Raskršće sumraka

19 Iznenađenje

Običaj nalaže da se Amirlin obavesti o zasedanju Dvorane, ali nigde se ne pominje da je moraju sačekati do početka sednice, što znači da vremena verovatno nema. Egveni je došlo da skoči na noge i pojuri pravo u veliki paviljon pre nego što Morija i one dve stignu da sprovedu u delo kakvo god da su joj iznenađenje pripremili. Iznenađenja u Dvorani retko kada su prijatna. Iznenađenja za koja se prekasno sazna još su gora. Svejedno, da bi Amirlin ušla u Dvoranu moraju se poštovati pravila propisana zakonom, a ne običajima, tako da je ostala da sedi i poslala Sijuan da pozove Šerijam kako bije Čuvarka hronika mogla propisno najaviti. Sijuan joj je kazala da je to zapravo samo upozorenje Predstavnicama da će biti prisutna - uvek ima nekih pitanja koje bi one htele da razmotre a da Amirlin ne zna za njih - pri čemu nije baš potpuno zvučala kao da se šali.

U svakom slučaju, nema nikakve svrhe da kreće u Dvoranu pre nego što bude mogla da uđe. Suzbivši nestrpljenje, nasloni glavu na ruke i poče da masira slepoočnice pokušavajući da pročita još neki izveštaj ađaha. Uprkos odvratnom „čaju“, ili možda upravo zbog njega, svaki put kad bi trepnula reči bi joj od glavobolje zaigrale na stranici, a Anaija i one druge dve nimalo nisu pomagale.

Čim je Sijuan otišla, Anaija je zabacila plašt, sela na tronožac s kojeg je Sijuan ustala - pod njom se nije klatio, bez obzira na to što su mu nogari nejednaki - i počela da nagađa šta Morija i ostale hoće da postignu. Ona nije lakomislena žena, tako da su njene pretpostavke - po datim okolnostima - bile krajnje suzdržane. Suzdržane, mada ništa manje uznemirujuće.

„Majko, prestravljeni ljudi prave gluposti, čak i Aes Sedai“, promrmlja, pa se uhvati za kolena, „ali bar možeš biti sigurna da će Morija, makar dugoročno gledano, biti neumoljiva prema Elaidi. Što se nje tiče, Elaida je odgovorna za sve sestre koje su poginule kada je Sijuan svrgnuta. Morija hoće da Elaida bude išibana za svaku smrt pojedinačno pre nego što ode na panj. Ona je teška žena, u nekim stvarima još teža od Lelejne. U svakom slučaju je gadnija. Ta ne bi ni trepnula na nešto zbog čega bi Lelejna ustuknula. Bojim se da će zahtevati da se grad napadne što je pre moguće. Ako Izgubljeni povlače tako vidljive poteze i tolikih razmera, onda je bolje da Kula bude ranjena cela, a ne podeljena. Bar se bojim da Morija tako gleda na stvari. Naposletku, koliko god mi želele da izbegnemo da sestre ubijaju sestre, to ne bi bilo prvi put. Kula dugo istrajava i zacelila se od mnogih rana. Izlečićemo se i od ove.“

Anaijin glas sasvim je odgovarao njenom licu i bio je topao, strpljiv i utešan. Ali dok je izgovarao te reči, zvučao je kao škripanje noktiju po tabli. Svetlosti, ma koliko Anaija pričala da se pribojava tih Morijinih stavova, izgledalo je da je u priličnom saglasju s njima. Ona je promišljena, nepokolebljiva a nikada nesmotrena s rečima. Ako je ona za napad, koliko je još sestara za to?

Kao po običaju, Mirela je bila sve samo ne suzdržana. Plahovita i vatrena dve su reči koje nju najbolje opisuju. Ne bi znala šta je strpljenje ni da je ugrize za nos. Koračala je napred-nazad, koliko je to skučeni šator dozvoljavao, udarajući nogama u svoje tamnozelene suknje, a ponekad, pre nego što bi se okrenula da se vrati, i u jastuke jarkih boja nagomilane uza zid. „Ako je Morija dovoljno uplašena da traži napad, onda je sišla s uma od straha. Kula toliko ranjena neće moći da se suprotstavi Izgubljenima, niti ikome drugom. Malinda bi trebalo da te zabrinjava. Ona uvek ističe kako bi Tarmon Gai’don svakog trenutka mogao da nas zadesi. Čula sam je kako priča da je ono što smo osetile lako moguće prvi udarac Poslednje bitke i da bi naredni mogao tla padne upravo ovde. Gde drugde Senka da udari nego na Tar Valon? Malinda se nikada nije ustručavala da donosi teške odluke, niti da se povuče ako to smatra neophodnim. Ta bi digla ruke od Tar Valona i Kule za tren oka, samo da misli da bi to neke od nas sačuvalo za Tarmon Gai’don. Ona će predložiti da odustanemo od opsade i da se povučemo negde gde Izgubljeni ne mogu da nas nađu, sve dok se ne pripremimo da uzvratimo udarac. Ako to pitanje predstavi Dvorani na pravi način, možda to bude podržano čak većinskom saglasnošću." I od pomisli na to reči još više zaigraše na stranici ispred Egvene.

Morvrin, neumoljivog okruglastog lica, položi ruke na pozamašne bokove i svaku od tih pretpostavki dočeka oštrim odgovorom. „Još ne znamo dovoljno da bismo bile sigurne kako je reč o Izgubljenima“, i: „Ne znaš šta će ona reći dok to ne bude kazala"; „Možda jeste, a možda i nije" i na kraju: „Pretpostavka nije dokaz." Pričalo se da ona ne veruje ni da je jutro dok lično ne vidi sunce. Po odlučnom glasu bilo je očigledno da ne trpi besmislice, što se naročito odnosi na preuranjene zaključke. Ni to nije pomagalo Egveninoj bolnoj glavi. Zapravo, predloži joj nisu smetali, već je samo bila otvorena za razne mogućnosti. Spremnost na prihvatanje raznih mogućnosti može da bude od velike pomoći kada dođe do tačke razdora.

Egvena glasno zatvori torbicu za spise. Od odvratnog ukusa na jeziku i oštrog dobovanja u glavi - a njihove dosadne glasove i da ne pominje - svejedno ne može da čita. Tri sestre je iznenađeno pogledaše. Odavno im je jasno stavila do znanja da je ona glavna, ali pokušavala je da se ne predaje plahovitoj naravi. Bez obzira na zavete na odanost, plahovitu mladu ženu prelako otpišu sa obrazloženjem da se duri. Zbog čega je ona samo još više besnela, zbog čega ju je glava samo još više bolela, zbog...

„Dovoljno sam čekala“, kaza, trudeći se da joj glas bude što staloženiji. Zbog glavobolje je svejedno u njemu bilo oštrine. Možda Šerijam misli kako bi trebalo da je sačeka u Dvorani.

Uzevši plašt, izađe na hladnoću ogrćući ga oko ramena, a Morvrin i druge dve samo su na tren oklevale pre nego što pođoše za njom. Prateći je do Dvorane možda će pomalo podsećati na njenu svitu, ali one je ipak navodno drže na oku, a pretpostavljala je da je čak i Morvrin željna da čuje šta Akarin ima da izvesti i šta će Morija i ostale na osnovu toga učiniti.

Egvena se nadala da joj neće biti preteško da s time izađe na kraj - da to neće biti ni nalik onome što Anaija i Mirela misle. Ako bude neophodno, pokušaće da primeni Zakon o ratu, ali sve i da to bude uspešno, vladavina ukazima ima svojih mana. Ako ljudi moraju da se pokoravaju kada je o jednoj stvari reč, uvek iznalaze načina da vrdaju i izbegavaju poslušnost kod nekih drugih stvari, a što ih više primoravaju na poslušnost, to nalaze više mesta za izvrdavanje. To je prirodna ravnoteža iz koje se ne može pobeći. A da sve bude još gore, shvatila je koliko je zarazno da ljudi skaču čim ona progovori. Čovek to počne da smatra prirodnim poretkom, a kada u nekom trenutku ti ljudi ne skoče kada im se kaže, biva uhvaćen u raskoraku. Sem toga, kako joj u glavi tutnji - sada zaista tutnji, a ne dobuje, mada možda ne onako oštro kao maločas - kako je glava boli, spremna je da prasne na svakog ko je makar nezgodno pogleda, a to nikada ne prođe dobro čak ni kada ljudi moraju da progutaju.

Sunce je stajalo tačno na sredini neba, kao zlatna kugla na plavom nebu sa šačicom belih oblačaka, ali nije zračilo toplinom, več je samo bacalo blede senke i belasanje po snegu tamo gde nije bio izgažen. Vazduh je bio studen kao pored reke. Egvena nije obraćala pažnju na hladnoću, odbijajući da joj dopusti da je dodirne, ali samo su pokojnici mogli da je ne budu svesni, pošto se svima živima dah ledio ispred lica. Vreme je bilo za ručak, ali nije postojala mogućnost da istovremeno hrane toliko polaznica, pa su se Egvena i njene pratilje opet kretale kroz talas u belo odevenih žena što su skakale da im se sklone s puta i padale u naklon nasred ulice. Nametnula je takav korak da su obično prolazile pored skupina prolaznica pre nego što bi ove stigle i da rašire suknje.

Dvorana nije bila daleko, a samo su na četiri mesta morale da gacaju preko blatnjavih ulica. Pričalo se o tome da se podignu drveni mostovi, dovoljno visoki da ispod njih može da se projaše, ali mostovi bi nagoveštavali izvesnu trajnost logora, što niko ne želi. Čak ni sestre koje su o njima pričale nisu istrajavale da se podignu. Tako je jedino preostajalo da se lagano gaca i zadižu suknje i plaštovi, da na odredište ne bi stigli blatnjavi do kolena. Ako ništa drugo, preostala gomila se raščistila kako su se približile Dvorani. Oko nje je kao i uvek bilo pusto, ili bezmalo tako.

Nisao i Karlinja su već čekale ispred zakrpljenog zastora velikog platnenog paviljona. Sićušna Žuta grickala je donju usnu i zabrinuto odmeravala Egvenu. Karlinja je bila slika i prilika spokoja, hladnih očiju i šaka sklopljenih u visini pojasa - samo što je zaboravila plašt, izvezeni rub njene suknje bio je kaljav, a tamne kovrdže vapile su joj za četkom. Njih dve padoše u naklon, pa se pridružiše Anaiji i drugim dvema, malo dalje od Egvene. Tiho zamrmljaše. Ono što je Egvena mogla da čuje bilo je krajnje bezazleno - pričale su o vremenu ili o tome koliko će morati da čekaju. Ovo nije mesto na kojem je pametno da neko primeti kako su previše prisne s njom.

Beonin dotrča niz pločnik i ukopa se u mestu, dok joj se dah ledio; zagledala se u Egvenu pre nego što se pridružila ostalima. U plavosivim očima videlo joj se kako je još napetija nego ranije. Možda je mislila da će sve to imati nekakvog uticaja na njene pregovore. Ali ona zna da će pregovori biti lakrdija, samo varka kako bi se dobilo na vremenu. Egvena poče ravnomerno da diše i da radi polazničke vežbe, ali ništa od svega toga nije pomoglo da joj se glava razbistri. Nikada ne pomaže.

Od Šerijam nije bilo ni traga ni glasa, ali nisu baš bile potpuno same na pločniku ispred paviljona. Akarin i pet drugih sestara koje su otišle s njom, po jedna iz svakog ađaha, čekale su na drugoj strani ulaza. Većina njih rasejano pade u naklon pred Egvenom, ali su se držale dalje od nje. Možda su ih upozorili da nikome ništa ne pričaju dok se ne obrate Dvorani. Naravno, Egvena je mogla jednostavno da zatraži da joj na licu mesta podnesu izveštaj. A možda bi to i učinile na Amirlinino naređenje. Verovatno. S druge strane, odnos Amirlin sa ađasima uvek je osetljiv, što počesto uključuje i ađah iz kojeg je uzdignuta. Osetljiv skoro koliko odnos s Dvoranom. Egvena natera sebe da se nasmeši i ljubazno klima glavom. Ako je iza tog osmeha škrgutala zubima - pa, to joj je pomagalo da ćuti.

Ali nisu sve sestre bile svesne njenog prisustva. Akarin, vitka i odevena u jednostavnu smeđu haljinu s plastom iznenađujuće kitnjasto izvezenim zelenim koncem, zurila je u daljinu, povremeno klimajući sama sebi. Izgleda da je vežbala šta će unutra da kaže. Akarin nije bila snažna kada je o Moći reč, tek nešto malo snažnija od Sijuan, ako i toliko, ali od tih šest samo joj je još jedna - Terva, vitka žena u jahaćoj suknji sa žutim prugama i plaštom sa žutim porubom - bila ravna po snazi. Bio je to uznemirujući pokazatelj koliko su sestre prestravljene tim čudnim svetionikom saidara. Trebalo je da se najsnažnije jave i zatraže zadatak koji je ovima poveren, ali sa izuzetkom Akarin, nijedna sestra nije pokazala polet. Njene saputnice i dalje su delovale nevoljno. Šana je obično bila veoma suzdržana, premda bi se po njenom pogledu reklo da je neprestano nečim iznenađena, ali sada oči samo što joj nisu ispale iz glave od zabrinutosti. Gvirkala je prema ulazu u Dvoranu, zatvorenom teškim zastorima, a sve vreme se igrala s plaštom kao da ne može da smiri ruke. Reiko, zdepasta Plava iz Arafela, pognula je glavu, ali srebrna zvonca u njenoj dugoj tamnoj kosi blago su zveckala kao da pod kapuljačom odmahuje glavom. Samo je Tervino dugonoso lice izražavalo potpuni spokoj, nedodirljivo i sigurno, ali to je samo po sebi bilo rđav znak. Ta Žuta sestra po naravi je bila živahna. Šta li su to videle? Šta Morija i one druge dve Predstavnice hoće da postignu?

Egvena je suzbijala nestrpljenje u sebi; Dvorana očigledno još ne zaseda. Okupljala se, ali nekoliko Predstavnica prošlo je pored nje i ne žureći ušlo u veliki paviljon. Salita je na trenutak oklevala, kao da će joj se obratiti, ali onda je pala u plitak naklon pre nego što je digla svoj šal sa žutim resama na ramena i produžila u Dvoranu. Kvemsa je pogledala Egvenu dižući svoj oštar nos nebu pod oblake dok je padala u naklon, a s visine je nakratko odmeravala i Anaiju i ostale, mada ta vitka Siva sve žive gleda dižući nos. Nije visoka, ali pokušava da bude. Berana, nadmenog izraza lica i krupnih smeđih očiju hladnih kao sneg, zastade da se ledeno nakloni Egveni i da se namršti na Akarin. Nakon jednog dugog trenutka, možda shvatajući da je Akarin uopšte ne primećuje, zagladi srebrom izvezene bele suknje, kojima to uopšte nije bilo potrebno, pa namesti šal preko ruku kako bi joj bele rese visile na tačno odgovarajući način, a tek onda kao labud uđe u Dvoranu, kao da se slučajno tuda zaputila. Sve tri su među Predstavnicama koje je Sijuan istakla kao premlade. Isto važi za Malindu i Eskaraldu. Ali Morija je Aes Sedai već stotinu trideset godina. Svetlosti, Sijuan svuda traži zavere!

Taman kada je Egvena počela da misli kako će joj se glava raspući od osujećenosti, ako već ne od glavobolje, odjednom se pojavi Šerijam, zadižući plašt i suknje dok je napola pretrčavala blatnjavu ulicu. „Majko, užasno mi je žao“, zadihano kaza, užurbano usmeravajući da sa sebe očisti blato kojim se uprskala. Kada je cimnula suknje, s njih se na pločnik sručio prah. „Ja... čula sam da Dvorana zaseda i znala sam da ćeš me tražiti, pa sam došla što sam brže mogla. Veoma mi je žao.“ Dakle, Sijuan je i dalje traži.

„Bitno je da si stigla“, odlučno odgovori Egvena. Žena mora da se zaista potresla kada se izvinjava ispred drugih, pogotovu ispred Akarin i njenih saputnica. Čak i kada ljudi znaju da nije tako, imaju običaj da te prihvataju onako kako izgledaš, a Čuvarka ne bi trebalo da se vidi u javnosti kako se izvinjava i krši prste. Valjda je toga svesna. „Hajde, najavi me.“

Duboko uzdahnuvši, Šerijam zabaci kapuljaču, namesti uzanu plavu ešarpu i uđe u Dvoranu. Glas joj zazvoni obrednim rečima. „Ona dolazi, ona dolazi..

Egvena jedva sačeka završne reči: „... plamen Tar Valona, Amirlin Tron“, pre nego što prođe kroz prsten gorionika i podnih svetiljki uz platnene zidove paviljona. Podne svetiljke davale su dobro osvetljenje, a čitav taj prostor grejali su gorionici, danas posuti lavandom. Niko ne želi da mora da zanemaruje hladnoću kada može da oseća pravu toplotu.

Raspored u paviljonu sledio je drevna pravila, tek neznatno prilagođena činjenici da se ne sastaju u Beloj kuli, u velikoj kružnoj odaji zvanoj Dvorana Kule. Nasuprot ulaza, jednostavna premda uglačana klupa nalazila se povrh četvrtastog postolja prekrivenog tkaninom obojenom u sedam boja svih ađaha. To i ešarpa oko Egveninog vrata začelo je jedino u čitavom logoru na čemu je Crveni ađah uopšte predstavljen. Neke Plave htele su da se ta boja ukloni, pošto je Elaida izgleda naredila da se presto koji se takođe zove Amirlin Tron ponovo oboji a da se i istka ešarpa bez plavetnila, ali Egvena tu nije htela da popusti. Ako će već da pripada svim ađasima i nijednom, onda će pripadati svim ađasima. Niz slojeve jarkih tepiha kojima je tlo bilo zastrto, dva reda iskošenih klupa u skupinama od po tri pružala su se od ulaza, povrh postolja prekrivenih tkaninama u bojama ađaha. Pa, šest ađaha. Po običaju, dve najstarije Predstavnice mogle su da za svoje ađahe zatraže mesto najbliže Amirlin Tron, tako da su te položaje ovde zauzele Žute i Plave. Nakon toga, pitanje je ko prvi dođe i ko želi gde da sedne, pri čemu one koje prve dođu biraju mesta za svoje ađahe.

Samo je devet Predstavnica bilo prisutno, što je sa gledišta zakona bilo premalo da bi zasedanje Dvorane moglo da otpočne, ali Egvena je smesta uočila čudan raspored sedenja. Nimalo iznenađujuće, Romanda je već stigla, a između nje i Salite bila je prazna klupa, dok su Lelejna i Morija sedele na krajnjim klupama Plavih. Romanda, kose skupljene u sedu punđu na potiljku, bila je najstarija Predstavnica i skoro uvek prva koja stiže kada Dvorana zaseda. Lelejna, naredna po starosti - premda joj je kosa i dalje tamna i blistava - kao da nije mogla da podnese da toj ženi dozvoli da pređe u prednost čak ni u takvim sitnicama. Ljudi koji su pomerali postolja - ona se drže naslagana pored zidova šatora dok se ne sazove zasedanje Dvorane - mora da su tek otišli na zadnji izlaz, jer je Kvemsa, već na svojoj klupi, bila jedina prisutna Siva Predstavnica, a Berana - koja tek što je sedala na svoju klupu - bila jedina Bela. Ali Malinda, Kandorka okruglog lica i orlovskih očiju, a i jedina Zelena, očigledno je ušla pre njih, ali je odabrala da Zelene sednu pored ulaza u paviljon, što je bilo veoma čudno. Obično je najbolje biti što je moguće bliže Amirlin Tron. A neposredno naspram nje, Eskaralda je stajala ispred postolja zastrtih smeđom tkaninom, tiho se raspravljajući s Takimom. Niska skoro kao Nisao, Takima beše jedna tiha ženica, nalik na pticu, ali kada hoće - ume da bude žestoka. Podbočivši se, podsećala je na besnog vrapca, perja nakostrešenog kako bi delovao što veći. Sudeći po tome kako je oštro gledala Beranu, uznemirila se zbog rasporeda sedenja. Naravno, sada je prekasno da se za ovu sednicu bilo šta promeni, ali u svakom slučaju, Eskaralda se nadnosila nad Takimu kao da očekuje da će morati silom braniti svoj izbor. Egvena je bila zapanjena time kako Eskaralda to može. Odnosno, da se nadnosi i nadvija. Ona je nekoliko palaca niža čak i od Nisao. Mora da je reč o čistoj snazi volje. Eskaralda nikada ne odstupa kada misli da je u pravu. A uvek misli da je u pravu. Ako Morija zaista želi da se Tar Valon smesta napadne, a Malinda zaista želi povlačenje, šta li Eskaralda želi?

Ma koliko Sijuan pričala da Predstavnice hoće da ih upozoravaju na njen dolazak, Egvenin ulazak u paviljon nije izazvao veliku pometnju. Ma koji da je razlog zbog kojeg su Malinda i ostale sazvale Dvoranu da bi se Akarinin izveštaj saslušao, to pitanje nisu smatrale toliko osetljivim da bi bilo izloženo samo Predstavnicama, tako da su iza klupa na kojima su sedele Predstavnice njihovih ađaha stajale skupine od po četiri ili pet Aes Sedai i padale u naklone kako je Egvena išla niz tepihe prema svom sedištu. Predstavnice su je samo gledale ili kratko klimale glavama. Lelejna ju je hladno odmerila od glave do pete, a onda se opet neznatno namrštila na Moriju, ženu krajnje običnog izgleda, odevenu u jednostavnu plavu vunenu haljinu. Zapravo, izgledala je tako obično da bi čovek na prvi pogled lako mogao da ne primeti bezvremenost njenog lica. Ona je sedela i gledala pravo preda se, obuzeta svojim mislima. Romanda je bila jedna od onih koje su neznatno klimnule. U Dvorani, Amirlin Tron je i dalje Amirlin Tron, ali malo manje nego izvan nje. U Dvorani, Amirlin je na neki način samo prva među jednakima. Pa, možda malčice više od toga, ali ne mnogo. Sijuan joj je jednom rekla da je jednako mnogo Amirlin pretrpelo neuspehe zbog toga što su verovale da su im Predstavnice potpuno ravnopravne, koliko i onih Amirlin koje su bile ubeđene da je razlika između njih i Predstavnica veća nego što je zaista tako. To je kao da trči povrh uzanog zida s čije i leve i desne strane laju opasni psi. Čovek mora pažljivo održavati ravnotežu i paziti gde staje više nego što pazi na pse - ali je tih pasa uvek svestan.

Dok je stupala na prugasto postolje, Egvena otkopča plašt, smota ga i spusti na klupu pre nego što sede. Klupe su tvrde, a neke Predstavnice donose jastuke kada misle da će sednica duže trajati. Egvena nije volela da to radi. Zabrana održavanja govora retko kada je sprečavala da makar jedna ili dve žene ne iznose svoje primedbe naširoko i nadugačko, a tvrdo sedište pomaže da se ne zaspi ni za vreme najgorih govorancija. Šerijam stade Egveni s leve strane, na Čuvarkino mesto - i preostalo je samo da se čeka. Možda je trebalo da ponese jastuče.

Klupe počeše da se pune, premda sporo. Aledrin i Saroija pridružiše se Berani - Aledrin toliko punačka da su naspram nje druge dve delovale vitko. Naravno, uspravne linije belog veza niz Saroijine suknje svejedno su postizale taj učinak, dok su Aledrinini široki rukavi i široka snežnobela traka što se pružala čitavim prednjim delom njene haljine činile sasvim suprotno. Sudeći po tome kako su odmahivale glavama jedna drugoj i bacale kratke poglede prema Plavima, Smeđima i Zelenima, očigledno je svaka pokušavala da otkrije šta druge znaju o onome što se dešava. Varilin, riđokosa roda od žene, viša od većine muškaraca, takođe je sela pored Kvemse. Neprestano nameštajući i podešavajući šal, Varilin je pogled leteo od Morije preko Eskaralde do Malinde i nazad. Mahla, šala sa žutim resama čvrsto obmotanog oko širokih ramena, i Fejsela, Domanka četvrtastog lica odevena u svilenu haljinu gusto izvezenu zelenim koncem, upravo su ulazile u paviljon, ne obraćajući pažnju jedna na drugu čak ni kada su im se suknje očešale. Mahla je pripadala Romandinom taboru a Fejsela Lelejninom, a te se dve skupine ne mešaju. I druge sestre su se lagano prikupljale. Nisao i Mirela bile su među njih šest-sedam koje su tiho ušle za Mahlom i Fejselom. Morvrin je već bila među Smeđima iza Takime i Eskaralde, a Beonin je stajala na obodu Sivih iza Varilin i Kvemse. Ako se nastavi ovako, neće proći dugo pre nego što se pola Aes Sedai u logoru ne nagura u paviljon.

Dok je Mahla još hodala niz tepihe prema klupama Žutih, Romanda ustade. „Sada nas ima više od jedanaest, pa možemo i da počnemo." Glas joj je bio iznenađujuće visok. Čovek bi pomislio da prelepo peva, samo kada bi mogao da zamisli da Romanda peva. Lice joj je uvek bilo više namršteno, ili makar nosilo izraz blagog razočaranja. „Mislim da ovo ne mora da bude zvanična sednica“, dodade kada Kvemsa ustade. „Ne vidim baš ni zašto ovo mora da se uradi na sednici, ali ako već mora, onda hajde da što pre završimo sa tim. Neke od nas imaju pametnijeg posla. A sigurna sam da to i za tebe važi, majko."

Te poslednje reči bile su propraćene dubokim naklonom glave, a izrečene glasom možda za dlaku previše punim poštovanja. Naravno, ne toliko da bi se to moglo nazvati zajedljivošću. Ipak, ona je prepametna da bi se ugrozila; budale retko kada postaju Predstavnice ili to dugo ostaju, a Romanda sedi u Dvorani skoro osamdeset godina. Ovo joj je drugi put da je Predstavnica. Pogleda hladnog, Egvena joj u odgovor neznatno klimnu - znak da odgovara na obraćanje, ali i da je zapazila boju njenog glasa. Veoma pažljivo odmerena ravnoteža.

Kvemsa tako ostade da se otvorenih usta osvrće oko sebe, ne znajući da li da izgovori reči kojima najmlađa prisutna Predstavnica otvara zvanično zasedanje Dvorane. Romandin položaj daje joj znatan uticaj, pa i neku meru vlasti, ali druge mogu da je nadjačaju kada je o nečemu takvom reč. Nekoliko Predstavnica namršti se ili promeškolji na klupama, ali nijedna ne progovori. Lirela uđe u paviljon klizeći kao labud po površini jezera i tim svojim skladnim korakom pođe prema klupama na kojima sede Plave. Visoka za jednu Kairhijenjanku, zbog čega je bila prosečno visoka u poređenju sa skoro svima ostalima, izgledala je prefinjeno u haljini s plavim svilenim prugama umetnutim u crveni i zlatni steznik. Kretala se kao da lebdi. Neke kažu da je pre nego što je došla u Kulu kao polaznica bila plesačica. U poređenju s njom, Samalina - Zelena lisičjeg lica koja je ušla odmah za njom - koračala je kao muškarac, mada ta Muranđanka nije bila ni najmanje nezgrapna. Obe kao da su se iznenadile što vide da Kvemsa stoji, pa su požurile na svoje klupe. U svakom slučaju, Varilin poče da vuče Kvemsu za rukav, sve dok Arafeljanka naposletku ne sede. Kvemsino lice zaledilo se u krinku hladnog spokoja, ali svejedno joj je polazilo za rukom da zrači nezadovoljstvom. Ona veoma drži do običaja i obreda.

„Možda ima razloga za zvanično zasedanje“, posle Romande, Lelejna je zvučala tiho. Nameštajući šal kao da ima sve vreme ovoga sveta, skladno je ustala, namerno ne gledajući Egvenu. Prelepa žena, Lelejna je bila otelotvorenje dostojanstva. „Izgleda da su pregovori sa Elaidom zvanično dopušteni“, hladno kaza. „Razumem da po Zakonu o ratu za to ne moramo da budemo pitane, ali takođe smatram da bi o tome trebalo da raspravljamo na zasedanju, budući da se mnoge od nas suočavaju s mogućnošću da budu umirene ako Elaida zadrži makar malo moći.“

Ta reč, „umirene”, više nije onako jeziva kao pre nego što su Sijuan i Leana Izlečene od umirivanja, ali Aes Sedai koje sve to gledaju nagurane iza klupa zažamoriše. Izgleda da se vesti o pregovorima nisu raširile onako brzo kako je Egvena očekivala. Nije mogla oceniti jesu li sestre uzbuđene ili zatečene, ali očigledno je da su iznenađene. Uključujući i neke Predstavnice. Dženija, koja je ušla dok je Lelejna pričala, ukopa se u mestu, tako da druga skupina sestara koja je ulazila skoro nalete na nju. Pogledala je Plavu, a onda Egvenu, samo duže i hladnije. Očigledno da ni Romanda nije čula za to, sudeći po tome kako je stisla usne, a izrazi lica onih premladih Predstavnica kretali su se od Beraninog ledenog spokoja preko Samalininog zaprepašćenja do Salitinog otvorenog zgražavanja. Kad je već kod toga, Šerijam se na tren zaljuljala dok je stajala. Egvena se nadala da ženi neće pozliti ispred čitave Dvorane.

Ali zanimljivije je bilo kako su se ponele one za koje je Delana kazala da su razgovarale o pregovorima. Varilin je sedela gotovo nepomično, ali činilo se da se suzdržava da se ne nasmeši dok je tako sedela zagledana u svoje suknje, ali Mahla je kolebljivo oblizivala usne i krajičkom oka bacala poglede na Romandu. Saroija je sklopila oči, a usne su joj se micale kao da izgovara molitvu. Fejsela i Takima zurile su u Egvenu mršteći se skoro istovetno, premda neznatno. A onda obe primetiše onu drugu i lecnuše se, smesta poprimajući takvo kraljevsko dostojanstvo da je izgledalo kao da se jedna drugoj rugaju. Bilo je to veoma čudno. Valjda ih je Beonin do sada sve obavestila šta je Egvena kazala, ali sve su izgledale uznemireno, sem Varilin. Nemoguće da su mislile kako će zaista pregovorima postići okončanje neprijateljstava. Sve žene koje sede u ovoj Dvorani u opasnosti su da budu umirene i pogubljene samo zbog toga što su tu. Ako je ikada bilo nekog drugog izlaza sem uklanjanja Elaide, taj je zatvoren pre više meseci, kada je ova Dvorana izabrana. Više nema povratka.

Lelejna je delovala zadovoljno time kako su njene reči primljene - štaviše, samozadovoljno kao mačka u mlekari - ali i pre nego što je završila s meškoljenjem na klupi pošto je sela, Morija skoči na noge. To svima privuče pogled, a izazva i još žamora. Niko Moriju nije smatrao naročito skladnom u pokretima, ali Ilijanka ipak nije žena koja skače. „To da se raspravi treba“, kaza ona, „ali kasnije mora da usledi. Ovu Dvoranu su sazvale tri Predstavnice koje isto pitanje postavljaju. Tom pitanju da se posveti pažnja mora pre nego ma kojem drugome. Šta su Akarin i njena družina otkrile? Tražim zato da se ovamo dovedu da pred Dvoranom izveštaj podnesu."

Lelejna se namršti takođe na sestru iz redova Plavih, a ta vala ume da se mršti, pogleda oštrog kao šilo, ali zakon Kule potpuno je jasan s tim u vezi - za promenu - i svima dobro poznat. Često se dešava da nije ni jedno ni drugo. Drhtavim glasom, Šerijam zamoli Aledrinu, najmlađu posle Kvemse, da doprati Akarin i ostale pred Dvoranu. Egvena zaključi kako bi najbolje bilo da popriča s riđokosom ženom čim se ovo zasedanje završi. Ako Šerijam nastavi tako, ubrzo će postati i više nego beskorisna kao Čuvarka.

Delana ulete u paviljon usred jedne skupine sestara kao poslednja Predstavnica koja je stigla, i već se zaputila prema svojoj klupi prebacujući šal preko podlaktica dok se punačka Bela Predstavnica vratila sa šest sestara i dovela ih da stanu pred Egvenu. Plaštove mora da su ostavile pred ulazom, zato što ih sada nijedna ne nosi. Delana ih pogleda, nesigurno se namrštivši. Delovala je zadihano, kao da je morala da trči da bi tu stigla.

Aledrina je izgleda bila mišljenja da bez obzira na to je li zasedanje zvanično ili ne, ona valja da taj čin sprovede odgovarajuće svečano. „Pozvane ste pred Dvoranu Kule da prenesete ono što ste videle“, kaza s jakim tarabonskim naglaskom. Njena tamnozlatna kosa i smeđe oči nisu bile neuobičajene za Tarabonce, mada joj je kosa bila podšišana u visini ramena i skupljena u čipkastu belu mrežu mesto da je duga i upletena u mnoštvo tankih pletenica ukrašenih đinđuvama. „Nalažem vam da o tim stvarima govorite bez izvrdavanja ili suzdržavanja i da na sva pitanja odgovorite u potpunosti, ništa ne izostavljajući. Sada recite da ćete tako učiniti, pod Svetlošću i u nadu za ponovno rođenje i spas, ili trpite posledice." One drevne sestre koje su postigle da to bude deo obreda Dvorane dobro su bile svesne koliko slobodnog prostora Tri zakletve ostavljaju. Ako se ovde malčice izostavi, na drugom mestu se nešto kaže trunčicu nejasno, značenje onoga što se govori može se okrenuti naglavačke, a da se sve to vreme govori istina.

Akarin glasno i pomalo nestrpljivo potvrdi, a drugih pet manje-više svečano i nelagodno, kako koja. Mnoge sestre čitave živote prožive a da ne budu pozvane da svedoče pred Dvoranom. Aledrina je sačekala sve dok i poslednja nije ponovila zavet od reči do reči pre nego što se vratila na svoju klupu.

„Akarin, ispričaj nam šta si videla“, reče Morija čim se Bela Predstavnica okrenula. Aledrina se vidno ukoči, a kada opet sede, lice joj beše potpuno bezizrazno, no obrazi su joj se rumeneli. Morija je trebalo da sačeka. Mora da je bila veoma nestrpljiva.

Po običaju - običaja ima mnogo više nego zakona, a sama Svetlost zna da zakona ima daleko više nego što je ma kome zaista poznato, počesto međusobno suprotstavljenih u slojevima koji su se stolećima taložili, ako običaji vladaju nad Aes Sedai koliko i zakoni Kule, a možda i više - po običaju, Akarin se obratila Amirlin Tron.

„Ono što smo videli, majko, bila je rupa u zemlji, velika i oblika grubog kruga“, reče, skoro svaku drugu naglašavajući klimanjem. Činilo se kao da te reči veoma pažljivo bira, kao da želi da svima budu sasvim jasne. „Moguće da je to prvobitno bio savršen krug, polulopta, ali stranice su se na nekim mestima urušile. Rupa je približno tri milje široka i možda milju i po duboka." Neko glasno uzdahnu, a Akarin se namršti kao da je to bio pokušaj prekidanja. Ali nastavi ne zastajkujući. „Nismo mogle da se do kraja u verimo kolika je dubina. Dno je pokriveno vodom i ledom. Verujemo da će vremenom postati jezero. U svakom slučaju, pošlo nam je za rukom da bez previše teškoća utvrdimo gde se tačno nalazimo i spremne smo da izjavimo da se ta rupa nalazi na mestu gde je nekada bio podignut grad zvan Šadar Logot.“ Tada zaćuta, a u tom jednom dugom trenutku jedino se čulo šuštanje sukanja, kako su se Aes Sedai nelagodno meškoljile.

I Egvena htede da se promeškolji. Svetlosti, rupa te veličine pokrila bi pola Tar Valona! „Akarin, imaš li neku pretpostavku kako je ta... rupa... stvorena?“, naposletku upita. Baš se ponosila smirenošću svog glasa. Šerijam se čak tresla! Kg vena se nadala da to niko drugi nije primetio. Čuvarkini postupci uvek se odražavaju na Amirlin. Ako Čuvarka pokazuje strah, poprilično sestara će pomisliti da se Egvena plaši. Teško da bi želela da neko na to posumnja.

„Majko, sve smo odabrane zbog toga što imamo izvesnu sposobnost da čitamo ostatke. Zapravo, u tome smo bolje od većine." Znači, one nisu odabrane samo zato što nijednu jaču od njih to nije zanimalo. U tome se krije mudrost. Ono što Aes Sedai čine retko kada je jednostavno kako to možda na površini izgleda. Egvena je žarko želela da može prestati s ponovnim ličenjem onoga za šta je mislila da je već naučila. „Nisejn je u tome najbolja od svih“, nastavi Akarin. „Majko, uz tvoju dozvolu, pustiću nju da odgovori."

Nisejn bojažljivo i plahovito zagladi tamne vunene suknje i pročisti grlo. Krakata Siva naglašene brade i iznenađujuće plavih očiju bila je pomalo ugledna kada je reč o zakonima i sporazumima, ali očigledno joj nije bilo ugodno zbog toga što će govoriti pred čitavom Dvoranom. Gledala je pravo u Egvenu, kao neko ko baš i ne želi da vidi sve Predstavnice najednom mestu. „Majko, uzevši u obzir koliko se saidara tamo upotrebilo, nije bilo nikakvo iznenađenje što smo zatekli ostatke debele skoro kao snežni nanosi." Glas joj je odjekivao murandijskim naglaskom. „Čak i nakon toliko vremena, trebalo je da bar donekle shvatim šta je to tamo tkano, ako je makar malo slično ičemu meni poznatom, ali ništa nisam shvatila. Majko, bezmalo da sam mogla da iscrtam tkanje koje se tamo koristilo - i nije imalo nikakvog smisla. Nikakvog. Zapravo, delovalo je tako tuđinsko, kao da nije..." Opet pročistivši grlo, proguta knedlu. Preblede još malo. „Možda ga nije izatkala žena. Naravno, pomislile smo da to mora da su bili Izgubljeni, pa sam ispitala odjeke. Sve smo to učinile." Napola se okrenuvši da pokaže svoje saputnice, smesta se opet okrenu napred. Bilo je sasvim očigledno da više voli da gleda Egvenu nego Predstavnice, koje su se sve do jedne napeto nagnule napred. „Ne znam šta se tu učinilo, sem što su se iskopale tri milje zemlje, niti kako se to učinilo - ali sasvim sigurno je takođe bio upotrebljen saidin. Odjek je bio tako snažan da je trebalo da mu osetimo miris. Korišćeno je daleko više saidina nego saidara - neizmerno više - kao Zmajeva planina naspram nekog brdašceta. I to je sve što mogu da kažem, majko." Paviljonom se prenese zvuk: sestre koje prestaju da zadržavaju dah u plućima. Šerijam kao da je najglasnije izdahnula, ali to je možda samo zato što joj je najbliža.

Egvena se natera da zadrži bezizrazno lice. Izgubljeni i tkanje koje bi moglo razoriti pola Tar Valona. Ako Malinda zaista predloži beg, hoće li joj poći za rukom da natera sestre da ostanu i da se suoče s time? Može li dići ruke od Tar Valona i Kule, ali i od Svetlost samo zna koliko desetina hiljada života? „Ima li još neko nešto da pita?“, upita.

„Imam ja“, suvo kaza Romanda. Njen spokoj nije popustio ni za dlaku. „Ali ne ove sestre. Ako više niko nema pitanja za njih, sigurna sam da bi više volele da odu, da ih čitava Dvorana više ne gleda."

Nije baš bilo na njoj da to predloži, ali donekle i jeste, pa je Egvena pustila da to prođe. Ispostavilo se da više niko nema šta da pita ni Akarin ni njene saputnice, pa im je Romanda iznenađujuće toplo zahvalila na trudu. Opet, to baš i nije bilo njeno da čini.

„Kome je tvoje pitanje upućeno?“, upita Egvena kada se Akarin i ostalih pet raštrkaše da se pridruže sve većem broju sestara što su se gurale među podnim svetiljkama i gorionicima. Kao što Romanda reče, bile su željne da se sklone Dvorani s očiju, ali htele su da čuju šta će biti sa onim što su uradile. Egveni je bilo veoma teško da joj se u glasu ne čuje osornost. Romanda se pretvarala da ne primećuje. A možda zaista nije primećivala.

„Moriji“, odgovori ona. „Več od početka smo sumnjale na Izgubljene. Znamo da je to što se dogodilo, šta god zaista bilo, nešto moćno i daleko. Zapravo, jedino smo saznale da Šadar Logota više nema - a što se mene tiče, celom svetu je mnogo bolje bez tog Senkinog slivnika." Namršti se na Plavu Predstavnicu i ošinu je onim svojim pogledom zbog kojeg su se mnoge Aes Sedai godinama vrpoljile dok su bile polaznice. „Moje pitanje je sledeće: je li se za nas išta promenilo?"

„Trebalo bi da jeste“, odgovori Morija, gledajući drugu ženu pravo u oči. Ona možda nije u Dvorani dugo kao Romanda, ali Predstavnice bi bar trebalo tla su valjda na ravnoj nozi. „Odavno smo se pripremile za slučaj da Izgubljeni nasrnu na nas. Svaka sestra zna kako da obrazuje krug ako sposobna jeste, ili da se pridruži nekom koga zatekne da krug obrazuje, sve dok svaki krug njih trinaest ne dosegne. Sve bi trebalo da se uključe u to, čak i polaznice, čak i najmlađe." Lelejna je oštro pogleda, ali ma koliko želela da prekori Moriju, pripadaju istom ađahu. Moraju se bar prividno držati zajedno. Ali Lelejni usne prebledeše od silnog truda da zadrži jezik za zubima.

Romandu to nije sprečavalo. „Zar baš moraš da objašnjavaš nešto što sve ovde prisutne znaju? Mi smo to pripremile. Možda si zaboravila?" Glas joj je ovoga puta bio zajedljiv. Otvoreno pokazivanje gneva zabranjeno je u Dvorani, ali ne i podbadanje.

Međutim, ako je Morija i osetila žaoku, to ničim nije pokazala sem što je nameštala šal. „Otpočetka moram to da objasnim, jer nismo dovoljno daleko promislile. Malinda, mogu li se naši krugovi suprotstaviti onome što su Akarin i Nisejn opisale?"

Uprkos oštrom pogledu, Malindine pune usne kao da su uvek bile spremne za smešak, ali kada je ustala bila je sasvim stroga i pogledala je sve Predstavnice kao da želi da što više naglasi svoje reči. „Ne mogu. Sve i da preuredimo stvari tako da su najjače sestre uvek u istom krugu - a to znači tla bi morale živeti, jesti i spavati zajedno, ako hoćemo da budu spremne ila se za tren povežu - čak i tada bile bismo kao miševi naspram mačke.

Dovoljno miševa može nadvladati čak i krupnu i gladnu mačku, ali ne pre nego što mnogo miševa izgine. A ako dovoljno tih miševa pogine, umreće i Bela Kula." Paviljonom se opet pronese talas uzdaha kao plahoviti lahor.

Egveni pođe za rukom da zadrži spokojan izraz lica, ali morala je naterati u pesnice stisnute šake da joj puste suknju. Šta li će predložiti - napad ili beg? Svetlosti, kako da im se usprotivi?

Bile one iz istog ađaha ili ne, Lelejna više nije mogla da trpi. „Morija, šta predlažeš?" prasnu. „Sve i da danas ujedinimo Kulu, to neće promeniti te činjenice."

Morija se neznatno nasmeši, kao da je druga Plava upravo izgovorila reči za koje se ova nadala da će ih neko kazati. „Ali moramo činjenice promeniti. Činjenice su trenutno da su naši najsnažniji krugovi - preslabi. Nemamo angreale, a kamoli sa’angreale, tako da ih slobodno zanemariti možemo. Nisam nešto sigurna da i u Kuli ima nekih koji bi nam nešto značili. Onda, kako da svoje krugove osnažimo? Dovoljno, nadati se moramo, da se suočimo sa onim što se dogodilo kod Šadar Logota i da to sprečimo. Eskaralda, šta ti o tome imaš kazati?"

Egvena se iznenađeno nagnu napred. One zaista rade zajedno. Ali s kakvim ciljem?

Nije bila jedina koja je shvatila da su tri Predstavnice koje su sazvale Dvoranu sve na nogama. Time što su ostale da stoje, Morija i Malinda kao da su izdale proglas. Eskaralda je stajala kao kraljica, ali sićušna Smeđa izgleda je bila i predobro svesna pogleda koji su klizili od nje, pa preko Malinde do Morije i zamišljenog mrštenja i bezizraznih lica. Dvaput je namestila šal pre nego što je progovorila. Glas joj je bio tih ali snažan i zvučala je kao da drži predavanje.

„Drevni spisi sasvim su jasni, mada se bojim da se slabo čitaju. Sakupljaju prašinu a ne čitaoce. Spisi sakupljeni u najranijim godinama Kule jasno kažu da u Dobu legendi krugovi nisu bili ograničeni na trinaest. Tačan mehanizam - zapravo, trebalo bi da kažem tačna ravnoteža - nije poznat, ali ne bi trebalo da bude preteško da se otkrije. Za one među vama koje nisu provele onoliko vremena koliko je to bilo potrebno u biblioteci Kule, način da se poveća veličina kruga jeste...“ Tada je glas prvi put izdade i vidno natera sebe da nastavi, „...jeste da se u krug uključe muškarci koji mogu da usmeravaju.“

Fejsela skoči na noge. „Šta to predlažeš?“, zatraži da čuje i smesta sede, kao da će neko pomisliti da stoji u znak podrške.

„Tražim da se Dvorana ima isprazniti!“, ustajući reče Mahla. Baš kao Morija, i ona je Ilijanka, a od napetosti naglasak joj se znatno pogoršao. „Ovo nije pitanje da se raspravlja sem na zatvorenoj sednici Dvorane." I ona sede čim završi, mršteći se, širokih ramena pogurenih a šaka koje su se otvarale i stiskale na njenim suknjama.

„Bojim se da je malo prekasno za to“, glasno odvrati Morija. Morala je da govori glasno, kako bi se čula od žamora sestara koje su iza klupa uzbuđeno pričale, što je zvučalo kao bruj ogromnog osinjaka. „Rečeno je šta rečeno jeste i previše je to sestara čulo da bi iko sada mogao te reči da ućutka." Duboko je udahnula i još povisila glas. „Iznosim pred Dvoranu predlog da uđemo u sporazum s Crnom kulom, pa da možemo po potrebi muškarce u naše krugove uvoditi." To što je na kraju zvučala pomalo kao da će se zadaviti nije bilo za čuđenje. Malo je Aes Sedai koje to ime mogu izgovoriti bez gađenja, ako ne već otvorene mržnje. Te reći padoše na brujanje glasova - i za tri otkucaja srca izazvaše potpunu tišinu.

„To je ludilo!“ Šerijamin vrisak skrha bezglasje - i to na više načina. Čuvarka ne učestvuje u raspravama u Dvorani. Čak ne može ni da uđe u Dvoranu bez Amirlin. Lica koje se sve više crvenelo, Šerijam se ispravi, možda se pripremajući da se suoči s neumitnim prekorom, a možda da se brani. Ali Dvorana je izgleda imala druga posla nego da nju kori.

Skačući s klupa tek na toliko da kažu šta imaju, Predstavnice počeše da govore, da viču, ponekad preklapajući jedna drugu.

„Ludilo je najblaža moguća reč za to!“, viknu Fejsela istovremeno kada Varilin zakuka: „Kako možemo stupiti u savez s muškarcima koji mogu da usmeravaju?”

„Ti takozvani Aša’mani su ukaljani i izopačeni!“, dreknu Saroija, bez tračka one čuvene suzdržanosti Belog ađaha. Čvrsto stiskajući šal, toliko se tresla da su se duge snežnobele rese njihale. „Ukaljani dodirom Mračnog!"

„Takav predlog u suprotnosti je sa svime što Bela kula znači“, grubo reče Takima. „Prezrele bi nas sve žene koje sebe zovu Aes Sedai, a i Aes Sedai koje su odavno u grobovima!"

Mahla ode čak toliko daleko da pripreti pesnicom, sa srdžbom koju nije ni pokušala da prikrije. „Samo bi Prijatelj Mraka mogao predložiti tako nešto! Samo Prijatelj Mraka!“ Morija preblede na tu optužbu, a onda i ona pocrvene od gneva.

Egvena nije znala kojoj strani da se prikloni. Crnu kulu je stvorio Rand, a možda je i neophodna da bi bilo bar neke nade da se u Poslednjoj bici pobedi, ali Aša’mani jesu muškarci koji mogu da usmeravaju - što je već tri hiljade godina užasna stvar - i usmeravaju saidin ukaljan Šenkom. I Rand je muškarac koji može da usmerava, ali bez njega će Senka pobediti u Tarmon Gai'donu. Svetlost joj pomogla zbog toga što sve to tako hladno sagledava, ali to je teška istina. Međutim, na kojoj god da je strani, stvari joj pred njenim očima izmiču iz ruku. Eskaralda razmenjuje uvrede s Fejselom, a obe urlaju na sav glas. Otvorene uvrede! U Dvorani! Saroija je digla ruke i od poslednjih ostataka hladnoće i suzdržanosti po kojima je Beli ađah poznat, pa vrišti na Malindu, koja vrištanjem odgovara, a nijedna ne čeka da ona druga završi. Zapravo, čudno bi bilo da uopšte čuju šta pričaju, mada je možda blagoslov to što ne čuju. Za divno čudo, ni Romanda ni Lelejna nisu otvorile usta otkad je sve to počelo. Samo sede i netremice zure jedna u drugu. Vrlo verovatno pokušavaju da procene kakav će stav ona druga zauzeti, kako bi mogle da zauzmu suprotan. Mahla je ustala sa svoje klupe i pošla prema Moriji kao neko ko jedva čeka da razmeni udarce. Ne reči, već udarce. Pesnice su joj bile stisnute pored bokova, a šal sa izvezenom lozom neprimećeno joj je spao na tepih.

Egvena ustade i prigrli Izvor. Sa izuzetkom izvesnih tačno propisanih stvari, usmeravanje je zabranjeno u Dvorani - što je još jedan od običaja koji su pokazatelj mračnih vremena u istoriji Dvorane - ali načinila je jednostavno tkanje od Vazduha i Vatre. „Predlog je iznet pred Dvoranu“, reče i pusti saidar. To nije bilo teško kao nekada. Ne lako, ni blizu toga da bude lako, ali ne onako teško. Spomen na slatku Moć ostade, dovoljan da izdrži do sledećeg puta.

Pojačane tkanjem, njene reči zagrmeše paviljonom. Aes Sedai ustuknuše, trzajući se i pokrivajući uši. Tišina koja je potom usledila delovala je neverovatno glasno. Mahla se zabezeknuto zablenu u nju, a onda se lecnu kada shvati da je stigla na pola puta do klupa Plavih. Šerijam je stajala i otvoreno plakala. Egvenino tkanje začelo nije bilo toliko glasno.

„Predlog je iznet pred Dvoranu“, ponovi Egvena u toj tišini. Nakon onog treštanja pojačanog pomoću Moći, sopstveni glas joj je odzvanjao u ušima. Možda j e ipak bilo preglasno. To tkanje nikada nije bilo namenjeno koriščenju u zatvorenom prostoru, što uključuje i šatorska krila. „Morija, kako se izjašnjavaš kada je reč o predlogu savezništva s Crnom kulom?" Ona sede čim završi. A na kojem je ona stanovištu o tome? Kakve će poteškoće to njoj doneti? Kako se to može iskoristiti da joj donese prednost? Zaista - Svetlost joj pomogla. To dvoje joj je prvo sinulo. Žarko je želela da Šerijam obriše oči i da stisne zube. Ona je Amirlin Tron i potrebna joj je Čuvarka, a ne mlakonja.

Bilo je potrebno nekoliko dužih trenutaka da se povrati red dok su Predstavnice nameštale odeću i nepotrebno gladile suknje, izbegavajući da se pogledaju u oči, a naročito ne gledajući sestre koje su sve to posmatrale nagurane ispred klupa. Lica nekih Predstavnica crvenela su se kao bulke, ali to nikakve veze nije imalo s gnevom. Predstavnice ne vrište jedna na drugu kao seljanke kad se ovce šišaju. Naročito ne ispred drugih sestara.

„Suočene smo s dve naizgled nepremostive poteškoće“, naposletku kaza Morija. Glas joj je opet bio pribran i staložen, ali obrazi su joj se i dalje malčice rumeneli. „Izgubljeni su otkrili oružje - otkrili novo ili iznova počeli da koriste neko staro, jer da su ga imali, do sada bi ga sasvim sigurno već upotrebili - oružje kojem ne možemo da se suprotstavimo. Oružje na koje ne možemo da odgovorimo nekim našim, mada samo Svetlost znade zašto bismo to htele, ali najvažnije - oružje koje niti možemo da preživimo niti možemo da ga zaustavimo. A istovremeno... Aša’mani... namnožili su se kao pečurke posle kiše. Pouzdani izveštaji govore da ih sada ima skoro kao svih živih Aes Sedai. Sve i da je taj broj naduvan, ne možemo priuštiti da verujemo kako je mnogo preteran. A svakoga dana stižu im novi ljudi. Izveštaji koje 'oči i uši' šalju previše su ujednačeni da bismo mogle verovati u nešto drugo. Naravno, trebalo je da pohvatamo te ljude i da ih smirimo, ali to smo zanemarile zbog Ponovorođenog Zmaja. Odlagale smo da se pobrinemo za njih. Gorka je istina da je sad prekasno da ih pohvatamo. Previše ih je. Možda je bilo prekasno i kada smo saznale šta to oni rade.

Ako ne možemo da smirimo te ljude, onda moramo nekako da ovladamo njima. Dogovor s Crnom kulom - savez je prejaka reč - znači da pomoću pažljivo sročenog sporazuma možemo načiniti prve korake prema tome da svet zaštitimo od njih. Takođe ih možemo uvesti u svoje krugove." Digavši prst u znak upozorenja, Morija pređe pogledom po klupama, ali glas joj ostade pribran i staložen. I odlučan. „Moramo jasno staviti do znanja da će sestra uvek stapati tokove - ja ne predlažem da prepustimo nekom muškarcu vlast nad povezanim krugom - ali ako uvrstimo muškarce, moći ćemo proširiti krugove. Uz blagoslov Svetlosti, možda možemo proširiti krugove dovoljno da se suprotstavimo tom oružju Izgubljenih. Udarcem jednim dve ćemo muve ubiti. Ali te muve kao lavovi su i ako na njih ne udarimo, neka će ubiti nas začelo. Jednostavno je tako.“

Zavlada tišina. To jest, sa izuzetkom Šerijam. Stojeći pogureno nekoliko stopa od Egvene, ramena su joj se tresla od plača koji još nije savladala.

A onda Romanda duboko uzdahnu. „Možda možemo proširiti krugove dovoljno da se suprotstavimo Izgubljenima“, tiho reče. Na neki način, to je njenim rečima davalo veću težinu nego da je vikala. „Možda možemo upravljati Aša’manima. To možda u oba slučaja je tanko."

„Kada se daviš“, odgovori Morija jednako tiho, „hvataš se za svaku slamku koju voda nanese pored tebe, makar i ne bila sigurna da će ti izdržati težinu sve dok se ne uhvatiš. Romanda, voda nam se još nije prelila preko glave, ali davimo se. Davimo."

Opet zavlada tišina, osim Šerijaminog cmizdrenja. Zar je u potpunosti izgubila vlast nad sobom i zaboravila da je povrati? Mada, ni među Predstavnicama nijedna nije imala prijatan izraz lica, čak ni Morija, Malinda ili Eskaralda. Nisu iznele prijatnu stvar na razmatranje. Delana je pozelenela u licu. Izgledalo je kao da će njoj pozliti, a ne Šerijam.

Egvena opet ustade, dovoljno dugo da postavi potrebno pitanje. Čak i kada je predloženo nezamislivo, obredi se moraju slediti. Možda više nego ikada. „Ko je protiv ovog predloga?"

Tu već nije bilo manjka govornica, mada su se sve prenule dovoljno da slede pravila. Nekoliko Predstavnica istovremeno se pokrenulo, ali Mahla je prva skočila na noge, a ostale su opet sele ne pokazujući nestrpljenje. Za Mahlom je usledila Fejsela, a za njom Varilin. Onda je usledila Saroija, pa naposletku Takima. Sve su dugo govorile, a Varilin i Saroija došle su na korak do toga da zapravo održe zabranjene govore, i sve su govorile rečito koliko su mogle. Nijedna ne sedne u predstavničku stolicu a da ne ume da bude rečita kada je to potrebno. Svejedno, ubrzo je postalo očigledno da samo ponavljaju ono što su i one i druge već rekle, samo služeći se drugim rečima.

Izgubljeni i njihovo oružje nisu ni pomenuti. Predstavnice su se bavile Crnom kulom - Crnom kulom i Aša’manima. Crna kula je pošast na licu zemaljskom, pretnja po svet velika kao Poslednja bitka. I to ime nagoveštava povezanost sa Senkom, a ne treba ni pominjati da predstavlja šamar Beloj kuli. Takozvani Aša’mani - nijedna nije izgovarala to ime a da ne doda „takozvani" ili da ga ne izgovori podrugljivo; to na Starom jeziku znači „čuvari“, a oni su sve samo ne čuvari - takozvani Aša’mani su muškarci koji mogu da usmeravaju! Muškarci prokleti da polude ako ih pre toga ne ubije muška polovina Moći. Luđaci koji koriste Jednu moć. Od Mahle do Takime, sve do jedne su to izgovarale sa svim užasom koji osećaju. Tri hiljade godina ispunjenih užasom, a pre toga Slamanje sveta. Takvi muškarci su uništili svet, doveli do kraja Doba legendi i opustošili zemni šar. Traži se da s njima sklope savezništvo. Ako tako učine, svi će ih se narodi odreći - i to s punim pravom. Prezreće ih sve Aes Sedai - i to s pravom. To je nemoguće. To je nemoguće.

Kada Takima naposletku sede, pažljivo nameštajući šal na rukama, smešila se gotovo neprimetno, ali sasvim samozadovoljno. Zajedno im je pošlo za rukom da učine da Aša’mani deluju stravičnije i opasnije nego Izgubljeni i Poslednja bitka zajedno. A možda čak i kao ravni samom Mračnom.

Budući da je Egvena počela sa obrednim pitanjima, na njoj je bilo da završi, pa je ustala samo da kaže: „Ko je za sporazum s Crnom kulom?" Pogrešila je kada je mislila da je pre toga vladala tišina. Šerijam je napokon obuzdala jecaje, mada su joj suze i dalje lile niz obraze, ali u tišini koja je zavladala nakon onog pitanja njeni grcaji zvučali su kao vika.

Takimi osmeh minu s lica kada Dženija ustade čim je pitanje skliznulo s Egveninih usana. „Kada se čovek davi, čak je i tanka grana bolja nego nikakva“, reče Dženija. „Radije bih pokušala da nešto uradim nego da se samo nadam da će biti bolje sve dok se ne utopim." Ona ima naviku da priča kada ne bi trebalo.

Samalina ustade i stade pored Malinde, a onda odjednom i Salita, Berana i Aledrina, skupa, a Kvemsa svega tren za njima. Devet Predstavnica na nogama - i tako je i ostalo dok su trenuci otkucavali. Egvena shvati da grize usne i smesta prestade, nadajući se da niko to nije primetio. I dalje je osećala otiske zuba. Nadala se da nije rasekla kožu. Mada, nju niko i ne gleda. Sve sestre kao da su ostale bez daha.

Romanda je sedela mršteći se na Salitu, koja je zurila pravo preda se, lica posivelog i usana uzdrhtalih. Tairenska sestra možda nije bila u stanju da sakrije strah, ali nije uzmicala. Romanda lagano klimnu glavom a onda, zaprepašćujuće, ustade. I ona odluči da prekrši običaj. „Ponekad“, reče gledajući pravo u Lelejnu, „moramo učiniti nešto što radije ne bismo."

Lelejna netremice pogleda sedokosu Žutu u oči. Lice kao da joj beše od porcelana. Glava joj se postepeno diže - i ona odjednom ustade, nestrpljivo gledajući Lirelu, koja se na tren zabezeknuto zablenu u nju pre nego što skoči na noge.

Sve behu zgranute. Ni glas se nije čuo. Gotovo je.

To jest, bezmalo gotovo. Egvena se nakašlja, pokušavajući da privuče Šerijaminu pažnju. Sledeće je na Čuvarki, ali Šerijam je samo stajala i brisala suze sa obraza, lutajući pogledom po klupama kao da broji koliko je Predstavnica ustalo i nada se da je prvi put pogrešno prebrajala. Egvena se glasnije nakašlja, a zelenooka žena se trže i okrenu se da je pogleda. Ali i tada se činilo kao da joj je čitava večnost potrebna da bi se setila šta joj je dužnost.

„Manjinska saglasnost je postignuta“, drhtavo obznani, „i stremiće se sporazumu sa... sa Crnom kulom.“ Duboko uzdahnuvši, potpuno se ispravi a glas joj osnaži. Sada se vratila na poznato tlo. „Zarad zajedništva, tražim da se postigne većinska saglasnost."

Bio je to moćan poziv. Čak i kada je reč o pitanjima koja se mogu razrešiti manjinskom saglasnošću, uvek se teži jednoglasnosti, uvek se stremi ka njoj. Možda se sati i dani rasprave utroše da bi se postigla, ali pokušaji neće prestati dok se sve Predstavnice ne saglase ili dok ne bude sasvim jasno da lakvog saglasja neće biti. Moćan poziv, koji privlači sve sestre. Nesigurno se osvrćući oko sebe, Delana ustade kao marioneta koju konci povlače protiv sopstvene volje.

„Ne mogu da prihvatim ovo“, reče Takima, protiv svih pravila pristojnosti. „Ma šta koja rekla, ma koliko dugo sedele, ne mogu i neću! Ja - neću!“

Nijedna druga nije ustala. O, Fejsela se promeškoljila na klupi, napola kao da će ustati, namestila šal, opet se trznula kao da će se dići na noge. To je bilo najbliže što je ma koja došla tome da ustane. Saroija se grizla za šaku sa izrazom užasa na licu, a Varilin je izgledala kao žena udarena maljem među oči. Mahla se držala za klupu, kao da ne padne, i sumorno zurila u tepihe pred sobom. Očigledno je bila svesna Romande koja se na nju mrštila s leđa, ali njen jedini odgovor bio je da se poguri.

Takima bi trebalo da je sve dovela do kraja. Nema svrhe tražiti većinsku saglasnost kada je neka jasno stavila do znanja da je neće podržati. Ali Egvena odluči da i sama prekrši pravila lepog ponašanja i običaje. „Da li neka smatra da zbog ovoga mora da napusti svoju stolicu?“, upita glasno i jasno.

Paviljon se ispuni uzdasima, ali ona zadrža dah. Ovo bi moglo da ih smrska, ali bolje da se sada iznese na videlo, ako je to suđeno. Saroija je sumanuto pogleda, ali nijedna se nije ni mrdnula.

„Onda ćemo nastaviti sa ovim“, kaza. „Pažljivo. Biće potrebno vreme da se odluči ko će prići Crnoj kuli i šta će im reći." Bar se nada da će imati vremena da pripremi nekoliko bezbednosnih kočnica. Svetlosti, moraće da strmoglavo pojuri kako bi se s time izborila. „Najpre, ima li predloga za naše... izaslanstvo?"