile su ostajali plitki tragovi raznetog snega dok je letela kao prava lastavica. Za stotinu koraka Faila je mislila kako će možda uspeti da se probije. A onda je Lastavica zanjištala spotakavši se i srušivši se napred uz oštar prasak slomljene noge. Faila je poletela kroz vazduh i teško pala, a kada je zaronila lice u sneg, veći deo vazduha je bio izbijen iz nje. Boreći se za vazduh, ona se nekako podigla na noge i zgrabila nož za pojasom. Lastavica je zanjištala pre nego što se srušila, pre tog užasnog praska.

Aijel pod velom iskočio je pred nju kao da se stvorio iz vazduha, zgrabivši je za zglob čeličnom rukom. Nož joj ispade iz iznenada omlitavelih prstiju, a pre nego što je levom rukom uspela da zgrabi drugi, čovek je bio na njoj.

Borila se, udarala je, šutirala, čak ga je i ujedala, ali je on bio širok kao Perin i za glavu viši od njega. Delovao je čvrsto kao Perin, sudeći po tome koliko ništa što je učinila nije uticalo na njega. Mogla je da zaplače zbog lakoće s kojom ju je savladao, prvo joj oduzevši sve noževe i stavljajući ih pozadi u svoj pojas, a zatim koristeći jednu od njenih sopstvenih oštrica da joj iseče odeću. Skoro pre nego što je i shvatila, bila je gola u snegu, laktova povezanih iza sebe sopstvenom čarapom, dok joj je druga bila vezana oko vrata kao povodac.

Nije imala izbora osim da ga prati, drhteći i posrćući kroz sneg. Koža joj je pomodrela od hladnoće. Svetlosti, kako je mogla i pomisliti da je ovaj dan išta drugo osim leden? Svetlosti, kada bi samo neko uspeo da se probije s vestima o Masemi! I da odnese vesti Perinu o njenom zarobljavanju, naravno, ali ona će već nekako pobeći. To je bilo važnije.

Prvo telo koje je videla bilo je Pejrilejnovo; ležao je poleđuške, s mačem u opruženoj ruci, dok je krv bila svuda po njegovom finom kaputu sa prugastim satenskim rukavima. Bilo je dosta leševa nakon njega: Krilati gardisti u svojim crvenim oklopima, Alijandrini vojnici s njihovim tamnozelenim kalpacima, jedan od sokolara soko s još uvek navučenom kapuljačom uzaludno je mahao krilima pokušavajući da se oslobodi vezice koja je ostala u stegnutoj pesnici mrtvog čoveka. I ona se držala za nadu, takođe.

Prve zarobljenice koje je videla kako kleče među Aijelima, muškarcima i Devicama kojima su velovi visili niz grudi, bile su Bain i Čijad, obe gole, nevezanih ruku na svojim sopstvenim kolenima. Preko Baininog lica slivala se krv i natapala joj vatrenocrvenu kosu. Čijadin levi obraz bio je ljubičast i otekao, a pogled blago staklast. Klečale su ispravljenih leđa, ravnodušne i neposramljene, ali kada ju je krupni Aijel grubo gurnuo na kolena pored njih, one se probudiše.

„Ovo nije u redu, Šaido“, ljutito je promrmljala Čijad.

„Ona ne živi po đi’e’tohu“, zareža Bain. „Ne možeš je pretvoriti u gai’šaina.“

„Gai’šaini će biti tihi“, rasejano dobaci jedna seda Devica. Bain i Čijad pogledaše Failu pogledom punim sažaljenja, a onda se vratiše svome mirnom čekanju. Skupivši se, pokušala je da sakrije svoju nagost kolenima, ne znajući da li da plače ili da se smeje. Dve žene koje bi uvek izabrala da joj pomognu da pobegne bile su pored nje, ali nijedna od njih neće ni prstom mrdnuti, zbog đie’toha.

„Ja ti ponovo kažem, Efalin“, promuca čovek koji ju je zarobio, „ovo je glupost. Mi smo putovali puzeći po ovom... snegu.“ Govorio je u nelagodi. „Ima suviše naoružanih ljudi ovde. Mi treba da idemo na istok, a ne da uzimamo još gai’šaina da nas još više uspore.“

„Sevana želi još gai’šaina, Rolane“, odgovorila mu je seda Devica. Ona se takođe mrštila, a pogled joj je na trenutak odavao neodobravanje.

Drhteći, Faila je trepnula kada je čula ime. Svetlosti, hladnoća joj je usporavala mozak. Sevana. Šaido. Oni su bili na Rodoubičinom bodežu, najdalje moguće a da ne pređu Kičmu sveta! Ali očito da nisu bili tamo. To je takođe nešto što je Perin morao znati, još jedan razlog da što pre pobegne. Izgleda da je tako nešto bilo malo verovatno, dok kleči ovako u snegu pitajući se koji deo tela će joj se prvi smrznuti. Točak joj je vraćao za ono njeno uživanje u Berelajninom drhtanju. Ona se zapravo radovala tankoj vunenoj odeći koju su nosili gai’šaini. Njeni porobljivači nisu napravili nikakav pokret koji bi naznačio odlazak. Bilo je još zarobljenika koje je trebalo dovesti.

Prva je bila Majgdin, gola i vezana kao i Faila, otimajući se na svakom koraku, sve dok je Devica koja ju je gurala nije iznenada pokosila. Majgdin je tresnula ostavši da sedi u snegu, a oči su joj se raširile toliko da bi se Faila smejala da joj nije bilo žao žene. Alijandra je došla sledeća, skoro se presavivši na pola, pokušavajući da sakrije svoju golotinju, a onda Arela, koja je izgledala napola paralisano svojom golotinjom i koju su dve Device skoro dovukle. Na kraju se pojavio još jedan visoki Aijel noseći ispod ruke, kao neki paket, pobesnelu Lejsilu, koja se otimala.

„Ostali su mrtvi ili su pobegli“, reče čovek, bacajući malu Kairhijenjanku pored Faile. „Sevana će morati biti zadovoljna, Efalin. Ona ulaže suviše truda u gomilanje ljudi koji nose svilu.“

Faila se nije ni najmanje borila kada su je podigli na noge i postavili je na čelo kolone zarobljenika da se probija kroz sneg. Bila je suviše zatečena da bi se borila. Pejrilejn mrtav, Arela i Lejsila zarobljene kao i Alijandra i Majgdin.

Svetlosti, neko mora upozoriti Perina na Masemu. Neko. To je bio poslednji udarac. Ona je bila ovde, tresući se i stiskajući zube da ne bi cvoktali, trudeći se najbolje što može da se pravi kao da nije skroz gola i vezana, na putu ka neizvesnom zarobljeništvu. Sve to, a ona se nadala kako je Berelajn, ona podmukla mačka taj zlovoljni trol! uspela da pobegne i da će uspeti i da dođe do Perina. Pored svega ostalog, to je bilo najgore.

Egvena je terala Daišara korakom kraj kolone Posvećenih, sestara na konjima među kolima, Prihvaćenih i polaznica koje su pešačile uprkos snegu. Sunce je sijalo na vedrom nebu s nekoliko oblaka, ali se dah njenog konja maglio. Iza nje su jahale Šerijam i Sijuan, tiho razgovarajući o podacima koje su saznale preko mreže Sijuaninih doušnika. Egvena je mislila kako je vatrenocrvena žena postala delotvorna Čuvarka kada je shvatila da nije Amirlin, a i Šerijam je, dan za danom, postajala sve marljivija u obavljanju sopstvenih dužnosti. Čeza ju je pratila na svojoj zdepastoj kobili u slučaju da Amirlin nešto želi i, nesvojstveno njoj, mrmljala je ponovo o Meri i Selami, koje su pobegle ta nezahvalna derišta ostavljajući nju da radi posao za troje. Jahale su polako, a Egvena veoma pažljivo nije gledala ka koloni.

Mesec dana upisivanja, mesec dana kako je knjiga polaznica otvorena za sve, donelo je zapanjujući broj, reku onih koje su nestrpljivo želele da postanu Aes Sedai, žena svih godina, neke i iz mesta udaljenih stotinama milja. Sada je bilo dvostruko više polaznica u koloni nego ranije. Skoro hiljadu! Većina nikada neće nositi šal, a ipak je njihov broj terao sve da bulje. Neke mogu izazvati manje poteškoće, a jedna, baka po imenu Šarina, imala je sposobnosti koje su mogle biti veće čak i od Ninaevinih, i sigurno je izazivala sve da u nju bulje; ali to nije bio prizor majke i ćerke koje se prepiru zbog toga što će ćerka jednog dana biti mnogo jača a što ona pokušava izbeći ili plemkinje koja je počela da razmišlja je li napravila pogrešan izbor tražeći da je ispitaju, ili Šarinin uznemirujuće otvoren pogled. Seda žena poštovala je svako pravilo i ukazivala svako potrebno poštovanje, ali ona je upravljala svojom velikom porodicom čistom snagom svog prisustva, a čak su i neke od sestara u njenoj blizini koračale oprezno. Ono što Egvena nije htela da vidi bile su mlade žene koje su im se pridružile pre dva dana. Dve sestre koje su ih dovele bile su više nego iznenađene kada su zatekle Egvenu kao Amirlin, ali njihove podređene nisu mogle verovati, ne Egvena al’Ver, gradonačelnikova ćerka iz Emondovog Polja. Nije želela da naredi da ijedna više bude kažnjena, ali će morati bude li videla još neku kako joj se plazi.

Garet Brin je takođe vodio svoju vojsku u širokoj koloni: konjica i pešadija u borbenoj liniji koja se protezala van vidokruga, nestajući među drvećem. Bledo sunce svetlucalo je na oklopima, kalpacima i vrhovima kopalja. Konji su nestrpljivo udarali kopitima po snegu.

Brin je jahao svog ćvrstog dorata vodeći ga ka njoj da bi je susreo pre nego što stigne do Predstavnica što su je čekale na konjima, na velikoj čistini ispred obeju kolona. On joj se nasmešio kroz proreze na kalpaku. Umirujući osmeh, pomisli ona. „Divno jutro za to, Majko“, reče. „Ovde.“

Ona samo klimnu i on stade iza nje, pored Sijuan, koja nije odmah počela da pljuje po njemu. Egvena nije znala kakav je dogovor Sijuan postigla s tim čovekom, ali je sada u Egveninom prisustvu retko gunđala u vezi s njim, a nikada kada je on bio prisutan. Egveni je bilo drago što je on sada bio tu. Amirlin Tron nije mogla dozvoliti svome generalu da sazna kako joj treba njegova potpora, ali je ovog jutra osećala potrebu za njom.

Predstavnice su poređale konje uz sam obod šume, a još trinaest sestara sedelo je na brežuljku malo dalje, pažljivo posmatrajući Predstavnice. Romanda i Lelejna mamuznuše svoje životinje skoro istovremeno i Egvena nije mogla zaustaviti uzdah dok su prilazile, s plaštovima koji su lepršali za njima, dok su im konji razbacivali sneg kopitima kao da su u jurišu. Dvorana joj se povinovala jer nije imala izbora. U onome što se tiče rata sa Elaidom, one su to priznavale, ali Svetlosti, kako su se samo umele igrati rečima s tim šta se tiče rata, a šta ne. Kada se nije ticalo, izvući nešto od njih bilo je podjednako teško kao i izvaditi patki zub! Izuzev Šarine, one su možda našle kako da spreče da se primaju žene bez obzira na godine. Ali čak je i Romanda bila zadivljena Šarinom.

Njih dve se zaustaviše pred njom, ali pre nego što su mogle otvoriti usta, ona je progovorila. „Vreme je da završimo s time, kćeri, i nema vremena za traćenje na beskorisne razgovore. Nastavite.“ Romanda je šmrknula, istina mekano, a i Lelejna je izgledala kao da je želela da uradi to isto.

Obe su okrenule konje kao jedna, a onda su na trenutak zevale jedna u drugu. Događaji u ovih poslednjih nekoliko meseci samo su pojačali netrpeljivost među njima. Lelejna je besno zabacila glavu u znak popuštanja i Romanda se nasmešila, jedva primetno pomerivši usne. Gotovo da se i Egvena nasmejala. Ta međusobna netrpeljivost i dalje je bila njena najveća snaga u Dvorani.

„Amirlin Tron vam zapoveda da nastavite“, objavi Romanda, veličanstveno podižući ruku.

Sjaj saidara proširio se oko trinaest sestara najbližih Predstavnicama, oko svih njih zajedno, i tanak prorez od srebra pojavi se na sredini čistine, pretvarajući se u prolaz deset koraka visok i stotinu širok. S druge strane je kroz njega ulazio sneg. Naređenja su se uzvikivala i širila među vojnicima i prvi oklopni odred je projahao. Gust sneg s druge strane nije dozvoljavao da se vidi nadaleko, pa ipak je Egvena mislila da može videti sjajne zidove Tar Valona i samu Belu kulu.

„Počelo je, Majko“, reče Šerijam, skoro iznenađeno.

„Počelo je“, složi se Egvena. Ako Svetlost dozvoli, Elaida će uskoro pasti. Trebalo je da sačeka da Brin provede dovoljno vojnika, ali nije mogla da se obuzda. Zabadajući pete Daišaru u slabine, ona ujaha u vejavicu, tamo gde se jasno uzdizala Zmajeva planina, crna, pušeći se naspram belog neba.