Putanja bodeža

16 Neočekivano odsustvo

Pre nego što je sunce sledećeg jutra zarudelo na obzorju, Egvena je sazvala Dvoranu Kule. U Tar Valonu, to bi bilo praćeno s puno obreda, a ćak i otkad su napustile Salidar, nekih su se držale i pored svih teškoća zbog putovanja. Ovog puta Šerijam je, jednostavno, dok je još bio mrak, išla od šatora jedne do šatora druge Predstavnice, objavljujući da je Amirlin Tron pozvala Dvoranu na zasedanje. U stvari, tu uopšte nije ni bilo sedenja. U sivilu koje prethodi samoj zori, osamnaest žena stajalo je u polukrugu na snegu da bi čule Egvenu, sve dobro ušuškane zbog hladnoće koja im je maglila dah.

Iza njih se počeše pojavljivati druge sestre da bi slušale, na početku samo nekoliko njih, međutim, pošto im niko nije rekao da se udalje, grupa je postajala sve gušća dok se uokolo širilo tiho mrmljanje. Malo koja sestra bi se usudila da gnjavi i usamljenu Predstavnicu, a nekmoli celu Dvoranu. Prihvaćene, koje su se u svojim obrubljenim haljinama i ogrtačima pojavile iza sestara, bile su nešto tiše, naravno, a još tiše su bile okupljene polaznice, koje nisu imale nikakve zadatke, mada ih je bilo mnogo više. U logoru je trenutno bilo polaznica koliko i sestara, tako mnogo da je tek poneka imala prikladan beli ogrtač, a većina se zadovoljila jednostavnom belom suknjom umesto prave haljine polaznica. Neke od sestara i dalje su verovale kako bi trebalo da se vrate starim običajima i puste devojčice da ih same potraže, no većina je žalila zbog izgubljenih godina kad se broj Aes Sedai osipao. Samu Egvenu podilazili su žmarci kada bi pomislila kakva je Kula mogla da bude. Ovo je bila jedna od promena kojoj čak ni Sijuan nije mogla da se usprotivi.

Usred okupljanja, Karlinja se pojavi iza jednog od šatora, pa se iznenada zaustavi ugledavši Egvenu i Predstavnice. Obično pribrana od glave do pete, Bela sestra zapanjeno zinu i pocrvene pre nego što se brzo udaljila. Egvena se jedva uzdržala da se ne namršti. Jutros su sve bile suviše usredsređene na ono što je ona sama imala da im saopšti, pa ništa nisu primećivale, ali pre ili kasnije, neko će primetiti i zamisliti se.

Zabacujući svoj umešno izvezen ogrtač, otkrivši plavu ešarpu Čuvarke, Šerijam se nakloni pred Egvenom, onoliko zvanično koliko je to uopšte bilo moguće u njenoj nezgrapnoj odeći, pa zauze mesto pored nje. Obavijena slojevima fine vune i svile, plamenokosa žena bila je slika i prilika staloženosti. Kada je Egvena klimnula glavom, ona istupi korak napred da bi jasnim visokim glasom uputila prastari zov.

„Ona dolazi; ona dolazi! Čuvarka Pečata, plamen Tar Valona, Amirlin Tron. Pristupite svi vi, jer ona dolazi!“ Ovde je to zvučalo pomalo neprikladno, a sem toga, ona je već bila tu, nije dolazila. Predstavnice su stajale u tišini, čekajući. Poneka se nestrpljivo mrštila ili nesvesno poigravala ogrtačem ili suknjama.

Egvena zabaci sopstveni ogrtač, otkrivajući ešarpu sa sedam boja omotanu oko vrata. Ovim ženama je bilo potrebno svako podsećanje koje je mogla da im pruži kako je ona zbilja Amirlin Tron. „Svi su izmučeni od putovanja po ovakvom vremenu", objavila je, ne baš glasno koliko Šerijam, ali dovoljno glasno da su svi mogli da je čuju. Osetila je peckanje iščekivanja, gotovo vrtoglavicu od uzbuđenja. Nije se mnogo razlikovalo od mučnine. „Odlučila sam da se zaustavimo ovde na dva dana, možda i tri.“ Na te reči glave se podigoše i oseti se pobuđeno zanimanje. Nadala se da je Sijuan među onima koje je slušaju. Zaista je pokušavala da se drži Zakletvi. „Konjima je isto tako potreban odmor, a mnoga kola vape za popravkama. Čuvarka će se postarati za ono što je potrebno.“ Zaista je počinjalo, sada.

Nije očekivala ni protivljenje ni raspravu, i nije ih ni bilo. Nije preterivala u onome što je rekla Sijuan. Previše se sestara nadalo nekom čudu, tako da ne bi morale da marširaju na Tar Valon dok ih svet posmatra. Čak i među onima koje su u duši bile ubeđene kako Elaida mora biti odstranjena, zarad dobrobiti Kule, bez obzira na sve što su učinile, previše bi ih zgrabilo bilo kakvu priliku za odugovlačenje, bilo kakvu mogućnost da se to čudo i pojavi.

Jedna od potonjih, Romanda, nije ni sačekala da Šerijam izgovori završne reči. Čim je Egvena prestala da govori, Romanda, koja je delovala prilično mladoliko dok joj je čvrsto vezana proseda punđa bila skrivena pod kapuljačom, jednostavno je odšetala. Dok su im ogrtači lepršali, Mahla, Saroja i Varilina požuriše za njom. Ako je ijedna mogla stvarno da se žuri kada joj se svaki drugi korak završavao u snegu do članaka. Pa, trudile su se, u svakom slučaju; Predstavnice ili ne, činilo se kako se ne usuđuju ni da dišu bez Romandinog odobrenja. Kada je Lelejna videla da Romanda odlazi, ona znakom pozva Fejzilu, Takimu i Lirilu iz polukruga i udalji se bez osvrtanja, poput labudice praćene trima uznemirenim guščicama. Mada ih Lelejna nije držala u šaci tako čvrsto kao što je Romanda držala druge tri, ipak tu nije bilo velike razlike. Što se toga ticalo, ostale Predstavnice jedva su dočekale da konačno „Raziđite se sada u Svetlosti“, sklizne s Šerijaminih usana. Kada se Egvena okrenula da pođe, Dvorana Kule već se rasula na sve strane. Peckanje postade jače. I veoma nalik mučnini.

„Tri dana“, mrmljala je Šerijam, nudeći Egveni ruku da bi joj pomogla da siđe na jednu od ugaženih staza. Uglovi iskošenih zelenih očiju upitno su se uzdizali. „Iznenađena sam, majko. Oprosti mi, ali uporno si se protivila svaki put kad sam tražila da zastanemo na duže od dana.“

„Pričaćemo ponovo pošto porazgovaraš sa kolarima i potkivačima“, odvrati joj Egvena. „Nećemo stići daleko ako konji počnu da nam crkavaju, a kola da se raspadaju.“

„Kako kažeš, majko“, odgovori druga žena, ne baš ponizno, ali savršeno prihvatljivo.

Puteljak ni sada nije bio ništa bolji nego prethodne noći, tako da su se povremeno klizale. Držeći se pod ruku, koračale su polako. Šerijam je nudila i više potpore nego što je Egveni bilo potrebno, ali je to činila gotovo potajno. Amirlin Tron nije smela da ljosne na pozadinu naočigled pedeset sestara i stotine slugu, ali isto tako nije smela ni da bude pridržavana kao da je bogalj.

Većina Predstavnica koje su se zaklele Egveni, uključujući Šerijam, to su, u stvari, učinile naprosto iz straha i nagona samoodržanja. Da je Dvorana saznala kako su poslale sestre da obrađuju Aes Sedai u Tar Valonu, ili još gore, da su to skrivale od Dvorane iz straha da među Predstavnicama ima Prijateljica Mraka, sasvim je izvesno i sigurno da bi ostatak života provele u izgnanstvu i pod pokorom. Tako su se žene, koje su verovale da će nekako moći da upravljaju Egvenom kao da je lutka na kanapu pošto je najveći deo njihovog uticaja na Dvoranu iščileo našle umesto toga kako se zaklinju da će je slušati. To je bilo retko čak i u tajnim istorijama. Od sestara se jeste očekivalo da slušaju Amirlin, ali zaklinjanje na vernost bilo je nešto potpuno drugačije. Većina je zbog toga još uvek delovala potreseno, mada je jesu slušale. Malo ih je bilo tako prozirno kao Karlinja, međutim, Egvena je zaista čula kako Beonin cvokoće zubima kada je prvi put posle svoje zakletve ugledala Egvenu s Predstavnicama. Morvrin je delovala kao da se iznova zapanji svaki put kada bi joj pogled skrenuo na Egvenu, kako da još uvek ne veruje u potpunosti, a Nisao kao da nije prestajala da se mršti. Anaija je potanko coktala jezikom, a Mirela se često stresala, mada je za to bilo više razloga, ne samo zakletva. Međutim, Šerijam se opredelila da stvarno postane Egvenina Cuvarka hronika, umesto da se samo tako naziva.

„Mogu li da predložim da iskoristimo mogućnost i ustanovimo šta nam okolna zemlja može ponuditi od hrane za nas i za stoku, majko? Zalihe su nam istanjene.“ Šerijam se mrštila od napetosti. „Pogotovo čaj i so, mada sumnjam da ćemo to uspeti ovde da pronađemo."

„Uradi šta možeš“, umirujućim glasom reče joj Egvena. Kako je sada bilo čudno i pomisliti da se nekada divila Šerijam, kao i koliko se bojala da ova ne bude nezadovoljna njome. Koliko god to čudno izgledalo, sada, kada više nije bila nadzornica polaznica, kada više nije pokušavala da Egvenu gura ili vuče po sopstvenim željama, Šerijam je stvarno delovala srećnije. „Imam potpuno poverenje u tebe, Šerijam.“ Žena se prosto ozari zbog te pohvale.

Sunce se još nije pomolilo nad šatorima i kolima na istoku, ali logor je već uzavreo. Takoreći. Pošto je doručak bio završen, kuvarice su čistile, a pomagale su im horde polaznica. Sudeći po žestini kojom su to radile, izgleda da su se mlade žene malo zagrevale dok su snegom ribale šerpe, međutim, kuvarice su se teško kretale, podupirući leđa, zaustavljajući se da uzdahnu, a ponekad bi se samo bolje umotale u svoje ogrtače i prazno piljile u sneg. Uzdrhtale sluge, odevene u svu odeću koju su posedovale, počele su, po navici, da obaraju šatore i pune kola čim su završile svoj skromni obrok, a sada su bayljale uokolo ponovo podižući šatore i izvlačeći škrinje iz kola. Iscrpljeni konjušari, oborenih glava, sada su odvodili životinje koje su već bile upregnute. Egvena je čula malo gunđanja među muškarcima koji nisu primetili da u njihovoj blizini ima sestara, međutim, većina je delovala suviše umorno da bi se glasno žalila.

Većina Aes Sedai čiji šatori su ostali podignuti nestala je u njima, ali bilo je podosta onih koje su još uvek davale uputstva radnicima, kao i drugih koje su žurile utabanim putevima nekim sopstvenim poslom. Za razliku od svih ostalih, na njima se nije primećivala iscrpljenost, kao ni na Zaštitnicima, koji su nekako uspevali da deluju kao da su se do mile volje naspavali po divnom prolećnom danu. Egvena je pretpostavljala da je to bio pravi način na koji je neka sestra dobijala snagu od svog Zaštitnika, ne računajući ono što je mogla da učini preko veze. Ako tvoj Zaštitnik nije sebi priznavao da mu je hladno, da je umoran ili gladan, onda si jednostavno morala i sama da se nosiš s time.

Na jednom od poprečnih puteljaka pojavila se Morvrin, čvrsto držeći Takimu za mišku. Možda je to bilo radi podrške, mada je Morvrin bila toliko široka da je niža žena delovala još sitnije nego što je u stvari bila. Možda je to bilo da Takima ne bi pobegla; Morvrin je bila nepopustljiva kada bi nešto odlučila. Egvena se namršti. Moglo se očekivati da Morvrin potraži Predstavnicu sopstvenog ađaha, neku Smeđu, međutim, Egvena pomisli da će to verovatnije biti Dženija nego Eskaralda. Njih dve nestadoše s vidika iza platnom natkrivenih kola na skijama, dok se Morvrin naginjala da svojoj pratilji kaže nešto na uho. Nije bilo načina da se proceni je li Takima uopšte obraćala pažnju na to.

„Je li se nešto dogodilo, majko?“

Egvena se osmehnu, pomalo izveštačeno. „Ništa neuobičajeno, Šerijam. Ništa neuobičajeno."

Pred Amirlininom raanom sobom, Šerijam se udalji da bi se postarala za poslove koje joj je Egvena poverila, a Egvena uđe pod šator i nađe sve pripremljeno. Iznenadila bi se da je bilo drugačije. Selama je upravo spuštala poslužavnik sa čajem na radni sto. Vez od raznobojnih perlica spuštao se niz pripijeni gornji deo i niz rukave ženine haljine, a sa svojim visoko uzdignutim nosom na prvi pogled uopšte nije ličila na služavku, ali završavala je ono što je bilo potrebno. Dva mangala puna usijanog ugljevlja odagnala su malo hladnoće iz vazduha, iako je veći deo toplote bežao kroz otvor za dim. Osušene biljke kojima je ugalj bio posut davale su prijatan miris dimu koji nije izašao, poslužavnik od sinoć je nestao, a fenjer je bio upaljen, kao i potkresane lojanice. Niko neće ostaviti šator dovoljno otvoren da u njega prodre spoljašnje svetlo.

Sijuan je isto tako već bila tu, s rukama punim papira, kiselog lica i s mrljom od mastila na nosu. Njeno zvanje pisarke davao im je još jedan izgovor da javno razgovaraju, a Šerijam uopšte nije smetalo da se oslobodi tog posla. Međutim, sama Sijuan je često gunđala. Ako se uzme u obzir da je retko kad napuštala Kulu, još otkad je ušla u nju kao polaznica, imala je neverovatan otpor prema sedenju u zatvorenom. Tog trenutka bila je oličenje žene koja je bila vrlo strpljiva i koja želi da svi za to znaju.

I pored visoko dignutog nosa, Selama se toliko kezila i klanjala da se preuzimanje Egveninog ogrtača i pletenih rukavica pretvorilo u pravi mali obred. Ta je žena zvocala o tome kako majka mora da digne noge, i možda bi trebalo da majci donese prekrivač za krilo, i možda bi trebalo da ostane u blizini za slučaj da majci još nešto zatreba, dok je Egvena nije bukvalno isterala napolje. Čaj je imao ukus nane. Po ovom vremenu! Selama je bila naporna, i teško da se mogla nazvati odanom, ali jeste se trudila.

No, nije bilo vremena da se odmara i pijucka čaj. Egvena ispravi ešarpu i zauze mesto za pisaćim stolom, nesvesno cimnuvši nogu stolice da se ne bi sklopila pod njom kao što se često dešavalo; Sijuan se ugnezdila na klimavu stoličicu s druge strane, a čaj se hladio. Nisu razgovarale o svojim namerama, niti o Garetu Brinu, niti o nadama; što je ovde moglo da se uradi, urađeno je. Izveštaji i teškoće gomilali su se dok su se kretali, a iscrpljenost je ometala njene pokušaje da se njima i pozabavi, ali sada, kada su se zaustavili, morala je proći kroz sve to. Vojska pred njima nije menjala tu činjenicu.

Egvena se ponekad pitala odakle im toliko papira kad se sve drugo toliko teško nabavljalo. Izveštaji koje je Sijuan podnosila uglavnom su nabrajali šta sve nedostaje, i ništa više. Ne samo ono što je Šerijam bila pomenula, već ugalj i klinovi i gvožđe za potkivače i kolare, koža i nauljeni konac za sarače, ulje za lampe i sveće i stotine drugih stvari, pa čak i sapun. A ono čega nije ponestajalo bilo je izanđalo, od cipela do šatora, sve nabrojano Sijuaninim krupnim rukopisom, koji je postajao još napadniji ukoliko je potreba koju je zapisivala bila preča. Njen obračun preostalog novca delovao je kao da je urezan u papir čistim besom. I ništa nije moglo da se učini u vezi s tim.

Među Sijuaninim papirima bilo je i nekoliko podnesaka od Predstavnica koje su predlagale načine rešavanja novčanih poteškoća. Ili, tačnije, obaveštenja za Egvenu o tome šta nameravaju da predlože Dvorani. Svaka od tih zamisli imala je malo prednosti, ali zato je svaka bila puna stupica. Morja Kerntanis predlagala je da prestanu s plaćanjem vojnika, a Egvena je bila pomislila da je Dvorana već shvatila kako bi im se vojska istopila poput rose na letnjem suncu. Malinda Nečnin predlagala je molbu susednim velikašima koja je više zvučala kao zahtev i koja je mogla da okrene celu zemlju protiv njih, kao što bi se dogodilo i zbog predloga Salite Toranes da propišu dažbine za gradove i sela kuda prolaze.

Stiskajući pesnicu sa sva tri zgužvana podneska, Egvena mahnu njome ka Sijuan. Poželela je da tog trenutka steže grla trima Predstavnicama. „Zar sve one misle kako stvari uvek moraju da se odvijaju po njihovim željama, bez obzira na stvarnost? Svetlosti, one su te koje se ponašaju kao deca!“

„Kula je dovoljno često uspevala da svoje želje pretvori u stvarnost“, samozadovoljno primeti Sijuan. „Zapamti, neki bi mogli reći da ni ti ne obraćaš pažnju na stvarnost.“

Egvena šmrknu. Na svu sreću, šta god da Dvorana izglasa, nijedan od predloga ne može se sprovesti u delo bez njenog dopuštenja. Čak i pod ovim, napetim, okolnostima, ipak je imala malo moći. Vrlo malo, ali i to je bilo bolje nego nimalo. „Je li Dvorana uvek ovako gadna, Sijuan?"

Sijuan klimnu glavom, malo se pomerivši kako bi bolje uspostavila ravnotežu. Na njenoj stoličici ni dve noge nisu bile iste dužine. „Ali moglo je da bude i gore. Podseti me da ti ispričam o godini četiri Amirlin; to je bilo oko sto i pedeset godina po osnivanju Tar Valona. U tim danima, svakodnevni rad Kule gotovo da je bio ravan onome što se događa danas. Svaka je šaka pokušavala da se dočepa kormila, samo ako je mogla. U jednom delu godine u Tar Valonu su čak postojale dve suprotstavljene Dvorane Kule. Gotovo kao sada. Na kraju su gotovo svi propatili, uključujući onih nekoliko koje su mislile da će spasti Kulu. Neka bi možda i mogla, da nije ugacala u živi pesak. Kula je ipak preživela, naravno. Uvek preživi.“

Za tri hiljade godina odigralo se mnogo istorije, od čega je dosta toga bilo zataškano, skriveno od svih osim nekoliko očiju, a opet, činilo se da Sijuan poznaje svaku pojedinost do tančina. Mora da je provela dobar deo svojih godina u Kuli zakopana u te tajne istorije. Egvena je bila sigurna u jedno. Izbeći će Šejininu sudbinu, ako ikako bude mogla, ali neće ostati ni ono što je bila sada, malo bolja od Kemajle Sorentajn. Dugo pre nego što je okončala svoju vladavinu, jedina odluka koju je Kemajla samostalno donosila bila je koju će haljinu obući. Moraće zamoliti Sijuan da joj ispriča o godini četiri Amirlin, ali se nije radovala tome.

Zrak svetlosti koji se pomerao nad rupom za dim na krovu pokazivao je da se primiče podne, međutim, Sijuanina gomila papira kao da se nije smanjivala. Obradovala bi se bilo kakvom ometanju, pa makar to bilo i prerano razotkrivanje. Dobro, to možda i ne.

“Šta je sledeće, Sijuan?“, procedila je kroz zube.

Titraj pokreta privuče Aran’garin pogled i ona proviri kroz drveće, ka vojnom logoru, mračnom prstenu oko šatora Aes Sedai. Red kola-saonica polako se kretao ka istoku, a pratili su ih ljudi na konjima. Bledo sunce odsijavalo je od oklopa i vrhova kopalja. Nije mogla a da ne šmrkne prezrivo. Koplja i konji! Zaostala rulja koja nije mogla da se kreće brže nego što čovek hoda, a predvode je ljudi koji nisu imali pojma šta se na stotinu milja od njih događa. Aes Sedai? Mogla je da ih uništi celu gomilu, a čak ni dok bi umirale ne bi imale pojma ko ih ubija. Naravno, ne bi ih mnogo nadživela. Stresla se od te pomisli. Veliki gospodar davao je veoma malo drugih prilika u životu, a ona nije imala nameru da proćerda svoju.

Sačekavši da se jahači izgube s vidika, u šumi, krenula je nazad ka logoru, opušteno premišljajući o noćašnjim snovima. Iza nje, gladak sneg skrivaće ono što je zakopala sve dok ga proleće ne otopi, što je bilo više nego dovoljno dugo. Tamo napred, neki od muškaraca u logoru konačno su je primetili i podigli su se od onoga što su radili da bi je posmatrali. Nije mogla da se uzdrži a da se ne nasmeši i da ne poravna suknje na bokovima. Sad je već bilo teško stvarno se setiti kako je to izgledalo živeti kao muškarac; je li i ona tada bila takva budala kojom je tako lako upravljati? Bilo je teško neopaženo se probiti kroz taj osinjak s lešom, čak i za nju, ali zato je uživala u šetnji nazad.

Jutro je proticalo u naizgled beskrajnom pregledanju papira, dok se nije stvarno i desilo ono za šta je Egvena znala da će se desiti. Neki dnevni događaji bili su sasvim izvesni. Biće užasno hladno, biće snega, biće oblaka, biće sivog neba i vetra. I biće dnevnih poseta Romande i Lelejne.

Iscrpljena sedenjem, Egvena je taman ispružila noge kada Lelejna ulete u šator, s Faolajn za petama. Ledeni vazduh ukotrljao se za njirna pre nego što se šatorsko krilo spustilo. Gledajući oko sebe s blagim neodobravanjem, Lelejna skide svoje plave kožne rukavice dok je dopuštala Faolajn da joj s ramena skine ogrtač postavljen krznom lasice. Vitka i dostojanstvena u tamnoplavoj svili, prodornih očiju, ponašala se kao na svome. Neobavezan pokret rukom bio je dovoljan da se Faolajn povuče u jedan od uglova, noseći odeću, i samo zabacivši unazad sopstveni ogrtač. Očito je bila spremna da pođe onog trenutka kada Predstavnica ponovo mahne rukom. Njene tamne crte bile su oličenje bespogovorne pokornosti, što nimalo nije ličilo na nju.

Lelejnina uzdržanost popustila je samo na trenutak, kada je uputila iznenađujuće topao osmeh Sijuan. One su bile prijateljice, jednom, pre mnogo godina, a ona je čak bila ponudila nešto poput pokroviteljstva kakvo je Faolajn prihvatila, štit Predstavnice i zaštitničku ruku protiv mrštenja i optužbi drugih sestara. Dotakavši Sijuanin obraz, Lelejna meko promrmlja nešto što je delovalo saosećajno. Sijuan pocrvene, dok joj se na licu ogledala užasna nesigurnost. Egvena je bila sigurna da se ne pretvara. Sijuan se teško nosila sa onim što se stvarno promenilo u njoj, a još više s time kako se lako tome prilagođavala.

Lelejna odmeri stoličicu pred radnim stolom, a onda, kao i obično, upadljivo odbaci tako nesigurno sedište. Tek tada se udostojila da primeti Egvenu, samo klimnuvši glavom. „Potrebno je da razgovaramo o Morskom narodu, majko“, obratila joj se glasom koji je bio malo prečvrst za obraćanje Amirlin Tronu.

Tek kada joj se srce povuklo iz grla, Egvena shvati da se bojala kako Lelejna već zna ono što joj je lord Brin rekao. Ili čak za sastanak koji je organizovala. Sledećeg trenutka srce joj ponovo poskoči. Morski narod? Dvorana sigurno nije mogla da sazna za pogodbu koju su Ninaeva i Elejna bile sklopile. Nije mogla ni da zamisli šta ih je ponukalo na takvu propast, kao ni kako će se nositi s time.

Dok joj se stomak vezivao u čvor, zauzela je mesto za stolom, ne pokazujući ništa od svojih osećanja. A ona glupa noga od stolice se sklopila, gotovo je oborivši na tepih pre nego što je uspela da je cimne nazad. „Morski narod u Kaemlinu ili u Kairhijenu?“ Da; to je zvučalo prikladno smireno i pribrano.

„Kairhijenu.“ Romandin visoki glas odjeknuo je poput iznenadne zvonjave. „Sasvim sigurno, Kairhijenu.“ Naspram njenog pojavljivanja, Lelejna je delovala gotovo sramežljivo, dok je snaga njene ličnosti iznenada ispunjavala šator. Kod Romande nije bilo toplih osmeha; iako joj je lice bilo privlačno, delovalo je kao da nije načinjeno za njih.

Teodrin je ušla za njom, a Romanda zbaci svoj ogrtač jednim zamahom i dobaci ga vitkoj sestri s obrazima poput jabuka, posedničkim pokretom poslavši Teodrin u ugao nasuprot Faolajn. Faolajn je bila upadljivo mirna, ali Teodrinine iskošene oči bile su veoma razrogačene, kao da je neprekidno zaprepašćena, a usne je držala kao da će svakog časa zasoptati. Kao i kod Faolajn, njeno pravo mesto u poretku Aes Sedai zahtevalo je bolji posao, ali nijedna ga neće dobiti u skorije vreme.

Romanda za trenutak zamišljeno odmeri Sijuan, kao da razmatra da i nju pošalie u ćošak, a onda se progura pored Lelejne, gotovo kao i da ne postoji, pre nego što se obruši na Egvenu. „Izgleda da je onaj mladić razgovarao s Morskim narodom, majko. Žuti doušnici u Kairhijenu veoma su uzbuđeni zbog toga. Imaš li ikakvu predstavu o tome šta bi ga moglo zanimati kod Ataan Mijera?“

I pored zvaničnog oslovljavanja, Romanda nije zvučala kao da se obraća Amirlin Tronu, a opet, nikada i nije tako zvučala. Nije bilo sumnje ko je „onaj mladić“. Sve su sestre u logoru prihvatile da je Rand Ponovorođeni Zmaj, ali ko god bi ih čuo kako razgovaraju, poverovao bi kako raspravljaju neobuzdanom mladiću koji bi se mogao pojaviti pijan na nekoj večeri i ispovraćati se po stolu.

„Teško da će ona znati šta je u dečakovoj glavi“, upade Lelejna pre nego što je Egvena uopšte stigla da zausti. Ovoga puta njen osmeh nije imao nimalo topline. „Ako treba potražiti odgovor, Romanda, onda on leži u Kaemlinu. Ataan Mijere tamo nisu izolovani na brodu, a zaista ne verujem da su tako značajne predstavnice Morskog naroda došle tako daleko od mora radi različitih poslova. Nikada nisam čula da tako nešto učine, bez obzira na razloge. Možda ih on zbog nečega zanima. Dosad već mora da znaju ko je on.“ Romanda joj uzvrati osmehom, a to je moglo izazvati da se na stranama šatora pojavi mraz. „Teško da postoji potreba za isticanjem onoga što je očigledno, Lelejna. Prvo pitanje je kako ćemo to otkriti.“

„Upravo sam krenula da se pobrinem za to kada si ti onako hrupila, Romanda. Sledeći put kada majka bude srela Elejnu ili Ninaevu u Tel’aran’riodu, može im preneti uputstva. Merilila može otkriti šta žele Ata’an Mijere, ili možda šta onaj dečko radi, kada bude stigla u Kaemlin. Šteta što se devojke ne drže nekog određenog rasporeda, ali to ćemo morati da prevaziđemo. Merilila može da se sretne s jednom Predstavnicom u Tel’aran’riodu kada bude imala saznanja.“ Lelejna kratko mahnu rukom; očito je trebalo da ona bude ta Predstavnica. „Pomislila sam kako bi Salidar bio zgodan za taj susret.“ Romanda glasno šmrknu, jer očito se zabavljala. Ali ni u tome nije bilo nimalo topline. „Lakše je Merilili dati uputstva nego postarati se da ih ona i sprovede u delo, Lelejna. Pretpostavljam da ona zna kako je čeka oštro ispitvanje. Ta Zdela vetrova trebalo je prvo da se donese nama, zarad proučavanja. Nijedna od sestara u Ebou Daru nema mnogo sposobnosti za Ples oblaka, verujem, a posledice možete da vidite i same, sva ova pometnja i naprasitost. Palo mi je na pamet da pred Dvoranom potegnem pitanje o svima koje su u to upletene.“ Glas sedokose žene odjednom je omekšao kao maslac. „Koliko se sećam, ti si podržala izbor Merilile.“

Lelejna se uz trzaj ispravi. Oči su joj plametele. „Podržala sam predlog Sivih, Romanda, ništa više od toga“, uvređeno je saopštila. „Otkud sam mogla pomisliti kako će joj pasti na pamet da tamo upotrebe Zdelu? I da uključe divljakuše Morskog naroda u krug! Kud li je samo mogla da poveruje kako one znaju o radu s vremenskim prilikama koliko i Aes Sedai?“ Njena uvređenost je odjednom splasnula. Zauzela je odbrambeni stavpred svojom najvećom suparnicom u Dvorani, pred svojoni jedinom pravom suparnicom. Ali ono što je po njenom mišljenju moralo biti još gore, bilo je da se složila s njom o Morskom narodu. Nije bilo u pitanju to što su se slagale, međutim, bilo je sasvim drugo što je to glasno obznanjeno.

Romanda dopusti svom ledenom osmehu da se raširi, dok je Lelejnino lice bledelo od besa. Napadno pažljivo je ispravljala svoje suknje boje bronze dok je Lelejna pokušavala da pronađe neki način da preokrene situaciju. „Videćemo šta Dvorana misli, Lelejna“, konačno je saopštila. „A dok se to pitanje ne raščisti, mislim da je najbolje da se Merilila ne susreće ni s jednom od Predstavnica koje su bile umešane u njeno izabiranje. I sam nagoveštaj nekakvog tajnog sporazuma mogao bi da izazove sumnjičave poglede. Sigurna sam da ćeš se složiti kako bi ja trebalo da budern ta koja će razgovarati s njom.“

Lelejnino lice poblede nešto drugačije. Nije se bojala, bar ne otvoreno, međutim, Egvena je gotovo mogla da vidi kako se preračunava koja bi sve mogla da ustane za nju, ili protiv nje. Otpužba za tajni sporazum bila je ozbiljna gotovo koliko i ona za izdaju, a zahtevala je samo manjinsku saglasnost. Verovatno bi mogla to da izbegne, međutim, rasprava će biti dugotrajna i ogorčena. Može čak da se dogodi da Romanda dobije još pristalica. To bi izazvalo nebrojene teškoće, bez obzira na to hoće li Egvenine sopstvene zamisli uroditi plodom. A nije bilo ničega što bi mogla učiniti da bi to sprečila, osim da otkrije šta se zbilja dogodilo u Ebou Daru. Mogla ih je isto tako zamoliti da joj dopuste da prihvati istu onu ponudu koju su dali Faolajn i Teodrin.

Egvena uzdahnu. Možda će moći makar da predupredi da se sastanci u Tel’aran’riodu održavaju u Salidaru. Tu se ona sada sastajala sa Elejnom i Ninaevom. Kada bi se sastajala, u svakom slučaju; nije to učinila danima. Pošto su se Predstavnice pojavljivale tu i tamo u svetu snova, bilo je teško naći mesto gde bi bile sigurne da se one neće pojaviti. „Sledeći put kada se sretnem sa Elejnom ili Ninaevom, preneću im vaša uputstva u vezi s Merililom. Obavestiću vas kada bude spremna da se sretne s vama.“ Što se nikada neće dogoditi, kada bude završila s tim uputstvima.

Predstavnice naglo okrenuše glave, a dva para očiju se zapiljiše u nju. Potpuno su zaboravile da je i ona prisutna! S mukom zadržavši bezizražajno lice, shvatila je kako razdraženo tapka nogom, pa se zaustavila. Moraće još neko vreme da podržava njihovo mišljenje o sebi. Još samo malo. Bar je zbog toga više nije spopadala mučnina. Samo ljutnja.

U tom trenutku tišine Čeza upade noseći Egvenin podnevni obrok na krpom prekrivenom poslužavniku. Tamnokosa, bucmasta i lepuškasta sredovečna žena, Čeza je uspevala da ukaže dužno poštovanje bez dodvoravanja. Njen je naklon bio jednostavan kao i njena tamnosiva haljina, koja je imala samo malo jednostavne čipke oko vrata. „Oprostite mi na ometanju, majko, Aes Sedai. Meni je stvarno žao što ovo kasni, majko, ali izgleda da je Meri nekuda odlutala.“ S neodobravanjem je coktala jezikom dok je spuštala poslužavnik pred Egvenu. Lutanje uokolo bilo je malo verovatno za Meri, kojoj ime nikako nije pristajalo. Ta stroga žena nije odobravala sopstvene pogreške kao što nije odobravala ni greške drugih ljudi.

Romanda se namrštila, ali ništa nije rekla. Na kraju krajeva, nije mogla da pokaže otvoreno zanimanje za jednu od Egveninih sobarica. Pogotovo kada je ta žena bila njena sopstvena doušnica. Kao što je Selama bila Lelejnina. Egvena je izbegavala da pogleda Teodrin i Faolajn, koje su i dalje poslušno stajale u svojim uglovima, kao da su samo Prihvaćene, a ne prave Aes Sedai.

Čeza nešto zausti, ali brzo zatvori usta, možda uplašena prisustvom Predstavnica. Egveni laknu kada se spustila u još jedan kniks i udaljila mrmljajući: „S tvojim dopuštenjem, majko.“ Čezini saveti uvek su bili dovoljno zaobilazni pred bilo kojom sestrom, ako bi bila prisutna, ali u tom trenutku poslednje što je Egvena želela bilo bi uvijeno podsećanje kako treba da jede dok je hrana još topla.

Lelejna nastavi kao da prekida nije ni bilo. „Bitno je“, odlučno je izlagala, „saznati šta žele Ataan Mijere. Ili šta taj dečko namerava. Možda on želi da bude i njihovkralj.“ Raširivši ruke, dopustila je Faolajn da joj namesti ogrtač, što je tamnoputa mlada žena pažljivo učinila. „Setićeš se da me obavestiš ako ti nešto od toga padne na pamet, majko?“ To zazvuča gotovo kao zahtev.

„Dobro ću promisliti", reče joj Egvena. Time nije mislila da kaže kako će svoje misli i podeliti s njom. Volela bi da je mogla da nasluti odgovor. Znala je da Ata’an Mijere smatraju Randa svojim prorečenim Koramurom, iako to Dvorani nije bilo poznato, ali šta je on želeo od njih, ili oni od njega, nije mogla ni da zamisli. Po onome što je Elejna rekla, pripadnici Morskog naroda koji su bili s njom nisu imali nikakvu predstavu o tome. Ili to nisu govorili. Egvena je gotovo poželela da je jedna od šačice sestara kod nje u logoru koje su poticale iz Ata’an Mijera. Gotovo. Ovako ili onako, one vetrotragačice izazvaće nevolje.

Na Romandin znak rukom, Teodrin polete s Predstavničinim ogrtačem, kao privučena. Sudeći po Romandinom izrazu lica, nije joj prijalo što se Lelejna oporavila. „Setićeš se da preneseš Merilili kako hoću da razgovaram s njom, majko“, rekla je, a to nije bilo pitanje.

Jedan kratak trenutak obe Predstavnice su stajale piljeći jedna u drugu, toliko usredseđene na svoje suparništvo da su ponovo zaboravile na Egvenu. Izašle su ne obrativši joj se više nijednom rečju, gotovo se gurajući za prednost dok se Romanda nije izvukla prva, vukući Teodrin za sobom. Pokazujući zube, Lelejna je izašla iz šatora, bukvalno gurajući Faolajn napred.

Sijuan ispusti težak uzdah i nimalo nije pokušavala da prikrije sopstveno olakšanje.

„S tvojim dopuštenjem, majko“, mrmljala je Egvena, izrugujući se. „Ako ti je po volji, majko. Možete da idete, kćeri.“ Ispustivši dug izdah zavalila se u stolicu. A ona se smesta preturi na tepihe. Polako se podigla i povukla suknje da ih ispravi, nameštajući ešarpu. Bar joj se to nije dogodilo pred onim dvema. „Idi, uzmi nešto da jedeš, Sijuan. I donesi i nazad. Pred nama je dugačak dan.“

„Neki padovi manje bole“, reče Sijuan kao za sebe, pre nego što se sagla da izađe. Dobro je da je brzo otišla, inače bi Egvena imala štošta da joj kaže.

Mada, ubrzo se vratila, pa su jele tvrde zemičke i sočivo začinjeno žilavom šargarepom i ostacima mesa koje Egvena nije želela pobliže da ispita. Bilo je samo nekoliko prekida, upadanja, kada bi se ućutale i pretvarale da proučavaju izveštaje. Čeza je bila došla da uzme poslužavnik, a kasnije da zameni sveće, a taj je zadatak obavljala gunđajući, što ni najmanje nije ličilo na nju.

„Ko bi očekivao da će i Selama da nestane?“, mrmljala je, kao za sebe. „Otišla da se ljubaka s vojnicim, pretpostavljam. To je loš uticaj one Halime.“

Mršav mladić, kome je nos curio, promenio je već ugašeno ugljevlje u mangalu Amirlin se grejala bolje od većine, ali ni to nije bilo mnogo a on se saplitao o sopstvene čizme i toliko je piljio u Egvenu da je to bilo veoma zadovoljavajuće nakon dve Predstavnice. Šerijam se pojavila da upita ima li Egvena još nekih uputstava, ni manje ni više, a onda se činilo kako bi želela i da ostane. Možda ju je ono nekoliko tajnikoje je znala uznemiravalo. Pogled joj je, u svakom slučaju, bio napet.

To je bilo sve, a Egvena nije bila sigurna je li to zato što niko ne bi uznemiravao Amirlin bez nekog dobrog razloga, ili zato što su svi znali da se prave odluke u stvari donose u Dvorani.

„Ne znam za ovaj izveštaj da se vojnici kreću iz Kandora ka jugu“, reče Sijuan, čim se šatorsko krilo sklopilo za Šerijam. „Postoji samo ovaj jedan, a Krajišnici retko idu daleko od Pustoši, samo što je to poznato svakoj budali, tako da mi ovo ne liči na priču koju bi neko izmislio.“ Ovog puta nije čitala s papira.

Sijuan je uspela, uz mnogo muka, da zadrži Amirlininu mrežu doušnika, za sada, te su izveštaji, govorkanja i tračevi tekli ka njoj neprekidno, da bi bili proučeni pre nego što bi ona i Egvena odlučile šta od toga treba saopštiti Dvorani. Leana je imala sopstvenu mrežu, pa je davala svoj doprinos. Većina toga prosleđivana je dalje nešto od toga Dvorana je morala da zna, a ništa nije jamčilo da će ađasi preneti ono što su njihovi sopstveni doušnici saznali – ali sve je moralo da se proseje kako bi se odvojilo ono što bi moglo biti opasno, ili što je služilo da se skrene pažnja od pravog cilja.

U poslednje vreme, retko je koji od tih tokova nosio išta dobro. Kairhijen je bio leglo beskrajnih govorkanja o Aes Sedai koje su se udružile s Random, ili još gore, koje su mu služile, ali makar je to moglo odmah da se otpiše. Mudre nisu htele mnogo da govore o Randu, niti o bilo kome ko je bio povezan s njim, ali po njihovim rečima, Merana je čekala na njegov povratak, a sasvim sigurno su sestre u Sunčevoj palati, gde je Ponovorođeni Zmaj držao svoj prvi presto, bile više nego dovoljne da potaknu ovakve priče. Bilo je teže ne obraćati pažnju na neke druge, čak i kada je bilo teško razlučiti kako da se protumače. Štampač iz Ilijana izvestio je kako ima dokaze da je Rand sopstvenim rukama ubio Martina Stepaneosa i da je pomoću Jedne moći uništio njegovo telo, dok je jedan radnik s tamošnjih dokova tvrdio kako je video kako bivšeg kralja odnose, vezanog i zapušenih usta, i uvijenog u jedan tepih, na brod koji je odmah isplovio uz blagoslov zapovednika lučke straže. Ono prvo bilo je mnogo verovatnije, ali Egvena se nadala da niko od doušnika ađaha nije pokupio istu priču. Randovo ime već je imalo i suviše crnih oznaka u knjigama sestara.

I tako se nastavljalo. Seanšani su se, izgleda, učvrstili u Ebou Daru, i nisu nailazili na neki otpor. To se moglo i očekivati u zemlji gde se kraljičina vladavina završavala na nekoliko dana jahanja od prestonice, ali teško da je bilo ohrabrujuće. Šaidoi kao da su se nalazili posvuda, mada su novosti o njima uvek dolazile od nekoga ko je to čuo od nekog drugog ko je to čuo. Većina sestara kao da je verovala da su rasuti Šaidoi Randovo zamešateljstvo, i pored poricanja Mudrih, koje im je Šerijam prenela. Naravno, nijedna nije htela da pobliže proverava tobožnje laži Mudrih. Postojalo je na stotine izgovora, ali nijedna nije želela da se susreće s njima u Tel’aran’riodu, osim sestara zakletih Egveni, a i njima je to morala da naredi. Anaija je suvo nazivala te susrete „vrlo sabijenim lekcijama poniznosti“, i nije delovala nimalo šaljivo.

„Nemoguće je da ima toliko Šaidoa“, mrmljala je Egvena. Nikakve biljke nisu bile dodate drugoj turi ugljevlja, koji se upravo gasio lagano tinjajući, a oči su je pekle od dima koji je visio u retkom vazduhu. Ako bi usmerila da ga se otarasi, ostala bi i bez ono malo toplote. „Deo ovoga mora da je delo razbojnika.“ Na kraju krajeva, ko je mogao da razlikuje selo koje je ostalo prazno jer su pobegli pred razbojnicima od onog koje su ispraznili Šaidoi? Pogotovo u trećoj ruci, ili petoj. „Sasvim je sigurno da uokolo ima dovoljno razbojnika koji su odgovorni bar za deo toga.“ Većina je sebe nazivala Zmajuzakletim, što nimalo nije olakšavalo stvar. Ona poče da pomera ramena kako bi malo opustila mišiće.

Odjednom je postala svesna da Sijuan tako napeto pilji u prazno da se činilo kako će svakog trena skliznuti sa svoje stoličice. „Sijuan, jesi li zadremala? Možda smo radile veći deo dana, ali napolju još uvek ima svetla.“ Nad rupom za dim još uvek je bilo svetlosti, mada se činilo da polako bledi.

Sijuan zatrepta. „Stvarno mi je žao. Razmišljala sam o nečemu u poslednje vreme i pokušavala sam da odlučim treba li to da podelim s tobom. U vezi s Dvoranom.“

„S Dvoranom! Sijuan, ako znaš nešto o Dvorani...!“

„Nije da nešto znam“, prekide je Sijuan. „Nego nešto sumnjam.“ Ozlojeđeno je coknula jezikom. „Nije čak ni prava sumnja. Bar još ne znam na šta da sumnjam. Ali vidim određenu pravilnost."

„Onda je najbolje da mi pričaš o tome“, reče Egvena. Sijuan se pokazala veoma veštom u uočavanju pravilnosti i ponavljanja tamo gde su svi drugi videli samo zamršenu gomilu.

Pomerivši se na stoličici, Sijuan se napeto nagnu napred. „Evo o čemu se radi. Ako izuzmeš Romandu i Morju, Predstavnice izabrane u Salidaru su... pa, suviše su mlade.“ Mnogo se toga promenilo u Sijuan, ali bilo je očito da joj je neprijatno da govori o starosti drugih sestara. „Eskaralda je najstarija, a prilično sam ubeđena da nema mnogo više od sedamdeset. Ne mogu da budem sasvim sigurna bez pregleda knjige polaznica u Tar Valonu, ili da nam ona lično to kaže, ali ubeđena sam koliko je to moguće. Nije često da u Dvorani sedi više od jedne sestre koja ima manje od sto godina, a mi ih ovde imamo devet!“

„Ali Romanda i Morja jesu nove“, nežno joj reče Egvena, spuštajući laktove na sto. Bio je to dug dan. „I nijedna nije mlada. Možda bi trebalo da smo zahvalne što ostale jesu, ili možda ne bi pristale da me uzdignu.“ Mogla je i da ukaže na to da je sama Sijuan bila izabrana za Amirlin kada je imala samo polovinu Eskaraldinih godina, ali bilo bi okrutno podsećati je.

„Možda“, tvrdoglavo je nastavila Sijuan. „Romanda je bila predodređena za Dvoranu čim se pojavila. Sumnjam da postoji ijedna Žuta koja bi smela da se usprotivi tome da ona zauzme stolicu. A Morja... Ona se ne drži uz Lelejnu, ali Lelejna i Lirela su verovatno mislile da će to učiniti. Ne znam. Ali zapamti ovo. Kada se uzdigne suviše mlada žena, za to postoji razlog.“ Duboko je uzdahnula. „Uključujući ono kada se to meni dogodilo.“ Na licu joj se ocrtao bol zbog gubitka, sasvim sigurno zbog gubitka Amirlin Trona, možda i svih ostalih gubitaka koje je pretrpela. I nestao je gotovo istovremeno kada se i pojavio. Egveni se činilo da nikada nije upoznala drugu ženu koja bi bila čvrsta kao Sijuan Sanče. „Ovog puta bilo je više nego dovoljno sestara uobičajenih godina među kojima se moglo birati, a ne mogu sebi da predočim kako se baš svih pet ađaha ne mogu složiti oko njih. Tu postoji nešto i ja imam nameru da to iščačkam.“

Egvena se nije slagala. Promena je bila u vazduhu, priznavala to Sijuan ili ne. Kada je otela Sijuanino mesto, Elaida je prekršila običaje, čak se opasno približila kršenju zakona. Sestre su pobegle iz Kule i dopustile su da se za to sazna u svetu, a to poslednje se sasvim sigurno nikada ranije nije dogodilo. Promene. Starije sestre su verovatno bile privrženije starim načinima, ali čak su i neke od njih morale da primete kako se sve uokolo pomera. Sigurno su zbog toga bile izabrane mlađe žene, otvorenije za novo. Treba li da naredi Sijuan da prestane s gubljenjem vremena oko ovoga? Sijuan je imala sasvim dovoljno drugih obaveza. Ili bi bilo ljubazno pustiti je da nastavi? Toliko je truda ulagala da dokaže kako se promene koje vidi uopšte ne događaju.

Pre nego što je Egvena stigla da odluči, Romanda se uvuče u šator; stajala je držeći podignuto krilo. Duge senke pružale su se preko snega napolju. Veče se brzo spuštalo. Romandino lice bilo je tamno poput tih senki. Strogo pogleda Sijuan i odreza jednu reč. „Van!“

Egvena neprimetno klimnu glavom, ali Sijuan je već bila na nogama. Malo se saplela, a onda gotovo izjuri iz šatora. Od sestre koja se nalazila na Sijuaninom mestu očekivalo se da posluša svaku sestru koja bi imala Romandinu snagu u Moći, a ne samo Predstavnicu.

Ispustivši krilo šatora, Romanda prigrli Izvor. Okružio ju je sjaj saidara, a ona izatka prepreku protiv prisluškivanja u šatoru, a da se nije čak ni pretvarala kako traži Egveninu dozvolu za to. „Ti si jedna budala!“, skresala je. „Koliko si dugo mislila da ćeš moći to da tajiš? Vojnici pričaju, dete. Muškarci uvek pričaju! Brin može da bude srećan ako mu Dvorana ne nabije glavu na kolac zbog ovoga.“

Egvena je ustajala polako, gladeći suknje. Ovo je i očekivala, ali još uvek je morala da bude pažljiva. Igra je bila još daleko od kraja i još uvek se sve u trenu moglo promeniti. Morala je da glumi nevinašce, sve dok ne bude sebi mogla da priušti da prestane s pretvaranjem. „Moram li te podsetiti da je grubost prema Amirlin Tronu zločin, kćeri?“, rekla je umesto toga. Tako dugo se pretvarala, a bila je tako blizu.

„Amirlin Tron.“ Krupnim koracima Romanda pređe preko tepiha i nađe se nadohvat ruke od Egvene, a sudeći po njenom izrazu lica, padalo joj je na pamet i da priđe bliže. „Ti si dojenče! Tvoja se zadnjica još uvek seća kada je poslednji put bila naprašena dok si bila polaznica! Pcsle ovoga, moći ćeš da se smatraš srećnom ako te Dvorana ne stavi u ćošak s nekoliko lutaka da se igraš njima. Ako želiš to da izbegneš, slušaćeš me i radićeš ono što ti kažem. Sad, sedi!“

U sebi, Egvena je ključala, ali je ipak sela. Bilo je prerano.

Oštro i zadovoljno klimnuvši glavom, Romanda se podbočila. Piljila je s visine u Egvenu, poput stroge tetke koja drži vakelu neposlušnoj nećaki. Veoma stroge tetke. Ili glavoseče kojeg boli zub. „Ovaj sastanak s Pelivarom i Aratelom moraće i da se održi, sada kad je već zakazan. Oni očekuju Amirlin Tron i to će i videti. Prisustvovaćeš uz svu pompu i dostojanstvo koju tvoje zvanje zaslužuje. I reći ćeš im da ću ja govoriti za tebe, posle čega ćeš držati jezik za zubima! Biće potrebna čvrsta ruka da nam ih ukloni s puta, kao i neko ko zna šta radi. Nema sumnje da će se Lelejna pojaviti svakog časa, i pokušaće da se ugura napred, no dovoljno je da se prisetiš u kakvoj se nevolji ona već nalazi. Provela sam ceo dan razgovarajući s drugim Predstavnicama, i čini se da je veoma verovatno da će Merililini i Meranini neuspesi vrlo čvrsto biti prikačeni Lelejni kada Dvorana bude sledeći put zasedala. Zato, ako se imalo nadaš da ćeš steći iskustvo koje će ti biti potrebno da ispuniš tu ešarpu, ta ti je nada u meni! Jesi li razumela?"

„Savršeno sam razumela“, reče Egvena glasom koji je, nadala se, bio pokoran. Ako pusti Romandu da govori umesto nje, više neće biti nikakvih sumnji. Dvorana i ceo svet će znati ko drži Egvenu al’Ver za gušu.

Romanda kao da ju je svrdlala pogledom pre nego što je kruto klimnula glavom. „Nadam se da jesi. Nameravam da uklonim Elaidu sa Amirlin Trona i neću dozvoliti da se to izjalovi samo zato što neko dete misli kako može da pređe ulicu a da ga niko ne drži za ruku.“ Prezrivo šmrknuvši, zabaci ogrtač i u jednom zamahu izgubi se iz šatora. Kada je to učinila, prepreka je nestala.

Egvena je sedela i mrštila se na ulaz u šator. Dete? Spaljena bila ta žena, ona je Amirlin Tron! Sviđalo se to njima ili ne, one su je uzdigle i moraće da žive s tim! Na kraju krajeva. Dočepavši kamenu mastionicu, ona je zavitla ka krilu na ulazu.

Lelejna se izmače, zamalo izbegavši da bude poprskana. „Neko se živcira“, začikavala ju je, ulazeći.

Ne tražeći dozvolu ništa više nego što je to učinila Romanda, ona prigrli Izvor pa izatka prepreku koja će sprečiti da neko načuje ono što je imala da izloži. Koliko je Romanda delovala besno, Lelejna je delovala zadovoljna sobom, trljajući ruke u rukavicama i osmehujući se.

„Pretpostavljam da ne moram da ti saopštavam kako je tvoja mala tajna razotkrivena. To nije lepo od lorda Brina, ali mislim da nam je suviše vredan da bi bio ubijen. Dobro je za njega da to mislim. Da vidimo. Pretpostavljam da ti je Romanda saopštila kako će sastanka s Pelivarom i Aratelom biti, ali da moraš nju pustiti da govori. Jesam li u pravu?“ Egvena se pomeri, ali Lelejna samo odmahnu rukom. „Nema potrebe da odgovaraš. Poznajem ja Romandu. Na njenu nesreću, saznala sam za ovo pre nje, samo što sam, umesto da dotrčim pravo kod tebe, ja pridobijala ostale Predstavnice. Želiš li da znaš moje mišljenje?“

Egvena je stiskala pesnice u krilu, gde, nadala se, neće biti primećene. „Pretpostavljam da ćeš mi ga saopštiti.“

„Nisi u situaciji da mi se tako obraćaš“, oštro reče Lelejna, ali već sledećeg trenutka ponovo se osmehivala. „Dvorana je nezadovoljna tobom. Veoma nezadovoljna. Čime god da ti je Romanda pretila a to je dovoljno lako zamisliti ja sam ona koja to može i da izvede. Romanda je, s druge strane, uznemirila svojim pretnjama veći broj Predstavnica. Zato, ako ne želiš da se nađeš s još manje ovlašćenja nego što je ovo malo što sad imaš, Romandu sutra čeka iznenađenje kada mene budeš imenovala da govorim u tvoje ime. Teško je poverovari da bi Aratela i Pelivar bili toliko budalasti da ovo stvarno sprovedu u delo, ali ima da im potprašim podvijene repove kad budem završila s njima.“

„A kako ja da znam da ti nećeš i pored toga ispuniti one pretnje?“ Egvena se nadala da njeno ljutito mrmljanje zvuči kao durenje. Svetlosti, kako je samo bila umorna od ovoga!

„Zato što sam rekla da neću“, odbrusi joj Lelejna. „Zar nisi do sada naučila da ti stvarno ne odlučuješ ni o čemu? Dvorana odlučuje, a to je između mene i Romande. Kroz jedno sto godina možda i narasteš da popuniš ešarpu, ali za sada tiho sedi i pusti nekoga ko zna šta radi da se postara za svrgavanje Elaide.“

Kada je Lelejna otišla, Egvena je ponovo sela piljeći u prazno. Ovog puta nije dopuštala svojoj ljutnji da proključa. Možda ćeš dovoljno porasti da popuniš ešarpu. Gotovo iste reči koje je Romanda upotrebila. Nekome ko zna šta radi. Da li je samu sebe zavaravala? Jedno dete koje će uništiti ono što bi iskusna žena lako obavila?

Sijuan je kliznula u šator i stajala, delujući zabrinuto. „Garet Brin je upravo došao da mi kaže kako Dvorana zna“, suvo je saopštila. „Pravi se da se raspituje za svoje košulje. On i njegove krvave košulje! Sastanak je zakazan za sutra, na jezeru, otprilike pet sati putovanja na sever. Pelivar i Aratela su već krenuli. I Aemlin je s njima. To je treća jaka Kuća.“

„To je više nego što su se Romanda i Lelejna udostojile da mi kažu“, reče Egvena, jednako suvo. Ne. Sto godina da je neko vodi za ruku, da je drži za vrat, ili pedeset, ili pet, i ne bi bila sposobna ni za šta drugo. Ako mora da poraste, moraće da poraste sada.

„O, krvi mu i krvavog pepela“, zaječa Sijuan. „Ne mogu to više da podnesem! Šta su rekle? Kako je prošlo?“

„Otprilike kako smo i očekivale“, Egvena se osmehnula sa čuđenjem, a ono joj se ogledalo i u glasu. „Sijuan, nisu mogle bolje da mi isporuče Dvoranu čak ni da sam im rekla šta treba da urade.“

Poslednje svetlo je trnulo dok je Šerijam prilazila svome šatoru, koji je bio manji i od Egveninog. Da nije bila Čuvarka, morala bi da ga deli s nekim. Sagnuvši se da uđe, imala je vremena samo da primeti kako nije sama, kada je osetila da je pod štitom i kada je bila bačena na svoj poljski krevet, potrbuške. Zaprepaščena, pokušala je da vikne, međutim, ćošak jednog od njenih ćebadi ugurao joj se u usta, sam od sebe. Haljina i košulja pukoše na njoj poput probušenog balona.

Jedna ruka joj je milovala glavu. „Trebalo je da me obaveštavaš, Šerijam. Ta devojka nešto sprema, a ja hoću da znam šta.“

Trebalo je mnogo vremena dok nije ubedila svog ispitivača da je već ispričala sve što zna, da nikada neće prećutati nijednu reč, nijedan šapat. Kada je, konačno, bila ostavljena sama, ležala je sklupčana i cvileći zbog bičevanja i gorko žaleći što je ikada u životu progovorila ijednu reč s bilo kojom Predstavnicom u Dvorani.