Na kraju je ispalo da je Niejld, koji je morao da ostane i da drži kapiju otvorenu dok su Kirejin i Geldanci prolazili, otvorio rupu u vazduhu veoma blizu mesta na koje je ciljao. On i Kirejin sustigli su Perina galopom taman kada se on popeo na vrh jednog brdašceta i zauzdao konja, gledajući kako se grad So Habor prostire pred njim, na drugoj obali rečice premošćene s dva drvena mosta. Perin nije vojnik, ali smesta mu je bilo jasno zašto je Masema to mesto ostavio na miru. Podignut odmah uz reku, grad je bio okružen s dva ogromna kamena zida načičkana kulama, pri čemu je unutrašnji bio viši od spoljašnjeg. Dve barke bile su privezane za dugo pristanište koje se prostiralo od mosta do mosta duž rečnog bedema, ali široke kapije na krajevima mostova, okovane u gvožđe i čvrsto zamandaljene, izgleda da su bile jedini otvori u tim zidinama od grubog sivog kamena, s grudobranima podignutim čitavom njihovom dužinom. Podignut tako da odoleva pohlepnim susednim vlastelinima, So Habor nema preterano razloga za bojazan od prorokove rulje, sve i da nagrnu u hiljadama. Svakome ko želi da prodre u taj grad biće potrebne opsadne sprave i strpljenje, a Masemi je daleko lakše da zastrašuje sela i varoši bez tvrdih zidina ili odbrana.
„Pa, baš mi je drago što ovde vidim ljude na grudobranima“, primeti Niejld. „Počeo sam da se nosim mišlju kako su svi u ovom kraju mrtvi i pokopani." Zvučao je kao da se samo napola šali, a široki kez na licu delovao mu je usiljeno.
„Samo da su dovoljno živi da nam prodaju žito“, zaunjka Kirejin kao da mu je dosadno. Otkopčavajući srebrnasti kalpak s belom perjanicom, skide ga s glave i spusti na visoku jabuku na sedlu. Pogled mu prelete preko Perina i na tren zastade na Berelajn pre nego što se okrenu i istim umornim glasom obrati Aes Sedai: „Hoćemo li da dreždimo ovde, ili da se spustimo?" Berelajn ga zlokobno pogleda izvijajući obrvu, što bi video svako s malo mozga. Ali ne i Kirejin.
Perin se i dalje kostrešio, a još više otkad je video grad. Možda je samo reč o tome da onaj njegov deo koji je vuk ne voli zidove - ali ipak misli da nije tako. Ljudi na grudobranima pokazivali su ka njima, a videlo se i da neki drže durbine. Bar će oni moći jasno razabrati stegove. Svi će moći da vide vojnike, sa zastavicama koje lelujaju na kopljima na jutarnjem lahoru. A i prvih nekoliko tovarnih kola u redu koji se pruža niz put van njihovog vidika. Možda su svi iz okolnih sela i sa imanja nagurani u grad. „Nismo došli ovamo da bi dreždali“, odgovori.
Berelajn i Anura smislile su kako da priđu So Haboru. Mesni vlastelin ili vlastelinka začelo su čuli za pljačkanje koje Šaidoi sprovode ne tako mnogo milja severno od njih, a možda su čuli i za Prorokovo prisustvo u Altari. I jedno i drugo je sasvim dovoljno da ljudi postanu oprezni; ali to dvoje zajedno možda je dovoljno da natera ljude da puštaju strele s tetiva pa da onda pitaju koga su ustrelili. U svakom slučaju, veoma je neverovatno da će trenutno dobrodošlicom dočekati strane vojnike i propustiti ih kroz kapije. Kopljanici su ostali rašireni po uzvisini, što je trebalo da pokaže da ovi posetioci imaju oružanu snagu, premda su rešeni da je ne koriste. Svega stotinu ljudi svakako neće ostaviti neki veliki utisak na So Habor, ali uglačani oklopi Geldanaca i crveni oklopi Krilate straže govorili su da posetioci nisu tek tamo neki lutajući prevaranti. Dvorečani ni na koga neće ostaviti dobar utisak dok se ne posluže svojim lukovima, tako da su oni ostali s kolima da bi hrabrili vozare. Sve je to zamršena glupost, perje i paperje, ali Perin je samo seoski kovač, koliko god ga zvali lordom. Prva od Majena i Aes Sedai trebalo bi da znaju šta rade u takvim okolnostima.
Galen je laganim kasom poterao konja ka reci, leđa pravih kao strela a jarkogrimiznog kalpaka na jabuci sedla. Perin i Berelajn su jahali malčice iza njega, Seonid između njih a Masuri i Anura sleva i zdesna. Aes Sedai su zabacile kapuljače tako da svako na tim zidinama ko može da prepozna lica Aes Sedai ima prilike da vidi kako ih je tri. Aes Sedai su u većini mesta dobrodošle, čak i tamo gde bi žitelji najradije da ih ne prime. Iza njih sledile su sve četiri stegonoše, sa Zaštitnicima u plaštovima od kojih se vid muti, razmeštenim između njih. S njima je bio i Kirejin, s blistavim kalpakom na butini, kiselog izraza lica zbog toga što je sveden na to da jaše sa Zaštitnicima, povremeno hladno s visine gledajući Balvera, koji je sa dvoje saputnika jahao u pozadini. Balveru niko nije kazao da može da pođe, ali takođe mu to niko nije zabranio. On bi se kratko poklonio svaki put kada bi ga plemić pogledao, a onda bi se vraćao odmeravanju gradskih zidina ispred njih.
Kako su se bližili gradu, Perin nikako nije mogao da se otrese nelagode koju oseća. Konjska kopita šuplje su ječala i odzvanjala po južnom mostu, širokoj građevini koja se uzdizala nad brzom rekom dovoljno visoko da barke privezane na pristaništu mogu s lakoćom da prođu ispod nje nošene veslima. Nijedno od ta dva plovila širokih pramaca nije imalo mogućnost da digne jarbole. Jedna od barki beše potonula duboko u vodu, zatežući konopce vezane za kotvu, a i druga je nekako izgledala napušteno. Od kiselog smrada u vazduhu zasvrbeo ga je nos, pa ga je protrljao. Izgleda da to niko drugi nije primetio.
Galen zauzda konja blizu podnožja mosta. Zamandaljene kapije, okovane stopu širokim gvozdenim štanglama svejedno bi ga naterale da stane. „Čuli smo za nevolje koje muče ovu zemlju“, viknu ljudima na grudobranima, uspevajući da zvuči dostojanstveno i dok se dere koliko ga grlo nosi, „ali samo smo u prolazu i došli smo da trgujemo, a ne da pravimo nevolje; da kupimo žito i druge potrepštine, a ne da se borimo. Čast mi je da obznanim da je Berelajn sur Pendrag, Prva od Majena, blagoslovena Svetlom, Branitelj talasa, Visoko sedište kuće Peron, došla da se obrati gospodaru ili gospi ove zemlje. Imam čast da obznanim da je Perin t’Bašer Ajbara..." Perinu je ubacio titulu lorda od Dve Reke i nekoliko drugih na koje Perin takođe nije imao pravo, niti je za njih ikada čuo, a onda prešao na Aes Sedai, svaku od njih predstavljajući u potpunosti i dodajući kojem ađahu pripada. Sve u svemu, bio je to veoma upečatljiv govor. Kada je zaćutao, zavladala je... tišina.
Na grudobranima iznad njih ljudi prljavih lica sumorno su se zgledali i počeli da se došaptavaju, premeštajući samostrele i halebarde iz ruke u ruku. Svega je nekoliko njih nosilo kalpake ili nekakav oklop. Većina ih je bila u kaputima od grube čoje, ali Perinu se učinilo da najednom čoveku ispod sloja prljavštine vidi svilenu odeću. Teško je bilo oceniti, zbog tolike prljavštine. Čak ni njegove uši nisu mogle da razaberu o čemu pričaju.
„Otkud znamo da ste živi?“, neko naposletku promuklo doviknu.
Berelajn iznenađeno trepnu, ali niko se ne zasmeja. Jeste da je to bulažnjenje, ali Perin se i dalje sav ježio. Tu nešto nije kako treba. Aes Sedai kao da ne osećaju da nešto nije u redu, mada one iza tih svojih bezizraznih maski hladnog spokoja mogu da sakriju šta god hoće. Đinđuve upletene u Anurine tanke pletenice tiho zakliktaše udarajući jedne o druge kada ona odmahnu glavom. Masuri ledeno pogleda ljude na grudobranima.
„Ako budem morala da dokazujem da sam živa, ima da zažalite“, obznani Seonid sa odsečnim kairhijenskim naglaskom, ljutita više nego što bi se po njenom licu reklo. „A ako i dalje budeš držao taj samostrel uprt u mene, zažalićeš još više.“ Nekoliko ljudi žurno digoše samostrele prema nebu - ali ne svi.
Niz zidine se opet pronese šaputanje, ali mora da je neko prepoznao Aes Sedai. Naposletku, kapije se uz škripu ogromnih zarđalih šarki otvoriše. Iz grada pokulja ogavan vonj, nalik na smrad koji je Perin sve vreme osećao, samo snažniji. Ustajala prljavština i ustajali znoj, hrpe smeća koje je počelo da se raspada i noćne posude predugo nepražnjene. Perinu uši pokušaše da se priljube uz glavu. Galen krenu da vrati svoj crveni kalpak na glavu pre nego što potera konja kroz kapije. Perin mamuznu Stamenog za njim, pa olabavi na pojasu petlju kroz koju mu je bila provučena sekira.
Odmah iza kapije jedan prljavi čovek u pocepanom kaputu prstom munu Perina u nogu, a onda odskoči kada Stamen škljocnu zubima na njega. Taj čovek je nekada bio debeo, ali kaput mu je sada preveliki a čak i koža mlitava. „Samo sam hteo da se uverim“, promrmlja rasejano se češući po boku. „Moj lorde“, dodade, samo malčice prekasno. Pogled mu se tek tada usredsredi na Perinovo lice i prsti kojima se češao ukočiše se. Zlatnožute oči ipak nisu prizor kakav se viđa svakoga dana.
„Viđaš li mnogo mrtvaka kako hodaju?" zajedljivo upita Perin, pokušavajući da se našali dok je tapšao konja po vratu. Borbeni atovi vole da ih nagrade kada brane svog jahača.
Čovek se tržnu kao da se konj opet iskezio na njega; usne mu se zgrčiše u osmeh i on krenu da se udaljava nekako postrance - sve dok ne nalete na Berelajninu kobilu. Galen je bio odmah iza nje, i dalje delujući spremno da svakog trena vrati kalpak na glavu i pokušavajući da onim jednim okom gleda u šest pravaca istovremeno.
„Gde mogu da nađem vašeg gospodara ili gospu?" htede ona nestrpljivo da čuje. Jeste da je Majen mala zemlja, ali Berelajn nije navikla da je zanemaruju. „Izgleda da su svi ostali zanemeli, ali čujem da se ti služiš svojim jezikom. Pa, čoveče? Govori."
Ovaj je samo pogleda, oblizujući usne. „Lord Kaulin... Lord Kaulin je... otišao. Milostiva." Pogled mu opet polete ka Perinu, pa ga smesta spusti. „Trgovci žitom... Njih tražite. Oni su stalno u Zlatnoj barci. Onamo." Pokaza rukom nekud neodređeno ka središtu grada, a onda odjednom pobeže, osvrćući se kao da se boji da će ga progoniti.
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko drugo mesto za kupovinu“, primeti Perin. Onaj čovek se ne boji samo žutih očiju. Oseća se kao da je čitavo to mesto nekako... izvitopereno.
„Već smo ovde, a nema nijednog drugog mesta gde bismo mogli da kupujemo“, odgovori mu Berelajn praktično. Od sveg tog smrada nije mogao da joj oseti miris, tako da će morati da se rukovodi onim što vidi i što čuje, a lice joj je spokojno kao da je Aes Sedai. „Perine, bila sam u gradovima koji su smrdeli gore nego ovaj. Sigurna sam da jesam. A sve i da je ovaj lord Kaulin zaista otišao, neće mi biti prvi put da se nosim s trgovcima. Ne veruješ valjda da su oni zaista videli mrtve kako hodaju, zar ne?" Šta čovek da kaže na to a da ne ispadne čist vunoglavac?
U svakom slučaju, ostali su se već gurali kroz kapije, mada više ne u strogom poretku. Vinter i Alhara pratili su Seonid kao raspareni stražarski psi, jedan svetao a jedan taman - a obojica spremni da za tren oka nekoga zakolju. Oni su vala osetili kako je u So Haboru. Kirklin je jahao pored Masuri i izgledalo je kao da nije voljan ni da sačeka tren oka; ruka mu je počivala na balčaku. Kirejin se držao za nos, a po tome kako je streljao pogledom reklo bi se da će mu neko platiti što mora da oseća taj vonj. Medora i Latijan takođe su izgledali kao da ih je spopala mučnina, ali Balver je samo gledao oko sebe kriveći glavu, pa onda njih dvoje povukao u jednu uzanu bočnu uličicu koja je vodila ka severu. Kao što Berelajn reče, već su tu.
Jarki barjaci potpuno su delovali kao da im tu nije mesto dok je Perin jahao kroz skučene i vijugave gradske ulice. Neke su zapravo bile poprilično široke za grad veličine So Habora, ali svejedno se u njima osećao skučeno, kao da su kamene zgrade nekako više od svojih dva ili tri sprata i samo što mu se ne sruše na glavu. Zahvaljujući bujnoj mašti, te ulice su izgledale i mračno. Mora da je to bilo zbog mašte. Nebo nije toliko tmurno. Bilo je ljudi na prljavoj kaldrmi, ali ne dovoljno ako se u obzir uzmu sva napuštena imanja u tom kraju, a svi su pognutih glava žurili svojim poslovima. Niko nije gledao nikoga drugog. Premda im je reka gotovo na pragu, izgleda da su zaboravili da se kupaju i peru. Nije video nijedno lice a da nije bilo pokriveno slojem prljavštine niti odevni predmet koji nije izgledao kao da je neprekidno nošen nedelju dana, a i to po blatu. Što su više zalazili u grad, to je smrad bivao gori. Valjda se čovek vremenom navikne na to. Ali najgora je bila tišina. Sela su ponekad tiha, mada ne kao šume, ali u gradu se uvek čuje izvestan slabašni žamor, zvuk trgovaca kako se cenkaju i ljudi koji žive svoj život. So Habor nije čak ni šaputao. Jedva da diše.
Teško je bilo dobiti od nekog bolja uputstva, budući da je većina ljudi bežala ako bi im se neko obratio, ali na kraju su sjahali ispred jedne gostionice dobrostojećeg izgleda, trospratnice od uredno isklesanog sivog kamena pokrivene krovom od šindre, s tablom iznad ulaza na kojoj je pisalo Zlatna barka. Pismena su čak bila pomalo pozlaćena, a isto je važilo i za žito natovareno na barku i nepokriveno, što se nikada ne bi desilo u stvarnom životu. Nijedan konjušar nije izašao iz staje pored gostionice, tako da su stegonoše morale da obavljaju dužnost konjušara, što ih nimalo nije usrećilo. Tod je toliko pažnje posvetio prljavim i zarozanim prolaznicima koji su žurno hodali ulicom i maženju balčaka svog kratkog mača da mu je Stamen skoro odgrizao dva prsta kada ga je uhvatio za uzde. Majenac i Geldanac izgleda su priželjkivali da umesto barjaka imaju koplja. Flan je bio jednako razrogačen. Uprkos jutarnjem suncu, svetlost je delovala nekako... senovito. Nije se osećao nimalo bolje ni kada su ušli.
Na prvi pogled, trpezarija je oslikavala bogatstvo gostionice, sa uglačanim okruglim stolovima i pravim stolicama umesto klupa, razmeštenim ispod visoke tavanice sa otkrivenim debelim gredama. Zidovi su bili oslikani poljima ječma, ovsa i prosa kako zru pod jarkim suncem, a na širokom kaminu od belog kamena stajao je šareni sat. Ali kamin je bio hladan, mada je unutra bilo studeno skoro kao napolju. Sat je stao, posiveo od prašine. Prašina je pokrila sve živo. Jedini ljudi u prostoriji behu šestorica muškaraca i pet žena, zgrčeni nad pićima za jednim ovalnim stolom, većim od ostalih, koji se nalazio nasred sobe.
Kada Perin i ostali uđoše, jedan od muškaraca opsova i skoči na noge, lica prebledelog pod prljavštinom. Jedna punačka žena mlitave masne kose žurno prinese kositreni pehar ustima i pokuša da se napije vina tako brzo da joj se ovo preli preko brade. Možda je to bilo zbog njegovih očiju. Možda.
„Šta se desilo u ovom gradu?“, odlučno upita Anura, zabacujući plašt kao da u ognjištu bukti plamen. Spokojnim pogledom pređe preko svih za stolom, a svi do jednog se ukočiše. Perin odjednom shvati da ni Masuri ni Seonid nisu pošli za njim. Čisto sumnja da njih dve čekaju na ulici s konjima. Nije mogao ni da pretpostavi šta one i njihovi Zaštitnici rade.
Čovek koji je skočio uhvati se prstom za oko vratnik i pokuša da ga raširi. Kaput je nekada bio od lepe plave vune, s redom pozlaćene dugmadi sve do vrata, ali izgleda da se već duže vremena po njemu prosipa hrana. Možda i više nego što se jede. Taj čovek u kaputu je još jedan od onih sa omlitavelom kožom. „D-desilo, Aes Sedai?“, promuca on.
„Čuti, Mikale“, jedna raščupana žena brzo ga prekide. Njena tamna haljina bila je izvezena po visokom okovratniku i rukavima, ali od prljavštine se nije znalo koje je boje. Oči joj behu upale kao dve jame. „Zašto misliš da se nešto desilo, Aes Sedai?“
Anura bi nastavila, ali Berelajn se oglasi taman kada Aes Sedai otvori usta. „Tražimo trgovce žitom.“ Anurin izraz se nije promenio, ali zatvorila je usta glasno škljocnuvši zubima.
Ljudi za stolom se samo zgledaše. Raščupana žena na tren odmeri Anuru, ali pogled joj brzo pređe na Berelajn, očigledno se zadržavajući na svilenoj haljini i granatima - i na dijademi. Ona raširi suknje i pade u naklon. „Milostiva, mi smo trgovački esnaf So Habora. Ono što je ostalo...“ Ućuta, pa udahnu duboko i drhtavo. „Milostiva, ja sam Rahema Arnon. Kako možemo da vam budemo na usluzi?"
Trgovci kao da su se malčice razvedrili kada su saznali da su njihovi posetioci došli da kupe žito i druge potrepštine koje oni mogu da obezbede: ulje za svetiljke i kuvanje, pasulj, igle i klince za potkovice, tkaninu i sveće, ali i na desetine drugih stvari koje su potrebne u logoru. Mada, možda je bolje reći da su postali malčice manje bojažljivi. Da bilo koji običan trgovac sasluša spisak koji je Berelajn izgovorila teško da bi se odupro iskušenju da se gramzivo isceri, ali ovi...
Gazdarica Arnon viknu gostioničarki da donese vino - „najbolje vino; brzo, brzo“ - ali kada jedna žena dugog nosa kolebljivo promoli glavu u trpezariju, gazdarica Arnon potrča da je uhvati za kaljavi rukav da ova ne bi opet nestala. Onaj čovek u kaputu umrljanom hranom pozva nekoga po imenu Speral da donese uzorke, ali kada se ni na treći povik niko ne odazva, on se rastrojeno nasmeja i odjuri u jednu prostoriju iza trpezarije, pa se trenutak kasnije vrati s tri velike valjkaste drvene posude koje stavi na sto, i dalje se rastrojeno smejući. Ostali su se grčevito smešili dok su se klanjali i padali u naklone pred Berelajn, nudeći joj da sedne na čelo ovalnog stola. Muškarci i žene masnih lica sve vreme su se češali i ne shvatajući šta rade. Perin zadenu rukavice za pojas i stade uz oslikani zid, gledajući.
Saglasili su se da pogađanje prepuste Berelajn. Bila je voljna da prizna, mada nevoljno, da se on u konje razume više od nje, ali ipak ona je pregovarala o sporazumima kojima se pokriva prodaja godišnjeg ulova riba uljanica. Anura se slabašno nasmešila na predlog da jedan pokondireni dečak sa sela može učestvovati u tome. Nije ga tako nazvala - ona ga zove „milostivi" jednako skliskim glasom kao Masuri ili Seonid - ali bilo je očigledno kako misli da je ponešto iznad njegovih mogućnosti. Sada se nije smešila, već je stajala iza Berelajn i odmeravala trgovce kao da hoće da im upamti lica.
Gostioničarka donese vino u kositrenim peharima koji su krpu poslednji put videli pre više nedelja, ako ne meseci, ali Perin se samo zagleda u svoje vino i zavrte pehar. Gazdarica Vadere, gostioničarka, imala je prljavštinu ispod noktiju i toliko utisnutu u prste da je izgledalo kao da joj je prljavština postala sastavni deo kože. Primetio je da Galen, koji stoji leđima uz suprotni zid s jednom rukom na balčaku, takođe samo drži svoj pehar, a Berelajn svoj nije ni pipnula. Kirejin onjuši svoje vino, pa ga iskapi i pozva gazdaricu Vadere da mu donese ibrik.
„Tanko je, iako kažeš da ti je najbolje“, zaunjka toj ženi s visine, „ali možda spere ovaj vonj." Ona ga bledo pogleda, pa donese jedan visoki kositreni ibrik za njegov sto ništa ne govoreći. Kirejin je izgleda njeno ćutanje prihvatio kao znak poštovanja.
Gazda Krosin, čovek u umrljanom kaputu, otvori drvene posude i prosu na sto oljuskane uzorke žitarica koje su nudili na prodaju, žuto proso i smeđi ovas, pa onda tek nešto malo tamniji smeđi ječam. Pre žetve nije padala kiša. „Kao što vidite, naša roba je da bolja ne može biti“, reče.
„Da, najbolja." Osmeh skliznu s lica gazdarice Arnon, pa ga ona smesta vrati. „Prodajemo samo najbolje."
Za ljude koji svoju robu oglašavaju kao najbolju, nisu baš pokušavali da se pogađaju. Perin je kod kuće gledao muškarce i žene kako trgovcima iz Baerlona prodaju vunu i duvan, a oni su uvek potcenjivali ponude kupaca, ponekad se žaleći da trgovci pokušavaju da ih bace na prosjački štap, i to kada im nude cenu dvostruko višu nego prethodne godine, čak nagoveštavajući kako će možda čekati do sledeće godine kako bi prodali to što imaju. Bio je to ples složen i zamršen kao na svakoj proslavi.
„Valjda bismo mogli još više spustiti cenu za tako veliku količinu“, reče jedan proćelavi čovek obraćajući se Berelajn, češući se po prosedoj bradi. Bila je kratka i toliko masna da se sva ulepila. Perina je uhvatio svrabež samo od toga što ga je gledao.
„Bila je teška zima“, promrmlja ona žena punačka u licu. Samo se dvoje drugih trgovaca namršti na nju.
Perin spusti pehar na obližnji sto, pa priđe stolu na sredini prostorije. Anura ga ošinu pogledom u znak upozorenja, ali nekoliko trgovaca ga pogleda radoznalo - i oprezno. Galen ga ponovo predstavi, ali ovi ljudi baš i nisu tačno znali gde se nalazi Majen, niti koliko je moćan, a njima Dve Reke znače samo dobar duvan. Duvan iz Dve Reke svuda je poznat. Ali da nije bilo Aes Sedai, možda bi se razbežali zbog njegovih očiju. Svi zaćutaše kada Perin zahvati šaku prosa, a sićušne kuglice, glatke i jarkožute, ocrtaše se naspram njegove kože. To zrnevlje je prva čista stvar koju je u tom gradu video. Prosuvši žitarice iz dlana na sto, uze poklopac jedne posude. Drvo nije bilo istrošeno. Poklopac je čvrsto nalegao na posudu. Pogled gazdarice Arnon pobeže od njegovog dok je oblizivala usne.
„Hoću da vidim zrno u skladištima“, reče on, a pola ljudi za stolom se lecnu.
Gazdarica Arnon se razmetljivo ispravi „Mi ne prodajemo ono što nemamo. Ako hoćete da nekoliko sati provedete na hladnoći, možete da gledate kako naši radnici utovaruju vreću po vreću na vaša kola."
„Baš sam htela da predložim da obidemo skladišta“, ubaci se Berelajn. Ustade, pa izvadi crvene rukavice i poče da ih navlači. „Nikada ne kupujem žito a da pre toga ne obiđem skladišta."
Gazdarica Arnon klonu. Proćelavi čovek spusti glavu na sto. Ali niko ništa ne reče.
Trgovci klonuli duhom nisu ni plaštove ogrnuli pre nego što su izašli na ulicu. Lahor se pretvorio u surovi vetar, hladan kako samo kasni zimski vetar može biti, kada ljudi već počinju da razmišljaju o proleću; ali oni kao da ga nisu ni primećivali. Njihova pogurena ramena nisu imala nikakve veze s hladnoćom.
„Lorde Perine, možemo li sada da idemo?" smesta upita Flan kada se Perin i ostali pojaviše. „Od ovog mesta me spopada želja da se okupam." Anura se u prolazu tako namršti na njega da se on lecnu kao da je jedan od trgovaca. Flan pokuša da joj se umili osmehom, ali je to bilo slabašno i okasnelo, tako da je ispalo da se smeši njenim leđima.
„Cim budem mogao to da sredim“, odgovori Perin. Trgovci su već žurili niz ulicu, glava pognutih i ne gledajući nikoga. Berelajn i Anura uspele su nekako da ih slede a da pri tom ne izgleda kao da žure, klizeći ulicom kao dva labuda, jednako staložene i pribrane, dve gospe iz visokog društva koje su pošle da se prošetaju ne obraćajući pažnju na prljavštinu na ulici, smrad u vazduhu, niti na prljave ljude koji bi se trzali čim ih vide, a ponekad bezmalo bežali glavom bez obzira. Galen naposletku vrati kalpak na glavu i otvoreno obema rukama uhvati balčak mača, spreman da ga za tren oka isuče. Kirejin je svoj kalpak nosio na boku, a u drugoj ruci pehar s vinom. Prezrivo odmeravajući prolaznike prljavih lica, njuškao je vino kao da je mirišljava pomada pa mu pomaže da izdrži gradski smrad.
Skladišta su bila smeštena u jednoj kaldrmisanoj ulici jedva nešto široj od tovarnih kola, između dva gradska bedema. Tako blizu reke smrad je bio podnošljiviji, ali vetrovita ulica je bila potpuno prazna. Nije bilo čak ni pasa lutalica. Psi nestaju iz grada kada zavlada glad, ali zašto bi grad koji ima žitarica na prodaju gladovao? Perin nasumice odabra jedno dvospratno skladište, ni po čemu različito od ostalih - kamena zgrada bez prozora, s dvokrilnim drvenim vratnicama zatvorenim ogromnim drvenim zasunom koji bi mogao da posluži kao greda za tavanicu Zlatne barke.
Trgovci se iznenada setiše da su zaboravili da povedu ljude da dižu zasune. Ponudili su da se vrate po njih. Gospa Berelajn i Anura Sedai mogu da se odmore ispred vatre u Zlatnoj barci dok radnici ne dođu. Sigurni su da će gazdarica Vadere zapaliti vatru. Ali kada Perin uhvati debelu gredu i diže je iz drvenih nosača, zaćutaše. Bila je teška, ali on koji put koraknu unazad noseći je, kako bi dobio na prostoru, pa se onda okrenu i baci je niz ulicu uz tresak. Trgovci ga zgranuto pogledaše. To mora da je bilo prvi put da vide čoveka u svilenom kaputu kako čini bilo šta što bi se moglo nazvati radom. Kirejin prevrnu očima, pa opet njušnu vino.
„Svetiljke“, slabašno reče gazdarica Arnon. „Biće nam potrebne svetiljke, ili baklje. Ako...“
Kugla svedosti zalebde iznad Anurine šake, blistajući dovoljno jarko u tom tmurnom jutru da baci slabašne senke svih prisutnih po kaldrmi i kamenim zidovima. Neki trgovci zakloniše oči rukama. Trenutak kasnije, gazda Krosin uhvati gvozdenu alku i otvori jedno krilo.
Unutra je sve odisalo dobro poznatim mirisom ječma, skoro dovoljno snažnim da nadvlada gradski smrad, ali se osećalo još nešto. Sitna mračna stvorenja pobegoše u senke od Anurinog svetla. On bi bolje video bez njega, ili bar dublje u tamu. Blistava kugla osvetljavala je veliki prostor oko sebe, ali je odsecala prostor iza toga. Osećao je miris mačke, skoro potpuno divlje, ali i miris pacova. Iznenadno skičanje u crnim dubinama skladišta, odjednom sasečeno, govorilo je o susretu mačke i pacova. Pacova uvek ima u ambarima sa žitaricama, kao i mačaka koje ih love. To je bilo nekako utešno i uobičajeno. Skoro dovoljno da smiri njegovu nelagodu. Skoro. Osećao je miris još nečega, što bi trebalo da mu bude poznato. Razjareno mjaukanje duboko u skladištu odjednom izraste u sve jače bolne krike koji odjednom zamreše. Izgleda da pacovi So Habora ponekad uzvraćaju udarac. Perin se opet naježi, ali tu valjda nema ničega što bi Mračni želeo da uhodi. Većina pacova samo su obični pacovi.
Nije bilo potrebe da zalazi duboko unutra. Tama je bila ispunjena grubo tkanim vrećama, visoko naslaganim na niska drvena postolja kako vreće ne bi bile na kamenom podu. Redovi i redovi tih vreća nagomilanih sve do tavanice, a vrlo verovatno da je tako i na spratu iznad. Sve i da nije, samo u toj zgradi beše dovoljno ječma da se njegovi ljudi nedeljama hrane. Prišavši najbližoj gomili, izvadi nož i zari ga u bledosmeđu vreću, pa je raseče. Iz nje pokulja ječmeno zrno - a s njim, jasno vidljive na Anurinoj blistavoj svedosti, gmizave crne tačkice. Žiška je bilo skoro koliko ječma.
Ta jedna vreća bila je dokaz, a njegov nos sada je upoznao miris žiška, ali svejedno je prešao do druge gomile, pa do druge, svaki put parajući jednu vreću. Iz svake pokuljaše bledosmeđi ječam i crni žižak.
Trgovci su stajali u dovratku, obasjani dnevnom svetlošću s leđa, ali Anurina kugla jasno im je osvetljavala lica. Zabrinuta lica. Sve očajnija lica.
„Biće nam veliko zadovoljstvo da prosejemo svaku vreću koju budemo prodali“, isprekidano poče gazdarica Arnon. „Uz samo malu dodatnu..."
„Upola poslednje cene koju sam ponudila“, oštro je prekide Berelajn. Zgađeno nabravši nos, zadiže suknje i izmače se od žižaka koji su mileli među zrnevljem posutim po podu. „Nikada nećete sve očistiti."
„I bez prosa“, sumorno reče Perin. Njegovim ljudima potrebna je hrana, kao i vojnicima, ali zrna prosa jedva da su nešto malo veća od žižaka. Ma koliko prosejavali, prosa i žižaka biće u jednakoj razmeri. „Mesto toga uzećemo još pasulja, ali i to mora da se proseje."
Odjednom neko vrisnu na ulici. Ni mačka ni pacov, već užasnuti čovek. Perin nije ni shvatio da je ščepao sekiru dok mu se držalja nije našla u šaci kad je požurio da se probije između trgovaca u dovratku. Oni su se skupili jedno uz drugo, oblizujući usne i ne pokušavajući da vide ko je to vrištao.
Kirejin je bio pribijen leđima uza zid skladišta preko puta, blistavog kalpaka s belom perjanicom na kaldrmi pored njegovog pehara sa vinom. Mač mu je bio napola isukan iz kanija, ali on je ukočeno iskolačenih očiju zurio u zid zgrade iz koje je Perin upravo izleteo. Perin ga dodirnu po ruci, a on poskoči.
„Čovek je bio tu“, kolebljivo poče Geldanac. „Maločas je bio tu. Pogledao me je i..." Kirejin protrlja lice. Čelo mu se orosilo znojem iako je bilo hladno. „Prošao je kroz zid. Jeste. Moraš da mi veruješ." Neko zaječa; Perinu se učini da je reč o nekom trgovcu.
„I ja sam ga videla“, kaza Seonid iza njega, pa sada na njega dođe red da se trgne. Nos mu nije ni od kakve koristi u tom mestu!
Pogledavši još jednom zid koji je Kirejin pokazao, Aes Sedai se udalji od njega očigledno nevoljno. Njeni Zaštitnici su visoki ljudi, znatno viši od nje, ali oni su se odmakli tek toliko da imaju prostora da isuku mačeve. Mada, Perin nije mogao ni da zamisli protiv čega bi se ti smrtno ozbiljni Zaštitnici borili.
„Lorde Perine, meni je teško da lažem“, zajedljivo mu kaza Seonid kada on izrazi sumnju, ali glas joj ubrzo postade jednako ozbiljan kao lice, a pogled toliko napet da Perin poče da se oseća nelagodno samo zbog nje. „Mrtvi hode po So Haboru. Lord Kaulin je pobegao iz grada u strahu od aveti svoje supruge. Izgleda da je umrla pod sumnjivim okolnostima. Skoro svi u ovome gradu videli su nekoga mrtvog, a poprilično žitelja je videlo više njih. Neki kažu da su ljudi umirali od dodira nekog mrtvaka. To ne mogu da potvrdim, ali ljudi jesu umirali od straha. U So Haboru noću niko ne izlazi na ulice, niti ulazi u prostoriju a da se ne najavi. Ljudi napadaju senke i ono što ih iznenađuje čime stignu, šta da im je pri ruci, pa ponekad pred sobom zateknu mrtvog supruga, ženu ili suseda. Lorde Perine, ovo nije histerija ili priča za plašenje dece. Nikada nisam ni čula za ovako nešto, ali svejedno je stvarno. Moraš da ostaviš jednu od nas ovde da učinimo šta možemo.“
Perin lagano odmahnu glavom. Ako će osloboditi Failu, ne može izgubiti nijednu Aes Sedai. Gazdarica Arnon zajeca i pre nego što on reče: „So Habor će morati sam da se suoči sa svojim mrtvima."
Ali strah od mrtvih ne može sve da objasni. Možda ljudi jesu previše prestravljeni da bi se kupali i prali, ali nekako mu izgleda neverovatno da je strah sve zahvatio na isti način. A žižak koji buja usred zime, na ledenoj hladnoći? U So Haboru ima nečeg goreg od aveti, a svi mu nagoni govore da pobegne glavom bez obzira i da se ne osvrće. Kamo sreće kad bi mogao.