Raskršće sumraka

9 Zamke

„I opet se žalila da su druge Mudre bojažljive“, završi Faila najkrotkije što je umela, pomerajući visoku kotaricu koju je nosila na jednom ramenu i premeštajući se s noge na nogu u bljuzgavici. Kotarica nije bila teška, premda puna prljavog rublja, a vuna od koje je njena bela odora bila sašivena bila je debela i topla i ispod nje je nosila još dve pododore, ali njene mekane kožne čizme, takođe izbeljene, slaba su bila zaštita od hladne bljuzgavice. „Rečeno mi je da prenesem šta je Mudra Sevana tačno rekla“, brzo dodade. Somerin je jedna od tih „drugih“ Mudrih i usne joj se stisnuše na reč „bojažljive“.

Spuštenog pogleda, Faila je od Somerinog lica samo usta videla. Od gai'šaina se očekuje da budu ponizni, naročito od gai'šaina koji nisu Aijeli. Premda je gledala kroz trepavice kako bi pročitala Somerinin izraz lica, ta je žena bila viša i od većine muškaraca, čak i Aijela, prava žutokosa divžena koja se nadnosila nad nju. Videla je samo Somerinina prevelika prsa, jedar izrez preplanuo od sunca, otkriven napola raspletenom bluzom i mahom skriven ogromnom zbirkom dugih ogrlica od granata i smaragda, rubina i opala, trostrukih nizova krupnih bisera i zamršenih zlatnih lančića. Većina Mudrih izgleda nije volela Sevanu, koja je „govorila u ime poglavara" dok se ne izabere novi poglavar klana Šaido, što je malo verovatno da će se u skorije vreme dogoditi, pa su pokušavale da podriju njenu vlast kad god se nisu međusobno raspravljale ili stvarale svoje klike - ali većina njih delila je sa Sevanom ljubav prema mokrozemskom nakitu, a neke su čak počele da nose i prstenje, baš kao Sevana. Somerin je na desnoj šaci nosila krupan beli opal prošaran crvenim žilama koje su se presijavale svaki put kada bi digla ruku da namesti šal, a na levoj je nosila izduženi plavi safir oivičen rubinima. Međutim, nije počela da nosi svilenu odeću. Njena bluza bila je jednostavna bela algoda iz Pustare, a suknja i šal od debele vune, mračne kao predvojena marama koja joj je držala do pojasa dugu žutu kosu da joj ne pada preko lica. Izgleda da joj hladnoća ni najmanje nije smetala.

Njih dve su stajale malo izvan onoga što je Faila doživljavala kao granicu između logora Šaidoa i logora gai'šaina - zarobljeničkog logora - mada dva odvojena bivaka zapravo nisu postojala. Nekoliko gai'šaina spavalo je među Šaidoima, ali ostale su čuvali u središtu logora, sem ako im neki posao nije dodeljen, ograđeni od zova slobode zidom Šaidoa. Većina muškaraca i žena koji su prolazili pored njih bili su u beloj odori gai'šaina, mada je malo tih odora bilo tako dobro izatkano kakve su bile njene. Pošto su tako mnogo ljudi morali da odenu, Šaidoi su grabili svakakve bele tkanine do kojih su mogli da dođu, pa su neki bili odeveni u grubo platno, peškire ili šatorska krila, a mnoge odore bile su kaljave ili čađave. Retko je koji gai’šain bio visok i bledook kao Aijeli. Velika većina bili su rumeni Amadičani, maslinasti Altarci i bledi Kairhijenjani, uz pokojeg putnika ili trgovca iz Ilijana, Tarabona ili nekog drugog mesta, koji su se zatekli na najgorem mogućem mestu u najgore moguće vreme. Kairhijenjani su najduže bili u zarobljeništvu i najviše su se pomirili sa stanjem u kojem se nalaze, sa izuzetkom one šačice Aijela u belom, ali svi su pognutih pogleda išli za svojim dodeljenim poslovima što su brže mogli po bljuzgavici i blatu. Od gai'šaina se očekuje da budu ponizni, poslušni i željni da prigrle i jedno i drugo. Sve manje od toga dovodilo je do bolnog podsećanja na ispravno ponašanje.

I Faila je silno želela da požuri. To što joj je na nogama bilo hladno bilo je svega mali deo razloga kojima se vodila, a želja da pere Sevanino rublje još beznačajnija. Previše ju je očiju moglo videti kako tu na otvorenom stoji i priča sa Somerin. Mada joj je lice bilo skriveno dubokom kapuljačom, široki žičani pojas od blistavih zlatnih alkica i odgovarajući uzani okovratnik govorili su da je jedna od Sevaninih slugu. Niko ih tako nije zvao - biti sluga za Aijele je ponižavajuće - ali to jesu zapravo, bar mokrozemci, samo bez plate i s manje prava i manje slobode od ikakvih slugu za koje je Faila u životu čula. Pre ili posle Sevana će otkriti da Mudre zaustavljaju njene gai'šaine da ih propituju. Sevana ima preko stotinu slugu i stalno dovodi nove, a Faila je bila sigurna da svi do jednog Mudrima prenose svaku Sevaninu reč.

To je jedna surova zamka. Sevana je okrutna gospodarica, na prilično opušten način - nikada se ne breca, retko kada je vidljivo besna, ali na najmanju grešku, na najmanji propust u ophođenju ili ponašanju, smesta sledi kazna šibanjem ili bičevanjem, a svake noći pet gai'šaina kojima je toga dana bila najmanje zadovoljna bivaju odabrani za dalje kažnjavanje, koje ponekad uključuje vezivanje sa zapušenim ustima preko noći, i to nakon batinanja, čisto da bi ostale ohrabrila. Faila nije želela ni da pomišlja na to šta bi ta žena naredila da se uradi nekoj uhodi. S druge strane, Mudre su jasno stavile do znanja da je svakome ko ne priča otvoreno o onome što je čuo, svakome ko pokuša da nešto prećuti ili da se cenka, budućnost krajnje nesigurna, s mogućim krajem u plitkom grobu. Ozlediti gai'šaina preko dozvoljene granice kršenje je đie’toha, mreže časti i obaveza koja upravlja aijelskim životima, ali izgleda da se čitav niz pravila ne odnosi na mokrozemske gai'šaine.

Pre ili posle, jedna ili druga strana tih kljusa uz tresak će se preklopiti. Sve što je i ovoliko dugo držalo te ralje rasklopljene bila je činjenica da Šaidoi svoje mokrozemske gai'šaine ne razlikuju od konja za vuču ili tovarnih životinja, mada se prema životinjama zapravo bolje ophode. Povremeno bi neki gai'šain pokušao da pobegne, ali ako se ne gleda to, samo su im davali hranu i pružali sklonište, terali ih na rad i kažnjavali ih ako posrnu. Mudre nisu očekivale da im odreknu poslušnost, a Sevana nije očekivala da je uhode ništa više nego što bi očekivale da će neki zaprežni konj odjednom zapevati. Ali pre ili posle... I to nije bila jedina zamka u koju je Faila upala.

„Mudra, nemam ništa više da kažem“, promrmlja kada Somerin ništa ne reče. Sem ako nisi udaren u glavu, ne odlaziš tek tako od jedne Mudre, ne dok ti ona ne da dozvolu. „Mudra Sevana otvoreno priča pred nama, ali malo govori.“

Visoka žena je i dalje ćutala, pa nakon jednog dugog trenutka Faila se usudi da malčice digne pogled. Somerin je zurila preko Failine glave, usta otvorenih u zatečenosti i zabezeknutosti. Mršteći se, Faila malo pomeri kotaricu na ramenu i osvrnu se, ali nije se videlo ništa što bi opravdalo Somerinin izraz lica, samo se logor prostirao, s tamnim niskim aijelskim šatorima izmešanim s visokim šiljatim šatorima, četvrtastim šatorima i svakakvim mogućim šatorima, uglavnom prljavobelim ili svetlosmeđim, ali bilo ih je i zelenih, plavih, crvenih, pa čak i prugastih. Šaidoi su otimali sve što je iole vredno, sve što se može pokazati korisnim, i nikada im se nije desilo da za sobom ostave ma šta što makar liči na šator.

I ovako su na jedvite jade nakupili dovoljno šatora da se svi sklone od lošeg vremena. Tu se sakupilo deset septi, više od sedamdeset hiljada Šaidoa i, po njenoj proceni, skoro isto toliko gai’šaina. Svuda gde bi pogledala videla je samo uobičajene prizore, u tamnu odeću odevene Aijele kako gledaju svoja posla među u belo odevenim zatočenicima. Kovač koji radi na mehovima svoje kovačnice ispred otvorenog šatora, sa alatkama rasprostrtim po uštavljenoj bivoljoj koži, deca s prutovima teraju stada meketavih koza, trgovkinja pokazuje svoju robu u jednom otvorenom paviljonu od žutog platna, sve od zlatnih svećnjaka i srebrnih zdela do lonaca i kotlića - sve to popljačkano. Jedan vitak čovek s konjem na povocu stajao je i pričao sa sedokosom Mudrom po imenu Masalin, nesumnjivo tražeći lek za neku boljku koja muči konja, ako je sudeći po tome kako stalno pokazuje na konjski trbuh. Ništa od svega toga nije bilo povod da Somerin tako zuri.

Taman kad je Faila htela da se okrene, primetila je jednu tamnokosu Aijelku kako blene u istom pravcu kao Somerin. Kosa joj nije bila samo tamna, već crna kao gavranovo krilo, što je među Aijelima bila velika retkost. Čak i s leđa, Faila je prepoznala Alaris, još jednu Mudru. U logoru je bilo preko četiri stotine Mudrih, ali brzo je naučila da ih sve raspoznaje čim ih vidi. Pobrkati Mudru s nekom tkaljom ili grnčarkom način je da se brzo zaradi šibanje.

Možda to što je Alaris ukočeno stajala i gledala u istom smeru kao Somerin, ili to što je pustila da joj šal padne na zemlju, ništa značilo nije, samo što je odmah ispred nje Faila prepoznala još jednu Mudru, koja takođe gleda ka severu i zapadu, i udara ljude koji prođu ispred nje. To mora da je Džesain, žena koju bi zvali niskom sve i da nije Aijelka, s dugom i gustom riđom kosom, koja se toliko crvenela da naspram nje i vatra izgleda bledo, a takva joj je i narav. Masalin je pričala sa čovekom s konjem i pokazivala nešto ka toj životinji. Ona ne može da usmerava, ali tri Mudre koje mogu sve zure u istom smeru. Samo je jedan odgovor na to - primetile su da neko usmerava tamo gore, na pošumljenom grebenu iznad logora. Da neka Mudra usmerava, one se zacelo ne bi tako ukočile. Da nije neka Aes Sedai? Ili više od jedne? Najbolje da se ne nada mnogo. Prerano je.

Trznu se kada je neko tresnu po glavi i skoro ispusti kotaricu.

„Zašto stojiš tu kao panj?“, dreknu Somerin. „Vraćaj se na posao. Beži, da te ne...“

Faila smesta ode, jednom rukom držeći kotaricu da ne padne a drugom dižući skute svoje odore iz bljuzgavice i blata, krećući se što je brže mogla a da se pri tome ne oklizne i ne padne u blato. Somerin nikada nikoga ne udara i nikada ne diže glas. Ako sada radi i jedno i drugo, najbolje je smesta joj se skloniti s puta. Ponizno i poslušno.

Ponos joj je nalagao da bude hladno prkosna, da zrači tihim odbijanjem da se pokori, ali razum je na to odgovarao da je to siguran način da prouzrokuje da je čuvaju dvostruko pomnije nego sada. Šaidoi možda mokrozemske gai'šaine smatraju pripitomljenim životinjama, ali nisu baš potpuno slepi. Ako želi da pobegne, a to joj je stalno u mislima, mora ih ubediti da se pomirila s time da je bekstvo iz njenog zatočeništva nemoguće. Što pre, to bolje. Svakako pre nego što je Perin sustigne. Nikada nije ni posumnjala da je Perin ne sledi, da je nekako neće naći - ma taj čovek je u stanju da prođe glavom kroz zid ako tako nameri! Ali mora da pobegne pre toga. Ona je vojnička kći. Zna koliko ima Šaidoa i zna koliko Perin ljudi ima na raspolaganju - tako da zna da mora stići do njega pre nego što do tog sukoba dođe. Samo što je pre toga čeka sitnica koja se zove beg od Šaidoa.

Šta li su to Mudre gledale - Aes Sedai ili Mudre s Perinom? Svetlosti, nadala se da nije tako, ne još! Ali neke druge stvari trenutno su važnije, uključujući pranje rublja. Ponela je kotaricu prema ostacima grada Maldena, krivudajući kroz bujicu gai’šaina. Oni koji su izlazili iz grada nosili su po dva teška vedra na krajevima obramice, dok su se vedra onih koji su išli u grad ljuljala prazna na krajevima istih takvih motki. U logoru je mnogo ljudi, pa im je zato potrebno dosta vode, a ovako im se dopremala, vedro po vedro. Lako je bilo prepoznati gai'šaine koji su nekada bili žitelji Maldena. Ovoliko severno u Altari bili su svetle puti a ne maslinaste, a neki od njih čak su imali i plave oči - ali svi su se teturali kao omamljeni. Šaidoi su se preko noći popeli preko zidina i savladali branitelje pre nego što je većina žitelja grada uopšte i shvatila da su u opasnosti, tako da izgleda još nisu mogli da veruju u šta su im se životi pretvorili.

Ali Faila je pogledom tragala za tačno određenim licem, nadajući se da taj neko danas neće nositi vodu. Za njom je tragala sve otkako su Šaidoi tu digli bivak, pre četiri dana. I našla ju je odmah ispred gradskih kapija, koje su bile širom otvorene i pribijene uz granitne zidine - u belo odevena žena beše viša od nje, s pljosnatom kotaricom punom hleba o boku i kapuljačom zabačenom tek toliko da se vidi pramičak tamnoriđe kose. Čijad kao da je proučavala gvožđem okovane kapije koje nisu zaštitile Malden, ali okrenula se od njih čim joj je Faila prišla. Zastale su jedna pored druge, ne gledajući se dok su se pretvarale da nameštaju kotarice. Nema nikakvog razloga da dve gai'šainke ne razgovaraju, ali ne bi smele dozvoliti da se neko seti kako su zajedno zarobljene. Na Bain i Čijad ne motri se tako pomno kao na gai'šaine koji služe Sevani, ali to bi se lako moglo promeniti ako se iko seti kako su zarobljene. Skoro svi oko njih bili su gai'šaini, i to zapadno od Zmajevog zida, ali previše ih je naučilo da se ulizuje prenoseći ogovaranja i glasine. Većina je činila sve što mora kako bi preživeli, a neki ljudi uvek pokušavaju da navuku vodu na svoju vodenicu, kakve god da su okolnosti u kojima se nalaze.

„Pobegli su prve noći kada smo ovde stigli“, promrmlja Čijad. „Bain i ja smo ih odvele do drveća i u povratku izbrisale tragove. Koliko vidim, niko nije ni shvatio da ih nema. Sa ovoliko gai'šaina, čudim se što ovi Šaidoi uopšte primećuju kad im neko pobegne.“

Faila malčice uzdahnu od olakšanja. Tri dana je prošlo. Šaidoi nisu zamenili odbegle. Malo je njih uspelo da čitav dan bude na slobodi, ali svakim danom provedenim van zatočeništva izgledi za uspeh sve se više uvećavaju, a činilo se sigurnim da će Šaido sutra ili prekosutra opet nastaviti put. Otkad su zarobili Failu, nikad se nisu tako dugo zaustavljali. Pretpostavljala je da će pokušati da se vrate do Zmajevog zida i ponovo uđu u Pustaru.

Nije bilo lako nagovoriti Lejsilu i Arelu da odu bez nje. Na kraju ih je ubedila time da mogu naći Perina i kazati mu gde je Faila, kao i da ga upozore na to koliko je Šaidoa i da mu kažu da je Faila već pripremila svoj beg i da bi bilo kakvo njegovo mešanje moglo ugroziti i taj beg i nju. Postarala se da ih u to ubedi - doduše, na neki način jeste pripremila svoje bekstvo; zapravo, imala je nekoliko planova, a jedan od njih mora da urodi plodom - ali sve do ovog trenutka bila je skoro napola ubeđena da će te žene doći do zaključka da ih njihove zakletve obavezuju da ostanu. Vodene zakletve su nekako čvršće od zaveta na vernost, ali ostavljaju veliki prostor za glupost u ime časti. Zapravo, nije znala mogu li te dve naći Perina, ali kako god bilo, sada su na slobodi i ona se mora brinuti samo zbog još dve žene. Naravno, odsustvo tri Sevanine sluškinje primetiće se veoma brzo, za svega nekoliko sati. I najbolji tragači biće odaslani da ih nađu i vrate. Faila se navikla na šume, ali znala je da se ne može meriti sa aijelskim tragačima. Za „obične“ gai'šaine koji pobegnu i budu ponovo zarobljeni život postaje veoma težak. Za Sevanine gai'šaine bolje bi bilo da poginu u pokušaju bekstva nego da ih opet uhvate. U najboljem slučaju, nikada više im se neće ukazati prilika da beže.

„Ako biste ti i Bain pošle s nama, mi ostale bismo imale bolje izglede“, tiho kaza. Reka ljudi i žena u belom koji nose vodu nastavila je da teče pored njih. Niko ih nije ni pogledao dvaput zaredom, ali u poslednje dve nedelje oprez je postao sastavni deo njene ličnosti. Svetlosti, izgledalo je kao dve godine! „Kakva je razlika u pomaganju Lejsili i Areli da stignu do šume i pomaganju nama ostalima da stignemo dalje?“ To je očaj govorio iz nje. Znala je razliku - Bain i Čijad su joj prijateljice i naučile su je aijelskim običajima u đie tohu, pa čak su je naučile i nešto malo govora znakova kojima se Device služe -tako da se ni najmanje nije iznenadila kada je Čijad malo okrenula glavu da je pogleda tim svojim sivim očima u kojima nije bilo ni trunčice gai'šainske krotkosti. A nije je bilo ni u njenom glasu, mada je i dalje pričala tiho.

„Pomagaću ti dokle mogu zato što nije ispravno da vas Šaidoi drže u zatočeništvu. Vi ne sledite đie’toh. Ja ga sledim. Ako odbacim svoju čast i svoje obaveze samo zbog toga što su tako Šaidoi učinili, onda im dopuštam da odlučuju kako ću ja delati. Nosiću belo godinu i jedan dan, a onda će me osloboditi, ili ću ja otići, ali neću odbaciti ono što sam.“ Bez reči više, Čijad se priključi bujici gai'šaina.

Faila napola diže ruku da je zaustavi, pa je opet spusti. Već je jednom postavila to pitanje i na njega dobila nežniji odgovor. Postavivši ga ponovo, uvredila je svoju prijateljicu. Moraće da se izvini. Ne da ne bi izgubila Čijadinu pomoć - ta žena neće povući ono što je obećala - već zbog toga što i ona ima svoju čast, makar i ne sledila đie’toh. Ne možeš da uvrediš prijatelje i jednostavno zaboraviš na to, ili da očekuješ da oni zaborave. Ali izvinjenja će morati da sačekaju. Nisu se usuđivale da pričaju predugo da ih neko ne bi primetio.

Malden je bio napredan grad, u kojem se grebenala dobra vuna i pravilo mnogo prilično dobrog vina, ali sada su među zidovima bile prazne ruševine. Koliko je bilo kamenih kuća, toliko ih je bilo i drvenih, a požar se za vreme pljačke razulario. Južni kraj grada sav je bio u gomilama čađavih greda načičkanih ledenicama i oprljenih zidova bez krovova. Sve ulice, bilo da su kaldrmisane ili od nabijene zemlje, sivele su se od vetrom nošenog pepela ugaženog u sneg, a čitav grad je smrdeo na paljevinu. Voda je izgleda bila jedino čega je u Maldenu uvek bilo u izobilju, ali kao i svi Aijeli, Šaidoi su vodu veoma cenili i nimalo se nisu razumeli u suzbijanje požara. Malo je toga u Aijelskoj pustari što može da gori. Da su završili s pljačkanjem na vreme, možda bi čitav grad pustili da izgori do temelja. I ovako su se kolebali da li da traće vodu pre nego što su kopljima gai'šaine naterali u redove s vedrima i dopustili maldenskim muškarcima da dovezu pumpe na zapregama. Faila je mislila da će Šaidoi te ljude nagraditi bar dozvolom da odu sa onima koji nisu odabrani za gai'šaine, ali muškarci koji su radili na pumpama bili su mladi i snažni, baš onakvi kakve Šaidoi žele za svoje gai'šaine. Šaidoi su zadržali neka pravila u vezi s gai’šainima - žene u drugom stanju ili s decom mlađom od deset godina puštene su da idu, kao i mladež mlađa od šesnaest i gradski kovači, koji su bili zbunjeni i zahvalni. Ali zahvalnost nikakve veze nije imala s tim.

Po ulicama je bio pobacan nameštaj: veliki prevrnuti stolovi, kitnjasti kovčezi i stolice, a ponekad i neka zgužvana tapiserija ili polomljeni sudovi. Na sve strane beše razbacana odeća, kaputi, čakšire i haljine, mahom isečena na prnje. Šaidoi su zgrabili sve od zlata i srebra, sve s draguljima, sve što je korisno ili jestivo, ali nameštaj mora da je izvučen iz zgrada u žaru pljačke, a onda ostavljen da trune kada su pljačkaši zaključili da malo pozlate ili lepih rezbarija nije vredno truda. Bilo kako bilo, Aijeli ne koriste stolice, izuzev za poglavare, a u taljigama i kolima nema mesta za teške stolove. Nekoliko Šaidoa i dalje je lutalo po kućama, gostionicama i radnjama tražeći da vide je li nešto propušteno za vreme pljačke, ali najviše je videla gai’šaina s vedrima. Aijele gradovi ne zanimaju, sem za pljačku. Dve Device prođoše pored nje, držaljama svojih džilita terajući jednog nagog čoveka divljeg pogleda, ruku vezanih iza leđa, prema kapiji. Nema sumnje da je mislio kako će moći da se sakrije u nekom podrumu ili na tavanu dok Šaidoi ne odu. Nema sumnje da su Device mislile da će naći skriveni novac ili srebrno posuđe. Kada jedan ogromni čovek u kadin’soru algai’d’sisvaja stade pred nju, ona skrenu da ga zaobiđe što je veštije umela. Gai'šain se uvek sklanjao Šaidoima.

„Baš si lepa“, reče on i opet joj stade na put. Bio je to najkrupniji čovek kojeg je u životu videla. Možda sedam stopa visok, zdepast. Ne debeo -nikada nije videla debelog Aijela - ali veoma širok. On podrignu, a ona oseti vinska isparenja. Pijanih Aijela se nagledala otkad su pronašli svu onu burad s vinom u Maldenu. Ali nije se plašila. Gai'šaini mogu biti kažnjeni zbog čitavog niza prestupa, počesto zbog nečega što većina mokrozemaca ne razume, ali bele odore bile su i svojevrsna zaštita - sem toga, ona je zaštićena na još jedan način.

„Gai'šain sam mudre Sevane“, kaza što je poniznije mogla. Na svoje gađenje, naučila je da bude dobra u tome. „Sevani neće biti drago ako izbegavam svoje dužnosti da bih pričala.“ Opet pokuša da ga zaobiđe i zabezeknuto uzdahnu kada je on zgrabi za ruku šakom koja se slobodno mogla dvaput obmotati oko njene mišice i da to pri tom ne bude konačno.

„Sevana ima na stotine gai'šaina. Neće joj nedostajati jedna od njih na sat ili dva.“

Kotarica pade na ulicu kada je on diže u vazduh kao da uzima neki jastuk. I pre nego što ona shvati šta se dešava, on je stavi pod mišku, pritisnuvši joj obe ruke. Ona otvori usta da vrisne, a on joj slobodnom rukom pritisnu lice uz svoje grudi. Smrad vune kisele od znoja ispuni joj nozdrve. Videla je samo sivosmeđu vunu. Gde su one dve Device? Device koplja ne bi mu dopustile da to radi! Svaki Aijel koji ga vidi šta radi uskočiće da ga spreči! Od gai'šaina nije očekivala nikakvu pomoć. Ako bude imala sreće, jedno ili dvoje možda otrče po pomoć, ali prvi nauk svakog gai'šaina jeste da i ako samo pripretiš nasiljem, završavaš obešen o gležnjeve i tučen dok ne počneš da urlaš. Bar je to prvi nauk koji mokrozemci savladaju; Aijeli to već znaju: gai'šainima je zabranjeno da budu nasilni iz bilo kog razloga. Bilo kog razloga. No to nju nije sprečavalo da besno udara nogama tog čoveka. Ali kao da je tukla u zid. Zagrizla je što je snažnije mogla - i završila usta punih grubog i prljavog sukna, jer su joj zubi skliznuli preko mišića tako tvrdih da nije imala šta da ugrize. Kao da je sazdan od kamena. Vrištala je, ali taj njen vrisak je čak i njoj zvučao prigušeno.

Odjednom, čudovište što ju je nosilo stade.

„Nadriče, ja sam ovu načinio gai'šainom“, začu se duboki glas nekog drugog muškarca.

Faila oseti kako se grudi uz koje joj je lice bilo pritisnuto tresu od grohotnog smeha i pre nego što ga je čula. Nije prestajala da se batrga, udara nogama, da se otima i da pokušava da vrišti, ali njen otmičar kao da nimalo nije obraćao pažnju na njene napore. „Ona sada pripada Sevani, Bezrodni“, prezrivo odvrati grmalj - Nadrik? - „Sevana uzima ono što želi, a ja uzimam ono što ja želim. To je novi običaj.“

„Sevana jeste nju uzela“, hladnokrvno odvrati drugi čovek, „ali ja je nikada nisam dao Sevani. Nikada nisam ponudio Sevani da se zamenimo za nju. Da li se ti odričeš svoje časti samo stoga što se Sevana odrekla svoje?“

Zavlada duga tišina narušena samo prigušenim zvucima koje je Faila ispuštala. Nije prestajala da se batrga, nije mogla da prestane, ali sve joj je to vredelo koliko bi vredelo i nedonoščetu u povoju.

„Nije ona dovoljno lepa da bih se zbog nje borio“, naposletku reče Nadrik. Nije zvučao uplašeno, pa čak ni zabrinuto.

On skloni ruke s nje, a Faili se zubi otrgnuše od njegovog kaputa tako iznenadno da ona pomisli kako će ostati bez jednog ili dva, ali onda tresnu na zemlju i vazduh joj izlete iz pluća, a i pamet iz glave. Dok je smogla snage i povratila daha dovoljno da se pridigne rukama, grmalj je već odlazio niz uličicu i stigao skoro do ulice gde ju je uhvatio. To jeste bila uličica, uzana staza od nabijene zemlje između dve kamene zgrade. Niko ne bi video šta joj on tu radi. Blago podrhtavajući - nije se tresla, samo je podrhtavala! - pljujući da usta očisti od ukusa prljave vune i Nadrikovog znoja, pogledom ga prostreli kroz leđa. Da je mogla dohvatiti nož koji je sakrila uza se, ubola bi ga. Nije ona dovoljno lepa da bi se zbog nje borio, ma je li tako? Jednim delom znala je da je to besmisleno, ali hvatala se svega što joj je moglo nahraniti bes, samo da bi se tako ugrejala. Da bi prestala da podrhtava. Ubadala bi ga i ubadala dok joj se ruke ne zamore toliko da više ne može da ih podigne.

Dignuvši se na klecave noge, jezikom opipa zube. Svi su bili na broju, nijedan okrnjen ili slomljen. Lice joj je bilo izgrebano od grubog sukna Nadrikovog kaputa, a usne nagnječene, ali nije bila povređena. Podsetila je sebe na to. Nije povređena i slobodno može da izađe iz te uličice. Bar onoliko slobodno koliko je to moguće za nekoga u odori gai'šaina. Ako ima mnogo takvih kao što je Nadrik, koji te odore više ne smatraju zaštitom, onda se red i poredak među Šaidoima raspada. Logor će postati opasnije mesto, ali nered će pružiti više prilika za beg. Na to mora tako gledati. Saznala je nešto što će joj pomoći. Samo kad bi mogla prestati da podrhtava.

Naposletku, nevoljno, pogleda svog spasitelja. Prepoznala mu je glas. Stajao je podalje od nje, gledajući je smireno, ne mrdajući ni prstom da joj pruži utehu. Mislila je da bi na sav glas zavrištala kad bi je dodirnuo. To je još jedna besmislica, budući da ju je on spasao, ali svejedno je tako. Rolan je bio svega za šaku niži od Nadrika, a skoro jednako širok i imala je razloga da želi da i njega izubada. Nije Šaido, već jedan od Bezrodnih, Mera’dina, ljudi koji su napustili svoje klanove jer nisu hteli da slede Randa al’Tora, i on je zaista bio taj koji ju je „učinio gai’šainom“. Istina, te noći kada su ih zarobili sprečio je da se ona smrzne na smrt tako što ju je obmotao svojim kaputom, ali da joj nije rasekao sve do poslednjeg komada odeće koji je nosila, taj kaput joj i ne bi bio potreban. Prvi korak u tome da se neko učini gai’šainom uvek je da se taj neko skine do gole kože, ali to nije nikakav razlog da mu bilo šta od svega toga oprosti.

„Hvala ti“, kiselo mu reče.

„Ne tražim zahvalnost“, odgovori joj on blagim glasom. „Ne gledaj me kao da hoćeš da me ugrizeš samo zato što nisi mogla Nadrika.“

Nekako joj pođe za rukom da ne zasikće na njega - ali jedva. U tom trenutku nije mogla da natera sebe na krotkost, mada je to želela. Okrenula se i besnim korakom vratila na ulicu. Pa, pokušavala je tako da hoda. Noge su joj i dalje toliko klecale da je izgledalo kao da se tetura. Gai'šaini u prolazu jedva da su i gledali u njenom smeru dok su s vedrima za vodu gacali niz ulicu. Malo je zatvorenika htelo da deli tuđe muke. Imali su dovoljno svojih.

Kada stiže do kotarice s rubljem, uzdahnu. Bila je prevrnuta na stranu, a bele svilene bluze i tamne svilene suknje, podeljene kako bi sedlo moglo da se opkorači, prosule su se na kaldrmu prljavu od pepela. Ako ništa drugo, izgleda da ih niko nije izgazio. Ljudima koji čitavo jutro tegle vodu i koji će to isto raditi čitavog dana moglo bi se oprostiti da ne zaobiđu komade odeće razbacane po ulici, sasečene sa žitelja Maldena učinjenih gai'šainima. Pokušala bi da im oprosti. Ispravivši korpu, poče da kupi odeću i da s nje trese prašinu i pepeo koji su hteli da se otresu, pazeći da ne utrljava u svilu ono što nije htelo da spadne. Za razliku od Somerin, Sevana je počela da nosi svilenu odeću. Nije htela ništa drugo da oblači. Ponosila se svojom svilom koliko i svojim nakitom, a i na jedno i na drugo budno je motrila. Nimalo joj ne bi bilo po volji da se išta od te odeće ne vrati potpuno čisto.

Taman što Faila spusti poslednju bluzu preko ostatka svilenih stvari, Rolan prođe pored nje i jednom rukom diže korpu. Ona zausti da se brecne na njega - može ona sama da nosi svoje breme, hvala lepo - ali proguta te reči. Jedino oružje koje zapravo ima jeste njen mozak i mora da ga koristi, a ne da se povodi za svojom plahovitom naravi. Rolan se tu nije zatekao slučajno. To je već previše neverovatno. Prečesto ga viđa otkad je zarobljena - toliko često da je nemoguće da su svi ti susreti slučajni. On je sledi. Šta je on to beše rekao Nadriku? Da je nije dao Sevani, niti ju je ponudio u razmenu. Premda ju je baš on zarobio, mislila je da on ne odobrava što se od mokrozemaca prave gai'šaini - većina Bezrodnih deli taj stav - ali izgleda da on i dalje polaže pravo na nju.

Bila je sigurna kako se ne mora bojati da će pokušati da je obljubi. Rolan je imao prilike da to učini kada je bila naga i vezana, a tada se ponašao kao da gleda u neku pritku. Možda ne voli žene u tom stanju. Bilo kako bilo, Bezrodni su među Šaidoima stranci skoro koliko mokrozemci. Šaidoi im ne veruju stvarno, a Bezrodni često deluju kao ljudi koji dižu noseve i prihvataju ono što smatraju manjim zlom, samo da ne bi prigrlili veće - ali više baš i nisu sigurni da je to zlo koje su prihvatili zaista manje. Kad bi mogla da se sprijatelji s njim, možda bi bio voljan da joj pomogne. Ne da pobegne, to nikako - to bi već bilo previše da od njega traži - ali... Zapravo, bi li? Može otkriti jedino ako pokuša.

„Hvala ti“, opet mu kaza, ovoga puta nateravši sebe da se osmehne. Za divno čudo, on joj uzvrati osmeh. Maleni smešak, jedva postojan, ali Aijeli inače nisu izražajni. Dok se čovek ne navikne na njih, kao da su od kamena.

Nekoliko koraka nemo su hodali jedno pored drugog, on jednom rukom noseći korpu, a ona zadižući skute svoje odore. Kao da su izašli u šetnju. Kad bi se ovlaš pogledalo. Neki od gai'šaina u prolazu iznenađeno su ih gledali, ali uvek bi brzo spustili pogled. Nije znala kako da počne - nije želela da on pomisli kako ona očijuka s njim; možda ipak voli žene - ali on je prihvatio neizbežno.

„Posmatrao sam te“, kaza joj. „Snažna si i vatrena - i mislim da se ne plašiš. Većina mokrozemaca izbezumljena je od užasa. Šepure se sve dok ne budu kažnjeni, a onda jecaju i kukumavče. Mislim da si ti žena velikog đija.“

„Prestravljena sam“, odgovori mu ona. „Samo pokušavam da to ne pokazujem. Plakanje nikada ničemu ne služi.“ Većina muškaraca tako misli. Suze ti mogu zasmetati ako to dozvoliš, ali nekoliko suza prolivenih noću može pomoći da pregrmiš naredni dan.

„Ima trenutaka za plakanje i trenutaka za smeh. Voleo bih da te vidim kako se smeješ."

Ona se na to zaista nasmeja, ali suvo. „Dok nosim belo, imam malo razloga za smeh, Rolane.“ Pogleda ga krajičkom oka. Ide li prebrzo? Ali on samo klimnu.

„Svejedno, voleo bih to da vidim. Osmesi pristaju tvome licu. Smeh bi mu još više pristajao. Ja nemam suprugu, ali ponekad umem da zasmejem ženu. Čuo sam da ti imaš muža.“

Faila se nađe toliko zatečenom da se spotače i uhvati za njegovu ruku da ne bi pala. Brzo ga pusti, posmatrajući ga ispod kapuljače. On zastade taman toliko da ona povrati ravnotežu, a onda nastavi da hoda kada i ona. Po izrazu njegovog lica reklo bi se da je on tek blago radoznao. Uprkos Nadriku, aijelski običaj je da žena bude ta koja pita, nakon što joj neki muškarac privuče pažnju. Jedan način da joj se privuče pažnja jesu darovi. Drugi način je da joj se izmami osmeh. Toliko o tome da ne voli žene. „Imam muža, Rolane, i veoma ga volim. Veoma. Ne mogu da dočekam da mu se vratim.“

„Ono što se desi dok si gai'šain ne može da ti se zamera kada skineš belo“, mirno odvrati on, „ali možda vi mokrozemci na to gledate drugačije. Svejedno, ume da bude samotno kada si gai'šain. Možda možemo ponekad da popričamo."

Čovek je hteo da je vidi kako se smeje, a ona nije znala da li da se smeje ili da plače. Upravo je izjavio kako ne namerava da odustane od pokušaja da privuče njenu pažnju na sebe. Aijelke se dive istrajnosti kod muškarca. Svejedno, ako Čijad i Bain neće, ne mogu, da joj pomognu sem u tome da stigne do šume, Rolan joj je jedina nada. Činilo joj se da bi ga mogla vremenom ubediti. Naravno da može - kolebljivi nikada ne uspevaju u svojim naumima! On je prezreni odmetnik, prihvaćen samo stoga što je Šaidoima njegovo koplje potrebno. Ali moraće da mu da razloga da bude istrajan.

„Volela bih“, oprezno reče ona. Možda malo očijukanja ipak bude potrebno, ali ne može prvo da mu kaže koliko voli svog muža, a da ga odmah potom gleda razrogačenih očiju i zadihana. Mada nema namere da ide tako daleko - nije ona tamo neka Domanka - ali možda će morati da dođe blizu toga. Zasad neće škoditi da ga malčice podseti na to kako je Sevana otuđila njegovo „pravo“. „Ali sada moram na posao i sumnjam da će Sevani biti po volji ako mesto toga pričam s tobom.“

Rolan ponovo klimnu, a Faila uzdahnu. Možda i ume da zasmeje ženu, kako tvrdi, ali ne priča previše. Moraće se potruditi oko njega ako želi da čuje bilo šta sem njoj nerazumljivih šala. Čak i uz pomoć Čijad i Bain, i dalje nije razumela aijelske šale.

Stigli su do širokog trga ispred tvrdave na severnom kraju grada, ogromne hrpe sivog kamena koja žitelje grada nije sačuvala ništa bolje od gradskih bedema. Faili se učinilo da je među gai'šainima koji vuku vodu videla gospu koja je vladala Maldenom i svime ostalim u krugu od dvadeset milja, zgodnu i dostojanstvenu sredovečnu udovicu. Kaldrmom popločani trg bio je prepun u belo odevenih muškaraca i žena s vedrima. Na istočnom kraju trga, nešto što je ličilo na deo spoljnog gradskog bedema, od sivog kamena i trideset stopa visoko, zapravo je bio zid ogromne cisterne koja se napajala iz akvedukta. Četiri pumpe, a svaku su opsluživala po dva čoveka, istakale su vodu kojom su se vedra punila, a po kaldrmi se prolivalo daleko više te vode nego što bi se ti ljudi usuđivali da dopuste, samo da znaju da je Rolan dovoljno blizu da vidi šta rade. Faila je razmišljala da pobegne puzeći kroz akvadukt, ali one nisu imale načina da bilo šta sačuvaju suvim, tako da bi gde god da izađu iz akvedukta bile mokre do gole kože i verovatnije bi se smrzle i umrle pre nego što po snegu pređu više od milju ili dve.

U gradu se još na dva mesta mogla natočiti voda, a oba su se napajala iz podzemnih kamenih tokova, ali ovde je u podnožju zida cisterne bio postavljen jedan dugi sto od crnog drveta s nogarima izrađenim u obliku lavljih šapa. To je nekada bio sto za gozbe, sa intarzijama od belokosti, ali belokost su povadili i na stolu je sada bilo nekoliko drvenih korita. Pored stola su stajala dva drvena vedra, a na jednom kraju bakarni kotao pušio se nad vatrom od izlomljenih stolica. Faila je čisto sumnjala da je Sevana naredila da se njeno rublje nosi u grad na pranje zato da bi svoje gai'šaine poštedela tegljenja vode do šatora, ali šta god da je razlog tome - bila je zahvalna. Kotarica rublja lakša je od dva vedra puna vode. Nanosala ih se dovoljno da to dobro zna. Dve kotarice bile su na stolu, ali samo je jedna žena sa zlatnim pojasom i ogrlicom radila za njim. Rukavi njene bele odore bili su zavrnuti što se više moglo, a duga tamna kosa uvezana trakom bele tkanine da ne bi padala u vodu u koritu.

Kada Alijandra vide da se Faila približava s Rolanom, ispravi se, pa obrisa gole ruke o odoru. Alijandra Marita Kigarin, kraljica Geldana, blagoslovena od Svetlosti, branilac Garenovog zida i nosilac još desetine drugih titula, bila je suzdržana žena skladnih pokreta, dostojanstvenog i otmenog držanja. Gai’šainka Alijandra i dalje je lepa, ali trajno iznurenog lica. S vlažnim mrljama na odeći i rukama namreškanim od dugog pranja, lako bi mogla proći kao neka lepuškasta pralja. Gledajući Rolana kako spušta korpu i smeši se Faili pre nego što ode i gledajući kako mu Faila odgovara na osmeh, upitno izvi obrvu.

„On me je zarobio“, objasni Faila vadeći odeću iz korpe na sto. Čak i tu gde nije bilo nikog sem gai'šaina, najbolje je pričati i raditi. „On je jedan od Bezrodnih i mislim da ne odobrava što se od mokrozemaca prave gai'šaini. Mislim da nam može pomoći.“

„Shvatam“, odgovori Alijandra, pa jednom rukom nežno pređe Faili preko leđa.

Faila se namršti, pa se osvrnu. Na tren ostade zagledana u prašinu i pepeo na leđima od ramena pa naniže, a onda pocrvene kao bulka. „Pala sam“, brzo kaza. Nije bila u stanju da Alijandri ispriča šta joj se desilo s Nadrikom. Činilo joj se da to nikome ne može da kaže. „Rolan se ponudio da mi ponese korpu.“ Alijandra slegnu ramenima. „Da on meni pomogne da pobegnem, udala bih se za njega. Ili ne bih, kako mu je već po volji. Nije baš da je lep, ali daleko do toga da bi bilo mučno, a moj muž - da ga imam - nikada ne bi morao da sazna. Da je malo pametan, bio bi oduševljen što sam mu se vratila i ne bi postavljao pitanja na koja ne želi da čuje odgovor."

Stisnuvši čvrsto svilenu bluzu, Faila zaškrguta zubima. Alijandra je, preko Perina, njoj potčinjena i toga se dosta dobro drži, bar kada je reč o pokoravanju naređenjima, ali njihov odnos postao je nategnut. Saglasile su se da moraju pokušati da razmišljaju kao sluge, da budu sluge, ako hoće da prežive - ali to je značilo da jedna drugu gledaju kako padaju u naklone i jure da poslušaju naređenja. Sevanine kazne u delo sprovodi najbliži gai'šain koji se tu zatekne kada ona donese odluku, tako da je Faili jednom bilo naređeno da išiba Alijandru. Da sve bude još gore, Alijandri je dvaput bilo naređeno da uzvrati uslugu. Zadržavanje udaraca samo je značilo da će taj koji ih zadržava zaraditi šibanje, a da će onaj drugi morati da dobije dvostruke batine od nekoga ko neće štedeti na udarcima. Kada svoju vazalnu gospodaricu dvaput nateraš u plač i vrisak, to ti mora promeniti pogled na nju.

Odjednom shvati da je bluza koju steže jedna od onih koje su se uprljale kada se korpa prevrnula. Prestavši da je stiska, preplašeno je pregleda. Izgleda da se nimalo prašine nije utrljalo u svilu. Na tren oseti olakšanje, a onda razdraženost zbog toga. A još ju je više živciralo što je taj osećaj olakšanja nije prolazio.

„Arela i Lejsila su pre tri dana pobegle“, tiho reče. „Trebalo bi da su već dobrano odmakle. Gde je Majgdin?“

Druga žena se zabrinuto namršti. „Pokušava da se ušunja u Teravin šator. Terava je sa skupinom Mudrih prošla pored nas i, sudeći po onome što smo načule, izgleda da su krenule da se nađu sa Sevanom. Majgdin mi je tutnula svoju kotaricu u ruke i kazala da će pokušati. Mislim... Mislim da postaje toliko očajna da previše stavlja glavu u torbu“, kaza pomalo beznadežno. „Trebalo je da se već vrati.“

Faila duboko udahnu, pa lagano izdahnu. Sve su već postajale očajne. Nakupile su potrepštine za beg - noževe i hranu, čizme i muške čakšire i kapute koji su im po veličini još malo pa odgovarali i sve to pažljivo sakrile u kolima; bele odore služiće im kao ćebad i kao plaštovi da se sakriju u snegu - ali prilika da sve to upotrebe činila se jednako dalekom kao i dana kada su zarobljene. Samo dve nedelje. Da bude tačna, dvadeset dva dana.[1] To ne bi trebalo da bude dovoljno dugo da bi se išta promenilo, ali njihovo pretvaranje da su sluge menjalo ih je uprkos svemu. Samo dve nedelje, a već bez razmišljanja skaču da izvrše naređenja, brinući hoće li biti kažnjene i da li će zadovoljiti Sevanu. Najgore je što gledaju sebe kako to čine, svesne da se jednim delom i protiv svoje volje prilagođavaju tome. Za sada mogu pričati sebi kako samo rade ono što je potrebno da ne bi privlačile sumnju na sebe dok ne pobegnu, ali svakoga dana su ti njihovi postupci postajali sve uvreženiji. Koliko će vremena proći pre nego što bekstvo postane slabašni san koji se sanja noću nakon što i u mislima, a ne samo u delima, dan provedu kao savršeni gai'šaini? Za sada se nijedna nije usudila da to pitanje postavi naglas; Faila je dobro znala da ona o tome i ne razmišlja, ali to pitanje joj je uvek na rubu pameti. Nekako se pribojavala da će to pitanje otići. Kada ode, hoće li to biti odgovor?

Ona se teškom mukom natera da se prene iz malodušnosti. To je druga zamka i jedino snaga volje sprečava tu kljusu da se zatvori. „Majgdin zna da mora biti oprezna“, reče odlučnim glasom. „Ubrzo će ona doći, Alijandra."

„A šta ako je uhvate?“

„Neće!“, odbrusi Faila. Ako je... Ne. Mora da razmišlja o pobedi, a ne o porazu. Kolebljivi nikada ne pobeđuju.

Pranje svile dugo traje. Voda u vedrima koju su dovlačile od pumpi bila je hladna kao led, ali vrela voda iz bakarnog kotla mlačila je ovu u koritima. Svila ne može da se pere u vreloj vodi. Potapanje ruku u korita na toj hladnoći bio je divan osećaj, ali kada se opet izvuku - hladnoća je dvaput gora. Nije bilo sapuna, bar ne dovoljno blagog, tako da su se svaka suknja i bluza morale jedna po jedna potopiti i nežno protrljati. A onda se rasprostru na ubrus, koji će nežno umotati kako bi iscedile što je više moguće vode. Potom se vlažni odevni predmet ponovo potopi u drugo korito, puno mešavine vinskog sirćeta i vode - to smanjuje ispiranje boja i pojačava sjaj svile - pa se ponovo stavlja na ubrus i umotava. Mokri ubrus se onda snažno iscedi i raširi na suncu da se osuši gde god ima prostora za to, dok se svaki komad svile okači na vodoravnu motku, obešenu u hladu paviljona podignutog od grubog platna na rubu trga, a onda rukom izgladi da ne bilo nabora. Uz malo sreće, ništa neće morati da se pegla. Obe su znale kako se o svili valja starati, ali za peglanje je potrebno iskustvo koje ni jedna ni druga nisu imale. Niko od Sevaninih gai'šaina nije umeo da pegla, čak ni Majgdin, mada je ona bila gospodska služavka i pre ulaska u Failinu službu, ali Sevana nije prihvatala izgovore. Svaki put kada odu da okače drugi komad odeće da se suši, Faila ili Alijandra su proveravale one već obešene i gladile nabore kada je to potrebno.

Faila je dolivala vrelu vodu u korito kada je Alijandra ogorčeno kazala: „Evo Aes Sedai.“

Aes Sedai je bila Galina, sa sve bezvremenim licem i zlatnim prstenom Velike zmije na ruci, ali i ona je nosila belu odoru kakvu nose gai’šaini - samo od svile debele kao tuđa vunena odeća - kao i širok i kitnjast zlatni pojas ukrašen granatima i odgovarajuću visoku uzanu ogrlicu umesto okovratnika. Bio je to nakit dostojan krunisane glave. Ona je Aes Sedai i ponekad sama na konju odlazi iz logora, ali uvek se vraća i skače čim neka Mudra mrdne prstom, što naročito važi za Teravu, s kojom često deli šator. To je nekako najčudnije. Galina zna ko je Faila, zna ko joj je muž i u kakvoj je Perin vezi s Random al’Torom i zapretila je da će to otkriti Sevani ako Faila i njene prijateljice ne ukradu nešto iz šatora u kojem spava. To je treća zamka koja ih čeka. Sevana je potpuno obuzeta Al’Torom, suludo ubeđena da će se nekako udati za njega. Ako ikako sazna za Perina, nikada neće dopustiti Faili da se dovoljno udalji i da pomisli na bekstvo. Biće vezana za kolac kao koza koja je mamac za lava.

Faila je viđala Galinu kako se ulizuje i skoro gmiže, ali ta sestra sada klizi preko trga kao kraljica koja prezire rulju oko sebe - Aes Sedai do koske. Ovde nema Mudrih da im se ulaguje. Galina je lepa, ali ni izbliza prelepa, tako da Faila nije razumela šta Terava vidi u njoj, sem ako ne oseća zadovoljstvo što vlada jednom Aes Sedai. Ali i dalje ostaje pitanje zašto ta žena ostaje tu kada Terava koristi svaku priliku da je ponižava.

Zastavši na korak od stola, Galina ih osmotri uz smešak koji bi se mogao nazvati punim prezrivog sažaljenja. „Niste daleko odmakle u svom poslu“, primeti. Nije govorila o rublju.

Na Faili je bilo da odgovori, ali Alijandra još ogorčenije nego ranije reče: „Majgdin je jutros otišla po tvoj štap od belokosti, Galina. Kada ćemo mi videti nešto od te pomoći koju si obećala?“ Pomoć prilikom bekstva bila je šargarepa koju je Galina ponudila uz štap koji se sastojao od pretnje da će razotkriti Failu. Ali zasad su videle samo štap.

„Jutros je otišla u Teravin šator?“, prošapta Galina, prebledela kao smrt.

Faili tada sinu da je sunce već krenulo da se spušta ka zapadu i srce joj bolno zakuca. Majgdin je odavno trebalo da im se pridruži.

Aes Sedai kao da se potresla više od nje. „Jutros?“, ponovi Galina, osvrćući se preko ramena. Trže se i uzviknu kada se iz gomile gai’šaina oko trga odjednom pojavi Majgdin.

Za razliku od Alijandre, zlatokosa žena je još očvrsnula otkad su ih zarobili. Nije bila ništa manje očajna, ali izgleda da je sav taj očaj pretvarala u rešenost. Oduvek se držala više kao kraljica nego kao gospina sobarica, mada se većina sobarica tako nosila, ali sada se zateturala pored njih, umrtvljenog pogleda, i zaronila obe šake u vedro s vodom i dvaput ih prinela ustima da se žedno napije, a onda nadlanicom obrisala usne.

„Hoću da ubijem Teravu kada krenemo“, promuklo reče. „Hoću da je smesta ubijem.“ Njene plave oči ponovo oživeše i plamen se razbukta u njima. „Bezbedna si, Galina. Mislila je da sam htela da ukradem nešto. Još nisam počela da tražim. Nešto... Nešto se desilo, pa je otišla. Nakon što me je zavezala. Za kasnije.“ Iz njenog pogleda iščile vrelina i zameni je zbunjenost. „Šta je to, Galina? Čak ga i ja osećam, a obdarena sam s tako malo sposobnosti da su ove Aijelke zaključile da ne predstavljam nikakvu opasnost." Majgdin može da usmerava. Ne pouzdano i ne mnogo - po onome što Faila zna, Bela kula bi je oterala za svega nekoliko nedelja, a tvrdila je kako tamo nikada nije ni otišla - tako da im ta njena sposobnost neće biti ni od kakve koristi prilikom bega. Faila htede da je pita o čemu to priča, ali prilika joj se nije ukazala.

Galina je i dalje bila bleda, ali inače slika i prilika spokojne Aes Sedai. Samo što je tad zgrabila Majgdin za kapuljaču i kosu ispod nje, pa joj trgnula glavu unazad. „Nemoj ti da se baviš time šta je to“, hladno odvrati. „Nema to nikakve veze s tobom. Ti samo brini kako da mi doneseš ono što hoću. Ali o tome bi trebalo ozbiljno.da brineš.“

Pre nego što Faila stiže da skoči kako bi odbranila Majgdin, tu se stvori još jedna žena sa širokim zlatnim pojasom preko bele odore i cimnu Galinu, pa je baci na zemlju. Dežmekasta i neugledna, Amadičanka umornog pogleda i naizgled pomirena sa svojom sudbinom kada ju je Faila prvi put videla, Aravina joj je pružila zlatni pojas koji sada nosi i kazala da je u službi „gospe Sevane“. Ali vreme što je otada prošlo Aravinu je očvrslo još više nego Majgdin.

„Jesi li luda da digneš ruku na Aes Sedai?“, prasnu Galina dižući se na noge. Čisteći prašinu sa svilene odore, sav svoj bes okrenu na dežmekastu ženu. „Ima da te...“

„Da kažem Teravi kako si vukla za kosu Sevaninu gai'šainku?“, Aravina je hladnim glasom prekide. Po njenom naglasku videlo se da je dobro odgojena. Možda je bila poznata trgovkinja, ili čak plemkinja, ali nikada nije govorila tome šta je bila pre nego što je ogrnula belo. „Poslednji put kada je Terava pomislila da si gurala nos tamo gde ona neće da ga guraš, čulo se na sto koraka kako cviliš i preklinješ.“

Galina poče da se trese od besa - tad je prvi put Faila videla jednu Aes Sedai tako nadmašenu. Vidno se trudeći iz petnih žila, ona povrati vlast nad sobom. Jedva. Otrovnim glasom Galina kaza: „Aravina, Aes Sedai čine to što čine iz sebi znanih razloga, koje ti nikada nećeš moći da pojmiš. Zažalićeš što si me ovako zadužila kada budem rešila da naplatim dugove. Zažalićeš svim srcem.“ Još jednom otresavši prljavštinu sa odore, ljutitim korakom ode odatle, više ne kao kraljica koja prezire rulju, već kao leopard koji izaziva ovce da mu stanu na put.

Gledajući je kako odlazi, Aravina je izgledala ravnodušno - i neraspoložena za priču. Samo reče: „Faila, Sevana te traži.“

Faila nije pitala zašto. Samo je obrisala ruke, pa spustila rukave i pošla za Amadičankom, nakon što je Alijandri i Majgdin obećala da će se vratiti čim bude mogla. Sevana je bila opčinjena njima trima. Majgdin, jedina prava plemićka sobarica među njenim gai'šainima, zanimala ju je izgleda koliko i kraljica Alijandra i Faila, žena dovoljno moćna da joj kraljica bude potčinjena. Ponekad je neku od njih po imenu zvala da joj pomogne da se presvuče ili kupa u velikoj bakarnoj kadi, koju je koristila daleko češće nego šator za preznojavanje, ili samo da joj sipa vino. Ostatak vremena imale su iste dužnosti kao druge njene sluge, ali nikada nije pitala je li im već dodeljen posao ili ih zbog tih poziva oslobađa rada. Šta god da Sevana hoće, Faila je znala da će i dalje morati da s druge dve pere rublje. Sevana hoće ono što hoće i kada to hoće - i ne prihvata izgovore.

Nije bilo nikakve potrebe da se Faili pokazuje put do Sevaninog šatora, ali Aravina je povede kroz gomilu vodonoša sve do prvih niskih aijelskih šatora, a onda pokaza u suprotnom smeru od Sevaninog šatora i kaza: „Najpre ovuda.“

Faila se ukopa u mestu. „Zašto?“, sumnjičavo upita. Među Sevaninim slugama bilo je muškaraca i žena ljubomornih na pažnju koju je ova posvećivala Faili, Alijandri i Majgdin. Premda Faila tako nešto nikada nije primetila kod Aravine, lako je moguće da su neki od ostalih pokušali da ih uvale u nevolje prenošenjem lažnih naredbi.

„Želiš ovo da vidiš pre nego što odeš kod Sevane. Veruj mi.“

Faila otvori usta da zatraži podrobnije objašnjenje, ali Aravina se samo okrenu i ode. Faila zadignu skute i pođe za njom.

Među šatorima je bilo svakakvih taljiga i kola, točkova zamenjenih saonicama. Većina je bila natovarena zavežljajima, sanducima i buradima, s točkovima privezanim povrh tovara, ali nije morala daleko za Aravinom pre nego što je ugledala jedne ispražnjene ravne taljige. Samo što ipak nisu bile prazne. Na grubim drvenim daskama ležale su dve nage i okrutno uvezane žene, koje su se tresle od hladnoće, ali svejedno dahtale kao da trče. Obe su umorno klonule glavama, ali digle pogled kao da nekako znaju da je Faila tu. Arela, crmpurasta Tairenka visoka kao većina Aijelki, posramljeno skrenu pogled. Lejsila, vitka i bleda Kairhijenjanka, pocrvene kao bulka.

„Doveli su ih jutros“, kaza Aravina, držeći Failu na oku. „Odvezaće ih pre mraka, budući da je ovo prvi put da su pokušale da pobegnu, mada sumnjam da će moći da hodaju pre jutra.“

„Zašto mi ovo pokazuješ?“, upita Faila. A tako su pazile da svoju povezanost drže u tajnosti.

„Zaboravljaš, moja gospo, bila sam prisutna kada vam je svima stavljena belina.“ Aravina je na trenutak odmeri pogledom, a onda odjednom uhvati Failu za ruke i okrenu ih tako da se njene šake nađoše između Failinih dlanova. Povivši kolena skoro kao da će kleknuti, brzo kaza: „Pod Svetlošću i u nadu u ponovno rođenje, ja, Aravina Karmel, zaklinjem se na odanost i poslušnost u svim stvarima gospi Faili t'Ajbara."

To kao da je samo Lejsila primetila; Šaidoi u prolazu nisu obraćali pažnju na dve gai'šainke. Faila se otrgnu od nje. „Otkud znaš to ime?“ Naravno, kada su je zarobili, morala je da kaže kako joj je puno ime, ali rešila se da se predstavi kao Faila Bašer kada je shvatila da nijedan Šaido nema predstavu ko je Davram Bašer. Sem Alijandre i ostalih, samo je Galina znala istinu. Bar je tako mislila. „I kome si još rekla?“

“Umem da slušam, moja- gospo. Jednom sam načula Galinu kako ti se obraća.“ U Aravininom glasu začu se prizvuk bojažljivosti. „A nikome nisam rekla.“ Nije zvučala iznenađeno što Faila želi da sakrije kako se zove, mada joj T’Ajbara očigledno ništa ne znači. Možda ni njeno pravo ime nije Aravina Karnel, ili ne u potpunosti. „Ovde se tajne moraju čuvati pomno kao u Amadoru. Znala sam da su ove žene tvoje, ali nikome to nisam kazala. Znam da nameravaš da pobegneš. U to sam bila sigurna već tvog drugog ili trećeg dana ovde, a ništa što sam otada videla nije me ubedilo u suprotno. Prihvati moju zakletvu i povedi me sa sobom. Mogu da budem od pomoći - a još važnije, meni se može verovati. To sam dokazala čuvajući tvoje tajne. Molim te.“ Ta poslednja reč zazvuča nategnuto, kao da ju je izrekao neko ko na nju nije navikao. Znači, plemkinja, a ne trgovkinja.

Ta žena zapravo ništa nije dokazala sem da ume da iznalazi tuđe tajne, ali to je već samo po sebi korisna osobina. S druge strane, Faila je znala za najmanje dva gai'šaina koji su pokušali da pobegnu, pa su ih drugi izdali. Neki ljudi zaista uvek pokušavaju da nateraju vodu na svoju vodenicu bez obzira na to u kakvim se okolnostima nalaze. Ali Aravina je već dovoljno toga znala da može sve upropastiti. Faila ponovo pomisli na svoj skriveni nož. Mrtva žena ne može da oda nikakve tajne. Ali taj nož je pola milje daleko, jer nije mogla da se seti nikakvog načina da ga sakrije na sebi. Sem toga, ta žena se mogla umilostiviti Sevani samo da je rekla kako misli da Faila priprema bekstvo.

Prihvativši Aravinine šake među svoje, reče jednako brzo kao što je maločas ona: „Pod Svetlošću, prihvatam tvoju zakletvu i braniću i štitiću tebe i tvoje kroz bitke, plam i zime, stud i kroz sve što vreme nanese. Sad, znaš li još nekog u koga se može imati poverenja? Ne pitam te za ljude za koje misliš da možeš da im veruješ, već za one za koje znaš da im možeš verovati.“

„Ne kada je o ovome reč, milostiva“, sumorno odgovori Aravina. Ali čitavo lice ozari joj se od olakšanja. Izgleda da nije bila sigurna da će je Faila prihvatiti. Ako ni zbog čeg drugog, Faila je baš zbog tog vidnog olakšanja bila sklona da joj poveruje - što će reći da joj nije u potpunosti verovala. „Polovina bi izdala sopstvene majke zbog nade da će time kupiti slobodu, a druga polovina je previše uplašena ili previše zblanuta da bi im se moglo verovati da se od straha neće izlanuti. Nekih ljudi u koje se može imati poverenje mora biti - i bacila sam oko na jedno ili dvoje - ali želim da se do kraja uverim. Nije mi dozvoljena nijedna greška.“

„Da, uveri se do kraja“, saglasi se Faila. „Je li Sevana zaista poslala po mene? Ako nije...“

Izgleda da ipak jeste i Faila požuri do Sevaninog šatora - zapravo, išla je brže nego što joj se dopadalo; išlo joj je na živce što skače samo da bi izbegla Sevanino nezadovoljstvo - ali na nju niko nije obratio ni najmanju pažnju kada je ušla u šator i krotko stala pored ulaza.

Sevanin šator nije bio nisko aijelsko sklonište, već paviljon od crvenog platna, toliko veliki da je bio poduprt s dva središnja stuba i obasjan desetinom podnih svetiljki sa ogledalcima. Dva pozlaćena mangala davala su malčice toplote dok su se s njih dizali tanki pramičci dima i izlazili kroz rupe u krovu, ali unutrašnjost je bila tek nešto toplija od spoljašnjosti. Od debelih tepiha - sneg je pažljivo sastrugan sa zemlje pre nego što su bili rasprostrti - pod je bio sav u crvenim, zelenim i plavim tairenskim lavirintima, cveću i životinjama. Resasti svileni jastuci bili su razbacani po tepisima, a u jednom uglu stajala je jedna stolica, ogromna, kitnjasto izrezbarena i debelo pozlaćena. Faila nikada nije videla da neko na njoj sedi, ali znala je da bi njeno prisustvo trebalo da označava prisustvo poglavara klana. Bila je sasvim srećna da tiho stoji pognute glave i spuštenog pogleda. Tri druga gai'šaina sa zlatnim pojasevima i okovratnicima - jedan od njih bio je bradati muškarac - stajala su uz jedan šatorski zid, u slučaju da nešto zatreba. Sevana je bila tu, a i Terava.

Sevana beše visoka žena, malo viša od Faile, bledozelenih očiju i kose boje žeženog zlata. Samo da joj pune usne nisu zračile pohlepom, bila bi prelepa. Malo je toga na njoj podsećalo na Aijele, izuzev očiju, kose i preplanulog lica. Bluza joj je bila od bele svile, jahaće suknje takođe svilene, premda tamnosive, a marama obmotana oko glave bleštala je od grimiza i zlata. I marama je bila svilena. Crvene čizme provirivale su joj ispod skuta kada bi se pomerila. Na svakom prstu nosila je prstenje s dragim kamenjem, a u ogrlice i narukvice bili su utisnuti bremeniti biseri, brušeni dijamanti, rubini veličine golubijih jaja, safiri, smaragdi i granati takve lepote da su bacali u senku sav Somerinin nakit. Ni jedna jedina đinđuva nije bila načinjena aijelskom rukom. S druge strane, Terava je bila prava Aijelka, odevena u tamnu vunu i belu algodu, bez prstenja, ogrlica i grivni od zlata i belokosti. Nije imala ni dragulja. Viša od većine muškaraca, tamnoriđe kose prošarane sedim vlasima, bila je kao neki plavooki orao koji izgleda kao da će svakog časa Sevanu proždrati kao kljasto jagnje. Faila bi radije deset puta razbesnela Sevanu nego jednom Teravu, ali sad su se te dve žene streljale pogledima preko stola sa intarzijama od belokosti i tirkiza, a Sevana je uzvraćala svaki Teravin pogled.

„Ovo što se danas desilo znači opasnost“, reče Terava glasom nekog kome je dojadilo da ponavlja svoje reči. A možda i glasom nekog ko samo što nije isukao nož iza pojasa. Milovala jebalčak dok je pričala, a Faili se činilo da to baš i nije potpuno rasejano. „Moramo se udaljiti od toga, šta god da je, što je više moguće i što je brže moguće. Na istoku su planine. Kada stignemo do njih, bićemo bezbedni dok ponovo ne okupimo sve septe - septe koje nije ni trebalo da se razdvajaju, samo da ti nisi bila toliko sigurna u sebe, Sevana.“

„Pričaš o bezbednosti?" Sevana prasnu u smeh. „Zar si toliko omatorila i odrtavela da moraš da jedeš samo hleb i mleko? Gledaj. Koliko su te tvoje planine daleko? Koliko dana, ili nedelja, kada moramo da se vučemo po ovom prokletom snegu?“ Pokaza sto između njih po kojem je bila raširena karta, na krajevima poklopljena dvema debelim zlatnim zdelama i jednim teškim trokrakim zlatnim svećnjakom. Većina Aijela prezirala je karte, ali Sevana ih je prigrlila, skupa s drugim mokrozemskim običajima. „Terava, šta god da se dešava, daleko je odavde. I sama si rekla da je tako, kao i sve Mudre. Ovaj grad je pun hrane, dovoljno da se nedeljama hranimo ako ovde ostanemo. A ako ovde ostanemo, koga ima da nas izazove? Ako ostanemo... Saslušala si poruke koje su glasnici doneli. Za dve ili tri nedelje, najviše za četiri, pridružiće mi se još deset septi. Možda i više! Ako je verovati ovim mokrozemcima iz grada, ovaj sneg će se do tada rastopiti. Moći ćemo da putujemo brzo, mesto da sve vučemo na saonicama.“ Faila se zapita je li im iko od tih žitelja grada spomenuo blato.

„Još deset septi pridružiće se tebi“, reče Terava, glasom potpuno ravnim sem u toj poslednjoj reči. Šaka joj se stegnu oko balčaka noža. „Sevana, ti govoriš mesto poglavara klana, pa sam i ja izabrana da te savetujem kao poglavara, koji savet mora da sluša zarad dobrobiti našeg klana. Savetujem te da krenemo na istok i nastavimo ka istoku. Ostale septe nam se mogu pridružiti i u tim tamo planinama, a ako usput budemo morali da malo gladujemo - zar je nekome od nas oskudica strana?“

Sevana poče da se igra svojim ogrlicama, a veliki smaragd na desnoj ruci presijavao se kao zeleni oganj na svetlosti što su je bacale podne svetiljke. Usne joj se stisnuše, te je tako delovala još gladnije. Možda joj oskudica nije strana, ali iako u njenom šatoru nije toplo, ta više ne želi da oskudeva. „Ja govorim mesto poglavara - i ja kažem da ostajemo ovde.“ U glasu joj je odzvanjao izazov, ali nije pružila Teravi priliku da na taj izazov odgovori. „Ah, vidim da je Faila stigla. Moja dobra i pokorna gai'šainka.“ Uze sa stola nešto umotano u tkaninu, pa ga razmota. „Prepoznaješ li ovo, Faila Bašer?“ Sevana je držala šaku i po dugačak jednosekli nož, jednostavnu alatku kakvu na hiljade seljaka ima. Samo što Faila prepozna šaru koju su tvorili zakivci u drvenoj dršci i okrnjenu oštricu. Taj je nož ukrala i onako pažljivo sakrila. Ona ništa ne reče. Nije bilo šta da se kaže. Gai'šainima je zabranjeno da imaju oružje, pa čak i nož, sem kada seku meso ili povrće za kuvanje. Ali nije mogla da se suzdrži a da se ne lecne kada je Sevana nastavila.

„Sreća pa mi je Galina ovo donela pre nego što si stigla da ga upotrebiš. Ko zna u koju svrhu. Da si nekoga ubola, morala bih se veoma naljutiti na tebe.“ Galina? Naravno. Ta Aes Sedai neće im dozvoliti da pobegnu pre nego što postupe po njenim željama.

„Terava, pa ona je zapanjena“, nasmeja se Sevana od srca. „Faila Bašer, Galina zna šta se od gai'šaina traži. Terava, šta da radim s njom? To bi već mogla da me posavetuješ. Nekoliko mokrozemaca je ubijeno zbog skrivanja oružja, ali ne bih volela da je izgubim."

Terava prstom diže Faili bradu i pogleda je pravo u oči. Faila joj netremice uzvrati pogled, ali oseti kako joj kolena klecaju. Nije ni pokušavala da sebi govori kako je to samo zbog hladnoće. Zna ona da nije kukavica, ali kada ju je Terava pogledala, Faila se osetila kao zec u kandžama tog orla, u iščekivanju da ga taj kljun umori. Terava joj je kazala da uhodi Sevanu i ma koliko ostale Mudre bile obazrive i razborite, Faila nimalo nije sumnjala da će je Terava i ne trepnuvši preklati kao onog zeca, samo ako je izneveri. Nema nikakve svrhe pretvarati se da je ta žena ne plaši. Samo mora ovladati tim strahom. Ako može.

„Mislim da je pokušavala da pobegne, Sevana. Ali mislim da može naučiti da radi šta joj se kaže.“

Grubi drveni sto bio je postavljen između šatora na čistini najbližoj Sevaninom paviljonu, stotinak koraka od njega. Faila je isprva mislila da će joj najgore pasti sramota zbog toga što je naga - to i studen od koje se sva ježila. Sunce je bilo na zalasku; vazduh je postao hladniji, a do jutra će biti još hladnije. Tu mora ostati sve do jutra. Šaidoi su bili umešni u otkrivanju čega se mokrozemci stide i taj su stid koristili kao kaznu. Mislila je da će umreti od crvenila kad god bi je neko pogledao, ali Šaidoi su prolazili pored nje i ne zastajkujući. Golotinja sama po sebi Aijelima nije bila ništa sramotno. Aravina se jednom pojavila pred njom, ali samo na tren da kaže: „Ne gubi hrabrost“, pa se opet izgubila. Faila je razumela. Bez obzira na to je li joj ta žena odana ili nije, ne usuđuje se da joj ikako pomogne.

Nakon veoma kratkog vremena, Faila se više nije brinula zbog sramote. Zglobovi su joj bili uvezani iza leđa, a onda gležnjevi za laktove. Sada je shvatala zašto su Lejsila i Arela dahtale. U tom položaju teško je i disati. Hladnoća ju je probadala sve dublje i dublje, tako da je naposletku počela nezadrživo da se trese - ali ubrzo se i to našlo na drugom mestu. Grčevi počeše u nogama, ramenima, bokovima - mišići počeše da gore i da se stežu, sve više i više i više. Usredsredila se na to da jie vrišti. To postade smisao njenog postojanja. Neće - vrištati. Ali, o Svetlosti, kako je samo boli!

„Faila Bašer, Sevana je naredila da ovde budeš sve do zore, ali nije kazala da je zabranjeno da imaš društvo."

Morala je da trepne nekoliko puta da bi razbistrila vid. Oči su je pekle od znoja. Kako uopšte može da se znoji kad se smrzla do kosti? Rolan je stajao ispred nje i - čudno - nosio je dva niska bronzana mangala puna usijanog ugljevlja, postolja obmotanih tkaninom da se ne bi ispekao. Primetivši kako ona zuri u mangale, on samo slegnu ramenima. „Nekada mi ne bi smetalo da provedem noć na hladnoći, ali omekšao sam otkad sam prešao Zmajev zid.“

Njoj skoro stade dah kada on namesti mangale ispod stola. Toplota pokulja kroz procepe između dasaka. Mišići su joj i dalje vrištali od grčeva, ali... o, blagoslovena toplina. A onda zaista ostade bez daha kada taj čovek jednu ruku spusti preko njenih grudi a drugu preko savijenih kolena. Odjednom shvati da pritiska na njene laktove više nema. Nekako ju je... stisnuo. Jednom šakom poče da joj gnječi bedro i ona skoro vrisnu kada mu se prsti zariše u zgrčene mišiće, ali onda oseti kako se opušta. Mišići su je i dalje boleli, bolelo ju je njegovo stiskanje, ali bol u tom mišiću na bedru lagano se menjao. Nije slabio, ali znala je da će vremenom oslabiti ako on nastavi.

„Ne smeta ti da se zanimam dok pokušavam da smislim kako da te nasmejem, zar ne?“, upita je on.

A ona odjednom shvati da se smeje, i to ne mahnito. Pa, samo delimično mahnito. Uvezana je kao guska za pećnicu, a od hladnoće je već drugi put spasava čovek koga možda ipak neće izbosti nožem. Sevana će je od sada držati na oku kao jastreb miša, a Terava će možda pokušati da je ubije za primer - ali znala je da će pobeći. Čim se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Pobeći će. Smejala se do suza.