Putanja bodeža

9 Zapetljancija

Perin se, kao i obično, probudio pre prvog svetla i, kao i uvek, Faila je već bila na nogama i zauzeta svojim poslovima. Kada je to želela, miš je naspram nje bio bučan, a imao je osećaj da bi, čak i kada bi ustao samo sat vremena pošto je legao, ona nekako uspela da ustane pre njega. Satorska krila na ulazu bila su otvorena i povezana, a stranice malo odignute, tako da je vazduh strujao dajući utisak svežine. Perin se zbilja malo stresao od hladnoće dok je tražio košulju i čakšire. Pa, ovo bi trebalo da bude zima, čak iako vremenske prilike o tome nisu imale pojma.

Obukao se u mraku pa je istrljao zube solju, bez potrebe da pali lampe, a kada je izašao iz šatora, sa čizmama na nogama, u sivilu ranog jutra video je kako je Faila već okupila novu poslugu oko sebe, a neki od njih su ima’i upaljene fenjere. Gospodskoj kćerki potrebne su sluge; trebalo je to da sredi i ranije. U Kaemlinu je bilo nekih iz Dve Reke koje je ona lično obučila, međutim, zbog toga što je sve moralo da ostane tajno, nije bilo načina da se oni pokupe. Gazda Gil će hteti da ide kući što pre bude mogao, a Lemgvin i Breana će otići s njim, ali možda će se Majgdin i Lini zadržati.

Aram ustade s mesta pored šatora gde je sedeo prekrštenih nogu, pa u tišini sačeka Perina. Da ga Perin nije sprečio u tome, Aram bi spavao ispred ulaza. Jutros je na sebi imao kaputić s crvenim i belim prugama, mada je elo bilo pomalo mutno, a čak i sada mu se jabuka mača u obliku vučje glave uzdizala nad ramenima. Perin je sekiru ostavio u šatoru, zahvalan što je se otarasio. Talanvor je i dalje nosio mač o pojasu preko kaputa, međutim, gazda Gil i druga dvojica nisu.

Faila mora da ga je očekivala, jer čim je Perin izašao, ona pokaza rukom ka šatoru, očito izdajući neke naredbe. Majgdin i Breana požuriše pored njega i Arama, noseći fenjere, čvrsto stisnutih usana i, zbog nečega, mirišući na odlučnost. Nijedna se nije naklonila, što je bilo prijatno iznenađenje. Lini jeste, nakratko je povila kolena pre nego što je požurila za drugim dvema gunđajući nešto o „znati svoj položaj“. Perin je imao utisak da je Lini jedna od onih žena koje svoj „položaj“ vide kao mogućnost da svima zapovedaju. Kad malo bolje razmisli, to je radila većina žena. Izgleda da je tako bilo svuda u svetu, ne samo u Dve Reke.

Talanvor i Lemgvin su išli za ženama, a Lemgvin se veoma ozbiljno poklonio, kao i Talanvor, koji je bio gotovo smrknut. Perin uzdahnu i uzvrati im poklon, a oni se obojica trgoše, piljeći u njega. Linin odrešiti povik naterao ih je da produže u šator.

Dobacivši mu samo jedan brz osmeh, Faila je krenula ka kolima, naizmenično se obraćajući Bazelu Gilu s jedne i Sebanu Balveru s druge strane. Svaki od njih držao je po jedan fenjer da bi joj osvetilo put. Naravno, dve šake onih idiota držalo se na dornetu sluha, šetkajući se i poigravajući se balčacima svojih mačeva i piljeći u polumrak kao da očekuju napad ili se nadaju kako će jedan uslediti. Perin čupnu svoju kratku bradu. Ona je uvek uspevala da nađe puno posla da joj ispuni sate, a niko nije pokušavao da joj ga preotme. Niko se ne bi usudio da to pokuša.

Prvi zraci zore još se nisu pojavili na obzorju, a Kairhijenjani su već počeli da se muvaju oko kola, i što je Faila bila bliža, oni su bili življi. Kada je stigla do njih, izgledalo je kao da trčkaraju uokolo, dok su im se fenjeri ljuljali i poskakivali u polumraku. Ljudi iz Dve Reke, naviknuti na seoski život, već su spremali doručak, neki smejući se i zbijajući grube šale oko svojih vatri za kuvanje, drugi gunđajući, ali većina je završavala posao. Nekolicina je pokušala da ostane u svojim ćebadima i bezobzirno je bivala istresena iz njih. Grejdi i Niejld su isto tako bili ustali, kao i obično usamljeni, senke u crnom koje se naziru među drvećem. Perin nije mogao da se seti da ih je ikada video bez tih kaputića, uvek zakopčanih do grla, uvek čistih i nimalo izgužvanih u zoru, bez obzira na to kako su izgledali prethodne noći. Ujednačeno menjajući položaje, njih dvojica su vežbali s mačevima, kao i svakog jutra. To je bilo mnogo bolje od njihovog večernjeg vežbanja, kada su sedeli prekrštenih nogu, buljeći negde u daljinu, u prazno. Nikada nisu učinili ništa što bi iko mogao da vidi, međutim, niko u logoru nije imao pojma šta rade, pa su se držali podalje od njih. Čak im ni Device nisu tada ulazile u vidokrug.

Odjednom, Perin primeti kako nešto nedostaje. Faila je uvek slala nekog od ljudi da ga dočeka s činijom guste kaše koju su doručkovali, no izgleda da je ovog jutra bila isuviše zauzeta. Razvedrivši se, požurio je ka vatrama za kuvanje, nadajući se da će barem ovog puta uspeti da sam sebi pripremi kašu. Uzaludna nada.

Flan Bejrstir, suvonjavi dugajlija s rupicom na bradi, susreo ga je na pola puta i ugurao mu izdubljenu činiju u šake. Flan je bio odozgo, iz Stražarskog Brda, pa ga Perin nije baš najbolje poznavao, ali lovili su zajedno jednom ili dvaput, a jednom mu je Perin pomogao da izvuče očeve krave koje su se bile zaglibile u Vodenoj šumi. „Gospa Faila mi je naložila da ti ovo donesem, Perine“, uznemireno mu reče Flan. „Nemoj da joj kažeš da sam zaboravio, važi? Nećeš da joj kažeš? Našao sam i neki med, ubacio sam ti punu kutlaču.“ Perin se trudio da ne uzdahne. Pa, Flan mu se makar sećao imena.

Dobro, možda nije mogao da se izvuče i da sam uradi nešto jednostavno, ali još uvek je snosio odgovornost za ljude koji su jeli sedeći pod drvećem. Da nije bilo njega, oni bi bili sa svojim porodicama, pripremajući se za dnevne poslove na svojim imanjima, muzli bi krave i sekli drva za potpalu, umesto da se pitaju neće li biti ubijeni, ili će možda morati da ubijaju pre nego što sunce ponovo zađe. Gutajući kašu s medom što je brže mogao, rekao je Aramu da uzme voljno za vreme doručka, međutim, ovaj je delovao tako očajno da je morao to da povuče, pa ga je Aram pratio dok je obilazio logor. A to nije bilo razgledanje u kome bi Perin uživao.

Kada bi prišao, ljudi su spuštali činije, a neki su čak i ustajali dok bi prolazio. Škrgutao je zubima kad god bi neko s kime je odrastao, ili što je bilo još gore, neko ko ga je kao dečaka slao da mu pozavršava poslove, nazvao lordom Perinom. Nisu svi to radili, ali bilo ih je previše. Zaista previše. Posle nekog vremena, prestao je da ih opominje jer se, jednostavno, umorio; prečesto je dobijao odgovor: „O! Kako ti kažeš, lorde Perine!“ Prosto čoveku dođe da zavija!

I pored toga, naterao je sebe da progovori po koju reč sa svakim od tih ljudi. Međutim, uglavnom je držao širom otvorene oči. I nos. Svi su oni imali dovoljno znanja da svoje lukove drže u dobrom stanju i da obrate pažnju na repove i vrhove strela, ali nekima bi se đonovi na čizmama ili tur na čakširama potpuno izlizali a da to i ne primete, ili bi dobijali žuljeve jer nisu mogli da se bakću oko toga baš tada. Nekolicina je imala običaj da pokupi rakiju kad god može, a dvojica ili trojica od njih nimalo je nisu podnosila.

Prethodnog dana, baš pre nego što su stigli do Betala, prošli su kroz jedno seoce u kome su bile, ni manje ni više, nego tri krčme.

To je bilo čudno. Uvek mu je bilo neprijatno kada bi mu njegova majka ili gazda Luhan govorili kako treba da okrpi čizme ili čakšire, a i bio je sasvim siguran kako bi ga to, da je čuo od ikoga drugog, veoma razjarilo, ali od prosedog Džondina Barana pa nadalje, Dvorečani bi jednostavno odgovarali: „Vidi, stvarno, dobro mi reče, lorde Perine; odma’ ću to da sredim.“ Ili nešto tome slično. Dosta njih je uhvatio kako se jedan drugom ponosno osmehuju dok je on nastavljao dalje. A mirisali su zadovoljno! Kada je iskopao glineni vrč pun kruškovače iz bisaga Džorija Kongara mršuljavko koji je uvek jeo dva puta više od svih ostalih, a delovao kao da nedeljama nije ni zalogaj progutao, Džori je bio vrlo dobar strelac, ali ako bi mu se pružila prilika pio bi dok ne bi pao s nogu, a uz to je imao i pomalo lepljive prste Džori ga je samo nevino pogledao i raširio ruke kao da nema pojma otkud se taj vrč stvorio. Ali dok je Perin odlazio, prazneći vrč na zemlju, Džori se nasmejao. „Ništa ne može da promakne lordu Perinu!“ Zvučao je kao da je ponosan! Perinu se, ponekad, zaista činilo kako je on poslednji sa zdravim razumom.

Primetio je još nešto. Od prvog do poslednjeg, svi su bili zainteresovani za ono što nije izgovorio. Jedan za drugim, ljudi su pogledali ka dva stega koji bi, pod kratkim udarima vetra, povremeno zavijorili na motkama, Crvenom orlu i Crvenoj vučjoj glavi. Odmeravali su zastave i posmatrali ga, iščekujući naređenje koje je izdavao svaki put kada bi se to dvoje pojavilo, još otkad su ušli u Geladan. A dovoljno često i pre toga. Osim što juče on nije rekao ništa, a ništa nije rekao ni danas, i video im je po licima kako se preračunavaju. Ostavio je za sobom grupice ljudi koji su piljili ka barjacima, pa ka njemu, uzbuđeno se došaptavajući. Nije pokušavao da ih sluša. Šta li će reći ako je pogrešio, ako Beli plaštovi ili kralj Ailron odluče kako dovoljno dugo mogu da skrenu pogled s Proroka i Seanšana, kako bi ugasili navodnu pobunu? On je bio odgovoran za njih, a već ih je bilo previše koji su poginuli zbog njega.

Dok je završio, sunce se konačno promolilo nad obzorjem, rasipajući čisto jutarnje svetlo, a tamo, kod šatora, Talanvor i Lemgvin su pod Lininim nadzorom izvlačili kovčege, dok su Majgdin i Breana, izgleda, razvrstavale njihov sadržaj po osušenoj travi, uglavnom ćebad i posteljinu, kao i dugačko svetlo parče svilenog satena što je trebalo da prekriva onaj krevet koji je uspeo da zagubi. Faila mora da je bila unutra, jer se ono jato idiota klatilo na petama nedaleko odatle. Za njih nije bilo vučenja ni nošenja. Od njih je bilo koristi koliko i od pacova u ambaru.

Perinu pade na pamet da proveri Koraka i Stamenog, ali čim je bacio pogled ka drveću gde su konji bili vezani, primetili su ga. Čak trojica potkivača uznemireno krenuše napred, posmatrajući ga. To su bili krupni ljudi s kožnim keceljama, nalik jedan drugom kao jaje jajetu, mada je Feltron imao samo bele čuperke oko glave, Ejmin je bio prosed, a Džeresajd još nije bio zašao u srednje godine. Perin zareža kada ih ugleda. Oni će se nadnositi nad njim bude li samo spustio šaku na te konje, a izbečiće se bude li i podigao kopito. Onaj jedan jedini put kada je pokušao da Stamenom promeni izlizanu potkovicu, sva šestorica potkivača su doletela i dočepala se alata pre nego što je stigao i da ga pipne, gotovo oborivši riđana u žurbi da oni sami odrade taj posao.

„Plaše se da im ne veruješ“, odjednom progovori Aram. Perin ga iznenađeno pogleda, a Aram samo slegnu ramenima. „Razgovarao sam s njima, malčice. Misle kako lord koji se bavi sopstvenim konjima to čini jer nema poverenja u njih. Mogao si da ih oteraš, a da nemaju načina da se vrate kući.“ Njegov glas jasno je pokazivao kako ih zbog takvog razmišljanja smatra budalama, ali ipak je postrance pogledao u Perina i nervozno ponovo slegnuo ramenima. „Mislim i da se osećaju posramljeno. Ako se ti ne ponašaš onako kako očekuju od jednog lorda, to se nekako odražava i na njih, tako oni to vide.“

„Svetlosti!“, progunđa Perin. Faila je rekla isto to da se osećaju posramljeno, u svakom slučaju ali on je verovao kako je to samo prazna priča gospodske kćeri. Faila je odrasla okružena poslugom, pa kako bi jedna gospa mogla da poznaje misli čoveka koji mora da zaradi svoju koricu hleba? Namrštio se posmatrajući konje. Sada je već pet potkivača stajalo zajedno, posmatrajući ga. Posramljeni su jer je hteo da se pobrine za sopstvene konje uznemireni su jer nije želeo da se muče i natežu na svakom koraku. „Dai i ti misliš kako bi trebalo da se ponašam poput jedne od onih budala u svilenim gaćama?“, upitao je. Aram žmirnu, pa poče da proučava sopstvene čizme. „Svetlosti!“, zarežao je Perin.

Primetivši Bazela Gila kako žuri iz pravca kola, Perin krenu da ga susretne. Smatrao je kako prethodnog dana i nije baš uspeo da opusti Gila. Bucmasti čovek razgovarao je sam sa sobom i ponovo je brisao glavu maramicom, znojeći se u izgužvanom sivom kaputiću. Dnevna vrućina je već počinjala. Nije primetio Perina sve dok se ovaj gotovo nije sudario s njim, a tada je poskočio, gurajući maramicu u džep na kaputiću, pa se poklonio. Izgledao je uglancano i sređeno, kao da se spremio za neki praznik.

„Ah, moj lorde Perine. Tvoja mi je gospa naložila da odvezem kola u Betal. Rekla mi je da nađem malo duvana iz Dve Reke, ako mogu, ali nisam siguran da će to biti izvodljivo. List iz Dve Reke oduvek je bio na ceni, a trgovina nije više ono što je bila.“

„Šalje te po duvan?“, mršteći se, upita Perin. Pretpostavljao je da je tajanstvenost otišla niz vodu, ali ipak. „Pa kupio sam tri sanduka pre dva sela. Ima dovoljno za sve.“

Gil odlučno odmahnu glavom. „To nije list iz Dve Reke, a tvoja gospa kaže da taj voliš više od ijednog drugog. Geladanski list može da posluži, za tvoje ljude. Ja ću biti tvoj šambajan, tako ona to zove, pa da tebi i njoj nabavljam ono što vam treba. To u stvari i nije mnogo drugačije od onoga što sam morao da radim dok sam vodio Blagoslov.“ Činilo se da ga ta sličnost zabavlja; stomak mu je podrhtavao od bezglasnog kikotanja. „Imam popriličan spisak, mada ne mogu da tvrdim šta ću od toga uspeti da pronađem. Dobro vino, začini, voće, sveće i ulje za lampe, voštano platno i vosak, papir i mastilo, igle, pribadače, o, ima tu svega i svačega. Talanvor i Lemgvin i ja idemo, a poći će i neki drugi službenici vaše gospe.“

Drugi službenici njegove gospe. Talanvor i Lemgvin su upravo iznosili još jedan od kovčega koji će žene presložiti. Morali su da prođu pored gomile tih mladih budala koje su čučale i koje se ni za trenutak nisu ponudile da pomognu. U stvari, lezilebovići su se pravili kao da ih uopšte i ne primećuju.

„To društvance drži na oku“, upozorio ga je Perin. „Ako iko od njih počne da izaziva bilo kakve nevolje ako ti se samo učini da će ih izazvati reci Lemgvinu da mu razbije glavu.“ A šta ako to bude neka od žena? S njima je to isto tako bilo moguće. Možda čak i više. Perin zagunđa. Failini „službenici“ još će mu natovariti stomak koji je neprestano uvezan u čvor. Šteta što nije mogla da se zadovolji gazda Gilom, Majgdin i njima sličnim. „Nisi pomenuo Balvera. Zar je odlučio da produži dalje, sam?“ Upravo u tom trenutku, promena pravca vetra donese mu Balverov miris, miris nekoga ko vrlo živo posmatra, u potpunoj suprotnosti s gotovo sasušenim izgledom njegovog vlasnika.

Čak i za tako laganog čoveka, Balver se kretao iznenađujuće tiho po suvom lišću. U lastavičje tamnom kaputiću, brzo se poklonio, a njegova nakrivljena glava doprinosila je da još više liči na pticu. „Ja ostajem, gospodaru moj“, opušteno mu je saopštio. Ili je to samo bio način na koji se i inače izražavao. „Biću lični pisar tvoje predivne gospe. A i tvoj, ako ti je drago.“ Prišao je bliže, gotovo poskakujući. „Veoma sam vešt, gospodaru. Imam dobro pamćenje i pišem lepim rukopisom, a moj gospodar može biti siguran kako ono što mi poveri nikada neće preći preko mojih usana niti otići dalje. Sposobnost čuvanja tajni glavna je veština dobrog ličnog pisara. Nemaš li ti hitnog posla za novu gospodaricu, gazda Gile?“

Gil se namršti na Balvera, otvori usta, a onda ih čvrsto zatvori. Okrenuvši se na peti, požurio je prema šatoru.

Za trenutak, Balver ga je posmatrao kako odlazi, malo nakrivljene glave, zamišljeno pućeći usne. „Mogu da ti ponudim i neke druge usluge, gospodaru“, konačno je rekao. „Znanje. Načuo sam ponešto o čemu su razgovarali neki od gospodarevih ljudi, pa sam shvatio kako moj gospodar možda ima izvesne... poteškoće... sa Decom Svetla. Lični pisar poznaje mnoge stvari. Ja znam iznenađujuće mnogo baš o Deci.“

„Uz malo sreće, uspeće mi da izbegnem Bele plaštove“, reče mu Perin. „Bilo bi mi bolje kad bih znao gde se nalazi Prorok. Ili Seanšani.“ Naravno, nije očekivao odgovor ni na jedno od toga, međutim, Balver ga je iznenadio.

„Ne mogu da budem sasvim siguran, naravno, ali mislim da se Seanšani još uvek nisu proširili dalje od Amadora. Teško je odvojiti činjenice od glasina, gospodaru, ali moje su uši otvorene. Naravno, čini se da se kreću neočekivano, iznenadno. Opasni ljudi, s puno tarabonskih vojnika u svojim redovima. Verujem da je moj gospodar čuo o njima od gazda Gila, ali i ja sam ih pažljivo osmotrio u Amadoru, a sve što sam video stavljam na raspolaganje svome gospodaru. Što se tiče Proroka, o njemu, kao i o Seanšanima, postoje silne glasine, međutim, verujem da prilično pouzdano mogu da kažem kako je nedavno bio u Abili, osrednjem gradiću oko četrdesetak liga južno odavde.“ Balver se kratko osmehnu, brzim samozadovoljnim osmehom.

„Kako možeš da budeš siguran?“, polako ga je upitao Perin.

„Kao što rekoh, gospodaru, držim otvorene uši. Prorok je, navodno, pozatvarao veliki broj krčmi i gostionica, a sravnio je sa zemljom one koje je smatrao suviše ozloglašenim. Nekoliko je pomenuto po imenu, a sasvim slučajno znam kako su u Abili postojale gostionice s takvim imenima. Mislim da je malo verovatno da postoji još neki grad čije se gostionice zovu isto tako.“ Još jedan kratak osmeh. U svakom slučaju je mirisao veoma samozadovoljno.

Perin je zamišljeno češkao bradu. Taj se čovek, kao slučajno, sećao gde se nalaze neke gostionice koje je Masema, navodno, porušio. A ako se, na kraju, ispostavi kako Masema ipak nije tamo, pa, ovih se dana govorkanja šire kao pečurke posle kiše. Balver mu je zvučao kao čovek koji pokušava da poveća sopstvenu važnost. „Hvala ti, gazda Balvere. Imaću to na umu. Ako budeš čuo još nešto, molim te, obavezno mi prenesi.“ Kada se okrenuo da ode, čovečuljak ga je uhvatio za rukav.

Balverovi mršavi prsti smesta se odvojiše od Perina, kao da se opekao, a on načini jedan od onih ptičjih poklona, trljajući šake. „Oprosti mi gospodaru. Ne želim da vršim pritisak, ali ne uzimaj olako Bele plaštove. Mudro je izbegavati ih, no to možda neće biti moguće. Oni su mnogo bliže nego Seanšani. Emon Valda, novi kapetan zapovednik, poveo je većinu ka severnoj Amadiciji, baš pre nego što je Amador pao. On je isto lovio Proroka, gospodaru. Valda je opasan čovek, a naspram Radama Asunave, Visokog ispitivača, Valda deluje ljubazno. A bojim se kako nijedan od njih nema nimalo ljubavi za tvoga gospodara. Ako ćeš mi oprostiti.“ Ponovo se poklonio, oklevajući, a onda je glatko nastavio. „Ako smem da primetim, ovaj potez moga gospodara, izlaganje barjaka Maneterena, veoma je nadahnut. Moj će gospodar biti dostojan protivnik Valdi i Asunavi, ako samo malo bude pažljiv.“

Posmatrajući kako odlazi i dalje se klanjajući, Perin pomisli kako sada zna bar jedan deo Balverove priče. Očito, on je isto imao neke neraščišćene račune s Belim plaštovima. To je, naravno, moglo biti i samo njihovo prisustvo u istoj ulici s njim, mrštenje u pogrešnom trenutku, međutim, činilo se kako Balver ima neki razlog zbog koga je kivan na njih. Kao i da je oštrouman; odmah je prozreo Crvenog orla. A ima i oštar jezik za gazda Gila.

Sam Gil klečao je pored Majgdin, nešto joj brzo govoreći, i pored svih Lininih pokušaja da ga ućutka. Majgdin se okrenula i piljila je za Balverom, dok je ovaj žurno prolazio između drveća, ka kolima, međutim, pogled joj je s vremena na vreme skretao ka Perinu. Ostali su se okupili oko nje, čas pogledajući u Balvera, a čas u Perina. Ako je ikada video grupu ljudi zabrinutih zbog toga šta će neko reći, to su bili oni. Ali šta je to mogao da čuje što ih je toliko plašilo? Verovatno neko klevetanje. Priče o srdžbi i nedelima, stvarnim ili izmišljenim. Ljudi koji su bivali prisiljeni na zajedništvo često su se okretali jedni na druge. Ako je to u pitanju, možda će moći nešto da učini i pre nego što poteče krv. Talanvor se ponovo poigravao balčakom svoga mača! Šta li je Faila nameravala da učini s tim čovom?

„Arame, želim da odeš i porazgovaraš s Talanvorom i tim društvancem. Ispričaj im sve što mi je Balver upravo rekao. Jednostavno, ubaci to nekako u razgovor, ali nemoj ništa da izostaviš.“ To bi trebalo da smiri strahove od ogovaranja. Faila je rekla kako je posluzi potrebno da se oseća kao kod kuće. „Sprijatelji se s njima ako možeš, Arame. Međutim, ako ti pada na pamet da se muvaš oko žena, postaraj se da to bude Lini. Druge dve su zauzete.“

Mladić je imao birane reči za svaku lepuškastu ženu, no uspelo mu je da deluje i iznenađeno i uvređeno. „Kako ti želiš, lorde Perine“, natmureno je progundao. „Brzo ću te stići.“

„Biću preko, kod Aijela.“

Aram žmirnu. „A! Da. Pa, možda će mi trebati malo vremena oko ovoga, ako bi trebalo da se sprijateljim s njima. Meni baš ne deluju kao da su željni prijatelja.“ Ovo je izjavio čovekkoji je svakoga u Perinovoj blizini, osim Faile, sumnjičavo odmeravao i nije se osmehivao nikome ko ne nosi suknju.

Bez obzira na to, otišao je do njih i čučnuo da bi porazgovarao s Gilom i ostalima. Čak i izdaleka je njihova odbojnost bila očigledna. Nastavili su sa svojim poslom, tu i tamo obraćajući se i Aramu, a zgledali su se međusobno jednako često koliko su i bacali poglede k njemu. Bili su uznemireni kao prepelice u leto, kada lisice uče svoje mlade da love. Ali makar su razgovarali.

Perin se pitao šta li je Aram zabrljao kod Aijela činilo se da za to nije bilo vremena! ali to nije dugo trajalo. Svaka ozbiljna nevolja sa Aijelima obično je uključivala i nečiju smrt, a to ne bi bio Aijel. U stvari, ni sam baš nije čeznuo za susretom s Mudrima. On zaobiđe brdo, ali umesto da krene uz padinu, noge ga odneše sve do Majenaca. On se držao što je dalje moguće i od njihovog logora, a to nije bilo samo zbog Berelajn. Ponekad je bilo loše imati veoma osetljiv nos.

Na sreću, osvežavajući povetarac odnosio je smrad većinom na drugu stranu, iako nije mnogo pomagao s vrućinom. Stražarima u crvenim oklopima, na konjima, znoj je lio niz lica. Kada su ga ugledali, seli su još ukočenije u svojim sedlima, što je imalo određeno značenje. Dok su Dvorečani najčešće jahali kao da se upravo vraćaju s njiva, Majenci su ličili na kipove posađene na konje. Mada, umeli su da se bore. Svetlost im pomogla da više ne bude potrebe za tim.

Havijen Nurel dotrčao je, zakopčavajući kaput, pre nego što je Perin i prošao pored stražara. Desetak drugih zapovednika pratilo ga je u stopu, i svi su bili u kaputima, a nekolicina je zatezala veze svojih crvenih grudnih oklopa. Dvojica-trojica držala su kalpake, a crvene peruške bile su im pod rukom. Većina je bila starija od Nurela, ponekad i dvaput behu to sedokosi ljudi tvrdih lica punih ožiljaka međutim, Nurel je iz zahvalnosti na pomoći u spasavanju Randa bio naimenovan za Galenovog zamenika, njegovog prvog poručnika, kako su to nazivali.

„Prva se još uvek nije vratila, lorde Perine“, rekao je Nurel poklonivši se, a ostali se povedoše za njim. Visok, vitak čovek, više nije delovao mlado kao pre Dumajskih kladenaca. Postojala je neka oštrina u njegovim očima koje su videle više krvi negoli neki veterani u dvadesetak bitaka. Mada, iako mu je lice delovalo tvrđe, želja da udovolji i dalje je postojala u njegovom mirisu. Za Havijena Nurela, Perin Ajbara je bio čovek koji je, ako bi to poželeo, mogao da leti ili da hoda po vodi. „Jutarnje izvidnice nisu ništa otkrile, bar one koje su se vratile. Inače bih ti već podneo izveštaj.“

„Naravno", rekao mu je Perin. „Ja sam... samo hteo malo da se prošetam."

Nameravao je da jednostavno hoda uokolo dok ne bude sakupio dovoljno snage da se suoči s Mudrima, međutim, mladi Majenac ga je pratio sa ostalim zapovednicima, napeto iščekujući da lord Perin pronađe neku slabost među Krilatim stražarima, mršteći se kad god bi naleteli na muškarce golih grudi koji su igrali kockice na ćebetu, ili na nekoga ko je uveliko hrkao iako se sunce već uspinjalo. Nije morao da se sekira; Perinu je delovalo kao da je taj logor postavljen pomoću viska i lenjira. Svaki čovek je imao svoju ćebad i svoje sedlo umesto jastuka, ne više od dva koraka od mesta gde mu je konj bio privezan za jedno od dugih užadi koja su se protezala od jednog do drugog stuba, visokog do grudi, koji su bili pobodeni na svakih dvadeset koraka, dok su između stajala koplja naslagana u čelične kupe. Sve je to pravilo neku vrstu kutije oko pet visokih šatora, od kojih je jedan bio s plavim i zlatnim prugama i veći od ostala četiri zajedno. To se sve skupa veoma razlikovalo od logora ljudi iz Dve Reke rasutog u svim pravcima.

Perin je hodao krupnim koracima, pokušavajući da ne liči baš previše na budalu. Nije bio sasvim siguran koliko mu je to polazilo za rukom. Kopkalo ga je da zastane i pregleda nekog konja samo kako bi mogao da podigne kopito a da niko zbog toga ne padne u nesvest međutim, držeći na umu ono što mu je Aram rekao, držao je ruke podalje od njih. Svi su, kao i Nurel, delovali uzbuđeno zbog brzine njegovog prolaska. Zastavnici hladnih očiju terali su ljude da ustanu, samo da bi Perin prošao pored njih, klimajući glavom, pre nego što bi i uspeli da se potpuno usprave. Začuđeno mrmljanje ispunjavalo je vazduh njegovim tragom, a uši su mu uhvatile nekoliko opaski zapovednicima, a posebno lordovima, za koje mu je bilo veoma drago da su promakle Nurelu i ostalima. Konačno se našao na ivici logora kako pilji u žbunjem obraslu padinu koja se uzdizala ka šatorima Mudrih. Samo je nekoliko Devica bilo vidljivo u retkom drveću, tamo gore, kao i neki gai’šaini.

„Lorde Perine", sa oklevanjem mu se obratio Nurel. „Aes Sedai...“ On priđe bliže i spusti glas do potpunog šapata. „Ja znam da su se zaklele gospodaru Zmaju, ali... viđao sam neke stvari, lorde Perine. Onepomažu u logoru! Aes Sedai! Jutros su Masuri i Seonid silazile da uzmu vodu! A juče, posle vašeg povratka... Juče mi se učinilo da sam čuo kako neko tamo gore... glasno plače. Naravno, to nije mogla biti jedna od sestara", brzo je dodao, nasmejavši se da bi pokazao koliko je takva ideja nemoguća. Bio je to veoma nategnut smeh. „Ti... Ti ćeš se postarati da sve bude... u redu... s njima?“ On je ujahao među četrdeset hiljada Šaidoa, vodeći samo dve stotine kopalja, međutim, ovaj razgovor je činio da se pogrbi i premešta s noge na nogu. Naravno, on je ujahao među četrdeset hiljada Šaidoa zato što su Aes Sedai to zahtevale.

„Učiniću sve što mogu“, promrmljao je Perin. Možda su stvari stajale i gore nego što je mislio. A sada će morati da spreči da se još više pogoršaju. Ako bude mogao. Mnogo radije bi se ponovo suprotstavio Šaidoima.

Nurel klimnu glavom kao da mu je Perin obećao da će mu ispuniti sve zahteve, pa i više od toga. „To je onda sređeno“, rekao je, a zvučao je kao da mu je laknulo. Bacivši pogled postrance ka Perinu, skupljao je snagu da kaže još nešto, mada se činilo da to nije tako osetljiva tema kao Aes Sedai: „Čujem da si dopustio da Crveni orao ostane.“

Perin samo što nije poskočio. Novosti su se stvarno brzo širile, pa makar i oko brda. „Učinilo mi se da je tako bolje“, polako je rekao. Berelajn će morati da zna istinu, a opet, ako je previše njih bude znalo, ta će se istina širiti dalje od sledećeg sela koje budu prošli, ma od sledećeg imanja. „Ovo je nekada bio deo Maneterena", dodao je, kao da Nurel nije to odlično znao i sam. Istina! Počeo je da krivi istinu kao neka Aes Sedai, i to pred ljudima koji su uz njega, na njegovoj strani. „Ovo nije prvi put da je taj barjak razvijen u ovim krajevima, upozorili su me, međutim, niko od tih ljudi nije imao Ponovorođenog Zmaja da ga podrži.“ Ako to nije posejalo potrebno semenje, onda on nije imao pojma o tome kako treba zaorati brazdu.

Odjednom je primetio kako ga gotovo svaki od Krilatih stražara posmatra, zajedno sa svojim zapovednicima. Nesumnjivo su se pitali o čemu li priča, pošto je gotovo dotrčao do tog mesta. Čak je i mršavi ćelavi stari vojnik, koga je Galen nazivao svojom starom koskom, izašao da bulji, pa i Berelajnine sobarice, dve punačke žene običnih lica, odevene u haljine koje su se slagale sa šatorom njihove gospodarice. Perin jedva da je išta primetio, ali je znao kako nekako mora da ih pohvali.

Dovoljno glasno da ga čuju, rekao je: „Krilati stražari doneće Majenu razloge za ponos, ako se ikada ponovo sudarimo s novim Dumajskim kladencima.“ To su bile prve reči koje su mu pale na pamet, ali se ipak trgao kada ih je izgovorio.

Na njegovo zaprepašćenje, među vojnicima se smesta začuše povici odobravanja: „Perin Zlatooki!“, i „Majen za Zlatookog!“, kao i „Zlatooki i Maneteren!“ Ljudi su skakutali i poigravali, a neki su dočepali koplja s gomila i mahali njima dok su se crvene rese vijorile na povetarcu. Sedokosi zastavnici posmatrali su ih prekrštenih ruku, odobravajuće klimajući glavom. Nurel se široko osmehivao, i ne samo on. Sedokosi zapovednici s licima punim ožiljaka kezili su se poput dečaka koji su pobegli sa časova. Svetlosti, on je stvarno bio poslednja preostala osoba zdravog razuma! On se molio da nikada više ne doživi nijednu bitku!

Pitajući se u sebi hoće li ovo izazvati nevolje s Berelajn, pozdravio se s Nurelom i ostalima, pa je krenuo uzbrdo, kroz mrtvo ili umiruće rastinje, koje nigde nije dopiralo ni do pojasa. Smeđi korov krckao mu je pod čizmama. Povici su i dalje ispunjavali logor Majenaca. Čak i pošto bude saznala istinu. Prva možda neće biti zadovoljna kada čuje da su mu njeni vojnici ovako klicali. Naravno, to je imalo i dobru stranu. Možda će se dovoljno naljutiti da bi prestala da ga proganja.

Nedaleko od vrha zaustavio se, osluškujući kako povici konačno jenjavaju. Ovde mu niko neće klicati. Na niskim sivosmeđim šatorima Mudrih sva su krila bila spuštena, zatvarajući ih. Sada je samo nekoliko Devica bilo na vidiku. Lako čučeći ispod kožolista na kome je još uvek bilo malo zelenila, radoznalo su ga merkale. Ruke su im se brzo pomerale kao i uvek kad su međusobno razgovarale znakovima. Trenutak kasnije, Sulin ustade, nameštajući svoj teški nož o pojasu, pa krenu ka njemu visoka, suva žena s ružičastim ožiljkom preko suncem opaljenih obraza. Ona baci pogled u pravcu odakle je došao, i činilo se kao da joj je laknulo što je sam, mada je sa Aijelima to često bilo teško proceniti.

„Ovo je dobro, Perine Ajbara“, tiho mu je rekla. „Mudrima nije bilo drago kada si izveo da one dođu kod tebe. Samo budala ide uz nos Mudrima, a ja tebe nikada nisam smatrala budalom."

Perin se počeša po bradi. On se držao podalje od Mudrih i Aes Sedai koliko god je bilo moguće, samo što to nije bilo zbog nekakve namere da ih navede na dolazakpred njega. Jednostavno mu nije bilo prijatno u njihovom društvu. Najblaže rečeno. „Pa, sada moram da vidim Eldaru", rekao joj je. „U vezi sa Aes Sedai.“

„Možda sam ipak pogrešila“, suvo reče Sulin. „Ali reći ću joj.“ Okrećući se, zastala je. „Reci mi jedno. Teril Vinter i Farn Alara bliski su sa Seonid Trajgan kao prvobraća s prvosestrom; ona ne mari za muškarce kao muškarce međutim, ipak su se ponudili da preuzmu njenu kaznu. Kako su mogli toliko da je posrame?"

On je otvorio usta, ali nije bilo nikakvog zvuka. Dvoje gai’šaina krenulo je ka padini iza njega, vodeći tovarne mule; prilike odevene u belo prošle su na nekoliko koraka od njih, žureći ka potoku. Nije mogao da bude siguran, ali pomislio je da su oboje Šaido. Oboje su pokorno držali oborene oči, jedva ih podižući koliko da vide kuda hodaju. Obavljajući takve poslove bez ikakvog nadzora, imali su sve mogućnosti da pobegnu. Čudni neki ljudi.

„Vidim da si i ti zaprepašćen“, rekla je Sulin. „A baš sam se nadala da ću od tebe dobiti objašnjenje. Reći ću Eldari.“ Dok je kretala prema šatorima, dobacila mu je preko ramena: „Vi mokrozemci ste veoma čudni, Perine Ajbara.“

Perin se mrštio za njom, a kada je nestala u jednom od šatora, okrenuo se da se namršti na dva gai’šaina koji su vodili konje na vodu. Mokrozemci su čudni? Svetlosti! Znači, Nurel je bio u pravu u vezi s onim što je čuo. Bilo je davno prošlo vreme da zabode nos u ono što se odvijalo između Mudrih i Aes Sedai. Trebalo je to i ranije da učini. Žarko je želeo da nema utisak kako bi to bilo isto kao i zabadanje nosa u gnezdo stršljenova.

Činilo se kako Sulin treba mnogo vremena da se ponovo pojavi, a kada se to konačno dogodilo, njegovo raspoloženje nije se nimalo popravilo. Pridržavajući jedno krilo da bi on ušao, napadno je dodirivala nož koji je nosila o pojasu, baš nekako kada se on savijao da prođe. „Trebalo je da se bolje naoružaš za ovaj ples, Perine Ajbara“, rekla mu je.

Iznenadio se kada je unutra ugledao svih šest Mudrih kako sede prekrštenih nogu na jastučićima s raznobojnim resama, sa šalovima vezanim oko struka, dok su im suknje bile pažljivo nameštene u polukrugove preko više slojeva ćilima. A on se ponadao da će naći samo Eldaru. Nijedna nije delovala kao da je starija od njega više od četiri ili pet godina, neke uopšte nisu delovale starije, međutim, nekako se uvek pred njima osećao kao da se suočava s najstarijim članicama Ženskog kruga, onima koje su provele godine učeći kako da iščeprkaju bilo šta što pokušavate da sakrijete. Bilo je gotovo nemoguće razlučiti pojedinačne mirise tih žena, ali to gotovo i da mu nije bilo potrebno. Šest pari očiju okrenulo se ka njemu, od bledih, nebeskoplavih očiju Dženine, do Merlajninog ljubičastog sumraka, da se ne pominju Niveranine oštre zelene. Svako je oko bilo jedno svrdlo. Edara mu odlučno pokaza rukom da i sam uzme jedno jastuče, što je rado i učinio, iako je to značilo da će se suočiti s polukrugom u kom su bile sve do jedne. Možda su Mudre i osmislile ove šatore da bi muškarci morali da stoje pognutih glava ako bi pokušali da stoje uspravno. Začudo, u ovom prigušenom okruženju bilo je hladnije, no on je i dalje morao da se znoji. Možda nije mogao da im razdvoji mirise, ali ove su žene vonjale na vukove koji proučavaju sputanu kozu. Gai’šain četvrtastog lica, upola veći i od njega, klekao je da mu ponudi zlatnu kupu tamnog vinskog punča s kitnjastog srebrnog poslužavnika. Mudre su držale svoje raznorazne srebrne kupe i pehare. Nesiguran znači li išta to što mu je ponuđena zlatna možda i ne znači ništa, ali kad su Aijeli u pitanju, ko bi to mogao da kaže? Perin je ipak pažljivo prihvati. Mirisalo je na šljive. Kad je Edara pljesnula rukama, taj se čova poklonio dovoljno krotko i tako savijen izašao iz šatora unatraške, ali upola zarastao usek na njegovom tvrdom licu odavao je da se tu nalazi od Dumajskih kladenaca.

„Sada kada si ovde“, započe Edara čim se krilo šatora ponovo spustilo iza gai’šaina, „ponovo ćemo ti objasniti zbog čega moraš da ubiješ čoveka po imenu Masema Dagar.“

„Ne bi trebalo da mu to objašnjavamo“, upade Delora. Ona je imala kosu i oči gotovo potpuno iste boje kao i Majgdin, međutim, niko na celom svetu ne bi to ušiljeno lice nazvao lepim. Njeno ponašanje bilo je potpuno ledeno. „Taj Masema Dagar opasan je za Kar’a’karna. Mora umreti.“

„Hodačice kroz snove su nam rekle, Perine Ajbara.“ Keril je sasvim sigurno bila privlačna i, mada je zbog plamene kose i prodornih očiju delovala vatreno, ona je bila uvek blaga. Za jednu Mudru. I sasvim sigurno nije bila mekana. „Pročitale su san. Taj čovek mora umreti.“

Da bi dobio na vremenu, Perin uze gutljaj svoga punča od šljiva. Nekako je taj punč bio rashlađen. S njima je uvek bilo isto. Rand nije pominjao nikakva upozorenja hodačica kroz snove. Perin je to pomenuo na prvom razgovoru. I samo tada; pomislile su kako on izražava sumnju u njihove reči, pa je čak i Karela imala usijane oči. A Perin nije ni pomislio da bi one lagale. Ne baš stvarno. U svakom slučaju, nikada ih nije uhvatio u tome. Ali ono što su one želele za budućnost i ono što je Rand želeo pa, i ono što je sam želeo, na kraju krajeva moglo se veoma razlikovati. Možda je Rand bio taj koji je skrivao tajne. „Kada biste mi samo nagovestile kakva je to opasnost“, konačno je progovorio. „Svetlost zna da je Masema ludak, ali on podržava Randa. Baš će to lepo da izgleda ako budem išao uokolo i ubijao ljude koji bi trebalo da su na našoj strani. To će sasvim sigurno ubediti ljude kako bi trebalo da se pridruže Randu.“

Podsmešljivost nije uticala na njih. Netremice su ga posmatrale. „Taj čovek mora da umre“, konačno je rekla Edara. „Sasvim je dovoljno što su tri hodačice kroz snove tako prorekle, a šest Mudrih ti je to saopštilo.“ Uvek ista priča. Možda i nisu znale ništa više od toga. A možda je trebalo da se pozabavi onim zbog čega je došao.

„Hoću da razgovaramo o Seonid i Masuri“, rekao je, a šest lica se zamrzlo. Svetlosti, ove su žene bile u stanju da nateraju i jedan kamen da spusti pogled! Spustivši kupu s vinom pored sebe, on se tvrdoglavo nagnuo ka njima. „Jabi trebalo da pokažem ljudima kako su se Aes Sedai zaklele Randu.“ U stvari, to je trebalo da pokaže Masemi, ali ovo nije bio baš najzgodiniji trenutak da se to pominje. „One neće biti baš orne za saradnju ako ih vi budete tukle! Svetlosti! One su Aes Sedai! Umesto što ih terate da vuku vodu, zbog čega ne pokušate da naučite nešto od njih? Mora da im je poznato mnogo toga što ne znate.“ Prekasno se ujeo za jezik. Međutim, Aijelke se nisu uvredile; bar ne otvoreno.

„One znaju nešto što mi ne znamo“, odlučno mu saopšti Delora, „a mi znamo nešto što one ne znaju.“ To je bilo oštro kao vrh koplja zaboden u rebra.

„Mi učimo ono što treba, Perine Ajbara“, smireno mu reče Merlajn, prolazeći prstima kroz svoju gotovo crnu kosu. Ona je bila jedna od malobrojnih tamnokosih Aijela koje je upoznao, i često se kosom poigravala. „A podučavamo ono što treba pođučavati.“

„U svakom slučaju", reče mu Džanina, „to nije tvoja briga. Muškarci se ne mešaju između Mudrih i njihovih učenica.“ Odmahivala je glavom zbog tolike budalaštine.

„Možeš da prestaneš da slušaš spolja i da uđeš, Seonid Trajgan", iznenada reče Edara. Perin iznenađeno žmirnu, ali nijedna žena nije ni trepnula.

Nastade trenutak tišine, a onda se krilo šatora pomeri u stranu da propusti Seonid koja se saže i uđe u unutra, brzo kleknuvši na ćilime. To hvale vredno Aes Sedai spokojstvo kod nje je bilo smrvljeno u prah. Usne su joj bile poput tanke linije, oči skupljene, lice crveno. Mirisala je na ljutnju, ozlojeđenost, i još desetak osećanja koja su se tako brzo smenjivala da je Perin jedva uspevao da ijedno prepozna. „Mogu li da razgovaram s njim?“, upitala je ukočenim glasom.

„Ako budeš pripazila na ono što govoriš“, odvrati joj Edara. Pijuckajući svoje vino, Mudre su ih posmatrale preko ivica kupa. Nastavnice posmatraju učenicu? Jastreb posmatra miša? Perin nije ni u šta bio siguran. Osim da je Edara bila vrlo sigurna u svoj položaj, koje god poređenje da se uzme u obzir. Kao i Seonid. Ali njemu to baš i nije bilo najjasnije.

Ona se izvila da bi se suočila s njim onako, klečeći, dok su joj se leđa ispravljala a oči žarile. Sada je ljutnja preovladavala njenim mirisom. „Šta god da znaš“, besno mu je rekla, „šta god da misliš da znaš, smesta ćeš zaboraviti!“ Ne, u njoj nije preostala ni trunčica spokojstva. „Šta god da se događa između Mudrih i naših malenkosti, tiče se samo nas! Ti ćeš se povući, zažmurićeš i držaćeš usta zatvorena!“

Zaprepašćen, Perin je provlačio prste kroz kosu. „Svetlosti, uznemirena si jer znam da si dobila packe?“, s nevericom ju je upitao. Pa, to se moglo i očekivati, ali ne uz sve ostalo. „Zar ti ne znaš kako ove žene mogu da ti prerežu grkljan s onoliko napora koliko im treba da te pogledaju? Da ti prerežu grkljan i ostave te negde pored druma! Pa, ja sam sebi obećao da neću dozvoliti da se tako nešto dogodi! Ne dopadaš mi se, ali sam obećao da ću te zaštiti od Mudrih, ili Aša’mana, ili samog Randa, prema tome, mogla bi malo da se spustiš na zemlju!“ Shvativši da viče, on duboko, posramljeno udahnu pa se ponovo zavali na jastuke, dočepa svoju kupu i povuče dug gutljaj.

Sa svakom njegovom rečju Seonid je bivala sve ukočenija od zgražavanja, a usne su joj se ljutito napućile mnogo pre nego što je završio. „Ti si obećao?“, frknula je. „Misliš li da nekoj Aes Sedai treba tvoja zaštita? Ti...?“

„Dosta“, tiho reče Edara, a Seonid umuknu iako su joj se šake kojima je držala suknju zgrčile, a zglobovi pobeleli.

„Zbog čega misliš da bismo ih ubile, Perine Ajbara?“, radoznalo ga upita Dženina. Aijeli su retko pokazivali išta na licima, međutim, i ostale su se mrštile na njega dok su ga posmatrale sa otvorenom nevericom.

„Znam šta osećate“, polako je odgovorio. „Znao sam to još otkad sam vas video sa sestrama, na Dumajskim kladencima.“ Nije nameravao da im objašnjava kako je namirisao njihovo neprijateljstvo, njihov prezir, koji je strujao svaki put kada bi neka od Mudrih pogledala ka nekoj od Aes Sedai. Sada nisu imale taj miris, međutim, niko ne bi mogao dugo da vlada takvom količinom besa a da ne pukne. To nije značilo da je bes nestao, samo da je potonuo negde duboko, možda do koske.

Delora šmrknu, a to je zvučalo kao cepanje lanene tkanine. „Prvo kažeš kako moraju da se maze jer su ti potrebne, a sad da je to zato što su Aes Sedai, a ti si obećao da ćeš ih štiti. Koje je istina, Perine Ajbara?“

„Oboje.“ Perin se za trenutak susreo s Delorinim čvrstim pogledom, a onda je pogledao svaku od njih. „Oboje je istinito i nameravam da učinim i jedno i drugo.“

Mudre razmeniše poglede, od one vrste u kojoj svaki treptaj nosi stotine reči a nijedan muškarac ne ume da ih rastumači kako treba. Uz zveckanje ogrlica i nameštanje šalova, izgledalo je da su konačno postigle neki dogovor.

„Mi ne ubijamo svoje učenice, Perine Ajbara“, rekla je Niveran. Zvučala je kao da je užasnuta zbog takve pomisli. „Kada je Rand al’Tor tražio od nas da ih primimo na učenje, možda je mislio da će ih tako samo naterati da nas slušaju, no mi ne dajemo prazna obećanja. One sada jesu naše učenice.“

„I to će ostati sve dok se pet Mudrih ne bude složilo kako su spremne da postanu nešto više“, dodala je Merlajn, prebacujući preko ramena svoju dugu kosu. „I prema njima se tako i ponašamo, isto kao i prema ostalima.“

Edara je klimala glavom nad svojom kupom. „Reci mu šta bi mu savetovala u vezi Maseme Dagara, Seonid Trajgan“, naložila je.

Žena koja je klečala i bukvalno se previjala za vreme Niveraninog i Merlajinog kratkog govora, tako jako stežući suknje da je Perin pomislio kako će se svila pocepati, ipak nije gubila vreme već se smesta povinovala Edarinim uputstvima. „Mudre su u pravu, kakvi god bili njihovi razlozi. A ovo ti ne govorim zato što one to žele.“ Ona se ponovo uspravila, s naporom umirujući lice. Međutim, glas joj je još uvek bio pomalo užaren. „Videla sam dela tih takozvanih Zmajuzakletih pre nego što sam i srela Randa al’Tora. Bezrazložne smrti i uništenja. I najverniji pas mora biti ubijen ako mu pena pođe na usta.“

„Krvi mu i pepela!“, zareža Perin. „Kako bih ikada mogao da vas pustim i blizu tog čoveka posle ovoga? Zaklele ste se Randu na vernost; znaš da to nije ono što on želi! Šta bi sa onim ’hiljade će umreti ako mi ne uspemo’? Svetlosti, ako Masuri ima isto mišljenje, onda smo ni za šta trpeli i Aes Sedai i Mudre! Ne, što je još gore, moraćemo da čuvamo Masemu od njih!“

„Masuri zna isto kao i ja da je Masema zaražen besnilom", odvrati mu Seonid. Uspela je da povrati sve svoje dostojanstvo. Posmatrala ga je hladnog lica na kome se ništa nije očitavalo. Miris joj je bio oštar i oprezan. Napet. Kao da mu je za to i trebao nos kad su joj oči, krupne, tamne i bez dna, bile usredsređene na njega. „Zaklela sam se da služim Ponovorođenog Zmaja, a u ovom trenutku, najbolja usluga koju mogu da mu pružim jeste da tu životinju držim podalje od njega. Dovoljno je loše što vladari znaju da ga Masema podržava; još je gore ako ga budu videli kako tog čoveka prihvata. A hiljade će sigurno umreti ako ti ne uspeš da priđeš Masemi dovoljno blizu da bi ga ubio.“

Perin je imao osećaj da mu se vrti u glavi. Aes Sedai je ponovo vrtela reči kao da su čigra, činila da ispada kao da je rekla crno kada je mislila belo. A onda su Mudre dale svoj doprinos.

„Masuri Sokava“, smireno je saopštila Niverajn, „veruje da pas zaražen besnilom može da se stavi na povodac i zaveže da bi poslužio svrsi.“ Za trenutak, Seonid je delovala zaprepašćeno kao što se Perin osećao, ali se brzo povratila. Bar spolja; miris joj je odjednom postao oprezan, kao da je primetila stupicu tamo gde je nije očekivala.

„Ona isto tako želi da sapne i tebe, Perine Ajbara“, još neobaveznije je dobacila Keril. „Ona misli da i tebe treba vezati da bi bio bezopasan.“ Ništa na njenom pegavom licu nije pokazivalo da li se slaže.

Edara pokaza rukom ka Seonid. „Sad možeš da odeš. Više nećeš slušati, ali možeš ponovo da pitaš Garadina da ti dopusti Lečenje one rane na njegovom licu. Zapamti, ako i dalje bude odbijao, moraćeš to i da prihvatiš. On je gai’šain, nije neki od vaših, mokrozemskih, slugu.“ Poslednje reči začinila je očitim prezirom.

Seonid je svrdlala Perina ledenim pogledom. Onda je pogledala ka Mudrima, a usne su joj poigravale od želje da progovori. Međutim, na kraju se samo povukla, onoliko dostojanstveno koliko je mogla. Spolja je to delovalo uverljivo, jedna Aes Sedai bila je Aes Sedai koja bi posramila i kraljicu. Međutim, miris koji se vukao za njom odisao je razočaranjem koje je bilo toliko oštro da je moglo i da poseče.

Čim je izašla, šest Mudrih se ponovo usredsredilo na Perina.

„Sad“, rekla je Edara, „možeš da nam objasniš zbog čega želiš životinju zaraženu besnilom da staviš u blizinu Kar’a’karna."

„Samo budala sluša naređenje one budale koja traži da je gurnu preko litice", dodala je Niverajn.

„Ti nećeš da slušaš nas“, rekla je Džanina, „pa ćemo zato mi saslušati tebe. Govori, Perine Ajbara.“

Perin poče da razmatra kako da se probije do izlaza. Međutim, ako bi to učinio, ostavio bi za sobom jednu Aes Sedai koja bi možda nekako i mogla da mu pomogne, kao i još jednu, zajedno sa šest Mudrih, koje su se nameračile da unište sve zbog čega je došao. On ponovo spusti svoju kupu s vinom i nasloni šake na kolena. Trebaće mu bistra glava ako ovim ženama namerava da pokaže kako on nije samo jedna obična privezana koza.