Raskršće sumraka

16 Predmet pregovora

Jutarnje sunce lebdelo je nad obzorjem tako da je njemu bliža strana Tar Valona i dalje bila obgrljena senkama, ali sneg što je po svemu popadao svejedno se blistavo belasao. Čitav grad kao da je plamteo iza svojih jih belih zidina, načičkanih hrabrim tornjevima i barjacima, ali Egveni - koja je sedela u sedlu svog uškopljenog dorata na rečnoj obali iznad grada - činio se još daljim nego što je odista bio. Reka Erinin na tom je mestu bila šira od dve milje, a Alindrela Erinin i Osendrela Erinin, koje su tekle s leve i s desne strane ostrva, bile su skoro upola toliko široke, tako da je izgledalo kao da se Tar Valon nalazi posred nekog golemog jezera, i da se do njega nikako ne može stići uprkos ogromnim mostovima podignutim visoko iznad vode, kako bi brodovlje moglo s lakoćom ploviti ispod njih. Bela kula, beli toranj debeo kao kost, dizala se iz srca grada sve do nemogućih visina, a od tog prizora srce joj se ispunilo čežnjom za domom. Ne za Dve Reke, već za Kulom. Sada je to njen dom. Pogled joj privuče dimna perjanica, tanani crni stub koji se dizao sa suprotne obale, iza grada, pa se namrštila. Daišar zakopa kopitom po snegu, ali smiri se kada ga ona potapša po vratu. Da se i njegova jahačica smiri biće potrebno nešto više. Čežnja za domom najmanje je od onoga što je muči. U poređenju sa ostalim - neprimetno.

Uzdahnu, pa spusti uzde na visoku jabuku svog sedla i diže dugi mesingani durbin. Plašt joj skliznu s jednog ramena, ali ona zanemari hladnoću od koje joj se dah ledio i jednom rukom u rukavici zakloni prednje sočivo od sunčevog sjaja. Gradske zidine odjednom iskočiše bliže nego što su bile. Usredsredi se kroz durbin na visoke zakrivljene ruke Severne luke koje su se zarivale u uzvodne struje. Ljudi su se kretali povrh grudobrana s kruništima kojima je luka bila okružena kao da nešto rade, ali s te daljine ona jedva da je mogla razlikovati muškarce od žena. Svejedno, bilo joj je drago što ne nosi svoju sedmobojnu ešarpu i što joj je lice sakriveno kapuljačom, čisto za slučaj da neko ima jači durbin od nje. Široki ulaz u luku podignutu ljudskim rukama bio je zaprečen ogromnim gvozdenim lancem, zategnutim nekoliko stopa iznad vode. Sićušne tačke na reci, ptice koje ispred luke love ribe, omogućavale su da se sagledaju razmere tog lanca. Bila bi potrebna dva čoveka da podignu samo jednu, korak dugu alku. Možda se čamac provuče ispod njega, ali nijedno veće plovilo neće moći da uđe u luku ako to Bela kula ne dopusti. Naravno, namena lanca jeste da sprečava prolaz samo neprijateljima.

„Eno ih, majko“, promrmlja lord Garet, a ona spusti durbin. Njen vojskovođa je jedan zdepast čovek u jednostavnom oklopnom prsniku, koji nosi preko jednostavnog smeđeg kaputa, bez trunčice pozlate ili veza. Lice iza prečage njegove čelenke strogo je i oprljeno suncem i vetrom, a godine mu daju nekakav čudan, utešan spokoj. Dovoljno je bilo samo pogledati Gareta Urina i shvatiti da će, sve da se Jama usuda i otvori pred njim, on potisnuti st rah i uraditi ono što je potrebno da se uradi. A drugi će ga u tome slediti. Na bezbrojnim bojnim poljima dokazao je da je put kojim on ide, put koji vodi u pobedu. Dobro je što taj čovek sledi nju. Pogled joj je pošao za njegovom Sakom u oklopnoj rukavici, koja je pokazivala uzvodno.

Iza jedne okuke u reci taman je dolazilo pet, šest - ne, sedam - rečnih lađa, sekući Erinin kao da su plugovi. Tako velika plovila viđala su se na reci jedno s tri jarbola isticalo se zategnutim trouglastim jedrima - a njihove duge kobilice oštro su sekle plavo-zelenu vodu kako bi makar malo dobile na brzini. Sve o tim plovilima govorilo je o gorućoj želji za brzinom, i za lim da se do Tar Valona stigne smesta! Reka je na tom mestu bila dovoljno duboka da lađe mogu da se približe obali da se čuju dovikujući, ali ove su lađe plovile u bezmalo ravnom redu sredinom reke, koliko su to krmanoši mogli da postignu a da pri tom ne izgube vetar u jedrima. Članovi posade koji su se držali za jarbole motrili su na obalu, a ne na sprudove.

Zapravo, sve dok se drže van dometa luka - nemaju čega da se boje. Istina, ona bi ih s tog mesta mogla zapaliti sve do jedne, ili im jednostavno proseči trupove i pustiti da potonu. To bi se dalo završiti za tili čas. Ali ako bi tako nešto učinila, začelo bi se makar neko od članova posade utopio. Struja je tu snažna, voda hladna kao led, a do obale ima da se pliva - i to za one koji umeju da plivaju. Svaka smrt značila bi da je koristila Moć kao oružje. Ona pokušava da živi kao da je već vezana Trima zakletvama, a Zakletve štite ta plovila od nje, baš kao od svake druge sestre. Sestra koja je položila zavet na Štapu zakletvi ne bi bila u stanju da natera sebe da počne da ispreda ta tkanja, a možda čak ni da pokuša da to učini, ako joj ne pođe za rukom da ubedi sebe kako se nalazi u neposrednoj opasnosti od tih lađa. Ali izgleda da ni kapetani ni članovi posada ne misle tako.

Kako su se lađe približavale, tako je vika postala jedva čujna zbog velike razdaljine preko površine vode. Osmatrači na jarbolima pokazali su na nju i Gareta, a ubrzo je postalo očigledno kako misle da je reč o Aes Sedai sa Zaštitnikom. Ako ništa drugo, kapetani izgleda nisu bili spremni da prihvate mogućnost da je o nečemu drugome reč. Trenutak kasnije, veslanje se ubrzalo. Svega za delić, ali veslači su se napinjali iz petnih žila da odnekud smognu snage da nađu taj delić. Jedna žena na krmenoj palubi predvodničke lađe, verovatno kapetan, počela je da maše rukama kao da traži da se veslači još više potrude, a šaka ljudi potrča uz palubu pa niz nju, zatežući konopce ili ih olabavljujući, kako bi promenili ugao jedara - mada ništa nisu postizali time, koliko je Egvena mogla da vidi. Na tim palubama nije bilo samo mornara, već i drugih ljudi, a većina njih nagurala se uz ograde, dok je šačica nešto posmatrala kroz svoje durbine. Izgleda da su neki od njih odmeravali koliko im je ostalo da preplove pre nego što stignu do luke i bezbednosti.

Sinulo joj je da učini da iznad svakog plovila blesne blistava svetlost, možda uz neki glasan prasak. To bi svakako svima na tim lađama, koji imaju makar malo mozga, nedvosmisleno stavilo do znanja da ovde ni s brzinom ni s daljinom nisu bezbedni, već samo s popustljivošću koja izvire iz Tri zakletve. Trebalo bi da znaju da su bezbedni zbog Aes Sedai. Duboko uzdahnuvši, odmahnu glavom i u mislima izgrdi samu sebe. To jednostavno tkanje takođe bi privuklo pažnju u gradu, i to svakako više nego pojava jedne sestre. Sestre često dolaze do rečne obale da zure u Tar Valon i Kulu. Sve i da jedini odgovor na njeno bleštanje bude nešto slično, kada takvo nadmetanje jednom počne - teško ga je zaustaviti. A ako počne, stvari bi ubrzo lako mogle da poprime ozbiljnije razmere i da se otrgnu svakoj vlasti. I ovako ima previše prilika za tako nešto, naročito poslednjih pet dana.

„Lučki kapetan nije propustio više od osam ili devet lađa istovremeno otkako smo mi stigli“, reče Garet kada se prvo plovilo poravna s njima, „ali izgleda da su kapetani razradili vremenski raspored. Ubrzo će se pojaviti još jedna skupina brodovlja i stići do grada taman nakon što se garda Kule uveri tla su ovi ljudi zaista došli da stupe među njih. Džimar Čubajn dovoljno je iskusan da bi motrio da ja ne provučem svoje ljude u grad na tim brodovima. Natrpao je u luku više Gardista nego igde drugde, osim u tornjeve koji čuvaju mostove, a koliko čujem zapravo ih nigde drugde i nema u nekom velikom broju. Ali to če se promeniti. Od svitanja pa skoro do sutona brodovi pristižu i ovamo i u Južnu luku. Izgleda da ove lađe nisu dovele ni izbliza onoliko vojnika kao što je to obično slučaj. Majko, svaki plan je sjajan dok ne kucne čas da se ostvari, ali čovek onda mora da se prilagodi okolnostima ili će biti pregažen."

Egvena razdraženo frknu. Na tih sedam lađa mora da je sveukupno dvestotinak putnika, ako ne i više. Možda su nekoliko njih trgovci ili nekakvi drugi nevini putnici, ali zalazeće sunce belasalo se po kalpacima, oklopnim prsnicima i tokama ušivenim na kožusima. Koliko lađa svakoga dana stiže? Bez obzira na tačan broj, ljudi svakoga dana stižu u grad da stupe pod zapovedništvo visokog zapovednika Čubajna. „Zašto li muškarci uvek toliko jure da ubiju ili budu ubijeni?" razdraženo progunđa.

Lord Garet je smireno pogleda. Sedeo je kao kip na krupnom uškopljenom doratu s belom prugom preko njuške. Ponekad bi joj se činilo da nekim malim delom shvata šta Sijuan oseća prema tom čoveku. Ponekad joj se čini da bi vredelo svakog truda da ga iznenadi, samo da bi ga videla iznenađenog.

Nažalost, znala je odgovor na svoje pitanje baš kao i on. Bar kada se to primenjuje na ljude koji idu u vojnike. O, ima i više nego dovoljno muškaraca spremnih da pohrle kako bi podržali neki cilj ili odbranili ono što smatraju pravednim, a ima i onih koji jednostavno tragaju za pustolovinama - šta god mislili da pustolovine zapravo jesu - ali jednostavna je činjenica da noseći dugo ili kratko koplje čovek za dan može zaraditi dvostruko više nego da hoda za nečijim plugom, a ako ume da jaše dovoljno dobro da stupi u konjicu, onda još pola od toga. Samostrelci i lukonoše negde su između. Čovek koji radi za nekog drugog može da sanja da jednog dana ima svoj posed ili radnju, ili da stvori nekakav zametak koji će njegovi sinovi proširiti, ali začelo se naslušao hiljadu priča o ljudima koji pet ili deset godina provedu kao vojnici, pa se vrate kući sa dovoljno zlata za lagodan život, priča o običnim ljudima koji su postali vojskovođe ili velmože. Siromašnom čoveku, jednom je Garet grubo i otvoreno rekao, piljenje u vrh koplja može biti lepše nego zurenje u zadnjicu nečijeg konja za oranje. Čak i ako je daleko verovatnije da če od koplja umreti, nego da će postati slavan ili bogat. Prilično je gorko to gledište, ali pretpostavljala je da i većina onih ljudi na brodovima isto tako sagledava stvari. Mada, tako je ona došla i do svoje vojske. Za svakog ko hoće ila Elaida bude zbačena s položaja koji je nepravično preotela, za svakoga ko se uverio u to ko je i staje Elaida, njih desetorica ako ne i stotinu pridružilo se samo zbog para. Neki od ljudi na brodovima upravo su dizali ruke kako bi stražarima na lučkim bedemima pokazali da nemaju oružje.

„Ne“, reče ona, a lord Garet uzdahnu. Glas mu je i dalje bio miran, ali kada je progovorio - reči mu nisu bile utešne.

„Majko, sve dok luke ostanu otvorene, Tar Valon će jesti bolje nego mi, a garda Kule će bivati sve brojnija i snažnija mesto da slabi od gladi. Čisto sumnjam da će Elaida dozvoliti Čubajnu da izleti da nas napadne, koliko god ja to priželjkivao. Svaki dan koji provedeš čekajući samo će uvećati broj ljudi koji će pre ili posle izginuti. Otpočetka sam govorio da će se na kraju sve svesti na napad, i to se nije promenilo, ali sve ostalo jeste. Naredi da sestre mene i moje ljude sada prebace iza zidina i osvojiću Tar Valon. To neće biti čisto. Nikada nije. Ali mogu da zauzmem taj grad za tebe. A manje će ljudi poginuti tako nego ako odlažeš.“

U utrobi joj se nešto steglo i okrenulo tako da je jedva mogla da diše. Pažljivo, korak po korak, uradila je polazničke vežbe kako bi razlabavila taj čvor. Obala drži reku, vodi njen tok a da je pri tom ne obuzdava. Spokoj zavlada na njoj i u njoj.

Previše ljudi je počelo da uviđa na koje sve načine kapije mogu da se koriste, a Garet je na neki način najgori među njima. Njegov zanat je rat - i on ga poznaje veoma dobro. Čim je saznao da kroz kapiju može da prođe veći broj ljudi odjednom, smesta je uvideo šta to znači. Čak i velike zidine Tar Valona, van dometa svakog opsadnog katapulta koji nije na nekoj barci i osnažene pomoću Moći tako da ni najveći katapult svejedno ne može ni da ih ogrebe, kao da su od hartije naspram vojske koja može da Putuje. Ali bez obzira na to je li Garet Brin za to saznao ili nije - i drugi će ljudi doći do te zamisli. Izgleda da to već važi za Aša’mane. Rat je oduvek bio ružan, ali sada će postati još ružniji.

„Ne“, ponovi ona. „Znam da će ljudi izginuti pre nego ovome dođe kraj.“ Svetlost joj pomogla, vidi ih kako umiru čim sklopi oči. Ali još više će ih izginuti ako ona donese pogrešne odluke, i to ne samo ovde. „Ali moram da održim Belu kulu u životu - zbog Tarmon Gai’dona - da stoji između sveta i Aša’mana - a Kula će nestati ako se ovo svede na to da sestre ubijaju jedne druge na ulicama Tar Valona.“ To se već jednom dogodilo. Ne sme se dogoditi ponovo. „Ako Bela kula umre, umreće i nada. Ne bi trebalo da to moram da ti ponavljam."

Daišar frknu i zabaci glavu, kao da je osetio njenu razdraženost, ali ona ga čvrsto zauzda i vrati durbin u kožnu navlaku koja joj je visila sa sedla. Ptice su odustale od hvatanja riba i poletele u trenutku kada je debeli lanac koji je prečio ulaz u Severnu luku počeo da pada. Spustiće se dobrano pod površinu vode pre nego što prva lađa stigne do ulaza u luku. Koliko li je vremena prošlo otkad je ona istim tim putem stigla u Tar Valon? Činilo joj se kao da toga i ne može da se seti. Kao da je čitavo Doba prošlo. Beše to druga žena koja se iskrcala iz broda i koju je sačekala nadzornica polaznica.

Garet odmahnu glavom, kratko se namrštivši. Mada, on nikada ne odustaje, zar ne? „Majko, tvoje je da sačuvaš Belu kulu, ali moj posao je da ti je predam. Jedino ako se nešto nije promenilo, a da ja to ne znam. Vidim ja kako se sestre došaptavaju i osvrću, premda ne znam šta to znači. Ako i dalje hoćeš Kulu - to će se završiti napadom. A bolje je da do toga dođe pre.“

Jutro odjednom kao da se smračilo, kao da je suce zašlo za oblake. Šta god da učini, mrtvi će se nagomilati kao snoplje, ali mora da sačuva Belu kulu. Mora. Kada nema dobrih izbora, čovek mora da se odluči za onaj koji se čini najmanje pogrešnim.

„Videla sam šta sam htela“, tiho kaza. Bacivši poslednji pogled na onaj uzani stub dima iza grada, okrenu Daišara i potera ga prema drveću, jedno stotinak koraka dalje od reke, gde ju je pratnja čekala među zimzelenim kožolistom i ogoljenim bukvama i brezama.

Dve stotine pripadnika lake konjice, u prsnicima od kuvane kože ili kožusima s metalnim tokama, svakako bi privuklo pažnju da su se pojavili na obali, ali Garet ju je ubedio kako su joj neophodni ti ljudi s vitkim kopljima i kratkim konjaničkim lukovima. Bez ikakve sumnje, onaj dim na suprotnoj obali dizao se od kola s potrepštinama u plamenu. Možda to jesu puka bockanja, ali ta se bockanja javljaju ama baš svake noći, ponekad jednom, a ponekad dva ili tri puta, tako da su svi počeli da pogledom traže dim čim se ujutro probude. Za sada se pokazalo nemogućim uhvatiti palitelje. Mećave bi iznenada zaduvale oko progonitelja, ili okrutni noćni vetrovi, a dešavalo se i da tragovi odjednom nestanu i da nakon poslednjeg otiska kopita sneg koji se prostire bude netaknut kao da je tog trena pao. Ostaci tkanja jasno su govorili da im Aes Sedai pružaju pomoć, pa nema svrhe kockati se s mogućnošću da je Elaida i na ovu stranu reke poslala naoružane ljude, a možda i sestre. Malo toga bi Elaidi bilo draže nego da se dočepa Egvene al’Ver.

Naravno, njena pratnja se ne sastoji samo od tih konjanika. Sem Šerijam, njena Čuvarka, toga jutra je pošla na jahanje s još šest Aes Sedai, a one koje su imale Zaštitnike povele su i njih, tako da je iza sestara čekalo osam ljudi ogrnutih plaštovima koji su neprestano menjali boje i kada bi ih povetarac uhvatio mreškali se tako da posmatrača muka hvata, ali su u njima delovi konjanika i konja izgledali kao da se stapaju sa stablima i nestaju. Dobro znajući da postoji opasnost - bar od iznenadnih napadača - dobro znajući da su njihove Aes Sedai tako napete da su na ivici pucanja, osmatrali su šumarak oko njih kao da onih konjanika i nema. Bezbednost njihovih Aes Sedai njima je od presudne važnosti i kada je o tome reč ni u koga nemaju poverenja. Sarin, crnobradi panj od čoveka, ne baš toliko nizak ali veoma širok, držao se toliko blizu Nisao da se činilo kao da se nadvija nad majušnom Žutom, a i Džoriju je polazilo za rukom da se nadnosi nad Morvrin, mada je zapravo bio niži od nje, širok koliko i Sarin, ali veoma nizak, čak i za jednog Kairhijenjanina. Mirelina tri Zaštitnika, bar koliko je smela priznati da ima, naguralo se uz nju tako da njen konj nije mogao ni da mrdne a da ne naleti na nekog od njihovih. Anaijin Setagana, vitak, crmpurast i prelep koliko je ona neugledna i jednostavna, skoro da je uspeo da je potpuno sam okruži, a Tervejl, istaknutog nosa i lica pokrivenog ožiljcima, činio je to isto s Beonin. Karlinja nije imala Zaštitnika, što za jednu Belu nije neobično, ali gledala ih je iz dubina svoje krznom postavljene kapuljače kao da razmišlja da nabavi jednog. Ne tako davno, Egvena bi oklevala da dozvoli da je vide u javnosti s tih šest žena. One i Šerijam zaklele su joj se na odanost - iz raznoraznih razloga - a ni one ni ona nisu želele da se za tu činjenicu pročuje, pa čak ni da se posumnja u to. Preko njih je ona uticala na razvoj događaja, koliko je mogla, i to kada su svi mislili da je ona samo marioneta, mala Amirlin koju Dvorana Kule koristi kako hoće i koju niko ne sluša. Taj privid se u Dvorani raspršio kada ih je navela da objave rat Elaidi, napokon priznajući šta zaista rade od onog dana kada su pobegle iz Kule, ali to je u Dvorani i ađasima samo pobudilo zabrinutost u vezi s njenim sledečim postupkom i nateralo ih da pokušaju da smisle kako da se postaraju da šta god taj postupak bude - bude uz njihovo odobrenje. Predstavnice su se veoma iznenadile kada je prihvatila njihov predlog o savetu, po jednu sestru iz svakog ađaha, da joj daju savete na osnovu svoje mudrosti i iskustva. Ili su možda mislile da joj je uspeh koji je postigla sa objavom rata udario u glavu. Naravno, ona je samo kazala Morvrin, Anaiji i ostalima da se postaraju da one budu sestre koje će se izabrati - a one su u okviru svojih ađaha zadržale taman dovoljno uticaja i ugleda da to izvedu, mada je bilo za dlaku. Tada je ona već sedmicama slušala njihove savete, mada ih nije uvek i prihvatala, ali sada više nema nikakve potrebe za ugovaranjem tajnih sastanaka ili razmenjivanjem potajnih poruka.

Ali izgleda da se družini neko pridružio dok je Egvena zurila u Kulu.

S uzanom plavom ešarpom, znamenjem svog položaja, preko plašta, Šerijam je uspela da se veoma svečano pokloni iz sedla. Ta žena kose boje plamena znala je da se ponekad ponaša izuzetno ozbiljno. „Majko, Predstavnica Delana želi da ti se obrati“, kazala je kao da Egvena ne vidi zdepastu Sivu sestru u sedlu vrane i šarene kobile, dlake tamne skoro kao u Šerijaminog crnonogog ata. „I to u vezi s pitanjem od velike važnosti, kako kaže." A tračak zajedljivosti u njenom glasu značio je da joj Delana nije saopštila o kojem se to pitanju radi. Šerijam se to svakako nije dopalo. Ume da veoma ljubomorno čuva svoj položaj.

„Nasamo, majko, ako ti je volja“, kaza Delana i zabaci tamnu kapuljaču, otkrivajući bezmalo srebrnu kosu. Glas joj je bio dubok za ženu, ali teško da se u njemu čula žurba, kao što bi bilo u slučaju nekoga ko želi da razgovara o bitnim stvarima.

Doduše, njeno prisustvo jeste pomalo iznenađujuće. Delana često podržava Egvenu u Dvorani Kule, kada se Predstavnice raspravljaju oko toga je li neka određena odluka zaista u vezi s ratom protiv Elaide. To znači da Dvorana mora da pruži podršku Egveninim zapovestima kao da je na snazi većinska suglasnost, a to se ni najmanje ne dopada čak ni Predstavnicama koje su se zalagale za rat, što često dovodi do beskrajnih rasprava. One žele da svrgnu Elaidu, ali prepuštena samoj sebi, Dvorana bi se samo svađala. Doduše, istini za volju, Delanina podrška nije baš uvek dobrodošla. Jedan dan ume da bude slika i prilika Sive pregovaračice koja teži da postigne saglasje, a već sledećeg ima tako oštre stavove da se sve Predstavnice koje je čuju odmah uzjogune. A dešavalo joj se i da i na druge načine napravi pometnju. Čak je tri puta zahtevala da Dvorana zvanično objavi da je Elaida pripadnica Crnog ađaha, što je neumitno dovodilo do nelagodne tišine koja je vladala sve dok se neka ne bi setila da iznese predlog da se sednica zaključi. Malo je sestara voljno da otvoreno raspravlja o Crnom ađahu. A Delana je spremna da raspravlja o svačemu, od toga gde da nađu odgovarajuću odeću za devet stotina osamdeset sedam polaznica pa do toga uživa li Elaida među sestrama tajnu podršku, što je još jedna tema od koje se većina sestara ježi. A sve to vodi do pitanja zašto je tako rano pošla na jahanje - i to sama. Nikada ranije nije prišla Egveni a da nije bila u društvu neke druge Predstavnice, ako ne i njih tri. Delanine bledoplave oči nisu odavale ništa više nego njeno glatko lice jedne Aes Sedai.

„Dok budemo jahale“, kaza joj Egvena. A kada Šerijam otvori usta, dodade: „Bićemo nas dve nasamo. Molim te, budi sa ostalima." Čuvarkine zelene oči na tren blesnuše skoro besno. Šerijam je sposobna i predana svom poslu, a u Egvenu polaže velike nade i ne taji kako ne voli da bude isključena iz Egveninih sastanaka. Ali bez obzira na to je li uznemirena ili ne, naklonila je glavu u znak prihvatanja nakon tek neznatnog oklevanja. Šerijam nije uvek znala koja od njih zapoveda, ali je naučila.

Od reke Erinin tlo se lagano uzdizalo, ali se nije pretvaralo u brda već se jednostavno dizalo prema čudovišnom vrhu koji se na zapadu nadnosio nad čitavim krajolikom, tako ogroman da je izgledalo kao da se ruga nazivu planina. Zmajeva planina bila bi viša od svakog drugog vrha čak i na Kičmi sveta; u manje-više ravnom predelu oko Tar Valona, njena snežna glava kao da je dosezala nebesa, naročito kada se s njenog krezubog vrha diže tanani stub dima, kao što je sada slučaj. Tanana nit posmatrana s tolike udaljenosti i na tolikoj visini svakako je nešto sasvim drugo posmatrano izbliza. Na pola puta uz Zmajevu planinu drveća nestaje, a nikada nikome nije pošlo za rukom da dosegne njen vrh, pa čak ni da mu se približi, mada se priča da su njene padine posute kostima onih koji su pokušavali. A niko nije mogao da objasni zašto bi uopšte neko to činio. Ponekad bi se duga večernja senka te planine pružala čak do grada. Ljudi koji tu žive navikli su se da Zmajeva planina vlada nebom, baš kao što su bili naviknuti na to da se Bela kula nadnosi nad gradske zidine i da je vidljiva s milja i milja udaljenosti. I jedno i drugo su nepromenljivi životni činioci koji su oduvek tu i uvek će biti, ali običnom svetu u životu su bitniji njihovi zanati i usevi nego planine ili Aes Sedai.

U sićušnim zaseocima sa po desetak ili dvanaest kamenih kuća, krovova pokrivenih rogozinom ili Sindrom, i u ponekom selu sa stotinak domova, deca što su se igrala u snegu ili nosila vedra sa vodom iz bunara zastajala su da blenu u vojnike; jahali su zemljanim stazama koje - kada nisu pokrivene snegom - u tom kraju služe kao drumovi. Nisu nosili barjake, ali nekoliko vojnika je na plaštovima ili rukavima imalo izvezen Plamen Tar Valona, a po onim neobičnim zaštitničkim plaštovima moglo se odmah pretpostaviti da su bar neke od žena Aes Sedai. Čak i tako blizu grada, sestre su sve doskora bile neuobičajen prizor, a i dalje su dovoljna retkost da detinje oči zablistaju kad ih vide. Mada, što se dece tiče, na spisku čudesa vojnici su najverovatnije bili veoma blizu sestrama. Tu je zemlja mahom bila prekrivena imanjima koja su prehranjivala Tar Valon - kamenim zidovima ograđena polja grlila su velike kuće i visoke ambare podignute od kamena ili cigle, između kojih su se prostirali lugovi, gajevi i šumarci, a skupine seoske dece često su trčale pored njihove povorke, skačući po snegu kao zečevi. Zbog zimskih poslova većina starijeg sveta nije izlazila iz kuća i ambara, ali oni koji jesu - s više slojeva odeće na sebi zbog hladnoće - jedva da su i gledali vojnike, Zaštitnike ili Aes Sedai. Proleće samo što nije stiglo, a s njim oranje i setva - a ono što Aes Sedai rade na to neće uticati. Neće, ako Svetlost da.

Nije bilo nikakve svrhe imati čuvare ako oni ne jašu kao da očekuju napad, pa ih je lord Garet rasporedio u jedan brojan odred prethodnika i u krila, s jednim odredom što je jahao na začelju, dok je on glavninu vojnika predvodio neposredno iza Zaštitnika, koji su jahali takoreći za petama Šerijam i „savetu“. Svi oni su obrazovali svojevrstan veliki nakrivljeni prsten oko Egvene, tako da je ona bezmalo mogla da zamisli kako potpuno sama jaše s Delanom, samo kad se ne bi previše osvrtala oko sebe. Ili gledala u daljinu. Mesto da navede Sivu Predstavnicu da kaže šta ima - do logora je dalek put, a nikome nije dopušteno da izatka kapiju tamo gde neko može da posmatra tkanje; ima dovoljno vremena da čuje šta Delana ima da kaže - Egvena je poredila imanja kraj kojih su prolazili sa onima u Dve Reke.

Možda ju je upravo shvatanje da Dve Reke više nisu njen dom nagnalo da ih osmatra. Priznanje istine nikada nije izdaja, ali osećala je potrebu da dobro upamti Dve Reke. Čovek lako može da zaboravi ko je i šta je ako zaboravi odakle je došao, a gostioničareva kći iz Emondovog Polja ličila joj je na nekog stranca. Svako od tih imanja delovalo bi izrazito čudno da je podignuto negde blizu Emondovog Polja, mada nije mogla da tačno kaže zbog čega. Kuće drugačijeg oblika, krovovi drugačijeg nagiba. A ovde su krovovi češće bili prekriveni šindrom nego rogozinom - to kada se može razaznati kroz naslage snega. Naravno, sada je i u Dve Reke rogozina zastupljena manje, a kamen i cigla više nego što je to nekada bilo. Videla je to svojim očima u Tel’aran’riodu. Promene dolaze tako lagano da čovek i ne primećuje kako mu se približavaju, ili prebrzo da bi to bilo prijatno, ali svejedno dolaze. Ništa ne ostaje isto, čak ni kada čovek misli da je tako. Ili kada se nada da će tako biti.

„Neke misle da ćeš ga vezati kao Zaštitnika“, odjednom tiho kaza Delana. Kao da počinje neki neobavezan razgovor. Sva pažnja kao da joj je bila posvećena nameštanju kapuljače šakama u zelenim rukavicama. Jahala je veoma dobro, stapajući se s pokretima svoje kobile tako lako da se činilo kao da nije ni svesna životinje. „Neke misle da si to možda već učinila. Što se mene tiče, već neko vreme nemam Zaštitnika, ali može biti veoma utešno kada znaš da ti je Zaštitnik tu. Ako odabereš pravog."

Egvena izvi jednu obrvu - veoma se ponosila što je nije zabezeknuto pogledala; to je poslednja tema koju bi očekivala - a Delana dodade: „Lord Garet. On mnogo vremena provodi s tobom. Prilično je stariji nego što je to uobičajeno, ali Zelene se često odlučuju da im iskusniji muškarac bude prvi. Znam da zapravo ti nikada nisi bila u ađahu, ali često o tebi mislim kao o Zelenoj. Pitam se hoće li Sijuan osetiti olakšanje ako ga vežeš, ili će se uznemiriti? Ponekad mislim da će se desiti jedno, a ponekad drugo. Njihov odnos, ako se može tako nazvati, veoma je čudan, ali ona kao da nije ni najmanje posramljena zbog toga.“

„Za to moraš da pitaš Sijuan.“ Egvenin osmeh bio je pomalo zajedljiv - a i glas. Nije baš u potpunosti razumela zašto joj je Garet Brin ponudio odanost, ali Dvorana Kule ima pametnija posla nego da raspreda kučine, kao da su sve neke seljanke. „Možeš kome god da kažeš kako nikoga nisam vezala. Lord Garet provodi vreme sa mnom, kao što ti reče, ali je to zato što sam ja Amirlin a on moj vojskovođa. Možeš i na to da ih podsetiš." Znači, Delana nju gleda kao Zelenu. Ona bi taj ađah i odabrala, mada zapravo želi da ima samo jednog Zaštitnika. Ali Gavin je ili u Tar Valonu ili na putu za Kaemlin - tako da ga se ona svejedno neće skoro dočepati. Nepotrebno potapša Daišara po vratu i pokuša da zadrži osmeh na licu, a ne da se mršti. Lepo je bilo zaboraviti na neko vreme Dvoranu, između ostalog. Tako je shvatila zašto je Sijuan dok je još bila Amirlin onako često izgledala kao medved sa zuboboljom.

„Ne bih rekla da je to postalo pitanje koje se naširoko razmatra“, promrmlja Delana. „Za sada. Svejedno, vlada izvesno zanimanje za to hoćeš li vezati Zaštitnika i ko će to biti. Čisto sumnjam da bi Garet Brin bio smatran dobrim izborom." Okrenu se u sedlu i pogleda iza njih. Egvena je mislila da gleda lorda Gareta, ali kada se Predstavnica ponovo ispravila, kazala joj je veoma tiho: „Šerijam nikada nije bila tvoj izbor za Čuvara - naravno, ali moraš znati da su je ađasi i one ostale poslali kako bi motrili na tebe.“ Njena šarena kobila bila je niža od Daišara, pa je morala da diže pogled ka Egveni, što je pokušavala da čini tako da ne izgleda da to radi. One njene vodnjikave plave oči odjednom su delovale izuzetno oštro. „Bilo je izvesnih razmišljanja da te Sijuan možda savetuje... predobro... nakon što si onako izvela da se donese proglas rata protiv Elaide. Ali njoj je i dalje sve mrsko zbog toga što su se okolnosti u kojima živi promenile, zar ne? Sada se smatra da je Šerijam verovatnije odgovorna. U svakom slučaju, ađasi hoće da im se pruži malo upozorenje u slučaju da ponovo budeš odlučila da ih iznenadiš."

„Zahvalna sam ti što si ti mene upozorila“, Egvena joj učtivo zahvali. Odgovorna? Dokazala je Dvorani da neće biti njihova marioneta, a većina njih i dalje smatra kako mora da je postala marioneta nekoga drugog. Bar niko i ne sumnja kako zaista stvari stoje s njenim savetom. Bar se nada da je tako.

„Moraš biti oprezna zbog još jednog razloga“, nastavi Delana, pogleda tako oštrog i napetog da je bio u suštoj suprotnosti s njenim nehajnim glasom. Ovo joj je daleko važnije nego što bi htela da Egvena zna. „Možeš biti sigurna da će svaki njihov savet dolaziti pravo od poglavarki njihovih ađaha - a kao što znaš, ne dešava se baš uvek da glave ađaha i Predstavnice ađaha dele stavove. Ako ih previše pomno slušaš, mogla bi se zameriti Dvorani. Upamti da nisu sve odluke u vezi s ratom i da ćeš jamačno hteti da bude po tvome i kada je reč o nekim od tih drugih odluka."

„Amirlin bi trebalo sve da sasluša pre nego što donese odluku“, odgovori Egvena, „ali setiću se tvog upozorenja kada me budu savetovale, kćeri." Zar Delana misli da je ona budala? Ili možda pokušava da je razbesni. U besu se donose ishitrene odluke i govore nepromišljene reči - koje je ponekad teško povući. Ne može ni pretpostaviti na šta to Delana cilja, ali kada Predstavnice ne mogu njome potajno upravljati na jedan način, odmah pokušavaju da to učine na neki drugi. Otkad je postala Amirlin, grdno se uvežbala u izbegavanju tih potmulih pokušaja upravljanja njenim postupcima. Poče da diše duboko i pravilno, pa potraži ravnotežu spokoja i pronađe je. U poslednje vreme i toga se navežbala - i to previše.

Siva je pogleda pored ruba kapuljače, lica potpuno bezizraznog. Ali njene bledoplave oči postale su veoma oštre, kao šila. „Mogla bi da se raspitaš šta one misle o pregovorima sa Elaidom, majko.“

Egvena se umalo nasmeši. Ta stanka je bila veoma promišljena. Delana izgleda nimalo nije volela da je žena mlađa od većine polaznica zove „kćeri“. Mlađa od većine onih koje su došle iz Kule, a na stranu to što je poslednja među njima. Mada, i Delana je premlada da bude Predstavnica. A pri tom ne ume da vlada svojom naravi jednako dobro kao gostioničareva kći. „A zašto bih to pitala?“

„Zato što se poslednjih nekoliko dana o toj temi pričalo u Dvorani. Ne kao o predlogu, ali pominjale su to, veoma tiho, Varilin i Takima, kao i Mahla. A Fejselu i Saroju je izgleda zanimalo šta ove imaju da kažu.“

Bez obzira na spokoj, crv gneva odjednom zamigolji u Egveni. Ni najmanje joj nije bilo lako da ga zgnječi. Tih pet bile su Predstavnice pre nego što je Kula skršena, ali još važnije je to što su podeljene između dve glavne skupine koje se bore za vlast nad Dvoranom. Zapravo, podeljene su između Komande i Lelejne, a te dve će se suprotstaviti jedna drugoj makar značilo da će se obe utopiti. A takođe svoje sledbenice drže gvozdenim šakama.

Možda bi mogla da poveruje kako su se ostale unezverile zbog razvoja događaja, ali ne i Romanda ili Lelejna. Već pola nedelje razgovori o Elaidi ili zauzimanju Kule u senci su brige oko one nemoguće moćne i nemoguće duge stihije Moći. Skoro sve su htele da znaju šta ju je izazvalo, a skoro sve su se bojale da to otkriju. Egveni je tek juče pošlo za rukom da ubedi Dvoranu kako je sasvim sigurno bezbedno da jedna mala družina Putuje do mesta u kojem je ta stihija divljala - čak je i sećanje na nju dovoljno jako da svi lično ocene gde se to odigravalo - pa većina sestara napeto iščekuje da se Akarin i ostale vrate. Svi su ađasi hteli da pošalju nekog svog, ali Akarin je lula jedina Aes Sedai koja je to gurala.

Doduše, ni Lelejna ni Romanda nisu se time bavile. Ma koliko taj događaj bio silovit i dugotrajan, takođe je bio veoma daleko i za njim nije sledovalo nikakvo očigledno zlo; ako je to delo Izgubljenih, kao što se čini da začelo jeste, izgledi da će se nešto s tim u vezi saznati i otkriti sve su manji, a mogućnost da će moći da učine išta da se tome suprotstave još je neznatnija. Traćenje vremena i napora na nešto što je nemoguće potpuno je besmisleno kada je pred njima važan zadatak. Tako su kazale, sve vreme škrgućući zubima zato što su u saglasju jedna s drugom. Ali saglasile su se i da Elaidi ešarpa i štap moraju biti oduzeti. Romanda se za to zalagala skoro jednakim žarom kao Lelejna, a ako je Lelejna pobesnela kada je Elaida svrgla nekadašnju Plavu s mesta Amirlin, od Elaidinog proglasa da se Plavi ađah raspušta postala je bezmalo mahnita. Ako njih dve dopuštaju da se priča o pregovorima... To nema nikakvog smisla.

Egvena ni najmanje nije želela da Delana ili ko drugi posumnja da su Šerijam i ostale nešto više od stražarskih pasa koji na nju motre, ali svejedno ih je pozvala oštrim povikom. One su dovoljno pametne da čuvaju tajne koje valja čuvati, budući da bi im njihovi sopstveni ađasi odrali kože da makar pola onoga što drže u tajnosti izađe na videlo. Tako su, bez neke velike žurbe, poterale konje i okružile je, lica spokojnih i strpljivih kao prave Aes Sedai. A onda je Egvena kazala Delani da ponovi šta joj je ispričala. Premda je prvobitno zahtevala da razgovara nasamo s njom, Siva se tek reda radi požalila pre nego što je poslušala Egvenu. I to je označilo kraj spokoju i strpljenju.

„Ma to je ludilo“, prasnu Šerijam pre nego što iko drugi stiže da otvori usta. Zvučala je besno, a možda i malčice prestravljeno. I treba da bude. Ime joj je na spisku za umirivanje. „Nemoguće da neka od njih zaista veruje da se može pregovarati."

„I ja bih tako rekla“, ubaci se Anaija. Njeno neugledno lice pre je pripadalo nekoj seljanki nego Plavoj sestri i oblačila se veoma jednostavno, bar u javnosti, u izdržljive vunene haljine, ali terala je svog uškopljenog dorata s jednakom lakoćom kao Delana svoju kobilu. Malo toga može da naruši Anaijin spokoj. Naravno, nijedna Plava među Predstavnicama nije spominjala pregovaranje. Anaija nimalo ne liči na nekakvog vojnika, ali za Plave ovo je rat do noža i kosti, u kojem se milost ne traži niti nudi. „Elaida je krajnje jasno predstavila stvari."

„Elaida nije razborita“, javi se Karlinja i zabaci glavu tako da joj kapuljača pade na ramena a kratke tamne kovrdže joj se rastresoše, pa onda razdraženo opet navuče kapuljaču. Karlinja retko kada pokazuje i tračak osećanja, ali sada su joj se inače bledi obrazi zarumeneli skoro kao Šerijamini, a glas joj je bio ljutit. „Nemoguće da veruje kako ćemo se sada sve ponizno vratiti. Kako Saroja može da veruje da će ona pristati na išta manje od toga?"

„Mada, Elaida jeste zahtevala poniznost i gmizanje“, Morvrin kiselo promrmlja. Njeno inače smireno okruglasto lice sada se kiselo mrštilo, a dežmekaste šake čvrsto stiskale uzde. Tako se namrštila na jedno jato svraka koje su se uplašile od konja pa poletele iz jednog brezovog gaja da se činilo kao da bi sve do jedne trebalo da popadaju s neba. „Takima ponekad voli da sluša sebe kako priča. Mora da je to opet radila."

„A i Fejsela“, smrknuto reče Mirela, streljajuči pogledom Delanu kao da je ona kriva. Ta žena maslinaste puti bila je čuvena po svojoj prekoj naravi - čak i medu Zelenima. „Nikada ne bih očekivala da če ona tako nešto reči. Ranije nije bila glupača."

„Ne mogu da poverujem kako Mahla zaista misli tako nešto“, bila je uporna Nisao, gledajući čas jednu, čas drugu. „To je jednostavno nemoguće. Kao prvo, ma koliko mi bilo mrsko da tako nešto izjavim, Romanda Mahlu tako čvrsto drži u šaci da Mahla zaskiči kad god Romanda kine, a jedino oko čega se Romanda koleba jeste da li Elaidu treba išibati pre nego što se otera u izgnanstvo."

Delanino lice bilo je toliko bezizrazno da nema sumnje da se suzdržavala da se ne nasmeši samozadovoljno. Očigledno se nadala da će njene reči izazvati toliku plahovitost. „Romanda Saroju i Varilin drži u šaci jednako čvrsto, a Takima i Fejsela gotovo da ne smeju ni da koraknu bez Lelejnine dozvole, ali sve su one svejedno kazale to što su kazale. Mada, majko, mislim ila su tvoje savetnice po svojim stavovima bliže osećanjima koje većina sestara deli.“ Zagladivši rukavice, pogleda Egvenu ispod oka. „Ako nastupiš odlučilo, možda ćeš saseći ovo u korenu. Izgleda da ćeš od ađaha dobiti potrebnu podršku. Naravno, i od mog. Od mog i još od dovoljnog broja da učiniš kraj svemu ovome." Kao da je Egveni za tako nešto potrebna podrška. Možda pokušava da joj se umilostivi. Ili da učini da izgleda kako je njoj jedino stalo do toga da Egvena ima podršku u Dvorani.

Beonin je ćutke jahala, držeći plašt da joj se ne rastvori i zurila u neku tačku između ušiju svoje smeđe kobile - ali odjednom odmahnu glavom. Zbog krupnih plavosivih očiju obično je delovala iznenađeno, ali sada je besno sevala ispod kapuljače dok je pogledom šibala čas jednu a čas drugu saputnicu, uključujući Egvenu. „Zašto pregovori ne dolaze u obzir?" Šerijam zgranuto trepnu, a Morvrin se namršti i otvori usta, ali Beonin bezglavo nastavi, sada svu svoju srdžbu upravljajući na Delanu, tarabonskog naglaska izraženijeg no obično. „Sive smo, nas dve. Mi pregovaramo, posredujemo. Klaida, jeste ona postavila krajnje pogrešne uslove, ali to je često slučaj na početku pregovora. Mogle bismo da ujedinimo Belu kulu i svima osiguramo bezbednost - samo kad bi razgovarale."

„Mi takođe sudimo“, odbrusi Delana, „a Elaidi je presuđeno." To baš i nije istina, ali izgleda da je Beoninina plahovitost nju najviše zatekla. Glas joj je bio jedak kao žuč kad je rekla: „Možda si ti voljna da pregovaraš kako bi bila išibana, ali ja nisam - a čini mi se da ćeš naći još njih koje nisu."

„Stanje stvari - promenilo se“, Beonin je bila uporna. Pružila je ruku prema Egveni, skoro molećivo. „Elaida nikada ne bi izdala onakav proglas u vezi s Ponovorođenim Zmajem da ga nema u šaci, ovako ili onako. Onaj blesak saidara bio je upozorenje. Izgubljeni mora da su u pokretu, a Bela kula - mora biti..."

„Dosta“, prekide je Egvena. „Voljna si da otvoriš pregovore sa Elaidom? S Predstavnicama koje su i dalje u Kuli?" ispravi se. Elaida nikada ne bi pristala na razgovore.

„Da“, Beonin gorljivo reče. „Stvari se mogu urediti tako da svi budu zadovoljni. Ubeđena sam u to."

„Onda imaš moju dozvolu."

Istog trena sve sem Beonin progovoriše u jedan glas, ne slušajući jedna drugu, pokušavajući da je ubede kako je to pogrešno i da joj objasne kako je to suludo. Anaija je vikala glasno skoro kao Šerijam, široko mašući rukama dok je pričala, a Delana je iskolačila oči kao da je na rubu užasa. Neki konjanici počeše da gledaju prema sestrama skoro jednako koliko su na oku držali seoske posede pokraj kojih su projahivali, a i Zaštitnici se uskomešaše. Njihove veze im u tom trenutku svakako nisu bile potrebne da bi shvatili kako su njihove Aes Sedai uznemirene, ali nisu se mrdali sa svojih mesta. Pametni ljudi znaju da ne guraju nos u ono što ih se ne tiče kada Aes Sedai počnu da viču.

Egvena nije obraćala pažnju na dreku i mlataranje. Razmatrala je sve mogućnosti kojih je mogla da se seti da se ova borba okonča tako što će Bela kula ostati cela i ujedinjena. Provela je sate i sate pričajući sa Sijuan, koja ima najviše razloga da želi da se Elaida svrgne. Kad bi to pomoglo da se Kula spase, Egvena bi se predala Elaidi, zaboravljajući na to je li ta žena postala Amirlin Tron zakonito ili ne. Sijuan je skoro dobila srčani udar na taj predlog, ali naposletku se ipak nevoljno saglasila da je očuvanje Kule važnije od svega ostalog. Beonin se smešila tako prelepo da se činilo zločinom da joj smakne taj osmeh s lica.

Egvena diže glas taman toliko da je ostale čuju od svoje dreke. „Prići ćeš Varilin i ostalima koje je Delana nabrojala i dogovoriti stupanje u dodir s Belom kulom. Ovo su uslovi koje ću prihvatiti: Elaida će se odreći svog položaja i otići u izgnanstvo." Zato što Elaida nikada neće prihvatiti povratak sestara koje su se pobunile protiv nje. Amirlin nema uticaja na unutrašnje ustrojstvo i uređenje nekog ađaha, ali Elaida je obznanila da sestre koje su pobegle iz Kule više ne pripadaju nijednom ađahu. Prema njoj, moraće da mole za ponovni prijem u svoje ađahe, nakon što odsluže pokajništvo pod njenom neposrednom vlašću. Elaida neće ujediniti Kulu, već će je smrskati gore nego što već jeste skršena. „Beonin, to su jedini uslovi koje ću prihvatiti. Jedini uslovi. Razumeš li me?“

Beonin zakoluta očima i pala bi iz sedla da je Morvrin nije uhvatila, mrmljajući nešto sebi u bradu dok je čvrsto držala Sivu da ne padne i šamarala je - i to ne blago. Sve ostale su zgranuto gledale Egvenu kao da je nikada u životu nisu videle. Čak i Delana, koja mora da je smerala da se tako nešto dogodi već od prve reči koju je izgovorila. Morale su da zauzdaju konje kada je Beonin uhvatila nesvestica, a prsten vojnika oko njih zaustavio se na glasnu naredbu lorda Gareta. Neki su krenuli prema Aes Sedai, očigledno bojažljivi i uznemireni iako su im lica bila skrivena iza prečaga na čelenkama.

„Vreme je da se vratimo u logor'“, spokojno kaza Egvena. Ono što se mora - mora se. Možda bi predaja zacelila Kulu, ali nije joj pošlo za rukom ila ubedi sebe u to. A sada možda dođe do toga da se Aes Sedai sučeljavaju na ulicama Tar Valona, ako njoj ne uspe da iznađe nekakav način da svoje namere sprovede u delo. „Čeka nas posao“, reče i uze uzde, „a nije nam ostalo još mnogo vremena." Molila se da ga ima dovoljno.