Raskršće sumraka

10 Plameni svetionik

Služavka razrogačenih očiju beše više navikla da mesi testo nego da zakopčava redove sićušne dugmadi, ali na kraju joj je pošlo za rukom da zakopča Elejninu tamnozelenu haljinu za jahanje, padne u naklon i odstupi jedan korak sva zadihana, premda je bilo teško reći da li od napornog usredsređivanja na posao ili samo zato što je u prisustvu kćeri-naslednice. A možda je nekakve veze s time imao i prsten Velike zmije na Elejninoj levoj ruci. Nešto preko dvadeset milja u pravoj liniji deli posed Kuće Maderin od reke Erinin i silne plovidbe koja se po njoj odvijala, ali udaljenost je bila daleko veća kada se uračunaju milje koje treba preći preko Čišenskih planina, tako da su ljudi tu više navikli na kradljivce stoke iz susedne Murandije nego na posetioce - a naročito ne na posetioce koji su ujedno kćer-naslednica i Aes Sedai. Učinjena im je tolika čast da neke sluge to jednostavno nisu mogle da podnesu. Elzi je toliko pažljivo presavijala plavu svilenu haljinu koju je Elejna sinoć nosila i stavljala je u veliku kožnu putničku škrinju - jednu od dve u prostoriji za odevanje u tim odajama - da je Elejni došlo da sama to uradi. Isprva je loše spavala, okretala se i budila, a kada je naposletku zaspala, onda se uspavala, tako da je jedva čekala da se vrati u Kaemlin.

Bio je to peti put da spava van Kaemlina otkad je saznala da je grad u opasnosti i svaki put je odvojila samo jedan dan da obiđe tri ili četiri poseda - a jednom pet - u vlasništvu muškaraca i žena vezanih krvlju ili zavetima za Kuću Trakand, a na svaku posetu odlazilo je vreme. U kostima je osećala pritisak prolaska vremena, ali bilo je neophodno da se pokaže na pravi način. Odeća za jahanje bila je neophodna dok se putovalo od jednog poseda do drugog, da ne bi kada stigne izgledala izgužvano i kao begunac, ali nakon toga se morala presvlačiti, bez obzira da li će tu provesti čitavu noć ili svega nekoliko sati. Polovinu vremena trošila je na preoblačenje iz odeće za jahanje u svečane haljine, pa nazad, ali odeća za jahanje značila je žurbu i neophodnost, a možda i očaj, dok je krunica kćeri- naslednice i izvezena haljina opervažena čipkom, izvađena iz škrinje za putovanje i odevena nakon kupanja, bila slika i prilika samouverenosti i snage. Da je Esanda mogla zimi držati korak s njom, povela bi ona svoju služavku kako bi ostavila još snažniji utisak, mada je pretpostavljala da bi se grizla za jezik od sporosti te sedokose žene. Svejedno, Esanda ne bi bila spora kao ova razrogačena mlada Elzi.

Elzi joj napokon pruži njen krznom postavljen grimizni plašt i pade u naklon, a ona se žurno ogrnu. U kamenom ognjištu gorela je vatra, ali u prostoriji nije bilo ni izbliza toplo, a u poslednje vreme nije mogla da se ne obazire na hladnoću. Devojka opet pade u naklon, pitajući može li pozvati ljude da spuste škrinje dole, ako je to Njenom veličanstvu po volji. Prvi put kada je to uradila, Elejna joj je nežno objasnila da nije još kraljica, ali Elzi se užasnula i od pomisli da joj se obraća samo s „moja gospo“, pa čak i s „princezo“, mada se to poslednje zapravo smatralo veoma staromodnim. Ispravno ili ne, Elejni je obično bilo drago da čuje kako neko potvrđuje njeno pravo na presto, ali tog jutra je bila toliko umorna da je samo htela da što pre pođe. Suzdržavši zevanje, kratko reče Elzi da pozove te ljude i da požuri, pa krenu ka vratima. Devojka pojuri da joj ih otvori, što potraja duže nego da je ona to sama uradila, i bi propraćeno klanjanjem pre otvaranja i opet posle otvaranja. Elejnine podeljene suknje besno su šuškale dok je koračala iz sobe navlačeći svoje crvene rukavice za jahanje. Da je Elzi još samo trenutak odugovlačila, Elejna bi počela da vrišti.

Ali služavka zavrišta - i to pre nego što Elejna načini tri koraka. Užasnuti vrisak koji kao da joj se oteo iz grla. Plašt se zavijori kada se Elejna munjevito okrenu, prihvatajući Istinski izvor i osećajući kako je preplavljuje punoća saidara. Elzi je stajala na krpari rasprostrtoj posred hodnika popločanog bledosmeđim pločicama i zurila niz taj hodnik držeći obe ruke preko usta. U tom pravcu su se otvarala dva poprečna hodnika, ali nije bilo ni žive duše.

„Elzi, šta je bilo?“, htede Elejna da čuje. Već je pripremila nekoliko tkanja - od jednostavne vazdušne mreže pa do ognjene kugle koja bi raznela pola zida pred njom - a kako je trenutno raspoložena, žarko je želela da upotrebi neko od njih, da udari koristeći Moć. U poslednje vreme, umela je da bude plahovita, najblaže rečeno.

Devojka se osvrnu tresući se, a ako su joj oči ranije bile razrogačene, sada su se kolačile. Usta su joj i dalje bila pokrivena šakama, kao da hoće da zaustavi drugi vrisak. Tamne kose i tamnih očiju, visoka i jedrih grudi u sivoj i plavoj livreji Kuće Maderin, nije baš bila devojka - Elzi je verovatno četiri ili pet godina starija od nje - ali ponašala se tako da se na nju nije moglo gledati drugačije.

„Elzi, šta je bilo? I nemoj mi reći da nije ništa. Izgledaš kao da si videla avet.“

Devojka se lecnu. „I jesam“, koiebljivo reče. To što Elejnu nije nazvala nikakvom titulom bio je znak koliko je potresena. „Gospu Nelejn, što je bila baba lorda Edmuna. Umrla je kad sam bila mala, ali pamtim da je čak i lord Edmun pazio da je ne naljuti, da su služavke skakale ako ih pogleda, a i druge gospe i velmože kada su dolazili u posetu. Svi su je se plašili. Bila je tačno ispred mene i tako se mrštila..." Ućuta i pocrvene kada se Elejna zasmeja.

To je iznad svega bio smeh olakšanja. Nije je Crni ađah nekako pronašao na posedu lorda Edmuna. Nisu je čekale ubice s noževima u rukama, niti Elaidi odane sestre da je odvuku u Tar Valon. Ponekad je sanjala o tim stvarima ponaosob, a ponekad o svima njima u istom snu. Pustila je saidar, nevoljno kao i uvek, žaleći zbog toga što taj osećaj ispunjenosti radošću i životom čili iz nje. Maderin je podržava, ali Edmun bi se možda uvredio ako mu uništi pola kuće.

„Elzi, mrtvi ne mogu da naškode živima“, nežno kaza. Potrudi se da bude što je moguće nežnija zato što je prasnula u smeh, a nije ni spominjala kako bi joj najradije izvukla uši. „Više ne pripadaju ovome svetu i ne mogu dodirnuti ništa u njemu, pa ni nas.“ Devojka klimnu, pa pade u još jedan naklon, mada po tome koliko su joj se zenice raširile i usne drhtale videlo se da nije baš ubeđena. Ali Elejna nije imala vremena da je mazi. „Elzi, pozovi ljude za moje škrinje“, odlučno joj reče, „i ne brini o avetima." Opet se spustivši u naklon, devojka odjuri, sve vreme bojažljivo se osvrćući za slučaj da gospa Nelejn iskoči iz zidova. Aveti. Ta cura jeste strašljivica!

Maderin je stara kuća, ako već nije velika i jaka, pa je glavno stepenište, što vodi do predvorja, bilo široko i ograđeno mermernom ogradom. Predvorje je bilo prostrano, popločano sivim i plavim pločicama, a s dvadeset stopa visoke tavanice visile su svetiljke pune ulja. Nigde nije bilo pozlate, a intarzije su bile veoma retke, ali duž predvorja su uza zidove stajale izrezbarene škrinje i kredenci, a na jednom i dve tapiserije. Na jednoj je bio prikazan čovek kako iz sedla lovi leoparde, što je u najboljem slučaju opasan posao, a na drugom žena iz Kuče Maderin kako pruža mač prvoj kraljici Andora, što je bio događaj do kog su Maderinovi silno držali, a koji se možda desio, a možda i nije.

Avijenda je već sišla i sad je nemirno šetala predvorjem, a Elejna uzdahnu kad je vide. Njih dve bi delile sobu samo da tako nešto ne nagoveštava da Maderin ne može istovremeno primiti dva ugledna posetioca, ali Avijenda nije u potpunosti shvatala da je ponos veći što je plemićka Kuća manja. Počesto biva da male Kuće nemaju ništa drugo. Ponos bi trebalo da razume, budući da su vatreni ponos i snaga bezmalo isijavali iz nje. Pravih leđa i još viša od Elejne, debelog tamnog šala prebačenog preko blede bluze i presavijene sive marame što joj je držala dugu riđastu kosu, bila je slika i prilika jedne Mudre, premda je svega godinu dana starija od Elejne. Mudre koje mogu da usmeravaju često deluju znatno mlađe nego što zaista jesu, a Avijenda je imala njihovo dostojanstvo. Bar u tom trenutku, mada su se njih dve često zajedno kikotale kao devojčice. Naravno, jedini nakit koji je nosila bili su duga srebrna kandorska ogrlica, jantarni broš u obliku kornjače i široka narukvica od belokosti; Mudre uvek nose obilje ogrlica i narukvica, ali Avijenda još nije Mudra, već samo učenica. Elejna nikada nije mislila da je Avijenda bilo šta „samo“, ali to je povremeno ipak dovodilo do nevolja. Ponekad joj se činilo da Mudre i nju smatraju nekakvom učenicom. Naravno, to je smešna pomisao, ali ponekad...

Kad Elejna priđe podnožju stepeništa, Avijenda namesti šal i upita: „Jesi li dobro spavala?“ Glas joj je bio spokojan, ali u njenim zelenim očima ugnezdila se zabrinutost. „Nisi tražila vino da ti pomogne da zaspiš, zar ne? Postarala sam se da ti za vreme jela vino bude razvodnjeno, ali videla sam kako gledaš ibrik.“

„Da, majko“, odgovori Elejna bolesno slatkim glasom. „Ne, majko. Pitala sam se kako li se Edmun dokopao tako dobrog vina, majko. Šteta je bila razvodniti ga. A popila sam kozje mleko pre spavanja." Ako joj išta izazove trudničku mučninu, to će biti kozje mleko! A kad pomisli da ga je nekada volela.

Avijenda se podboči kao slika i prilika uvređenosti, tako da se Elejna zasmeja. Ponešto joj je smetalo sad u drugom stanju - od naglih promena raspoloženja, preko osetljivih grudi, pa do neprestanog umora - ali nekako joj je najgore padalo maženje i paženje. Cela kraljevska palata znala je da je bremenita - a zahvaljujući Mininom predviđanju i njenom dugačkom jeziku popriličan broj njih znao je za to i pre nje - tako da misli da je nisu toliko gnjavili ni kada je bila novorođenče. Svejedno, sve je to trpela što je ljubaznije mogla. Obično je trpela. Svi oni samo pokušavaju da pomognu. Samo je priželjkivala da sve žene koje je znaju prestanu da misle kako je zbog trudnoće izgubila svu pamet. Skoro sve žene koje zna. A najgore su one koje zapravo nikada nisu rađale.

Razmišljanje o svom detetu - ponekad je želela da je Min kazala hoće li to biti dečak ili devojčica, ili bolje reći da Avijenda ili Birgita mogu da se sete šta je Min tačno rekla; Min je uvek u pravu, ali njih tri su te noći popile mnogo vina, a Min je otišla iz palate mnogo pre nego što je Elejna saznala da je u drugom stanju, pa nije mogla da je pita - razmišljanje o detetu što raste u njoj uvek bi je navelo da se seti Randa, baš kao što bi je razmišljanje njemu navelo da razmišlja o detetu. Jedno sledi za drugim kao što se pena diže kada se mleko kuva. Rand joj užasno nedostaje, a opet - ne može da joj nedostaje. Deo njega, osećaj njega uvek joj je u glavi, ako ne prikrije vezu, odmah uz osećaj Birgite, njenog drugog Zaštitnika. Ali veza ima svoje granice. Negde je na zapadu, toliko daleko da ona ništa ne oseća sem da je živ. Baš ništa više od toga, mada je mislila da bi znala da je teško povređen. Nije sigurna da uopšte želi da zna šta on to smera. Pošto je otišao od nje dugo je bio na jugu, a sada - baš tog jutra - Putovao je na zapad. Zapravo, bilo je onespokojavajuće osećati ga u jednom pravcu, a onda odjednom u drugom, makar i dalje nego što je bio. Možda progoni neprijatelje, beži od njih ili hiljadu drugih stvari. Žarko se nadala da je Putovao zbog nečeg bezopasnog. Prebrzo će ostati bez njega, prebrzo će on umreti - muškarci koji usmeravaju od toga uvek umru - ali silno je želela da ga održi u životu što je duže moguće.

„Dobro je on“, reče joj Avijenda skoro kao da joj je misli pročitala. Otkad su jedna drugu usvojile kao prvosestre, bile su povezane i osećale su jedna drugu, ali to nije bilo ni izbliza kao zaštitnička veza koju su njih dve i Min delile s Random. „Ako dopusti sebi da pogine, ima da mu uši odsečem!"

Elejna trepnu, pa se zasmeja, a Avijenda je zatečeno pogleda, pa joj se pridruži. To baš i nije bilo toliko smešno, sem možda jednom Aijelu - Avijendin smisao za to šta je smešno a šta nije veoma je čudan - ali Elejna nije mogla da prestane da se smeje, a Alijenda je delovala jednako bespomoćno. Tresući se od smeha, zagrlile su jedna drugu i držale se. Život je baš čudan. Da joj je pre nekoliko godina neko kazao da će deliti čoveka s drugom ženom - s dve druge žene - odgovorila bi ona tome da je lud! Ma i pomisao na to je nepristojna, a kamoli nešto drugo. Ali Avijendu voli koliko i Randa, samo na drugačiji način, a Avijenda Randa koliko i ona. Poricati to značilo bi poricati Avijendu, a radije bi iskočila iz kože nego to da uradi. Aijelke, sestre ili bliske prijateljice, često se udaju za istog čoveka, a on se u tome retko kada šta pita.

Ona će se udati za Randa, a isto važi i za Avijendu i Min. Šta god ko kazao ili mislio, to je rešeno. Ako on preživi dovoljno dugo.

Odjednom je obuze strah da njen smeh klizi ka suzama. Svetlosti, samo da se ne pretvori u neku od onih žena koje postanu cmizdrave kada su u drugom stanju. Dovoljno joj je teško što ne zna hoće li iz časa u čas biti setna ili besna. Ume da satima bude u savršenoj ravnoteži osećanja, ali ume da se satima oseća kao dečja lopta koja pada niz beskrajno stepenište. Od jutros je izgleda na stepeništu.

„On je dobro i biće dobro“, silovito prošapta Avijenda, kao da je rešila da se osigura da će on preživeti tako što će pobiti sve što mu preti.

Elejna vrhovima prstiju obrisa suzu sa sestrinog obraza. „On je dobro i biće dobro“, tiho se saglasi. Ali saidin ne mogu da ubiju, a njega će ubiti izopačenost muške polovine Moći.

Svetiljke što vise s tavanice zatreperiše kada se jedno krilo visokih spoljnih vrata otvori i ledeni nalet vetra uđe u već hladno predvorje, a njih dve se brzo razdvojiše, samo se držeći za ruke. Elejnino lice poprimi izraz spokojne smirenosti, sasvim dostojan jedne Aes Sedai. Nije mogla sebi priuštiti da je iko vidi kako naizgled traži utehu u zagrljaju. Jednom vladaru, ili onome ko teži da vlada, nije dozvoljeno ni da nagovesti slabost ili suze, ne u javnosti. I ovako već previše glasina kruži o njoj, loših koliko dobrih. Ona je blagonaklona ili okrutna, poštena ili hirovita, velikodušna ili pohlepna, sve u zavisnosti od toga koju priču čovek sluša. Ako ništa drugo, bar su te glasine u ravnoteži, ali svako ko može reći da je svojim očima video kćer-naslednicu u zagrljaju svoje saputnice, može toj mešavini dodati i priču o strahu, a ako njeni neprijatelji poveruju da je preplašena, samo će postati smeliji. I snažniji. Glasine o kukavičluku lepe se kao masno blato; čovek se nikada ne može potpuno očistiti od njih. Istorija pamti žene koje su izgubile Lavlji presto samo zbog toga. Da bi neko bio uspešan vladar, mora biti sposoban, ali i mudar - mada se dešavalo da presto osvoje žene koje nisu ni jedno ni drugo, pa su nekako vladale, ali malo će ljudi podržavati kukavicu, a od onih koje ona želi na svojoj strani - niko.

Čovek koji je ušao, okrenuvši se da za sobom zatvori ogromna vrata, imao je samo jednu nogu i služio se štakom umesto druge. Premda je gornji deo štake bio postavljen jagnjećim krznom, rukav njegovog debelog vunenog kaputa istanjio se od nje. Bivši vojnik širokih ramena, Fridvin Ros upravljao je imanjem lorda Edmuna uz pomoć jednog debelog činovnika, koji je zabezeknuto trepnuo kada je video kćer-naslednicu, zapanjeno se zablenuo u njen prsten Velike zmije sa strahopoštovanjem na licu i sa olakšanjem pobegao svojim beležnicama kada je shvatio da ona nema nikakvog posla s njim. Verovatno se bojao uzimanja danka i ispitivanja računa. I gazda Ros se zapanjeno zagledao u njen prsten, ali se razdragano iscerio kćeri-naslednici i s takvom iskrenošću iskazao žaljenje što više ne može da jaše za nju, da bi, da je lažov, već olakšao Edmuna i činovnika svega što obojica imaju. Nije se plašila da će on širiti pogrešne priče.

Njegova štaka ravnomerno je lupkala dok je prilazio preko predvorja i pošlo mu je za rukom da se sasvim pristojno pokloni uprkos njoj, namenivši svoje klanjanje i Avijendi. Isprva je bio iznenađen njenom pojavom, ali iznenađujuće brzo je primetio njihovo prijateljstvo. Sve i ako nije baš u potpunosti verovao jednoj Aijelki, bilo je očigledno da ju je prihvatio. Čovek ne može baš sve da traži od života.

„Moja kraljice, ljudi vezuju tvoje škrinje na tovarne životinje i tvoja pratnja je spremna.“ On je jedan od onih koji su odbijali da je oslovljavaju ikako drugačije sem s „moja kraljice“ ili „veličanstvo“, ali na pomen njene pratnje glas mu postade malčice sumnjičav. On to brzo sakri nakašljavši se i požuri da nastavi. „Ljudi koje šaljemo s tobom svi su na atovima najboljim koje sam mogao da nađem. Mahom su to mladi ljudi, mada ima i nekoliko iskusnijih, ali svi znaju na kom je kraju halebarde šiljak. Voleo bih da ovaj posed može da pošalje s tobom više ljudi, ali već sam objasnio da je lord Edmun, čuvši da drugi polažu pravo na ono što je tvoje, rešio da ne čeka proleće, pa je pozvao svoje oružnike i krenuo za Kaemlin. Od tada su produvale dve gadne snežne oluje, ali ako je imao malo sreće dok je prelazio preko planina, možda je već na pola puta do grada.“ U pogledu mu se videlo da je u to ubeđen, ali znao je on bolje od nje da može biti da su Edmun i njegovi oružnici izginuli u tim planinama ako nije imao sreće.

„Maderinovi su oduvek bili verni Trakandovima“, odgovori mu Elejna, „i sigurna sam da će uvek i biti. Dragocena mi je odanost lorda Edmuna, gazda Rose, kao i tvoja.“

Nije uvredila Maderinove i njega obećavajući da na to neće zaboraviti, ili nudeći nagrade, a po širokom osmehu gazda Rosa videlo se da mu je već dala sve nagrade koje je želeo. Maderinovi će biti nagrađeni ako zaslužuju, ali te im se nagrade ne mogu nuditi kao da su oni konji na prodaju.

Lupkajući štakom, gazda Ros je klanjanjem isprati do vrata, pa je onda, opet se klanjajući, isprati na široki granitni prag, gde su sluge u debelim kaputima čekale na gorkoj studeni s peharom kuvanog vina za put, koji je ona tiho odbila. Dok ne stigne da se prilagodi na hladnoću, htela je da obema rukama drži plašt da se ne rastvara. Avijenda bi svejedno najverovatnije našla neki način da je natera da ispusti pehar. Ona ga je prihvatila, nakon što je obmotala šal oko glave i ramena, sto je bio jedini njen ustupak ledenom jutru. Ona je zanemarivala hladnoću, naravno. Elejna ju je naučila kako. Elejna opet pokuša da odgurne studen od sebe i to joj, na njeno iznenađenje, uspe. Ne do kraja - i dalje joj je bilo hladnjikavo - ali i to je bolje nego da se smrzava.

Nebo je bilo vedro, sunce nad planinama jarko, ali olujni oblaci su mogli svakog časa da pokuljaju preko okolnih planinskih vrhova. Najbolje bi bilo da do prvog današnjeg odredišta stignu što je pre moguće. Nažalost, Vatrenjak, njen visoki vrani škopac, rešio je da opravda svoje ime, pa se propinjao i frktao kao da nikada u životu nije osetio đem, a Avijendina dugonoga vitovrata siva kobila utuvila je u glavu da ga oponaša, pa je počela da poigrava po snegu dubokom do kolena, pokušavajući da ide svuda sem tamo kuda je konjušar vodi. Plahovitija je to životinja nego što bi Elejna odabrala za svoju sestru, ali Avijenda je htela nju i nijednu drugu kad je saznala kako se kobila zove. Sisvaj na Starom jeziku znači „koplje“. Konjušari su izgledali kao sposobne žene, ali izgleda da su mislile kako bi trebalo da najpre smire konje pre nego što ih dovedu. Elejna se jedva suzdrža da ne prasne na njih kako je izlazila na kraj s Vatrenjakom davno pre nego što su ga one uopšte videle.

Njena pratnja je već bila u sedlima, da ne bi stajala u snegu. Dvadeset i nešto jahača u crvenim kaputima belih okovratnika i jarko uglačanim oklopnim prsnicima i s kalpacima kraljičine garde. Gazda Rosova sumnjičavost možda se dala objasniti činjenicom da su im kaputi bili svileni, kao i crvene čakšire s po jednom belom prugom niz nogavice, a oko vrata i krajeva rukava bleda čipka. Svakako su izgledali više paradno nego delotvorno. A možda je razlog toj sumnjičavosti bilo to što svi konjanici behu - žene. Neuobičajeno je da žene rade poslove koji zahtevaju upotrebu oružja, sa izuzetkom poneke trgovačke stražarke ili retko kad žene koja bi za vreme rata stupila u vojsku, a Elejna nikada nije čula za potpuno žensku vojničku družinu pre nego što ju je sama obrazovala. Osim Devica, naravno, ali one su Aijeli i nešto potpuno drugo. Nadala se da će ljudi na njih gledati kao na njen hir i da će ih s tom silnom čipkom i svilom smatrati u najvećoj meri ukrasom. Muškarci imaju običaj da potcenjuju ženu sa oružjem sve dok se ne suoče s njom; pa čak i većina drugih žena misli da je ona budala kojoj su svrake popile mozak. Telohranitelji obično pokušavaju da se predstave tako opasnim da se niko i ne usudi da pokuša da se probije pored njih, ali sve i da se ona okruži celom kraljičinom gardom postrojenom rame uz rame, njeni neprijatelji samo bi našli neki drugi način da je napadnu. Ciljala je da ima telohranitelje takve da će ih njeni neprijatelji zanemariti sve dok ne bude prekasno da išta učine, sem da žale zbog svoje odluke. Nameravala je da im vojničke odežde budu kitnjastije, delimično stoga da bi još više pothranila te predrasude, a delimično i da bi postigla da se te žene ponose zato što su vojnici koji se razlikuju od ostalih - ali što se nje same tiče, u njih nije imala nikakve sumnje. Sve do jedne, od trgovačkih stražarki do žena Lovaca na Rog, pažljivo su odabrane zbog svojih veština, iskustva i hrabrosti. Bila je spremna da svoj život stavi njima u šake. To je već i učinila.

Jedna vitka žena s dva zlatna poručnička čvora na ramenu crvenog plašta pozdravi Elejnu s rukom preko grudi, a njen uškopljeni dorat zabaci glavu, tako da mu srebrna zvonca u grivi tiho zazvoniše, kao da i on pozdravlja. „Spremni smo, milostiva, a područje je čisto.“ Kasijla Raskovni je jedna od onih koje su nekada bile trgovačke stražarke, a po arafelskom naglasku dalo se zaključiti da nije obrazovana žena, ali glas joj je bio oštar, bridak i u njemu se čulo da ne trpi gluposti. Obraćala joj se kako je ispravno i to će činiti sve do Elejninog krunisanja, ali spremna je da se bori kako bi Elejna dobila tu krunu. Vrlo, vrlo malo njih, bilo muškaraca bilo žena, u današnje vreme stupa u kraljičinu gardu ako na to nisu spremni. „Spremni su i ljudi koje je gazda Ros predao. Koliko je to moguće.“ Nakašljavši se, čovek malčice pomeri svoju štaku i zagleda se u sneg ispred sebe.

Elejna je shvatala šta Kasijla hoće da kaže. Gazda Ros je nekako sakupio jedanaestoricu s poseda da ih pošalje za Kaemlin i opremio ih halebardama, kratkim mačevima i okiopima koje je mogao da nađe - devet prastarih kalpaka bez čelenki i sedam ulubljenih oklopnih prsnika, zbog čega su bili ranjivi. Konji nisu bili loši, mada čupave zimske dlake, ali iako su njihovi jahači bili umotani u debele plaštove, videla je da je malo verovatno kako se osmorica od njih moraju brijati češće nego jednom nedeljno, ako i toliko. Ljudi koje je gazda Ros opisao kao iskusne bili su naboranih lica i koščatih šaka, a sva trojica zajedno verovatno nisu imala zdravih zuba za jednu vilicu. Nije lagao niti pokušavao da je prevari; Edmun je sigurno okupio sve sposobne muškarce u tom kraju da ih povede sa sobom i opremio ih najbolje što je mogao. Svuda je bila ista priča. Izgleda da priličan broj zdravih i srčanih muškaraca raštrkanih po čitavom Andoru pokušava da stigne do nje u Kaemlinu. A sada je malo verovatno da će iko od njih ući u grad dok sve već ne bude rešeno. Mogla bi po čitav dan tražiti a da ne nađe nijednu družinu. Ipak, ova skupinica držala je halebarde kao da ume da ih koristi. Mada, s druge strane, to baš i nije bilo teško sedeći mirno u sedlu s krajem halebarde zavučenim u uzengije. I ona bi to mogla.

„Sestro, posetili smo već devetnaest ovakvih poseda“, tiho joj reče Avijenda, prišavši joj tako blizu da su im se ramena dodirivala. „Računajući i ove, sakupili smo dve stotine pet dečaka premladih da se okrvave i staraca koji bi davno trebalo da su spustili koplje. Ranije te ništa nisam pitala - ti poznaješ svoj narod i vaše običaje - ali je li ovo vredno vremena koje na to trošiš?"

„O, da, sestro.“ Elejnin glas takođe je bio tih, da je jednonogi nekadašnji vojnik i sluge ne bi čuli. I najbolji ljudi umeju da postanu tvrdoglavi kao mazge ako shvate da želiš da se ponašaju na određeni način. A naročito ako shvate da pomoć koju su tako naporno prikupili i ponudili ti i koju si ti prihvatila zapravo nije razlog zašto si došla. „Sada svi u ovom selu pored reke znaju da sam ovde, kao i pola imanja miljama unaokolo. Do podneva će to saznati i druga polovina, a do sutra i naredno selo i imanja oko njega. Vesti se zimi sporo šire, naročito u ovakvom kraju. Oni znaju da sam zatražila presto, ali ako ga sutra dobijem ili ako sutra poginem, za to će saznati možda tek sredinom proleća, a možda tek na leto. Ali danas znaju da je Elejna Trakand živa, da je odevena u svilu i dragulje posetila ovo imanje i pozvala ljude pod svoj barjak. Ljudi koji žive na dvadeset milja odavde tvrdiće da su me videli i dodirnuli mi ruku. Malo njih može to da kaže a da ne govori s naklonošću prema onome za koga tvrde da su ga videli. A kada nekoga hvališ, onda i samoga sebe ubediš da si za njega. Muškarci i žene u devetnaest mesta širom Andora sada pričaju kako su koliko prošle nedelje videli kćer- naslednicu, a područje u kojem se priča svakoga dana se širi kao mrlja od mastila.

Da imam vremena, posetila bih svako selo u Andoru. To ni za dlaku neće promeniti ono što se dešava u Kaemlinu, ali može mnogo značiti nakon što pobedim.“ Nije htela priznati nikakvu mogućnost da neko drugi pobedi, a naročito ne ako se u obzir uzme ko će stupiti na presto ako ona u tome ne uspe. „Većina kraljica u našoj istoriji prvih nekoliko godina svoje vladavine provodila je pridobijajući narod, Avijenda, a neke u tome nikada nisu uspele. Ali dolaze još teža vremena. Lako je moguće da neću imati godinu dana pre nego što mi bude bilo potrebno da svaki Andorac bude uz mene. Ne mogu da čekam dok ne stupim na presto. Teža vremena dolaze i moram biti spremna. Andor mora biti spreman, a ja sam ta koja ga mora pripremiti“, odlučno završi.

Smešeći se, Avijenda je dodirnu po obrazu. „Mislim da ću od tebe mnogo naučiti o tome kako da budem Mudra.“

Na svoj užas Elejna pocrvene od stida. Obrazi joj se užariše! Možda su promene raspoloženja zapravo gore nego maženje i paženje. Svetlosti, pred njom su meseci toga! Nije to bilo prvi put da je osetila zrnce ozlojeđenosti prema Randu. On joj je to uradio - dobro, ona mu je pomogla; zapravo, podstakla ga je na to, ali to sad nije bitno - on joj je to uradio i otišao samozadovoljno se cereći. Dobro, sumnjala je da se baš samozadovoljno cerio, ali lako je mogla to da zamisli. Neka on svaki čas skače od razdraganosti do uplakanosti, pa neka vidi kako je! Ne mogu ni da razmišljam razborito, razdraženo je pomislila. I za to je on kriv.

Konjušari naposletku zaključiše da su Vatrenjak i Avijendina Sisvaj dovoljno krotki da ih plemenite gospe uzjašu, pa se Avijenda pope u sedlo s kamenog bloka daleko skladnije nego nekada, nameštajući široke nepodeljene suknje da joj što je više moguće pokriju noge u tamnim čarapama. I dalje je verovala da su njene noge bolje od svakog konja, ali naučila je da pristojno jaše. Doduše, i dalje je umela da izgleda iznenađeno kada konj postupi kako ona hoće. Vatrenjak pokuša da poigra kada se Elejna smesti u sedlo, ali ona ga vešto zauzda, mada malo oštrije nego što bi to obično uradila. Njene promene raspoloženja odvele su je do iznenadne strepnje za Randa, pa ako već ne može da se postara da on bude bezbedan, pri ruci joj je bar jedno muško koje može naterati da radi ono što bi trebalo.

Šest Gardistkinja je laganim korakom povede niz put koji je vodio od imanja - sneg je napadao toliko da se brže nije ni moglo - a ostale su u uređenim redovima pošle za njom i Avijendom, pri čemu su poslednje jahačice vodile tovarne konje. Meštani su ih raštrkano sledili sa svojim tovarnim životinjama, čupavim konjima natovarenim šerpama, grubim zavežljajima, pa čak i sa šest živih kokošaka. Dok su prolazili kroz selo s kućama pokrivenim rogozinom i preko kamenog mosta kojim se prelazilo preko zamrznutog potoka vijugavog kao zmija, pozdravilo ih je nekoliko glasnih pokliča „Elejna od ljiljana!“, „Trakand! Trakand!“ i „Maderin je veran!“. Ali videla je i ženu kako plače glave zarivene u muževljeva prsa, a njegovo je lice takođe bilo orošeno suzama, i jednu drugu ženu koja je pognute glave stajala leđima okrenuta konjanicima, odbijajući čak i da ih pogleda. Elejna se nadala da će im poslati njihove sinove da se vrate kućama. Ako ne pogreši gadno, oko Kaemlina ne bi trebalo da bude mnogo borbi, ali svakako će ih u nekoj meri biti, a prave bitke tek je čekaju kada Ružina kruna bude njena. Na jugu su Seanšani, a na severu Mirdraali i Troloci čekaju Tarmon Gai’don. Andor će u danima koji dolaze ostajati bez svojih sinova. Plamen je spalio, neće zaplakati!

Nakon mosta, put je opet počinjao da se diže u oštar uspon kroz borove, jele i kožoliste, ali do planinske livade koju su tražili nije bilo više od jedne duge milje. Sneg je blistao pod jutarnjim suncem i dalje pokazivao tragove kopita koji su dolazili iz duboke urvine u snegu što ju je kapija ostavila za sobom. Mogli su da je otvore bliže imanju, ali uvek postoji mogućnost da neko stoji tamo gde se otvara kapija.

Svetlost saidara okruži Avijendu čim ujahaše na livadu. Ona je otvorila kapiju kojom su tu došli juče po podne, od jednog poseda stotinu milja severno odatle, pa će zato i izatkati kapiju kojom će se vratiti u Kaemlin, ali Elejna se svejedno natmurila gledajući Avijendu kako blista od Moći. Ko god da otvori kapiju kojom odlaze iz Kaemlina uvek otvara i sve ostale sve dok se ne vrate, budući da ona upozna zemljište na svakom mestu koje njena kapija dodirne - ali svakog puta za njihovih pet odlazaka Avijenda je tražila da ona izatka tu prvu kapiju. Možda jeste želela da vežba, kako je tvrdila, mada teško da bi se moglo reći kako je Elejna u tome mnogo iskusnija od nje, ali postojala je i jedna druga mogućnost. Možda Avijenda hoće da je spreči da usmerava, bar u velikoj meri. Zato što je bremenita. Tkanje s kojim su postale sestre od iste majke ne bi se moglo primeniti da je neka od njih tada bila u drugom stanju, jer bi nerođeno dete učestvovalo u vezi, a ne bi bilo dovoljno snažno da to preživi, ali valjda bi neka Aes Sedai u palati rekla nešto da valja izbegavati usmeravanje u trudnoći. Mada, malo Aes Sedai rađa decu. Možda ne znaju. Svesna je da ima mnogo toga što Aes Sedai ne znaju, koliko god se one pred ostatkom sveta pretvarale da nije tako - i sama je povremeno koristila tu pretpostavku - ali činilo joj se veoma čudno da ne znaju nešto što je većini žena toliko bitno. Kao da neka ptica zna kako da jede svako seme sem ječma, ali samo navodno, jer ako ne zna da jede ječam, šta još ne zna? Ali Mudre rađaju decu, a one ništa nisu rekle o...

Odjednom, ona zaboravi na sve brige o svom detetu, usmeravanju i o tome šta Aes Sedai znaju i ne znaju. Osetila je kako neko usmerava saidar. Ne Avijenda, niti neko na planinama oko njih, niti iko tako blizu. Ovo je negde daleko, kao svetionik koji plamti na vrhu neke udaljene planine usred noći. Veoma udaljene planine. Nije mogla ni da zamisli koliko je Jedne moći potrebno da bi ona s tolike udaljenosti osećala usmeravanje. Mora da to osećaju sve žene na svetu koje mogu da usmeravaju. Mora da sve mogu da upere prstom prema tome. A svetionik je negde na zapadu. Ništa se nije promenilo u vezi s Random, nije mogla da oceni gde je ni s greškom od stotinu milja, ali znala je.

„U opasnosti je“, reče. „Avijenda, moramo k njemu.“

Avijenda odmahnu glavom i prestade da zuri ka zapadu. Sjaj je i dalje bio oko nje, a Elejna je osećala da je otpila iz Izvora duboko koliko je mogla. Ali dok se Avijenda okretala prema njoj, osetila je kako se količina saidara koju ona u sebi drži smanjuje. „Elejna, ne smemo."

Elejna se zabezeknuto okrenu u Vatrenjakovom sedlu i zgranuto je pogleda. „Hoćeš da ga ostavimo? I to tome!“ Niko ne može da podnese toliko saidara, ni najsnažniji krug koji postoji, ne bez pomoći. Navodno, postoji jedan sa’angreal, veći od svega ostalog dosad načinjenog, tako da bi to čudo možda moglo da izađe na kraj s toliko Moći, ako je ono što je ona čula tačno. Možda. Ali po onome što je čula, nema te žene koja bi ga mogla upotrebiti i ostati živa, ne bez ter’angreala načinjenog u tu svrhu, a koliko zna - takav ter’angreal niko nikada nije video. Zacelo nijedna sestra ne bi to pokušala sve i da ga pronađe. Toliko Jedne moći može jednim udarcem sravniti planinske lance! Nijedna sestra ne bi to pokušala sem onih iz Crnog ađaha. Ili još gore, neki od Izgubljenih. Možda više od jednog. Šta bi drugo to moglo biti? A Avijenda hoće da njih dve to zanemare, a mora biti da zna da je Rand tamo?

Gardistkinje, nesvesne onoga što se dešava, i dalje su strpljivo čekale u sedlima, motreći na obod šume oko livade, ali ne preterano zabrinuto s obzirom na to kako su ih primili na posedu, mada je Kasijla gledala Elejnu i Avijendu, a kroz prečage njene čelenke videlo se da se malčice mršti. Znala je da njih dve nikada ne odlažu otvaranje kapije. Ljudi s poseda okupili su se oko svojih tovarnih konja, pa su preturali po zavežljajima, izgleda raspravljajući se je li nešto natovareno ili nije. Avijenda je svoju kobilu poterala još bliže Elejninom vrancu i tihim glasom kazala:

„Elejna, ništa ne znamo. Ne znamo da li on pleše s kopljima ili je ovo nešto potpuno drugo. Ako pleše s kopljima a nas dve uletimo, hoće li nas napasti pre nego što shvati ko smo? Hoćemo li mu skrenuti pažnju zato što nas ne očekuje i tako omogućiti njegovim neprijateljima da pobede? Ako pogine, otkrićemo ko mu je oduzeo život i ubiti ih - ali ako sada odemo k njemu, idemo naslepo i možemo da natovarimo nedaću sebi na glavu.“

„Mogle bismo da budemo oprezne“, naduri se Elejna. Besnela je zato što se oseća tako ćudljivo i to pokazuje, ali sve što je mogla bilo je da prati do kraja te svoje promene raspoloženja i pokušava da im ne dozvoli da je potpuno savladaju. „Ne moramo da Putujemo baš do te tačke.“ Stisnuvši svoju torbicu, opipa malu rezbariju od belokosti u obliku žene koja sedi, što se gnezdila u torbici, pa značajno pogleda jantarni broš svoje sestre. „Svetlosti, Avijenda, imamo angreale, a nije da smo bespomoćne.“ O, Svetlosti, sada je zvučala nadureno. Dobro je znala da bi i njih dve zajedno, sa sve angrealima, bile kao muve naspram lomače u poređenju sa onim što osećaju, ali svejedno - i ujed muve u pravom trenutku može nešto promeniti. „I nemoj da mi kažeš kako ću ugroziti dete. Min je rekla da će biti rođena zdrava i prava. Ti si mi to rekla. To znači da ću poživeti bar dovoljno dugo da rodim svoju kćer.“ Nadala se da će dobiti kćerku.

Vatrenjak baš u tom trenutku reši da gricne kobilu, a Sisvaj mu uzvrati, tako da se Elejna na trenutak zabavila time da zauzda svog vranca, spreči Avijendu da ispadne iz sedla i objasni Kasijli da im nije potrebna pomoć. Dok se sve to završilo, više se nije durila. Došlo joj je da opauči Vatrenjaka tačno između ušiju.

Sem što je zauzdavala svoju kobilu, Avijenda se ponašala kao da se ništa nije dogodilo. Doduše, jeste se namrštila pomalo kolebljivo, lica uokvirenog tamnim vunenim šalom, ali njena kolebljivost nikakve veze nije imala s konjem.

„Ispričala sam ti za prstenove u Ruideanu“, lagano reče, a Elejna nestrpljivo klimnu glavom. Sve žene koje hoće da postanu Mudre moraju da prođu kroz jedan ter’angreal pre nego što otpočnu sa obukom. Podsećao je na ter’angreal kojim se polaznice u Beloj kuli iskušavaju pre nego što ih uzdignu do Prihvaćenih, samo što u tom ter’angrealu žena sagleda čitav svoj život. Zapravo, sve svoje moguće živote, svaku odluku donetu drugačije, i beskrajnu lepezu života zasnovanih na različitim izborima. „Niko ne može sve to da upamti, Elejna, već samo deliće. Znala sam da ću zavoleti Randa al’Tora...“ Ponekad joj je i dalje bilo nelagodno da se pred drugima služi samo njegovim imenom, „i da ću naći sestrožene. Kada je o većini stvari reč, u najboljem slučaju ti ostanu samo nejasni utisci. Ponekad i naznaka nekog upozorenja. Mislim da će se desiti nešto veoma loše ako sada odemo k njemu. Možda će jedna od nas poginuti, a možda i obe - uprkos onome što je Min kazala.“ To što je izgovorila Minino ime bez zastajkivanja bilo je mera njene zabrinutosti. Nju nije poznavala najbolje i obično ju je pominjala punim imenom i prezimenom - Min Faršou. „Možda će on poginuti. Možda će se dogoditi nešto drugo. Ne znam zasigurno - možda ćemo svi preživeti i kada ga nađemo sesti s njim oko vatre da pečemo pecaru - ali u glavi mi je tračak upozorenja.“

Elejna gnevno otvori usta, a onda ih zatvori i gnev se istoči iz nje kao voda kroz rupu, a ramena joj se poguriše. Možda je Avijendin tračak upozorenja istinit, a možda i nije - ali činjenica je da su njeni stavovi od samog početka valjani. Stavile bi glavu u torbu a da ne znaju o čemu se zapravo radi, i to bi moglo dovesti do propasti. Svetionik je u međuvremenu još više zablistao. A on je tamo, tačno gde je plamen tog svetionika. Nije joj to veza govorila, ne s tolike udaljenosti, ali znala je. I znala je da ga mora ostaviti da se brine sebi dok se ona brine o Andoru.

„Avijenda, nemam ja šta da te naučim kako da budeš Mudra“, tiho joj kaza. „Već si mudrija od mene. A i hrabrija i razboritija. Vraćamo se u Kaemlin.“

Avijenda blago pocrvene od njene hvale - ponekad ume da bude veoma osetljiva - pa ne gubeći vreme otvori kapiju, kroz koju se ukaza dvorište konjušnica u Kraljevskoj palati, a potom se taj prozor proširi u rupu u vazduhu kuda sneg s livade prolete na očišćenu kaldrmu skoro tri stotine milja daleko. U Elejninoj glavi blesnu osećaj Birgite negde u palati. Birgitu je bolela glava i bilo joj je muka, što u poslednje vreme nije neobično, ali savršeno odgovara Elejninom raspoloženju.

Moram ga ostaviti da se sam o sebi stara, pomislila je dok je jahala kroz kapiju. Svetlosti, koliko često joj te misli prođu kroz glavu? Nije bitno. Rand je ljubav njenog srca i radost njenog života, ali Andor je njena dužnost.