Alvijarin iskorači kroz kapiju, puštajući je da se za njom zatvori u blistavo plavo-belu rasekotinu, a onda skoro smesta kinu od prašine što se od njenih koraka digla. Smesta je potrese novo kijanje, pa onda još jedno, od čega joj na oči grunuše suze. Obasjana samo blistavom kuglom koja je lebdela pred njom, ostava grubih zidova uklesana u živoj steni tri nivoa ispod biblioteke Kule bila je potpuno prazna, osim prašine koja se tu vekovima taložila. Daleko bi više volela da se vratila pravo u svoje odaje u Kuli, ali uvek postoji mogućnost da naleti na nekog slugu kako čisti, pa da se mora posle otarasiti tela i nadati se kako se niko neće setiti da je taj sluga poslednji put viđen kako ide u njene odaje. Mesana je naredila da ostane skrivena i ne budi ni trunčicu sumnje. To joj se činilo preterano krotko, naročito kada se u obzir uzme činjenica da se Crni ađah nekažnjeno šeta Kulom još od njenog osnivanja, ali kada Izabrana nešto zapovedi, samo glupača može da ne posluša. Bar ako postoji i najmanja mogućnost da se za to sazna.
Alvijarin razdraženo usmeravanjem potisnu prašinu iz vazduha i pritisnu je s takvom silom da je kameni pod trebalo da se zatrese. Ne bi morala kroz sve to svaki put iznova prolaziti da je jednostavno svu prašinu saterala u neki ugao, mesto što ju je ostavila tako raširenu po čitavoj prostoriji. Već godinama niko ne zalazi tako duboko u podrume biblioteke; niko neće primetiti da je prostorija čista. Ali neko stalno radi nešto što niko drugi nikada nije. I sama često to čini, pa nema nameru da bude uhvaćena zbog glupe greške. Svejedno, gunđala je sebi u bradu dok je usmeravajući čistila crvenkasto blato s cipela i rubova suknje i plašta. Činilo se malo verovatnim da će iko prepoznati da je to blato poreklom s Tremalkinga, najvećeg od ostrva Morskog naroda, ali možda se neko zapita gde je ona to bila, pa se ukaljala. Dvorište Kule sada je već sigurno zatrpano snegom, izuzev tamo gde su snežni nanosi raščišćeni, a zemlja se od mraza stegla u kamen. I dalje gunđajući sebi u bradu, opet je usmerila kako bi prigušila škripu zarđalih šarki dok je otvarala gruba drvena vrata. Postoji način da se tkanje načini i sakrije, tako da ne mora svaki put iznova utišavati to škripanje - sigurna je u to - ali Mesana neće da joj ga pokaže.
Zapravo, Mesana je pravi razlog zbog kojeg je razdražena. Izabrana podučava samo ono što ona želi i ništa više, sve vreme nagoveštavajući čudesa, a onda ih ne otkrivajući. I Mesana je koristi kao potrčka. Ona je na čelu Najvišeg saveta i zna imena svih Crnih sestara, čime Mesana ne može da se pohvali. Tu ženu ne zanima ko će izvršiti njena naređenja, samo da se izvrše - i to doslovce. Prečesto traži da ih Alvijarin lično izvrši, prisiljavajući je da dolazi u dodir sa ženama i muškarcima koji sebe vide kao njoj ravnopravne, samo zbog toga što takođe služe Velikom gospodaru. Previše Prijatelja sebe smatra ravnim Aes Sedai, pa čak i nadmoćnim. Da stvari budu još gore, Mesana joj je zabranila da jednog od njih udesi za primer. Ogavni mali glodari, od kojih niko nije u stanju da usmerava, a Alvijarin mora da bude ljubazna prema njima samo zato što bi se moglo ispostaviti da neko od njih služi nekom drugom Izabranom! Bilo je krajnje očigledno da Mesana to ne zna sa sigurnošću. Ona je Izabrana, a toliko je nesigurna da se Alvijarin zbog toga nasmešila prašini.
Kugla blede svetlosti lebdela je ispred nje i osvetljavala joj put dok je Alvijarin kao što labud klizi površinom jezera skladno koračala niz grubi kameni hodnik, laganim dodirima Vazduha poravnavajući prašinu za sobom tako da izgleda kao da tu niko nije prošao, i isprobavajući nekoliko probranih stvarčica koje bi volela da saspe Mesani u lice. Naravno, neće reći ništa od svega toga, što ju je samo još više podbadalo. Prekoravanje jednog od Izabranih čak i najblažim rečima brz je put do bola, a možda čak i do smrti. Zapravo, skoro sasvim sigurno i do jednog i do drugog. Jedini način da se preživi sa Izabranima jeste da se čovek ulizuje i pokorava, a ono prvo jednako je važno kao ono drugo. Besmrtnost je vredna malčice ulizivanja. S njom bi mogla steći svu moć koju je ikada želela - daleko više nego što je ijedna Amirlin ikada imala. Ali najpre mora da preživi.
Kada je stigla do vrha prve staze koja vodi gore, više se nije trudila da sakriva tragove. Tu već nije bilo ni izbliza onoliko prašine, a i to što je bilo beše izbeleženo točkovima taljiga i koracima; još jedan par nejasnih tragova niko neće primetiti. Ali svejedno je nastavila da brzo hoda. Obično bi se razvedrila na pomisao o večnom životu, na pomisao da će vremenom vladati preko Mesane kao što sada čini preko Elaide. Pa, očekivati da će svesti Mesanu na Elaidin stepen poslušnosti previše je ambiciozno, ali svejedno i dalje može da priveže sebe uz nju tako da joj uspon bude sasvim siguran. Danas su joj se misli stalno vraćale na činjenicu da je bila van Kule skoro mesec dana. Mesana se sasvim sigurno nije trudila da u njenom odsustvu drži Elaidu pod svojom vlašću, mada će Izabrana začelo okriviti Alvijarin ako nešto pođe po zlu. Naravno, Elaidi je poslednjeg puta propisno pokazano gde joj je mesto. Žena je preklinjala da prestane da nasamo prima pokajanja kod nadzornice polaznica. Naravno da je previše prestravljena da bi učinila neki prestup. Naravno. Alvijarin odlučno odgurnu Elaidu na sam kraj svega o čemu je razmišljala, ali ne uspori korak.
Druga staza odvede je do najvišeg podruma, gde je pustila da svetleča kugla nestane i otpustila saidar. Tu su senke bile prošarane lokvama slabašnog svetla koje su se skoro dodirivale. Svetio su prosipale svetiljke u gvozdenim držačima postavljenim duž kamenih zidova koji su na tom nivou bili uredno isklesani. Ništa se nije ni mrdnulo sem jednog pacova, koji je uz slabašno grebuckanje kandžama po kamenu pobegao. Od toga se skoro nasmešila. Skoro. Sada je Kula načičkana očima Velikog gospodara, mada izgleda niko nije primetio da su štitovi pali. Mislila je da nije reč o nečemu što je Mesana učinila; jednostavno, štitovi više ne rade kako bi trebalo. Ima... procepa. Ona svakako nije marila da li ju je životinja videla ili prijavila to što je videla, ali svejedno je brzo zamakla na uzano kružno stepenište. Na tom nivou možda ima ljudi kojima se ne može verovati ništa više nego pacovima.
Možda, razmišljala je dok se uspinjala, može ispitati Mesanu o onoj nemogućoj buktinji Moći, samo da u tome bude... pažljiva. Izabrana će pomisliti da nešto krije ako to ne bude pomenula. Mora da se sve žene na celom svetu koje mogu da usmeravaju pitaju šta se to desilo. Ona će samo morati da pripazi da joj ne izleti ništa što bi nagovestilo da je zapravo obišla to mesto. Naravno, dugo pošto je blesak nestao - nije ona toliko glupa da se jednostavno ušeta u to - ali Mesana je izgleda mislila kako Alvijarin treba da obavlja svoje zadatke a da pri tom ne odvaja ni trenutak za sebe. Zar ta žena zaista veruje da ona nema svojih poslova? Najbolje je ponašati se kao da ih zaista nema. Bar trenutno.
U senkama na vrhu stepeništa stade ispred jednih malih običnih vrata, grubo obrađenih s njene strane, kako bi se pribrala dok je prebacivala plašt preko ruke. Mesana je jedna od Izabranih, ali i dalje ljudsko biće. Mesana ume da pogreši. A ubila bi Alvijarin za tren oka kad bi ona načinila neku grešku. Ulizuj se, pokoravaj i preživljavaj. I uvek budi na oprezu. To je znala davno pre nego što je upoznala jednu od Izabranih. Iz torbice za pojasom izvadila je belu ešarpu Čuvarke, pa je prebacila preko ramena i pažljivo odškrinula vrata, pa oslušnula. Tišina, baš kao što je i očekivala. Zakoračila je u deveto spremište i zatvorila vrata za sobom. Sa unutrašnje strane vrata nisu bila ništa manje jednostavna, ali behu tako uglačana da su se presijavala mekim sjajem.
Biblioteka Kule podeljena je na dvanaest spremišta, ili je bar tako javnosti poznato, od kojih je deveto najmanje, posvećeno radovima o različitim vrstama aritmetike, ali i dalje je to jedna ogromna odaja: izduženi oval s tavanicom u obliku spljoštene kupole, ispunjena redovima i redovima visokih drvenih polica, a svaka od njih je bila okružena uzanim šetalištem četiri stope iznad sedmobojnih podnih pločica. Pored polica su stajale visoke merdevine na točkićima tako da se mogu s lakoćom pomerati, kako po podu tako i po galerijama, kao i mesingane podne svetiljke sa osnovama tako teškim da su za svaku potrebna trojica ili četvorica muškaraca da bi ih pomerila. U Biblioteci se neprestano pazi na mogućnost izbijanja požara. Sve su podne svetiljke jarko gorele, pripremljene da obasjaju put svim sestrama koje hoće da nađu neku knjigu ili rukopis u nekoj kutiji, ali ručna bibliotekarska kolica s tri obimna toma u kožnim koricama koja čekaju da budu vraćena na mesto i dalje su bila posred jednog prolaza između polica, tačno tamo gde su se nalazila kada je ona poslednji put tuda prošla. Nije mogla da pojmi čemu potreba za različitim vrstama aritmetike, niti zašto je tako mnogo knjiga napisano o tome, i mada se Kula ponosi time što poseduje najveću zbirku knjiga na svetu, koja obuhvata sve moguće teme, izgleda da je većina Aes Sedai saglasna s njom. Nikada nije videla još neku sestru u devetom spremištu, što je upravo razlog zašto ga je koristila kao ulaz u Kulu. Kod velikih zasvođenih vrata, koja su stajala otvorena kao da pozivaju na ulazak, zastala je i osluškivala sve dok se nije uverila da je hodnik iza vrata potpuno prazan pre nego što je zakoračila u njega. Svima bi bilo čudno to da je ona iznenada razvila zanimanje za knjige koje se tu nalaze.
Dok je žurila glavnim hodnicima, gde su podne pločice bile poredane u bojama ađaha tako da se ponavljaju, shvatila je da je biblioteka tiša nego obično, čak i ako se u obzir uzme koliko je trenutno malo Aes Sedai u Kuli. Poneka sestra uvek je tu, makar samo bibliotekarke - neke Smeđe čak imaju stanove u višim nivoima kao dodatak svojim odajama u Kuli - ali ogromne prilike uklesane u hodnike zidova, kitnjasto odeveni ljudi i čudne životinje visoke deset stopa i više, kao da su jedini žitelji biblioteke. Zamršeno izrezbareni svećnjaci koji su visili na lancima s tavanice deset stopa iznad njene glave slabašno su škripali od promaje koja kroz hodnike duva. Koraci su joj zvučali neprirodno glasno i tiho ječali odbijajući se o zasvođenu tavanicu.
„Mogu li da ti pomognem?“, začu se tih ženski glas iza nje.
Pre nego što stiže da se suzdrži, Alvijarin se prenu i munjevito okrenu, a plašt joj skoro spade s ruke. „Zemaila, samo sam htela da se prošetam kroz biblioteku“, reče i smesta se naljuti na sebe. Ako je toliko uplašena da daje objašnjenje jednoj bibliotekarki, onda zaista mora da se pribere pre nego što Mesani podnese izveštaj. Skoro da je poželela da Zemaili kaže šta se dešava na Tremalkingu, samo da vidi bi li se ova lecnula.
Tup izraz na tamnoputom licu Smeđe sestre nije se nimalo promenio, ali trunčica nekog neprepoznatljivog osećanja malčice joj je obojila glas. Visoka i veoma vitka, Zemaila je uvek bila suzdržana i hladna, ali Alvijarin je oduvek pretpostavljala da je daleko manje stidljiva nego što se pretvara i daleko manje prijatna. „To je sasvim razumljivo. Biblioteka je spokojna, a ovo je tužno vreme za sve nas. Naravno, za tebe još tužnije."
„Naravno“, ponovi Alvijarin kao da priča napamet. Tužno vreme? Za nju naročito? A taman je počela da se nosi mišlju da odvuče tu ženu u neki zabačeni kutak gde bi mogla da je ispita i da je se reši, kad je primetila jednu drugu Smeđu, oblu ženu još tamnije puti od Zemaile, kako je gleda nešto dalje niz hodnik. Ajden i Zemaila slabe su u Moći, ali teško bi ih savladala odjednom, ako je to uopšte moguće. Zašto su obe u prizemlju? Te dve se retko viđaju, pošto se stalno šetaju između svojih odaja na višim nivoima koje dele s Nijein, trećom sestrom iz Morskog naroda, i takozvanog trinaestog spremišta, gde se čuvaju tajni zapisi. Sve tri tu rade, svojevoljno do guše u poslu. Nastavila je dalje pokušavajući da ubedi sebe kako je bojažljiva bez ikakvog razloga, ali to nimalo nije pomoglo da smiri osećaj jeze koji ju je obuzeo i žmarce koji su joj promicali niz kičmu.
Još se više naježila kada je videla da nema bibliotekarki na glavnom ulazu. Bibliotekarke uvek stoje na svim ulazima, kako bi bile sigurne da ni parčence hartije neće izaći iz biblioteke bez njihovog znanja. Alvijarin usmeri i otvori jedno krilo visokih izrezbarenih dveri pre nego što stiže do njega i ostavi ga tako razjapljenog na bronzanim šarkama dok je žurila niz široko mermerno stepenište. Prostrana kamena staza između drvoreda hrastova prema visokom belom tornju koji je zapravo Kula, beše očišćena od snega, ali sve i da nije bilo tako, ona bi upotrebila Moć da rastopi sneg pred sobom, pa neka misli ko šta hoće. Mesana joj je kristalno jasno stavila do znanja cenu koju će platiti ako se bude kockala s mogućnošću da iko nauči tkanje za Putovanje, pa čak i da otkrije da ga ona zna, jer bi ona Doputovala na lice mesta. Pošto joj je Kula bila pred očima, nadnoseći se nad drveće i blistajući na bledom jutarnjem svetlu, mogla bi se tamo naći za tren oka. Mesto toga, borila se s porivom da potrči.
Nije bilo iznenađujuće što su široki i visoki hodnici Kule bili prazni. Nešto malo užurbanih slugu s belim plamenom Tar Valona na prsima klanjalo se ili padalo u naklone kako je prolazila, ali oni nisu ništa korisniji niti bitniji od promaje zbog koje su pozlaćene podne svetiljke treperile a jarke se tapiserije po snežnobelim zidovima mreškale. Naravno, u današnje vreme sestre se drže odaja svojih ađaha što je više moguće, a ako sama ne susretne članicu Srca Crnog ađaha, bilo bi joj beskorisno sve i da naleti na Aes Sedai za koju zna da pripada Crnima. Ona zna za njih, ali one ne znaju za nju. Sem toga, nema namere da se otkrije nikome kome ne mora. Možda će joj jednoga dana neke od onih čudesnih naprava iz Doba legendi koje Mesana pominje omogućiti da postavlja pitanja kojoj god sestri hoće - ako ih ta žena ikada zaista napravi - ali za sada i dalje mora da se služi šifrovanim naređenjima ostavljenim na jastucima ili na tajnim mestima. Ono što se nekada činilo da su skoro trenutni odgovori, sada je delovalo kao neverovatno odugovlačenje. Jedan zdepasti ćelavi sluga glasno se zagrcnuo klanjajući se, a ona prestade da se mršti. Ponosila se svojom ledenom suzdržanošću i time što je na površini uvek hladna i smirena. U svakom slučaju, ništa neće postići ako ide kroz Kulu mršteći se.
U Kuli je samo jedna za koju sigurno zna gde će je naći, neko od koga može da zatraži odgovore bez bojazni šta će ta žena pomisliti. Naravno, čak je i tu potrebno malo opreza - nemarno propitivanje otkriva daleko više nego što odgovori vrede - ali Elaida će njoj reći bilo šta. Ona uzdahnu i poče da se penje.
Mesana joj je ispričala za još jedno čudo iz Doba legendi koje bi žarko želela da vidi, nešto što se zvalo „lift“. Naravno, mašine koje lete zvuče daleko veličanstvenije, ali mnogo je lakše zamisliti mehaničku napravu koja te nosi od sprata do sprata. Doduše, nije u potpunosti bila sigurna da su zgrade nekoliko puta više od Bele kule zaista mogle postojati - na čitavom svetu čak ni Kamen Tira po visini nije ravan Kuli - ali samim tim što zna za te „liftove" penjanje uz kružne hodnike i mnogobrojne stepenice delovalo joj je kao kuluk.
Zastala je kod Amirlinine radne sobe, samo tri sprata više, ali obe sobe bile su prazne, baš kao što je očekivala, a pisaći stolovi uglačani tako da su se sijali. Te dve sobe delovale su ogoljeno - nije bilo tapiserija na zidovima, nije bilo ukrasa, nije bilo ničega sem stolova, stolica i ugašenih podnih svetiljki. Elaida sada retko silazi iz svojih odaja blizu vrha Kule. To se svojevremeno činilo prihvatljivim, budući da je tako ta žena bila još izdvojenija od ostatka Kule. Malo se sestara voljno toliko pelo. Ali danas, kada se Alvijarin popela skoro osamdeset hvatova, počela je ozbiljno da se nosi mišlju da natera Elaidu da se vrati na niže spratove.
Naravno, Elaidina čekaonica bila je prazna, mada je na pisaćem stolu bila hrpa hartija koja je govorila da je neko tu bio. Ali može sačekati da vidi šta je u tim spisima i odlučiti je li Elaidu potrebno kazniti zbog njih. Alvijarin baci plašt na pisaći sto i otvori vrata, na kojima je tek izrezbaren plamen Tar Valona čekao majstora da ga pozlati; odatle se išlo dalje u odaje.
Iznenadila se zbog talasa olakšanja koji je osetila kada je videla Elaidu kako sedi iza strogo izrezbarenog i pozlaćenog pisaćeg stola, sa sedmobojnom - ne, sada je šestobojna - ešarpom oko vrata i plamenom Tar Valona izrađenim od poludragog kamenja i utisnutim u pozlatu na visokom naslonu stolice iznad njene glave. Sve do sada nije dozvoljavala da na površinu ispliva crv brige zbog mogućnosti da je ta žena nastradala u nekoj glupoj nesreći. To bi objasnilo Zemailinu primedbu. Biranje nove Amirlin moglo bi potrajati mesecima, bez obzira na to što su suočene s pobunjenicama i svime ostalim, ali njeni dani u ulozi Čuvarke bili bi odbrojani. Ali više od tog olakšanja iznenadilo ju je prisustvo preko polovine Predstavnica u Dvorani koje su ispred pisaćeg stola stajale sa sve svojim šalovima s resama. Elaida dobro zna da ne sme primiti takvo izaslanstvo a da ona nije prisutna. Ogroman pozlaćeni sat prislonjen uza zid, prostački kitnjast, dvaput je odzvonio, a emajlirane figurice Aes Sedai iskočiše iz sićušnih vratanaca na njegovom prednjem delu taman kada je zaustila da kaže Predstavnicama kako se mora nasamo posavetovati sa Amirlin. Otići će one uz tek nešto malo protivljenja ili odugovlačenja. Čuvarka nema vlast da im naredi da izađu, ali one su svesne da je njena vlast veća od one koju joj njena ešarpa pruža, bez obzira na to što nisu ni na tragu toga kako joj to polazi za rukom.
„Alvijarin“, kaza Elaida pre nego što je Alvijarin stigla išta da kaže; zvučala je iznenađeno. Kameni izraz Elaidinog lica rastopi se u nešto bezmalo nalik zadovoljstvu. Usne joj se skoro pa izviše u osmeh. Elaida već duže vreme nema razloga da se smeši. „Stani tamo i ćuti dok ne budem imala vremena da se pozabavim tobom“, reče i zapovednički mahnu rukom prema uglu prostorije. Predstavnice se premestiše s noge na nogu i namestiše šalove. Suejna, jedna gojazna žena, pogleda Alvijarin ispod oka, a Šiven, visoka kao muškarac i sva štrkljasta, bezizrazno je pogleda, ali ostale su izbegavale njen pogled.
Zabezeknuta, ukopala se u mestu, na svilenom tepihu jarkih šara, i zgranuto blenula. Nemoguće da je ovo pobuna - ta žena bi morala da poludi pa da to učini! Ali šta se, za ime Velikog gospodara, desilo pa da dobije hrabrost? Šta?
Elaida lupi o sto glasno i tako snažno da jedna od kutijica na njemu odskoči i zazveča. „Kćeri, kada ti kažem da staneš u ćošak“, kaza tiho i zlokobno, „očekujem da me poslušaš." Oči joj zablistaše. „Ili da pozovem nadzornicu polaznica kako bi ove sestre mogle da posvedoče tvojoj privatnoj pokori?"
Alvijarin pocrvene u licu kao bulka, delimično od poniženja a delimično od besa. Da se čuje kako se njoj govori tako nešto - i to u lice! Ali prože je i strah, a žuč joj se pope u grlo. Samo da kaže nekoliko reči i Elaida će biti optužena zbog toga što je poslala sestre u propast i zatočeništvo, i to ne jednom već dvaput. Već su počele da kruže glasine o događajima u Kairhijenu; neodređene glasine, ali svakim danom sve čvršće. A kada se povrh toga otkrije da je Elaida poslala pedeset sestara da pokušaju da poraze na stotine muškaraca koji mogu da usmeravaju, čak ni postojanje pobunjenih sestara koje sa svojom vojskom zimuju u Murandiji neće joj sačuvati ešarpu oko vrata, niti glavu na ramenima. Ona se ne može usuditi da to radi. Sem... Sem ako ne može da prokaže samu Alvijarin kao pripadnicu Crnog ađaha. Tako bi možda dobila na vremenu. Mada začelo samo malo, nakon što se pročuje za činjenice u vezi s Dumajskim kladencima i Crnom kulom - ali Elaida je možda spremna da se hvata za slamke. Ne, nije moguće - ne može biti moguće. Beg je svakako nemoguć. Kao prvo, ako je Elaida spremna da je optuži, beg bi te optužbe samo potvrdio. Kao drugo, Mesana će je pronaći i ubiti ako pobegne. Sve joj je to sinulo kroz glavu dok se kao da su joj noge od olova vukla da stane u ćošak kao pokajna polaznica. Šta god da se desilo, mora da postoji neki način da se od toga oporavi. Uvek postoji nekakav način za oporavak. Možda ga i pronađe ako sluša. Da Mračni gospodar uslišava molitve - molila bi se.
Elaida ju je na trenutak gledala, a onda zadovoljno klimnula glavom. Ali oči su joj i dalje blistale od nekog osećanja. Odigavši poklopac s jedne od tri lakirane kutije na stolu, uze kornjačicu izrezbarenu od belokosti, potamnele od zuba vremena, pa je protrlja između prstiju. Igranje rezbarijama u toj kutiji prešlo joj je u naviku kada hoće da smiri živce. „Sad“, reče. „Objašnjavale ste mi zašto bi trebalo da stupim u pregovore."
„Majko, nismo ti tražile dozvolu“, oštro odvrati Suejna, isturivši bradu. Ta ima previše brade, četvrtaste kao nekakav kamen, i bahatosti da je istura na svakog. „Ovakva odluka je na Dvorani. U Žutom ađahu vlada snažno opredeljenje za nju." Što znači da je ona snažno opredeljena. Ona je glava Žutog ađaha, Prvi tkač, a Alvijarin to zna zato što Crni ađah zna sve tajne svih ađaha, ili skoro sve, a po Sujeninom viđenju, njeni stavovi jesu stavovi njenog ađaha.
Dosina, druga prisutna Žuta, pogleda Suejnu ispod oka, ali ništa ne reče. Bledunjava i dečačke građe, Dosina je izgledala kao da baš i ne želi da bude prisutna, kao lepuškasti i nadureni dečak kojeg je tu neko dovukao za uvo. Predstavnice se počesto suprotstavljaju pritiscima glava svojih ađaha, ali nije nemoguče da je Suejna našla neki način.
„Mnoge Bele takođe podržavaju pregovore“, kaza Firejna, rasejano se mršteći na mrlju od mastila na jednom dežmekastom prstu. „U trenutnim okolnostima, to je logično preduzeti." Ona je Prvi razbirač, glava Belog ađaha, ali manje od Suejne sklona da svoje stavove smatra stavovima čitavog ađaha. Malo manje. Firejna često deluje rasejano kao najgore Smeđe - dugu crnu kosu koja joj uokviruje okruglo lice potrebno je očešljati, a deo resa na njenom šalu izgleda kao da ih je nemarno umočila u čaj za doručkom - ali ta ume da uoči najsitniju pukotinu u logici nekog stava. Lako je moguće da je tu došla lično jednostavno zato što je smatrala kako joj nije potrebna pomoć drugih Belih Predstavnica.
Zavalivši se u svoju visoku stolicu, Elaida poče da se mršti, prstima se sve brže igrajući s kornjačom, a Andaja brzo progovori, gledajući Elaidu krišom dok se pretvarala da namešta šal sa sivim resama da joj lepo pada preko ruku.
„Majko, stvar je u tome da moramo naći neki način da ovo okončamo mirnim putem“, kaza s jakim tarabonskim naglaskom, kao što je uvek slučaj kada se oseća nelagodno. Često krotka u Elaidinoj blizini, pogleda Jukiri kao da se nada da će dobiti pomoć, ali vitka ženica neznatno okrenu glavu. Za tako sitnu ženu, Jukiri je izuzetno tvrdoglava; za razliku od Dosine, ona ne popušta pred pritiscima. Zašto je onda tu, ako ne želi da bude? Shvativši da je prepuštena sama sebi, Andaja zbrza; „Ne sme se dozvoliti da dođe do borbi na ulicama Tar Valona. Ili u Kuli; naročito ne to; ne ponovo. Pobunjenice se za sada izgleda zadovoljavaju time da sede i posmatraju grad, ali to neće doveka trajati. Majko, ponovo su otkrile kako se Putuje i to su iskoristile da svoju vojsku prenesu preko stotina liga. Moramo otpočeti pregovore pre nego što reše da Putovanjem uvedu tu vojsku u Tar Valon, inače je sve izgubljeno čak i da pobedimo."
Alvijarin se uhvati za suknju i skoro se zagrcnu. Mislila je da će joj oči iskočiti iz glave. Pobunjenice umeju da Putuju? Već su pred Tar Valonom? A ove glupače hoće da pričaju? Pažljivo skovani planovi, pažljivo pripremljene šeme pretvarale su se u paru pred njenim očima kao magla na letnjem suncu. Možda će je Mračni gospodar uslišiti ako se bude veoma jako molila.
Elaida nije prestala da se mršti, ali spustila je kornjaču od belokosti veoma pažljivo na sto, a glas joj je bio skoro smiren. Ali bila je to ona stara smirenost, pre nego što ju je Alvijarin zauzdala, sa čeličim jezgrom ispod mekih reči. „Jesu li Smeđe i Zelene takođe za pregovore?"
„Smeđe“, poče Siven, a onda zamišljeno napući usne i očigledno promeni ono što je htela da kaže. Na površini je izgledala potpuno staloženo, ali i ne shvatajući šta radi, trljala je koščate prste jedan o drugi. „Smeđi ađah zauzima potpuno jasno stanovište o istorijskim presedanima. Sve ste čitale tajne istorije, ili bi trebalo da jeste. Kad god je Kula bila podeljena, svet je zadesila nedaća. Poslednja bitka nam preti, i to u svetu u kom postoji Crna kula, tako da više ne možemo priuštiti sebi da budemo podeljeni ni dana duže nego što je to neophodno."
Izgledalo je da Elaidino lice ne može biti tmurnije, ali ipak se još više smračilo na pomen Crne kule. „ A Zelene?" Glas joj je i dalje bio spregnut.
Sve tri Zelene Predstavnice bile su tu, što je stavljalo do znanja da u njihovom ađahu vlada veoma snažna podrška tom predlogu, ili snažan pritisak poglavarke Zelenih. Kao starija, Tejlin je trebalo da odgovori Elaidi - Zelene se u svemu drže svoje hijerarhije - ali visoka zlatokosa žena iz nekog razloga baci pogled na Jukiri, a onda - što je bilo jednako čudno - pogleda Dosinu, pa se zagleda u tepih i poče da čupka svoju zelenu svilenu suknju. Rina se slabašno namršti, zbunjeno nabravši prćasti nos, ali ona nosi šal manje od pedeset godina, tako da je ostalo na Rubindi da odgovori. Stamena žena, Rubinda je pored Tejlin delovala nisko i zdepasto, i skoro neugledno premda su joj oči imale boju safira.
„Izdato mi je uputstvo da navedem iste stavove kao Šiven“, kaza, ne obraćajući pažnju na Rinin iznenađeni pogled. Očigledno da je bilo pritiska od Ejdlorne „kapetan-generala" Zelenih i Rubinda se očigledno nije slagala s tim, kad je voljna da to iznese u javnost. „Tarmon Gai'don se bliži, Crna kula je skoro jednako velika pretnja, a Ponovorođeni Zmaj je nestao, ako nije mrtav. Više ne možemo da budemo podeljene. Ako Andaja može pregovorima vratiti pobunjenice u Kulu, onda je moramo pustiti da pokuša."
„Shvatam“, ravno odvrati Elaida. Ali, za divno čudo, boja joj se vratila u obraze a čak joj je usne pomilovao i nagoveštaj smeška. „Onda ih svakako vratite pregovorima, ako možete. Ali moj proglas i dalje je na snazi. Plavi ađah više ne postoji, a sve sestre koje su sledbenice onog deteta Egvene al’Ver moraju odslužiti pokoru pod mojim nadzorom pre nego što budu ponovo primljene u bilo koji ađah. Nameravam da prekujem Belu kulu u oružje koje če se koristiti u Tarmon Gai’donu."
Firejna i Suejna otvoriše usta, a po izrazu njihovih lica jasno se videlo da hoće da se bune, ali Elaida diže ruku i preseče ih. „Kćeri, rekla sam svoje. Sada me ostavite. I postarajte se za svoje... pregovore."
Predstavnicama nije preostalo ništa sem otvorenog prkosa. Dobile su ono što po pravu pripada Dvorani, ali Dvorana se retko kada usuđuje da se previše suprotstavi vlasti Amirlin Tron. Ne ako Dvorana nije ujedinjena protiv Amirlin, a ova Dvorana je sve samo ne ujedinjena - ni oko čega. Alvijarin im je lično pomogla da tako bude. I tako su Firejna i Suejna otišle ukočene i stisnutih usana, a Andaja je skoro pobegla iz odaje. Nijedna od njih nije ni pogledala Alvijarin.
Jedva je smogla snage da sačeka dok se vrata najzad ne zatvore. „Elaida, ovo ništa ne menja, začelo to uviđaš. Moraš jasno razmišljati, a ne da se spotakneš o trenutnu zabludu." Bila je svesna toga da brblja, ali nije mogla da se zaustavi. „Ona propast kod Dumajskih kladenaca, sigurna propast kod Crne kule - zbog to dvoje i dalje bi mogla da budeš svrgnuta. Potrebna sam ti da bi zadržala štap i ešarpu. Potrebna sam ti, Elaida. Ti..." Stisnu zube da joj jezik sve ne istrtlja. Mora da još ima nekog načina.
„Iznenađena sam što si se vratila“, kaza Elaida ustajući i gladeči bore na suknji crvenih pruga. Nikada nije prestala da se oblači kao Crvena. Čudno, ali smešila se dok je obilazila sto. Nije to bila naznaka smeška, već puno i zadovoljno izvijanje usana. „Jesi li se krila negde u gradu otkad su pobunjenice stigle? Mislila sam da ćeš pobeći brodom čim si saznala da su ovde. Ko bi pomislio da će ponovo otkriti Putovanje? Zamisli šta ćemo moći da postignemo kada to budemo znale." Smešeći se, koračala je kao da lebdi nad tepihom.
„ A sad, da vidim - čega ja to imam da se bojim od tebe? Cela Kula priča o glasinama iz Kairhijena, ali čak i da su se sestre zaista pokorile malom Al’Toru, u šta ja prva ne mogu da poverujem, sve zbog toga krive Koiren. Ona je bila odgovorna za to da ga dovede ovamo, a što se sestara tiče - njoj je suđeno i presuđeno." Elaida stade tačno ispred Alvijarin, pribijajući je u ugao. Taj smešak s njenih usana ni u jednom trenutku nije se preneo na njene oči. Smešila se, a oči su joj iskrile. Alvijarin nije mogla da se otrgne od tog pogleda. „Poslednjih nedelja čule smo mnogo toga i o Crnoj kuli“ Elaidine usne zgađeno ispljunuše to ime. „Izgleda da tamo ima još više muškaraca nego što si ti pretpostavila. Ali sve misle da je Tovejn morala imati toliko mozga u glavi pa da to otkrije pre nego što je napala. Mnogo se raspravljalo o tome. Ako se dovuče ovamo onako poražena, ona će požnjeti svu krivicu. Tako da tvoje pretnje..."
Alvijarin nalete na zid, trepćući da raščisti svetlace ispred očiju, pre nego što je uopšte shvatila da ju je ova ošamarila. Obraz joj je već oticao. Sjaj saidara okruži Elaidu i štit pade na Alvijarin pre nego što ona stiže i da se mrdne, odsecajući je od Moći. Ali Elaida nije imala namere da koristi Moć. Digla je pesnicu. I dalje se smešila.
Lagano, ta žena duboko udahnu i spusti ruku. Mada nije sklanjala štit. „Da li bi zaista to upotrebila?“, upita skoro blagim glasom.
Alvijarina šaka kao oprljena odlete s drške noža koji je nosila za pojasom. Zgrabila ga je čisto nagonski, ali sve i da Elaida ne drži u sebi Moć, kad bi je ubila u trenutku kada tako mnogo Predstavnica zna da su njih dve zajedno bilo bi isto kao da je ubila samu sebe. Svejedno, lice joj buknu od crvenila kada Elaida prezrivo šmrknu.
„Alvijarin, jedva čekam da vidim tvoj vrat na glavosečinom panju zbog izdaje, ali svejedno ima nekoliko stvarčica koje mogu uraditi dok sakupljam dokaze. Sećaš li se koliko puta si naredila da Silvijana dođe da bi mi davala privatne pokore? Nadam se da se sećaš, jer ćeš ti dobiti deset za svaki dan koji sam ja istrpela. I da.“ Naglo i grubo strže Alvijarin s vrata ešarpu Čuvarke. „Budući da niko nije mogao da te nađe kada su pobunjenice stigle, zatražila sam od Dvorane da te ukloni s mesta Čuvarke. Naravno, ne od pune Dvorane. Tu možda još imaš malo uticaja. Ali od onih koje su tog dana zasedale bilo je iznenađujuće lako dobiti saglasnost. Čuvarka bi trebalo da je uz svoju Amirlin, a ne da ide kuda ona hoće. Kada malo bolje razmislim, možda i nemaš nikakvog uticaja, pošto se ispostavilo da si se sve vreme krila u gradu. Ili si se vratila nekim brodom i zatekla propast, pa si zaista pomislila da ćeš spasti nešto iz ruševina?
Nije bitno. Možda bi ti najpametnije bilo da skočiš na prvi brod koji isplovljava iz Tar Valona. Mada moram priznati da pomisao na tebe kako se vučeš od sela do sela previše posramljena da se pokažeš nekoj drugoj sestri nije ništa naspram zadovoljstva koje ću osećati dok te budem gledala kako patiš. Sad mi se gubi s očiju pre nego što rešim da zaslužuješ šibe mesto Silvijaninog kaiša.“ Bacivši belu ešarpu na pod, okrenu se i pusti saidar, pa skladnim koracima pođe prema svojoj stolici kao da Alvijarin više ne postoji.
Alvijarin nije otišla, već pobegla, trčeći kao da joj psomraci dahću za vratom. Sve otkad je čula reč izdaja kao da nije bila u stanju da razmišlja. Od te reči, koja joj je odjekivala u glavi, došlo joj je da počne da zavija. Izdaja može da znači samo jedno - Elaida zna i traga za dokazom. Neka bi se Mračni gospodar smilovao, ali on to nikada ne čini. Milost je za one koji se boje da budu snažni. Nije bila uplašena. Bila je kao mešina naduvana čistim užasom sve do tačke pucanja.
Trčala je nazad niz Kulu, a ako je u hodnicima naletela makar na nekog slugu, nije ga videla. Od strave koju je osećala bila je slepa za sve što se nije nalazilo neposredno pred njom. Trčala je sve do šestog sprata, do svoje odaje. To jest, pretpostavljala je da su za sada još njene. Odaje s balkonom koji gleda na veliki trg ispred Kule išle su uz položaj Čuvarke. Za sada je dovoljno to što ima odaje. I priliku da preživi.
Odaje su bile još opremljene domanskim nameštajem koji je ostao za prethodnom žiteljkom - sav od bledog drveta sa intarzijama od sedefa i jantara. U spavaćoj sobi otvorila je širom jedan ormar i pala na kolena, sklanjajući u stranu haljine kako bi u dubinama ormara potražila jedan kovčežić, kutiju ni dva pedlja široku, koja je već mnogo godina njena. Rezbarije na kutiji bile su zamršene ali nezgrapne, redovi raznolikih kvrgica koje kao da je izrezbario drvodelja s više želje i revnosti nego veštine. Ruke su joj se tresle dok ju je nosila do stola, a kada ju je spustila obrisala je znojave dlanove o haljinu. Kako bi otvorila kutiju treba jednostavno da raširi prste koliko god može pa da istovremeno pritisne četiri kvržice na izrezbarenom delu kutije, s tim da dve ne smeju biti iste. Poklopac se malčice odškrinu, a ona ga širom otvori i tako otkri najdragocenije što ima, umotano u zavežljajčić od smeđe tkanine kako ne bi čegrtalo u slučaju da neka služavka prodrma kutiju. Većina slugu u Kuli ne bi se usudila na krađu, ali većina ne znači svi.
Alvijarin provede jedan trenutak samo gledajući u taj zavežljaj. Najdragocenije što ima, iz Doba legendi, ali nikada se ranije nije usudila da to upotrebi. Mesana je rekla da ga koristi samo u najgorem slučaju, u očajničkoj potrebi, ali šta bi moglo biti kobnije od ovoga? Takođe je kazala da to može istrpeti udarce maljem a da se ne polomi, ali ona je svejedno pažljivo razmotala tkaninu kao da je u njoj nežno staklo, otkrivajući ter'angreal - blistavocrveni štapić ne duži od njenog kažiprsta, potpuno gladak - ako se izuzmu nekolike tanane linije na površini, iscrtane u vijugavim obrascima koji se međusobno seku. Ona prigrli Izvor, pa dodirnu taj obrazac u dve tačke preseka kao vlat kose tankim tokovima Vatre i Zemlje. To u Dobu legendi ne bi bilo potrebno, ali nešto što se zvalo „stojeći tokovi" više ne postoji. Svet u kojem skoro svaki ter'angreal mogu koristiti ljudi koji ne mogu da usmeravaju njoj se činio neverovatno čudnim. Zašto je tako nešto bilo dozvoljeno?
Snažno pritisnuvši palcem jedan kraj štapića - Jedna moć sama po sebi nije bila dovoljna - skljokala se u stolicu i zavalila u nju, zureći u tu stvar u svojoj ruci. Gotovo je. Sada se osećala prazno, ispunjena neizmernim ništavilom kroz koje strahovi lepršaju kao ogromni šišmiši kroz tamu.
Umesto da ponovo umota ter'angreal, ona ga tutnu u torbicu za pojasom i ustade samo na toliko da strpa kutiju nazad u ormar. Dok ne bude sigurna da je bezbedna, nema namere da igde ostavlja taj štapić. Ali nakon toga preostalo joj je samo da sedi i čeka, ljuljajući se napred-nazad sa šakama sklopljenim medu kolenima. Nije bila u stanju da prestane da se ljulja ništa više nego da spreči tiho ječanje koje joj se iskradalo kroz zube. Od osnivanja Kule nijedna sestra nikada nije bila optužena da pripada Crnom ađahu. O, pojedine sestre bile su pod sumnjom, a povremeno se dešavalo da Aes Sedai umru kako bi bilo sigurno da se te sumnje neće raširiti, ali nikada niko nije zvanično optužen. Ako je Elaida spremna da otvoreno priča o glavosečinom panju, mora da je blizu toga da otvoreno iznese optužbe. Veoma blizu. Dešavalo se da mrak proguta i Crne sestre kada sumnje postanu prevelike. Crni ađah ostaje skriven bez obzira na cenu. Priželjkivala je da može prestati da ječi.
Odjednom se svetlost u prostoriji pomrači i čitava odaja potonu u uskomešane sumračne seni. Svetlost koja je padala na prozore kao da nije mogla da prodre dalje od okana. Alvijarin se za tren oka nađe na kolenima, glave pognute. Drhtala je od želje da što pre istrese svoje strahove, ali sa Izabranima običaji se moraju poštovati. „Živim da bih služila, Velika gospodarice“, kaza - i samo to. Ne može da protraći ni trenutak, a kamoli sat vremena na vrištanje u bolovima. Šake je stisnula jednu uz drugu da ne bi drhtale.
„Dete, u čemu se sastoji tvoja kob?“ Beše to ženski glas, ali kao od kristalnih zvonaca. Nezadovoljnih zvonaca. Samo nezadovoljnih. Ljutita zvonca mogla bi da znače smrt na licu mesta. „Ako misliš da ću prstom mrdnuti da ti povratim ešarpu Čuvarke, grdno grešiš. I dalje možeš da uradiš ono što želim, samo uz nešto malo više truda. A tvoju pokoru kod nadzornice polaznica smatraj mojom malom kaznom. Upozorila sam te da ne pritiskaš Elaidu baš onoliko."
Alvijarin proguta svoje primedbe. Elaida nije žena koja bi se povila bez snažnog pritiska. Mesana to mora znati. Ali primedbe umeju da budu opasne kada je reč o Izabranima. Sa Izabranima je mnogo šta opasno. U svakom slučaju, Silvijanin kaiš je sitnica u poređenju s glavosečinom sekirom.
„Velika gospodarice, Elaida zna“, izusti ona i diže pogled. Pred njom je stajala žena od svetlosti i senki, ogrnuta svetlošću i senkom, sva u strogom crnilu i srebrnastom belilu koje teče jedno iz drugoga pa nazad. Srebrne oči mrštile su se s lica od dima, a srebrne usne bile su čvrsto stisnute. To je samo Varka, zapravo ništa bolja nego što bi je Alvijarin izvela. Kako je Mesana koračala po domanskom tepihu, video se blesak zelene svilene suknje izvezene kitnjastim bronzanim trakama. Ali Alvijarin nije mogla da vidi tkanja koja sačinjavaju tu Varku ništa više nego što je osetila one pomoću kojih je ta žena stigla ili obavila sobu u senke. Koliko je ona mogla da oseti, Mesana i ne može da usmerava! Obično je izgarala od pohlepe za tim dvema tajnama, ali danas skoro da nije ni obraćala pažnju na njih. „Velika gospodarice, ona zna da sam ja u Crnom ađahu. Ako je mene otkrila, onda je nekome naredila da duboko kopa. Moguće je da su desetine nas u opasnosti, a možda i sve mi.“ Najbolje je da pretnju predstavi što je moguće većom, ako želi da bude sigurna u odgovor. Možda i jeste tako.
Ali Mesanin odgovor bilo je nehajno mahanje sada srebrne ruke. Oko očiju crnjih od ugljena lice joj je blistalo kao mesec. „To je besmisleno. Elaida ne može da se odluči ni veruje li da Crni ađah uopšte postoji. Samo pokušavaš da sebe poštediš malo bola. Možda će te još malčice podučiti tome da grešiš." Alvijarin stade da preklinje dok je Mesana dizala tu ruku više, a u vazduhu stade da se obrazuje tkanje koje predobro pamti. Mora naterati tu ženu da shvati!
Odjednom, senke u prostoriji kao da zadrhtaše. Sve kao da se nekako pomeri postrance a tama se zgusnu u ponoćne grudve. A onda tame nestade. Alvijarin sva zabezeknuta shvati da preklinjući pruža ruke prema plavookoj ženi od krvi i mesa, odevenoj u zelenu haljinu izvezenu bronzom. Izluđujuće poznatu ženu koja izgleda kao da je nadomak srednjih godina. Ona zna da je Mesana u Kuli, prerušena u neku od sestara, mada nijedan Izabrani kojeg je upoznala nije na licu imao ni traga bezvremenosti, ali jednostavno nije mogla to lice da upari sa imenom. A onda je shvatila još nešto - to lice se boji. Krije to, ali boji se.
„Bila je veoma korisna“, reče Mesana, ni najmanje ne zvučeći kao da se plaši, glasom koji je poigravao na rubu prepoznatljivosti, „a sada ću morati da je ubijem."
„Uvek si bila... prevelika rasipnica“, odgovori hrapav glas, nalik na mrvljenje trule kosti zgažene čizmom.
Alvijarin se preturi od zabezeknutosti kada ispred jednog prozora ugleda visoku mušku priliku u crnom oklopu od ploča koje su se preklapale slične zmijskoj krljušti. Ali to nije bio čovek. To bledo i beskrvno lice nije imalo oči, već samo mrtvu belu kožu tamo gde bi trebalo da budu. Služeći Mračnog gospodara sretala je ranije Mirdraale, pa čak joj je i polazilo za rukom da se suoči s njihovim bezokim pogledom a da se ne prepusti užasu koji ti pogledi izazivaju, ali od ovog se zakoprcala preko poda bežeći unazad sve dok leđima nije bolno udarila o nogar stola. Vrebači liče kao jaje jajetu - visoki, vitki i istovetni - ali ovaj je za glavu viši nego obično i strah kao da zrači iz njega, utapajući joj se u kosti. Ne razmišljajući šta čini, posegnu za Izvorom. I skoro vrisnu. Izvor je nestao! Nije bila pod štitom; jednostavno nije bilo ničeg što bi mogla da prigrli! Mirdraal je pogleda i nasmeši se. Vrebači se nikada ne smeše. Nikada. Hrapavog grla, borila se za dah.
„Može biti korisna“, grubim glasom procedi Mirdraal. „Ne želim da Crni ađah bude uništen."
„Ko si ti da se protiviš jednoj od Izabranih?“, prezrivo zatraži Mesana da čuje, a onda upropasti tu izjavu oblizujući usne.
„Misliš li da je Ruka Senke samo ime?" Mirdraalov glas više nije škripao. Šupalj i prazan, kao da je iz neke nezamislive daljine ječao. Stvorenje je raslo dok je govorilo, sve dok mu glava nije dotakla tavanicu, skoro dva hvata više. „Pozvana si i nisi došla. Moja ruka daleko doseže, Mesana."
Vidno drhteći, Izabrana otvori usta, možda da preklinje, ali crni oganj odjednom blesnu oko nje, a ona vrisnu kada joj odeća spade s tela svedena na pepeo. Okovi od crnog ognja pribiše joj ruke uz bokove i obmotaše joj se oko nogu, a usplamtela kugla crnila pojavi se u ustima, razjapivši joj vilice. Migoljila se tu, stojeći naga i bespomoćna, a od pogleda njenih iskolačenih očiju Alvijarin samo što se nije uneredila.
„Želiš li da znaš zašto jedna od Izabranih mora biti kažnjena?" Glas je opet postao samo hrapavo škriputanje, a Mirdraal se opet pretvorio u samo previsokog Vrebača, ali Alvijarin se nije dala obmanuti. „Želiš li da gledaš?“, upita je.
Trebalo bi da se prostre po podu i da preklinje za živu glavu, ali nije mogla ni da mrdne. Nije mogla da se otrgne tom bezokom pogledu. „Ne, Veliki gospodaru“, uspe da izusti usta suvih kao pesak. Znala je. To je nemoguće, ali znala je. Odjednom shvati da joj suze klize niz obraze.
Mirdraal se opet nasmeši. „Mnogi su pali s velikih visina jer su hteli da previše znaju."
To poteče prema njoj, ne; ne to - Veliki gospodar odeven u kožu Mirdraala poteče prema njoj. Hodao je nogama, ali nema boljeg opisa za njegovo kretanje. Bleda, u crno odevena prilika nagnu se prema njoj, a ona htede da vrisne kada joj prstom dodirnu čelo. Vrisnula bi samo da je mogla reč da izusti. Samo da je mogla da udahne. Nije imala vazduha u plućima. Taj dodir oprlji je kao usijano gvožđe. Maglovito se zapita kako to da ne oseća smrad svog sprženog mesa. Veliki gospodar se ispravi, a plamteči bol se smanji pa nestade. Ali njen užas nije se ni najmanje smanjio.
„Obeležena si kao moja“, hrapavo procedi Veliki gospodar. „Mesana ti sada ništa neće - ako joj ja ne dozvolim. Naći ćeš ko to ovde preti mojim stvorenjima i predati takve meni u ruke." Okrenu se od nje, a mračni oklop pade mu s tela. Ona se iznenadi kada oklop, umesto da jednostavno nestane, tresnu o tepihom zastrt popločani pod uz zveket čelika. Bio je odeven u crnilo, a ona nije mogla da oceni je li to svila, koža ili nešto drugo. Njena tama kao da je upijala svu svetlost iz sobe. Mesana poče da se bacaka onako uvezana, oštro ječeći iako su joj usta zapušena. „Sada odlazi“, reče joj on, „ako hoćeš da živiš još jedan sat.“ Mesanino glasanje pretvori se u očajničku vrisku.
Alvijarin nije ni znala kako je izašla iz svojih odaja - nije mogla ni da shvati kako uopšte stoji kada su joj noge kao pihtije - ali svejedno je zatekla sebe kako trči kroz hodnike, zadigavši suknje do kolena i jureći koliko je noge nose. Odjednom se pred njom pojavi početak jednog širokog stepeništa i jedva joj pođe za rukom da se zaustavi pre nego što poleti u vazduh. Klonuvši uza zid, sva se tresući, zagleda se niz zakrivljeno stepenište od belog mermera. Pred očima joj je bio prizor njenog tela kako se pretura i lomi niz stepenište.
Sva zadihana, promukla i odranog grla, drhtavom rukom uhvati se za čelo. Misli su joj se tumbale jedna preko druge kao što bi se ona skotrljala niz stepenište. Veliki gospodar ju je obeležio kao svoju. Prsti joj skliznuše preko glatke kože na kojoj nikakvog traga nije bilo. Oduvek je cenila znanje - moć iz znanja izvire - ali ovoga puta nije želela da zna šta se dešava u odajama iz kojih je pobegla. Žarko je želela da ne zna ni da se nešto uopšte dešava. Veliki gospodar označio ju je svojim belegom, ali Mesana će naći neki način da je ubije zbog toga što zna šta se njoj desilo. Veliki gospodar obeležio ju je i dao joj zapovest. Mogla bi da preživi, ako otkrije ko proganja Crni ađah. Nekako se uspravivši, žurno obrisa suze sa obraza. Nije mogla da skine pogled sa stepeništa koje se pred njom strmo spuštalo. Elaida začelo sumnja na nju, ali ako nema ničim da potkrepi svoje sumnje, ona uvek može da izvede lažni lov. Sve što mora da uradi jeste da u tu priču uključi i Elaidu kao pretnju koje se valja rešiti. Predati je u ruke Velikom gospodaru. Prsti joj opet poleteše ka čelu. Ona zapoveda Crnim ađahom. Glatka, netaknuta koža. Tejlin je bila tamo, u Elaidinim odajama. Zašto je onako gledala Jukiri i Dosinu? Tejlin je Crna, mada, naravno da ne zna da je i Alvijarin. Da li će se taj beleg pokazati u ogledalu? Postoji li nešto što drugi mogu da vide? Ako već mora da skroji spletku za Elaidine navodne lovce, mogla bi da počne od Tejlin. Pokuša da u mislima iscrta put kojim poruka mora da se kreće od Srca do Srca pre nego što stigne do Tejlin, ali nije mogla da prestane da zuri niz stepenice, zamišljajući kako joj se telo lomi i krši na putu do podnožja. Veliki gospodar ju je obeležio.