Raskršće sumraka

23 Ukrasi

U sobi je bilo toplije nego napolju, i to dovoljno da se staklena okna u crveno obojenim okvirima zamagle, a staklo je sem toga bilo prepuno mehurova, ali Kecuejn je stajala i zurila kroz prozor kao da sasvim jasno može videti sumorni krajolik iza njega. U svakom slučaju, videla je više nego dovoljno jasno. Nekoliko nesrečnika, natrontanih i s kapama nabijenim na glave, pri čemu su se muškarci i žene razlikovali samo po bezobličnim suknjama ili vrečastim čakširama, gacalo je po blatnjavim poljima oko vlastelinske zgrade, ponekad zastajkujući da zagrabe šaku zemlje. Neće proći još mnogo pre nego što budu mogli da krenu sa oranjem i đubrenjem, ali samo je to njihovo gledanje zemlje nagoveštavalo da je proleće blizu. Iza tih polja šuma se sastojala jedino od tamnih ogoljenih grana istaknutih naspram ispranog sivog jutarnjeg neba. Pod pozamašnim snežnim pokrivačem taj bi prizor bio daleko manje sumoran, ali ovde sneg retko pada, a i kada pada - pada pomalo, pri čemu se tragovi poslednjeg snega retko kada zadrže do narednog. Svejedno, malo je mesta koja bi više odgovarala njenim namerama, kad je Kičma sveta tek nešto više od dana napornog jahanja ka istoku. Ko bi se setio da traga unutar tirskih granica? Ali da nije prelako ubedila momka da ostane tu? Uzdahnu, pa se okrenu od prozora, osećajući kako se zlatni ukrasi što joj vise s kose, mali meseci i zvezde, ptice i ribe, lagano njišu. U poslednje vreme stalno su joj na umu. Na umu? Fuj! U poslednje vreme nosi se mišlju da spava s njima.

Dnevna soba bila je velika ali ne kitnjasta, baš kao čitavo vlastelinsko zdanje. Ukrasni venci ispod tavanice u uglovima sobe bili su izrezbareni od drveta i obojeni u crveno. Namešaj je bio jarko obojen, ali bez tračka pozlate, a dva duga kamina bila su valjano ali jednostavno sazdana, od običnog kamena. Podupirači za drva na ognjištu bili su izdržljivi i očigledno iskovani tako da dugo služe, a ne da lepo izgledaju. Na njenu želju, vatra u ognjištima bila je mala - plamen je tiho tinjao na napola sagorelim cepanicama - ali obe su bile dovoljne da ona ugreje ruke, što joj je jedino bilo potrebno. Prepušten samome sebi, Algarin bi je okružio pravim lomačama i preplavio slugama - sa ono malo njih što i dalje radi za njega. Budući vlastelinčić, daleko od toga da je bogat, ali on svoje dugove plaća poštujući i slovo i duh, čak i kada bi većina drugih postupila suprotno.

Neizrezbarena vrata koja vode ka hodniku otvoriše se uz škripu - većina Algarinovih slugu bila je stara skoro koliko i on, i mada su sve držali uredno i prebrisano, svetiljke pune ulja i potkresanih fitilja, šarke u vlastelinskoj kući izgleda da su nekako izmicale redovnom podmazivanju - vrata se uz škripu otvoriše i ude Verin, i dalje u odeći za put, jednostavnoj haljini od smeđe vune s razdeljenom suknjom, i s plastom prebačenim preko ruke, još nameštajući prosedu kosu. Četvrtasto lice zdepaste male sestre imalo je uzburkan izraz i odmahivala je glavom. „Pa, Kecuejn, Morski narod je odveden u Tir. Nisam se približavala Kamenu, ali čula sam da je visoki lord Astoril prestao da se žali na bolne zglobove i da se pridružio Darlinu unutra. Ko bi pomislio da će se Astoril pokrenuti - pa da će još stati uz Darlina? Ulice su pune oružnika, koji uglavnom pijanče i tuku se međusobno kada se ne tuku sa Ata'an Mijerama. U gradu ima Morskog naroda koliko svih ostalih zajedno. Harina je bila zgrožena. Pojurila je ka brodovima čim je uspela da unajmi čamac, očekujući da bude proglašena gospom od brodovlja i da sve ispravi. Izgleda da više nema sumnje da je Nesta din Res mrtva.“

Kecuejn pusti dežmekastu ženicu da trtlja. Verin nije ni izbliza tako rasejana koliko se pretvara. Neke Smeđe u stanju su da se sapletu o sopstvene noge zato što ih ne primećuju, ali Verin je jedna od onih koje se samo pretvaraju da ne znaju kako se šta radi u stvarnom svetu. Izgleda da je poverovala da je Kecuejn tu njenu opsenu prihvatila za stvarnost, ali ako ima šta da se naglasi - ona će to naglasiti. A i ono što reši da izostavi može mnogo toga da otkrije. Kecuejn je u nju mnogo manje sigurna nego što bi volela. Nesigurnost je jedna od životnih istina, ali nikako joj nije po volji u koliko toga nije sigurna.

Nažalost, Min mora da je prisluškivala na vratima, a ta mlada žena ama l»aš nema strpljenja. „Kazala sam Harini da neće biti tako“, ulete u sobu i pobuni se. „Kazala sam joj da će biti kažnjena zbog pogodbe koju je sklopila s Random. Tek će nakon toga postati gospa od brodovlja, a ja ne mogu da ocenim hoće li se to desiti za deset dana ili za deset godina.“ Vitka i lepuškasta, visoka u tim svojim čizmama crvenih potpetica, s tamnim kovrdžama koje joj padaju do ramena, Minin glas je bio baršunast i ženstven, ali nosila je momački crveni kaput i plave čakšire. Kaput je po reverima i niz rukave bio izvezen raznobojnim cvećem, a čakšire su takođe bile izvezene cvećem niz spoljni deo nogavica - ali to su i dalje kaput i čakšire.

„Min, slobodno uđi“, tiho reče Kecuejn. I to glasom koji ljudi obično primete. Bar oni koji je poznaju. Min blago pocrvene. „Bojim se da je gospa od talasa već saznala što je mogla iz tvog čitanja. Ali sudeći po tvojoj užurbanosti, možda si pročitala još nečiju auru, pa želiš da mi kažeš šta si videla?" Devojčina čudna sposobnost u prošlosti se pokazala korisnom i nesumnjivo da će tako ponovo biti. Možda. Koliko Kecuejn može da vidi, ona ne laže o onome što vidi u slikama i aurama koje u njenim očima lebde oko ljudi, ali nije ni uvek predusretljiva. Naročito ne kada je reč o onome o kome bi Kecuejn najviše volela da zna neke stvari.

Bez obzira na to što joj se obrazi crvene, Min tvrdoglavo isturi bradu. Promenila se od Šadar Logota, ili je možda to počelo još ranije - ali bilo kako bilo - ta promena nije išla nabolje. „Rand hoće da dođeš kod njega. Rekao je da te zamolim, pa ne moraš da dižeš nos zbog toga.“

Kecuejn je samo pogleda i pusti da se tišina rastegne. Diže nos? Svakako ne nabolje. „Reci mu da ću doći kada budem mogla“, reče naposletku. „I lepo zatvori vrata za sobom, Min.“ Mlada žena zausti kao da bi htela da joj nešto kaže, ali ostalo joj je bar toliko pameti u glavi da to zadrži za sebe. Čak je i izvela pristojan naklon, uprkos tome što nosi te besmislene čizme, i čvrsto zatvorila vrata za sobom. Štaviše, skoro da ih je zalupila.

Verin opet odmahnu glavom, pa se nasmeja, ali taj njen smeh vrlo je malo zvučao kao da joj je to zaista smešno. „Kecuejn, zaljubljena je u onog mladića i sakrila je svoje srce u njegov džep. Šta god ti kažeš ili učiniš, ona će pre slediti srce nego glavu. Mislim da se ona boji da ga je umalo izgubila, a znaš koliko to može da učini ženu rešenom da istraje.“

Kecuejn stisnu usne. Verin se u takve odnose s muškarcima razume bolje od nje - ona nikada nije verovala u zadovoljavanje sa svojim Zaštitnicima, kao što to neke Zelene rade, a drugi muškarci nikada nisu dolazili u obzir - ali Smeđa je prišla nadomak istine a da toga i nije svesna. Bar Kecuejn misli da druga sestra ne zna da je Min vezana za malog Al’Tora. I ona je to otkrila samo zbog toga što se devojka izlanula u trenutku nepažnje. Čak i najtvrđa školjka vremenom prepusti svoje meso pošto čovek dođe do te prve tanane pukotine u ljušturi. A ponekad preda i nenadani biser. Da, Min će hteti da sačuva momka u životu, volela ga ili ne, ali ništa više nego Kecuejn.

Prebacivši plašt preko naslona jedne stolice, Verin priđe najbližem kaminu i pruži ruke da ih ogreje na niskom plamenu. Ne bi se moglo reći da Verin klizi kao labud, ali ipak se kreće skladnije nego što bi se to dalo zaključiti po njenom telu. Koliki se deo njene ličnosti sastoji od obmane? Vremenom se sve Aes Sedai sakriju iza raznih maski. Nakon nekog vremena, to prelazi u naviku. „Verujem da će se na kraju stanje u Tiru razrešiti mirnim putem“, reče zureći u vatru. Kao da je pričala sebi u bradu. Ili želela da Kecuejn to pomisli. „Hern i Simaan postaju prilično očajni, jer se boje da će se ostali visoki lordovi vratiti iz Ilijana i zarobiti ih u gradu. Uzevši u obzir druge izbore koji su im na raspolaganju, možda budu spremni da prihvate Darlina. Estanda je čvršća, ali ako bude mogla da se ubedi da iz toga može da izvuče neku prednost za sebe..."

„Rekla sam ti da im ne prilaziš“, strogo je prekide Kecuejn.

Zdepasta žena iznenađeno trepnu na nju. „Pa nisam. Po ulicama uvek kruži gomila glasina, a ja umem da ih spajam i prosejem sitne istine. Jesam videla Alanu i Rafelu, ali pre nego što su me videle sakrila sam se iza jednog čoveka koji je prodavao pite od mesa s kolica. Sigurna sam da me nisu videle." Zastade, očigledno čekajući da joj Kecuejn objasni zašto joj je rečeno da izbegava i sestre.

„Verin, moram da odem kod malog“, kaza Kecuejn umesto toga. U tome je muka kada se čovek saglasi da nekoga savetuje. Čak i kada uspe da postavi sve uslove onako kako želi - bar većinu - opet mora ranije ili kasnije da dođe kada ga taj pozove. Vremenom. Ali to joj daje razlog da izvrda Verininoj radoznalosti. Odgovor je jednostavan. Ako pokušaš da svaku poteškoću lično rešiš, završićeš tako što ništa nećeš rešiti. A kada je o nekim problemima reč, dugoročno posmatrano zapravo i nije bitno kako su rešeni. Ali to što nije odgovorila Verin na pitanje predstavljalo je malu zagonetku za nju i naznaku klizavog puta na kojem valja da se pazi. Kada Kecuejn u nekog nije sigurna, ne želi ni da taj bude siguran u to šta će ona uraditi.

Verin uze svoj plašt i pođe za njom iz sobe. Da li to ta žena namerava da je prati? Ali kada su izašle iz sobe, susrele su Nesunu kako žustro hoda niz hodnik. Ona se naglo zaustavi. Tek je šačici ljudi pošlo za rukom da ne obraća pažnju na Kecuejn, ali Nesuna je u tome bila sasvim uspešna, jer su njene bezmalo crne oči bile ustremljene na Verin.

„Vratila si se, je li?“ Najbolje Smeđe zaista umeju da istaknu ono što je inače očigledno. „Koliko se sećam, ti si napisala rad o životinjskom svetu Potopljenih zemalja." Što je značilo da Verin zaista jeste; Nesuna pamti sve što je u životu videla - što je korisna veština, samo kad bi Kecuejn bila dovoljno sigurna u nju da bi je koristila. „Lord Algarin pokazao mi je kožu neke velike zmije za koju tvrdi da potiče iz Potopljenih zemalja, ali ja sam ubeđena da je reč o istoj vrsti zmije koju sam ja primetila..." Verin se bespomoćno osvrnu i pogleda Kecuejn dok ju je viša odvlačila za rukav, ali i pre nego što su načinile tri koraka niz hodnik, duboko je utonula u razgovor oko te glupe zmije.

Bio je to izvanredan prizor, mada na izvestan način uznemirujući. Nesuna je odana Elaidi, ili je to bila, dok je Verin jedna od onih koje žele da Elaidu svrgnu. Ili je to bila. A sada prijateljski pričaju o zmijama. To što su se obe zavetovale na vernost malom Al’Toru može se pripisati tome što je on ta’veren i što ne znajući šta čini obmotava Šaru oko sebe, ali je li ta zakletva dovoljna da ih natera da zanemaruju svoje suprotstavljene stavove u vezi s time ko bi trebalo da sedi na Amirlin Tronu? Ili su možda zahvaćene time što su u tolikoj blizini jednog ta’verena? To bi žarko želela da zna. Nijedan od njenih ukrasa ne štiti protiv ta’verena. Naravno, ne zna šta dve ribe i jedan mesec rade, ali čini se malo verovatnim da mogu tako nešto. Možda je jednostavno reč o tome što su i Verin i Nesuna Smeđe. Smeđe umeju da zaborave na sve drugo kada se upuste u proučavanje nečega. Zmije. Fuj! Sitni ukrasi u njenoj kosi zanjihaše se kada odmahnu glavom pre nego što se okrenu i ostavi dve Smeđe za sobom. Šta li dečko želi? Nikada nije volela da bude savetnica, bilo to neophodno ili ne.

Promaja što je duvala hodnicima zanosila je ono nekoliko tapiserija na zidovima; behu izatkane u starom stilu i na njima se videlo da su dotrajale od toga što su često skidane i vraćane na zidove. Vlastelinsko zdanje raslo je kao neka seljačka kuća mesto da je odjednom podignuto tako veliko. Proširivalo se svaki put kada se porodično bogatstvo uvećavalo, ili kad se povećavao broj članova porodice. Kuća Pendalon nikada nije bila bogata, ali bilo je vremena kada su bili brojni. To se videlo po mnogo čemu, a ne samo po rasenjenim i staromodnim tapiserijama. Ukrasi koji razdvajaju zidove od tavanice bili su jarko obojeni u crveno, plavo ili žuto, ali hodnici su se razlikovali po širini i visini, a ponekad su se i spajali pomalo nakrivljeno. Prozori koji su nekada gledali na polja sada gledaju na dvorišta, obično gola ako se izuzmu nekolike klupe, ostavljeni samo da bi u zgradi bilo svetla. Ponekad nije bilo drugog izbora da se stigne nekud nego da se pođe natkrivenom kolonadom koja gleda na neko od tih dvorišta. Stubovi su najčešće bili od drveta, mada obojeni čak i kada nisu bili izrezbareni.

Na jednom od tih prolaza s debelim zelenim stubovima, dve sestre su stajale i zajedno gledale šta se dešava u dvorištu ispod njih. To jest, zajedno su gledale kada je Kecuejn otvorila vrata što vode na kolonadu. Beldejn je vide, pa se ukoči i cimnu šal zelenog poruba koji nosi manje od pet godina. Lepuškasta s visokim jagodicama i pomalo iskošenim smeđim očima, još nije postigla bezvremenost, pa je izgledala mlađe i od Min, naročito kada je ošinula Kecuejn ledenim pogledom i odjurila u suprotnom smeru.

Merisa, s kojom je bila, nasmešila se za njom kao da je sve to zabavlja, malčice pomerivši svoj šal zelenih resa. Visoka i obično sasvim ozbiljna, kose čvrsto povezane da joj ne pada na bledo lice, Merisa nije žena koja se često smeši. „Beldejn počinje da se brine zbog toga što još nema Zaštitnika“, kaza tarabonskim naglaskom kada Kecuejn stade pored nje, mada joj se plave oči vratiše dvorištu. „Izgleda da razmatra Aša’mana, ako bude mogla da nađe nekog. Rekla sam joj da popriča s Dejđin. Ako to ne bude pomoglo njoj, pomoči će Dejđin."

Svi Zaštitnici koje su imale sa sobom bili su okupljeni u kaldrmisanom dvorištu - svi u košuljama, premda je bilo hladno. Većina njih sedela je na obojenim drvenim klupama gledajući dvojicu kako vežbaju drvenim mačevima. Džahar, jedan od Merisine trojice, bio je lep mladić preplanuo od sunca. Srebrna zvonca na krajevima njegove dve duge pletenice zveckala su od siline njegovog napada. Kretao se kao crnokoplje. Ni dašak povetarca nije dunuo, ali osmokraka zvezda u Kecuejninoj kosi, nalik na zlatnu ružu kompasa, kao da se pomerila. Da ju je držala u ruci, osetila bije kako jasno podrhtava. Mada, već zna da je Džahar Aša’man, a zvezda ga ne bi pokazala, već bi joj samo stavila do znanja da je u blizini muškarac koji može da usmerava. Otkrila je da što je više muškaraca koji mogu da usmeravaju, to snažnije zvezda drhti. Džaharov protivnik, veoma visok čovek širokih pleća i kamenog lica s upletenom kožnom vrpcom vezanom oko prosedih slepoočnica da mu do ramena duga kosa ne bi padala u oči, nije bio drugi Aša’man tamo dole, ali beše jednako smrtonosan na neki svoj način. Zapravo, nije delovalo kao da se Lan kreće tako brzo, ali nekako je... tekao. Njegovo sečivo od uvezanog pruća stalno je skretalo u stranu Džaharove udarce, neprestano pomerajući mladića za trunčicu više van ravnoteže.

Odjednom, Lanovo drveno sečivo uz glasan prasak tresnu o Džaharov bok, što bi bio ubistven udarac da je mač od čelika. Dok se mlađi čovek još zanosio od siline udarca, Lan se skladnim pokretom za tren oka vratio u pripravan položaj, držeći obema rukama dugo sečivo pravo pred sobom. Netan, još jedan od Merisinih, skoči na noge - vitak čovek kose potpuno sede na slepoočnicama i visok, mada za šaku ili više niži od Lana. Džahar mu mahnu da se vrati i opet diže svoj mač za vežbanje, glasno zahtevajući da proba još jednom.

„Kako se Dejđin drži?“, upita Kecuejn.

„Bolje nego što sam očekivala“, priznade Merisa. „Previše boravi u svojoj sobi, ali ipak plače jedino kada je sama." Pogled joj s muškaraca što su plesali s mačevima prelete na zelenu klupu, gde je Verinin zdepasti i sedokosi Tomas sedeo pored starijeg čoveka kojem je na glavi ostao samo rub sede kose iznad ušiju. „Damer hoće da isproba svoje Lečenje na njoj, ali Dejđin ga je odbila. Možda nikada pre toga nije imala Zaštitnika, ali zna da je žaljenje mrtvog Zaštitnika sastavni deo sećanja na njega. Iznenađena sam što se Korela nosi mišlju da to dopusti."

Odmahnuvši glavom, Tarabonka se vrati da posmatra Džahara. Zaštitnici drugih sestara baš je i ne zanimaju, bar ne kao njeni. „Aša’mani žale na isti način kao Zaštitnici. Mislila sam da Džahar i Damer možda samo slede ostale, ali Džahar mi reče da je to i njihov običaj. Naravno, nisam se mešala, ali posmatrala sam ih kako piju u sećanje na Dejđininog mladog Ibena. Ime mu nisu spomenuli, ali napunili su pun pehar vina i za njega. Besen i Netan znaju da svakoga dana mogu da poginu - i to prihvataju. Džahar očekuje da će umreti; svakoga dana. Za njega je svaki tren poslednji."

Kecuejn se jedva suzdrži da je ne pogleda. Merisa ne priča često toliko dugo. Lice joj je bilo bezizrazno i ponašala se staloženo, ali zbog nečega se uzrujala. „Znam da vežbaš povezivanje s njim“, oprezno i pažljivo poče, gledajući u dvorište. Pažnja je neophodna kada se s drugom sestrom priča o njenom Zaštitniku. To je bio jedan od razloga zbog kojih je namršteno zurila u dvorište. „Jesi li uspela da dođeš do zaključka je li mali Al’Tor uspeo kod Šadar Logota? Da li je zaista uspeo da očisti mušku polovinu Izvora?"

I Korela je uvežbavala povezivanje s Damerom, ali ta Žuta se toliko usredsredila na svoje zaludne pokušaje da shvati kako da sa saidarom radi ono što on čini sa saidinom da ne bi primetila opačinu Mračnog ni da joj klizi niz grlo. Šteta što ona nije došla do šala pedeset godina kasnije nego što jeste; da je tako, lično bi vezala jednog od tih muškaraca i ne bi morala nikog ništa da pita. Ali tih pedeset godina značilo bi da bi Norla umrla u svojoj kućici u Crnim brdima pre nego što bi Kecuejn Melajdrin uopšte otišla u Belu kulu. To bi poprilično izmenilo istoriju. Kao prvo, bilo bi krajnje neverovatno da bi se ona zatekla u ma čemu što nalikuje okolnostima u kojima se trenutno nalazi. Pa je stoga pitala, pažljivo, i čekala na odgovor.

Merisa je dugo nepomično ćutala, a onda je uzdahnula. „Ne znam, Kecuejn. Saidar je spokojno more koje će te odneti kud god želiš, sve dok mu poznaješ struje i pustiš ih da te nose. Saidin... Lavina gorućeg kamena. Ledene planine koje se urušavaju. Osećaj je čistiji nego kada sam se prvi put povezala sa Džaharom, ali u tom haosu bilo šta može da se krije. Bilo šta.“

Kecuejn klimnu. Nije bila sigurna da je očekivala ikakav drugi odgovor. Zašto bi pa našla nekakvu sigurnost u vezi s jednim od dva najvažnija pitanja na svetu kada ne može da je nađe ni u vezi s mnogo jednostavnijim? U dvorištu Lanovo drveno sečivo stade, ali ovoga puta ne uz prasak, već samo dodirnu Džaharovo grlo, pa se krupniji čovek opet skladno vrati u pripravan stav. Netan opet ustade, a Džahar mu opet odmahnu i besno diže mač pa i sam zauze položaj. Merisin treći Zaštitnik, Besen, nizak i širok čovek preplanuo bezmalo kao Džahar iako je Kairhijenjanin, zasmeja se i odvali grubu primedbu o ljudima toliko željnim dokazivanja da se sapliću o sopstvena sečiva. Tomas i Damer zgledaše se i odmahnuše glavama; ljudi tih godina obično su davno digli ruke od podrugivanja. Zveket drvenih mačeva opet otpoče.

Ostala četiri Zaštitnika nisu bila jedina publika Lanu i Džaharu u dvorištu. Vitka devojka, tamne kose u dugoj pletenici, s crvene klupe je usplahireno gledala šta se dešava i bila meta Kecuejninog mrštenja. To dete mora da maše prstenom Velike zmije ljudima pred nosevima kako bi je smatrali za Aes Sedai, što i jeste, mada samo po slovu zakona. To nije samo stoga što Ninaeva ima lice kao devojka; i Beldejn izgleda premlado. Ninaeva je poskakivala na klupi, neprestano na rubu toga da skoči s nje. Usne su joj se povremeno micale kao da nemo uzvikuje pokliče ohrabrenja, a i ruke bi joj se ponekad mrdale kao da pokazuje kako je Lan trebalo da pomeri mač. Lakoumna devojka, prepuna strasti, koja tek retko pokazuje da ima mozga. Min nije jedina koja je zbog muškarca bacila i srce i glavu u bunar. U skladu sa običajima mrtvog Malkijera, crvena tačka na Ninaevinom čelu označavala je da je u braku s Lanom, mada se Žute retko kada udaju za svoje Zaštitnike. Zapravo, veoma malo sestara to čini. A naravno, Lan nije Ninaevin Zaštitnik, koliko god se ta devojka i on pretvarali da je suprotno. To kome on zapravo pripada pitanje je koje njih dvoje izbegavaju kao lopovi koji se šunjaju kroz noč.

Još zanimljiviji i još više onespokojavajući bio je Ninaevin nakit - duga zlatna ogrlica i tanak zlatni opasač, sa odgovarajućim narukvicama i prstenjem, pri čemu neukusni crveni, zeleni i plavi dragulji kojima je taj nakit načičkan grozno odskaču od njene haljine sa žutim prugama. A na levoj ruci nosi i onaj čudan komad nakita, zlatno prstenje pljosnatim lančićima spojeno sa zlatnom narukvicom. To je angreal, mnogo snažniji od Kecuejninog ukrasa za kosu u obliku svračka. I drugi su veoma nalik njenim ukrasima: ter’angreali očigledno načinjeni u isto vreme, za vreme Slamanja sveta, kada je svaka Aes Sedai mogla da se zatekne u prilici da mnogi budu protiv nje, a naročito muškarci koji mogu da usmeravaju. Čudno je bilo pomisliti da su se i oni zvali Aes Sedai. To bi bilo kao da nabasa na muškarca koji se zove Kecuejn.

Pitanje - izgleda da joj je jutro prepuno pitanja, a sunce još nije prevalilo ni pola puta do podneva - pitanje je da li ta devojka taj nakit nosi zbog malog Al’Tora ili Aša’mana? Ili zbog Kecuejn Melajdrin? Ninaeva je dokazala odanost mladiću iz svog sela, a pokazala je da ume da ga se pazi. Ima ta mozak, samo kada reši da ga koristi. Ali dok ne dobije odgovor na to pitanje, preopasno je da joj veruje. Muka je u tome što u poslednje vreme veoma malo toga nije preopasno.

„Džahar postaje snažniji“, Merisa odjednom reče.

Na trenutak, Kecuejn se namršti na drugu Zelenu. Snažniji? Mladićeva košulja već je počela da mu se lepi za leđa, a na Lanu izgleda nije bilo ni graške znoja. A onda shvati. Merisa misli na Moć. Ali Kecuejn samo upitno izvi jednu obrvu. Nije mogla da se seti kada je poslednji put dozvolila da joj se zaprepašćenje vidi na licu. Mora da se to dogodilo pre svih onih silnih godina u Crnim brdima, kada je tek počela da zaslužuje te ukrase koje sada nosi.

„Isprva, mislila sam da je zbog toga kako se ovi Aša’mani obučavaju on već doterao do svoje pune snage“, nastavi Merisa, mršteći se na tu dvojicu koji vežbaju drvenim mačevima. Ne; to se ona na Džahara mršti. Tek neznatno nabiranje u uglovima očiju, ali ta se mršti samo na one koji to mogu da vide i spoznaju njeno nezadovoljstvo. „Kod Šadar Logota mislila sam da mi se to pričinjava. Pre tri ili četiri dana, bila sam napola ubeđena da grešim. A sada, sigurna sam da sam u pravu. Ako muškarci snagu stiču tako u naletima, nema načina da se oceni koliko će on biti snažan."

Naravno, nije dala glasa onome što je očigledno brine; da će možda postati snažniji od nje. Izgovoriti tako nešto nezamislivo je po mnogo čemu, a mada se Merisa pomalo svikla na to da čini nezamislivo - većina sestara pala bi u nesvest i od pomisli na to da se veže s muškarcem koji može da usmerava - nikada joj nije bilo lagodno da o njima priča. Kecuejn jeste, ali svejedno se trudila da joj se u glasu ne čuje ništa određeno. Svetlosti, što mrzi da bude pažljiva. Makar mrzi neophodnost toga.

„Merisa, deluje mi zadovoljno." Merisini Zaštitnici uvek deluju zadovoljno; dobro barata njima.

„Pomahnitao je od...“ Druga žena se uhvati za glavu kao da opipava splet osećaja koji dopiru kroz vezu. Zaista je uznemirena! „Ne od besa. Od osujećenosti." Zahvati rukom u zelenim koncem izvezenu kožnu torbicu za pojasom, pa izvadi malu pribadaču, vitko crveno-zlatno stvorenje, nalik na zmiju s nogama i lavljom grivom. „Ne znam otkud ovo mladom Al’Toru, ali dao ga je Džaharu. Ovo je za Aša’mane izgleda nešto što je šal za nas.

Naravno, morala sam da mu uzmem. Džahar je još u razdoblju privikavanja, kada mora naučiti da prihvata samo ono što ja kažem da sme. Ali toliko je uzrujan zbog ovoga... Da li da mu vratim? Na neki način, to bi bilo kao da sam mu to ja dala.“

Kecuejnine obrve stadoše da se izvijaju pre nego što stiže da ih obuzda. Merisa traži savet o tome šta da radi s jednim od svojih Zaštitnika? Naravno, Kecuejn joj je i predložila da ga iskuša, ali ta mera otkrivanja prisnosti je... Nezamisliva. Fuj! „Sigurna sam da ćeš postupiti ispravno, šta god da odlučiš."

Pogledavši još jednom Ninaevu, ostavi višu ženu da palcem gladi pribadaču i namršteno zuri u dvorište. Lan je upravo ponovo porazio Džahara, ali mladić se već nameštao i opet tražio da se bore. Šta god da Merisa odluči, ona je već saznala jedno što joj se nikako ne dopada. Granice između Aes Sedai i Zaštitnika uvek su bile jasne; Aes Sedai zapoveda a Zaštitnici se pokoravaju. Ali ako se niko drugi nego Merisa koleba zbog pribadače za okovratnik - Merisa koja čvrstom rukom upravlja svojim Zaštitnicima - onda će morati da se iscrtaju nove granice, bar kada je reč o Zaštitnicima koji mogu da usmeravaju. Sada se čini neverovatno da će Aes Sedai prestati da ih vezuju; Beldejn je dokaz koji ide u prilog tome. Ljudi se zapravo nikada ne menjaju, ali svet se menja oko njih - i to često onespokojavajuće. Moraš da živiš s time, ili makar da to preživiš. Povremeno, uz malo sreće, čovek može da utiče na smer tih promena, ali sve i da sprečiš jednu, samo pokreneš neku drugu.

Kao što je i očekivala, vrata Al’Torove sobe nije zatekla nečuvana. Naravno, tamo je bila Alivija. Sedela je na klupi pored vrata strpljivo držeći šake u krilu. Bledokosa Seanšanka postavila je sebe za svojevrsnu mladićevu braniteljku. Alivija mu je bila zahvalna što ju je oslobodio s povoca, ali ima tu još nečega. Kao prvo, Min je ne voli, a tu nije reč o uobičajenoj ljubomori. Alivija izgleda i da ne zna šta to muškarci i žene rade zajedno. Ali između nje i momka na delu je neka povezanost, koja se otkriva u potajnim pogledima: njenim prepunim rešenosti, a njegovim punim nade, ma koliko teško bilo poverovati u to. Dok Kecuejn ne otkrije o čemu se tu radi, nema namere da učini ama baš ništa kako bi ih razdvojila. Alivijine oštre plave oči posmatrale su Kecuejn sa oprezom punim poštovanja, ali je nije smatrala neprijateljem. Alivija brzo završava sa onima za koje pomisli da su neprijatelji malog Al’Tora.

Druga žena na straži bila je po građi slična Aliviji, ali njih dve nisu mogle da budu različitije, i to ne samo stoga što su Elzine oči smeđe a lice glatko i bezvremeno, dok Alivija ima sitne bore u uglovima očiju i sede vlasi skoro skrivene u kosi. Elza skoči na noge čim ugleda Kecuejn i stade ispred vrata čvrsto se obmotavajući šalom. „Nije sam“, ledeno reče.

„Misliš li ti to da mi staneš na put?“, upita Kecuejn jednako ledenim glasom. Andorska Zelena trebalo je da se samo skloni. Elza je po snazi u Moći toliko ispod nje da nije trebalo ni da okleva, a kamoli da čeka naređenje, ali ta žena se ukopala i čak ju je ošinula pogledom.

To je neprilika. Još pet sestara u vlastelinskoj kući bilo je zavetovano na odanost dečaku, a sve koje su ranije bile odane Elaidi zure u Kecuejn kao da sumnjaju u njene namere prema njemu. Što, naravno, dovodi do pitanja zašto Verin to ne čini. Ali samo Elza pokušava da je drži podalje od njega. Ta žena bazdi na ljubomoru, što nema nikakvog smisla. Nemoguće je da je zaista ubeđena da bi ga sama bolje savetovala, a da je bilo makar i nagoveštaja da Elza želi dečaka bilo kao muškarca ili Zaštitnika, Min bi već režala. Što se toga tiče, ta devojka je izoštrila nagone. Da je od onih žena koje škrguću zubima, Kecuejn bi ih već stiskala.

Taman kada pomisli da će morati da naredi Elzi da joj se skloni s puta, Alivija se nagnu napred. „Elza, on jeste poslao po nju“, otegnuto izjavi. „Naljutiće se ako joj ne damo da prođe. Na nas, a ne na nju. Pusti je da uđe.“

Elza krajičkom oka baci pogled na Seanšanku, a usne joj se izviše u osmeh pun prezira. Alivija je u Moći daleko iznad Elze - a kad je već kod toga, Alivija je i iznad nje - ali ipak je divljakuša, a u Elzinim očima i lažljivica. Tamnokosa žena nije prihvatala da je Alivija bila damane, a kamoli ostatak njene priče. Svejedno, Elza pogleda Kecuejn, pa se osvrnu i pogleda vrata iza sebe, a onda cimnu šal. Očigledno da nije želela da se momak naljuti. Ne na nju.

„Videću je li spreman za tebe“, kaza, skoro nadureno. „Zadrži je ovde“, oštrije dodade Aliviji, pa se okrenu i lagano pokuca na vrata. S druge strane odgovori joj muški glas, a ona otvori vrata taman toliko da se provuče unutra, pa ih zatvori za sobom.

„Moraćeš da joj oprostiš“, javi se Alivija onim izluđujuće sporim i tihim seanšanskim naglaskom. „Mislim da je samo reč o tome da ona veoma ozbiljno uzima svoju zakletvu. Nije navikla da ikome služi."

„Aes Sedai drže svoju reč“, suvo odvrati Kecuejn. Naspram te žene osećala se kao da priča odsečno i brzo kao neka Kairhijenjanka! „Moramo."

„Mislim da morate. Samo da znaš, i ja držim svoju reč. Dugujem mu sve što zatraži od mene.“

Opčinjavajuća primedba, a i otvaranje, ali pre nego što ona stiže da ga iskoristi, Elza izađe. Za njom i Algarin, sede brade uredno potkresane u šiljak. Pokloni se Kecuejn i nasmeši tako da mu se bore produbiše na licu. Jednostavan kaput od tamne vune bio mu je širok jer je bio skrojen u vreme kada je on bio mlađi; kosa mu je bila retka. Nije bilo nikakvih izgleda da otkrije zašto je bio u poseti malom Al’Toru.

„Primiče te“, oštro reče Elza.

Kecuejn samo što ne zaškrguta zubima. Alivija će morati da sačeka, a isto važi i za Algarina.

Kada je Kecuejn ušla, zatekla je mladića na nogama. Visok i plećat skoro kao Lan, bio je odeven u crni kaput izvezen zlatom po rukavima i visokom okovratniku. Previše je podsećao na aša’manski kaput, samo dodatno izvezen da bi se njoj udovoljilo, ali ništa nije rekla. Učtivo joj se pokloni i povede je do stolice s jastučićem s resama postavljene ispred kamina i zapita je hoće li malo vina. Ovo u ibriku što s dva pehara stoji na stočiću već se ohladilo, ali može on da pošalje nekog da donese sveže. Naporno je radila na tome da ga natera da se ponaša uljudno; može da nosi kakav god kaput želi. Ima daleko važnijih stvari u kojima mora da prihvati da ga ona vodi. Ili gura, ili vuče - šta god bude potrebno. Nema namere da traći vreme na priču o njegovom odevanju.

Ljubazno odmahnuvši glavom, ona odbi vino. Pehar s vinom pruža mnogo mogućnosti - da srkneš kada ti je potreban trenutak da razmisliš, da se zagledaš u njega kada želiš da sakriješ oči - ali tog mladića potrebno je netremice posmatrati i ne skidati pogled s njega ni za tren. S lica mu se malo toga može pročitati, skoro kao da je sestra. S tom tamnoriđom kosom i tim plavosivim očima mogao bi da prođe kao Aijel, ali malo Aijela ima tako hladan pogled. Naspram tih njegovih očiju jutarnje nebo u koje je ranije zurila delovalo je toplo. Hladnije su nego pre Šadar Logota. I nažalost - tvrđe. Takođe su delovale... iznureno.

„Algarin je imao brata koji je mogao da usmerava“, reče on, okrećući se prema stolici naspram njene. Ali na pola puta se zatetura i uhvati za doručje kratko se nasmejavši, pretvarajući se da se sapleo o sopstvene noge, ali nikakvog saplitanja zapravo nije bilo. A nije ni zgrabio saidin - imala je prilike da ga gleda kako se na tren tetura dok to čini - ili bi je njeni ukrasi upozorili na to. Korela joj je kazala da mu je potrebno samo malo više sna da bi se oporavio od Šadar Logota. Svetlosti, mora ga sačuvati u životu, ili će ispasti da je sve bilo ni za šta!

„Znam“, odgovori mu. A budući da izgleda da mu je Algarin sve ispričao, dodade: „Ja sam zarobila Emarina i odvela ga u Tar Valon." Nekima bi verovatno bilo čudno to što joj je Algarin zahvalan na tome, ali njegov mlađi brat preživeo je smirivanje duže od deset godina nakon što mu je pomogla da se pomiri s tim. Braća su bila privržena jedan drugome.

Mladićeve obrve se trznuše dok je sedao. Nije znao. „Algarin hoće da bude iskušan“, kaza.

Ona ga pogleda pravo u oči, spokojno, i očuta. Algarinova deca - ona koja su i dalje u životu - sklopila su brakove. Možda je spreman da ovo parče zemlje preda svojim naslednicima. U svakom slučaju, u ovom trenutku jedan muškarac koji usmerava manje ili više ne menja ništa. Sem ako se ne radi o mladiću koji trenutno zuri u nju.

Trenutak kasnije, brada mu se neznatno pomeri u tračak klimanja. Da li je on to nju isprobavao? „Mladiću, ne boj se da ti neću reći kada izigravaš budalu." Većina ljudi nakon samo jednog sastanka s njom dobro upamti da ona ima oštar jezik. Ovog mladog čoveka potrebno je s vremena na vreme podsećati na to. On zastenja. Možda je to bio smeh. A možda je to bilo žaljenje. Podsetila je samu sebe kako on želi da ga ona nešto nauči, mada r/.gleda da ne zna šta. Nije bitno. Ima ona čitav spisak toga, a tek je počela.

Lice mu je bilo izražajno kao da je isklesano od kamena, ali skočio je na noge i počeo da korača napred-nazad između kamina i vrata, sa šakama iza leda stisnutim u pesnice. „Pričao sam sa Alivijom o Seanšanima“, reče. „Oni svoju vojsku s razlogom zovu Svepobedničkom vojskom. Nikada nije izgubila rat. Da, bitke jeste - ali rat nikada. Kada izgube u nekoj bici, oni sednu i razmisle o tome gde su pogrešili ili šta je to njihov neprijatelj uradio kako treba. A onda promene ono što je potrebno da bi pobedili."

„Pametno“, odgovori ona kada ta bujica reči stade. „Znam neke ljude koji rade isto to. Najpre Davrama Bašera. Pa Gareta Brina, Rodela Ituraldea i Agelmara Džagada. Čak je i Pedron Nijal to radio dok je bio živ. Sve su smatrali velikim kapetanima."

„Da“, odgovori joj on i dalje koračajući. Nije je gledao, možda je nije ni video, ali slušao je šta priča. Nadala se da će je i čuti. „Njih petorica, i svi veliki kapetani. Ali svi Seanšani to rade. To je njihov običaj već hiljadu godina. Menjaju ono što se promeniti mora, ali ne odustaju."

„Da li ti to razmišljaš o mogućnosti da njih nije moguće pobediti?“, spokojno ga upita. Uvek je najbolje biti spokojan dok ne saznaš sve činjenice, a najčešće i nakon toga.

Mladić se okrenu prema njoj, ukočen i ledenog pogleda. „Vremenom ću moći da ih pobedim“, odbrusi, upinjući se iz petnih žila da bude koliko-toliko pristojan. Bar je to dobro. Što ređe bude morala da dokazuje kako može i hoće da kažnjava kršenje njenih pravila, to bolje. „ Ali...“ On gunđajući ućuta kada zvuci svađe u hodniku prodreše kroz vrata.

Trenutak kasnije vrata se širom otvoriše i Elza upade u sobu okrenuta leđima, i dalje se glasno raspravljajući i raširenim rukama pokušavajući da zadrži druge dve sestre. Erijan, bledog lica zajapurenog, gurala je drugu Zelenu ispred sebe. Serena, žena toliko prelepa da je Erijan pored nje delovala bezmalo neugledno, bila je hladnijeg izraza lica, što se od jedne Bele i da očekivati, ali razdraženo je odmahivala glavom - i to dovoljno žustro da raznobojne đinđuve u njenim tankim pletenicama zveckaju jedne o druge. Serena je umela da bude plahovita, mada je to obično čvrsto zauzdavala.

„Bartol i Rašen dolaze“, glasno obznani Erijan, s debelim ilijanskim naglaskom koji je bio posledica njene uzbuđenosti. To su njena dva Zaštitnika, postavljena u Kairhijenu. „Poslala nisam po njih, ali Putuje s njima neko. Pre sat vremena osetila sam kako odjednom bliže su, a maločas takođe opet. Sada prema nama dolaze oni.“

„Moj Vitalijen, on se takođe približava“, kaza Serena. „Mislim da će za nekoliko sati biti ovde.“

Elza spusti ruke, mada se po tome kako su joj leđa ukočena videlo da i dalje pogledom strelja ove dve sestre. „I moj Firil će ubrzo stići“, promrmlja. On joj je jedini Zaštitnik; pričalo se da su u braku, a Zelene koje se udaju retko kada istovremeno uzimaju još nekog Zaštitnika. Kecuejn se zapita bi li ona to spomenula da druge dve nisu.

„Nisam to očekivao tako brzo“, tiho reče mladić. Tiho, ali sa čelikom u glasu. „Ali nije trebalo da očekujem da će razvoj događaja čekati na mene, zar ne, Kecuejn?"

„Događaji nikoga ne čekaju“, odgovori ona i ustade. Erijan se lecnu kao da ju je tek tad primetila, mada je Kecuejn bila sasvim sigurna da joj je lice bezizrazno koliko i momkovo. Premda, možda je i jednako kameno. Šta to te Zaštitnike dovodi iz Kairhijena i ko s njima Putuje dovoljno su ozbiljna pitanja, ali učinilo joj se da je ona od mladića ipak dobila odgovor na ono što ga je pitala, pa će morati veoma pomno da razmisli o tome kako da ga posavetuje. Odgovori ponekad umeju biti nezgodniji nego pitanja.