Raskršće sumraka

3 Lepeza boja

Met nije znao da li da psuje ili da plače. Pošto su vojnici otišli, a Ebou Dar će ostati za njim, nije bilo nikakvog razloga da se kockice čuju, ali on nikada i nije mogao da vidi šta je krvavi razlog pre nego što bude prekasno. Šta god da ga čeka možda je danima u budućnosti, a možda se odigra za svega sat vremena, ali njemu nikada nije pošlo za rukom da predvidi taj trenutak. Jedino je sigurno da će se nešto važno - ili kobno - odigrati i da on to neće moći da izbegne. Ponekad, kao one noći pred kapijom, nije shvatio zašto su se kockice kotrljale čak ni nakon što su prestale. Jedino je sa sigurnošću znao da kada kocke jednom počnu da zveckaju, ma koliko se on zbog toga trzao kao koza puna buva, ni najmanje ne želi da stanu. Ali ipak staju. Pre ili kasnije, uvek stanu.

„Mete, jesi li dobro?“, zapita ga Olver.

„Oni Seanšani ne mogu da nas uhvate.“ Pokušavao je da zvuči grubo i samouvereno, ali u glasu mu se ipak čuo tračak zapitanosti.

Met odjednom shvati da zuri u prazno. Egeanin se mrštila na njega rasejano se igrajući perikom, očigledno gnevna zato što ne obraća pažnju na nju. Domonov pogled bio je zamišljen; Met je bio spreman da pojede sopstvenu kapu ako taj čovek ne razmišlja treba li da se naljuti zbog Egeanin. Čak ga je i Tera merkala iza šatorskog krila, a ona je uvek pokušavala da se sklanja Egeanin s očiju. Nije to umeo da objasni. Samo bi čovek s kašom mesto mozga verovao da prima upozorenja tako što čuje kockice koje niko ne vidi. Ili možda čovek kojeg je žigosala Moć. Ili Mračni. Nije baš bio lud za tim da se išta od toga pročuje u vezi s njim. A možda sve opet ispadne kao ona noć pred kapijom. Ne, to nije tajna koju je spreman da otkrije. Bilo kako bilo, to svejedno nikakvo dobro ne bi donelo.

„Olvere, tebe i mene nikada neće uhvatiti.“ On promrsi dečaku kosu, a Olver mu se široko isceri, ponovo samouveren.

„Samo moramo da otvorimo četvore oči i pazimo šta radimo. Upamti, ako otvoriš četvore oči i paziš šta radiš, izvući ćeš se iz svake poteškoće, ali ako to ne činiš, spotaći ćeš se o sopstvene noge.“ Olver ozbiljno klimnu glavom, ali Met je te reči zapravo uputio ostalima. Ili možda samome sebi. Svetlosti, niko od njih nije mogao d abude na većem oprezu nego što je već bio. Izuzevši Olvera, koji je mislio da je sve to jedna velika pustolovina, svi su bih spremni da iskoče iz kože još pre nego što su otišli iz grada.

„Olvere, idi pomozi Teri, kao što ti je Džuilin kazao.“

Oštar nalet vetra probi se Metu kroz kaput i on zadrhta.

„I obuci kaput. Hladno je“, dodade kada se dečak provuče pored Tere i uđe u šator. Sudeći po šuštanju i lupkanju koje se začu iz šatora, Olver se bacio na posao, s kaputom ili bez njega, ali Tera je ostala da čuči na ulazu i nastavila da gleda Meta. Da nije bilo Meta Kautona, taj dečak bi dosad nastradao, koliko se ostali staraju o njemu.

Čim se Olver izgubi, Egeanin priđe Metu, ponovo se podbočivši, a on zaječa sebi u bradu.

„Kautone, smesta ćemo raščistiti stvari“, ona mu grubo kaza.

„Smesta! Neću da mi tvoje protivljenje mojim naređenjima upropasti put.“

„Nema šta da se raščisti“, odvrati joj on.

„Nikada ja nisam bio tvoj najamnik, i to je to.“ Nekako joj pođe za rukom da joj lice poprimi još kameniji izraz - što je bio sasvim jasan znak da ona ne gleda tako na stvari. Žena nije umela da pusti kada jednom zagrize, kao besno pseto, ali mora da postoji neki način da on skloni njenu čeljust sa svoje noge. Oganj ga spalio ako hoće da bude sam s tim kockicama koje su mu zveketale po glavi, ali i to je bilo bolje nego da ih sluša dok se raspravlja s njom.

„Idem da obiđem Tuon pre nego što krenemo.“ Te reči mu izleteše iz usta i pre nego što mu se razbistriše u glavi. Tada je shvatio da su zapravo već neko vreme tu čekale, mada nejasne i tek lagano poprimajući obrise.

Egeanin preblede kao smrt čim on izusti Tuonino ime. Začu se kako Tera ciknu, a odmah zatim zvuk namicanja šatorskog krila. Nekadašnja panarh prihvatila je veoma veliki broj seanšanskih običaja dok je bila Surotino vlasništvo, pa i vehki broj njihovih zabrana. Međutim, Egeanin je bila izdržljivija.

„Zašto?“, odlučno zatraži da čuje. Ali skoro u istom dahu nastavi istovremeno preplašeno i besno: „Ne smeš tako da je zoveš. Moraš da pokažeš poštovanje.“ Izdržijivija u nekim stvarima.

Met se isceri, ali ona izgleda nije shvatala šalu. Poštovanje? Kakvo je to poštovanje zapušiti nekome usta i zamotati ih u tapiseriju? Ako bude zvao Tuon visokom gospom ili ma kako drugačije, ta se činjenica nimalo neće promeniti. Naravno, Egeanin je bila spremnija da priča o oslobađanju damane nego o Tuon. Da se mogla pretvarati kako se otmica nikada nije ni odigrala, pretvarala bi se. I ovako je to pokušavala. Svetlosti, pokušavala je da zabija glavu u pesak pred svim tim i dok se dešavalo. Što se nje tiče, svi drugi zločini koje je počinila - beznačajni su u poređenju s time.

„Zato što hoću da popričam s njom“, na kraju reče. Na kraju krajeva, zašto da ne? Mora to da učini kad tad. Ljudi su već počeli da trčkaraju po uličici, napola obučeni muškarci neupasanih košulja i žene još povezane noćnim maramama. Neki su vodili konje a drugi se samo muvali, koliko je on mogao da vidi. Jedan vižljasti dečak, malo krupniji od Olvera, prolete pored Meta prevrćući se preko glave i dočekujući se na ruke svaki put kada bi našao prostora među gomilom. Verovatno je vežbao, ili se možda igrao. Pospani čovek u tamnozelenim kolima još se nije pojavio. Lukina velika putujuća priredba još satima neće krenuti ni na kakav put. Ima dovoljno vremena.

„Možeš i ti samnom”, predloži on, najnevinije što je umeo. Trebalo je da se ranije seti toga.

Na taj poziv Egeanin se ukoči kao kolac. Mislio je da ni u kom slučaju ne može još više prebledeti, ali s lica joj ipak minu još malo boje.

„Ukazaćeš joj poštovanje koje zavređuje“, promuklo mu kaza, grabeći zavezani šal obema rukama kao da hoće još čvršće da pritisne uz glavu onu crnu periku.

„Hajdemo, Bejle. Hoću da se uverim da su mi stvari natovarene kako treba.“

Domon je na trenutak oklevao dok se ona okretala i odlazila u gomilu i ne osvrćući se, a Met ga je oprezno držao na oku. Kao kroz maglu sećao se onog davnog bekstva na Domonovom rečnom brodu, ali to je zaista bilo kao kroz maglu. Tom se prema Domonu ponašao prijateljski, što je govorilo u Ilijančevu korist, ali on je bio Egeaninin do koske i Met mu nije verovao ništa više nego njoj. Što će reći, ne preterano. Egeanin i Domon imaju svoje ciljeve, na koje ni najmanje ne utiče to da li će Met Kauton sačuvati kožu ili ne. Kad je već kod toga, čisto je sumnjao da i taj čovek njemu veruje, ali kada se sve uzme u obzir, trenutno ni jedan ni drugi baš nemaju nekog izbora.

„Sreća me napustila“, promrmlja Domon češući se po čekinjama koje su mu rasle nad levim uvetom, „šta god da si namerio, mož’ bit’ da si se uvalio do guše. Mislim da je ona tvrđi orah nego što ti misliš.“

„Egeanin?“, upita Met s nevericom. Smesta se brzo osvrnu da vidi je li neko u uličici prečuo to što mu je izletelo. Nekoliko njih je u prolazu bacilo pogled na njega i Domona, ali niko nije pomnije obratio pažnju. Luka nije bio jedini željan da pobegne što dalje od grada u kojem je priliv posetilaca priredbe presušio i gde je sećanje na noć obasjanu munjama koje su zapalile luku još bilo sveže. Da nije bilo Luke koji ih je ubedio u suprotno, lako je moguće da bi se svi oni dali u beg koliko već te prve noći, ostavivši Meta bez mesta da se sakrije. Zlato koje mu je obećano učinilo je Luku veoma ubedljivim.

„Domone, znam da je ona žilavija od starih čizama, ali stare čizme meni ništa ne znače. Mi smo na krvavom brodu i nemam namere da joj dopustim da svojim zapovedanjem sve upropasti.“

Domon se namršti kao da je Met pošašaveo.

„Cura, čoveče. Zar misliš da bi ti bio tako miran da su tebe odneh usred mrčine? Šta god da si namerio s to tvoje šašavilo da ti je ona žena, pazi šta radiš da te ona ne ošiša u predelu ramena.“

„Ma samo sam pričao glupost“, promrmlja Met.

„Koliko puta to moram da ponovim? Tada sam nešto bio usplahiren.“ O, vala baš je bio. Saznanje ko je Tuon u trenutku dok se s njom rve uznemirilo bi i krvavog Troloka.

Domon progunđa s nevericom. Pa, teško da je to bila najuverljivija priča koju je Met ikada smislio. Ali osim Domona, poverovali su mu svi koji su ga čuli kako trtlja. Bar je Met tako mislio. Egeanin se možda jezik veže u čvor čim pomisli na Tuon, ali svašta bi mu rekla da veruje kako je bio ozbiljan. Verovatno bi ga izbola nožem.

Zagledavši se u pravcu kuda je Egeanin otišla, Ilijanac odmahnu glavom.

„Ubuduće pokušaj da pripaziš šta pričaš. Eg... Lejlvin... skoro da dobije padavicu kad god se seti šta si reko. Čuo sam je kako gunđa sebi u bradu i mož’ da se kladiš da te ni ona cura nije olako shvatila. Glupiraj se s njom i mož’ da zbog tebe svi budemo skraćeni“ - on izražajno prevuče prst preko grla i odsečno klimnu pre nego što poče da se probija kroz gomilu, sledeći Egeanin.

Gledajući ga kako odlazi, Met odmahnu glavom. Tuon, tvrda? Jeste da je ona Kćer Devet meseca i sve to, i u Tarezinskoj palati umela je da ga običnim pogledom dovede do besnila, kada je mislio da je ona samo još jedna seanšanska plemkinja s nosom u oblacima, ali to je bilo samo zato što se stalno pojavljivala tamo gde je on nije očekivao. Samo to. Tvrda? Liči na lutku od crnog porcelana. Koliko pa može biti tvrda?

Jedva ti je uspelo da se odbraniš da ti ne slomi nos, a možda i nešto više, podsetio se.

Dobro je pazio da ne ponovi to što je Domon nazvao „šašavilom“, ali istina jeste da će Tuon biti njegova nevesta. Uzdahnuo je zbog toga. Znao je da je to na neki način proročanstvo i da je neizbežno. Nije mogao zamisliti kako bi do takvog braka došlo; na prvi pogled činio mu se nemogućim i ako se ipak tako pokaže, neće roniti suze. Ali znao je da to neće biti. Kako to da on uvek prokleto zaglavi s prokletim ženama koje hoće da ga izbodu noževima ili da mu otkinu glavu s ramena? Nije pošteno.

Nameravao je da ode pravo do kola u kojima su Tuon i Selukija zatvorene, a Sitejl Anan pazi na njih - naspram gostioničarke i kamen deluje mekano, tako da joj razmažena plemkinja i služavka neće praviti nevolje, naročito kada ispred kola stražari jedan Crvenruka. U svakom slučaju, za sada nisu pravile nevolje, ili bi on već čuo za to - ali zatekao je sebe kako luta i hoda krivudavim ulicama koje su prolazile kroz čitavu menažeriju. Sve su bile zakrčene, bile široke ili uzane. Ljudi su žurno vodili konje što su rzali i poigravali jer su predugo bili sapeti. Drugi su rasturali šatore i tovarili kola, ili vukli velike platnene zavežljaje, mesingom okovane kovčege, burad i posude raznoraznih veličina iz kola koja su tu mesecima stajala, delimično ih istovarajući kako bi se sve moglo ponovo uredno natovariti i pripremiti za put - i to sve dok se uprežu konji. Od buke se nije imalo kud pobeći: konji su rzali, žene vikale deci da dođu, deca plakala zbog izgubljenih igračaka ili se drala iz čistog zadovoljstva, muškarci urlali i tražili da čuju ko im je dirao amove ili ko je pozajmio neku alatku. Družina akrobatkinja, vitkih ali mišićavih žena koje su vežbale na konopcima razapetim između visokih stubova, okružila je jednog konjušara i sve su mlatarale rukama i drale se koliko ih grlo nosi, pri tom ne slušajući nikoga drugog. Met je na tren zastao pokušavajući da shvati oko čega se to raspravljaju, ali na kraju je zaključio da ni same ne znaju. Po zemlji su se valjala dva čoveka - tukli su se bez kaputa - a u njihovoj blizini stajala je i gledala ih vitka švalja vrelog pogleda po imenu Džamejn, najverovatnije uzrok te tuče, ali onda se pojavio Petra i razdvojio ih pre nego što je Met stigao da položi opkladu.

Nije se plašio da ponovo vidi Tuon. Naravno da ne. Pošto ju je strpao u ta kola, nije joj izlazio na oči - kako bi joj dao vremena da se smiri i pribere. To je sve. Samo... Domon je kazao da je spokojna - i to je tačno. Oteta usred noći, u oluju su je odveli Ljudi spremni da je za tren oka prekolju - bar koliko je ona znala - a od svih njih, ona je bila najhladnije glave. Svetlosti, koliko se uznemirila, reklo bi se da je sve to baš ona pripremila! Tada se zbog toga osećao kao da ga vrh noža golica među plećkama, a sada se taj osećaj vratio čim je pomislio na nju. A one kockice su mu i dalje čangrljale u glavi.

Maloje verovatno da će mi ta žena ponuditi da se na licu mesta jedno drugome zavetujemo, pomislio je smejući se, ali čak je i njemu taj smeh zazvučao usiljeno. Pa opet, nema nikakvog razloga pod kapom nebeskom da bude uplašen. Samo je oprezan, što je i pametno, ali ne uplašen.

Možda je priredba po veličini bila ravna povećem selu, ali ne može čovek doveka da luta po ograđenom prostoru a da ne počne da se vrti ukrug. Ubrzo - prebrzo - našao se ispred jednih kola bez prozora, obojenih u izbledelo purpurno, okruženih tovarnim kolima s platnenim krovovima i nadomak najjužnijih vezova s konjima. Đubretarske taljige toga jutra nisu prošle, pa je vonj bio jak. Vetar je nosio teške mirise i iz obližnjih kaveza sa životinjama - mošus velikih mačaka, medveda i samo Svetlost zna čega još. Iza tovarnih kola i konja jedan deo platnenog zida pade, a drugi se zatrese kako su ljudi otpuštali konopce koji su držali stubove. Sunce, sada napola skriveno tmurnim oblacima, prešlo je nešto više od pola puta do zenita, ali i dalje je prerano.

Harnan i Metvin, dvojica Crvenruku, već su upregli prvu zapregu purpurnih kola i skoro završavali s drugom. Budući vojnici valjano uvežbani u Družini crvene ruke, biće spremni za put dok priredbaši još razmišljaju kuda da okrenu konje. Met je Družinu naučio da brzo kreće kada za tim postoji potreba. A njemu su se noge vukle kao da gaca kroz blato.

Prvi ga je video Harnan, sa onom svojom glupom tetovažom jastreba na obrazu. Zakopčavajući remenje, desetar upadljivo široke vilice zgledao se s Metvinom, mladolikim Kairhijenjaninom, čiji je izgled bio u suštoj suprotnosti s njegovim godinama i sklonošću da se upušta u tuče po krčmama. Nisu imah zbog čega da izgledaju tako iznenađeno.

„Ide li sve kako treba? Hoću da krenemo na vreme.“ Trljajući šake da ih zgreje, Met nelagodno odmeri purpurna kola. Trebalo je da donese neki poklon - nakit ili cveće. Kod većine žena i jedno i drugo mahom bude lepo prihvaćeno.

„Manje-više je sve kako treba, milostivi“, oprezno odgovori Harnan.

„Nema dreke, nema vrištanja, nema plakanja.“ A onda pogleda kola kao da ni sam u to ne veruje.

„Meni tišina odgovara“, primeti Metvin, provlačeći dizgine kroz prsten na amu.

„Kad žena zaplače, jedino ti preostaje da odeš, ako ti je draga koža na leđima, a teško da ove dve možemo ostaviti pored puta.“ Ali onda i on pogleda kola i odmahnu glavom u neverici.

Metu nije preostalo ništa drugo do da uđe unutra. To je i učinio. Nakon svega dva pokušaja, sa ukočenim osmehom na licu, naterao je sebe da se popne uz kratko purpurno drveno stepenište na zadnjem delu kola. Nije se ničega bojao, ali i budali bi bilo jasno kako ima sasvim dovoljno razloga za uznemirenost.

Uprkos tome što nije bilo prozora, unutrašnjost kola bila je lepo osvetljena četirima svetiljkama s ogledalima; u njima je gorelo sveže ulje, tako da nije bilo otužnog mirisa. Mada, koliko je napolju smrdelo, svejedno bi ga bilo teško osetiti. Moraće naći neko bolje mesto za svoja kola. Mali ozidani štednjak s gvozdenim vratima i gvozdenom plotnom za kuvanje toliko je zagrejao skučeni prostor da je, u poređenju sa spoljašnjošću, bilo usijano. Kola nisu bila velika i svaki pedalj zida bio je pokriven vitrinama, policama ili klinovima za kačenje odeće, ubrusa i tome sličnog, ali sto koji se konopcima spuštao i dizao konopcima bio je pribijen uz tavanicu, tako da su tri žene u kolima imale sasvim dovoljno prostora.

Te tri su bile toliko međusobno različite da više od toga jednostavno nije ni moglo biti. Gazdarica Anan je sedela na jednom od dva uzana ležaja koji su bili sastavni deo zidova - žena dostojanstvena kao kraljica, s malčice prosedom kosom, naizgled usredsređena na svoj vez, uopšte nije delovala kao da je na straži. U oba uha visio joj je po jedan veliki zlatni prsten, a sa srebrne ogrlice visio joj je bračni nož. Balčak ukrašen crvenim i belim poludragim kamenjem smestio joj se između grudi u dubokom uzanom izrezu njene eboudarske haljine, čija je suknja s jedne strane bila nabrana kako bi se videle žute podsuknje. Za pojasom je nosila još jedan nož, dugog krivog sečiva, ali to je samo bio eboudarski običaj. Sitejl je odbila da se ma kako preruši, što je i imalo smisla. Niko nije imao razloga da nju proganja, a već je bilo dovoljno teško da se nađe odeća za sve ostale. Selukija, lepa žena mlečnobele kože, sedela je prekrštenih nogu na podu između dva ležaja, a tamni šal prekrivao joj je obrijanu glavu i nadureno lice, mada je obično bila toliko dostojanstvenog držanja da je gazdarica Anan naspram nje delovala lepršavo i nestalno. Oči su joj bile plave kao Egeanine, samo prodornije, i digla je još veću dreku nego Egeanin zbog toga što je morala da ošiša ostatak kose. A nije volela ni tamnoplavu eboudarsku haljinu koju je dobila, tvrdeći da je duboki izrez nepristojan, ali ta ju je haljina skrivala kao da nosi masku. Malo muškaraca bi se moglo usredsrediti na Selukijino lice kada bi jednom ugledali njeno zadivljujuće poprsje. I Met bi možda na koji trenutak uživao u tom prizoru da na jedinoj stoličici u kolima, držeći u krilu otvorenu knjigu kožnih korica, nije sedela Tuon. Jedva da je bio u stanju da pogleda išta drugo. Njegova buduća supruga. Svetlosti!

Tuon je bila sićušna - ne samo niska već skoro vitka kao dečak - a zbog široke haljine od smeđe vune, kupljene od jedne žene iz predstave, podsećala je na devojčicu u odeći svoje starije sestre. Uopšte nije ličila na žene kakve je on voleo, naročito ne s tom crnom kratkom kosom, koja joj je poslednjih nekoliko dana izrasla na dotad izbrijanoj glavi. Ako se to zanemari, ona jeste lepa na neki povučeni način, srcastog lica i punih usana, a očiju kao krupnih, tamnih, mastiljavih jezeraca spokoja. U okolnostima u kojima se ona nalazi čak ni neka Aes Sedai ne bi bila tako spokojna. A one krvave kockice u njegovoj glavi nimalo mu nisu bile od pomoći.

„Sitejl me obaveštava o razvoju događaja“, obrati mu se ona hladno i otegnuto dok je zatvarao vrata. Već je naučio da razlikuje seanšanske naglaske; naspram Tuon, Egeanin je zvučala kao da priča s punim ustima, ali svejedno su mu svi zvučah nerazgovetno i sporo.

„Ispričala mi je kakvu si priču proturio o meni, Igračko.“ Tuon ga je uporno tako zvala dok su bili u Tarezinskoj palati. Tada ga to nije doticalo. Pa, ne previše.

„Ime mi je Met“, zausti on. Nije ni video otkud joj se u ruci našao pehar od pečene zemlje, ali pošlo mu je za rukom da se baci na pod taman na vreme da se taj pehar razbije o vrata, a ne o njegovu glavu.

„Ja sam sluškinja, Igračko?“ Ako je Tuonin glas pre bio hladan, sada je bio kao debeli zimski led. Jedva da je digla glas, ali sada je bila i tvrda kao led. Izraz lica bio joj je takav da naspram njega sudije koje šalju ljude na vešanje deluju razdragano.

„Kradljiva sluškinja?“ Knjiga joj skliznu iz krila kada ustade i sagnu se da zgrabi poklopljenu belu noćnu posudu.

„Neverna sluškinja?“

„To će nam trebati“ pokorno joj reče Selukija i uze oblu posudu iz Tuoninih šaka. Pažljivo je spustivši na pod, čučnu pored Tuon skoro kao da se sprema da se baci na Meta, ma koliko ta pomisao bila smešna. Mada, više mu ništa nije bilo smešno.

Gazdarica Anan diže ruku do jedne police iznad njene glave i pruži Tuon drugi pehar.

„Ovoga imamo koliko hoćeš“, promrmlja.

Met je uvređeno pogleda, ali njene zelenkaste oči zaiskriše od pritajenog smeha. Smeha! Ona treba da pazi na ove dve!

Začu se lupanje na vratima.

„Je li vam potrebna pomoć?“, Harnan kolebljivo doviknu. Met se zapita kome li je to pitanje upućeno.

„Sve je sasvim u redu“, odviknu Sitejl, smireno gurajući iglu kroz tkanje razapeto na okviru za vez. Čovek bi pomislio da nema ničeg važnijeg na svetu.

„Nastavi sa svojim poslom. Nemoj da dangubiš.“ Ta žena nije Eboudaranka, ali svakako je prihvatila njihove običaje. Trenutak kasnije začu se i bat koraka niz stepenište. Izgleda da je i Harnan predugo boravio u Ebou Daru.

Tuon poče da okreće novi pehar u rukama, kao da zagleda cveće oslikano na njemu, a usne joj se izviše u smešak tako mali da je Met umalo pomislio kako mu se samo pričinio. Kada se smešila bila je i više nego lepa, ali taj je osmeh govorio da ona zna nešto što on ne zna. Ako nastavi da se tako smeška, on će se sav osuti od muke.

„Igračko, neću da budem znana kao sluškinja.“

„Ime mi je Met, a ne... to drugo“, odvrati joj on, pa se diže na noge i oprezno opipa kuk. Na njegovo iznenađenje, nakon udarca o pod nije ga boleo ništa više nego ranije. Tuon izvi jednu obrvu i odmeri u ruci težinu pehara.

„Nisam valjda mogao da kažem zabavljačima da sam oteo Kćer Devet meseca“, on joj razdraženo reče.

„Visoku gospu Tuon, seljačino“, odbrusi Selukija.

„Ona je pod velom!“ Velom? Tuon je u palati nosila veo, ali ne od tada.

Sićušna žena lagano odmahnu rukom, kao kraljica koja daje dozvolu.

„Nije to bitno, Selukija. Još je on neuk. Moramo ga obrazovati. Ali promenićeš tu priču, Igračko. Neću biti sluškinja.“

„Prekasno je da se išta menja“, reče Met, ne skidajući pogled s pehara. Šake su joj sada delovale nejako, kada je skratila one duge nokte, ali dobro je pamtio koliko su brze.

„Niko od tebe ne traži da budeš sluškinja.“ Luka i njegova supruga znali su istinu, ali morao je da smisli nekakav razlog da ostalima objasni zašto su Tuon i Selukija zatvorene u ta kola i pod stražom. Savršeno rešenje bilo je da ih predstavi kao dve služavke koje samo što nisu oterali s posla zbog krađe, pa su nameravale da izdaju beg njihove gospodarice s njenim ljubavnikom. To se bar Metu činilo savršenim. Ljudima iz predstave je tako čitavo zamešateljstvo bilo još zanimljivije. Mislio je da će se Egeanin zadaviti sopstvenim jezikom dok je on to objašnjavao Luki. Možda je znala kako će Tuon to prihvatiti. Svetlosti, skoro da je počeo da priželjkuje da kockice stanu. Kako čovek da razmišlja kad mu to čangrlja po glavi?

„Nisam mogao pustiti da digneš uzbunu“, nastavi on strpljivo. To je u neku ruku i bila istina.

„Znam da ti je gazdarica Anan sve to objasnila.“ Zaustio je da kaže kako je samo usplahireno blebetao kada je rekao da mu je ona žena - mora da ga smatra potpunom budalom - ali ipak mu se na kraju učinilo kako bi najbolje bilo da to ne spominje. Ako je ona voljna da ne poteže to, onda još bolje.

„Znam da ti je ona ovo već kazala, ali obećavam ti da te niko neće povrediti. Nismo se namerili da tražimo nekakvu otkupninu, već samo da izvučemo žive glave. Čim smislim kako da te bezbedno pošaljem kući, učiniću to. Obećavam. A dotad ću se postarati da ti bude što udobnije moguće. Ostalo ćeš morati da otrpiš.“

Tuonine krupne tamne oči zablistaše kao munja na noćnom nebu, ali ona kaza: „Izgleda da ću videti koliko tvoja obećanja vrede, Igračko.“ Selukija pored njenih nogu zašišta kao pokvašena mačka, napola okrećući glavu kao da hoće da se pobuni, ali Tuon mrdnu prstima leve ruke i plavooka žena pocrvene pa ućuta. Krv se sa svojim višim slugama sporazumevala nečim nalik na govor ruku Devica koplja. Met je žarko želeo da razume te znakove.

„Tuon, odgovori mi na jedno pitanje“, reče joj.

Učini mu se da čuje Sitejl kako mrmlja: „Budala.“ Selukija stisnu zube, a Tuon ga opasno pogleda, ali ako ona namerava da ga zove „Igračka“, onda neka bude spaljen ako će je oslovljavati titulama.

„Koliko imaš godina?“ Čuo je da je svega nekoliko godina mlađa od njega, ali gledajući je u toj vrećastoj haljini, to mu se ćinilo nemogućim.

Na njegovo iznenađenje, ona opasna žiška u njenim očima buknu u plamen. Ovoga puta to nije bila tamo neka obična munja. Kako ga je pogledala, trebalo je da se na licu mesta pretvori u prah i pepeo. Tuon se isprsi i uspravi. To jest, uspravila se koliko je mogla. Čisto je sumnjao da može dosegnuti pet stopa visine, čak i da se propne na prste.

„Četrnaesta godišnjica dana kada sam dobila svoje istinsko ime biće za pet meseci“, kaza mu glasom koji je bio sve samo ne hladan. Štaviše, zagrejao bi kola bolje od peći. Na trenutak se ponadao, ali ona nije završila.

„Ne, vi ovde zadržavate imena koja ste dobili na rođenju, zar ne? To će biti moj dvadeseti imendan. Jesi li zadovoljan, Igračko? Da se nisi bojao da si oteo... dete?“ Tu poslednju reč skoro prosikta.

Met poče da odmahuje rukama, u strahu poričući da mu je tako nešto bilo i na kraj pameti. Čim žena počne da šišti kao para iz kotla, svaki čovek s makar malo mozga smesta traži neki način da je brzo ohladi. Stiskala je pehar tako čvrsto da su joj iskočile tetive na ruci, a on baš i nije želeo da iskušava kuk još jednim bacanjem po podu. Doduše, kada malo bolje razmisli, nije baš ni bio siguran koliko je ona prvi put zaista želela da ga pogodi. Ruke su joj veoma brze.

„Samo sam hteo da znam, to je sve“, brzo joj odgovori.

„Bio sam radoznao, pa sam pitao čisto onako. Ja sam tek nešto malo stariji.“ Dvadeset. Toliko o nadanju da je premlada da se uda dok ne prođu još tri ili četiri godine. Dočekao bi s dobrodošlicom sve što bi mu odložilo venčanje.

Tuon ga sumnjičavo pogleda naherivši glavu, pa onda baci pehar na ležaj pored gazdarice Anan i ponovo sede na stoličicu, pažljivo nameštajući široke vunene suknje kao da nosi svilenu haljinu. Ali sve vreme ga je gledala kroz duge i guste trepavice.

„Gde ti je prsten?“, odjednom htede da čuje.

I ne shvatajući šta radi, on palcem pritisnu prst na levoj šaci na kojem je obično nosio veliki prsten.

„Ne nosim ga sve vreme.“ Ne kada svi u Tarezinskoj palati znaju da ga nosi. To čudo bi bilo upadljivo i u svakom slučaju bi odudaralo od njegove pohabane odeće. Bilo kako bilo, to čak nije ni bio njegov pečatni prsten, već samo rezbarev probni rad. Čudno kako mu je šaka bila primetno lakša bez njega. I previše laka. A čudno i što je ona primetila da ga ne nosi. A opet, zašto i ne bi? Svetlosti, zbog onih kockica u glavi trzao se na senke i skakao na uzdahe. Ili možda to samo ona tako deluje na njega, što je bila onespokojavajuća misao.

Krene da sedne na slobodan ležaj, ali Selukija skoči na njega tako brzo da bi joj ma koja akrobatkinja pozavidela, pa se ispruži i podmetnu ruku pod glavu. Zbog toga joj se šal iskrivi na trenutak, ali ona ga žurno ispravi sve vreme ga gledajući ponosno i hladno kao neka kraljica. On pogleda drugi krevet, a gazdarica Anan spusti svoj vez na taman dovoljno vremena da pažljivo namesti svoje suknje na taj način mu jasno stavljajući do znanja kako nema namere da mu ustupi ni pedalj ležaja. Oganj je spalio, ponaša se kao da ona čuva Tuon od njega! Žene se, izgleda, uvek udružuju, tako da muškarac nema nikakvih izgleda. Pa, pošlo mu je za rukom da spreči Egeanin da mu preotme kormilo, tako da nema namere da dozvoli da ga gazi Sitejl Anan, ili tamo neka prsata služavka, ili silna i moćna visoka gospa Kćer Devet krvavih Meseca! Samo, ne može baš da ih izgura kako bi našao gde da sedne.

Naslonivši se o vitrinu s fiokama u podnožju ležaja na kojem je sedela gazdarica Anan, pokušavao je da smisli šta da kaže. Nikada mu nije bilo teško da smisli šta da kaže ženama, ali mozak kao da mu je bio zaglušen zvukom onih kocki. Sve tri žene gledale su ga neodobravajuće - skoro da je čuo kako mu govore da se ne grbi - pa se nasmešio. Većina žena je njegov osmeh smatrala očaravajućim.

Tuon duboko uzdahnu, samo što taj njen uzdah ni najmanje nije zvučao kao da je očarana.

„Igračko, pamtiš li Hokvingovo lice?“ Gazdarica Anan iznenađeno trepnu, a Selukija se pridiže u krevetu i namršti. Na njega. Zašto li se mršti na njega?. Tuon samo nastavi da ga gleda, šaka sklopljenih u krilu, hladna i pribrana kao Mudrost na Nedelju.

Metu se osmeh ukoči na licu. Svetlosti, šta li ona zna? Kako to da išta zna? Ležao je pod plamtećim suncem držeći se obema rukama za bok i pokušavajući da spreči poslednje kapi svog života da isteku iz njega, pitajući se ima li ikakvog razloga da se drži života. Nakon ovoga danas gotovo je s Aldešarom. Na trenutak nečija senka zakloni sunce, a onda jedan visok čovek u oklopu čučnu pored njega, držeći kalpak pod miškom, tamnih očiju duboko usađenih uz kukasti nos.

„Kulaine, valjano si se borio protiv mene danas i svih prethodnih dana“, reče taj upečatljivi glas.

„Jesi li spreman da živiš u miru sa mnom?“ Poslednjim svojim dahom nasmejao se Arturu Hokvingu u lice. Kako je samo mrzeo da se priseća umiranja. Kroz glavu mu minu desetak drugih susreta, drevnih uspomena koje su sada njegove. Artur Pendrag je bio težak čovek i pre nego što su ratovi otpočeli.

Duboko udahnuvši, pažljivo odabra reči. Sada nije trenutak da počne da brblja na Starom jeziku.

„Naravno da ne!“, slaga. Čovek koji ne ume ubedljivo da laže neće stići daleko kod žena.

„Svetlosti, Hokving je umro pre hiljadu godina! Kakvo ti je to pitanje?“

Ona lagano otvori usta i on na trenutak pomisli da će mu na pitanje odgovoriti pitanjem.

„Budalasto, Igračko“, naposletku odgovori ona.

„Ni sama ne znam kako mi je sinulo.“

Metova ukočena ramena malčice se opustiše. Naravno. Ipak je on ta’veren. Ljudi oko njega rade i pričaju ono što nigde drugde ne bi. Uključujući gluposti. Svejedno, tako nešto ume da bude vrlo neprijatno kada proleti preblizu mete.

„Ime mi je Met. Met Kauton.“ Ali kao da ništa nije ni rekao.

„Ne znam šta ću učiniti kada se vratim u Ebou Dar, Igračko. Još nisam odlučila. Možda ću narediti da postaneš da’kovejl. Nisi dovoljno lep da budeš peharnik, ali možda mi svejedno bude po volji da mi tako služiš. Ipak, predstavio si mi izvesna obećanja, te mi je po volji da sada i ja tebi obećam neke stvari. Sve dok se ti držiš svojih obećanja, neću bežati niti te na ma koji način izdati, niti ću među tvojim sledbenicima izazivati razdor. Eto, rekla bih da je time pokriveno sve što je bilo neophodno.“ Ovoga puta gazdarica Anan je zabezeknuto pogleda, a Selukija se zagrcnu, ali Tuon kao da nije primećivala ni jednu ni drugu. Samo ga je gledala očekujući njegov odgovor.

I on se zagrcnu i ote mu se nekakav zvuk. Ne molećivi jecaj, samo običan zvuk. Tuonino lice bilo je glatko kao nekakva stroga maska od tamnog stakla. Njen spokoj bio je izluđujući, ali ovo što je sada kazala ravno je buncanju! Morala bi da bude sumanuta da misli kako će on poverovati u tu ponudu. Samo, ipak je mislio da je ozbiljna. Ili to, ili on u životu neće biti lažov tako dobar kao ona. Opet ga spopade onaj mučan osećaj da ona zna nešto više od njega. Naravno, to je besmisleno, ali svejedno se tako oseća. Kao da mu je kamen zastao u grlu. Hrapav kamen.

„Pa, time si ti pokrivena“, odgovori, pokušavajući da dobije vremena, „ali šta je sa Selukijom?“ Vremena za šta? Nije mogao da razmišlja od onih kockica koje su mu lupale po glavi.

„Selukija se ponaša u skladu s mojim željama, Igračko“, nestrpljivo mu odvrati Tuon. Plavooka žena se takođe ispravi i ošinu ga pogledom kao da je uvređena što je u to posumnjao. Za jednu služavku, umela je da izgleda opasno kada hoće.

Met nije znao ni šta da kaže ni šta da uradi. I ne razmišljajući, pljunu u dlan i pruži joj ruku kao da sklapa pogodbu za kupovinu konja.

„Vaši običaji su... prizemni“, suvo primeti Tuon, ali onda i ona pljunu u dlan i rukova se s njim.

„Ovako je naš sporazum zapisan; saglasje je postignuto. Šta taj zapis na tvom koplju znači, Igračko?“

Ovoga puta zaista mu se ote jecaj i to ne samo stoga što je pročitala zapis u Starom jeziku na njegovom ašandejriju. I krvavi kamen bi zaječao. Kockice su stale čim joj je dodirnuo ruku. Svetlosti, šta li se to upravo desilo?

Neko pokuca na vrata, a on je bio toliko napet da se i ne razmišljajući munjevito okrenu, a noževi mu se stvoriše u rukama da ih baci na sve šta bude ušlo.

„Beži iza mene“, odsečno naredi.

Vrata se otvoriše i Tom promoli glavu. Navukao je kapuljaču, pa Met shvati da pada kiša. Obuzet ovime s Tuon i kockicama, nije ni primetio dobovanje kišnih kapi po krovu kola.

„Nadam se da ništa ne prekidam?“, upita Tom gladeći duge bele brkove.

Met pocrvene. Sitejl je ukočeno sedela držeći iglu iz koje joj je plavi konac visio do veza, a obrve su joj se izvile toliko visoko da se činilo kao da pokušavaju da joj se popnu na teme. Napeta na rubu drugog ležaja, Selukija ga je s velikim zanimanjem gledala kako vraća noževe u rukave. Nikad ne bi pomislio da ona pripada soju žena koje vole opasne muškarce. Takve žene valja izbegavati - one umeju da nateraju čoveka da oseća potrebu da bude opasan. Trudio se da ne gleda Tuon. Verovatno zuri u njega kao da je počeo da se blesavi kao Luka. To što čovek ne želi da se ženi ne znači da hoće da njegova buduća supruga misli kako je budala.

„Tome, šta si saznao?“, upita žustro i grubo. Nešto se desilo, ili kockice ne bi stale. A onda mu sinu nešto od čega se sav naježi. To je drugi put da su kockice stale u Tuoninom prisustvu. Treći, ako se računa izlazak iz Ebou Dara. Tri krvava puta i sva tri u vezi s njom.

Neznatno šepajući, sedokosi uđe u kola, pa zabaci kapuljaču i zatvori vrata za sobom. Šepao je zbog stare povrede, a ne zbog toga što je u gradu naleteo na nevolje. Visok, vitak i kože preplanule i oprljene vetrom, prodornih plavih očiju i snežnobelih brkova koji su mu padali ispod brade, činilo se da će kud god da ode biti u središtu pažnje - ali bio je vešt u skrivanju na otvorenom, a njegov kaput boje tamne bronze i smeđi vuneni ogrtač bili su prikladna odeća za čoveka koji ima nešto malo para za trošenje, ali ne previše.

„Ulice su pune glasina o njoj“, kaza i klimnu ka njoj, „ali ni reči nema o tome da je nestala. Častio sam pićem nekoliko seanšanskih zapovednika i čini mi se da svi veruju da je ušuškana u Tarezinsku palatu ili da negde vrši smotru vojske. Mete, nisam nanjušio nikakvo pretvaranje. Oni zaista ne znaju šta se desilo.“

„Zar si očekivao proglas, Igračko?“, s nevericom upita Tuon.

„Surot i ovako možda razmatra da li da zbog sramote sama sebi oduzme život. Zar očekuješ da će povrh toga razglasiti tako loše znamenje za Povratak?“

Dakle, Egeanin je bila u pravu. To mu se i dalje činilo nemogućim. A u poređenju s time što su kockice stale, nije mu se činilo ni tako važno. Šta se to desilo? Rukovao se s Tuon i to je sve. Rukovao se i sklopio pogodbu. Nameravao je da ispuni svoj deo, ali šta su mu to kocke govorile? Da će ona ispuniti svoj? Ili da neće? Otkud on zna da li seanšanske plemkinje imaju naviku da se udaju za... šta je ono kazala, da će ga načiniti peharnikom... možda se stalno udaju za peharnike.

„Ima još, Mete“, nastavi Tom, zamišljeno i pomalo iznenađeno odmeravajući Tuon. Metu tada sinu da ona ne izgleda previše zabrinuto što će se Surot možda ubiti. Možda i jeste tvrda kako Domon misli. Šta to krvave kocke pokušavaju da mu kažu? To je najvažnije. A onda Tom nastavi, a Met zaboravi je li Tuon tvrda ili nije, pa čak zaboravi i na kocke.

„Tilin je mrtva. Zataškali su to zbog straha od meteža, ali jedan stražar iz palate, mladi poručnik koji ne ume da pije, rekao mi je da pripremaju njenu posmrtnu gozbu i Beslanovo krunisanje za isti dan.“

„Kako?“, zatraži Met da čuje. Bila je starija od njega, ali ne toliko! Beslanovo krunisanje. Svetlosti. Kako li će Beslan to podneti kada mrzi Seanšane? Njegova je zamisao bila da se ona skladišta zapale. Pokušao bi on i ustanak samo da ga Met nije ubedio da bi to dovelo do pokolja - i to ne Seanšana.

Tom stade da okleva, gladeći palcem brkove. Naposletku uzdahnu.

„Mete, pronađena je u svojim odajama jutra nakon što smo mi otišli, i dalje vezanih ruku i nogu. Glava... Glava joj je bila otkinuta.“

Met nije ni shvatio da ga noge izdaju sve dok se nije našao na podu, a u glavi mu je zujalo. Čuo je njen glas. Prasence, ostaćeš bez te glavice ako ne pripaziš, a ja to nikako ne bih volela. Sitejl se nagnu sedeći na uzanom ležaju i prisloni mu dlan uz obraz saosećajući s njim.

„Vetrotragačice?“, upita šuplje. Nije morao ništa više da kaže.

„Prema onome što mi je taj poručnik ispričao, Seanšani za sve okrivljuju Aes Sedai, zato što je Tilin položila seanšanske zakletve. To će objaviti na njenoj pogrebnoj gozbi.“

„Tilin umire iste noći kada vetrotragačice beže, a Seanšani misle da su je Aes Sedai ubile?“ Nije mogao da zamisli Tilin mrtvu. Pače, poješću te za večeru.

„Tome, to nema nikakvog smisla.“

Tom je zastao, pa se namrštio i zamislio.

„To može delom biti političke prirode, ali mislim da oni zaista u to veruju, Mete. Onaj poručnik mi je kazao kako su sigurni da su vetrotragačice bile previše usredsređene na beg da bi se zaustavljale ili skretale s puta, a najbrža putanja koja iz štenara za damane vodi iz palate ne prolazi ni blizu Tilininih odaja.“

Met samo nešto progunđa. Siguran je da nije tako. A sve i da jeste, on tu ništa ne može da uradi.

„Marat’damane su imale razloga da umore Tilin“, odjednom reče Selukija.

„Mora da su se bojale kako će njen primer uticati na druge vladare. A kakvog su razloga imale te damane koje pominješ? Nikakvog. Ruka pravde traži pobudu i dokaz, čak i za damane i da’kovejl.“ Zvučala je kao da čita s lista hartije. I krajičkom oka posmatrala je Tuon.

Met se osvrnu, ali ako je sićušna žena šakama govorila Selukiji šta da kaže, sada su joj svejedno počivale u krilu. Gledala ga je bezizražajog lica.

„Zar ti je toliko bilo stalo do Tilin?“, kolebljivo ga upita.

„Da. Ne. Plamen me spalio, bila mi je draga!“ Okrećući se, prođe rukama kroz kosu skidajući kapu. Nikada mu u životu nije bilo toliko drago što je pobegao od neke žene, ali ovo...

„ A ja sam je ostavio vezanu i zapušenih usta tako da nije mogla čak ni da doziva u pomoć. Bila je lak plen za golama“, ogorčeno procedi.

„Mene je tražio. Tome, ne odmahuj glavom. Ti to dobro znaš.“

„Šta je... golam?“, upita Tuon.

„Nakot Senke, moja gospo', odgovori Tom, pa se zabrinuto namršti. On se nije tako lako prepuštao brizi, ali samo se budala neće zabrinuti zbog golama.

„Izgleda kao čovek, ali može da se provuče kroz mišju rupu ili ispod vrata, a dovoljno je snažan da...“ Frknu kroz brkove.

„Pa, dosta o tome. Mete, mogla je da bude okružena sa stotinu stražara i ni to ne bi zaustavilo to čudo.“ Da se nije spanđala s Metom Kautonom ne bi joj bilo potrebno stotinu stražara.

„Golam“, suvo promrmlja Tuon. Odjednom čvoknu Meta po glavi zglavcima zgrčenih prstiju. Uhvativši se za glavu, on se s nevericom osvrnu.

„Veoma sam srećna što si odan Tilin, Igračko“, reče mu strogo, „ali neću da budeš sujeveran. Ne dozvoljavam. To nije Tilin na čast.“ Vatra ga spalila, izgleda da je Tilinina smrt ne dotiče ništa više nego to hoće li Surot izvršiti samoubistvo ih ne. Kakvu će to on ženu uzeti za suprugu?

Nije se ni potrudio da ustane kada neko zalupa na vrata. Duboko u sebi osećao se obamrlo, a ogoljeno na površini. Blerik ulete u kola i ne pitajući je li mu dopušteno, a s tamnosmeđeg plašta slivale su mu se kapi kiše. Bio je to stari plašt, ponegde rasenjen, ali on izgleda nije mario kisne li ili ne. Zaštitnik nije obraćao pažnju ni na koga sem na Meta, ili skoro ni na koga. Čovek je čak na tren zastao da se zagleda Selukiji u prsa! „Kautone, Džohna te traži, reče mu, sve vreme je odmeravajući. Svetlosti! Metu je samo još to trebalo.

„Ko je Džolina?“, Tuon htede da čuje.

Met ničim nije pokazivao da je sluša.

„Bleriče, kaži Džolini da ću je obići kada krenemo.“ Sada mu je poslednje da opet sluša kuknjavu Aes Sedai.

„Kautone, ona te sada traži.“

Met uzdahnu, pa ustade i diže kapu s poda. Blerik je delovao kao da će u suprotnom pokušati da ga odvuče. Kako je Met sada bio raspoložen, mislio je da će ga najverovatnije izbosti nožem ako pokuša. I usput završiti s polomljenom šijom; jedan Zaštitnik neće tek tako primiti nož u rebra. Bio je prilično siguran da je već umro onaj jedan put koliko mu je bilo dopušteno, i to ne u starim sećanjima. Bar je bio dovoljno siguran da ne stavlja glavu u torbu kada može to izbeći.

„Igračko, ko je Džolina?“ Da nije znao kako je to potpuno besmisleno, pomislio bi da Tuon zvuči ljubomorno.

„Prokleta Aes Sedai“, progunđa pa navuče kapu - i bar mu se dogodilo nešto lepo toga dana: Tuon zabezeknuto zinu. On izađe i zatvori vrata za sobom pre nego što je ona stigla išta da kaže. Veoma sitno zadovoljstvo. Jedan leptir na smetlištu. Tilin mrtva, a lako je moguće da će vetrotragačice biti okrivljene za to, ma šta Tom rekao. A pride i Tuon i proklete kocke. Veoma sitan leptir na veoma velikom smetlištu.

Nebo je sada bilo puno tmurnih oblaka; lilo je bez prestanka. Kod kuće bi takvu kišu zvah potop. Počela je da mu vlaži kosu, bez obzira na to što je nosio kapu, i da mu se cedi kroz kaput čim je izašao napolje. Blerik kao da je nije ni primećivao - tek je nešto malo privukao ogrtač uza se. Metu nije preostajalo ništa drugo nego da se poguri i počne da gaca kroz sve veće bare po zemljanim ulicama. Dok stigne do svojih kola da uzme plašt, svejedno će pokisnuti. Sem toga, vreme je sasvim odgovaralo njegovom raspoloženju.

Na njegovo iznenađenje, bez obzira na kišu uradilo se neverovatno mnogo za ono kratko vreme koje je on proveo u kolima. Platneni zid je spušten koliko se pogled pruža u oba smera, a nedostajalo je i pola tovarnih kola koja su bila oko Tuoninih. I većina konja s vezova nije bila tu. Prema drumu je protutnjao veliki gvozdeni kavez s crnogrivim lavom na kolima sa zaprežnim konjima, koji se izgleda zbog usnulog lava iza nisu uzbuđivali ništa više nego zbog pljuska. I izvođači su već kretali na put, mada je njemu bila prava zagonetka kako su samo odredili poredak odlaska. I većina šatora je nestala; negde su nedostajala troja jarko obojena kola odjednom, a negde drugde svaka druga, dok su pak na trećem mestu sva kola čekala u gomili. Jedino što je govorilo da se izvođači i ostali članovi priredbe ne rasipaju bio je Luka - ogrnut jarkocrvenim plaštom da bi se zaštitio od kiše, šepurio se niz ulicu povremeno zastajkujući da nekog muškarca potapše po ramenu ili da nekoj ženi promrmlja nešto od čega bi se nasmejala. Da se priredba rasipa, Luka bi već jurio one koji pokušavaju da odu. Držao je priredbu na okupu čistim ubeđivanjem koliko i ma čim drugim i nikada nikome nije dozvoljavao da ode a da ne promukne odgovarajući ga od toga. Met je znao da bi trebalo da se oseća dobro što vidi da je Luka još tu, mada mu mogućnost da bi taj čovek pobegao od prilike da namakne još zlata nije bila ni na kraj pameti. Međutim, u tom trenutku je čisto sumnjao da je u stanju da oseća išta sem obamrlosti i gneva, šta god da vidi.

Kola do kojih ga je Blerik odveo bila su velika skoro kao Lukina, ali ne obojena već okrečena. Belilo se odavno ispralo i izbledelo, a kiša ga je još malo spirala ka sivilu, tamo gde drvo već nije bilo golo. Kola su pripadala družini luda, četvorici sumornih muškaraca koji su bojili lica u belo za posetioce priredbe, polivah se vodom i udarali naduvanim svinjskim bešikama, a inače su vreme i novac trošili ispijajući što više vina mogu. Koliko im je Met plaćao najam, moći će biti mesecima pijani, a još je više koštalo da ih drugi prime u svoja kola.

Četiri čupava neugledna konja već su bila upregnuta, a Fen Mizar - Džolinin drugi Zaštitnik - već je bio na vozarskom sedištu, umotan u neki stari sivi ogrtač, s dizginama u rukama. Kosim očima odmeravao je Meta kao što bi vuk odmeravao drsko pseto. Zaštitnici su od samog početka bili nezadovoljni Metovim namerama, uvereni da su mogli odvesti sestre na neko bezbedno mesto kada su se našli van gradskih zidina. Možda su i mogli, ali Seanšani su pomno tragali za ženama koje mogu da usmeravaju - izgleda da je i priredba četiri puta pretražena otkad je Ebou Dar pao - a bila bi potrebna samo jedna greška da svi oni nagrabuse. Sudeći po onome što su mu Egeanin i Domon ispričali, Tragači su umeli i kamen naterati da ispriča šta je sve video. Srećom, nisu sve sestre bile jednako ubeđene i sigurne kao Džolinini Zaštitnici. Aes Sedai imaju običaj da otežu i odugovlače kada ne mogu da se saglase šta da rade.

Kada je Met stigao do stepeništa u zadnjem delu kola, Blerik ga je zaustavio prislonivši mu ruku na grudi. Zaštitniku je lice bilo kao izdeljano od drveta koliko mu je smetala kiša što mu je lila niz obraze.

„Kautone, Fen i ja smo ti zahvalni što si je izvukao iz grada, ali ovo više ne može ovako. Sestre su skučene pošto dele kola s onim drugim ženama, i ne slažu se među sobom. Ako ne nađemo još jedna kola, doći će do nevolje.“

„Je li ovo zbog toga?“, preko upita Met, još malo čvršće stisnuvši okovratnik. Mada, to mu baš i nije pomoglo. Leđa su mu već bila mokra, a ni prednji deo tela mu nije bolje prošao. Ako ga je Džolina dovukla samo da bi ponovo kukala zbog smeštaja...

„Reći će ti ona zbog čega te je zvala, Kautone. Samo upamti šta sam ti rekao.“

Gunđajući sebi u bradu, Met se pope uz prljave stepenice i uđe u kola, bezmalo zalupivši vrata za sobom.

Raspored u kolima prilično je podsećao na raspored tamo gde je Tuon boravila, samo što je ovde bilo četiri ležaja, pri čemu su dva bila sklopljena uza zidove iznad druga dva. Nije imao predstave kako šest žena dogovara gde će koja spavati, ali pretpostavljao je da ti pregovori ne teku baš mirno. U kolima je skoro prštalo kao mast na štednjaku. Po tri žene su sedele na donjim ležajevima, te ili oprezno posmatrale ili se pravile da stvarno ne vide one na drugom ležaju. Džolina, koju nikada nisu uhvatili i držali kao damane, ponašala se kao da tri sul'dam ne postoje. Čitajući neku knjižicu s drvenim koricama, bila je Aes Sedai od glave do pete i oličenje bahatosti, uprkos tome što je bila odevena u iznošenu plavu haljinu, ranije u vlasništvu žene koja je uvežbavala lavove. Ali druge dve sestre znale su iz prve ruke kako je to biti damane. Edesina je tri sul'dam posmatrala oprezno i bojažljivo, ne sklanjajući jednu ruku od noža za pojasom, dok je Teslinin pogled neprestano lutao - gledala je sve samo ne sul'dam - i nije prestajala da gužva tamnu vunenu suknju. Nije znao kako je Egeanin primorala tri sul'dam da pomognu da damane pobegnu, ali iako ih njihove vlasti sada jure isto kao što jure Egeanin, nimalo nisu promenile svoj stav prema ženama koje mogu da usmeravaju. Betamin, visoka i tamnoputa kao Tuon i odevena u eboudarsku haljinu veoma dubokog izreza i suknje s jedne strane zadignute i prišivene čak iznad kolena kako bi se videle izbledele crvene podsuknje, podsećala je na majku koja iščekuje neumitno loše ponašanje svoje dece, dok je žutokosa Seta, u sivoj vunenoj haljini visokog okovratnika što joj je potpuno skrivala telo, izgledala kao da posmatra opasne pse koji se što pre moraju strpati u kavez. Rena, ona koja je pričala o sečenju šaka i stopala, takođe se pretvarala da čita, ali njene varljivo blage smeđe oči svaki čas su se dizale s tanke knjige da bi videle šta rade Aes Sedai - i svaki put kada bi ih pogledala, neprijatno bi se nasmešila. Metu je došlo da počne da psuje i pre nego što je neka od njih zinula. Pametan čovek beži kada se žene sporečkaju, naročito ako među njima ima Aes Sedai, ali u tim kolima stalno je tako.

„Džolina, bolje bi bilo da je posredi nešto bitno.“ Raskopčavajući kaput, pokuša da sa sebe otrese nešto vode. Bolje bi mu bilo da je uhvatio da ga cedi.

„Upravo sam čuo da je golam ubio Tilin one noći kada smo pobegli, tako da nisam raspoložen da slušam kukanje.“

Džolina izvezenim obeleživačem pažljivo označi gde je stala, pa sklopi knjigu pre nego što progovori. Aes Sedai nikada ne žure; samo očekuju da svi ostali žure. Da nije bilo njega, verovatno bi i ona sada nosila adam, ali koliko je mogao da primeti, Aes Sedai baš ne drže ni do zahvalnosti. Potpuno je zanemarila to što je rekao o Tilin.

„Blerik mi kaže da je priredba već krenula“, hladno mu reče, „ali moraš da je zaustaviš. Luka će samo tebe poslušati.“ Usne joj se malčice stisnuše na te reči. Aes Sedai takođe nisu navikle da ih neko ne sluša, a Zelene nisu baš najbolje umele da prikrivaju svoje nezadovoljstvo.

„Za sada moramo odustati od Lugarda. Moramo skelom preko luke i u Ilijan.“ To je bio najlošiji predlog koji je od nje ikada čuo, mada ona to, naravno, nije smatrala predlogom - po tome je bila još gora od Egeanin. Pošto je pola priredbe već bilo na drumu, ili blizu njega, bio bi potreban čitav dan da svi stignu do pristaništa za skelu, a to bi sem toga značilo i da moraju proći kroz grad. Put za Lugard vodio je priredbu dalje od Seanšana što je brže moguće, a sve do granice s Ilijanom, a možda i posle nje, podignuti su vojnički logori. Egeanin nije bila voljna da ispriča sve što zna, ali Tom je umeo da otkrije takve stvari. Mada, Met se nije ni trudio da tupi zube. Nije bilo potrebe.

„Ne“, ukočeno reče Teslina, s jakim ilijanskim naglaskom. Nagnuvši se pored Edesine, izgledala je kao da za tri obroka dnevno žvaće kamenje, ukočenog izraza lica i stisnutih zuba, ali u pogledu joj se videlo da je usplahirena, što je naučila u nedeljama provedenim kao damane.

„Ne, Džolina. Kazala sam ti, ne smemo da se usuđujemo na to! Ne smemo!“

„Svetlosti!“ odbrusi Džolina, pa tresnu knjigom o pod.

„Teslina, priberi se! To što si neko vreme bila zarobljenica nije razlog da mi se tu raspadaš!“

„Da se raspadam? Da se raspadam? Neka ti stave taj okovratnik, pa onda pričaj o raspadanju!“ Teslina se uhvati za grlo kao da i dalje oseća ogrlicu a’dama.

„Edesina, pomozi mi da je ubedim. Ako je pustimo, zbog nje ćemo opet završiti u povocima!“

Edesina se pribi uza zid iza ležaja - vitka, zgodna žena crne kose koja joj je padala do pojasa, uvek bi zaćutala kada se Crvena i Zelena posvađaju, što se često dešavalo - ali Džolina je nije ni pogledala.

„Zar od pobunjenice tražiš pomoć, Teslina? Trebalo je da je ostavimo Seanšanima! Slušaj me - i ti to osećaš. Zar si zaista spremna da prihvatiš veću opasnost samo da bi umakla manjoj?“

„Manjoj!“, prosikta Teslina.

„Ne znaš ti ništa o...“

Rena ispruži ruku i pusti knjigu da uz tresak padne na pod.

„Ako bi nas milostivi na neko vreme izvinio, i dalje imamo adame, pa za kratko vreme možemo da prevaspitamo ove devojke da se ponašaju kako valja.“ Naglasak joj je bio kao da pevuši dok priča, ali smešak na njenim usnama ni na jedan trenutak se nije odrazio u njenim smeđim očima.

„Nikad ne valja kada se ovako zapuste.“ Seta smrtno ozbiljno klimnu i ustade kao da će zgrabiti povodce.

„Mislim da smo završile s a’damima“, primeti Betamin, ne obraćajući pažnju na zgranute poglede druge dve sul’dam, „ali ima i drugih načina da se ove devojke dovedu u red. Mogu li da predložim da se milostivi vrati za sat vremena? Reći će ti sve što želiš da znaš - i to bez prepucavanja - kada ne budu mogle da sede.“ Zvučala je kao da ozbiljno misli to što govori. Džolina besno i s nevericom pogleda tri sul’dam, ali Edesina se smesta ispravi i odlučnog izraza lica zgrabi nož za pojasom, a Teslina se sada pribi uza zid čvrsto sklopivši ruke u visini pojasa.

„To neće biti neophodno“, kaza Met tren kasnije. Samo tren. Ma koliko mu bilo toplo oko srca od pomisli na to da se Džolina „dovede u red“, Edesina će možda isukati taj nož, a to bi - kako god da na kraju ispadne - pustilo lisicu u kokošinjac.

„Džolina, o kakvoj to većoj opasnosti pričaš? Džolina? Šta je sada opasnije od Seanšana?“

Zelena zaključi da njeno piljenje ne ostavlja nikakav utisak na Betamin, pa se stoga okrenu i pogledom prostreli Meta. Da ona nije Aes Sedai, rekao bi da izgleda kao da se duri. Džolina nije volela ništa da objašnjava.

„Ako već moraš da znaš, neko usmerava.“ Teslina i Edesina klimnuše - Crvena sestra nevoljno, a Žuta žustro.

„U logoru?“, upita on uzbunjeno. Desna ruka diže mu se sama od sebe i pritisnu srebrnu lisičju glavu koju je nosio ispod košulje, ali medaljon nije bio hladan.

„Daleko odavde“, odgovori Džolina, i dalje nevoljno.

„Na severu.“

„Znatno dalje nego što bi bilo koja od nas inače mogla da oseti“, dodade Edesina, pomalo prestrašenim glasom.

„Količina saidara kojim se upravlja mora biti neizmerna, nezamisliva.“ Ona ućuta kada je Džolina oštro pogleda, a ova se potom okrenu i pogleda Meta kao da odlučuje koliko mu mora reći.

„S tolike daljine“, nastavi ona, „ne bi trebalo da možemo osetiti ni da sve sestre u Kuli odjednom usmeravaju. To mora da su Izgubljeni, i šta god da rade, mi nikako ne želimo da im budemo bliže nego što moramo.“

Met je na trenutak ćutao, da bi naposletku odgovorio: „Ako je daleko, onda se držimo onoga što smo prvobitno namerili.“

Džolina nastavi da se raspravlja, ali on se nije ni trudio da je sluša. Kad god bi pomislio na Randa ili Perina, boje bi mu se uskomešale u glavi. Valjda je to zbog toga zato što je ta’veren. Ovoga puta nije pomislio ni na jednog od svojih prijatelja, ali boje su mu se odjednom stvorile u glavi, kao lepeza od hiljadu duga. Ovoga puta skoro da su tvorile sliku, kao nejasan obris muškarca i žene koji sede na zemlji jedno naspram drugog. Sve je to nestalo za tren, ali on je znao o čemu je reč jednako sigurno kao što je znao kako se zove. Nisu to Izgubljeni. Rand. A nije mogao a da se ne zapita - šta je Rand radio kada su kockice stale?