Raskršće sumraka

22 Jedan odgovor

Pevara je pomalo nestrpljivo čekala da sitna, vitka Prihvaćena spusti srebrni poslužavnik na stočić i otkrije posudu s kolačima. Niska žena ozbiljnog lica, Pedra nije lenjivica niti mrzi to što čitavo jutro mora da provede donoseći i odnoseći stvari za jednu Predstavnicu, već je samo tačna i pažljiva. To su korisne osobine koje treba hrabriti. Svejedno, kada je Prihvaćena pitala da li da naspe vino, Pevara je oštro odgovorila: „Same ćemo, dete. Ti sačekaj u predvorju." Skoro da je kazala toj mladoj ženi da se vrati svom učenju.

Pedra raširi široke bele suknje s višebojnim porubom i pade u skladan naklon, ničim ne pokazujući uzbuđenje i zbunjenost, kako to Prihvaćene često čine kada je neka Predstavnica naprasita. Prihvaćene prečesto svaku zajedljivost u glasu neke Predstavnice prihvataju kao stav o sopstvenoj podobnosti za šal - kao da Predstavnice nemaju druga posla.

Pevara je sačekala da se vrata za Pedrom zatvore i da reza škljocne na mesto pre nego što je odobravajuće klimnula glavom. „Ta će ubrzo biti uzdignuta do Aes Sedai“, primeti. Veoma je ispunjavajuće kada ma koja žena stigne do šala, ali naročito kada je u početku izgledalo da ta žena ne obećava. Izgleda da su u poslednje vreme upravo sitna zadovoljstva jedina do kojih se može doći.

„Ali neće biti jedna od nas, bar tako mislim“, odgovori njena iznenađujuća gošća, koja je do maločas proučavala niz oslikanih minijatura Pevarine mrtve porodice što su stajale uredno poređene na ploči mermernog kamina, s lica isklesanog tako da podseća na talase. „Nesigurna je u vezi s muškarcima. Verujem da se oseća pomalo bojažljivo kada je o njima reč.“

Tarna svakako nikada nije bila bojažljiva ni zbog muškaraca ni zbog ičega drugog, svakako ne otkad je pre nešto malo više od dvadeset godina stigla do šala. Pevara je pamti kao veoma unezverenu polaznicu, ali plave oči te bledokose žene sada su postojane kao kamenje. A otprilike i tople kao kamenje usred zime. Svejedno, ima nečeg u tom hladnom i ponosnom licu, nečeg u tome kako su joj usne stisnute, zbog čega jutros izgleda kao da se oseća nelagodno. Pevara nije mogla ni da zamisli šta je to što bi uznemirilo Tarnu Fejr.

Ali pravo pitanje jeste zašto je ta žena došla da je poseti. Graniči se s nedoličnošću to što je došla da nasamo poseti ma koju Predstavnicu, a naročito Crvenu. Tarna je i dalje imala odaje u delu koji pripada Crvenima, ali sve dok je na svom novom položaju, više nije deo Crvenog ađaha uprkos grimiznom vezu na tamnosivoj haljini. Odlaganje preseljenja u njene nove odaje moglo bi se smatrati osetljivošću - ali samo kod onih koji je ne znaju.

Pevara je bila oprezna prema svemu neobičnom sve otkad ju je Siejna uvukla u lov na Crni ađah. A Elaida veruje Tarni, baš kao što je verovala Galini; pametno je biti veoma oprezan sa svakom kojoj Elaida veruje. I sama pomisao na Galinu - Svetlost tu ženu večno pržila - izluđivala je Pevaru, ali postoji tu i još jedna veza. I Galina se posebno zanimala za Tarnu kada je ova bila polaznica. Istina, Galina se zanimala za svaku polaznicu ili Prihvaćenu za koju je mislila da bi se možda pridružila Crvenima, ali to je svejedno još jedan razlog za oprez.

Naravno, Pevara nije dopustila da joj se išta od svega toga vidi na licu. Dovoljno je dugo Aes Sedai. Smešeći se, uhvatila se za poslužavnik i dugovrati srebrni ibrik iz kojeg se dizao slatkasti miris začina. „Jesi li za vino, Tarna, u znak čestitke za tvoje uzdizanje?"

Sa srebrnim peharima u rukama, zavalile su se u naslonjače doručja izrezbarenih spiralama, što je bio stil koji je pre skoro stotinu godina izašao iz mode u Kandoru, ali Pevara ga ipak voli. Nije nalazila nikakav razlog da svoj nameštaj ili bilo šta drugo menja u skladu s trenutnim hirovima. Te stolice joj služe otkad su napravljene i sasvim su udobne kada im se doda nekoliko jastuka. Ali Tarna je sedela ukočeno, na samom rubu svoje naslonjače. Nju nikad niko nije nazvao opuštenom, ali očigledno joj jeste nelagodno.

„Nisam sigurna da zaslužujem čestitke“, kaza i pređe prstom preko uzane crvene ešarpe prebačene oko vrata. Nije propisano to koje nijanse mora biti, a ona je odabrala tako jako skerletnu da je skoro blistala. „Elaida je bila uporna, a ja nisam mogla da odbijem. Mnogo toga se promenilo otkad sam otišla iz Kule, kako spolja tako i iznutra. Zbog Alvijarin sve su počele da Čuvarku... drže na oku. Pretpostavljam da će neke hteti da bude išibana kada se napokon vrati. A Elaida..." Zastade da otpije gutljaj vina, ali kada spusti pehar nastavi u drugom smeru. „Često sam slušala kako tebe nazivaju netradicionalnom. Čak sam čula da si jednom izjavila kako bi volela da imaš Zaštitnika."

„Zvali su me i gore nego samo netradicionalnom“, suvo odvrati Pevara. Šta li je ta žena htela da kaže u vezi sa Elaidom? Zvučalo je kao da bi odbila ešarpu Čuvarke da je mogla. Čudno. Tarna teško da je stidljiva ili da beži od dužnosti i posla. Izgleda da je najbolje ćutati. Naročito o Zaštitnicima. Ako se o tome raspreda, onda je previše pričala. Sem toga, ako dovoljno dugo ćutiš, tvoja sagovornica će uvek početi da priča makar samo da bi ispunila tišinu. Ćuteći možeš mnogo toga da naučiš. Lagano je pijuckala vino. U njemu je bilo previše meda za njen ukus, a nedovoljno đumbira.

I dalje ukočena, Tarna ustade i priđe kaminu, gde je stala da zuri u minijature na belim lakiranim postoljima. Diže ruku da dodirne jedan oval od belokosti, a Pevara oseti kako joj se ramena zatežu - beše to jače od nje. Georg, njen najmlađi brat, imao je samo dvanaest godina kada je poginuo, kada su svi na tim slikama poginuli, u jednom ustanku Prijatelja Mraka. Oni nisu bili porodica koja je sebi mogla da priušti minijature od belokosti, ali kada je došla do novca našla je jednog slikara koji je bio u stanju da pretoči njene uspomene u likove. Georg je bio prelep dečak, visok za svoje godine i potpuno neustrašiv. Dugo nakon što se to desilo, saznala je kako je njen mlađi brat poginuo. S nožem u ruci, stajao je nad očevim telom i pokušavao da odbrani majku od rulje. To se tako davno desilo. U svakom slučaju, svi bi oni svejedno odavno umrli, kao i deca njihove dece. Ali neke mržnje nikada ne umiru.

„Kako sam čula, Ponovorođeni Zmaj je ta’veren“, naposletku reče Tarna, i dalje piljeći u Georgovu sliku. „Misliš li da je svuda izmenio zakone slučajnosti? Ili da same menjamo budućnost, korak po korak, sve dok se nađemo negde gde nikada ne bismo očekivale?"

„Kako to misliš?“, upita Pevara, trunčicu oštrije nego što joj je to bila namera. Nije joj se dopalo što ta žena tako netremice zuri u sliku njenog brata dok priča o muškarcu koji može da usmerava, sve i ako je to Ponovorođeni Zmaj. Ugrize se za usnu da ne bi rekla Tarni da se okrene i da je pogleda. Čovek ne može da čita s leđa ono što može da pročita s lica.

„Nisam očekivala neke velike poteškoće u Salidaru, ali ni veliki uspeh - a ono što sam zatekla..." Je li to odmahnula glavom, ili samo promenila ugao pod kojim zuri u minijature? Pričala je lagano, ali u glasu joj se čuo odjek žurbe koju je tada osećala. „Ostavila sam golubara dan puta van sela, ali trebalo mi je svega pola dana da se vratim do nje. Nakon što sam pustila ptice s primercima svog izveštaja, nastavila sam dalje toliko žurno da sam morala da isplatim tu ženu jer nije mogla da me prati. Ni sama ne znam koliko sam konja promenila. Ponekad su životinje bile toliko istrošene da sam u štalama morala da pokazujem svoj prsten kako bi ih prihvatali u zamenu, čak i uz doplatu u srebru. A zato što sam toliko žurila, zatekla sam se u jednom selu u Murandiji dok je... družina za novačenje... bila prisutna. Da od onoga što sam videla u Salidaru nisam bila onoliko prestravljena od brige šta će biti s Kulom, odjahala bih do Ebou Dara, ukrcala se u brod za Ilijan pa onda uzvodno, ali pomisao da idem južno umesto severno, pomisao da čekam na plovilo, poterala me je kao strelu prema Tar Valonu. I tako sam se zatekla u tom selu na vreme da ih vidim."

„Koga, Tarna?"

„ Aša'mane." Žena se tada okrenu. Oči joj i dalje behu kao plave ledenice, ali napete. Držala je pehar obema rukama kao da pokušava da upije njegovu toplotu. „Naravno, tada nisam znala šta su oni, ali otvoreno su novačili muškarce da slede Ponovorođenog Zmaja - i činilo mi se pametnijim da saslušam šta pričaju pre nego što otvorim usta. I dobro što sam ćutala. Bilo ih je šestorica, Pevara. Šest muškaraca u crnim kaputima. Dvojica sa srebrnim mačevima na okovratnicima ispipavali su muškarce da li bi možda hteli da nauče da usmeravaju. O, nisu to rekli tako otvoreno. Nazvali su to vitlanjem munjama. Vitlanje munjama i jahanje gromova. Ali meni je bilo sasvim jasno, ako već ne budalama kojima su se obraćali."

„Da; dobro što si ćutala“, tiho joj reče Pevara. „Šest muškaraca koji mogu da usmeravaju više je nego opasno za jednu samu sestru. Naše ’oči i uši’ stalno pričaju o tim družinama za novačenje - pojavljuju se svuda od Saldeje do Tira - ali izgleda da niko nema predstave kako da ih spreči u tome. Ako već nije prekasno za to." Zamalo što se opet nije ugrizla za usnu. U tome je muka kad se priča. Čovek ponekad kaže više nego što je želeo.

Za divno čudo, Tarna se malo opusti na tu primedbu. Vrati se u svoju naslonjaču, pa se zavali, mada se u njenom držanju i dalje mogla primetiti ' trunčica opreza. Pažljivo je birala šta će da kaže, zastajkujući da prinese vino usnama, ali koliko je Pevara mogla da vidi - zapravo nije pila. „Dok sam rečnim brodom plovila na sever, imala sam vremena da razmišljam. Dugo.

A još duže pošto nas je ona budala od kapetana nasukala na sprud s takvom silinom da se jarbol slomio a trup probušio. Dani su mi prošli u pokušajima, kad smo se iskrcali, da dozovem neki drugi brod i dani u traženju konja. Naposletku me je ubedilo to što je u jedno selo poslato šest ljudi. O, valjda i u čitav taj okrug, ali taj kraj nije mnogo naseljen. Ja... verujem da je prekasno."

„Elaida misli da svi oni mogu biti smireni“, primeti Pevara neobavezno. Već se jednom istrčala.

„Kada mogu da pošalju šestoricu u jedno seoce i da Putuju? Koliko ja vidim, samo je jedan odgovor. Mi..." Tarna duboko udahnu, ponovo pipajući jarkocrvenu ešarpu, ali sada - činilo se - više iz nekakvog žaljenja nego zbog želje da dobije na vremenu. „Pevara, Crvene sestre moraju da ih uzmu za Zaštitnike."

To beše toliko iznenađujuće da Pevara trepnu. Da je Pevara imala samo malo manje vlasti nad sobom, otvoreno bi se zablenula u nju. „Jesi li ti ozbiljna?"

One ledenoplave oči nepokolebljivo je pogledaše. Najgore je prošlo - ono nezamislivo naglas je izrečeno - i Tama se opet pretvorila u ženu od kamena. „Teško da je ovo nešto za šalu. Jedini drugi izbor koji imamo jeste da ih pustimo da rade šta hoće. Ko drugi to može da izvede? Crvene sestre sviknute su na suočavanje s takvim muškarcima i spremne na neumitne opasnosti. Sve ostale će ustuknuti pred tim. Svaka sestra moraće da uzme više od jednog, ali izgleda da Zelene uspevaju da se izbore s tako nečim. Mada mislim da bi se Zelene samo onesvestile da im neko ovo predloži. Mi... Crvene sestre... moramo učiniti ono što se mora."

„Jesi li pričala o ovome sa Elaidom?“, upita Pevara, a Tarna nestrpljivo odmahnu glavom.

„Elaida je ubeđena u ono što si ti kazala. Ona..." Žutokosa žena se namršteno zagleda u svoje vino pre nego što nastavi. „Elaida je počesto ubeđena u ono u šta želi da bude ubeđena i vidi samo ono što želi da vidi. Pokušala sam da povedem priču o Aša’manima prvog dana čim sam se vratila. Ne da bih predložila vezivanje; ne njoj. Nisam budala. A ona mi je zabranila da joj ih pominjem. Ali ti si... netradicionalna."

„A veruješ li da mogu biti smireni nakon što budu vezani? Nemam blage predstave šta bi to učinilo sestri koja drži vezu - a pravo da ti kažem, i ne želim da saznam." Pevara tada shvati da ona pokušava da dobije na vremenu, a ne Tarna. Nije imala predstave kuda taj razgovor ide kada je počeo, ali bila bi spremna da uloži sve što ima da se ne bi ovako završio.

„To bi možda mogao biti kraj, a možda će se pokazati kao nemoguće“, hladno odgovori ona. Ta žena jeste od kamena. „Bilo kako bilo, ne vidim drugog načina da izađemo na kraj s tim Aša’manima. Crvene sestre ih moraju vezati kao Zaštitnike. Ako se to ikako može, biću među prvima, ali to se učiniti mora.“

Sedela je tu mirno pijuckajući vino - i to dugo - a Pevara je samo mogla da je zgranuto gleda. Ništa što je Tarna rekla nije bilo dokaz da ne pripada Crnom ađahu, ali ona ipak ne može da bude nepoverljiva prema svakoj sestri koja to ne može da dokaže. Dobro, može i jeste kada je o Crnom reč, ali ima i drugih pitanja kojima se mora pozabaviti. Ona je Predstavnica, a ne samo lovačko pseto. Mora da misli na Belu kulu i na Aes Sedai daleko od Kule. I na budućnost.

Otvorivši izvezenu torbicu za pojasom, izvadi parčence hartije smotano u tanku cevčicu. Činilo joj se kao da bi trebalo da bukti ognjenim pismenima. Za sada, ona je jedna od svega dve žene u Kuli koje znaju šta je tu zapisano. Čak i nakon što ga je izvadila, oklevala je pre nego što ga je pružila Tarni. „Ovo mi je došlo od jednog našeg doušnika u Kairhijenu, ali poslala ga je Tovejn Gazal.“

Tarnin pogled polete ka Pevarinom licu istog trena kada ova spomenu Tovejnino ime, a onda nastavi da čita. Njeno lice kamenog izraza nije se promenilo ni nakon što je završila sa čitanjem i pustila da joj se hartija u ruci ponovo sama od sebe smota u cevčicu. „Ovo ništa ne menja“, kaza ravnim glasom. Hladnim. „Samo ono što ja predlažem čini još hitnijim."

„Upravo suprotno“, uzdahnu Pevara. „To sve menja. To menja čitav svet."