Raskršće sumraka

29 Nešto treperi

„Ludilo je ovo čisto“, progunđa Domon stojeći prekrštenih ruku kao da preči izlaz iz kola. Možda to i čini. Ratoborno je isturio vilicu obavljenu bradom, kratko podšišanom ali svejedno dužom nego što mu beše kosa na glavi, a šakama je mrdao kao čovek koji se nosi mišlju da te šake stisne u pesnice ili da nešto dohvati. Širok je čovek Domon - i ni izbliza onako debeo kako na prvi pogled deluje. Met je žarko želeo da izbegne i pesnice i hvatanje u koštac, samo ako je ikako moguće.

Završio je vezivanje crnog svilenog šala oko vrata kako bi sakrio ožiljak, pa je tutnuo krajeve u kaput. Izgledi da će se u Džuradoru naći neko ko je čuo za čoveka iz Ebou Dara koji nosi crni šal... Pa, čini se da su izgledi povoljni, sve i da se njegova sreća ne uzme u obzir. Naravno, tu valja uračunati i to što je on ta’veren, ali ako će ga to dovesti licem u lice sa Surot ili nekim od one šačice slugu iz Tarezinske palate, onda će mu se to desiti sve i da ostane da leži u krevetu sa ćebetom prebačenim preko glave. Ponekad čovek jednostavno mora da veruje svojoj sreći. Nevolja je u tome što su tog jutra, kada se probudio, kockice opet počele da mu se preturaju po glavi - što još traje.

„Obećao sam“, odgovorio je. Osećao se dobro zbog toga što je ponovo obukao pristojnu odeću. Kaput mu je bio od zelene vune, lepo skrojen, i padao mu je skoro do kolena i prevrnutih sara njegovih visokih čizama. Kaput nije bio izvezen - možda bi mogao da bude malčice - ali bilo je malo čipke na rubovima rukava. A nosio je i lepu svilenu košulju. Priželjkivao je da ima ogledalo. Čovek mora da izgleda najbolje što može kada je dan takav. Uzevši plašt s kreveta, prebaci ga preko ramena. Nije to bio drečavi odevni predmet kao Lukin, već tamnosiv, mračan skoro kao noć. Samo je postava bila crvena. Kopča njegovog plašta bio je jednostavan srebrni čvorić, ne veći od njegovog palca.

„Ona je dala svoju reč, Bejle“, kaza Egeanin. „Svoju reč. Nikada je neće prekršiti - nikada." Egeanin je zvučala kao da je u to potpuno ubeđena. U svakom slučaju - ubeđenija od Meta. Ali čovek ponekad mora da iskuša sreću - sve i ako stavlja glavu u torbu. Jeste obećao. A sreća ga ipak prati.

„Ludilo i dalje to je“, progunđa Domon. Ali nevoljno se skloni s vrata kada Met stavi na glavu šešir širokog oboda. Dobro, kada mu Egeanin, brzo trznuvši glavom, pokaza da se skloni. Ali i dalje se mrštio.

Pošla je za Metom iz kola, i dalje se mršteći i igrajući se svojom dugom crnom perikom. Možda se i dalje osećala nelagodno zbog toga što je nosi, ili joj sada možda drugačije stoji pošto ima mesec dana kako joj ispod nje raste njena kosa. Mada to još nije dovoljno da se šeta gologlava. Ne dok se između njih i Ebou Dara ne protegne bar još stotinu milja. Možda neće biti bezbedno sve dok ne pređu preko Damonskih planina i uđu u Murandiju.

Nebo je bilo vedro, sunce tek što je izranjalo na istoku, još nevidljivo iza platnenog zida podignutog oko menažerije, a jutro bi se moglo nazvati toplim samo u poređenju s nekom mećavom. Nije to bila svežina kasnog zimskog jutra u Dvema Rekama, već studen koja se lagano duboko ukopava i ledi ti dah. Članovi putujuće menažerije vrzmali su se na sve strane kao mravi u razrušenom mravinjaku, na sav glas zahtevajući da čuju ko je premestio one alke za žongliranje, pozajmio one crvene čakšire ili pomerio ovu pozornicu. Sve je to izgledalo i zvučalo kao početak prave bune, ali svi ti glasovi nisu bili odista ljuti. Oni sve vreme viču i mlataraju rukama, ali nikada ne dođe do udaraca kada je predstava u izgledu, a nekim čudom svi će se izvođači naći na svojim mestima i biće potpuno spremni pre nego što prvi posetioci uđu. Možda su spori kada je reč o pripremi za polazak na put, ali izvođenje tačaka donosi novac, a radi toga su sasvim spremni da budu brzi.

„Ti zaista misliš da je možeš uzeti za ženu“, promrmlja Egeanin koračajući pored njega i udarcima nogu zadižući iznošene smeđe vunene suknje. Egeanin nije neki nežan cvetić. Hoda dugim koracima, pa joj je bilo lako da ga prati u korak. Bila ona u haljini ili ne, izgledalo je kao da joj nedostaje mač o boku. „Nema drugog objašnjenja za ovo. Bejl je u pravu. Ti jesi lud!“

Met se isceri. „Pitanje je - namerava li ona da se uda za mene? Ponekad i najneverovatniji ljudi sklapaju brakove." Kada znaš da ćeš biti obešen, jedino ti preostaje da se isceriš omči. I tako se on iscerio i ostavio je da tu stoji s namrštenim, strogim licem. Učinilo mu se da ona mrmlja psovke sebi u bradu, mada mu nije bilo jasno zašto. Nije ona ta koja mora da stupi u brak s nekim koga nikako ne želi za svog bračnog druga. Plemkinja, sva hladna, suzdržana i s nosom u oblacima, a on voli krčmarice s hitrim osmesima i voljnim očima. Naslednica prestola - i to ne nekog prestola - Kristalnog prestola, carskog prestola Seanšana. Žena koja mu vrti pamet kao čigru i svaki put ga ostavlja u bunilu je li ona njegova zatočenica ili on njen sužanj. Kada te sudbina ščepa za gušu, ne preostaje ti ništa drugo nego da se ceriš.

Žustro je koračao sve dok nije ugledao purpurna kola bez prozora, a onda se spotakao. Četvorica gipkih muškaraca, skupina akrobata koji su sebe nazivali „braća Čavana“, mada je bilo krajnje očigledno da potiču iz različitih zemalja, a ne samo od različitih majki, istrčaše iz obližnjih zelenih kola, divlje vičući i mlatarajući jedan na drugoga. Na tren su pogledali purpurna kola, pa Meta, ali bili su previše obuzeti svojom raspravom i prebrzo su hodali da bi imali vremena za nešto više. Gorderan je stajao naslonjen na jedan purpurni točak, češući se po glavi i mršteći se na dve žene koje su stajale u podnožju drvenog stepeništa što je vodilo u unutrašnjost kola. Dve žene. Obe umotane u tamne plaštove, lica skrivenih, ali cvetna marama koja je visila iz kapuljače više žene bila je nepogrešivo prepoznatljiva. Pa. Trebalo je da zna da će Tuon hteti da povede svoju sluškinju. Plemkinje nikuda ne idu bez svojih sluškinja. Kladio se u cvonjak ili u dukat, na kraju ti se sve opet svede na to kako će kockice pasti. Imale su priliku da ga iznevere i izdaju. Svejedno, kladio se na to da će jedna žena dvaput zaredom doneti istu odluku. Zapravo, da će dve žene to učiniti. Koja još budala prihvata takve izglede? Ali mora da baci kockice. Samo, muka je u tome što se one već kotrljaju.

Na Selukijin ledeni pogled odgovorio je smeškom i skinuo je šešir s glave kako bi se poklonio Tuon. Ne previše razmetljivo, samo malčice zavijorivši plaštom. „Jesi li spremna za odlazak u kupovinu?" Umalo ju je nazvao „moja gospo“, ali dok ne bude spremna da mu izgovori ime...

„Spremna sam već sat vremena, Igračko“, Tuon mu odgovori hladno i razvučeno. Nehajno zadigavši rub njegovog plašta, baci pogled na crvenu svilenu postavu i odmeri mu kaput pre nego što pusti plašt da padne. „Čipka ti lepo stoji. Ako te proglasim peharnikom, možda ću narediti da se čipka doda tvojoj odori."

Osmeh mu na tren skliznu s lica. Može li ga proglasiti da kovejlom i ako se uda za njega? Moraće da pita Egeanin. Svetlosti, zašto žene nikada ne olakšavaju život čoveku?

„Milostivi, hoćeš li da i ja pođem?“, lagano upita Gorderan, sada već ne gledajući žene. Zadenu palčeve za opasač, pa i Meta pogleda nekako ispod oka. „Možda samo da bih nosio?“

Tuon ne reče ni reč. Samo je stajala i gledala Meta, čekajući, krupnih očiju svakim trenom sve hladnijih. Kockice su mu skakutale i zveketale po glavi. Pa, oklevao je samo na tren pre nego što je trznuo glavom i oterao Crvenruku. Možda dva trena. Mora imati poverenja u svoju sreću. Da ima poverenja u njenu reč.

On snažno zgazi tu misao. Ovo nije pesma i nikakva drevna uspomena ne može da mu vodi korake. Kockice u njegovoj glavi nastaviše da se kotrljaju.

Blago se pokloni i pruži joj ruku, a Tuon pogleda u nju kao da nikada u životu ruku nije videla, pa napući one pune usne. Onda zadiže plašt i pođe, a Selukija skladnim koracima krenu za njom, tako da on ostade da žuri za njima. Ne, žene nikada ne olakšavaju život.

Premda je bilo veoma rano, dva mišićava čoveka s motkama već su čuvala ulaz, a društvo im je pravio treći s providnim staklenim ibrikom, koji mu je služio da u njega prima novčiće i da ih izvrće kroz prorez u gvožđem okovanoj škrinji na zemlji. Sva trojica izgledala su toliko nezgrapno da ne bi mogli da ukradu bakrenjak a da pri tom ne ljosnu na nos, ali Luka ništa nije prepuštao slučaju. Dvadesetak ili tridesetak ljudi već je čekalo među debelim konopcima koji su vodili ka velikom plavom barjaku s nazivom Lukine menažerije, a nažalost - i Latel je bila tu, lica strogog i odevena u haljinu s grimiznim šljokicama i plavi plašt. Lukina žena obučava medvede. Met je sve nešto mislio da medvedi izvode svoje tačke čisto iz straha da ih ona ne ujede.

„Sve je u redu“, kaza joj on. „Veruj mi, nema razloga za zabrinutost.“ Zalud je tupio zube.

Latel nije obraćala pažnju na njega, zabrinuto se mršteći na Tuon i Selukiju. Ona i njen muž jedini su članovi predstave koji znaju ko su njih dve zaista. Nije bilo nikakvog razloga da ih obavesti o jutrošnjoj šetnji. Kada Luka čuje za to, ima da rodi mečku. Kada je Latel pogledala Meta, videlo se da nije zabrinuta, već samo čvrsto rešena. „Upamti“, tiho mu kaza, „ako nas pošalješ na vešala, poslaćeš i sebe.“ A onda frknu i nastavi da posmatra ljude koji čekaju na ulazu. Latel je bolja čak i od Luke kada je reč o odmeravanju težine kese s novcem pre nego što se razreši. Kockice nastaviše da se kotrljaju. Zbog čega god da su se zavrtele, još nije stigao do te odsudne tačke. Odlučujuće tačke.

„Ona je dobra žena za gazda Luku“, promrmlja Tuon kada su malčice odmakli.

Met je pogleda ispod oka, pa vrati šešir na glavu. Po glasu joj se ne bi reklo da se ruga. Da li toliko mrzi Luku? Ili govori kakva će ona žena biti? Ili... Plamen ga spalio, poludeće kao Domon ako nastavi da pokušava da prokljuvi tu ženu. Mora da je ona razlog što mu kockice zveče u glavi. Šta li smera?

Do varoši se brzo stizalo kad se pođe u smeru suprotnom od izlazećeg sunca, duž puta od nabijene zemlje koji je vodio kroz brda, delom gde nije raslo drveće, ali put je bio načičkan ljudima kao što su brda bila načičkana vetrenjačama i lokvama za izdvajanje soli. Gledajući pravo pred sebe, kretali su se kao da pred njima nema nikog. Met se pomeri kako bi izbegao jednog čoveka okruglastog lica jer ovaj skoro da nalete pravo na njega, a zbog toga je morao da odskoči od jednog sedokosog starca koji je dobro grabio mršavim nogama, što ga dovede ispred jedne punačke devojke koja bi tresnula pravo u njega samo da nije ponovo odskočio.

„Igračko, da li ti to vežbaš neki ples?“, upita Tuon, osvrnuvši se preko jednog vitkog ramena. Dah joj se ledio u belu izmaglicu ispred njene kapuljače. „Nije ti baš skladan."

On otvori usta, čisto da ukaže na to koliko je put zakrčen, pa odjednom shvati da više ne vidi nikoga posle nje i Selukije. Ljudi koji su tu bili jednostavno su nestali, a put je bio prazan sve do krivine. Lagano se okrenu. Ni između njega i menažerije nije bilo nikog, samo ljudi koji su čekali u redu, koji nije delovao ništa duže nego ranije. Iza predstave, put je vijugao u brda prema udaljenoj šumi, takođe prazan. Nigde ni žive duše. Pritisnuo je prstima grudi, opipavajući kroz kaput medaljon u vidu lisičje glave. Obično parče srebra na kožnoj vrpci. Žarko je želeo da je hladno kao led. Tuon izvi jednu obrvu, a Selukija ga pogleda kao budalu.

„Ne mogu da ti kupim haljinu ako ostanem da stojim ovde“, odgovori joj. To je svrha tog izleta, njegovo obećanje da će naći Tuon nešto bolje da obuče od haljina koje vise na njoj, tako da izgleda kao dete u odeći odraslih. To jest, prilično je siguran da je to obećao, a ona je potpuno sigurna da jeste. Vez švalja koje rade u priredbi bio je prihvatljiv za Tuon, ali ne i tkanina koju imaju na raspolaganju. Izvođačke odežde svetlucaju od šljokica, đinđuva i sve su u jarkim bojama, ali obično su sašivene od najjeftinije tkanine. Oni koji imaju bolju tkaninu čuvaju je i nose dok se ne iznosi. Ali Džurador zarađuje od prodaje soli, a so se prodaje za veliki novac. U radnjama u gradu mogu se kupiti svakakve tkanine, kakve žena samo poželeti može.

Ovoga puta nije bilo mrdanja prstima. Tuon se zgleda sa Selukijom. Viša žena odmahnu glavom, smešeći se kiselo i sažaljivo. A onda Tuon odmahnu glavom. Potom zadigoše plaštove i zaputiše se prema gvožđem okovanim gradskim kapijama. Žene! On opet požuri da ih sustigne. Naposletku, one su njegove zarobljenice. Jesu. Njihove senke pružale su se pred njima. Da li je neko od onih ljudi bacao senku pre nego što je nestao? Nije mogao da se seti ni da im se dah ledio. Ali teško da je to sada bitno. Više ih nema, a on nema namere da razmišlja o tome odakle su došli ili kuda idu. To verovatno ima neke veze s time što je on ta’veren. Moraće da izbaci to iz glave. Jeste, on je ta’veren. Zveketanje kockica nije ostavilo prostora ni za šta više.

Stražare na kapiji stranci kao da ni najmanje nisu zanimali, ili to bar važi za dve žene i muškarca koji dolaze peške. Ozbiljnih lica i u oklopnim prsnicima obojenim u belo i s kupastim kalpacima koji mesto kresta izgleda imaju konjske repove, iz nekog razloga sumnjičavo su pogledali Meta, a onda nastavili da se oslanjaju na svoje halebarde i zure uz put. Najverovatnije da je reč o meštanima, a u svakom slučaju - to nisu Seanšani. Trgovci solju i mesna vlastelinka, Etelejn, koja je izgleda radila šta god da joj trgovci kažu, položili su Zakletve povratka - i to bez oklevanja - a još su ponudili da plate porez na so pre nego što je to iko od njih tražio. Nema sumnje da će Seanšani vremenom tu postaviti nekakvog zvaničnika, čisto da drži na oku šta se dešava, ali trenutno imaju pametnija posla za svoje vojnike. Pre nego što je pristao na taj izlet, Met je poslao i Toma i Džuilina da se uvere kako u Džuradoru nema Seanšana. Budala može da se spotakne o sopstvenu sreću ako ne pazi šta radi.

Džurador je bio imućan grad pun ljudi, ulica popločanih kaldrmom. Većina tih ulica bila je široka, a sve su vodile između kamenih kuća s krovovima prekrivenim crvenkastim crepovima. Kuće i gostionice gurale su se rame uz rame sa stajama i krčmama, a buku su dizali kovači udarajući čekićima po nakovnjima i tkači na razbojima. Sem toga, izgledalo je kao da bačvari sa svih strana nameštaju obruče na burad za prevoz soli. Ulični prodavci na sav glas su nudili pribadače i trake, pite od mesa i pečene lešnike s poslužavnika ili krompire smežurane od zime i suve šljive s kolica. Na svakoj ulici muškarci i žene stražarili su ispred svojih radnji uz robu poredanu na uzane stočiće i koliko ih grlo nosi vikali šta sve u njima ima.

Ali bilo je lako prepoznati kuće trgovaca solju - kamene trospratnice, a ne dvospratnice kao ostale, zauzimale su osmostruko veću površinu i sve su imale balkon sa stubovima koji gleda na ulicu, zaštićen belim paravanima od kovanog gvožđa između stubova. Prizemni prozori na većini kuća takođe su imali te paravane, mada ne baš uvek obojene. To je podsećalo na Ebou Dar, ali ništa drugo - sem ljudi maslinaste puti. Tu nije bilo dubokih izreza koji otkrivaju grudi, nije bilo sukanja sašivenih tako da se vide raznobojne podsuknje. Žene su nosile izvezene haljine s okovratnicima sve do brade, običan svet s nešto malo veza, a one bogatije poprilično, na plaštovima izvezenim od ruba do vrha, s providnim velovima koji im padaju preko lica, viseći sa pozlaćenih češljeva ili onih izrađenih od izrezbarene belokosti, zadenutih u tamne umotane pletenice. Muškarci su nosili kratke kapute skoro jednako gusto izvezene, jednako jarkih boja, a bilo da su bogati ili siromašni, većina muškaraca nosila je duge noževe za pojasevima, sečiva tek nešto malo manje povijenih nego u Ebou Daru. Bogati ili siromašni, ti su ljudi neprestano mazili drške svojih kindžala, kao da sve vreme očekuju tuču - pa je možda i to isto.

Spolja gledano, palata gospe Etelejn nimalo se nije razlikovala od zamkova trgovaca solju, ali bila je smeštena na glavnom gradskom trgu, širokom i popločanom uglačanim kamenom i s velikim okruglim mermernim vodoskokom na sredini. Ali ljudi su vedra i velike glinene ćupove za vodu punili iz cevi koje su se izlivale u kamena prihvatilišta na uglovima drugih trgova. Veliki vodoskok mirisao je na so. Bilo je to znamenje džuradorskog bogatstva, jer se voda pumpala iz istog izvorišta kao i slani kladenci u okolnim brdima. Met je imao prilike da vidi dobar deo grada pre nego što se sunce uspelo i na pola puta do podneva.

Svaki put kada bi Tuon i Selukija ugledale radnju sa svilom, zastale bi ispred dugih uzanih stolova da opipaju umotanu tkaninu i šapuću glava pribijenih jedna uz drugu, odmahujući pažljivim trgovcima. A oni su bili veoma pažljivi, sve dok ne bi shvatili da je s njima Met. Odevene u debele vunene tkanine, iznošene i neodgovarajućeg kroja za njih, nisu delovale kao mušterije za svilu. S druge strane Met - s plaštom prebačenim preko ramena kako bi mu se videla postava - jeste tako izgledao. Ali kad god bi pokazao zanimanje - žene kažu kako žele da pokažeš zanimanje - kad god bi se približio dovoljno da čuje o čemu to pričaju, ove dve bi ga pogledale tim tamnim i hladnim plavim očima iz dubina svojih kapuljača, sve dok on ne bi ustuknuo korak ili dva. Onda bi se Selukija nagnula da joj glava bude bliža Tuoninoj i nastavile bi da mrmljaju i pipaju svilu, crvenu svilu, plavu svilu, zelenu svilu, glatku mreškavu svilu i brokat. Džurador je veoma dobrostojeće mesto. Srećom, tutnuo je u džep kesu punu zlata. Ali izgleda da ništa od svega toga nije odgovaralo. Tuon bi neizbežno odmahnula glavom i njih dve bi produžile u gomilu a Met bi trčao za njima sve do naredne radnje sa svilom. Kockice su mu i dalje zveketale u glavi.

Nisu oni bili jedini iz predstave koji su došli u grad. Primetio je Aludru, lica uokvirenog pletenicama ukrašenim đinđuvama, kako se kroz gomilu ljudi šeta u pratnji jednog sedokosog čoveka koji mora da je bio trgovac solju, sudeći po količini izvezenog cveća i kolibrija na njegovom svilenom kaputu. Šta iluminatorka traži s trgovcem solju? Šta god da mu je govorila, on se smeškao zadovoljno tako da mu je po licu poiskakalo još nekoliko bora, i klimao glavom.

Tuon odmahnu glavom, pa dve žene pođoše prema narednoj radnji, ne obraćajući pažnju na trgovčevo duboko klanjanje. Dobro, većinom su nakloni bili upućeni Metu. Možda je žgoljava budala mislila da on hoće da kupi svilu za sebe. Doduše, ne bi se protivio da nabavi dva-tri svilena kaputa, ali ko da misli na kapute kada čeka da one krvave kocke stanu? Samo malo veza, na rukavima i ramenima.

Tom prođe pored njega obavijen u svoj plašt boje bronze, gladeći duge bele brkove i zevajući kao da je čitavu noč proveo u budnom stanju. Možda i jeste. Zabavljač se nije opet odao piću, ali Lopin i Nerim žale se da po celu noč ostaje budan, sa upaljenom svetiljkom da bi mogao da čita i iščitava ono svoje pismo. Šta je toliko opčinjavajuće u pismu jedne mrtve žene? Mrtva žena. Svetlosti, možda su oni ljudi na putu... Ne; o tome neće ni da razmišlja.

Tuon opipa jedno parče svile, pa ga pusti da padne ne gledajući drugo. Selukija tako pogleda zdepastu trgovkinju pre nego što pođe za Tuon da se žena uvredi. Met joj se nasmeši. Uvređeni trgovci mogu dovesti do toga da gradska straža počne da postavlja pitanja, a ko zna kuda to može odvesti? Ali znao je da može osmehom smiriti većinu žena. Dežmekasta trgovkinja samo frknu i sagnu se da zagladi svilu nežno kao da ušuškava novorođenče. Bar većinu žena, pomislio je kiselo.

Nešto niže niz ulicu jednoj ženi ogrnutoj jednostavnim plaštom spade kapuljača, a Metu zastade dah. Edesina opet diže kapuljaču, ali bez žurbe, mada je šteta svejedno već načinjena, pošto se bezvremeno lice jedne Aes Sedai pokazalo naočigled svima koji znaju šta gledaju. Niko na ulici ničim nije pokazao da nešto vidi, ali on nije mogao da na oku drži sva lica. Da li neko pomišlja na nagradu? Možda u Džuradoru trenutno nema Seanšana, ali dešava se da prolaze kroz grad.

Edesina zađe za jedan ugao, a za njome dve prilike u tamnim plaštovima. Dve. Da li je jedna sul’dam ostala u logoru da pazi na dve Aes Sedai? Ili su možda Džolin ili Teslina negde u blizini, a on ih ne vidi. Iskrivi vrat, gledajući po gomili ne bi li ugledao još neki jednostavan plašt, ali svi koje bi pogledao bili su makar malo izvezeni.

To ga odjednom pogodi kao kamen u glavu. Svaki plašt na koji mu je pogled pao bio je makar malčice izvezen. Gde li su krvava Tuon i krvava Selukija? Da li se to kockice kotrljaju još brže?

Boreći se za dah, prope se na prste, ali ulica kao da se pretvorila u reku izvezenih plaštova, izvezenih kaputa i izvezenih haljina. To ne znači da njih dve pokušavaju da pobegnu. Tuon jeste dala svoju reč; propustila je savršenu priliku za izdaju. Ali dovoljno je da bilo jedna bilo druga kažu makar tri reči i svi koji ih budu čuli prepoznaće seanšanski naglasak. Pred njim su dve radnje koje izgleda prodaju tkaninu, jedna na jednoj a druga na drugoj strani ulice, ali ispred njih nisu bile dve žene u tamnim plaštovima. Mogle su da zamaknu za ugao, ali on mora da veruje svojoj sreći. Sreća ga naročito služi kada je igra nasumična. Krvave žene krvavo misle da sve to jeste krvava igra. Plamen ga spalio, samo da ga sreća posluži.

Zatvorivši oči okrenu se ukrug nasred ulice i zakorači. Nasumično. A onda udari u nekog dovoljno snažno da obojica zastenjaše. Jedan pozamašan čovek sitnih usta i s malo lošeg veza po ramenima svog grubog kaputa stajao je i streljao ga pogledom kada je on otvorio oči, sve vreme se držeći za kindžal. Met nije mario. Bio je okrenut pravo prema jednoj od dve radnje. Natuknuvši šešir još više na glavu, dade se u trk. Kockice se kotrljaju brže.

Zidovi radnje bili su od poda do tavanice sakriveni policama sa smotuljcima tkanine. Radnju je držala jedna mršava žena s velikim mladežom na bradi, a njena pomoćnica bila je vitka, lepa i ljutitog pogleda. On ulete taman na vreme da čuje trgovkinju kako kaže: „Poslednji put vam govorim, ako nećete da mi kažete zašto ste došle, poslaću Nelsu da dovede stražu." Tuon i Selukija, lica i dalje skrivenih kapuljačama, lagano su hodale duž jednog zida punog tkanine, zastajkujući da pipaju, ali ni jedna ni druga nisu obraćale pažnju na vlasnicu radnje.

„Sa mnom su“, zadihano izusti Met. Izvadi kesu iz džepa, pa je baci na najbliži raščišćen sto. Kesa tako zvecnu kada pade da se trgovkinjino uzano lice ozari širokim osmehom. „Daj im šta god hoće“, reče joj. A onda se odlučnim glasom obrati Tuon: „Ako ćeš nešto da kupiš, to ima da bude ovde. Za danas mi je dosta trčkaranja."

Da je mogao, povukao bi te reči čim su mu izletele iz usta. Svaki put kad se čovek obrati nekoj ženi na taj način, ona ima da mu prasne u lice kao Aludrin vatromet. Ali Tuon ga samo pogleda onim svojim krupnim očima zaklonjenim kapuljačom, a pune usne izviše joj se u malecki smešak. Bio je to tajnovit smešak, a uputila ga je sebi a ne njemu. Svetlost samo zna šta li znači. Mrzi kada žene to rade. Ako ništa drugo, bar se kockice nisu zaustavile. To mora da je dobar znak, zar ne?

Tuon nije morala da priča da bi objasnila za šta se odlučila, već je samo nemo pokazivala smotuljak za smotuljkom i svojim sitnim tamnoputim šakama odmeravala koliko da trgovkinja odseče makazama. Žena je to lično radila, mesto da posao prepusti pomoćnici, a i dobro što je bilo tako - kada se uzme sve u obzir. Crvena svila u nekoliko nijansi završila je pod tim dugim i oštrim makazama, kao i zelena u nekoliko nijansi, a i više vrsta plave svile nego što je Met znao da postoji. Tuon je odabrala i nešto lepog platna različitih debljina, kao i vune svetle boje - o tome je prigušenim šapatom popričala sa Selukijom - ali to je uglavnom bila svila. Kada mu se kesa vratila, u njoj je ostalo znatno manje nego što je očekivao.

Kada se sva ta tkanina presavila i uredno uvezala, a onda još strpala u jedno veće parče grubog platna - za koje nije doplatio, hvala lepo - napravila se hrpa velika kao kotlarska vreća. Nimalo ga nije iznenadilo kada je saznao da se od njega očekuje da to čudo nosi na ramenima, držeći šešir u ruci. Obuci se u najlepšu odeću, kupi ženi svilu, a ona opet iznađe način da te natera da radiš! Možda hoće da ga natera da plati zbog onoga što joj se onako strogo obratio.

Dok se vraćao iz grada iza dve žene, u njega je blenula gomila budala. Njih dve su išle pred njim samozadovoljno kao mačke koje su se najele ribe. Premda ogrnute plaštovima i s namaknutim kapuljačama, videlo im se to u držanju. Sunce još nije bilo u zenitu, ali red ljudi koji su čekali da uđu u putujuću menažeriju protezao se niz put skoro do grada. Većina njih je blenula i pokazivala ka njemu kao da je oslikana budala. Jedan od krupnih konjušara koji je čuvao škrinju s novcem osmehnu mu se krezubo i podrugljivo, pa zausti da mu nešto kaže, ali Met ga tako pogleda da ovaj smesta zaključi kako mu je pametnije da pazi na novac koji kruži od varošana do staklenog ibrika, pa naposletku u kutiju. Metu nikada nije bilo draže što se vratio u menažeriju.

Ali pre nego što su on i dve žene tri koraka načinili, pritrča mu Džuilin - ali za divno čudo bez Tere i bez svoje crvene kape. Lice hvatača lopova bilo je kao izrezbareno od nekog drevnog hrasta. Odmeravajući ljude koji su pored njih ulazili, tihim glasom - tihim i užurbanim - reče: „Dolazio sam da te nađem. Reč je o Egeanin; ona je... povređena. Brzo dođi.“

U glasu mu se čulo da je stvar ozbiljna, ali još gore - Met shvati da se kockice u njegovoj glavi sada čuju kao dobovanje bubnjeva. On baci zavežljaj tkanine konjušarima i brzo im naredi da ga čuvaju kao tu škrinju s novcem ili će nahuškati žene na njih, ali ne sačeka da vidi jesu li ga shvatili ozbiljno. Džuilin potrča nazad istim putem kojim je dotrčao, a Met pojuri za njim, duž široke glavne ulice menažerije, gde su bučni posetioci zgranuto gledali četvoricu braće Čavana kako golih prsa stoje jedan drugome na ramenima, izvođače koji se previjaju odeveni u labave čakšire i svetlucave prsluke i sede na sopstvenim glavama, i šetačicu po konopcu u plavim nogavicama poprskanim šljokicama kako se penje uz visoke drvene lestve da bi počela sa svojom tačkom. Malo pre nje, Džuilin skrenu u jednu od užih ulica, gde je s konopaca razapetih između šatora i kola visilo rublje, tu su izvođači čekajući da nastupe sedeli na stoličicama i stepeništima kola, a deca članova predstave trčala i igrala se loptama i obručima. Met je sada shvatio kuda su se zaputili, ali hvatač lopova je trčao prebrzo da bi ga stigao.

Ugledao je svoja zelena kola. Latel je virila ispod njih, a Luka - u jednom od svojih jarkocrvenih plaštova - mahao je dvema žonglerkama da produže dalje. Dve žene, u šalvarama i lica oslikanih u belo kao da su dvorske lude, dobrano su pogledale šta je to pod kolima pre nego što su poslušale. Kada se približio, video je u šta to gledaju. Domon je bez kaputa sedeo na zemlji ispod samog ruba kola, grleći mlitavu Egeanin. Oči su joj bile sklopljene, a s krajička usana curkala je krv. Perika joj je bila nakrivljena. Iz nekog razloga, to je bilo upadljivo. Uvek je silno pazila da joj perika stoji pravo. Kockice su se čule kao grmljavina.

„Ovo bi moglo biti velika nesreća“, procedi Luka, streljajući pogledom čas Meta a čas Džuilina. Ali bio je to pogled pun besa, a ne straha. „Možda si me upropastio!" Oterao je nekoliko radoznale dece i zagunđao na jednu punačku ženu u suknjama koje su se presijavale od srebrnastih šljokica. Mijora ume da natera leoparde da izvode stvari koje čak ni Latel ne bi pokušala sa svojim životinjama, ali samo je zabacila kosu pre nego što se dostojanstveno udaljila. Luku niko ne shvata ozbiljno koliko on samog sebe shvata.

Čovek se trže kada Tuon i Selukija žurno priđoše i kao da je bio na rubu toga da i njih otera, pre nego što se predomislio. Zapravo, počeo je zamišljeno da se mršti. I zabrinuto. Izgleda da mu supruga nije ispričala da su Met i te dve žene izašli iz okvira menažerije, a očigledno je da su negde bile. Plavooka žena je sada nosila ogroman zavežljaj tkanine na leđima, s rukama iza sebe, mada je stajala potpuno pravo uprkos teretu. Čovek bi pomislio da je jedna služavka navikla da nosi stvari, ali lice joj je bilo slika i prilika osujećene razdraženosti. Latel je odmeri od glave do pete, pa se podrugljivo isceri Metu, kao da je on razlog zbog kojeg je ta žena isturila svoja pozamašna prsa. Lukina žena ume veoma dobro da se izruguje, ali naspram Tuoninog strogog lica Latel je delovala bezmalo blago. Iz njene kapuljače je virio sudija, spreman da presudi.

Ali Met u tom trenutku nije mario za to šta ta žena misli. One krvave kocke. Zabacivši plašt, kleknuo je na jedno koleno kraj Egeanin i dodirnuo joj grlo. Srce joj je kucalo slabašno, jedva primetno i nestalno.

„Šta se desilo?“, upita. „Jeste li pozvali neku sestru?" Egeanin će možda umreti ako se pomeri, ali možda ipak ima vremena za Lečenje, ako Aes Sedai budu brze. Ali nije imao namere da izgovori taj naziv, kada ljudi prolaze i zastaju da zadovolje radoznalost pre nego što ih Luka ili Latel oteraju. Kad ona podvikne, svi odlaze brže nego kada on dreči. Zapravo, jedino Latel skače kada Luka podvikuje.

„Rena!“, procedi Domon kroz zube. Iako mu je kosa bila kratka a gornja usna gola od te njegove ilijanske brade, više nije izgledao smešno. Izgledao je kao da je pun straha i krvoločan - što je opasna mešavina. „Video sam je kako je u leđa ubola Egeanin i u trk se dala. Da sam je uhvatio, zavrnuo bi’ joj ja šiju, ali da nije ruke moje Egeanin iskrvarila bi. Gde su one krvave Aes Sedai?“, procedi. Toliko o tome da se pazi šta se priča.

„Ovde sam, Bejle Domone“, hladno izjavi Teslina žureći s Terom, koja samo jednom prestravljeno pogleda Tuon i Selukiju, pa ciknu i uhvati se Džuilinu za ruku, pogleda uprtog u zemlju. Kako je zadrhtala, možda se za nekoliko minuta i ona nađe na zemlji.

Aes Sedai odlučnog pogleda namršti se kao da su joj usta puna trnja kada vide šta leži ispred nje, ili možda gde leži, ali brzo čučnu ispod kola pored Domona i koščatim rukama uhvati Egeanin za glavu. „Džolin je od mene bolja kada reč je o ovome“, progunđa napola sebi u bradu, „ali možda mogu da..."

Srebrna lisičja glava se zaledi na Metovim grudima, a Egeanin se zakoprca tako silovito da joj perika odlete s glave; skoro se otrgla Domonu iz zagrljaja kada joj se oči otvoriše i iskolačiše. Trzaji potrajaše tek toliko da se ona napola pridigne u sedeči položaj i odsečno udahne; onda klonu uz Domonove grudi boreći se za dah, a medaljon se opet pretvori u komadić obrađenog srebra. Skoro da se navikao na to. Mrzi što se navikao na to.

I Teslina klonu, na rubu da se skljoka na zemlju, sve dok Domon ne zagrli Egeanin drugačije kako bi mogao jednom rukom pridržati Aes Sedai. „Hvala ti“, kaza mu Teslina trenutak kasnije, kao da cedi reči iz sebe. „Ali pomoć mi potrebna nije." Međutim, morala se pridržavati za kola dok je ustajala, hladnim pogledom jedne Aes Sedai izazivajući sve prisutne da nešto kažu. „Sečivo skliznulo je po rebru pa joj je promašilo srce. Sada potrebno joj je samo da odmara i da jede."

Met tada shvati da nije zastala da ogrne plašt. Duž uzane ulice skupina žena sa svetlucavim plaštovima stajala je ispred jednog šatora sa zelenim prugama i posmatrala ih napeto i usredsređeno. Ispred jednog drugog šatora, šestoro muškaraca i žena u kaputima s belim prugama i uskim nogavicama - reč je bila o akrobatama koje svoje tačke izvode jašući na konjima - gledalo je Teslinu, pa zašaptalo između sebe. Prekasno je da se sada brine hoće li neko prepoznati lice jedne Aes Sedai. Prekasno je da se brine da će neko od njih prepoznati Lečenje. Kocke su tukle i udarale Metu po glavi. Nisu se zaustavile; igra i dalje traje.

„Džuiline, ko je traži?" upita. „Džuiline?"

Hvatač lopova prestade da očima strelja Tuon i Selukiju i da umiruje Teru, mada nastavi da tapše po rukama ženu koja se sva tresla. „Vanin i Crvenruke, Lopin i Nerim. A i Olver. Otišao je pre nego što sam stigao da ga uhvatim. Ali u ovome..." Prestade da stišava Teru tek na toliko da mahne niz glavnu ulicu. Žamor glasova jasno se čuo čak i sa te daljine. „Sve što joj je potrebno jeste da se dočepa nekog od onih kitnjastih plaštova, pa da može da se iskrade sa prvim posetiocima koji odu. Ako pokušamo da zaustavimo sve do jedne žene sa kapuljačom preko lica, pa čak i da pogledamo ispod nje, izbiće nemiri. Ovi ljudi su osetljivi na takve stvari."

„Propast“, zaječa Luka, umotavši se u svoj plašt. Latel ga obgrli. To mora kao da te leopard teši, ali u svakom slučaju - nije delovalo da je Luka previše utešen.

„Nek sam spaljen, zašto?“, procedi Met. „Rena mi se uvek ulizivala! Mislio sam da će pre nje svakako pući..." Nije ni pogledao Teru, ali Džuilin se svejedno mrko namršti na njega.

Domon ustade sa Egeanin u naručju. Isprva se slabašno otimala - Egeanin nije žena koja će dopustiti da je neko nosi kao lutku - ali naposletku kao da je shvatila da bi pala da stane na sopstvene noge. Ona klonu uz Ilijančeva prsa, mršteći se uvređeno. Naučiće to Domon; čak i kada je ženi potrebna pomoć, ako je ne želi - nateraće te da platiš zbog toga što si joj pomogao. „Ja sam jedina koja je znala njenu tajnu“, kaza slabašno i razvučeno. „Ako ništa drugo, jedina koja je mogla da je oda. Možda je mislila da će biti bezbednije da se vrati kući ako ja budem mrtva."

„Kakvu tajnu?" upita Met.

Žena se iz nekog razloga kolebala, mršteći se u Domonove grudi. Naposletku uzdahnu. „Reni je jednom stavljen povodac. Isto važi za Betamin i Setu. One mogu da usmeravaju. Ili možda da nauče - ne znam. Ali a’dam radi na njih tri. Možda radi na sve sul’dam." Met zviznu. E to bi već za Seanšane bilo kao udarac u glavu.

Luka i njegova supruga se iznenađeno zgledaše, očigledno ništa ne shvatajući. Teslina je samo stajala razjapljenih usta, a spokoj Aes Sedai zamenila je zgranutost. Ali Selukija izusti nekakav besan zvuk, plave oči joj zaplamteše, pa baci zavežljaj tkanine s leđa i zakorači prema Domonu. Tuon sevnu prstima i zaustavi je, mada se ova sva tresla od napora da je posluša. Tuonino tamnoputo lice bilo je nečitljivo kao maska, ali bilo je očigledno da joj se ne dopada to što je čula. Kad malo bolje razmisli, rekla je da je ona obučavala damane. O, plamen ga spržio, povrh svega drugog - zar će se i oženiti ženom koja može da usmerava?

Bat kopita najavi Harnana i trojicu ostalih Crvenruku kako brzim kasom pristižu uzanim prolazom između šatora i kola. Mačevi su im bili prikopčani pod plaštovima, dok je Metvin imao i bodež dug skoro kao kratak mač, a Gorderan je o sedlo okačio svoj teški samostrel, već zapet. Bio bi mu potreban čitav minut da ručkom koju nosi za pojasom navije čekrk što povlači debelu tetivu, ali ovako samo treba da stavi strelu. Harnan je nosio zakrivljeni konjanički luk, s punim tobolcem za pojasom. Fergin je vodio Kockicu.

Harnan nije ni pokušao da sjaše. Sumnjičavo odmeravajući Tuon i Selukiju, a Luku i Latel s bezmalo istom sumnjom u očima, nagnuo se iz sedla tako da mu se gruba tetovaža jastreba oštro ocrtala na obrazu. „Moj lorde, Rena je ukrala konja“, tiho reče. „Pregazila je jednog konjušara na ulazu dok je bežala. Vanin je sledi. Kaže da će moći da stigne do Koramena noćas. Tamo se zaputila. Kreće se znatno brže nego što su se kola kretala, ali jaše bez sedla. Uz malo sreće - stići ćemo je.“ Zvučao je kao da se sreća podrazumeva. Ljudstvo Družine veruje u sreću Meta Kautona više nego on.

Ali izgleda da nije imao drugog izbora. Kockice mu i dalje zvrče po glavi. I dalje ima izgleda da padnu kako njemu odgovara. Dalekog izgleda. Sreća Meta Kautona. „Luka, poteraj svoje ljude na put što brže možeš“, reče i uzjaha Kockicu. „Ostavi i zid i sve ostalo što ne možeš na brzinu strpati u kola. Samo kreni.“

„Jesi li ti lud?“, prasnu Luka. „Ako pokušam da isteram ove ljude, doći će do pobune! I tražiće da im vratim pare!“ Svetlosti, taj će čovek razmišljati o novcu i kada mu vrat bude na panju.

„Samo pomisli na to do čega će doći ako te hiljadu Seanšana sutra zatekne ovde.“ Metov glas bio je leden da ledeniji nije mogao biti. Ako ne uspe, Seanšani će stići Lukinu menažeriju veoma brzo, koliko god Luka bude terao konje. Sudeći po tome kako se namrštio kao da je zagrizao trulu šljivu, i on je toga bio svestan. Met se natera da na njega ne obraća pažnju. Kockice još grme, ali se nisu zaustavile. „Džuiline, ostavi sve zlato Luki, izuzev jedne dobre kese.“ Možda će čovek moći da potplati Seanšane, kada shvate da njihova Kćer Devet krvavih meseca nije kod njega. „Okupi sve i izjašite čim budete mogli. Kada se udaljite od grada, krenite u šumu. Naći ću vas.“

„Sve?“ Zaklanjajući Teru svojim telom, Džuilin klimnu glavom prema Tuon i Selukiji. „Ako ostavimo ove dve u Džuradoru, Seanšani će možda stati kada ih pronađu. Ako ništa drugo, možda ih to malo uspori. Stalno pričaš da ćeš ih pre ili posle pustiti na slobodu.“

Met pogleda Tuon u oči. Krupne tamne mastiljave oči na glatkom bezizraznom licu. Malčice je povukla kapuljaču kako bi joj mogao jasno videti lice. Ako je ostavi za sobom, onda ona neće moći da izgovori te reči, a sve i da ih izgovori, on će biti predaleko od nje, pa neće biti bitne. Ako je ostavi za sobom, nikada neće otkriti zašto mu se smeši tako tajnovito ili u čemu je tajna. Svetlosti, jeste budala! Kockica poče nestrpljivo da poigrava.

„Sve“, odgovori. Je li to Tuon malčice klimnula, kao sama sebi? Zašto bi klimala? „Jašimo“, kaza on Harnanu.

Konje su morali da teraju hodom kroz menažeriju, jer drugačije nisu mogli da se probiju kroz gužvu, ali čim izađoše na put, Met potera Kockicu u galop tako da se plašt zavijorio za njim, a glavu je morao da pogne da mu šešir ne bi odleteo. Konji ne mogu da se teraju dugo tom brzinom. Put je vrludao oko brda i preko grebena, povremeno prosecajući prečicu kada uspon nije bio previsok. Gazili su preko plitkih potočića i grmeli preko niskih drvenih mostova koji su prelazili preko dubljih voda. Drveće se opet pojavi na padinama, borovi i kožolisti zeleni među golim granama stabala drugih vrsta. Neka brda su bila u zagrljaju imanja s niskim kamenim kućama krovova pokrivenih šindrom i s višim ambarima, a povremeno su naletali i na zaseoke od po desetak kuća.

Nekoliko milja od menažerije Met ugleda debelog čoveka kako jaše sedeći u sedlu kao vreća žita. Konj je bio nogati mrkov, koji je ravnomernim kasom proždirao zemlju pod sobom. I prirodno je da konjokradica ima oko za dobre konje. Vanin je čuo zvuk kopita njihovih konja, pa se osvrnuo, ali je samo usporio. To ne valja.

Kada Met zauzda Kockicu pored mrkova, Vanin pljunu na zemlju. „Najbolje čemu možemo da se nadamo jeste da je iznurila konja do smrti, pa da ću moći da joj pratim tragove“, progunđa. „Nisam očekivao da će bez sedla ovoliko odmaći. Ako se napnemo, možda ćemo je stići do sumraka. Ako joj konj ne ugine, otprilike u to vreme će stići do Koramena." Met zabaci glavu da pogleda ka suncu, koje je stajalo na nebu skoro neposredno iznad njega. Dug je to put da se prevali za manje od pola dana. Ako se vrati, do sumraka bi mogao prilično odmaknuti na drugu stranu od Džuradora, zajedno s Tomom, Džuilinom i ostalima. S Tuon. Sa Seanšanima koji sada znaju da treba da love Meta Kautona. Čovek koji je oteo Kćer Devet meseca ne može imati dovoljno sreće pa da se izvuče samo s time da ga proglase za da'kovejla. A otprilike sutra ili prekosutra, nabiće Luku na kolac. Luku i Latel, ali i sve ostale. Biće to šuma kočeva. Kocke mu zazveketaše po glavi.

„Stići ćemo“, odgovori on. Drugog izbora nema.

Vanin pljunu.

Ako čovek hoće da na kraju ima živog konja, postoji samo jedan način da se velika razdaljina brzo prevali u sedlu. Pola milje terali su konje hodom, pa pola milje laganim kasom. Isto tako punim kasom, pa galopom, a onda opet hodom. Sunce je krenulo da zalazi a kocke su se prevrtale. Prolazili su slabo pošumljenim brdima i šumovitim grebenima. Prelazili su preko tri koraka širokih potočića gde konji jedva da su kvasili kopita, ali i preko trideset koraka širokih potoka preko kojih su vodili ravni drveni ili ponekad kameni mostovi. Sunce se sve više spuštalo, a kockice u njegovoj glavi okretale sve brže. Skoro da su se vratili do reke, a od Rene nije bilo ni traga izuzev slabašnih belega na putu od tvrde nabijene zemlje koje je Vanin pokazivao kao da je reč o putokazima.

„Približavamo se“, progunđa debeli čovek. Ali nije zvučao ni najmanje srećno.

A onda su obišli jedno brdo iza kojeg se pružao još jedan mostić. Nakon njega, put je zavijao ka severu i kroz procep prolazio preko narednog grebena. Sunce, koje se nalazilo povrh grebena, bleštalo im je u oči. S druge strane tog grebena je Koramen. Natukavši šešir, Met pogledom isprati put tražeći ženu, koga god, bilo na konju ili na samim nogama, ali srce mu samo siđe u pete.

A onda Vanin opsova i pokaza.

Jednog riđana je popala pena dok se mučio da se popne uz padinu na drugoj strani reke, a žena ga je žustro podbadala u rebra. Rena je bila toliko željna da što pre stigne do Seanšana da se nije držala puta. Delilo ju je možda dvestotinak koraka od njih, ali to kao da su bile milje. At samo što joj se nije srušio na zemlju, ali svejedno će sjahati i uspeti da dotrči do postaje pre nego što oni budu mogli da stignu do nje. Treba samo da stigne do vrha - još pedesetak stopa.

„Moj lorde?" upita Harnan. Strela mu je bila napeta a luk napola izdignut. Gorderan je svoj teški samostrel prislonio uz rame, s debelom strelom na mestu.

Met oseti kako nešto u njemu treperi i umire. Nije znao šta. Nešto. Kocke su mu grmele u glavi. „Streljaj“, kaza.

Hteo je da sklopi oči. Tetiva samostrela zabruja; strela polete kroz vazduh kao crna munja. Rena se zanese napred kada je pogodi u leđa. Skoro da joj pođe za rukom da se uspravi na konju kada je pogodi i Harnanova strela.

Ona lagano pade s konja i skliznu niz padinu, prevrćući se, odbijajući se o mladice, kotrljajući se sve brže i brže dok naposletku ne pljusnu u vodu. Na trenutak je samo plutala licem nadole pribijena uz obalu, a onda je struja uhvati i povuče, a suknje joj se raširiše kada se natopiše.

Struja je lagano odvuče. Možda će vremenom stići i do mora. I to su tri. Gotovo da mu nije ni bilo važno što su kocke stale. To su tri. Nikada više, pomislio je dok je voda Renu nosila za okuku. Makar i poginuo, nikada više.

Nisu terali konje dok su se vraćali na istok. Nije bilo svrhe, a Met je bio iznuren. Ali nisu se zaustavljali, sem da predahnu i napoje konje. Nikome nije bilo do priče.

Kada su stigli do Džuradora bilo je gluvo doba noći. Gradske kapije bile su zatvorene, a grad je u mraku ličio na hrpu senki. Mesec je bio skriven oblacima. Za divno čudo, platneni zidovi Lukine menažerije i dalje su bili na istom mestu, odmah iza grada. Dva mišićava čoveka umotana u ćebad hrkala su pored velikog barjaka čuvajući ulaz. Čak i s puta, u mraku, bilo je očigledno da je prostor iza platnenog zida bio pun kola i šatora.

„Bar mogu da kažem Luki kako ipak ne mora da beži“, umorno reče Met, terajući Kockicu prema barjaku. „Možda će nam dati da negde odspavamo nekoliko sati.“ Koliko mu je zlata ostalo, Luka bi trebalo da im da sopstvena kola, ali znajući tog čoveka, Met se samo nadao da će moći da spava bar u čistoj slami. Sutra će krenuti da nađe Toma i ostale. I Tuon. Sutra, kada se odmori.

Ali još više se zabezeknuo kada je ušao u Lukina ogromna kola. U njima je bilo zaista prostrano, bar za kola, sa uzanim stolom po sredini i prostorom da se taj sto obiđe. Sto, vitrine i police bili su uglačani tako da se sijaju. Tuon je sedela u pozlaćenoj stolici - naravno da Luka ima stolicu, pa još i pozlaćenu, kada svi ostali moraju da se zadovolje tronošcima - a Selukija je stajala iza nje. Ozareni Luka gledao je Latel kako nudi Tuon vrelim kiflicama, koje je tamnoputa ženica gledala kao da će zaista pojesti nešto što je Lukina žena pripremila.

Kada je Met ušao u kola, Tuon ničim nije pokazala da je iznenađena. „Je li zarobljena ili mrtva?“, upita ona uzimajući jednu kiflicu prstima savijenim onako neobično skladno.

„Mrtva“, odgovori on bezizrazno. „Luka, šta tako ti Svetlosti..."

„Igračko, zabranjujem ti!“, prasnu Tuon i oštro upre prstom u njega. „Zabranjujem ti da žališ izdajicu!" Glas joj se neznatno smekša, ali ostade strog. „Zaslužila je smrt time što je izdala Carstvo, a tebe bi izdala jednako lako. Pokušavala je da te izda. Ono što si učinio bila je pravda - i ja tako kažem." Po njenom glasu reklo bi se da ako ona nešto kaže, onda je vala tako.

Met na trenutak sklopi oči. „Jesu li i svi ostali ovde?“, htede da čuje.

„Naravno“, odgovori Luka, i dalje se smešeći kao zaostali gusan. „Gospa - visoka gospa; oprosti mi, visoka gospo." Duboko se pokloni. „Pričala je s Merilinom i Sandarom, i... Pa, vidiš kako je. Gospa je veoma ubedljiva žena. Visoka gospa. Nego, Kautone, u vezi s mojim zlatom. Kazao si da mi ga daju, ali Merilin mi je rekao da će me najradije preklati, a Sandar mi je zapretio da će mi razlupati glavu, a...“ Onda ućuta pod Metovim pogledom, pa se odjednom opet razvedri. „Vidi šta mi je gospa dala!“ Otvorivši jednu vitrinu, izvadi presavijeno parče hartije držeći ga obema rukama kao da je svetinja. Bila je to debela hartija, bela kao sneg; skupa. „Dozvola. Naravno, ne zapečaćena, ali potpisana. Veličanstvena putujuća menažerija i sjajna izložba veština i čuda Valana Luke sada je pod ličnom zaštitom visoke gospe Tuon Ataem Kore Pendrag. Naravno, svi će znati ko je to. Mogu da odem u Seanšan. Mogu da priredim predstavu carici! Neka bi živela večno“, žurno dodade, opet se klanjajući Tuon.

Nizašta, sumorno pomisli Met. Sede na jedan krevet i nalakti se na kolena, zbog čega ga Latel ošinu pogledom. Verovatno je samo Tuonino prisustvo sprečava da ga ne odalami po glavi!

Tuon diže ruku u znak upozorenja - lutka od crnog porcelana ali kraljica od glave do pete, bez obzira na to što je odevena u preveliku dronjavu haljinu. „Time ne smeš da se služiš, sem u slučaju velike nužde, gazda Luka. Velike nužde!“

„Naravno, visoka gospo; naravno." Luka se klanjao kao da će svakog trenutka celivati daske pred njom.

Sve krvavo nizašta!

„Igračko, izričito sam navela ko nije pod mojom zaštitom." Tuon zagrize kiflicu i prstom pažljivo skinu mrvicu sa usne. „Možeš li da pogodiš čije je ime prvo na tom spisku?" Nasmešila se. Nije to bio zloban osmeh. Samo još jedan od onih njenih smešaka, koji govore da je razdragana zbog nečega što on ne razume ili ne primećuje. Odjednom - on nešto ugleda. Onaj grozdić svilenih ružinih pupoljaka bio joj je prišiven za rame.

Met nije mogao a da ne prasne u smeh. Bacio je šešir na pod i grohotom se zasmejao. Ma koliko se trudio, nimalo ne zna tu ženu! Ama baš nimalo! Smejao se dok ga rebra nisu zabolela.